Naziv originala:

Jussi Adler-Olsen
DEN GRÆNSLØSE

Copyright © 2014 Jussi Adler-Olsen og JP/Politikens Hus A/S

Posvećeno Vibsen i Elizabet, dvema jakim ženama
 PROLOG

20. novembar 1997.

Svuda je videla sive nijanse. Treperave senke i blaga pomrčina pokrivale su je
kao ćebe i zagrevale je.
U snu je napustila svoje telo, lebdela je u vazduhu kao ptica. Ne, još bolje,
kao leptir. Kao raznobojno lepršavo umetničko delo, poslato u svet samo da
širi sreću i oduševljenje. Kao lebdeće biće visoko između neba i zemlje, čija
čarobna prašina može da probudi i podstakne svet na beskrajnu ljubav i sreću.
Osmehnula se na tu pomisao. Bila je tako lepa i čista.
Sada se beskrajna tmina iznad nje borila sa nejasnim sjajem, kao od
dalekih zvezda. Osećaj je bio dobar, skoro kao impuls koji prenosi zvuk vetra
i šuštanje lišća.
Uopšte nije mogla da se pomera, ali nije to ni želela, inače bi se probudila
iz sna i odjednom bi na nju navalila stvarnost, a onda bi došao bol. A ko bi
želeo tako nešto?
Sada se pojavilo bezbroj slika iz vremena punog života. Kratki pogledi na
nju i brata kako preskaču peščane dine, dok im roditelji dovikuju da treba da
stanu. Stani!
Zašto uvek stani? Zar se nije tu, na dinama, osećala po prvi put slobodno?
Osmehnula se kada su prelepi zraci svetlosti skliznuli ispod nje poput
strujanja marila. Iako nikada pre nije videla efekat mora mlečne boje, mora
da je to izgledalo tako. Maril, ili tečno zlato u dubokim dolinama.
Gde je ono stala?
Zar to nije bila misao o slobodi? Da, mora da je bilo to, jer se nikada nije
osećala toliko slobodno kao sada. Leptir koji je jednostavno sam svoj
gospodar. Laka i radoznala, sa divnim ljudima uokolo, koji joj ne govore da
ode. Kreativne ruke na sve strane, guraju je napred i žele samo najbolje za
nju. Pesme koje je uznose i koje nikada pre nisu pevane.
Sada je uzdahnula i osmehnula se. Dopustila je mislima da je istovremeno
vode svuda i nikuda.
 Onda se setila škole i bicikla, ledenohladnog jutra i cvokotanja zuba.
I baš u tom trenutku, kada je stvarnost probudila, i srce je konačno izdalo,
setila se i treska kada su je kola udarila, zvuka lomljenja kostiju, grana drveta
koje su je zakačile, sastanka koji…
 1

Utorak, 29. april 2014.

„Hej, Karle. Probudi se. Telefon ponovo zvoni.”
Karl je sneno pogledao u Asada, koji je bio sav isprskan žutom bojom.
Kada je jutros počeo da radi, kombinezon mu je bio beo, a kovrdžava kosa
crna, tako da bi bilo pravo čudo da je preostala i kap boje koja je završila na
zidovima.
„Prekinuo si me usred komplikovanog sleda misli”, rekao je Karl,
nevoljno spuštajući noge sa stola.
„U redu! Izvini!” Bore od osmeha pojavile su se ispod čestara Asadovih
jednodnevnih čekinja na bradi. Šta su, dođavola, njegove srećne okrugle oči
izražavale? Nagoveštaj ironije, možda?
„Da, znam da si sinoć ostao dokasno, Karle”, nastavio je Asad, „ali Rose
poludi kad pustiš telefon da neprestano zvoni. Da li bi zato sledeći put mogao
jednostavno da podigneš slušalicu?”
Karl se okrenuo prema blistavoj svetlosti sa podrumskog prozora. Malo
dima cigarete okončaće taj problem, pomislio je, dohvatajući paklicu i
ponovo izbacujući nogu na sto dok je telefon ponovo počinjao da zvoni.
Asad je naglašeno pokazao na njega i kliznuo kroz vrata. Situacija je
postajala paklena sa ovom dvojicom brbljivaca koji su mu neprestano
prigovarali.
„Ovde Karl”, rekao je zevajući, dok je slušalica ležala na stolu.
„Halo!”, začulo se iz slušalice.
Prineo je slušalicu do usta mlitavim pokretom ruke. „S kim razgovaram?”
„Da li je to Karl Merk?”, rekao je glas pevušećim akcentom Bornholma.
To definitivno nije bilo jedno od narečja koja su se sviđala Karlu. Zvučalo
je kao loš švedski sa izvesnim gramatičkim greškama, i nije bilo od koristi
nigde osim na tom malom ostrvu u Baltiku.
„Da, ja sam Karl Merk. Zar to nisam upravo rekao?”
 S druge strane začuo se uzdah. Zvučao je skoro kao olakšanje.
„Ovde Kristijan Habersot. Upoznali smo se jako davno, ali vi me se
verovatno ne sećate.”
Habersot? Karl je razmislio. Sa Bornholma?
Karl je oklevao. „Daaa, ja…”
„Služio sam u policijskoj stanici u Nekseu, kada ste vi i vaš
pretpostavljeni bili pre nekoliko godina da sprovedete zatvorenika u
Kopenhagen.”
Karl je napregao mozak. Sećao se tog događaja sasvim dobro, ali
Habersota…
„Ah, tako je”, rekao je posežući za cigaretama.
„Ovaj, izvinite što vas uznemiravam, ali da li biste možda imali vremena
da me saslušate? Čitao sam da ste upravo rešili komplikovan slučaj u cirkusu
u Belaheju. Čestitam, mada mora da je frustrirajuće kada optuženi izvrši
samoubistvo pre suđenja.”
Karl je slegnuo ramenima. Rose je bila iznervirana zbog toga, ali Karla
nije bilo briga. Bio je to samo jedan gad manje na svetu o kome je trebalo
brinuti.
„U redu, ali niste nazvali zbog tog slučaja. Zar ne?” Zapalio je cigaretu i
zabacio glavu. Bilo je tek pola dva. I te kako prerano da istroši svoje dnevno
sledovanje cigareta, što je značilo da bi verovatno trebalo da ga poveća.
„I da i ne. Zovem zbog tog slučaja i svega ostalog što ste na tako
impresivan način rešili u poslednjih nekoliko godina. Kao što sam rekao,
služim u policiji Bornholma i trenutno sam u Reneu, ali sutra odlazim u
penziju, bogu hvala.” Pokušao je da se nasmeje. Zvučalo je usiljeno.
„Vremena su se promenila pa više nije mnogo zanimljivo biti na mom mestu.
Nema sumnje da svi osećamo isto, ali pre samo deset godina bio sam tip koji
je znao sve što se dešavalo u većini srednjih i istočnih obalskih i ostrvskih
oblasti. Da, moglo bi se reći da sam zbog toga nazvao.”
Karl je pustio da mu padne glava. Ako je ovaj tip želeo da ga ubedi da
preuzme neki slučaj, morao je to odmah da saseče u korenu. Svakako nije
želeo da bude uvučen u bilo šta povezano sa ostrvom na kome je specijalitet
dimljena haringa i koje je bliže Poljskoj, Švedskoj i Nemačkoj, nego Danskoj.
„Da li zovete zato što želite da proverimo nešto za vas? Jer ako je to u
pitanju, bojim se da ću morati da vas uputim na naše kolege na jednom od
spratova iznad. Imamo i previše posla ovde dole u Sektoru Q.”
 Na drugoj strani linije zavladala je tišina. Onda je čovek prekinuo vezu.
Karl je zbunjeno zurio u slušalicu pre nego što je zalupio. Ako je momak
ovako osetljiv, onda zaista ne zaslužuje ništa bolje.
Odmahnuo je glavom, ali jedva da je uspeo da sklopi oči pre nego što je
glupa sprava ponovo zazvonila.
Karl je duboko udahnuo. Nekim ljudima stvarno treba utuviti neke stvari
u glavu.
„Da!”, dreknuo je u slušalicu. Možda će to dovoljno uplašiti budalu da
ponovo prekine vezu.
„Ovaj, Karle? Jesi li to ti?” To nije bio glas koji je očekivao da čuje.
Namrštio se. „Mama, ti si?”, upitao je oprezno.
„Stvarno se uplašim kada se tako prodereš! Da li te boli grlo, dušo?”
Karl je uzdahnuo. Prošlo je više od trideset godina kako je otišao od kuće.
Od tada je imao posla sa nasilnim kriminalcima, svodnicima, piromanima,
ubicama i gomilom leševa u svim mogućim stadijumima raspadanja. Pucali su
na njega. Polomljena mu je vilica, kao i zglob na ruci, i izgubio je privatni
život i sve dostojanstvene ambicije urođene svakome ko je sa severnog
Jutlanda. Prošlo je trideset godina otkad je odleteo iz gnezda i konačno je
rekao sebi da upravlja svojim životom. Roditelji su ljudi sa kojima možeš da
imaš posla, ili ih ignorišeš po sopstvenom izboru. Pa kako je, dođavola, bilo
moguće da ga je mogla naterati da se oseća kao beba samo jednom
rečenicom?
Karl je protrljao oko i malo se uspravio u stolici. Ovo će biti dug, dug dan.
„Ne, mama, dobro sam. Ovde su nam radnici pa ne mogu da čujem ni
sopstvene misli.”
„Dobro, pa, zovem te da ti saopštim veoma tužne vesti.”
Karl je stegnuo usne i pokušao da proceni njen ton. Da li je zvučala
tužno? Da li će mu sledećeg trenutka reći da mu je otac umro? Nije bio da ga
poseti duže od godinu dana.
„Da li je tata umro?”, upitao je.
„Bože me sačuvaj! Naravno da nije. Sedi ovde pored mene i pije kafu.
Upravo je izlazio do štale da zatvori prasiće. Ne, u pitanju je tvoj rođak
Roni.”
Karl je spustio noge sa stola.
„Roni? Mrtav? Kako?”
 „Odjednom se onesvestio tamo na Tajlandu dok je bio na masaži. Zar to
nije grozna vest u ovako divan prolećni dan?”
Na Tajlandu, rekla je, dok je bio na masaži. A šta je drugo mogao i da
očekuje?
Karl je pokušavao da pronađe prikladan odgovor. To mu zaista nije bilo
lako.
„Grozno, da”, uspeo je da kaže dok je pokušavao da potisne užasnu sliku
verovatno vrlo prijatnog kraja života njegovog rođaka.
„Sami putuje ujutru avionom da preuzme njega i njegove stvari. Najbolje
je da sve donese kući pre nego što se pogubi na sve strane”, rekla je. „Sami je
uvek tako praktičan.”
Karl je klimnuo glavom. Verovatno će Ronijev brat napraviti detaljnu
procenu kada stupi na scenu. Đubre na jednu gomilu, a sve što je iole vredno
u kofer.
Zamislio je Ronijevu odanu i vernu ženu, sitnu Tajlanđanku koja je
zapravo zaslužila bolje. Ali kada Ronijev brat pretraži fioke, njoj neće ostati
mnogo, osim bokserica sa kineskim zmajevima. Tako je to u životu.
„Roni je bio oženjen, mama. Ne verujem da Sami može samo da dođe i
bez pitanja uzme šta hoće.”
Nasmejala se. „O, znaš ti Samija. Biće to u redu. Ostaće tamo deset ili
dvanaest dana. Kad već putuješ tako daleko, onda možeš i da nabaciš malo
boje na obraze, kaže on. I ne greši u tome. On je pametan čovek, rođak
Sami.”
Karl je klimnuo glavom. Jedina značajna razlika između Ronija i
njegovog mlađeg brata Samija bila je u jednom samoglasniku i dva
suglasnika. Niko severno od Limfjorda nije mogao prevideti da su u srodstvu
jer su ličili jedan na drugog kao jaje jajetu. Ako je postojao neki filmski
producent kome je potreban hvalisavi, sobom opsednuti apsolutno nepouzdani
naduvenko u šarenoj košulji, barem je imao još Samija na raspolaganju.
„Odredili su datum sahrane, 10. maja, u subotu, ovde u Brenderslevu. Bilo
bi divno videti te ponovo ovde, sine”, nastavila je majka. Dok su nabrajane
predvidive novosti o svakodnevnom životu seoske porodice iz Vendsisela, sa
naročitim naglaskom na uzgoj svinja i tatin bolni kuk, uobičajenu kritiku
političara u parlamentu i neke druge podjednako depresivne priče, a Karl je
razmišljao o neprijatnom tonu poslednjeg imejla koji mu je Roni poslao.
Taj imejl nesumnjivo je bio upućen kao pretnja, nešto što je uznemirilo i
iznerviralo Karla. Posle izvesnog vremena došao je do zaključka da je Roni
nameravao da ga uceni nekim besmislicama. Zar njegov rođak nije bio upravo
ona vrsta čoveka koja bi uradila tako nešto? I zar mu nije uvek falilo novca?
Karlu se to nije dopadalo. Zar će ponovo morati da se bavi tim
besmislenim tvrdnjama? To je bila potpuna baljezgarija. Ali kada živiš u
zemlji Hansa Kristijana Andersena, i previše dobro znaš koliko brzo jedno
malo pero može da se pretvori u pet kokošaka.1 A ovakvih pet kokošaka, na
njegovom poverljivom položaju i sa šefom kao što je Lars Bjern, stvarno su
bile nešto što mu uopšte nije trebalo.
Dođavola, šta je Roni smerao? U više prilika idiot se izlanuo da je ubio
svog oca, što je bilo dovoljno loše samo po sebi. Još gore je bilo što je uvukao
Karla u blato, javno tvrdeći da je bio saučesnik u ubistvu Ronijevog oca za
vreme pecaroškog izleta, a u zlokobnom poslednjem imejlu obavestio je Karla
da je dao da se o tome napiše knjiga i da će pokušati da je objavi. Karl od tada
nije čuo ništa o tome, ali to je bila užasna situacija koja je morala da se razreši
sada kad je čovek bio mrtav.
Karl je ponovo potražio rukom cigarete. Bez sumnje bi trebalo da ode na
sahranu. To bi bilo pravo mesto da sazna da li je Sami uspeo u nagovaranju
Ronijeve žene da se odrekne dela nasledstva. Slični slučajevi sa nasledstvom
tamo na istoku završavali su se nasilno, i naravno da se čovek mogao nadati
da bi se to moglo ponovo dogoditi. Ali Ronijeva žena, ona mala kako se već
zvaše, naizgled je bila napravljena od drugačijeg i boljeg materijala. Ona će
verovatno zadržati sve što joj bude pripadalo i ima novčanu vrednost i odreći
se ostalog. A to ostalo moglo bi da uključuje i Ronijev navodni književni
pokušaj.
Ne, nimalo ga ne bi iznenadilo ako bi Sami uspeo da donese beleške sa
sobom kući. A ako bude tako, onda mu je bolje da ih se dočepa pre nego što
počnu da kruže unutar porodice.
„Da li si znao da je Roni na kraju bio zaista bogat, Karle?”, procvrkutala
je njegova majka negde u pozadini.
Karl je podigao obrve. „Stvarno, najzad? Onda ćemo morati da
pretpostavimo da je dilovao drogu. A jesi li sigurna da nije završio sa omčom
oko vrata iza debelih zatvorskih zidina tajlandskog pravosudnog sistema?”
Ona se nasmejala. „O, Karle. Uvek si bio tako zabavno dete.”

Dvadeset minuta posle razgovora sa bornholmskim policajcem, Rose je stala

na vrata rasterujući rukama Karlov duvanski dim sa očiglednim gađenjem.
„Da li si upravo razgovarao sa narednikom Habersotom, Karle?”
 On je slegnuo ramenima. Taj razgovor nije baš bio nešto o čemu je najviše
razmišljao u ovom trenutku. Sam bog zna šta je Roni napisao o njemu.
„Pogledaj ovo.” Bacila je parče papira na sto ispred njega.
„Dobila sam ovaj imejl pre dva minuta. Možda bi želeo da nazoveš
čoveka.”
Na odštampanom listu bile su dve rečenice koje su pokvarile raspoloženje
u kancelariji dovoljno za ostatak dana.
Sektor Q je moja poslednja nada. Ne mogu više.
K. Habersot
Karl je pogledao Rose, koja je stajala odmahujući glavom kao harpija koja
je upravo odustala od svog braka. Njemu se taj stav uopšte nije sviđao, ali
tako je bilo najbolje sa Rose. Bolje je primiti dva šamara u tišini, nego trpeti
dva minuta pritužbi i prekora. Tako je to funkcionisalo između njih, i Rose je
bila dobra u tome. Čak i ako si nekada morao da potoneš veoma nisko da bi
stigao do toga.
„Ma, otkud znam! Ali pošto vidim da si ti ta koja je dobila imejl, Rose, ti
se i pobrini za taj problem. Onda kasnije možeš da mi kažeš šta si uspela da
izvučeš iz toga.”
Ona je nabrala nos, od čega su ratničke boje na njenom licu zapucketale.
„Znala sam da ćeš to da kažeš. Zbog toga sam ga odmah nazvala, ali javila mi
se automatska sekretarica.”
„Hm. Onda pretpostavljam da si ostavila poruku da ćeš ponovo nazvati,
zar ne?”
Kada je potvrdila da je uradila upravo to, nad njenom glavom nadvio se
crni oblak koji je ostao da lebdi.
Izgleda da je zvala pet puta, ali čovek se jednostavno nije javljao.

Sreda, 30. april 2014.

Ispraćaji članova osoblja redovno su se održavali u policijskoj stanici u
Reneu. Ali to je bilo upravo ono što Habersot nije želeo. Otkad su nove
reforme policije stupile na snagu, njegov dobar i blizak kontakt sa meštanima
i ono što se dogodilo na istočnoj obali ostrva pretvorili su se u stalnu vožnju
napred i nazad, sa istoka na zapad, i odjednom su uvedeni beskrajni procesi
donošenja odluka od trenutka kada se krivično delo dogodi pa dok se nešto
ozbiljno ne preduzme protiv počinioca. Traćilo se vreme, gubili su se tragovi,
kriminalci su se izvlačili.
„Ovo je zlatno doba za hulje”, uvek je govorio, kao da ga je neko uopšte
slušao i obraćao pažnju na njega.
Habersot je mrzeo pravac u kome se društvo kretalo, u celini i na
lokalnom nivou. A kolege koje su taj pravac podržavale, i nisu poznavale ni
njega ni domete njegove verne četrdesetogodišnje službe, ne bi trebalo da
dođu na njegov svečani ispraćaj u penziju kao ovce koje bleje, glumeći da ga
poštuju.
Zato je odlučio da održi svečani prijem u opštinskoj sali u Listedu, samo
šest stotina metara od njegove kuće.
S obzirom na ono što je planirao za tu priliku, to će biti pristojnije u
svakom pogledu.
Na trenutak je stajao ispred ogledala, pregledajući svoju paradnu
uniformu, primećujući nabore koji su nastali na tkanini od višegodišnjeg
stajanja. I dok je pažljivo ali nespretno peglao pantalone na dasci za peglanje
koju nikada pre nije rasklopio, pustio je da mu pogled luta po sobi koja je
nekada bila topli i živahni porodični dnevni boravak.
Od tada je prošlo skoro dvadeset godina i sada se prošlost prikrala kao
besciljna, zalutala životinja među gomilama otpada i krša koji niko ne želi.
Habersot je odmahnuo glavom. Kada se osvrnuo na svoju prošlost, nije
razumeo samog sebe. Zašto je dozvolio da svi ti šareni registratori zauzmu
police umesto dobrih knjiga? Zašto su fotokopije i novinski isečci bili na
svakoj slobodnoj površini? Zašto je uložio sav svoj život u posao, umesto u
ljude kojima je nekada bilo stalo do njega?
A ipak je razumeo.
Pognuo je glavu, pokušavajući da oslobodi emocije koje su ga u trenu
preplavile, ali suza nije bilo. Možda zato što ih je odavno sve isplakao. Da,
naravno da je znao zašto su stvari krenule tim tokom. Tako je moralo biti.
Duboko je udahnuo, poravnao uniformu na trpezarijskom stolu, podigao
stari ram i pomilovao fotografiju u njemu, kao što je radio stotinama puta
ranije. Kada bi samo mogao da vrati protraćene dane. Kada bi samo mogao da
promeni svoju prirodu i odluke i poslednji put oseti blizinu svoje žene i sina.
 Uzdahnuo je. Ovde, u ovoj sobi, vodio je ljubav sa svojom prelepom
ženom na sofi. Ovde je na tepihu puzao sa svojim sinom kada je bio sasvim
mali. Ovde su počele svađe, i ovde je nastala i umnožila se njegova
sumornost.
U ovom dnevnom boravku mu je njegova žena na kraju pljunula u lice i
jednom zauvek ga ostavila samog u životu, sa svešću da mu je jedan
beznačajan slučaj istrgnuo sreću iz ruku i oslonac pod nogama.
U vreme kada je sve počelo, to ga je potpuno prenerazilo i ostavilo ga u
skoro neprekidnom stanju depresije, a ipak, on jednostavno nije bio u stanju
da se okane tog slučaja. Nažalost, tako se dogodilo, i sa dobrim razlogom.
Ustao je, potapšao rukom jedan od svojih svežnjeva beleški i isečaka,
istresao pepeljaru i izvadio korpu sa nedeljnim sledovanjem praznih,
zveckavih limenki. Na kraju je još jednom ispipao džepove za slučaj da je
nešto zaboravio i pogledao da vidi da li je njegova svečana uniforma baš
onakva kakva bi trebalo da bude.
Zatim je zatvorio vrata.

Uprkos svemu, Habersot je verovatno očekivao da će se na prijemu pojaviti

više ljudi. Ako niko drugi, onda barem oni kojima je tokom godina pomagao
u teškim trenucima, ali možda i oni za koje je ispravljao pogreške i sprečavao
nepravde. U svakom slučaju, očekivao je da vidi nekoliko starih
penzionisanih kolega iz uniformisane policije u Nekseu, možda i neke
sugrađane u koje je godinama imao poverenja u okviru male zajednice. Ali
kada je video da su tu samo predsedavajuća i zamenica računovođe iz
udruženja građana, komesar policije i njegov prvi pomoćnik, zajedno sa
predstavnikom policijskog sindikata koji se savesno pojavio, pored još pet ili
šest ljudi koje je lično pozvao, odustao je od svog dugačkog govora i pustio
da stvari idu svojim tokom.
„Hvala vam što ste došli u ovo divno sunčano jutro”, rekao je, dajući znak
glavom svom starom komšiji Samu da može početi da snima. Sipao je belo
vino u prazne plastične čaše i rasporedio kikiriki i grickalice na poslužavnike.
Niko mu nije ponudio pomoć.
Iskoračio je napred i pozvao sve prisutne da uzmu čaše. I dok su se oni
okupljali ispred njega, diskretno je gurnuo ruku u džep i otkočio pištolj.
„Živeli, dame i gospodo”, rekao je klimajući svakom pojedinačno glavom.
„Lepa lica za sudnji dan”, nastavio je, osmehujući se. „Hvala vam što ste
došli u ovim okolnostima. Svi vi znate kroz šta sam prošao, i da sam nekada
bio poput većine ljudi, naročito policajaca. Siguran sam da oni od vas koji
nisu pobrljavili i dalje mogu da me se sete kao tihog i mirnog tipa koji je
mogao pričom da umiri poludelog ribara sa slomljenom pivskom flašom u
ruci i malo previše adrenalina u venama. Nije li tako?”
Sam je podigao palac ispred kamere, ali je samo još jedna osoba klimnula
glavom. Čak i tako, tu i tamo se video poneki izraz odobravanja, mada su ti
ljudi držali oboren pogled.
„Naravno, žao mi je što me se posle sveg ovog vremena sećaju kao
čoveka koji je radio dan i noć na beznadežnom slučaju, što je na kraju razorilo
moju porodicu, prijateljstva i sreću. Hteo bih da se izvinim zbog toga, kao što
bih hteo da se izvinim i za godine ogorčenosti s moje strane. Trebalo je da se
zaustavim dok sam još mogao. Još jednom se izvinjavam zbog toga.”
Okrenuo se prema svojim pretpostavljenima, dok mu je osmeh bledeo, i
dok je stezao rukom pištolj u džepu. „Kolege, vama želim da kažem da zbog
toga što ste toliko novi u službi ne možete da budete lično okrivljeni za moje
probleme. Vi obavljate svoj posao bez greške na način na koji vam to govore
glupi političari. Ali mnogi od vaših starijih kolega, i oni koji su došli pre vas,
izneverili su svojom nedovoljnom podrškom svojom ravnodušnošću i
nepromišljenošću ne samo mene, nego i onu mladu ženu. Na tu izdaju želim
da uzvratim svojim prezirom prema sistemu koji ste vi došli da štitite. To je
sistem koji nije u stanju da iznese policijski posao koji smo dužni da radimo.
U poslednje vreme, važne su samo statistike, a ne da li zaista stižete do srži
problema. Zato vam kažem: neka sam proklet ako se ikada naviknem na to!”
Čuo se tihi protest od predstavnika policijskog sindikata, što se od njega i
očekivalo, a neko drugi je prekorio Habersota zbog onoga što je smatrao
neprikladnim tonom za ovu priliku.
Habersot je klimnuo glavom. Oni su bili u pravu. To je bilo neprilično,
baš kao i većina drugih stvari kojima im je punio uši tokom godina. Ali sada
je to moralo da se završi. Morao je sve to da okonča i da primer koji nikada
neće biti zaboravljen među njegovim kolegama. A koliko god nije želeo,
došlo je vreme za to.
Istrgnuo je pištolj iz džepa tako silovito da su mu oni koji su stajali
najbliže nestali iz vidnog polja.
U jednom vrlo kratkom trenutku opazio je strah i užas koji su se proširili
među njegovim pretpostavljenima, dok je okretao pištolj ka njima.
A onda je pustio da se dogodi.
 3

Bila je to jedna uobičajena noć pa je Karl počeo sa papirologijom tako što je

podigao noge na sto da malo odspava. Nakon što je raščistio slučajeve iz
proteklih nekoliko meseci, vreme je postalo pomešana papazjanija
sukobljenih emocija. Bila je to prava zima nezadovoljstva na ličnom planu,
baš kao što ni njegov trogodišnji i sve jači otpor klanjanju prostačkom
autoritetu Larsa Bjerna na poslovnom planu nije bio nešto što bi mu davalo
povoda za osmeh. A onda, bila je tu i cela ta stvar sa Ronijem i neizvesnost u
vezi sa njegovim prokletim pisanijem. Tačnije, to je uticalo i na njegov san i
na javu. Moraće da napravi neke ozbiljne promene, ili će morati da se skloni.
Nasumično je izabrao jednu fasciklu sa gomile, spustio je u krilo i
dohvatio olovku. Posle malo vežbanja u raznim položajima, znao je kako da
izbegne da ispušta stvari dok drema. Ipak, olovka mu je svejedno ispala na
pod kada ga je Rose probudila svojim oštrim tonom.
Omamljeno je pogledao na sat i shvatio da je, uprkos svemu, uspeo da
odspava skoro čitav sat.
Protegnuo se sa izvesnim zadovoljstvom, ne obraćajući pažnju na Rosin
strogi pogled.
„Upravo sam se čula sa policijom u Reneu”, rekla je, „a sigurno ti neće
biti drago kada čuješ zašto.”
„Vidim.” Sklonio je fasciklu sa krila na sto i podigao olovku.
„Pre sat vremena policijski narednik Kristijan Habersot pojavio se na
svojoj svečanosti povodom odlaska u penziju u opštinskoj sali u Listedu. A
pre pedeset minuta otkočio je pištolj i pucao sebi u glavu pred deset šokiranih
svedoka.”
Značajno je klimnula glavom kada je Karl podigao obrve. „Da, to je ono
što ja zovem stvarno lošom situacijom. Zar se ne slažeš, Karle?”, rekla je
oštro. „Znaću više kada se policijski komesar u Reneu vrati u stanicu.
Ispostavilo se da je i on prisustvovao svemu tome. A do tada ću rezervisati
karte za sledeći let.”
„U redu. Sve je to zaista velika nesreća. Ali o čemu pričaš? Sledeći let?
Putuješ li negde avionom, Rose?” Karl je pokušao da deluje zbunjeno, ali
znao je kuda sve ovo vodi. Bolje bi bilo da ovo bude neka prokleta šala.
„Slušaj, žao mi je što to čujem za tog Haber-kako-se-već-zvaše, ali ako
misliš da ću ući u leteću konzervu za sardine i putovati do Bornholma samo
zbog toga, onda gadno grešiš. A osim toga…”
„Ako se previše plašiš da putuješ avionom, Karle”, ubacila se Rose, „bolje
ti je da se pokreneš i rezervišeš karte za trajekt od Istada do Renea koji kreće
u pola jedan, dok ja porazgovaram sa policijskim komesarom. Uostalom,
tvoja je krivica što moramo da reagujemo, pa je bolje da to uradiš lično. Zar
to nije ono što si mi oduvek govorio? Idem da kažem Asadu da prestane da
razmazuje boju uokolo i spremi se.”
Karl je protrljao oči.
Da li je stvarno bio budan?
Ni vožnja od policijske stanice do Istada kroz južni predeo Skonea u
prolećni dan, ni sat i po dugo putovanje brodom do Bornholma nisu mogli da
umanje Rosinu ogorčenost.
Karl je gledao svoje lice u retrovizoru. Ako ne bude vodio računa, uskoro
će izgledati kao njegov deda, biće praznog pogleda i beživotne kože.
Podesio je retrovizor samo da zameni taj prizor jasnim pogledom na
Rosino ljutito lice. „Zašto nisi razgovarao sa njim, Karle?”, čuo se neprestani
refren sa zadnjeg sedišta izgovoren sa najgorim mogućim prekorom. Da je
postojala pregrada između vozača i putnika kao u taksi vozilima, on bi je
čvrsto zalupio.
A sada, u restoranu na palubi velikog katamaran trajekta, hladnoća
sibirskih vetrova koji su duvali preko zapenjenih talasa u koje je Asad
zabrinuto zurio nije bila ništa u poređenju sa hladnoćom kojom je zračila
Rose. Ona je definitivno zapala u raspoloženje iz kog nije bilo izlaza.
„Ne znam kako se to zove, Karle. Ali u manje tolerantnim društvima ono
što si ti uradio Habersotu lako bi se moglo nazvati zanemarivanjem dužnosti.”
Karl se trudio da ne obraća pažnju na nju. Uostalom, Rose je takva. Ali
posle njenog završnog aduta, „… ili, još gore, ubistvom”, bomba je ipak
eksplodirala.
„Sad je dosta, Rose!”, povikao je udarivši šakom po stolu, od čega su sve
čaše i flaše zazveckale.
Nije ga zaustavio ljutiti pogled kojim ga je ona prostrelila, nego Asadov
pokret glavom prema ostalim gostima u kafeteriji koji su zurili u njih,
otvorenih usta, sa pecivima koja su podrhtavala na viljuškama.
„Oni su glumci!”, izvinio se Asad ostalim gostima, uz drzak osmeh.
„Trenutno samo uvežbavaju predstavu, ali neće zabrljati na kraju, obećavam.”
 Neki od gostiju očigledno su pokušavali da se prisete gde su, dođavola,
već videli ove glumce.
Karl se nagnuo prema Rose i pokušao da snizi ton. Ona je u suštini bila u
redu. Mislim, zar nije bila uz njega i Asada u mnogim situacijama, tokom
svih ovih godina? On svakako neće zaboraviti ono što je uradila za njega kada
je bio blizu toga da potpuno sagori radeći na Markovom slučaju pre tri
godine. Ne, samo je trebalo da ne dira previše njene hirove, jer tako je
najbolje funkcionisala. Što se toga tiče, umela je da bude pomalo nestabilna s
vremena na vreme, ali ako si hteo da joj pomogneš da se smiri, najbolje je
bilo prihvatati njene napade, inače bi se stvari samo pogoršale.
Duboko je udahnuo. „Slušaj me, Rose. Nemoj misliti da mi nije žao zbog
toga što se dogodilo. Ali podsetio bih te da je to što se dogodilo Habersotu
bilo njegov lični izbor i delo. Mogao je jednostavno da ponovo pozove, ili da
se javi na telefon kada si ti zvala njega. Da nas je imejlom ili pismom
upozorio šta će uraditi, onda bi danas stvari bile drugačije. Zar se ne slažeš sa
tim, gospođice svetice?”
Rose se pomirljivo osmehnula, ali nešto u njenom pogledu govorilo mu je
da je trebalo da izostavi ovu poslednju rečenicu.
Bogu hvala, Asad je uspeo da spreči bilo kakav dalji razvoj razgovora u
ovom pravcu.
„Rose, shvatio sam tvoju poentu. Ali Habersot je izvršio samoubistvo i mi
tu sada ništa ne možemo.” Odjednom se ukočio i nekoliko puta progutao
pljuvačku neveselo gledajući preko vrhova talasa. „Zato, zar ne bi
jednostavno trebalo da pokušamo da otkrijemo zašto je to uradio?”, nastavio
je pomalo nesigurnim glasom. „Zar nismo zato krenuli u Bornholm na ovom
čudnom brodu?”
Rose je klimnula, vrlo slabašno se osmehnuvši. Bila je to veoma dobra
gluma.
Karl se ponovo zavalio u svom sedištu i zahvalno klimnuo glavom Asadu,
čija se boja lica u deliću sekunde promenila od uobičajenog bliskoistočnog
tena u zeleno. Jadan momak! Ali šta se moglo očekivati od nekoga ko je
mogao da dobije morsku bolest na gumenom čamcu u bazenu?
„Stvarno ne volim da plovim”, rekao je zabrinjavajuće tiho.
„U toaletu ima kesa za povraćanje”, rekla je Rose suvo, izvlačeći iz džepa
turistički vodič za Bornholm.
Asad je odmahnuo glavom. „Ne, ne. Dobro sam. Biću u redu. Doneo sam
odluku.”
 Sa njih dvoje nikada ni na trenutak nije bilo dosadno.

Bornholmska policija bila je nesporno najmanje policijsko oblasno odeljenje

u Danskoj, sa sopstvenim komesarom i šezdesetak pripadnika službe. Na
celom ostrvu preostala je samo jedna policijska stanica, koja je, pored toga što
je u njoj dvadeset četiri časa dnevno uvek bilo policajaca, bila odgovorna i za
policijska pitanja koja se tiču ne samo četrdeset pet hiljada ostrvljana, nego i
šeststo hiljada turista koji su svake godine dolazili na ostrvo. Bio je to
mikrouniverzum od gotovo šest stotina kvadratnih kilometara obradive
zemlje, litica i stena, sa bezbroj velikih i još više malih turističkih atrakcija, a
svaku od njih lokalne turističke organizacije pokušavale su da reklamiraju kao
potpuno jedinstvenu. Najveća okrugla crkva, najmanja, najbolje očuvana,
najstarija, najviša. Svako mesto sa iole samopoštovanja imalo je upravo ono
što je ostrvo činilo vrednim posete.
Na recepciji ih je policajac širokih ramena zamolio da malo sačekaju.
Izgleda da se na trajektu kojim su doputovali nalazilo vozilo sa prevelikim
teretom, pa je postojalo nekoliko stvari za koje se trebalo pobrinuti.
Naravno da takav grozan zločin treba da ima prioritet u odnosu na sve
ostalo, mislio je Karl sa podrugljivim osmehom kada je jedan od policajaca
ustao da im pokaže vrata kroz koja treba da uđu.
Policijski komesar primio ih je u svojoj najboljoj odeći u sali za sastanke
na prvom spratu, sa asortimanom peciva i gomilom šolja za kafu. Ovde nije
bilo sumnje u vezi sa činom i autoritetom, kao što nije bilo sumnje ni da je
njihovo prisustvo, bez obzira na ozbiljnost situacije, zbunilo lokalnog šefa.
„Daleko ste od kuće”, rekao je on, verovatno misleći predaleko.
„Da, naš kolega Kristijan Habersot izvršio je samoubistvo, nažalost.
Neobično strašan rastanak”, nastavio je. Izgledao je kao da je i dalje
delimično u šoku. Karl je to viđao i ranije. Policajac koji je odabrao
akademski pristup, baš kao i svi drugi danski komesari policije, i koji usled
toga nije previše prljao ruke, bio je upravo ona vrsta čoveka unutar službe za
kog je najmanje verovatno da će se osećati opušteno ako je video kako se
mozak njegovog kolege rasprsnuo po zidu.
Karl je klimnuo glavom. „Juče po podne kratko sam razgovarao sa
Kristijanom Habersotom. Znam samo da je hteo da me obavesti i uključi u
slučaj, i da ja verovatno nisam imao dovoljno sluha za njega, pa smo došli
ovamo. Imam osećaj da vas nećemo ometati u radu ako bliže osmotrimo
stvari. Nadam se da se slažete.”
 Ako su mrštenje i usta iskrivljena nadole značili „da” na Bornholmu, onda
je stvar bila rešena.
„Možda biste vi mogli da mi kažete na šta je mislio u imejlu koji nam je
poslao? Napisao je da je Sektor Q njegova poslednja nada.”
Komesar je odmahnuo glavom. Verovatno je mogao, ali nije hteo. On je
imao ljude za takve stvari.
Pozvao je rukom policajca u svečanoj uniformi. „Ovo je policijski
nadzornik Jon Birkedal. Rođen je na ostrvu i poznavao je Habersota odavno,
pre nego što sam ja postavljen na ovu funkciju. Jon i ja i naš predstavnik
policijskog sindikata bili smo jedini iz stanice koji su prisustvovali
Habersotovom oproštajnom prijemu.”
Asad je prvi ispružio ruku. „Moje saučešće”, rekao je.
Birkedal se nespretno rukovao s njim, okrećući se prema Karlu sa
pogledom koji je delovao poznato.
„Hej, Karle, odavno se nismo videli”, rekao je dok je Karl pokušavao da
potisne instinktivno mrštenje.
Čovek ispred njega bio je u ranim pedesetim, dakle, skoro istih godina
kao Karl, i, uprkos brkovima i umornim očima, izgledao je kao neko koga bi
trebalo da poznaje. Ali gde ga je, za ime sveta, ranije video?
Birkedal se nasmejao. „Naravno da ne možeš da me se setiš, ali ja sam bio
godinu dana iza tebe na Policijskoj akademiji u Amageru. Zajedno smo igrali
tenis i, samo da kažem, pobedio sam te tri puta zaredom. Onda odjednom više
nisi želeo da igraš.”
Da li se Rose cerila iza njega? Nadao se da nije, za njeno dobro.
„Da… ” Karl je pokušao da se osmehne. „Zapravo, stvarno sam želeo, ali
zar nisam povredio članak?”, rekao je, iako se uopšte nije sećao tih događaja.
Ako je ikada igrao tenis, onda je ta greška bila dobro zatrpana u njegovom
pamćenju.
„Pa, to sa Kristijanom bilo je veliki šok”, nastavio je nadzornik, na svu
sreću, sam od sebe i bez ikakvog podsticaja. „Ali on je bio depresivan već
duži niz godina, iako mi u stanici to nismo primećivali u svakodnevnom radu.
Mislim da ne bismo mogli kritikovati njegov rad na poslu uniformisanog
policajca, zar ne, Petere?”
Komesar je prikladno odmahnuo glavom.
„Ali kod kuće, u Listedu, izgleda da su stvari sa Habersotom stajale
drugačije. Bio je razveden i živeo je sam, i bio je krajnje ogorčen zbog jednog
starog slučaja čije je rešavanje postalo njegova životna misija, uprkos tome
što nije radio u odeljenju za kriminalističke istrage. Bio je to sasvim običan
slučaj, rekli bi neki. Vozač je udario pešaka i pobegao. Ali pošto je jedna
mlada devojka izgubila život u toj nesreći, slučaj ipak i nije bio tako običan.”
„U redu, vozač koji je zgazio devojku i pobegao.” Karl je pogledao kroz
prozor. Znao je takvu vrstu slučajeva. Ili su rešavani za tili čas, ili su odlagani
u arhiv. Ovaj boravak na ostrvu biće kratak.
„A vozač nikada nije pronađen, je li tako?”, upitala je Rose pružajući
ruku.
„Tako je, da. Da smo ga našli, pa, onda bi Kristijan danas verovatno bio
živ. Ali bojim se da moram da idem. Siguran sam da pretpostavljate kako
imamo određeni broj internih formalnosti za koje se moramo pobrinuti u vezi
sa onim što se danas dogodilo, da i ne pominjem što moramo da se
pozabavimo sa novinarima, koje prve moramo pokušati da udaljimo. Zar ne bi
bilo zgodnije da kasnije dođem u vaš hotel, i onda odgovaram na vaša
pitanja?”

„Vi ste sigurno policajci iz Kopenhagena”, pretpostavio je recepcioner u

hotelu Sveres, bez dodatne ljubaznosti, birajući ključeve soba koje su
nesumnjivo bile najmanje privlačne od svih koje je mogao da ponudi. Kao i
obično, Rose se pogađala oko cene.
Malo kasnije, pronašli su policijskog nadzornika Jona Birkedala u fotelji
od veštačke kože u salonu iznad trpezarije. Sa prvog sprata pružao se dobar
pogled i na industrijsku luku i na zadnju stranu supermarketa Brugsen. Pogled
nije bio lep. Da se video i neki auto-put, onda bi ukupni utisak bio savršen.
Ovo verovatno nije bilo najbolje mesto za pisanje turističkog vodiča na
ostrvu, koje je inače bilo kao iz bajke.
„Biću iskren sa vama. Nisam podnosio Habersota”, počeo je Birkedal, „ali
videti kolegu kako puca sebi u glavu jer je osećao da nije zadovoljio na poslu
zaista je bolno. Doživeo sam mnogo toga u svojoj policijskoj karijeri, ali
bojim se da će me ovo zauvek pratiti. Bilo je zaista užasno.”
„Nesumnjivo”, ubacio se Asad. „Izvinite, ali samo hoću dobro da
razumem. On je pucao sebi u glavu iz pištolja, rekli ste. To nije bilo njegovo
službeno oružje, zar ne?”
Birkedal je odmahnuo glavom. „Ne, to je obavljeno po propisu. Ostavio je
službeni pištolj u oružarnici neposredno pre nego što je ostavio legitimaciju i
značku u stanici. Nismo sasvim sigurni gde je nabavio pištolj, ali to je
definitivno bila bereta 92 kalibra 9 milimetara. Veoma opako oružje. Ali
sigurno znate za njega, iz filmova Smrtonosno oružje sa Melom Gibsonom?”
Niko nije odgovorio.
„Dobro, dakle, to je relativno velika i glomazna pucaljka, i prvo sam
pomislio da je lažna kada je izvukao i uperio u komesara i mene. To nije bilo
oružje za koje je imao dozvolu, ali znali smo da je slična bereta nestala sa
imanja pokojnika u okolini Okirkebija pre nekih pet ili šest godina. Nemamo
načina da proverimo da li je to isto oružje ili ne, jer bivši vlasnik nije imao
nikakve papire.”
„Imanje pokojnika? Godine 2009?”, upitala je Rose, smešeći se
napućenim usnama. Da li je Jon Birkedal stvarno bio njen tip?
„Da. Jedan od predavača u Narodnoj srednjoj školi2 umro je na polovini
polugodišta. Prema rezultatima autopsije, bila je to prirodna smrt uzrokovana
slabim srcem, ali je Habersot svejedno bio naročito zainteresovan za to kada
je vršen pretres imanja. Pokojnik, Jakob Svjatek, bio je, po rečima nekih
bivših učenika i profesora, vrlo zainteresovan za oružje, i u nekoliko navrata
pokazivao je nekima od učenika pištolj koji bi, po njihovom opisu, mogao da
bude onaj koji je Habersot jutros upotrebio.”
„Da, ne viđa se takav poluautomatik svakog dana, pa imam samo jedno
pitanje”, ubacio se Asad. „Da li je to bio osnovni model berete, ili 92S, 92SB,
ili 92F, FG ili FS? Svakako nije mogao da bude 92A1, pošto je ta serija iz
2010. godine.”
Karl se polako okrenuo prema Asadu. O čemu je, dođavola, momak
govorio? Da li je sada postao i stručnjak za berete?
Birkedal je polako odmahnuo glavom. Dakle, ni on o tome nije ništa znao.
Ali nema sumnje da će iskopati odgovor pre nego što sunce zađe iznad luke u
Reneu.
„Hm, možda bi trebalo ukratko da iznesem za šta se Habersot zalagao i
kroz šta je prošao”, nastavio je Birkedal. „Onda kasnije možete uzeti ključeve
njegove kuće i stvari odande. Ključeve ćemo vam posle ostaviti na recepciji.
Posavetovao sam se s komesarom policije i on vam daje relativno odrešene
ruke. Mislim da su i kolege do sada otprilike završile sa kućom, tako da vi
možete da počnete. Samo treba prvo da proverimo njegove stvari. Moglo bi
da bude pisama ili nečeg sličnog što bi objasnilo zašto se rešio na tako
drastičan čin. Ali to sve znate. Uostalom, vi imate najviše iskustva sa
ovakvim stvarima.”
Asad je klimao glavom, podigavši kažiprst, spreman da progovori, ali
Karl ga je zaustavio jednim pogledom. Da li je budala sebi raznela glavu
jednom ili drugom vrstom pištolja bilo je potpuno nebitno. Što se tiče Karla,
oni nisu doputovali na ovo mesto bogu iza nogu da bi konkretno otkrili zašto
je Habersot izvršio samoubistvo. Bilo je mnogo važnije da Rose razume da
slučaj, za koji je ona mislila da bi Karl trebalo da preduzme sve što je u
njegovoj moći i preuzme ga posle Habersota, zapravo nije imao nikakve veze
sa njima.

Za pedesetak učenika od osamnaest godina pa naviše, upisanih u

Bornholmsku narodnu srednju školu u zimskom polugodištu, gde su išli na
časove muzike, staklarstva, slikarstva ili grnčarstva, 20. novembar 1997. bio
je još jedan tipičan dan, proveden u dobrom raspoloženju i svakako bez
nagoveštaja opasnosti, objasnio je Birkedal. Potpuno obična grupa uglavnom
mladih učenika koji su se međusobno dobro slagali.
Oni još nisu znali da je Alberte; najljubaznija, najlepša i verovatno
najpopularnija devojka u školi, tog jutra poginula u saobraćajnoj nesreći.
Prošlo je malo više od jednog dana pre nego što je pronađena, odbačena
toliko visoko na drvo pored puta da je bilo skoro nemoguće videti je. A čovek
koji je slučajno podigao pogled baš u trenutku kada je u svom autu prolazio
pored drveta, na svoju nesreću, bio je uniformisani policijski službenik iz
Neksea po imenu Kristijan Habersot.
Prizor krhkog, mlitavog tela koje je visilo sa grana urezao se u njegovu
svest, baš kao i onaj nedokučivi izraz koji je zauvek ostao zamrznut na
devojčinom licu.
Uprkos vrlo slabim tragovima, zaključeno je da je ona ostala da visi na
drvetu posle teške saobraćajne nesreće. Vrlo neprijatan slučaj koji nije
podsećao ni na jedan drugi u kom su vozači naletali na pešake u novijoj
istoriji Bornholma.
Traženi su znaci kočenja, ali nikada nisu pronađeni. Postojala je nada da
će na njenoj odeći biti pronađene ljuspice boje, ali vozilo je projurilo, ne
ostavivši nikakav trag. Ispitani su oni koji žive pored puta, ali ništa nije
ukazivalo ni na koga i ni na šta određeno. Samo je jedna osoba na jednom
delu puta čula kako kola ogromnom brzinom odlaze u pravcu glavnog puta.
Posle toga, možda zato što je smrt bila sumnjiva, ili zato što nije bilo
drugih slučajeva, pokrenuta je sistematska potraga za vozilima sa
ulubljenjima na prednjem delu karoserije koja se nisu mogla odmah objasniti.
Sa tim su verovatno zakasnili jedan dan, ali, bez obzira na to, svi automobili
na trajektima, bilo da su išli u Švedsku, bilo u Kopenhagen, pažljivo su
posmatrani čitave nedelje, i svih dvadeset hiljada vozila na celom ostrvu
pozvano je na auto-dijagnostiku i inspekciju u Reneu i Nekseu.
Uprkos očiglednom ometanju, meštani su imali iznenađujuće mnogo
razumevanja i aktivno su pomagali, do te mere da nijedan turista nije mogao
da se kreće na četiri točka a da mu oštrooki meštani ne pregledaju branik.
Birkedal je slegnuo ramenima. „I uprkos svim naporima, rezultata nije
bilo.”
„A vi ste sa sigurnošću znali da je to bila smrt u saobraćajnoj nesreći?”,
upitao je Karl. „Zar nije moglo da bude nešto drugo? Šta ste saznali na
osnovu povreda na obdukciji? I šta ste pronašli na mestu nesreće?”
„Da je verovatno bila živa neko vreme nakon što je odbačena gore na
drvo. Inače: prelomi, unutrašnje i spoljašnje krvarenje, sve uobičajeno. A
onda smo pronašli bicikl koji je Alberte vozila, na prilično velikoj udaljenosti,
u čestaru, izvitoperen skoro do neprepoznatljivosti.”
„Dakle ona je tuda vozila bicikl”, rekla je Rose. „Da li ga još imate?”
Policijski nadzornik Birkedal slegnuo je ramenima. „Bilo je to pre
sedamnaest godina i pre mog dolaska, tako da nisam siguran. Verovatno
nemamo.”
„Bilo bi divno kada biste mogli da mi učinite uslugu i to ustanovite”, rekla
je Rose umilnim glasom, trepćući.
Birkedal je zabacio glavu unazad. Privlačan i oženjen muškarac ume da
oseti kada je na tankom ledu.
„Zašto ste toliko sigurni da je ona bila odbačena na drvo?”, tiho je upitao
Asad. „Zar nije mogla da bude odvučena tamo gore? Da li je tražen neki trag
sajle na granama iznad tela? Da li je moglo da bude korišćeno vitlo?”
Da li je Asad rekao sajla? Veoma neobična reč od njega.
Birkedal je klimnuo glavom, pošto svakako nije bilo ničeg pogrešnog u
tom pitanju. „Ne, tehničari nisu pronašli ništa što bi ukazivalo na to.”
„Možete da dospete kafu iz termosa u trpezariji”, poručio im je vlasnik
hotela s vrata.
Bio je potreban samo đelić sekunde da tamna kafa poteče u Asadovu
solju, dok je on istovremeno sipao šećer direktno iz posudice. Kako su
njegovi siroti prenapregnuti receptori ukusa mogli da prežive sve čudne
izazove kojima ih je izlagao?
Ostali su odmahnuli glavom kada je ponudio da sipa kafu i njima.
„Kako je moguće da nema nikakvih tragova udara?” upitao je on,
okrećući se. „Očekivali biste tragove kočenja, ili bar nekakve tragove guma.
Da li je padala kiša?”
„Ne, ništa vredno pomena, koliko ja znam”, odgovorio je Birkedal. „U
izveštaju se pominje da su putevi bili suvi.”
„A šta je sa pravcem u kome je telo odbačeno?”, nadovezao se Karl. „Da
li je to istraženo kako treba? Da li je bilo vidljivih slomljenih grana na mestu
gde je telo odletelo? I da li je bilo moguće išta zaključiti iz položaja tela na
granama, ili položaja bicikla u čestaru?”
„Na osnovu svedočenja jednog starijeg bračnog para koji je živeo na farmi
na krivini malo niže niz put, zaključeno je da je negde u toku jutra vozilo
projurilo iz pravca zapada ispred njihove kuće. Stari par nije video vozilo, ali
mogli su da čuju kako motor turira bez ikakvog razloga ispred njihovog
imanja, i odvozi se punom brzinom prema poslednjoj krivini pre mesta na
kome je pomenuto stablo.
Čvrsto smo uvereni da su ti stariji ljudi čuli vozača koji je udario devojku
i pobegao, i da je devojku direktno udarila prednja strana vozila blizu drveća,
kao i da se vozilo zatim odvezlo u pravcu raskrsnice sa glavnim putem,
uopšte ne usporivši.”
„Na čemu se zasniva to uverenje?”
„Na izjavi svedoka i iskustvu tehničara iz prethodnih slučajeva kada su
vozači pobegli posle saobraćajne nesreće.”
„Aha.” Karl je odmahnuo glavom. Svi ti poznati i nepoznati činioci. Bio
je već umoran od same pomisli na to. Odjednom je pisaći sto, tamo kod kuće,
u podrumu policijske stanice, izgledao veoma daleko.
„A ko je bila devojka?” Postavljeno je neizbežno pitanje; kada je dat
odgovor na njega, više nije bilo povratka.
„Alberte Goldšmid. Uprkos njenom prilično upadljivom prezimenu, bila
je obična devojka. Jedna od onih koje iznenada osete slobodu kada odu od
oca i majke i reaguju u skladu sa tim. Ne biste je mogli direktno nazvati
promiskuitetnom, ali upuštala se u svašta pomalo kada je dobila slobodu da to
radi. Svakako, sve ukazuje na to da je intenzivno koristila nekoliko nedelja
koje je provela ovde.”
„Intenzivno? Kako to mislite?”, upitala je Rose.
„Nekoliko partnera na raznim mestima.”
„U redu, da li je devojka zatrudnela?”
„Autopsija je pokazala da nije.”
 „A bilo bi izlišno tražiti tuđu DNK na telu”, nastavila je ona.
„To je bilo 1997. godine. Treba li da kažem išta više? Tri godine pre nego
što je osnovan centralni registar DNK. Ne verujem da je izvršena temeljna
pretraga. Ali ne, nije bilo tragova sperme u njoj, ni tuđe kože ispod njenih
noktiju. Bila je čista kao da se upravo istuširala, što je verovatno i bio slučaj, s
obzirom na to da je izašla na biciklu pre nego što su se ostali učenici okupili
za doručak.”
„Da razjasnimo ovo”, rekao je Karl. „Vi ništa ne znate, da li je to tačno?
Ovo je priča o ubistvu u zaključanoj sobi, a Habersot je bio lokalni Šerlok
Holms, koji ovog puta nije imao uspeha.”
Birkedal je ponovo slegnuo ramenima. Nije mogao da odgovori ni na ovo.
„Dakle, u redu”, reče Asad, ispijajući ostatak svoje vrele kafe u jednom
gutljaju. „Recimo da je ovo onda završeno.”
Da li je zaista to rekao?
Rose se nije zbunila i ponovo se okrenula prema Birkedalu sa svojim
slatkim pogledom. „Nas troje ćemo sada sesti zajedno, tiho i mirno, i pročitati
sav ovaj materijal koji ste nam doneli, a to će verovatno potrajati sat ili dva. A
kada završimo sa tim, verovatno ćemo hteti da pitamo još ponešto u vezi sa
nekim pojedinostima o Habersotovoj istrazi, životu i smrti.”
Nagoveštaj osmeha pojavio se ispod Birkedalovog stoičkog izraza lica.
Bilo je očigledno da su, što se njega ticalo, oni mogli da rade šta hoće, sve
dok njega ne mešaju u to.
„Misliš li da ćemo naći nešto što je trebalo odavno da nađete? Nešto što bi
moglo da baci malo svetla na misteriju devojke na drvetu?”, bio je uporan
Karl.
„Ne znam, ali se svakako nadam da je to moguće. Suština je,
pretpostavljam, u tome da za Habersota Albertina smrt nije bila samo gubitak
ljudskog života iz nehata i slučaj vozača koji je pobegao sa mesta nesreće.
Bilo je to ubistvo”, rekao je Birkedal. „A Habersot je svim silama pokušavao
ne samo da podrži tu teoriju nego i da pronađe počinioca. Ne znam šta ga je
teralo da nastavlja s tim, ali nesumnjivo ima drugih policajaca koji mogu da
vam kažu više, da ne pominjem Habersotovu bivšu ženu.”
Plastična kutija kliznula je preko stola. „Sada moram da se vratim u
stanicu, ali pogledajte ovaj DVD. Onda ćete otprilike znati ono što treba da
znate o njegovoj smrti”, rekao je. „Snimio ga je jedan Habersotov prijatelj
koji je bio pozvan na prijem. Ime mu je Vili, ali ga mi ovde zovemo Ujka
Sem. Pretpostavljam da ste poneli svoje računare sa sobom pa možete da ga
pustite najednom od njih. Uživajte, ako je to prava reč.” A onda je odjednom
ustao.
Karl je primetio kako Rose nije skidala pogled sa njegovih treningom
oblikovanih leđa dok je odlazio. Teško da je to bio pogled koji bi se dopao
njegovoj ženi.

Habersotova žena je toliko radikalno raskinula sa prošlošću da ne samo da se

odrekla njegovog prezimena, nego i svega drugog što bi moglo da prizove
sećanje na njega, što je bila činjenica koju nije pokušala da sakrije kada je
Karl pokušao da telefonom razgovara sa njom.
„Ako mislite da imam i najmanju želju da pretresam njegove i naše
zajedničke probleme sa bilo kim, samo zato što je on sada mrtav, pogrešili ste.
Kristijan nije izabrao svoju porodicu u nekim teškim godinama kada je meni -
a naročito njegovom sinu - zaista bila potrebna njegova pažnja, a sada su se
svi njegovi loši izbori završili kukavičkim samoubistvom. Moraćete da se
obratite na drugo mesto ako želite da slušate o najvećoj strasti njegovog
života. Nećete to čuti od mene.”
Karl je pogledao u Rose i Asada, koji su mu dali znak da ostane odlučan.
Svakako, i šta još?
„Da li hoćete da kažete da je on bio zaljubljen u Albertin slučaj, ili možda
čak u žrtvu?”
„Vi panduri nikada ne odustajete, zar ne? Rekla sam vam da me ostavite
na miru, zato zbogom.” Čuo se zvuk spuštanja slušalice i to je bilo to.
„Znala je da je spikerfon uključen, Karle”, rekao je Asad. „Trebalo je da
odemo kod nje kao što sam predlagao.”
Karl je slegnuo ramenima. Možda je on bio u pravu, ali bilo je kasno, a
kako je Karl gledao na stvari, postojale su dve vrste svedoka koje je trebalo
izbegavati, osim u krajnjoj nuždi: oni koji govore previše i oni koji drže jezik
za zubima.
Rose je pogledala u svoju beležnicu. „Evo adrese Habersotovog sina,
Bjarkea. On živi u iznajmljenoj sobi u severnom Reneu, tako da možemo
tamo da stignemo za deset minuta. Hoćemo li onda da krenemo?”
Odluka je bila doneta. Rose je već ustala.
 4

Kuća u Sandflugtsveju bila je odmaknuta od puta, sa francuskim balkonom i

atmosferom dobrog života koja je zračila iz nje. Sve je bilo doterano do
poslednjeg detalja, od zvekira na vratima, preko mesingane pločice sa
imenom, do uredno pokošenog travnjaka. Ovo je bilo mesto na koje biste se
dovezli u tek opranom folksvagen polu, francuskim kolima ili, u nedostatku
nečeg boljeg, nekom terencu. Svi prvoklasni statusni simboli u danskoj
provinciji.
Na vratima je bilo samo jedno ime: Neli Rasmusen.
„Da. Bjarke Habersot svakako živi ovde”, rekla je prijateljski naglasivši
ime Bjarke, dok je stajala u poluotvorenim vratima poput stare zavodnice sa
krpom zadenutom u dekolte i zapaljenom cigaretom između ispruženih
prstiju. „Ali ne treba da očekujete da je Bjarke raspoložen da razgovara sa
vama”, rekla je kao profesionalna stanodavka, dok je ravnodušno gledala u
Karlovu legitimaciju. Procenio je da joj je pedeset pet godina. Plavi kućni
ogrtač, kod kuće bojena kosa sa izblajhanim krajevima i luđački izvitoperena
tetovaža. na njenom članku koja je verovatno, mada uzalud, trebalo da je čini
egzotičnijom..
„Mislim da bi trebalo da pokažete malo saosećanja i pustite ga da se
oporavi od šoka. Uostalom, prošlo je samo nekoliko sati otkako je njegov
otac, neka mu je Bog na pomoći, oduzeo sebi život.”
Asad je istupio. „Zaista je lepo što ste tako dobri prema svom stanaru i
pazite na njega. Ali šta ako mi sa sobom imamo poslednje pismo njegovog
oca? Zar ne bi bila šteta da ga ne dobije? Ili šta ako je njegova majka takođe
izvršila samoubistvo? Da li stvarno mislite da bi nam bilo dopušteno da vam
kažemo da je tako? A šta ako smo zapravo došli da uhapsimo Bjarkea zbog
podmetanja požara? Da li bi onda i dalje bilo u redu da vi stojite tu na
štiklama i rugate se sprovođenju pravde?”
Ona je izgledala pomalo zbunjeno dok je slušala sve te informacije i
gledala u Asadovo osmehnuto lice. Možda se još više zbunila kada ju je on
uzeo za ruku, potapšao je i umirio, govoreći da razume koliko sve to utiče i na
nju, pošto ima stanara koji se našao u takvoj žalosti. U svakom slučaju, ona je
pustila kvaku i dozvolila Karlu da gurne vrata vrhom cipele.
„Bjarke!”, nevoljno je pozvala ispod stepenica. „Imaš posetioce.”
Okrenula se prema njima. „Sačekajte minut ovde u hodniku pre nego što
odete gore. I pokucajte, pa sačekajte dok on sam ne otvori, u redu? Bjarke
ponekad ume da bude pomalo neraspoložen, ali nadam se da nećete obraćati
pažnju na to u ovim okolnostima. Ja svakako ne obraćam pažnju. I nije bitno
da li su to dvostruki standardi ili ne, jednostavno je tako.”
Neraspoloženje je moglo da se namiriše već na pola puta uz stepenice. U
stvari, mirisalo je kao hašiški kafe na obodu kopenhaškog kvarta Nerebro na
dan isplate pomoći za nezaposlene.
„Skank”, rekao je Asad. „Veoma čist, jak miris. Nije onako prikriven i
gorak kao kod hašiša.”
Karl se namrštio. Sa sobom je vukao prokletog profesora. Skank ili hašiš,
miris propadanja bio je podjednako jadan.
„Ne zaboravite da kucate”, čulo se podsećanje sa dna stepeništa.
Poruka nije dospela u domašaj Asadovog sluha jer se on bez odlaganja
uhvatio za kvaku i otvorio vrata.
Asad je odmah zastao na vratima, a Karl je razumeo zašto kada je
pristigao za njim.
„Sačekaj malo, Rose”, rekao je, pokušavajući da je zadrži.
Tamo je, zavaljen u velikoj drvenoj stolici sa naslonima za ruke, sedeo
Bjarke go kao od majke rođen, s nogama skrštenim ispod sebe i bocom
razređivača u ruci.
A osim toga što je bio go, Bjarke je takođe nesumnjivo bio mrtav i beo,
što je svako mogao da vidi još izdaleka, uprkos tome što je sunce jedva
uspevalo da prodre kroz gustu izmaglicu hašiša. Isekavši se po člancima ruku,
Bjarke je okončao sebi život napola sklopljenih očiju kojima je obnevidelo
zurio kao u polusnu. Nije to bila teška smrt.
„To što si namirisao nije bio skank, Asade. Bila je to kombinacija hašiša i
razređivača”, rekao je Karl.
„Nemojte da stojite tu i sprečavate me da prođem”, prasnula je Rose iza
njih, pokušavajući da se progura.
„Ne bi trebalo da ulaziš ovamo, Rose, nije lep prizor. Bjarke je mrtav.
Svuda po podu je krv jer je isekao vene. Nikada nisam video da je toliko krvi
isteklo iz jednog čoveka.”
Asad je ćutke klimnuo glavom. „Ali opet, video sam mnogo više ovakvih
stvari nego ti, Karle.”
Prošlo je dosta vremena pre nego što su stigli tehničari i doktor koji će
izvršiti obdukciju. Posledica je bila da je gazdarica mogla da se kači za celo
osoblje Sektora Q dok je jadikovala zbog nečega tako užasnog što je upalo u
njen život. Kako će, za ime sveta, ona dobiti nadoknadu za tepih i stolicu,
kada više nije imala račune za njih?
Kada joj je konačno doprlo do svesti da je mladić na spratu zapravo umro
dok je ona u prizemlju brisala prašinu, morala je da sedne kako bi pokušala da
povrati dah.
„Zamislite, šta ako ga je neko ubio”, stalno je šaputala.
„Ne mislim da je to nešto zbog čega bi trebalo da brinete, osim, naravno,
ako ste čuli nešto neobično. Da li je u poslednjih nekoliko sati iko bio na
spratu, i da li može da se uđe u njegovu spavaću sobu sa zadnje strane kuće?”
Ona je odmahnula glavom.
„A vi sami to niste uradili, pretpostavljam?”, nastavio je Karl.
Zakolutala je očima ponovo počinjući da gubi dah.
„Dobro”, rekao je Karl. „Onda mora da je sam sebi isekao vene. Svakako
je bio u stanju u kome je mogao sebi da uradi bilo šta.”
Napućila je usne i pribrala se, mumlajući nešto nepovezano. Stigla je do
tačke u kojoj je shvatila da bi ona mogla da bude saučesnik u krivičnom delu
zbog toga što je iznajmljivala sobu nekome ko je uzgajao halucinogene gljive
na prozoru i ko je, povrh toga, uglavnom disao kroz nargilu.
Tada ju je Karl ostavio sa svojih dvoje kolega, izašao napolje na blistavu
sunčevu svetlost i zapalio cigaretu.

Pretraga Bjarkeove sobe, zaplena njegovog kompjutera i noža kojim je isekao

članke, skupljanje tehničkih podataka, pregled tela i odnošenje u ambulantno
vozilo, sve se dogodilo toliko brzo da je Karl bio tek kod svoje pete pljuge
kada se Birkedal uspravio sa svojim tehničarem i istražiteljem i mahnuo
parčetom papira u plastičnoj kesi.
Karl je pročitao šta je pisalo na papiru. Bila je to samo jedna rečenica: Žao
mi je, tata. „Čudno”, rekao je Asad.
Karl je klimnuo glavom. Poruka je bila tako kratka i neposredna da se
kretala u svom sopstvenom pravcu. Ali zašto u njoj nije pisalo Žao mi je,
mama? Nasuprot svom pokojnom mužu, ona je bar imala mogućnost da primi
poruku.
Karl je pogledao Rose. „Koliko je Bjarke imao godina?”
 „Trideset pet.”
„Dakle, imao je osamnaest 1997, u vreme kada je njegov otac postao
opsednut onim slučajem.”
„Da li ste razgovarali sa June Habersot?”, ubacio se Birkedal.
„Pa, to nije prošlo baš naročito dobro. Nije bila naročito spremna na
saradnju, ako mene pitaš”, rekao je Karl.
„Dobro onda, daću vam priliku da ponovo pokušate.”
„Stvarno? Kako to?”
„Vi biste mogli da budete ti koji će se otići do nje u Okirkebi i obavestiti
je o smrti njenog sina, zar ne? To bi vam takođe dalo mogućnost da joj
postavite ona pitanja koja izgarate od želje da postavite, a u međuvremenu, to
će nama ostalima dati više vremena da zapečatimo sobu i pripremimo telo za
slanje forenzičarima u Kopenhagen.”
Karl je odmahnuo glavom. Zapečatiti stan i poslati telo u mrtvačnicu?
Koliko će to tačno trajati?
Deset minuta?

Vanda Fin udala se za engleskog igrača kriketa koji je došao na Jamajku da

uči crnce onome u čemu je bio najbolji: igri i osvajanju poena u kriketu. Taj
Kris Makalam bio je postojaniji na nogama nego većina momaka u belim
dresovima, i naoružan tim veštinama šest meseci bio je na jednom zadatku: da
osposobi nacionalnu reprezentaciju Jamajke da ima deset posto bolji učinak u
osvajanju poena.
Iz tog razloga je Makalam stajao na travnatom terenu na vrelom suncu od
marta do septembra, obilno se znojeći više nego ikada pre.
Za vreme treninga krajičkom oka video je Vandu kako trči po zemljanoj
stazi na svojim dugim mišićavim nogama, dok joj se koža sijala, i pomislio je
da mu se privida.
Vanda je bila svesna šta su ljudi mislili da vide. To joj se usadilo u glavu
otkad joj se telo razvilo i naučila je da se kreće po stazi kao gazela u skoku.
 „Jesi li ti Merlin Oti?”, upitao ju je Makalam odmah posle utakmice.
Osmehujući se, Vanda je pokazala svoje bele zube i tamne desni. Nije bilo
prvi put da su je to pitali i to joj je laskalo, iako je Merlin Oti bila barem
dvadeset godina starija od nje, i jer je Merlin Oti, dugogodišnja najbolja
jamajkanska sprinterka, bila lepa kao boginja.
Malo je flertovala i drsko je gurnula Makalama u rame zbog tog
komplimenta. A onda ju je poveo sa sobom u Englesku.
Vanda je volela bele muškarce. Ne zbog toga što su bili naročito čulni.
Muškarac sa Jamajke imao je vatru mnogih rasa u sebi, kojoj belac
jednostavno nije bio dorastao, ali, s druge strane, beli ljudi su znali ko su i, još
važnije, šta žele da urade sa svojim životom. Sa njima si mogao da nađeš
sigurnost i budućnost, što je bilo daleko od izvesnog u Tivoli Gardensu,
sirotinjskoj četvrti u zapadnom Ringstonu gde je Vanda odrasla. Za nekoga
čiji se svakodnevni život sastojao od pucnjave i kokaina u zadnjem dvorištu,
prosidba Krisa Makalama bila je bajka o kojoj nije trebalo razmišljati duže od
milisekunde.
On im je našao smeštaj u Romfordu, u predgrađu Londona, u maloj kući u
nizu u kojoj je ona htela da umre od dosade do dana kada je Makalam slomio
članak na nozi i bio primoran ne samo da proda kuću, nego i da se razvede od
nje. Ako je hteo da nastavi sa životnim stilom za koji je osećao da ima pravo
na njega, moraće da nađe ženu koja je u mogućnosti da ga izdržava.
I tako se posle dve godine sigurnosti Vanda vratila na početak, u situaciju
u kojoj je imala samo svoja ograničena sredstva da sastavlja kraj s krajem.
Vanda je bila neobrazovana, bez nade da može da dobije bilo kakvu vrstu
podrške, i bez ikakvih posebnih talenata vrednih pomena, osim što je brzo
trčala, a s tim se ne može daleko stići, kao što ju je uvek začikavao njen otac.
Zato posao obezbeđenja na zadnjem ulazu velike kompanije na londonskom
Strandu nije bio samo njen spas, nego i jedina održiva alternativa limenim
barakama Jamajke i telesnom propadanju pre nego što čovek doživi
četrdesetu, što bi inače bila njena sudbina.
I kao lav u kavezu, ona je stajala i pomagala ljudima važnijim od nje da
uđu i izađu kroz staklena vrata velike zgrade, klimajući im glavom dok su oni
prilazili jednoj bolje obučenoj ženi koja je imala privilegiju da uzme njihove
legitimacije i pritisne dugme koje im je omogućavalo da produže dalje u
sistem.
Bila je tu, sama u praznom prostoru između slobode i bogatstva, motreći
kao budni čuvar tajne zgrade, ne znajući šta one znače.
I dok je vreme prolazilo, nije imala da razmišlja ni o čemu drugom osim o
onom što je bilo tu - napolju - što joj je život dodelio. Sve se dešavalo tamo
napolju, dok je ona stajala tu.
Iz dana u dan zurila je kroz staklena vrata preko Savoj plejsa pravo u zid
koji je okruživao park Viktorija embankment.
Tamo, iza zida, tamo je avantura, mislila je. Smeh ljudi, koji su upijali
zrake sunca na prugastim stolicama na rasklapanje ili lizali sladoled kupljen
novcem koji im nikada nije nedostajao, mučio ju je u tišini i niko drugi nije
brinuo zbog toga.
I tako je rođen njen novi identitet.
Ona je bila samo žena koja je gledala u zidove.
Tokom tih sati koje joj je otimala dnevna rutina, oblaci prošlosti gomilali
su se iznad nje. Vanda je znala da su sve srećne okolnosti i obrti sudbine koji
su se dogodili pre nego što je ona došla na svet morali da imaju viša
očekivanja, nego da jednostavno stvore osobu sa krajnje podaničkim poslom
radnika obezbeđenja na Strandu. Kao što je njen Otac rastafarijanac sa
ponosom govorio, u Vandinim venama je u jednakoj meri tekla krv Aravak
Indijanaca sa Dominikane, Nigerijaca i hrišćana, sa dodatkom mrvice
rastafarijanskog baruta. A Vandina majka se smejala i govorila da ona treba
jednostavno da zaboravi na sve to i sačuva hladnu glavu, i onda će sve biti u
redu.
Da zadrži hladnu glavu! To je bilo ono što je izgledalo posebno teško u
njenom sivom i nevažnom postojanju. Da li je stvarno bilo predodređeno da
sve te prednosti i istorija treba da se završe sa neuglednom sivom uniformom
i kosom skrivenom ispod kape?
Ali uprkos beznadežnosti situacije i lošoj perspektivi, Vanda je stajala
uspravno kada su imućni posetioci parka i zgrade prolazili pored nje, i
pokušavala je ponovo da otkrije onaj deo sebe koji bi mogao da je skloni od
zida.
Sudbina je htela da je Širli - jedina prijateljica koju je imala i koja je
živela dve sobe dalje od njene - pozove da dođe na nešto što je nazivala
uvodom u upijanje prirode.
Širli je bila zainteresovana za okultno i kao takva imala je veoma otvorena
gledišta i životna očekivanja. Slušala je muziku inspirisanu nebeskim
temama, zanimala sa za indonežansko kahuna proricanje sudbine i otvarala
karte pre nego što donese neku odluku. Kroz sve vodilje na koje je nailazila u
životu sticala je uvide, kako je ona to nazivala. Vanda nikada tačno nije znala
kako, ali Širli je mogla da joj izmami osmeh kao niko drugi.
 A sada je želela da upozna Vandu sa Atuom Abanšamašom, koji je, kako
je pisalo na njegovoj internet stranici, bio divni duh koji zrači i koji je došao
iz skandinavskog sveta snova u London sa svojim novim učenjem koje je
moglo da stavi sve ostalo u stranu i dovede do potpunog razumevanja energije
i povezanosti celog čovečanstva.
Širli je bila oduševljena, a cena razumna, tako da je bila spremna da plati
ako Vanda pođe sa njom. Moglo bi da bude jako zabavno ako bi mogle da
podele nešto između sebe.

Atu Abanšamaš Dumuzi nije bio kao gurui koje je Vanda viđala u bezbroj
Širlinih brošura i na televiziji. Nije sedeo u položaju lotosa ili na izrezbarenoj
stolici u uzvišeno svečanom stanju. Nije se ponašao kao propovednik, i nije
bio ni debeo ni asketski mršav. Atu Abanšamaš bio je stvaran čovek od krvi i
mesa, koji im je uz osmeh i treptaj u oku pokazivao kako proučavanje
upijanja prirode može da obnovi čoveka do te mere da se na kraju osetite kao
da svaka ćelija u vašem telu odjednom može da se odupre svakoj vrsti
napada, i da je vaše telo zauvek stopljeno sa univerzumom koji ga okružuje.
Univerzum i energija sunca bili su mantra Atua Abanšamaša. I tu, u tom
jednostavnom i svetlom stanu na Bejsvoteru, gde je bilo sedište londonskog
ogranka Akademije za upijanje prirode, on je hodao oko onih koji su sedeli na
podu i posmatrao ih svojim magičnim očima, čineći da im vratovi pocrvene i
ramena klonu dok su u ritmu njegovih reči udisali blagostanje duboko u svoja
pluća.
„Abanšamaš, Abanšamaš, Abanšamaš”, sporo je zapevao dubokim
glasom, i tražio od njih da ga prate u horu.
Pošto su sedeli već neko vreme sklopljenih očiju i ponavljali mantru,
Vanda je primetila da njen osećaj za orijentaciju i želja za povratkom u
stvarnost nestaju.
„Sada otvorite oči i pogledajte me”, rekao je Atu svojim sledbenicima.
„Abanšamaš, Abanšamaš”, šaputao je šireći ruke, od čega su rukavi njegovog
laganog žutog ogrtača lepršali kao krila anđela. „Vidim vas”, šapnuo je.
„Vidim vas sada po prvi put i divni ste. Vaše duše me pozivaju. Spremni ste.”
„Lepi ste kao samo sunce”, rekao je kasnije svakom od prisutnih
muškaraca i žena dok je prolazio između njih.
Kada je došao do Vande, na trenutak je stajao veoma mirno, i dopustio
svojim očima da nestanu u bezdanu njenih očiju. „Lepa si kao samo sunce.
Lepa si kao samo sunce”, ovog puta je to dvaput ponovio. „Ali ne slušaj
nikoga! Ne slušaj čak ni mene! Slušaj sopstvenog atmana3 sopstvenu dušu, i
prepusti se.”
Kao pod uticajem halucinogene droge, ove reči prodrle su u Vandu kao
dugoočekivano prepoznavanje i jasnoća. Oči su joj se otvorile same od sebe,
koža joj je gorela, a ruke su joj se stezale u nekakvim grčevima koji su joj bili
poznati samo iz iskustva orgazma.
Spuštene glave, on joj je pomilovao obraz, pa se vratio posle deset minuta
da ispruži dlanove prema njoj na nekoliko centimetara od njenog čela.
„Dopusti sebi da se opustiš, cvete moj. Prošla si prvo putovanje prema
ushićenju i ponovnom rođenju trenutaka praznine, i sada si spremna”, završio
je.
Onda se onesvestila.

Sreda, 30. april 2014.

Na trenutak su stajali i gledali u ruševinu od kuće okrečenu u belo, vrlo
verovatno jednu od najlošije održavanih u centralnoj ulici Okirkebija,
Jernbanegadeu.
Baš kao i u mnogim drugim danskim pijačnim varošima, ovakve ulice bile
su dobar primer kako su pre stotinu godina radnici s mukom dolazili do
sopstvenih kuća od cigle i malih parcela zemlje. U prošlosti, ulica kao ova
značila je komad hleba za zidare i drvodelje, ali bilo je očigledno da oni
odavno nisu imali nekog posla ovde. U mestu koje se zvalo još i Grad cveća u
leto i Božićni grad u zimu, ovde, u zapuštenom kraju Jernbanegadea, nije se
moglo naći ni mnogo cvetnog raja, ni božićne atmosfere.
Kroz pukotinu u vratima, Habersotova bivša žena je poput psa tragača
mogla da nanjuši Karlovu značku iste sekunde kada je krenula da otvori.
„Pomeri stopalo”, zarežala je na Asada kada je pokušao da gurne vrata.
„Ovde nemate šta da tražite.”
„Gospođo Habersot, mi…”, pokušao je Karl.
„Zar ne umete da čitate? Na vratima piše ’Kofed’.” Demonstrativno je
pokazala na pločicu sa imenom i ponovo gurnula vrata. „Ovde više nema
nikoga ko se preziva Habersot.”
„Gospođo… Kofed”, tiho je rekla Rose. „Donosimo loše vesti o Bjarkeu.”
Sledećih pet sekundi bilo je nepodnošljivo dugo. Prvo je naizmenično
gledala tri okamenjena lica. Zatim je stvarnost prodrla u njen nervni sistem i
blokirala ga, posle čega je shvatila da je ono što je ostalo neizrečeno već
previše, dok najzad svetlost u njenim očima nije zgasnula, a noge je izdale.
Njena nesvestica nije dugo potrajala, ali to je bilo dovoljno da izgubi
svaki osećaj za vreme i nije znala zašto je ležala opružena na svojoj sofi u
krajnje spartanski nameštenom dnevnom boravku. Očigledno je i dalje bila u
stanju šoka zbog kog se maločas i onesvestila.
Oni su se osvrnuli po dnevnoj sobi. Nije bilo ništa posebno da se vidi.
Neotvoreni računi u posudi za voće, gomile prašnjavih diskova sa laganom
danskom muzikom, nameštaj kupljen na rasprodajama, ružne pepeljare i vaze
od olupane keramike. Ostavili su je da leži neko vreme i da dođe sebi, i dok je
ona okamenjenim pogledom zurila u plafon, otišli su do kuhinje, gde su
neverovatno ružne pločice iz sedamdesetih godina isisavale svetlost iz
prostorije koju mnogi Danci nazivaju srcem kuće. Čak je i Karl mogao da vidi
kako taj opis, ni uz mnogo mašte, ne bi mogao da se primeni na zapušteni
haos ove prostorije.
„Ne smemo da budemo grubi prema njoj, ne u ovom stanju”, šapnula je
Rose. „Ako budemo nastupili blago, uvek možemo da se vratimo sutra.”
Oboje su primetili da se Asad naizgled nije slagao. „Dođite ovamo”,
doviknula je June slabim glasom.
„Ti si ovo započeo, Karle, pa mislim da bi trebalo ti da joj kažeš. I reci joj
onako kako jeste. U redu?”, rekla je Rose.
On je upravo hteo da upre prstom u nju, ali osetio je Asadovu ruku na
ramenu. Onda je otišao do žene i pogledao je pravo u oči.
„Došli smo da vas obavestimo da je vaš sin mrtav, June. Ali, nažalost, to
nije sve. Žao mi je što moram da vam kažem da je sam sebi oduzeo život.
Otprilike u četiri sata, po proceni medicinskog istražitelja.”
Ona je uvukla obraze i na trenutak sedela kao da se gleda u ogledalo i
pokušava da izvuče godine iz te nemilosrdne slike stvarnosti.
„U četiri sata?”, šapnula je trljajući se po ruci. „O bože, to je bilo odmah
nakon što sam ga nazvala i rekla mu za njegovog oca.” Nekoliko puta
pokušala je da proguta pljuvačku, uhvatila se za vrat i nije rekla više ništa.
Kada su posedeli sa njom pola sata, Karl je klimnuo Rose glavom. Sada je
mogla da pusti ženinu ruku kako bi mogli da krenu.
 Taman su prošli kroz dnevni boravak, kad je Asad počeo.
„Da li bi vam smetalo da vas nešto upitam pre nego što odemo?” rekao je.
„Zašto niste sami otišli do svog sina i rekli mu za njegovog oca, June? Da li
ste zaista toliko mrzeli svog muža da se nikada niste upitali da li je i vaš sin
osećao isto? Da li ste mislili da njega nije briga da li mu je otac mrtav ili živ?
Voleo bih to da znam.”
Rose je pretekla Karla prva čvrsto stisnuvši Asada za ruku. Šta li je,
dođavola, smerao?
Saosećanje mu obično nije bilo jedna od slabih tačaka.
Drhteći, June je pogledala u pod, kao da je celim svojim bićem želela da
ščepa Asada za vrat.
„Zašto to želiš da znaš, ti, ružni majmune?”, rekla je tiho. „Kakve to veze
ima sa tobom? Da li je to kopile, Kristijan, uzelo tvoj život? Osvrni se oko
sebe, hoćeš li? Da li misliš da sam na ovo pristala kada je taj nekada zgodni
čovek kleknuo ispred mene na travu u šumi Almindingen?”
Asad se uhvatio rukom za bradu: možda da bi zadržao jezik za zubima
posle njene potcenjivačke tirade, a možda da joj pokaže kako je spreman da
istrpi sledeću rundu ako bi to moglo da pomogne slučaju.
„Da li ćeš da odgovoriš, ili šta?”, procedila je ona, lica punog mržnje.
Asad se istrgnuo iz Rosinog stiska i zakoračio napred. Glas mu je pomalo
drhtao, što je bilo neuobičajeno za njega.
„Video sam i gore kuće od ove, June. I video sam ljude koji bi sve
žrtvovali za tvoj ružni i zapušteni krov nad svojom glavom, i za tvoju
odvratnu brzu hranu u frižideru. I znao sam ljude koji bi ubili za tvoju haljinu
i pola kutije pljuga koje leže tamo. Ali ne, kad si već pitala, ne mislim da je
ovo ono o čemu si sanjala. Ali zar nisu snovi nešto za šta moraš da se boriš?
Kako ja to vidim, nije samo Kristijan Habersot kriv što ti sediš ovde, a tvoj
sin leži u mrtvačnici. Nešto se ne slaže u tvojoj priči. Na primer, zašto je tvoj
sin napisao Žao mi je, tata u svojoj kratkoj samoubilačkoj poruci? Zašto se
umesto toga nije izvinio tebi?”
Ovog puta Karl je bio taj koji je uhvatio Asada za rukav. „Dođavola,
Asade, šta te je to spopalo? Hajde, idemo.”
June je podigla ruku prema njima dok se podizala sa sofe na kojoj je
ležala. Informacija o samoubilačkoj poruci nije samo šokirala June, mogli su
da vide i da je odbijala da poveruje u to. To je bilo apsurdno. To je pripadalo
nekom drugom svetu, ne njenom.
 „To što govoriš nije istina, ti zla lažovčino”, rekla je stežući pesnice. „To
nije istina.”
Rose je klimnula glavom potvrđujući da to jeste istina, dok je Karl
odvlačio Asada za sobom.
Kada su stigli do kombija sa druge strane puta, Karl i Rose su se okrenuli
prema Asadu sa upitnim izrazom na licu.
„Da li se s tobom dešava nešto što bi trebalo da nam kažeš, Asade?”,
upitao je Karl. „Mora da te je nešto pogodilo u živac. Zašto bi inače, za ime
sveta, tamo izveo onakav nastup? Kakve je koristi bilo od toga?”
„Lakrdijaš!”, bio je jedini Rosin komentar. Iznenađujuće sažet.
Iza njih se začuo potmuo tresak kada je June silovito otvorila kapiju.
„Sada ću ti odgovoriti, govno malo!”, vikala je prelazeći put.
„Bjarke nije imao ništa zbog čega bi meni govorio kako mu je žao, samo
da znaš”, ispljunuta je prema Asadu.
Okrenula se prema Karlu i Rose. Suze su joj navirale, ali lice joj je bilo
hladno kao kamen. „Imali smo dobar život bez Kristijana. Kako bih ja mogla
da znam zašto je Bjarke to napisao? On je samo pomalo komplikovan.”
Zastala je shvativši šta joj se upravo omaklo. „Bio je komplikovan”, ispravila
se, a usne su počele da joj drhte.
Zatim je uhvatila Rose za ruku. „Da li znate priču o Alberte?”
Rose je klimnula glavom.
Ona je izgledala iznenađeno i pustila ju je. „Pa dobro. Onda nema više
ništa da se kaže.” Obrisala je oči rukavom. „Moj muž je bio opsednut njome.
Od dana kada je našao njeno telo, nije više postojao u našem svetu. Postao je
gadan, pun jeda i jeziv. Gadio mi se. Da li ste sada čuli ono zbog čega ste
došli?”
Okrenula se Asadu. „A tebi imam da kažem sledeće: šta god mislio, ti ne
znaš ništa o mojim snovima, ili o tome kako sam se borila da ih ostvarim. Zar
ne?”
Nešto joj se dogodilo u tom trenutku. Kao da ni sama nije znala odgovor.
Kao da ju je to što je stajala na putu u sumrak nateralo da umanji žestinu.
U tom trenutku, Karl ju je prvi put zaista video. Nije to bila samo
namrštena žena koja je prevalila šezdesetu, nego žena koja je u svojoj glavi
propustila veliki deo života, dok joj je telo propadalo. Upravo sada, kao da se
našla u onom međuprostoru u koji je Karl s vremena na vreme želeo da uroni.
 A onda je pokazala na Asada, pokušavajući da se pribere, pre nego što je
ponovo otvorila usta.
„Volela bih da imam reku po kojoj bih mogla da se klizam”, skoro da je
pevušila. „Ali ovde ne pada sneg, i sve ostaje prilično zeleno…” Izgledala je
kao da će nastaviti da prati sopstveni sled misli, ali je odustala; izraz lica
promenio joj se kada se vratila na prvobitnu temu i setila svoje odbojnosti
prema čoveku tamne, kovrdžave kose koji je stajao pred njom.
„Zato ne pričaj o mojim snovima”, rekla je, dopuštajući da joj ruka padne.
„A ti si sebi dozvolio da me pitaš zašto nisam otišla kod svog sina i rekla mu
za njegovog oca, umesto što sam samo nazvala. Da li stvarno hoćeš da znaš?”
Asad je klimnuo glavom.
„E baš zato neću da ti kažem.”
Korak po korak, polako se vratila preko puta, odmerivši ih svakog
pojedinačno, pogledom punim prezira. „A sada se gubite odavde. Neću vam
otvoriti vrata drugi put, ako to već niste i sami shvatili!”

Sedeli su u trpezariji hotela sa Rosinim laptopom pred sobom. Sada je napolju

bio mrak pa su se složili da sačekaju dan da se sretnu sa zamenicom
računovođe koja je zastupala opštinsku salu Listeda. Prvo je trebalo obraditi
nekoliko pitanja i utisaka. I dalje ih je progonila pomisao na ženu koja je u
istom danu saznala i za smrt svog sina i bivšeg muža, a nije se potpuno
izgubila.
„Zašto je rekla ono o reci po kojoj bi htela da se kliza?”, upitao je Asad.
„Da li bismo znali da se nakačila?”
„Otkačila, Asade. Ovo što si ti rekao ima drugačije značenje!”, ubacila se
Rose. „A ti izgledaš kao da si otkačio posle scene koju si danas napravio.”
„Pa, upalilo je, zar ne? Šta to govori o njoj?”
„Da je mnogo godina radila u zabavnom parku Brandegordshaven, sada
poznatom kao Joboland. Izvuci smisao iz toga ako možeš. Zimi radi kao
kelnerica na raznim mestima, tako da ne vidim nikakve očigledne praznine u
njenom životu koje ukazuju na bilo kakvu ludaru.”
„Kada sutra odemo u Listed da vidimo kuću Kristijana Habersota i
opštinsku salu, možda sretnemo nekoga ko nam može pomoći u pokušaju da
bolje razumemo porodicu Habersot, zato se za sada ostavimo toga. Da
nastavimo sa DVD-jem?” Karl se okrenuo prema Rose. „Jesi li sigurna da
hoćeš da ostaneš i gledaš, Rose?”
 Ona je izgledala zbunjeno. „Zašto ne bih? I ja sam išla na Policijsku
akademiju, znaš, i viđala sam slike leševa i ranije.”
„Da, ali ovo nisu fotografije. Koliko znam, ovo je veoma jasan snimak
čoveka koji sebi puca u slepoočnicu. To nije baš isto.”
„Slažem se sa Karlom, Rose”, rekao je Asad. „Budi oprezna. Može da
bude stvarno bučno kada gledaš prvi put.”
Karl je odmahnuo glavom. Neke reči su očigledno bile teže od ostalih.
„Ovog puta prava reč je zapravo mučno, Asade. I da, Rose, može da bude
stvarno neprijatno.”
Ako je i pomislio da je ona završila sa protivljenjem, onda ga je sledećeg
minuta duga tirada o tome kako su njih dvojica krajnje smešni uverila da je
svaki dalji pokušaj zaštite Rosine psihičke dobrobiti uzaludan.
Pustio je snimak.
„Prema šturom izveštaju koji do sada imamo o događaju, snimak je
napravio jedan od Habersotovih poznanika, koji živi u istoj ulici”, rekao je
Karl. „Tip koga svi na ostrvu znaju kao Ujka Sema. Koliko znam, to je bila
Habersotova kamera, pa se Sem nije najbolje snalazio sa njom prvih nekoliko
minuta.”
Ova poslednja konstatacija svakako je bila tačna. Počelo je sa nekoliko
širokih kadrova prostorije, snimljenih brzinom avganistanskog hrta, drhtavih
kao iz Fon Trirovog filma Dogma. Prizori nisu bili prijatni ako ste bili skloni
mučnini od prebrzog kretanja.
Sala nije bila baš puna ljudi. Sudeći po spisku zvanica, tu su bili
predsednica udruženja građana i zamenica računovođe koje su se brinule o
formalnostima. Zatim su tu bili komesar policije, lokalni predstavnik
policijskog sindikata, policijski nadzornik Birkedal, komšija iz susedne kuće,
Ujka Sem, penzionisani crkvenjak iz Neksea, bivši upravnik zadruge, seoski
majstor i još jedan čovek koji se nije osećao dobro i otišao je na samom
početku.
„Slab odziv za nečiji ispraćaj u penziju”, progunđao je Asad. „Možda je
zbog toga sebi razneo mozak.”
„On se ubio zato što Karl nije mogao da se gnjavi time da ga sasluša”,
začuo se suv odgovor iza njega.
„Hvala, Rose. Mi to nikako ne možemo znati. Hoćemo li sada da
nastavimo?”
Tek posle nekoliko minuta, kada je Habersot nasuo belo vino, Ujka Sem
je ukapirao kako da koristi kameru. Sada je kamera polako snimala uokolo po
prostranoj oronuloj dvorani sa nekoliko vrata koja su vodila u manje
prostorije, pa zatim do jednog otvora sa kapkom u zidu, koji se verovatno
otvarao prema kuhinji radi posluživanja tokom svečanosti, a na zidovima su
bili okačeni nizovi slika različitih veličina i vrednosti.
Habersot je u svojoj najboljoj odeći stajao na kraju sale ispred prozora s
pogledom na put za koji je Karl zaključio da je Ulica Hans Tigesens Vej, sa
morem negde u pozadini. U redu, njegova svečana uniforma nije bila baš
moderna, ali nije ni Karlova. U njihovom poslu retko je bilo razloga da se
skida prašina sa formalne odeće.
„Hvala što ste došli”, počeo je Habersot. Izgledao je iznenađujuće mirno,
kao da nije razmišljao o onome što se spremao da uradi.
Karl je primetio merač vremena na snimku. To će se dogoditi za manje od
četiri minuta, jer tada će se snimak završiti. Da se neko od Karlovih
poznanika ubio dok je Karl snimao, i njemu bi takođe bilo svega dosta posle
nekoliko minuta. Prokleta i đavolska pomisao.
Osvrnuo se prema Rose. Nema sumnje da je i ona primetila merač
vremena, i oči su joj već bile napola sklopljene. On se sigurno ne bi bunio ako
bi zažmurila.
Habersot je nazdravio svojim gostima i mirno im se obratio, dok je
kamerman snimao bezizražajna lica okupljene grupe ljudi. Pomenuo je vreme
koje je proveo kao seoski pandur u starim dobrim danima i izvinio se što nije
ostao onakav kakav je nekada bio. U ovom trenutku kamerman je zumirao
njegove bolom ispunjene oči, a Habersot se javno i bez ikakve
sentimentalnosti izvinio što je sebi dozvolio da ga neslavni Albertin slučaj
toliko obuzme da ga je lišio njegovog pređašnjeg života. Zatim je usmerio
pažnju na kolege u službi i dao oduška svojoj frustraciji i sramoti zbog posla
koji je obavljao.
„Ne bi mi smetalo da je sada prestao da zumira kako bismo mogli da
vidimo šta se dešava”, rekao je Asad.
Rose nije ništa rekla. Samo je sedela odmahujući glavom.
Moglo se čuti negodovanje čoveka za kog se u izveštaju tvrdilo da je bio
predstavnik policijskog sindikata na ovom prijemu, ali to izgleda ni najmanje
nije omelo Habersota. Međutim, podstaklo je Ujka Sema da prestane da
zumira, tako da su se Habersot i zid iza njega videli u celosti.
Rose se trgnula kada je izvukao pištolj i uperio ga prema dva policajca
višeg čina koji su stajali tačno ispred kamermana. Ne bi začudilo da ste
pomislili da su oni imali neki od tamnih pojaseva u džudou ili sličnom sportu
i da su poznavali naprednu tehniku padanja, jer su se obojica istog trenutka
bacili u stranu i otkotrljali na način dostojan najboljih cirkuskih izvođača.
Birkedalova tvrdnja da je prvo pogledao da vidi da li je pištolj lažan sada se
pokazala u pravom svetlu.
„To je to”, promrmljao je Asad kada je Habersot bez najmanjeg oklevanja
prineo pištolj slepoočnici i opalio.
Na snimku je uhvaćeno kako je glava odletela u stranu zajedno sa
neraspoznatljivom belom i crvenom masom koja je prsnula po levoj strani
dvorane. Zatim se čovek srušio, a kamera je takođe pala na pod.
Karl se okrenuo prema Rose, ali ona više nije bila tu.
„Kuda je otišla?”, upitao je Karl.
Asad je pokazao preko ramena prema stepeništu. Za nju je to ipak bilo
previše.
„Dakle, to je to”, rekao je Asad ne pokazujući ni najmanju naznaku nekog
osećanja. „Ispostavilo se da je Habersot bio levoruk.”
Kako je neko mogao da doživljava nešto toliko užasno tako opušteno i
analitički?

Septembar 2013.
Po načinu na koji je čovekov glas drhtao preko telefona, on je otkrio da nije
samo nervozan, nego potpuno potresen i nesiguran u sebe. Pirjo je to odmah
primetila.
Ovaj je mogao da vredi koliko je težak.
„Rekli ste da vam je ime Lionel. To je lepo ime”, rekla je. „Šta mogu da
učinim za vas?”
„Da, kao što rekoh, ime mi je Lionel i hteo bih da budem pevač.”
Pirjo se osmehnula. Još jedan od onih. Sjajno.
„Znam da imam dobar glas, ali istog trenutka kada treba to da pokažem
nekom drugom, sav se ukočim. Zbog toga vas zovem.”
Usledila je kratka pauza. Jednostavno je morao malo da se umiri.
 Ona je pomislila da je najbolje da ga ne pita ima li on uopšte glas da
ispuni svoj san.
„Jeste li pokušali da se isključite od ostatka sveta, Lionele? Da pronađete
prirodu u sebi i dopustite svojoj iskonskoj sili da usmerava vašu smirenost,
koncentraciju i sreću kroz pevanje?”
„Stvarno ne znam…”
„Znate, čula sam to mnogo puta do sada. Kada nešto toliko jako želite,
kao što vi želite, koliko sam razumela, lako je izgubiti ravnotežu. Vi se
savijate, takoreći, nasuprot sopstvenoj energiji. Mislim da vam se to događa
kada vam glas zablokira. Ali da li osećate istu vrstu nesigurnosti kada radite
druge stvari, Lionele? Jer ako nije tako, onda moram da vas posavetujem da
potražite neki od metoda bioakustičnih tretmana, ili možda čak osnovnu
binarnu deobu, na šta mogu da vas uputim kada ustanovimo šta bi bilo
najbolje i najbezbednije za vas.”
„To zvuči komplikovano, ali ako deluje, onda… ”
„Slušajte me, Lionele. Duhovni rast je težak, ali postoje metode za
razvijanje specifičnije, kolektivne karme. Naravno, to zahteva mnogo rada, ali
dobro je prisetiti se bodisatvine zakletve: ’Nećemo se odmarati dok svako
biće ne bude pošteđeno patnje’. Tako će biti i u vašem slučaju. Ukratko
rečeno, sigurna sam da možemo pronaći prihvatljiv način i za vas.”
Čuo se duboki uzdah. Lionel je uhvaćen u mrežu. Da, to će biti skupo.
Dok je tako stoički sedela kao vestalka ispred večne vatre, čuvajući stražu
nad životima i životnim stilovima slabih ljudi, Pirjo je bila u svom najboljem
izdanju. U njenom slabom i nedovoljnom vaspitanju možda je naglašavano da
nikada ne bi trebalo da nekog obmanjuje, ali zašto imati skrupula kada s
vremena na vreme može da uzdigne nečiji život prema višim nivoima
postojanja time što će uticati na njega u svoju korist?
Kada su je ljudi zvali i tražili mali uvid u način putovanja u bolju
budućnost, zašto to ne bi i dobili? Kada su je zatrpavali informacijama o
svojim običnim svakodnevnim životima, banalnim snovima i tužnim nadama,
a ona ih zatim tumačila tako da oni imaju nešto što će iščekivati, šta je moglo
da bude pogrešno u tome, ako su oni samo ulagali opravdani trud? Zar nije
nekoliko puta videla šta je za njene klijente moglo značiti da dobiju nešto da
ih podstakne? I zar nije bilo tačno da su retki ljudi na svetu koji su sposobniji
da predvide stvari i organizuju sudbine? To je svakako bila sposobnost koju je
ona posedovala. Atu ju je odavno uverio u to.
Pirjo se osmehnula. Ove telefonske savetodavne seanse bile su, u svoj
svojoj jednostavnosti, visprene, unosne i, što je bilo još bolje, bile su njena
ideja pa je sav prihod išao njoj. Ponedeljkom je bila psiholog na jednom
broju, a sredom je preuzimala ulogu terapeuta na drugoj liniji, koju je
klijentima predlagala da pozovu kada je rezultatima prvog razgovora trebalo
posvetiti dodatnu pažnju. Generator glasa omogućavao je da ponedeljkom
zvuči vedro i lagano, a sredom profesionalno natmureno i autoritativno.
Zaista je trebalo mnogo da znate kako biste shvatili šta joj je na umu. A
svakako nije bilo moguće prepoznati njen glas.
Ove dve telefonske linije sa cenom poziva od trideset danskih kruna po
minuti, koje su odlazile na odvojene račune Svetlosti proročanstva i
Holističkog lanca, bile su Pirjin penzioni fond, i iz tog razloga je ona bila
jedina osoba iz organizacije za upijanje prirode kojoj je Atu dozvolio da vodi
sopstveni posao dok je istovremeno povezana sa Akademijom za upijanje
prirode.
Sve u svemu, Pirjo je obezbedila mnogo povlastica za sebe, a sve ih je
stekla zato što je Atu imao mnogo razloga da joj bude zahvalan.
„I, na kraju, još jedna stvar, Lionele. Šta vi zaista želite da dobijete od
svog pevačkog talenta?”
On je na trenutak oklevao, a oklevanje je uvek teralo Pirjo da se namršti.
„Vi želite da stvarate muziku zato što je to važan deo vas, zar to nije
tačno?”
„Da, jeste.”
Dakle, tako je to bilo. Baš kao i obično. „Možda želite i da budete
slavni?”
„Da, valjda. Ko ne želi?”
Odmahnula je glavom. U poslednje vreme se broj ove vrste budala
munjevito uvećavao.
„I šta ćete uraditi sa tom slavom? Da li je to zbog toga što želite da
zaradite mnogo novca?”
„Da, mislim, to bi bilo sjajno. Ali više se radi o devojkama, čini mi se.
Često možete čuti da je u tim stvarima pevačima lakše.”
U redu, i ovaj je bio jedan od takvih. Zaista vredi koliko je težak.
„Dakle, ne snalazite se lako sa suprotnim polom.” Pokušala je da to
izgovori sa izvesnim saosećanjem. „Pretpostavljam onda da živite sami.”
Da li se on to zasmejuljio?
„Ma ne, oženjen sam.”
 Od toga se Pirjo prenula, kao da je pritisnuo dugme direktno povezano sa
nervnim završecima u njenoj kičmi. Njen mozak je pogođen jednakom
merom hemijske reakcije i osećaja gađenja. Provela je godine pokušavajući
da se izbori sa tom ranjivom stranom svoje prirode, i do sada nije prošao ni
dan da nije osećala povratne efekte.
„Kažete da ste oženjeni?”
„Da. U braku smo već deset godina.”
„A da li je vaša žena potpuno svesna delokruga vaših planova?”
„Delokruga? Ne, dođavola, ne. Ona jednostavno voli kada pevam.”
Pirjo je na trenutak gledala u svoje ruke. Ponekad bi joj se koža naježila, a
drugi put bi joj podlaktice jako pocrvenele kao od alergijske reakcije. Upravo
sada dešavalo se i jedno i drugo.
Ova budala je jednostavno morala odmah da nestane iz njenog života.
„Lionele, postala sam svesna da neću moći da vam pomognem.”
„Molim? Upravo sam potrošio trideset kruna po minuti razgovarajući sa
vama, tako da ćete morati. Tako piše na vašoj internet stranici.”
„U redu, Lionele, pošteno, dobićete uslugu za svoj novac. Znate li onu
pesmu Bitlsa, Yesterday?”
Gotovo da je mogla da ga čuje kako klima glavom.
„Otpevajte mi prvu strofu.”
Prošao je minut i onda je završeno. Ona ga nije slušala. Presuda je već
doneta.
„Lionele, šteta za tvoju ženu što si takva svinja, ali imaš sreće što te
ohrabruje da pevaš jer je tvoj talenat u potpunosti i do krajnosti beznačajan.
Imam kućne ljubimce koji mogu bolje da pogode ton nego ti, i poznajem
ljude gluve kao top koji bolje govore engleski. Zato treba da ti je drago što
sam te sačuvala od najvećeg promašaja u tvom životu, jer, šta god da se
dogodi, ti bi mogao samo da rasteraš žene tim žalosnim blejanjem.”
Zatim je spustila slušalicu, mirno i nežno, dišući otvorenih usta. Prešla je
granicu, ali to nije bilo nešto o čemu će budala da trubi unaokolo. Pirjo se
prenula i okrenula.
Škljocanje iza nje nateralo ju je da smesta napući usta. Sklopila je oči,
osećajući kako joj znoj curi ispod pazuha, a vratna žila počinje da lupa.
I mada to nije želela, tako je reagovala kada bi Atu zaključao vrata
između njene kancelarije i atrijuma da ga ne bi uznemiravali u njegovom
najnovijem poduhvatu.
Uvek je bilo tako. Nekoliko puta razmišljala je da preseli svoju
kancelariju. Čak je pokušala da ga podstakne da premesti svoje prostorije u
drugi deo Akademije, ali stvari su ostale iste kao što su uvek bile.
Ovako je praktičnije, draga Pirjo, govorio bi on. Ključne odluke i
postupci, glavne linije snabdevanja, sve u jednoj zgradi. Nekoliko koraka od
administracije do tebe ili do mene. Sve je nadohvat ruke. Hajde da to ne
menjamo, nastavljao bi.
Ponovo je pogledala u vrata prema atrijumu, trljajući se po rukama, i nije
obratila pažnju na telefon kada je ponovo zazvonio. Nije obratila pažnju na
sledbenike učenja koji su joj mahali kroz prozor iz prednjeg dvorišta. I najzad
je pokušala da ignoriše i sliku muškarca kojim je godinama bila opsednuta i
koji je upravo sada milovao drugu ženu u susednoj prostoriji.
Ali Pirjo nije mogla da ignoriše škljocanje vrata jer ga je mrzela. Izazivalo
je u njoj kratak spoj. Bilo je to upozorenje da će uskoro ležati sa drugom
ženom u punoj akciji, ili, što je skoro bilo još gore, da je sada završio sa njom
i otključao vrata. Od unutrašnjeg mira je u sekundi stigla do divlje pobune,
osećajući ogromnu nelagodu.
Ali zašto jednostavno nije mogla to da prihvati? Godinama je taj zvuk
uvek bio prisutan, Atu nikada nije pokušao da ga sakrije od nje. Da li je on
znao kako je to delovalo na nju, taj konačni zvuk udaljenosti i isključenosti i
podsmeha? Gorki zvuk poniženja. Da je znao, da li bi pokušao da je poštedi
toga? Sumnjala je.
Zbog toga je uvek na kraju pokrivala uši, moleći da pronađe ravnotežu u
svom telu.
„Horuse, rođen od device”, počinjala je, „vodiču dvanaest sledbenika,
podignut iz mrtvih trećeg dana, oslobodi me moje zavisnosti, učini da
ljubomora nestane, učini da kiša novog iskušenja prestane, a ja ću ti prineti
kristal koji razlaže sunce na sve boje u tvoju čast.”
Posle toga bi neko vreme stajala duboko dišući. A kada bi grčevi u
stomaku popustili, zavukla bi ruku u džep i dohvatila jedan od malih
kamenova, prišla prozoru u zadnjem delu prostorije, pogledala preko
Baltičkog mora prema švedskom ostrvu Gotland u daljini i bacila svetlucavi
kristal u vodu, što dalje je mogla.
Kako su godine prolazile, sigurno je bilo mnogo kristala koje su talasi
izbacili na beli pesak.
Skoro četiri godine škola za proučavanje upijanja prirode, Atua Abanšamaša
Dumuzija, imala je sedište na Elandu, izduženom ostrvu pored jugoistočne
obale Švedske, što je Pirjo sasvim odgovaralo. Ovde, u ovom mirnom
okruženju, većina stvari bila je pod kontrolom, i ovde se ništa nije događalo,
osim onoga što su proviđenje i univerzum želeli. Ovde je Atuova duša bila
neometana, a to je Pirjo značilo sve na svetu.
Bilo je drugačije kada je stekao nove klijente iz centara u Barseloni,
Veneciji i Londonu, i upoznao sve te žene koje su se našle ovde na ničijoj
zemlji. Kada su ga zablenuto prihvatile kao proroka, iscelitelja duša iz okeana
severne svetlosti i kosmičke energije. Kada je on prodro u njihove razbijene
snove, frustracije i nedostatak temeljnih uticaja u njihovim životima, i kao
oblak, lak kao pero, podigao ih do sunca.
Za razliku od ostrva, tamo u spoljašnjem svetu Pirjo nije mogla da uradi
stvarno ništa, osim da se oseća usamljeno, zarobljena dubokom ljubomorom i
izolovana u osećaju beznačajnosti.
Istini za volju, Atu se prema njoj odnosio na način koji je ona opravdano
zaslužila izborivši se za položaj njegove pomoćnice i savetnice, pisca
dnevnika, organizatora i koordinatora. Ali Atu je nije posmatrao na način na
koji je ona želela.
Nije je gledao kao ostale žene.
Kako su godine prolazile, Pirjo je postala jedini preostali sledbenik koji je
pratio Atua Abanšamaša Dumuzija od početka, kada je on zauzimao sasvim
drugačiji položaj u životu i kada se zvao Frank. Ali uprkos njihovoj dugoj
zajedničkoj istoriji, i njihovoj saradnji i bliskosti, i uprkos tome što je to
oduvek bila njena najdublja želja, on nikada nije vodio ljubav s njom, telo uz
telo.
„Mi vodimo ljubav našim dušama, prijateljice moja”, uvek je govorio. „Ti
mi daješ najvažnije orgazme, najslađa Pirjo. Ja dobijam najvažniju energiju iz
tvoje nežnosti i veličanstvenog uvida u tvoju dušu.”
Mrzela je Atua kada je govorio takve stvari jer ona nije bila ni nežna ni
čedna. Bez obzira na to, razumela ga je. S vremenom su postali više kao brat i
sestra po duhu nego bilo šta drugo, ali to je bilo neizmerno daleko od onoga
što je njoj trebalo. Želela je da ga oseti kao što su ga druge žene osećale. Da
se oseti mekano i vlažno, da u nju prodru njegova požuda i strast. Da je legao
sa njom samo jednom za sve te godine i žudeo za njom kao za divljom i
izazovnom ženom, bilo bi drugačije. Samo jedan jedini put, i ona više ne bi
bila opsednuta mišlju da se to nikada neće dogoditi.
Ali za Atua, ona nije bila ništa više od vestalke, nedodirljive. Devičanski
simbol koji je stražario nad njim, njegovim poslom i svim ostalim. To je bilo
onako kao što je on odlučio da bude, a ne Pirjo.
A ona je i dalje bila devica na neki način, sada, u trideset devetoj godini
Bar u svom odnosu sa Atuom. Ako će voditi ljubav sa njim, i ako će kao
posledica toga nastati beba, što je ona žarko želela, to će morati da se dogodi
veoma, veoma uskoro.
Stegnula je zube i zamislila ženu u atrijumu. Atu ju je izabrao pre
nekoliko meseci u Parizu. Ta Malena Mišel stajala je pred njim na visokim
potpeticama i u tesnoj, a ipak nevinoj beloj haljini i objašnjavala da su njeni
roditelji bili Italijani, ali da je ona emigrirala u Francusku kada je imala šest
godina, i da je osećala da se njena čitava prošlost i poreklo u tom trenutku
stapaju sa rećima koje je on toliko velikodušno prosipao. Da može da oseti
kako je došla na ovaj svet samo radi Atua, i da će mu služiti u svemu što on
poželi.
Niko nije razumeo koliko je bolelo kada je on padao na takve sladunjave
govore, i kako ona nije samo osećala da je to nezasluženo, nego je stvarno
tako i bilo.
Posledica svega ovoga bila je da je Malena sada bila sa njima, nikada
udaljenija od nekoliko metara, i potpuno uhvaćena u mrežu njegove harizme.
A nije bilo ni prvi put da je on imao ženu poput nje među svojim
sledbenicima. Naprotiv, to se događalo sve češće kako su godine prolazile, i
Pirjo je bila već sita toga.
Pre samo nekoliko nedelja bili su u Londonu i vrbovali sledbenike i
učesnike u svom jesenjem kursu, kada se jedna prelepa mlada crnkinja
onesvestila.
Na neuobičajeno uporan način, koji Atu obično nije pokazivao, on je
zatražio od Pirjo da se pobrine da ta žena bude odvedena u njegove privatne
prostorije da se odmori. Šta se zatim dogodilo iza zatvorenih vrata, ona nije
mogla da kaže, ali Atu je imao novi pogled u očima, koji ni pariškoj drolji ni
Pirjo nije bio prijatan dok su putovali avionom nazad.
Sada je ispred Pirjo bilo pismo iste te žene, u kome je izjavljivala kako
želi da učestvuje u sledećem Atuovom kursu upijanja prirode na Elandu, koji
je, prema informacijama sa internet stranice, počinjao za nedelju dana.
To su definitivno bile loše vesti. Jedina stvar koja je trenutno mogla da
uteši Pirjo bila je pomisao da će francuska devojka robinja zbog toga
iskliznuti iz Atuove intimne sfere.
Pored toga, Pirjo je instinktivno znala da bi ovoga puta sve moglo da pođe
veoma loše. Ona je primetila kako je crnkinja ostavila utisak na Atua, a prošlo
je jako mnogo vremena otkad se to poslednji put desilo u tolikoj meri, za šta
se Pirjo postarala.
Ne, nije bilo sumnje da bi ta žena mogla da ima značajno veću moć nad
Atuom nego što bi to bilo dobro, ako joj se pruži prilika.
Zato je Pirjo bila na oprezu.
Na oprezu, i mnogo više od toga.

Četvrtak, 1. maj, 2014.

Doručak je postavljen za tri osobe na stolu pored prozora sa pogledom na
luku. Rose je već sedela, zagledana negde preko mora, u oblast koju oko
nikada nije moglo sasvim da dosegne.
„Dobro jutro”, smelo je pokušao Asad. „Pa, danas si bleda, ali nekako kao
beba, Rose. Dakle, barem smo ostvarili napredak, kao što je kamila rekla
arapinovoj kamili kada je gunđala zbog toga što su je išibali.”
Rose je odmahnula glavom i odgurnula tanjir od sebe.
„Da ti donesem nešto iz apoteke?”, predložio je Asad.
Isto odmahivanje glavom.
„Znali smo da je glupo da gledaš taj DVD sa Habersotom, zar ne, Karle?”,
progunđao je Asad.
Karl je slabašno klimnuo glavom, misleći kako bi bilo bolje da je momak
prekinuo sa tim, ili da je bar sačekao posle prve jutarnje kafe. Zar nije video
da se Rose nije osećala ništa bolje nego kada je otišla na spavanje?
„To nema nikakve veze sa snimkom”, rekla je ona. „Nisam imala problem
da to gledam, iako je bilo mučno.”
„Šta je onda?”, upitao je Asad, ubacujući dvopek u tanjir.
Njen pogled se ponovo izgubio negde u daljini.
„Ostavi Rose na miru i dodaj mi puter, Asade.” Karl je obeshrabreno
pogledao u već skoro prazan tanjir. „Samo malo od toga što je ostalo, a što ne
nameravaš ti da pojedeš.”
 On izgleda nije čuo komentar. „Znaš šta, Rose? Možda bi bilo dobro kada
bi rekla šta se dešava u toj tvojoj glavi”, rekao je krčkajući hleb, dok su
mrvice letele na sve strane. Bilo je dobro što nisu doručkovali zajedno svakog
dana.
Asad je na trenutak pogledao malu grupu demonstranata sa transparentima
koji su se spremali za proslavu 1. maja na trgu ispred supermarketa Brugsen.
Zajedno jači, pisalo je na jednom od transparenata.
„Da li misliš da je Bjarke Habersot bio homoseksualac?” upitao je on, ne
skrećući pogled.
Karl se namrštio. „Zašto to kažeš? Imaš li neke informacije o tome?”
„Ne neposredno, ne. Ali njegova gazdarica je definitivno bila umiljata, i
nije izgledala loše, po mom mišljenju.”
Umiljata, kakav je to izraz, dođavola? Govori u svoje ime, pomislio je.
„I šta s tim?”
„On je imao samo trideset pet. Relativno mlad čovek, na kog ona
očigledno nije imala nikakvih primedbi. Nema sumnje da je ona bila zrela da
je ubere.” Pogledao je Karla kao neko ko će gurnuti svoj lepo oblikovani nos
u osinje gnezdo i izvući ga bez posledica. Prilično lukavo.
„Nemam ni najblažu prokletu predstavu na šta ciljaš, Asade.”
„Da se između nje i Bjarkea nešto događalo, njegova soba ne bi izgledala
onako kao što je izgledala. Ona bi se pozabavila oko njega, sam si video
kakva je. Pozabavila bi se i uzmuvala oko njega, namestila bi mu krevet,
ispraznila pepeljare i oprala veš da dobije malo ljubavi i naklonosti u svom
životu!”
„Ma stvarno, nemoj mi reći? Zanimljivo! Ali u tom slučaju ne vidim zašto
ne bi imali seks u drugim delovima kuće. To ništa ne dokazuje, Asade. Tvoja
mašta se otrgla kontroli.”
Asad je blago nakrivio glavu. „Da, moglo bi tako da se kaže. Misliš,
dakle, da su mogli da imaju seks među porodičnim fotografijama i sitnicama i
maljevima?”
„Miljeima, Asade. Da, zašto ne? Ali zašto je to pitanje uopšte od neke
važnosti?”
„Takođe, mislim da je bio homoseksualac zato što je pod krevetom imao
samo časopise sa fotografijama muškaraca u tesnim pantalonama i sa kožnim
kapicama na naslovnim stranicama. Zbog toga, i svih onih postera Dejvida
Bekama na zidu.”
 „U redu, mogao si to odmah da kažeš. Ali šta onda? Zar to nije potpuno
nevažno?”
„Da, jeste. Ali ne verujem da se to njegovoj mami dopadalo, a iz istog
razloga nije volela da odlazi tamo gde je živeo. On nije bio lepuškasti momak
sa keksićima u kristalnoj činiji, koji obožava svoju majku kao boginju, ili koji
voli da ide u kupovinu sa njom. On je više bio tip grubijana.”
Karl je isturio donju usnu, klimajući glavom. To je svakako bilo moguće,
kakva god korist moglo biti od toga. Što se njega ticalo, seksualne naklonosti
Bjarkea Habersota mogle su da uključuju blizance iz Andaluzije starije od
šezdeset pet godina, ako ga je to palilo. Ništa ne bi moglo da ga zanima
manje, sve dok su rolnice koje su izazovno ležale ispred njega bile još tople.
Asad se okrenuo prema Rose. „Ko je tebi zalepio usta? Ti obično imaš
mišljenje o svemu na svetu. Šta god da nije u redu, samo to ispljuni, Rose.
Mogu to da osetim. Ako samoubistvo na DVD-ju nije bilo to što te je
potreslo, šta je onda? Nešto jeste.”
Lagano je okrenula glavu prema njima sa istim izrazom patnje i otvorenim
pogledom kao June Habersot sinoć. Ali Rose nije plakala. Nasuprot tome, oči
su joj bile suve i izgledala je neobično pribrano. Njen pogled govorio je da se
radi o nečemu sa čim bi volela sama da se izbori, ali joj nije data prilika za to.
„Ne želim da pričam o tome, čak i ako vam kažem, u redu? Nisam mogla
da podnesem to da gledam jer je Habersot bio isti kao moj otac.” Zatim je
odgurnula stolicu i otišla.
Karl je neko vreme sedeo zureći u sto. „Mislim da ne bi trebalo dublje da
kopaš po ovome, Asade.”
„U redu. Da li se sa njenim ocem dogodilo nešto posebno?”
„Ništa, osim što je samleven u kašu na radnom mestu u Frederiksverku,
gde je i Rose radila. To je sve.”

Opštinskoj sali je bilo očekivano lako prići. Nalazila se na sredini glavne ulice
u Listedu i presecala je gradić na dva dela, pri čemu su ribarske barake bile na
strani prema moru, a novije građevine dublje na kopnu.
Na žutoj fasadi je kratko i lepo bilo napisano Opštinska sala Ušteda. To je
bilo dovoljno.
Kao što je pisalo na neupadljivoj i loše postavljenoj staklenoj oglasnoj
tabli, starijim stanovnicima Listeda nuđen je ples, brzo hodanje i boćanje, dok
je za decu organizovano paljenje logorske vatre i pečenje hleba na vatri, igra
loptom i rezbarenje bundeva za Noć veštica. Tu je takođe bilo kratko
obaveštenje udruženja građana o trenutnim problemima i zajedničkim
projektima u gradiću. Da li treba da budu propisani stambeni kriterijumi za
vlasnike kuća u gradu? Da li klupa pored puta Mor Markers Genge treba da
bude zamenjena? Ima li dovoljno novca da se napravi pontonski most do
kupališta?
Isključivo lokalna pitanja, ništa o prvomajskom mitingu, onom ovde, ili
nekom drugom na koje su naišli dok su išli preko ostrva, osim što je
pomenuto da je Metal Bornholm postavio dečji zamak za igru na mestu koje
su, pobogu, zvali Majka Kokoška, negde u šumi Almindingen.
Ovde u opštinskoj sali u ovom zabačenom malom mestu, letnjem
odmaralištu, ljudi su se okupljali povodom velikih i malih događaja, i ovde se
pre manje od dvadeset četiri sata jedan od viđenijih građana suočio sa
posledicama svoje pogrešne procene u životu.
Karl je prepoznao žene koje su ih dočekale sa Habersotovog DVD-ja.
„Bolete Elebo”, predstavila se jedna od njih skoro razumljivim
bornholmskim dijalektom. „Ja sam zamenica računovođe i živim odmah iza,
tako da su ključevi sale kod mene.” Izgledala je samouvereno, ali kao da se
osećala nelagodno zbog situacije. Druga žena predstavila se kao Maren,
predsednica udruženja građana, a njene tužne oči otkrivale su da joj ovo sada
uopšte nije trebalo.
„Da li ste privatno poznavale Habersota?”, upitao ih je kada su se
pozdravile sa Rose i Asadom.
„Da, veoma dobro”, odgovorila je Bolete Elebo. „Možda i previše dobro.”
„Šta hoćete time da kažete?”
Ona je slegnula ramenima dok ih je vodila u salu za sastanke, svetlu
prostoriju sa upadljivo izloženim diplomama i slikama na belim zidovima, a
odatle se sa jedne strane prostorije kroz dva panoramska prozora video vrt iza
zgrade. Seli su za uglačani sto na kome ih je već čekala kafa.
„Verovatno je trebalo da znamo da bi ovo moglo da se desi jednog dana”,
tiho je rekla predsednica. „Ono što se juče desilo previše je grozno da bi se i
razmišljalo o tome. I dalje sam stvarno jako potresena zbog toga. Kristijan je
verovatno to uradio zato što je došlo tako malo ljudi, po mom mišljenju. To bi
mogla da bude kazna za sve nas u ovoj zajednici.”
„Gluposti, Maren”, prekinula ju je Bolete Elebo, okrećući se prema Karlu.
„Ovo je tipično za Maren, tako nežnu i utiscima podložnu dušu. Habersot je
to uradio zato što je bio umoran od čoveka u koga se pretvorio, i tako je to
bilo, ako mene pitate za mišljenje!”
„Vi ne izgledate naročito šokirano. Ali zašto? Mora da je to čemu ste
prisustvovali bio veoma nasilan događaj, zar ne?”, upitala je Rose.
„Slušaj, draga moja”, rekla je Bolete Elebo. „Radila sam kao socijalni
radnik u zabačenim naseljima na Grenlandu pet godina, tako da je potrebno
više od ovoga da me šokira. Uopšte ne sumnjam da sam videla više sačmarica
upotrebljenih u pogrešne svrhe nego većina drugih ljudi. Ali naravno da me je
to pogodilo. Jednostavno moraš da kreneš dalje, je li tako?”
Rose je sedela ćutke i kratko je posmatrala, pa je ustala i prišla prozoru
koji je gledao na ulicu, okrenula se licem prema malom skupu, podigla
kažiprst leve ruke do slepoočnice pretvarajući se da puca, i istupila korak u
stranu.
Pogledala je u Bolete Elebo._„Da li se to desilo ovde i ovako?”
„Da, pretpostavljam. Možete jednostavno da pogledate i vidite ostatke
mrlje. Neće me naterati da više čistim. Pozvaću firmu za čišćenje.”
„Izgledate kao da ste iznervirani, Bolete. Da li zato što je to ovde uradio?”
upitao je Asad, ubacujući gomilu šećera u svoju šolju i zalivajući je kapima
kafe iz termosa.
„Iznervirana? Znate šta, to je jednostavno loša karma što se ubio u ovoj
prostoriji. Mogao je to da uradi kod kuće, ili da siđe dole na litice. Ne mislim
da je bilo naročito obzirno prema našoj maloj opštini što je to ovde uradio.”
„Loša karma?” Asad je s nerazumevanjem odmahnuo svojom
kovrdžavom glavom.
„Da li bi vama možda bilo naročito veselo ako biste morali da sedite u
ovoj prostoriji na sastancima udruženja i jedete dok vam je pred očima i dalje
ono što se dogodilo ovde, pred vama?”
„To može da važi samo za vas dve. Uostalom, vas iz udruženja nije bilo
baš mnogo na prijemu, zar ne?”, naglašeno je rekla Rose.
„Ne. Ali i dalje postoji rupa u slici i pukotina u zidu iza nje, zar ne?”
Bolete Elebo očigledno nije bilo lako izbaciti iz ravnoteže. „Tako je! Ali
bar ćemo najzad tražiti da taj zid bude izgletovan posle one ogromne rupe
koju su tehničari ostavili kada su iščeprkali metak. Ja sam se zapravo
godinama zalagala za to, tako da je i to nešto. Gledajte kako je zid ružan.
Napravljen je od gipsanih ploča. Koliko samo to može da propadne! Zato
hvala ti za to, Habersote, uradio si nešto korisno.”
Cinizam je očigledno cvetao ovde na divljem istoku.
 „Nemojte obraćati pažnju na Bolete”, skoro je šapnula predsednica. „Ona
je samo potresena zbog ovoga, podjednako kao i ja. Svi mi jednostavno
imamo svoj način da se nosimo sa tim.”
„Pokušaj da staneš onako kao malopre, Rose”, rekao je Asad ustajući i
stajući ispred nje. „Sada sam ja svedok, a ti si Habersot. Hoću da…”
Ali Rose ništa nije čula. Samo je stajala zureći u sliku koju je pogodio
metak. Ne zbog toga što je to bilo umetničko delo koje će ući u istoriju. Na
njoj su bili samo sunce, grane drveća i ptice u letu.
„Da, pogodio je ovu pticu u letu, usred srede. Čudno je da nije pala.”
Bolete se nasmejala. „Ali bar smo se oslobodili tog rugla za oči.”
„Dakle, ne dopada vam se ni slika?” upitao je Asad prilazeći. „Stvarno je
dobra, ali ne toliko kao slika plaže pored nje, zar ne?”
„Mislim da morate malo da protrljate oči i razbudite se, prijatelju”,
odgovorila je ona. „Čovek je lažnjak. Može da naslika deset takvih za dan.”
Rose je skrenula pogled sa zida. „Izaći ću samo da udahnem malo svežeg
vazduha.”
Oko rupe od metka u sredini naslikane ptice bilo je ostataka krhotina kosti
i mozga čoveka koji ju je podsećao na njenog oca, tako da je to bilo sasvim
razumljivo.
„Ona je vrlo mlada devojka za ovu vrstu posla”, saosećajno je rekla
predsednica.
„Pretpostavljam da je tako.” Karl je klimnuo glavom. „Ali nemojte da vas
zavara njena mladost ili tečni čelik koji joj teče kroz vene. Nego, recite mi, šta
vi znate o Habersotu? Upravo smo došli iz Kopenhagena, razumete, tako da
su naše informacije o njegovom privatnom životu još nedovoljne.”
„Mislim da je Kristijan bio dobar čovek”, rekla je predsednica. „On je
jednostavno želeo da uradi mnogo više nego što je mogao, i to je uticalo na
porodicu. Bio je uniformisani policajac, a ne inspektor u kriminalističkom
odeljenju, pa čemu onda sve to? To je ono što ne razumem.” Zamišljeno je
zurila ispred sebe. „To je najviše uticalo na Bjarkea. Jadan momak. Ne
verujem da mu je bilo lako sa onom njegovom majkom.”
Ove dve žene ne znaju da je on mrtav, pomislio je Karl, uputivši Asadu
upozoravajući pogled da ćuti kako bi mogli da ostanu na ovom tragu. Kako je
Karl gledao na stvari, još su mogli da uhvate večernji trajekt do kuće.
Bjarkeova smrt bila je slučaj za bornholmsku policiju, a ostalo ionako nije
imalo svrhe dodatno prekopavati. Oni su uradili šta su mogli, saslušali su
Rose i sada je ona završila s tim. Sve u svemu, večeras će se ukrcati na trajekt
do kuće.
„Dakle, možda je majčina krivica što je Bjarke izvršio samoubistvo”, ipak
je rekao Asad.
Prošla je sekunda i obe žene su sedele obrva podignutih do polovine čela.
„Bože, ne”, užasnuto je uzviknula predsednica.
Sedele su vrlo tiho dok ih je Karl obaveštavao o tom događaju. Prokleta
Asadova brbljivost.
„Njih dvoje zapravo nisu razgovarali, koliko sam čula. Bjarke je bio
homoseksualac, a njegova majka je to mrzela. Kao da je ona sama bila
nevinašce”, rekla je Bolete Elebo.
„Šta sam ti rekao?” Asadovo lice se ozarilo.
„Rekli ste da nije bila nevinašce. AU bila je razvedena, tako da u tome
nije bilo ničeg lošeg, zar ne?”, upitao je Karl.
Dve žene su se pogledale. Očigledno su o Habersotovoj ženi kružile
opštepoznate i sočne priče.
„Ona je zujala okolo kao pčelica dok su bili zajedno”, začuo se otrovni
odgovor predsednice. Njena anđeoska maska konačno je spala.
„Kako to znate? Zar nije bila diskretna?”
„Verovatno”, odgovorila je Bolete Elebo. „Nikada je niste stvarno videli
da odlazi sa bilo kim, ali odjednom je postajala jako dobro raspoložena. Onda
biste znali zašto.”
„Da li je izgledalo da je zaljubljena?”
Ona je nešto progunđala. Pitanje ju je očigledno zabavilo. „Zaljubljena?
Ne, pre je izgledala zadovoljeno. Orgazmi, znate. A to je bilo nešto što nije
dobijala kod kuće, ako mene pitate. Oni koji su radili s njom svakako nisu
sumnjali da je nešto izvodila u toku svih onih veoma dugih pauza za ručak
koje je odjednom počela da koristi. Viđena su i njena kola, parkirana ispred
kuće njene sestre u Okirkebiju, kada joj sestra nije bila kod kuće. Jedna osoba
koju poznajem, i koja živi u toj ulici, kaže da se susrela sa nekim muškarcem
ispred ulaznih vrata i da to definitivno nije bio Habersot. Izgledao je
premlado.” Bolete Elebo se tiho nasmejala, ali zatim je promenila izraz lica i
primirila se. „Ona nikada nije pomagala svom mužu da se pribere i vrati kući,
ako mene pitate. Tako da su oboje krivi za sve to. Beiz obzira na Albertin
slučaj, sigurna sam da bi ga ona ionako ostavila.”
„Zaista je težak udarac to što smo čuli za Bjarkea”, rekla je predsednica.
Nije se pomerila.
 „Ne, to svakako nisu dobre vesti. Ali devojka koja je poginula u
saobraćajnoj nesreći, šta je sa njom?” upitao je Asad. „Znate li nešto i o njoj?
Možda nešto što mi nemamo u svojim dokumentima, šta mislite?”
Obe su slegnule ramenima.
„Pa, mi ne možemo da znamo šta piše u vašim dokumentima, ali znamo
nešto. Uostalom, ovo je malo ostrvo, i glasine se brzo prošire kada se nešto
tako dogodi.”
„Pa, šta…?” Asad je nasuo još jednu punu kašiku šećera u svoju šolju. Da
li je zaista bilo mesta za još?
„Ona je izgleda bila fina devojka, kojoj je verovatno dato malo previše
slobode. Ništa neobično, ali ponekad stvari mogu da se malo zakuvaju tamo u
Narodnoj školi kada niko ne pazi na mlade, tako vam je to”, rekla je Bolete.
„U svakom slučaju, devojka je imala nekoliko različitih momaka za kratko
vreme, ili bar tako ljudi kažu.”
„Ljudi?” ponovio je Asadov glas iz šolje kafe.
„Moj nećak, on je domar u školi, kaže da je flertovala sa nekoliko
momaka, kao što su devojke u prvom ljubavnom zanosu sklone da rade.
Šetala je s njima ruku podruku u dolini Ekodalen iza škole i takve stvari.”
„Mislim da to zvuči dosta nevino. Ima li ičega o tome u izveštaju,
Asade?”, upitao je Karl.
Asad je klimnuo glavom. „Da, nešto malo. Jedan od tih momaka bio je
učenik u školi. Bilo je to samo malo zabave, ali se ona takođe viđala i sa
nekim drugim izvan škole malo duže vreme.”
Karl se okrenuo prema ženama. „Da li je to neko koga znate?”
One su odmahnule glavama.
„Šta o njemu piše u izveštaju, Asade?”
„Ništa, osim da su pokušali da otkriju njegov identitet, ali nisu uspeli.
Nekoliko devojaka iz Narodne škole pričalo je o momku koji nije bio iz škole,
ali da je zbog njega Alberte satima sedela i zurila uprazno kao da je uopšte
nije briga ni za šta drugo.”
„Da li znaš je li Habersotova istraga prišla imalo bliže identifikovanju tog
čoveka?”
Sada su i obe žene i Asad odmahnuh glavom.
„Hm, to ćemo na neko vreme morati da ostavimo po strani. Koliko sam
razumeo, Habersot je bio opsednut beznadežnim slučajem koji čak nije ni bio
njegov. Žena ga je ostavila i odvela sina sa sobom, a ljudi ovde u gradu nisu
mu pružili nikakvu podršku. Vozač koji je pobegao posle nesreće i smrt mlade
žene za njega su sve promenili, što je meni, kao policajcu, malo teško da
razumem. Pokušali smo da razgovaramo sa June Habersot, ali ona nije bila
naročito raspoložena da priča o celoj situaciji i bila je dosta nepopustljiva po
pitanju svog muža. Izgleda da je vi prilično dobro poznajete, Bolete. Da li ste
u kontaktu sa njom?”
„Zaboga, ne. Nekada smo bile dobre prijateljice, dok je živela nekoliko
stotina metara niz ulicu, gde je Habersot živeo otkad se sve ovo izdešavalo.
Ali kada ga je napustila, to se nekako ugasilo. Naravno, sretala sam je na
njenom poslu, dok je prodavala ulaznice, sladoled i šta sve ne tamo u
zabavnom parku Brendegordshaven, ali inače nisam razgovarala sa njom
godinama. Postala je čudna posle svega toga sa njenim mužem i Albertinim
slučajem. Ali možda njena sestra, Karin, može da vam kaže nešto više. Ona je
neko vreme živela sa June i njenim sinom u kući na Jernbanegade u
Okirkebiju. Nekada je to bila kuća njihovih roditelja, ali očigledno je sve to
bilo previše za njenu sestru. Karin sada živi u Reneu, ja mislim. Pokušajte i sa
Ujka Semom, dole u broju 21. On je verovatno imao najviše kontakta sa
Habersotom poslednjih godina.”
Karl je pogledao ka Asadu, koji je grozničavo hvatao beleške. Beleške
koje bi, ako bude sreće, mogli da zaključaju u arhivu. „Samo još jedna stvar”,
rekao je. „Na snimku koji je ovde juče napravljen imamo registrovanu jednu
osobu koja je nestala iz sale odmah nakon što je Habersot počinio
samoubistvo. Da li znate ko je to bio?”
„O, to je Hans”, odgovorila je Bolete. „On je samo lokalni idiot koji
obavlja sitne posliće ljudima po gradu. Dođe ovamo kad god ima besplatno
meze i piće. Od njega nećete izvući ništa smisleno.”
„Znate li gde možemo da ga nađemo?”
„U ovo doba dana? Pokušajte na klupi iza pušnice. Odmah preko puta sa
desne strane Ulice Strandstijen. To je ravna siva zgrada sa nekoliko ognjišta
za dimljenje sa jedne strane. Klupa je u vrtu sa zadnje strane. On verovatno
sedi tamo, delje drvo ili pije pivo. Obično je tamo.”

Spazili su Rose u daljini dok su skretati niz Ulicu Strandstijen. Stajala je na

ivici nekih ravnih litica koje su se izdizale tačno iznad vode i izgledala čudno
izgubljeno, kao da je svet odjednom postao previše naporan za nju.
Na trenutak su stajali i gledali je. Nije to bila jaka i svadljiva Rose na koju
su navikli.
 „Koliko je vremena prošlo otkad je Rosin otac poginuo?” upitao je Asad.
„Sada već sigurno nekoliko godina. Ali ona to očigledno nije prevazišla.”
„Da li da je pošaljemo nazad u Kopenhagen?”
„Zašto? Pretpostavljam da ćemo večeras već ploviti nazad. Možemo da
obavimo razgovore i telefonom od kuće. Samo sestra, i možda neko iz škole.”
„Noćas? Dakle, ti ne misliš da bi trebalo da nastavimo sa radom ovde na
ostrvu?”
„Zbog čega, Asade? Tehničari su pretražili Habersotovu kuću, tako da sa
te strane ne očekujem nikakvo važno otkriće, a nije bilo ničega konkretnog za
šta bismo se uhvatili ni danas ni juče. Da ne pominjem da je Habersot taj
slučaj učinio svojom životnom misijom, uprkos tome što ipak nije bio u stanju
da ga reši. Kako bismo mi mogli to da uradimo za nekoliko dana? Govorimo
o nečemu što se dogodilo pre skoro dvadeset godina, Asade.”
„Hej, eno čoveka o kome su govorile.” Asad je pokazao prema
pogrbljenoj figuri sa čitavom gomilom pivskih flaša na beloj baštenskoj klupi
iza dimnjaka pušnice. Nije bilo mnogo toga što su ljudi mogli da sakriju jedni
od drugih u tako malom mestu.
„Kako je?”, vedro je rekao Asad dok je ulazio kroz baštensku kapiju.
„Dakle, ovde si, Hanse. Baš kao što je Bolete rekla da će biti.”
Dobar pokušaj, ali čovek se nije udostojio ni da ga pogleda.
„Pretpostavljam da sediš i opuštaš se. Pogled je lep.”
I dalje nije bilo reakcije.
„U redu, ne želiš da razgovaraš sa mnom, ali onda si sam kriv. Meni tako
sasvim odgovara.” Klimnuo je glavom Karlu dok je puštao vodu iz creva i
prao ruke. Karl je pogledao na svoj časovnik. Bilo je vreme za molitvu.
„Samo idi za Rose. Ovo će trajati samo deset minuta”, osmehnuo se Asad.
Karl je odmahnuo glavom. „Mislim da je sada treba ostaviti samu. Ja ću
da se prošetam niz put i razmislim o svemu dok ti to budeš radio. Ali,
ozbiljno, Asade - da li misliš da je ovo dobro mesto za molitvu? Svi mogu da
te vide. Da li uopšte znaš da li neko živi u toj kući?”
„Ako ranije nisu videli muslimana kako se moli, onda je možda pravo
vreme za to, Karle. Trava je meka, a ovaj čovek neće da razgovara sa mnom.
Koliko teško to može da bude?”
„U redu, kako god ti odgovara, Asade. Hoćeš da ti donesem tvoju
prostirku?”
 „Hvala, ali upotrebiću jaknu. Ona će morati da posluži ovde na
otvorenom”, rekao je izuvajući čarape.

Karl nije prešao ni dvadeset metara niz put pre nego što je Asad stao u
molitveni položaj, recitujući. To je izgledalo veoma harmonično i prirodno
naspram plavog neba. Karl, nažalost, verovatno nikada neće stići toliko blizu
Bogu.
Okrenuo je glavu prema figuri na liticama koja je stajala nepomično kao
sfinga dok su oblaci plesali iznad nje. Zašto samo stoji tamo, pitao se. Šta joj
prolazi kroz glavu? Da li je to bol, ili postoji tako mnogo tajni da teško da ima
mesta za njih? Ili je to slučaj Alberte i Habersota?
Karl se zaustavio sa nekim čudnim osećajem u telu. Pre dva daha bio je na
domaćem terenu i nije znao ni za Habersota ni za Alberte. Grubo rečeno, nije
ga bilo briga za gradiće kao što su Svaneke, Listed i Rene, a sada se
odjednom nalazio ovde i osećao se tako čudno, usamljeno i napušteno. Baš na
ovom mestu, na najdaljoj ivici Danske, odjednom je shvatio da ljudi ne mogu
da pobegnu od sebe, bez obzira na to gde se nalaze. Osećao je da uvek nosiš
prošlost sa sobom, i da si ti jedini koji se može smatrati odgovornim za
sopstveni identitet.
Odmahnuo je glavom. Kako se samo bedno osećao. Da li je stvarno mislio
da će ikada moći da zaboravi ko je i šta ga je učinilo takvim?
Zar nije tako bilo za većinu ljudi? Vreme u kome su živeli bilo je otvoreni
poziv na koktel poricanja i veličanja samog sebe. A ako ti se ta situacija u
kojoj si se zaglavio ne dopada, uvek je postojala mogućnost da pobegneš od
sebe: da pobegneš od mišljenja, od svog braka, od svoje zemlje, od starih
vrednosti, od ambicija koje su ti juče toliko mnogo značile. Problem je bio
samo u tome što tamo napolju, među svim tim novinama, nisi nalazio ništa od
onoga za čim si tragao duboko unutra, jer će sve to sutra ponovo biti
beznačajno. To je postajao večni i uzaludni lov na sopstvenu senku, a to je
bilo žalosno.
Prokleto žalosno. Zar ni on nije bio drugačiji?
Dođavola, ti si takva budala, pomislio je Karl, udišući zadah napola
istrunule morske trave i soli dok su mu se misli i dalje rojile po glavi. Zašto se
ovako osećao i zašto nije mogao da ima ozbiljan odnos ni sa kim? Zar Lisbet
nije bila i nežna i puna razumevanja prema njemu posle njegovog raskida sa
Monom? Ona je zapravo bila istinski divna žena, zar ne? Ali da li je on bio
dovoljno dobar prema njoj? Iskreno rečeno, on ju je izneverio i okrenuo joj
leđa istog trenutka kada ju je upoznao. To je bila činjenica za koju je ona
mogla da ga optužuje i prekoreva, ali nije. Dakle, ko je koga izneverio?
I šta sada? U međuvremenu, bilo je i drugih poput Lisbet. Ali da li je u
njegovom životu uopšte bilo prostora za prave veze? Da li je postojao iko ko
je mogao da zadrži nekoga kao što je on?
Pomislio je da bar ima Mortena i Hardija. Ali je i dalje postojalo seme
sumnje. A onda su tu bili Jesper, možda čak i Asad, i devojka tamo na
liticama.
Ali da li će oni i ujutro biti ovde? Da li je vredelo ostajati?
Karl je na trenutak gledao preko zaljuljanih talasa pre nego što je doneo
odluku, izvadio telefon i izlistao brojeve.
Monin broj bio je još tu. Skoro tri godine bez nje, a ona je i dalje bila na
samo jedan mali dodir daleko.
Usledio je trenutak oklevanja dok je njegov kažiprst lebdeo iznad ekrana,
a onda je pritisnuo.
Prošlo je samo deset sekundi pre nego što je njen glas izgovorio njegovo
ime. Dakle, njegov broj je još bio u njenom telefonu. Da li je to bio dobar
znak?
„Jesi li tu? Halo, Karle, reci nešto”, rekla je toliko prirodno da ga je to
skoro paralisalo. „Hajde, vidim da si ti. Da li si pozvao pogrešan broj?”
Njegov odgovor je bio tih. „Ne, ne, nisam. Samo sam hteo da ti čujem
glas.”
„U redu.”
„Da, pa verovatno ćeš misliti da je malo čudno, ali upravo stojim u
Listedu pored Svanekea, gledam u more, i jednostavno sam poželeo da si
ovde sa mnom.”
„Svaneke! Zanimljivo, jer sam ja upravo na suprotnom kraju Danske,
tačnije, u Esbjergu, pa bi to, samo iz tog razloga, bilo malo teško.”
Samo iz tog razloga, pomislio je Karl. To nije bilo baš naročito
predusretljivo.
„Očigledno. Samo sam hteo to da ti kažem. Možda možemo da se nađemo
kada se vratim kući.”
„Mogao bi se setiti da mi se javiš, važi? Pa, čuvaj se, Karle. Nemoj da
padneš u Baltik. Čujem da je stvarno hladan.”
To je bilo to, i nije delovalo naročito dobro.
 Kada se vratio, Asad je sedeo na klupi i ćaskao sa onim čovekom.
„On je lud, ovaj ovde”, procvrkutao je čovek dečjim glasom. „Leži na
zemlji sa dupetom u vazduhu i priča besmislice.”
Asad se nasmejao. „Ovaj momak misli da sam pokušavao da se ogrebem
za pivo. Sada zna da to nije nešto što bi neko kao što sam ja uradio.”
„Ne, on ne pije. Čak ni za Prvi maj. Da li si krenuo na demonstracije u
Rene? Bio sam jednom, ali sada glasam za Dansku partiju, baš kao još neko
koga poznajem. Uostalom, živimo u Danskoj. Kao i on, ovaj koji ne pije, je li
tako?”, rekao je čovek kroz smeh.
„Hans mi je rekao da poznaje svakoga u gradu. Nije mu se dopalo ono što
je Habersot sebi juče uradio pa je pobegao. Ali bez obzira na to, on mu se nije
dopadao.”
„Da, Habersot! On je izgubio pamet! Ja sam dvaput pametniji nego što je
on bio. U najmanju ruku.”
„Zašto to kažeš?” upitao je Karl.
„Tako je lepa, njegova žena. Da, zaista je bila. Nikada nisam video nikog
lepšeg. A on je ipak pustio da ode, glupava budala. Da, viđao sam je po gradu
sa nekim ribarima, i jednom gore na Knarheju sa nekim drugim. Habersot je
bio budala. Svi su je ljubili.”
Istegnuo je vrat. „Hej! Ta žena koju čekate dolazi. Gledaj, evo je.”
Nategnuo je dugi gutljaj piva i pokazao prema Rose, koja je uzvratila
klimanjem glave. Porumenelih obraza i kose umršene od vetra, očigledno je
nameravala da ih prekine u tome što su radili.
„Samo časak, Rose. Asad ovde nešto završava”, rekao je Karl okrećući
leđa čoveku na klupi.
„Zdravo, Hanse, ja sam Asadov prijatelj. Ja sam zapravo fini čovek, ali
sam i radoznao. Ti ribari koje kažeš da je ona ljubila, da li znaš neke od njih?
Hteo bih da popričam sa njima.”
„U gradu više nema ribara. Bar ne tih.”
„Ali pomenuo si i da je June Habersot upoznala čoveka gore na… Kako
se to mesto beše zove, Knarhej? Dobro, da li slučajno znaš njegovo ime, jer,
ako znaš, voleo bih da popričam sa njim?”
Pivo je prsnulo iz čovekovih usta kada se zasmejao. „Nećeš to uraditi jer
ne znam kako se on zove. To nije bio neko odavde. Ali možeš jednostavno da
pitaš Bjarkea, momka koga sam naučio da delje drvo. Izgledao je smešno u
svojoj izviđačkoj odeći i šorcu tada na Knarheju, gde je nešto ćućorio sa tim
tipom.”
„Smešno? Kako?”
„Pa bio je skoro odrastao čovek.”
„Da li je možda bio vođa mladih izviđača ili tako nešto?”
Čovek se sav ozario, kao da mu je neko iznenada uključio moždane
funkcije. „Tako je, da!”
„U redu, Hanse. Dakle, kažeš da je Bjarke pričao sa momkom sa kojim se
njegova majka viđala?”
„Da. Ona je došla tamo jednog dana kada su njen sin i momak bili tamo.
Tamo gde je sada lavirint. To se zove lavirint, zar ne? Negde je tako pisalo. Ja
umem da čitam, znaš. Kladim se da to nisi znao.”

Ostavili su mu dvadeset kruna kada su krenuli. Dosta za ostatak dana, kako je

rekao. Možda čak i više od tri piva.
On nije bio vrsta čoveka koji očekuje nemoguće od života.
„Slušajte, vas dvojica”, prasnula je Rose dok su išli prema kolima. U
očima su joj bile varnice, a u glavi namotaji električnih kablova. Nešto je
smislila.
„Stajala sam tamo razmišljajući ko je zaista bio Habersot, i zašto je uradio
to što je uradio. Zašto je bio toliko opsednut tim slučajem?”
„Možda je to bila protivteža stvarima koje nisu išle baš sjajno kod kuće.
Čula si one dve žene i maločas ovog tipa. Ali moguće je i da je Habersotu bila
povređena profesionalna čast”, rekao je Karl.
„Možda. Mora da je bio dobar policajac, u to ne može biti sumnje”, rekla
je ona. „Sledio je svoj cilj, ali nije mogao da krene dalje, pa se zato ubio. Ali
misliš li da je to uradio jer više nije mogao da trpi sve to?”
Karl je slegnuo ramenima. „Verovatno.”
„Reci nam šta ti misliš, Rose”, rekao je Asad osmehujući se.
„Pa, ne mislim tako - više ne. Mislim da se ubio da pokaže koliko je
ozbiljno shvatao slučaj. A znaš li koliko ga je, po mom mišljenju, ozbiljno
shvatao? Znaš li ti, Asade?”
„Mislim da ga je shvatao dovoljno ozbiljno da sebi raznese mozak.”
„Vrlo duhovito, Asade. Ali Habersot je pucao sebi u glavu zato što je
želeo da uloži svu svoju moć da obezbedi da mi nastavimo dalje. Ubeđena
sam u to. A želeo je to jer više nije bio potpuno izolovan.”
„Zar nisi htela da kažeš suprotno?”, ukazao je Karl.
„Ne. To bi bilo najlogičnije, ali mislim da je on verovatno na kraju znao
ko je ubio Alberte, ali nije mogao to da dokaže.” Odmahnula je glavom. „Ili
nije mogao da ga pronađe. Ili i jedno i drugo. Da, to je ono što ja mislim, i to
je ono što ga je izludelo. Takođe mislim da ćemo, ako dovoljno pažljivo
pregledamo njegovu kuću, naći jedan ili drugi odgovor.”
„Samo malo, Rose. Mogu da vidim da si se sada veoma udubila u slučaj,
ali zar ne bi bilo mnogo lakše i logičnije da je jednostavno stavio svoje
sumnje na papir, čime bi nam sve učinio mnogo očiglednijim? Ako je njegovo
samoubistvo zaista bilo unapred smišljeno i sračunato, zašto nam nije
ostavljeno ništa na osnovu čega bismo mogli da krenemo dalje? Možda je
odgovor u tome što nema ničega na osnovu čega bismo mogli da krenemo
dalje.”
„Ne, ja to ne vidim tako. Možda on jeste nešto zapisao, ali mi to još nismo
videli. Ne znam. Možda i nije.” Ponovo je odmahnula glavom. Očigledno je
stajala na raskršću mogućnosti i nije mogla da donese odluku. „Ili možda ni
sam nije znao, ali je shvatio da mu je rešenje tik pred nosom, a on ne može da
ga vidi. Zato je morao da dobije pomoć nekih novih i svežih očiju.” Mudro je
klimnula glavom. „Da, mislim da je tako bilo.”
Pogledala je Karla svetlucavim očima. To je bilo nešto posebno, način na
koji je njen pogled mogao da bude intenzivan i zavodljiv.
„Znaš šta, Karle? On je izabrao nas da to pažljivije proučimo, i trebalo bi
da budemo ponosni zbog toga. Sigurna sam da je znao da ćemo morati da
dođemo ovamo kada je uradio to što je uradio. Znao je da je to žrtva koja je
neophodna da njegove kolege ponovo otvore slučaj. Potpuno sam sigurna u
to.”
Karl je klimnuo glavom, nakratko pogledavši svog kovrdžavog partnera.
Asadov izraz lica pokazivao je da misli kako je ona poludela.
Bilo je veoma teško ne složiti se sa njim.

9
Septembar 2013.
Vanda Fin nije uručila pismeni otkaz, jednostavno je otišla. Bacila je kapu na
pod, rekla zbogom ženi koja je radila na proveri dokumenata i izašla na vrata.
Bilo je to potpuno olakšanje, i zid parka Viktorija embankment kliznuo je
negde iza nje bez kajanja, brige iz protraćenih dana nestale su i zvuci iz parka
su utihnuli. Svet je ležao pred njom, i ceo njen život, i sve što joj je on
donosio kao jednoj od retkih odabranih.
Zato što je Vanda imala plan. Još od kada joj je Atu Abanšamaš Dumuzi
pomilovao obraz nazvavši je svojim cvetom, od kada joj se sva krv povukla iz
glave, ostavljajući je nemoćnu i nesvesnu, od kada je ponovo došla sebi i
opčinjeno se zagledala u njegove hipnotičke oči i osetila njegove usne na
svojoj nadlanici, od tada je znala da je Atu Abanšamaš budućnost o kojoj je
sanjala.
Obavestila je Širli o ovom osvešćenju, i suočila se sa pravim plotunom
netraženih i nedelotvornih upozorenja.
„Shvatam da sve to izgleda očaravajuće na ekranu. Divne zgrade,
zanimljivi rituali, more tačno ispred tvojih vrata. Ali kada stigneš tamo,
otkrićeš da je sve to bilo samo flertovanje, Vanda, i da je tvoje putovanje bilo
uzaludno”, upozoravala je ona. „Atu Abanšamaš može da dobije svaku ženu
koju poželi. Samo pomisli šta on može da uradi i kako izgleda.” Oči su joj
izgledale kao da bi mogle da iskoče iz glave. Njegova harizma je i na nju
ostavila trajan utisak.
„Znam da je prošlo neko duže vreme otkad si imala muškarca, ali ako se
osećaš seksualno frustrirano, onda imaš na gomile muškaraca ovde u
Londonu sa kojima možeš da odeš u krevet, i koji te neće povrediti više nego
što im dopustiš.”
Vanda je odmahnula glavom. Širli je činila da sve zvuči tako jednostavno.
„Mislim da ne razumeš, Širli. Ja želim da budem Atuova izabrana. Želim
da živim onako kako nam on govori i rodim njegovu decu. Mogu da osetim
da je to bilo moje pozvanje celog mog života.”
„Njegova izabrana?” Širli je htela da se nasmeje, ali uspela je da se
suzdrži kada je videla ozbiljnost na Vandinom licu. „Ali, Vanda… zar nisi
primetila otrovne poglede koje ti je slala žena koja mu pomaže? Nećeš moći
da je izbaciš iz njenog gnezda, to ti garantujem.”
„Ona je stara, Širli.”
„Baš ti hvala”, rekla je Širli uvređeno. „Mislim da izgleda kao da je
otprilike mojih godina.”
 Vanda je skrenula pogled. Ispred prozora njenog stana svet je bio samo još
jedan zid, koji se izdizao iznad nje i zaklanjao svu svetlost i sve snove. A iza
tog zida živeli su drugi ljudi sa istim neispunjenim nadama. Zid koji je
postajao sve sivlji svakog dana. Dečaci su želeli da budu fudbaleri i rok
zvezde, a devojčice su želele da budu njihove žene-trofeji. U ovom kraju ljudi
su gledali rijalitije i glupave kvizove, ždrali su brzu hranu i udaljavali se sve
više od mogućnosti koje dobro obrazovanje ili realistične ambicije mogu da
pruže. U ovom kraju su statističari s lakoćom mogli da dokažu da će tek
najređi stići do obećane zemlje, obogaćene i oplemenjene uspehom,
bogatstvom i večnom srećom. Kao da ona nije živela sa svešću o tome, iz
dana u dan.
„Izvini, Širli”, rekla je kada je primetila kako se njena prijateljica mršti.
„Nisam tako mislila. Htela sam samo da kažem da sam ja još mlada i nemam
dece, i moja duša i telo su sada spremni za sve to. A uveravam te da Atu ne
spava sa tom ženom koja mu pomaže. Mogu da osetim te stvari.”
„Razočaraćeš se, Vanda, i definitivno će se završiti suzama, a ti ćeš
utrošiti svu ušteđevinu na ovaj beznadežni projekat. Od čega ćeš živeti kada
se vratiš? Gde ćeš živeti? U mojoj sobi nema mesta za dvoje, znaš to.”
„Vratiću se da te posetim, Širli, i odsešću u hotelu. Ali vratiću se kao
drugačija žena, budi sigurna u to.”
Širli je napućila usne. „Sa kim ću ja da se družim? Sa kim ću da tračarim
kad se vratim sa svog dosadnog posla?” Počela je da plače. „Ne možeš valjda
tek tako da me ostaviš da sedim na ovom trulom mestu?”
Vanda ništa nije rekla, samo je zagrlila Širli, privukla je sebi i čvrsto je
držala.
„Pa, dobro, bar možeš da mi napišeš neki imejl o tome kako se snalaziš.
Uradićeš to, zar ne, Vanda?”, šmrcnula je Širli.
„Naravno. Pisaću ti svakog dana ako budem mogla.”
„Ti to samo tako kažeš.”
„Ne, Širli. Obećavam. A ja uvek držim reč.”
Pisala je Akademiji za upijanje prirode na ostrvu Eland u Švedskoj, i
obavestila ih da je sada odredila datum svog polaska i da bi bila veoma
zahvalna ako bi neko mogao da je sačeka na stanici u Kalmaru pomenutog
dana. Takođe je napisala da očekuje da će pohađati više kurseva nego što se
prvobitno upisala i da bi, ako je moguće, volela da ostane i posle toga i radi
kao volonter kako bi pomogla u širenju misli i ideala Atua Abanšamaša
Dumuzija.
 Vanda je bila potpuno sigurna da će dobiti ono što je želela. Atu
Abanšamaš pokazao je da je želi i mogao je da je ima tog dana u Londonu da
nije bio zauzet kursom. To je bilo nešto što su oboje shvatali. Sada je ona
nadoknađivala pogrešan vremenski raspored tako da su mogli da nastave
tamo gde su stali.
Došlo je vreme.
Prošlo je nekoliko dana pre nego što je imejlom dobila informaciju da su
kursevi popunjeni. Biće obaveštena kada ponovo bude slobodnih mesta, ali da
ne očekuje da će to biti ove godine.
Vanda nije htela da poveruje u to. Kada je Atu Abanšamaš vidi, stvari će
se promeniti. Sve dok ona bude potpuno spremna. Zatim je primetila ime
pošiljaoca imejla: Pirjo Abanšamaš Dumuzi.
Širli je bila u pravu. To će se završiti borbom između njih dve, u to nije
bilo sumnje. Krvavom borbom u kojoj će jedna drugoj kopati oči.
U danima i noćima koji su usledili ona se upijala u alternativnu energiju
univerzuma, iznova i iznova recitujući Atuove objave o Akademiji za upijanje
prirode. Ona će biti besprekorna u svom znanju i angažovanju, ali to nije bilo
teško jer je sve oko Atua Abanšamaša Dumuzija izgledalo toliko ispravno i
logično. Zapravo, delovalo je kao da kroz svoje misli Atu obuhvata sve forme
vere i dobrote u čovečanstvu u jedan čist i prefinjen sistem pravila, i time ju je
odmah osvojio. Što je više čitala, više je pokušavala da razume, i sve jače je
osećala kako ovi vodeći principi i odredbe za čistiji život izvlače sve ono što
je svakidašnje i glupo iz nje.
Konačno je sela uspravno i osetila kako u njoj narasta duševni mir. Nije
bilo gaziranog pića na stolu, ni bleštavog televizijskog ekrana sa sapunicama
u pozadini, ni buke u njenoj glavi. I poslednja sumnja u njenu zamisao je
iščilela, ostavljajući je odlučnu i mirnu.
Kada stane ispred Atua Abanšamaša, biće potpuno čista. Njena
senzualnost i uvid u učenje Atua Abanšamaša ostaviće ga bez daha, uveriti ga
da je u njoj konačno našao ženu koja ga je dostojna u svakom smislu.
A druga žena, koja je sebe smatrala nedodirljivom i pokušavala da osujeti
njene planove, jednostavno će morati da ode.

10
Četvrtak, 1. maj 2014.
Vili Kure, vlasnik barke koga su svi zvali Ujka Sem, živeo je u žutoj kući od
drveta i cigle sa sopstvenom pušnicom na Mosedalveju, dve kuće severno od
Habersota. Ovde, duž glavnog puta između Sandviga i Snogebeka, videla se
mešavina raznih vrsta kuća i imanja u redovima izdignutim nekoliko metara
iznad nivoa puta i sa veoma lepim pogledom preko ribarskih baraka na luku i
more. Potpuno idilično, da nije bilo činjenice da je neko iz šireg centra upravo
sebi razneo mozak.
Pokucali su na vrata sa prednje strane kuće, i kada niko nije odgovorio,
parkirali su se na prilazni put, prošli pored ognjišta pušnice i ušli u dvorište
gde je bio parkiran terenac.
Karl je opipao haubu. Bila je potpuno hladna.
Ni na zadnjim vratima nije bilo odgovora, što je uspeo da im objasni jedan
biciklista na putu dok su se vraćali do kola.
„Ujka Sem je isplovio na more. On je kapetan ribarskog brodića koji
trenutno služi kao patrolni čamac. Zato ne treba da očekujete da ćete ga
uskoro videti.”
„Patrolni čamac?”
„Da. Kada ti prokleti ruski kapetani ne mogu da dignu sidro kako treba,
oni grebu morsko dno i odvuku kablove sa sobom. Sada je opet nešto iskrslo.
Prošlog Božića nam je zbog toga presečena struja iz Švedske na mesec i po
dana, ali ovog puta nije baš toliko loše.
A svaki put kad se tako nešto desi, Sem isplovi svojim brodom, vraća
zalutale na kurs i popravlja kablove.”
„Shvatam. Hteo bih da razgovaram sa njim o Habersotu. Oni su bili
prijatelji, zar ne?”
„Habersot, o, zaboga!” Čovek je frknuo na nos. „Da, možda su i bili
prijatelji, ali nije baš bilo lako biti prijatelj sa Habersotom. Igrao je karte sa
Ujka Semom. To je otprilike sve što im je bilo zajedničko u poslednjih
nekoliko godina.”
„Dakle, vi ne mislite da je Habersot mogao da se poveri Semu u vezi sa
slučajem kojim je bio toliko opsednut?”
„Sto posto sam siguran da je mogao u prvih deset godina. Ali, znate šta?
Čak i čovek kao što je Ujka Sem može da se umori, znate. Sem je dobar
momak, ali ne toliko dobar. Ne, ne. Igrali su karte s vremena na vreme. To je
sve, koliko znam.”
 „Vi mislite da Sem nije znao koliko je stvar postala loša u vezi sa
Kristijanom Habersotom?”
„Kako bi on to znao! On je najveći deo vremena na moru, a Habersot nije
bio baš tip čoveka koji pokazuje svoja osećanja, zar ne? Ali zašto ne nazovete
Ujka Sema? Ili možda mislite da mi sa Bornholma nemamo pristup
telefonskim mrežama?”
Nasmejao se i dao im broj. Ali linija je bila zauzeta.
Čudan osećaj gubitka lebdeo je u Habersotovoj inače sasvim običnoj kući od
crvene cigle. Nije to bio osećaj kao da je ukleta, nego više utisak da postoji
nešto što se nikada neće probuditi. Bila je kao začarani zamak iz Uspavane
lepotice koji je pritisnut snom, kao nešto napušteno i zagušljivo, što uzalud
čeka poljubac koji iskupljuje i oslobađa.
„Život se nikada nije vratio u ovu kuću otkada se porodica raspala.
Možete li to da osetite?”, rekla je Rose stavljajući ključ u bravu.
Kiseo i prodoran vonj koji ih je dočekao to je i dokazao.
„Oh, zar tehničari nisu mogli bar da provetre ovo mesto?”, nastavila je
ona.
U drugim slučajevima, ovakav vonj obično je poticao od otpadaka i smeća
koji nisu izbacivani. Povrće koje truli u zaboravljenim fiokama. Fermentisani
sadržaj polupraznih limenki. Čitavi meseci bez pranja. Ali Habersotova kuća
uopšte nije bila takva. Ogromne, haotične gomile papira ostavljale su prvi i
najjači utisak, ali ako biste pažljivije pogledali, sve je izgledalo dobro
organizovano, pažljivo i promišljeno složeno i raspoređeno. Kuhinja je bila
besprekorna, skoro blistava, a dnevni boravak uredno usisan, baš kao što je i
prašina bila obrisana onoliko koliko su gomile papira to dopuštale.
„Ovde smrdi na nikotin i frustraciju”, rekao je Asad iz ugla gde je metar
visoka gomila časopisa pretila da se sruši.
„Više na godine povučenosti i izolovanosti”, odvratio je Karl.
„Da li stvarno veruješ da su tehničari pregledali sve ovo?”, upitao je Asad,
šireći ruke nad pejzažom od hrpa papira.
Karl je duboko uzdahnuo. „Teško”, odgovorio je.
„Odakle, za ime sveta, da počnemo?”, uzdahnula je Rose.
„Dobro pitanje. Sada možda znaš i zašto je on odustao, i zašto je policija u
Reneu bila toliko spremna da nam da ključ i pusti nas da uzmemo Habersotov
materijal. Zato ti hvala na tome, Rose”, rekao je Karl. „Možda bi bila dobra
ideja da Asad i ja večeras odemo kući, a ti da ostaneš ovde. Sa tvojim
talentom za sistematizaciju, možeš da rasporediš sve ovo u hronološkom i
alfabetskom poretku u skladu sa temom za… Pa, računam za mesec ili dva.”
Karl se nasmejao, ali ona nije reagovala.
„Ovde postoji nešto zakopano što bi moglo da pokrene ovaj slučaj
unapred. Imam jak osećaj u vezi sa tim. Sigurna sam da možemo da stignemo
dalje od Habersota ako to zaista želimo”, odgovorila je Rose pomalo grubo.
Verovatno je bila u pravu, ali bile bi potrebne nedelje za čitavu radnu
jedinicu da prekopa sav ovaj materijal, a on apsolutno nije bio voljan za to.
Posle preliminarnog pogleda, izgledalo je da je Habersot mapirao Bornholm u
celini u danima posle kobne saobraćajne nesreće, da se i ne pominje na stotine
tragova koje je pratio u godinama posle toga. Svaki je vodio do svoje
odvojene gomile.
Ali gde je bila gomila koja je bila važnija od ostalih?
„Sve ćemo spakovati i odneti u policijsku stanicu”, rekla je Rose.
Karl se namrštio. „Samo preko mene mrtvog, a ionako nemamo prostora.
Gde, dođavola, misliš da bi ovaj mauzolej od papira trebalo da završi?”
„Napravićemo posebno mesto u prostoriji koju Asad kreči.”
„Onda neću da završim sa krečenjem”, začuo se odgovor iz ugla.
„Hej, čekajte malo vas dvoje. Zar ta prostorija nije odvojena za Gordona,
da bude spremna kada on završi sa obukom? Šta mislite da će naš dragi šef
Lars Bjern reći kada njegov miljenik ne dobije mesto u Sektoru Q na kome je
on insistirao?”
„Ne verujem da je tebe briga šta Lars Bjern misli ili priča, Karle”,
odgovorila je Rose.
Karl se šeretski osmehnuo. Naravno da ga nije bilo briga. On je bio šef
Sektora Q, a ne Lars Bjern, iako je on mislio da jeste. A on je zakidao od
sredstava izdvojenih za Sektor Q, i ako je hteo zbog nečega da se žali, Karl je
znao kome treba da šapne nekoliko reči na uvo. Ne, Bjern je jednostavno
morao da drži jezik za zubima, ali to nije bila suština stvari. Karl jednostavno
nije želeo još papira i smeća u zajedničkim prostorijama podruma, i to je bilo
sve.
„Gordon je dobrodošao da sedi sa mnom dok budemo radili na slučaju”,
rekao je Asad. „Volim da oko mene ima malo života.”
Karl je bio šokiran. Oni su to stvarno mislili.
„Uzgred, zar nije trebalo da nazoveš Ujka Sema?”
 „Možeš i ti to da uradiš, Asade”, progunđao je Karl. Morala je da postoji
neka vrsta quid pro quo.4 „Meni baterija samo što se nije ispraznila”, objasnio
je.
„Mogao bi jednostavno da upotrebiš fiksni telefon iz kuće”, rekao je
Kovrdžavi, pokazujući na nešto što je izgledalo kao da je stiglo iz
prepotopskog doba na trpezarijskom stolu na još jednoj hrpi isečaka iz
novina.
Karl je uzdahnuo. Ko je u poslednje vreme vodio Sektor Q? Dođavola, pa
još nisu ni preuzeli slučaj.
Na sekundu je pomišljao da se suprotstavi, ali je onda odustao jer mu je
tako bilo lakše i počeo je da okreće broj.
Sa druge strane žice čulo se zviždanje i uzdrhtao glas.
„Prokleti jezivi poziv sa Kristijanovog telefona”, viknuo je Ujka Sem
kada je Karl objasnio ko je i kojim poslom zove.
Došlo je do smetnji na vezi i čuo se zvuk motora u pozadini, tako da je
Karl morao da gurne prst u drugo uvo.
„Đavolski sam se šokirao kada sam video odakle je poziv. Ali da,
Kristijan i ja smo igrali karte s vremena na vreme, zapravo, baš i te noći pre
nego što se ubio. Ali slušajte, trenutno ne mogu da razgovaram jer ovaj idiot
sa estonskog teretnog broda iz Međunarodne pomorske organizacije hoće da
plovi ovuda gde mi radimo, tako da ovaj starac mora da isplovi na otvoreno
more i malo zareži na njega.”
„Biću kratak. Rekli ste da ste bili zajedno noć ranije. To je za mene
novost. Zašto policija ne zna za to?”
„Verovatno zato što nisu pitali. Svratio sam do njega da malo vežbam.
Morao sam da naučim kako se koristi ta prokleta kamera, zar ne?”
„Kako je Habersot bio u tom trenutku, da li je bio dobro? Jeste li mogli
išta da osetite?”
„Bio je malo pripit, znate. Akvavit5 i nekoliko crnih piva mogu da ovlaže
oči, nije li tako? Iskreno, bio je malo sentimentalan, ali opet, često je bio
takav pa nisam mislio ništa posebno o tome.”
„Sentimentalan? Kako?”
„Malo je plakao. Sedeo je i petljao po nekim Bjarkeovim starim stvarima.
Plavi šal i drvena figurica koju je dečak izrezbario.”
„Da li biste rekli da je izgledao nestabilno?”
 „Ne, ni najmanje. Razbio me je u kartama, mogu da vam kažem. Ne,
samo je bio malo neraspoložen, što mu se često dešavalo.”
„Da li je često plakao u takvim situacijama?”
„Možda se to desilo nekoliko puta ranije, ne mogu tačno da se setim. Ali
nije bilo uobičajeno, ne. Možda je bio samo malo više pijan i setan nego
inače.
Nekoliko puta me je pitao da li mogu da se setim ovog ili onog događaja, i
pričao mi je stvari koje je u proteklim godinama radio sa porodicom. Te noći
to nije izgledalo tako čudno. Uostalom, bio je stvarno usamljen. Ali, kada se
osvrnem na to, mogu bolje da razumem šta mu je prolazilo kroz glavu. Veoma
čudno veče, rastužim se kad pomislim na to, ali sada od toga nema nikakve
koristi. U svakom slučaju, ta estonska budala mi sada dolazi sa desnog boka,
a to ne bi trebalo da radi, dođavola. Moram da prekinem razgovor sa vama jer
ta stara olupina mora da se pomeri pre nego što stvari krenu naopačke.
Nazovite ako bude još nešto, ali ja verovatno sve već prokleto dobro znam.”
Karl je polako spustio slušalicu. Ovo mu se nije dopadalo. Sve više je
ulazio u ovaj slučaj i nije bilo povratka.
„Šta je rekao?”, upitala je Rose, koja je sedela za jednim stolom i
prelistavala papire na jednoj od gomila.
Karl je ustao. Čaše od poslednje Habersotove ture rakije za stočićem za
kafu su nestale, ali šal i mala drvena figura još su bili tu.
Podigao je figuricu i pogledao je. Ona je predstavljala muškarca,
nezgrapno izrezbarenog kao dečjom rukom, a ipak dirljivog i izražajnog.
„Sem je rekao da je Habersot bio veoma potišten i da je plakao noć pre
toga. To možda nije bilo baš normalno za njega, sada kad razmisli o tome.”
„Dakle, Habersot nije postupio nošen trenutnim porivom. Rekla sam vam.
On je znao da će se ubiti. Možda je to planirao neko duže vreme.”
„Možda, ali to sigurno nije moja krivica; zar ne?”, rekao je Karl, osvrćući
se oko sebe dok je spuštao drvenu figuricu u džep. Nije bilo sumnje da je u
ovom neredu postojao sistem. Gomile sa desne strane i na polici bile su stare i
papir je bio požuteo, dok su one poredane u nizu u susednoj sobi i dalje bile
bele. Registratori su bili složeni po alfabetu u skladu sa temom, a na
prozorskim daskama bile su raspoređene razne video-trake i različiti katalozi.
Zakoračio je u susednu sobu, gde je Asad gledao u tablu za poruke
prekrivenu fotografijama različitih veličina.
„Šta je to, dođavola?”, upitao je.
 „Fotografije starih automobila.”
Kao da Karl nije mogao to da vidi.
Prišao je bliže.
„Da, stari folksvagen kombi. Sve su to fotografije starih folksvagen
kombija.”
„Kombiji? Ne izgledaju previše komforno, Karle.”
„Tako ljudi zovu taj model folksvagena jer se može koristiti za različite
stvari - kombinacije - Asade.”
„Stvarno! Ali zar nije čudno da su sve snimljene sa prednje strane?”
„Da, a toliko su drugačiji. Ne verujem da postoje dva koja su sasvim ista.”
Asad je klimnuo glavom. „Nisam znao da postoji toliko vrsta. Crveni,
narandžasti, plavi, zeleni, beli, sve moguće boje.”
„Da, takođe i dosta različitih modela. Ovaj tu sa rezervnom gumom na
prednjoj strani je stvarno star, a neki imaju prozore sa strane, dok ih neki
nemaju. Da li si ih prebrajao?”
„Da, ima ih sto trideset dva.”
Naravno da je prebrajao.
„Dakle, kakva je Habersotova pretpostavka?” upitao je Karl.
„Da je Alberte zgazio kombi.”
„Kombi! Da, baš tako. I ja to mislim!”
„Najverovatnije neki od ovih sa krstom.”
„Kakvim krstom?”
Asad je pokazao četiri ili pet fotografija. I zaista, na svakoj od njih bio je
mali krst u uglu..
„Gledaj! Vozila na ovim fotografijama su sva svetloplava.”
„Da, ali svetloplavi kombiji su najčešći”, rekao je Karl. „Šezdesetih i
sedamdesetih godina mogao si da ih vidiš na svim putevima.”
„Ali oni koje je on označio nisu svi svetloplavi, Karle. Samo oni sa
retrovizorom na šipci sa strane i bez zadnjih prozora.”
„To je i dalje bio najčešći model, koliko mogu da se setim”, rekao je Karl.
„Potpuno normalan, običan kombi, iako se s vremenom malo menjao.”
„Na ovom je otisak prsta”, napomenuo je Asad. „Gledaj! Kao da je
mnogo tapkao prstom po tom braniku. Kao da je hteo da kaže: tu si.”
Karl se nagnuo napred da bolje pogleda. Stvarno je bilo tako. A radilo se o
jednoj specijalizovanoj verziji tog modela, sa teškim branicima sastavljenim
od uspravnih šipki zavarenih za vodoravne čelične cevi.
„Od ovih sa krstićima, ovaj je jedini sa ojačanim branikom, Asade. Dobro
si to primetio.”
„A onda gledaj ovo, Karle. Ponovo isti model.”
Pokazao je prema zidu druge sobe.
Bila je to uvećana fotokopija zalepljena na zid lepljivom trakom između
dve slike koje su, što je bilo čudno, imale na sebi iste inicijale kao slike mora
u opštinskoj sali. Dakle, slikar je bio meštanin.
Kada su se primakli bliže, postalo im je očigledno da je fotokopija
folksvagen kombija sa ojačanim branikom veoma mutna i nejasna, zbog čega
je bilo nemoguće da vide registraciju ili lice čoveka koga je objektiv uhvatio
kako izlazi na vozačka vrata. Možda je slika bila previše uveličana za jedan
prosečan amaterski snimak. Možda jednostavno nije dobro snimljena.
„Gledaj šta je napisano ispod, Karle. BCCR/BCCEC CI B14G27, 5. jul,
1997. To je tačno četiri i po meseca pre nesreće, je li tako?”, rekao je Asad.
Karl nije odgovorio.
Iz zamagljene mase sivih grana na vrhu fotografije, skoro neprimetna
strelica nacrtana olovkom pokazivala je pravo na čoveka u kombiju. Strelica
duga deset centimetara i propraćena sa nekoliko skoro nečitljivih reči.
Karl se prenuo kada je pročitao olovkom napisane reči: Evo tvog čoveka,
Karle Merk.
„U šta gledaš?”, upitao je Asad.
Zatim je ćutke otvorio usta. Video je u šta je Karl zurio, ne mrdajući se s
mesta.
„Bože svemogući, on vrši pritisak na mene”, uzdahnuo je Karl. „A
naravno da ne piše kako se čovek zove.”
„Misliš li da možemo da učinimo čovekovo lice jasnijim ako nam
tehničari kod kuće pomognu?”
„Ne sa ovog uzorka.” Okrenuo se prema vratima dnevne sobe. „Rose,
dođi ovamo.”
Prošlo je manje od pet sekundi od trenutka kada je ušla na vrata pre nego
što je videla šta su otkrili.
 „Nego šta”, rekla je klimajući glavom.
Karl je stisnuo usne.
„Sada nema nazad”, rekao je Asad.
Karl je dugo stajao gledajući uvećanu sliku, a onda uzdahnuo. Nema
nazad? Ne, pretpostavljao je da nema. Okrenuo se prema Rose.
„Moram priznati da postoji određeni broj činjenica koje ukazuju da si bila
u pravu u vezi sa Habersotom. On je možda godinama imao određene sumnje
u vezi sa ovim tipom, a nije mogao da ga pronađe, i onda se umorio. Sada je
hteo da drugi preuzmu, hteo je da to izbaci iz glave, potpuno svestan da ne
može sam da reši slučaj. Samoubistvo nije bilo samo način da izbaci slučaj iz
glave. Bio je to način da obezbedi da se istraga nastavi. To znači da sam ja,
poput tebe, sada spremniji da poverujem kako je on sigurno očekivao da ćemo
doći ovamo i preuzeti slučaj. Njegovo samoubistvo bilo je putna karta za
nas.”
„A povratna karta ne postoji”, dovršio je Asad. „Ali šta znači
BCCR/BCCEC Cl B14G27?”
„Možda to ima neke veze sa imenom čoveka koji je snimio fotografiju, ili
je možda broj novina. Da li si pogledala ove fascikle, Rose?”
Ona je klimnula glavom.
„I ništa ti nije palo na pamet kada si videla ta slova i brojeve?”
„Ne. Sistem je dosta jednostavan, a u fasciklama zapravo nema baš
mnogo čega. Skoro su prazne.”
„Šta sada, Karle?”, upitao je Asad.
„Da, šta sada?” Pogledao je svoje pomoćnike. Radili su zajedno skoro
sedam godina, rešili su mnoge slučajeve, a ipak su oči i dalje mogle da im
zasijaju od entuzijazma. Ponekad je izgledalo kao da njihova energija može
da obnovi i podmladi njegovu, a ponekad ne. Trenutno nisu mogli baš da
ostvare neki pomak pa je morao da zagrebe dublje kako bi pronašao neke
rezerve.
Zadobovao je prstima po zidu pored fotokopije. Nije bilo povratka, rekao
je Asad.
„U redu! Rose, rezerviši nam sobe za još dve noći u hotelu. A ti, Asade,
kreni’ sa mnom u obilazak kuće. Moramo da napravimo procenu koliko toga
treba popakovati, i grubu procenu na kakav način to treba rasporediti.”
 11

Septembar 2013.
Ovo je sada bilo već deseti put da je Pirjo čitala najnoviju poruku Vande Fin o
njenom skorom dolasku, i to joj se nije dopadalo. Instinktivni osećaj nije bio
element primenljiv u učenjima o upijanju prirode, ali s obzirom na Pirjinu
prošlost, to je bio instrument koji se nije smeo tek tako zanemariti.
Ovog puta instinktivni osećaj nije bio dobar. Sa svakim novim čitanjem,
zamišljala je nove scenarije i moguće posledice proizašle iz dolaska Vande
Fin, a ipak je krajnji rezultat uvek bio isti. Kako god gledali na to, ono što se
moglo pročitati između redova imejla te žene ukazivalo je na katastrofu. Ona
nije pristala na Pirjino odbijanje da je primi na kurs, i sada će doći da pokori
njen i Atuov svet, a to je bilo nešto što Pirjo jednostavno nije mogla da
toleriše. Ne sada, kada je njen biološki sat otkucavao toliko brzo.
Pirjo je pomislila kako je dobro što je ona ta koja je zadužena za molbe za
prijem na kurs. Da je Atu ovo video, njegova radoznalost i libido bi se
probudili. Ona je poznavala njegove slabosti bolje nego bilo ko drugi. Dakle,
ne, jednostavno nije mogla dopustiti toj ženi da dođe u Akademiju za upijanje
prirode, inače bi posledice bilo nemoguće kontrolisati.
Pogledala je na svoj časovnik i razmislila o celoj stvari. Za sat vremena će
ta žena, sa svim svojim talentima i onim čvrstim telom, stajati na centralnoj
stanici u Kalmaru očekujući da se Pirjo jednostavno povinuje.
Ali u tome je grešila.
Pirjo je odlučila da improvizuje; to je bilo ono u čemu je dobra.
Sve će biti u redu.

Izvezla je svoj skuter sa čistine ispred drvenog keja.

Na trenutak je stajala i gledala sasušene balvane koji su virili iz vode i oko
kojih je podrhtavala morska trava. Koji bi prizor mogao da bude spokojniji od
toga! A za nju je ipak donosio neprijatne asocijacije. Nije to bilo prvi put da
su se Pirjo iznad glave nadvile ozbiljne pretnje po njenu egzistenciju, a
poslednji put se sve završilo ovde.
Svađala se sa jednom od polaznica kursa za koju je shvatila da joj je
postala opasna rivalka. To je rezultiralo vikanjem, guranjem i šamaranjem
koje se postepeno pogoršavalo. Nekoliko nedelja žena je bila deo inventara u
Atuovim prostorijama, i polako je počela da se nameće u preuzimanju Pirjinih
dužnosti, ona je to osećala.
I baš tada prekoračila je granicu posle koje nije bilo povratka.
Precizno govoreći, ishod tog sukoba bio je nesrećan slučaj, ali pošto se
završio tako kako se završio, svejedno je bio najbolja stvar koja je uopšte
mogla da se dogodi.
Sve to dogodilo se pre nekoliko godina, a sada je bio red na Vandu Fin.
Pirjo je pogledala prema Akademiji i krenula pošljunčanom stazom koja je
obilazila građevine i vodila kroz vrt. Bio je to duži put od direktnije staze od
glavnog puta, ali ova staza je bila zaklonjena, tako da niko iz Akademije neće
znati ni kojim putem je krenula ni kada.
Ako je neko kasnije bude pitao gde je bila, reći će da se odvezla na sever
da razbistri misli i da sebi vremena da razmisli. Da je bila u procesu razvijanja
nekih novih ideja za svoju telefonsku liniju i jednostavno je morala malo da ih
dotera.
Bilo je važno da njeno odsustvo bude razumljivo i uverljivo, i sve dok je
mogla da izbegne pominjanje Vande Fin bilo kome, ona neće postojati ni u
čijoj svesti, osim njenoj vlastitoj.
Kada ovaj dan ostane iza nje, i ona neutrališe i eliminiše tu ženu, biće
pravo vreme da se okrene Maleni.
Nije još ni razmislila kako da sredi tu ženu a da Atu ne sazna za to, ali ako
se to ne dogodi srazmerno brzo, moglo bi da se razvije u nezgodan problem.

Putovanje je zaista započelo za Vandu kada je ušla u voz u Kopenhagenu.

Putovanje avionom bilo je onakvo kakva su uglavnom putovanja avionom, ali
ovaj zadnji deo puta vozom, kroz pejzaže različite od svega što je ranije
videla, bilo je kao bajka. Sam jezik bio je kao onaj iz sveta skandinavskih
saga: čaroban, uzbudljiv i iz neke davne prošlosti.
Videla je prostrana područja obrađenog zemljišta, isprekidana stenovitim
tlom i kilometrima dugim kamenim zidovima koji su naizgled podignuti i
popravljani od praiskona. A onda odjednom crvene kuće od drveta i beskrajne
borove šume. Ovde, u ovoj čudnoj i čudesnoj švedskoj seoskoj pokrajini, ona
je pronašla svoje kraljevstvo i svoj presto. Ovde bi mogla da pobegne od sebe
i svoje prošlosti i živi sa Atuom ostatak svog života. Bila je sigurna u ovo,
više nego u bilo šta drugo na svetu.
 A Vanda je bila dobro pripremljena. Otkada je bila pozvana, morala je da
očekuje otpor i oklevanje koji su mogli učiniti da se sve otegne i razvuče. Ali
ako je bilo tako, ona nije imala nameru da se povuče, čak i ako naiđe na
otvoreno odbijanje. Objavila je vreme svog dolaska u još jednom imejlu i ako
je neko. dočeka na stanici, tim bolje. Ako se to ne dogodi, rezervisala je sobu
u hotelu i imala dovoljno novca za nekoliko nedelja. Bila je sigurna da će tada
biti primljena; uopšte nije sumnjala u to.
„Da li ste prvi put ovde?”, upitao je čovek koji je sedeo nasuprot nje kada
je počela da se okreće na svom sedištu. Sada su prošli Karlskronu, tako da im
je ostalo samo pola sata do Kalmara.
Potvrdila je da je prvi put ovde.
On se osmehnuo. „A kuda ste se uputili?”
„Idem na Eland. Tamo ću se naći sa svojim budućim suprugom”, čula je
sebe kako govori.
Na njegovom licu pojavio se razočaran izraz. „Taj momak ima sreće.
Smem li da pitam ko je on?”
Primetila je da je, vrlo čudno, pocrvenela. „Zove se Atu Abanšamaš
Dumuzi.”
Na čovekovom čelu pojavile su se bore dok je klimao glavom i okretao
lice prema slaboj svetlosti koja je padala na još jedan usputni gradić.
Kada su stigli na stanicu, on joj je pomogao oko kofera.
„Znate li u šta se upuštate?”, upitao je, spuštajući kofer na peron.
„Zašto to kažete?”, upitala je ona. On je verovatno bio jedan od onih
vatrenih vernika koji može da vidi svet samo kroz vizuru koju je nasledio i
stekao još na majčinim grudima.
„Ja sam novinar i radim ovde u Kalmaru. Išao sam u centar u Elandu da
intervjuišem tamošnjeg gurua i to je bilo jedno nejasno iskustvo. Izvinite, i
ovo je samo moje mišljenje, ali nisam video ništa osim prevare i
manipulacije. Vođa, Dumuzi, hteo je da me opčini, ali moram reći da je to bilo
daleko od uspešnog pokušaja. Da li ste sigurni u ono što radite?”
Ona je klimnula glavom. Bila je, i to više nego ikada pre.
„Hvala vam na pomoći”, rekla je, i ništa više ne komentarišući krenula
prema trgu ispred stanice.
Stajala je neko vreme naslonjena na jarbol za zastave, škiljeći na suncu.
Bilo je baš kao što je i mislila. Niko nije došao da je sačeka.
 Pomislila je da bi mogla i da ode do hotela i ostavi svoj prtljag tamo, a
odate će nesumnjivo moći i da pozove taksi.
Onda će stići tamo za četrdeset pet minuta.
Taman je htela da se sagne i uzme kofer kada je iza ugla izjurila žena na
skuteru u punoj brzini. Bila je zaogrnuta u belo od glave do pete, stegnutih
zuba.
Zahvaljujući tom izrazu lica uspela je da je prepozna. A iz istog razloga
instinktivno je stegnula pesnice.

12

Četvrtak, 1. maj 2014.

Habersotova kuća isprva je delovala kao izuzetno haotično mesto. Ovde je
glavno pravilo izgleda bilo da ako ima prostora, a to je podrazumevalo i pod,
onda tu treba postaviti gomile. Ako je bilo imalo slobodnog prostora na zidu,
onda su na njega postavljani isečci iz novina i kompjuterski odštampani
listovi papira, što je sve zajedno značilo da nije preostalo ništa što bi
podsećalo na normalne kućne ili lične predmete, osim nekoliko uramljenih
porodičnih fotografija. Bilo je jasno da je samo izabranima bio dozvoljen
pristup ovom delu Habersotovog života, koji je bio važniji od dosadnog,
svakodnevnog policijskog posla u Reneu.
Ali ako biste izdvojili vreme da pažljivo pregledate apokalipsu koja je
označila kraj normalnog života, postojao je sklad i smisao u svakom malom
odvojenom području.
S naporom sakupljena kolekcija predstavljala je gotovo dve decenije
istraživanja o jedinoj stvari do koje je Habersotu izgleda stvarno bilo stalo u
životu: do Albertinog tragičnog kraja.
Ako biste posmatrali ovu zbrku napabirčenog materijala iskusnim očima
službenika policije, onda se jasno videlo da je dnevni boravak bio Habersotov
distributivni centar za sav pristigli materijal, pre nego što je on raspoređivan,
u skladu sa temom, u druge prostorije u kući. U ovoj prostoriji papiri su
fizički razmeštani u hronološki složene gomile, dok se u fasciklama na
policama nalazio registar ukupnog sadržaja kuće. Trpezarija je izgleda služila
kao poslednja stanica za sve tragove i nagoveštaje koji nisu mogli odmah da
budu odbačeni, a ostatak kuće bio je podeljen na podteme. U ostavi, na
primer, bile su smeštene istrage koje je policija sprovela naporedo sa
Habersotom, a taj materijal nije zauzimao mnogo prostora. Prostorija iza te
bila je prepuna transkripata razgovora sa raznim lokalnim stanovnicima u
nedeljama posle saobraćajne nesreće. U momkovoj sobi na spratu nalazile su
se gomile materijala preuzetog iz sedišta Nacionalne policije u vezi sa drugim
slučajevima vozača koji su udarili pešake i pobegli, a zatim je tu bio i celi
ormar za knjige sa kratkim i osećajnim natpisom Alberte, podeljen na odeljke
sa različitim izjavama o njenom poreklu i prošlosti. Bilo je fascikli i gomila
papira čak i o njenim prijateljima iz vremena pre nego što se upisala u
Narodnu srednju školu.
Habersotova spavaća soba u prizemlju bila je natrpana više nego ostale
prostorije. Prozor je odavno bio zatrpan i vazduh je bio težak i zagušljiv.
„Da li si ikada stajao niz vetar iza kamile sa stomačnim grčevima,
Karle?”, upitao je Asad nekoliko puta onjušivši vazduh.
Karl je odmahnuo glavom, ali je shvatio na šta je Asad mislio. Mesto u
kome je jedan stariji čovek decenijama živeo sam sa sobom i svojim
nagomilanim isparenjima.
Osvrnuo se oko sebe. Osim uredno nameštenog kreveta i malog prostora
na podu ispred kreveta i ormara, cela soba bila je pretrpana materijalom.
Ispred prozora bila su dva ormara za knjige sa još opštih informacija o
Narodnoj srednjoj školi, i naravno fascikle o učenicima i predavačima koji su
bili u školi u isto vreme kad i Alberte.
Ali su i u ovoj sobi Karl i Asad našli materijal koji se naizgled ni
najmanje nije uklapao u širu sliku.
„Šta misliš, zašto je ovo naslagao ovde?” Asad je pokazao na pod.
Karl je osmotrio redove uredno naslaganih brošura i letaka o okultnim
pojavama i grupama koji su ležali blizu kreveta. Skoro da nije bilo forme
misticizma koja tu nije bila zastupljena: komunikacija s mrtvima,
aromaterapija, astrologija, slike ljudskih aura, transformacije aure,
homeopatski lekovi od cvetnih esencija, proricanje, tumačenje snova, tehnike
oslobađanja, uravnoteženje energije, lečenje u svim formama, pročišćavanje
kuće i tako dalje. Desetine različitih oblasti, poredanih alfabetski, a svima je
bilo zajedničko alternativno razmišljanje, životni stil ili lečenje.
„Misliš li da je pokušavao da pronađe utehu u ovim stvarima, Karle?”
Karl je odmahnuo glavom. „Ne znam. Ali ne, ne deluje da ima smisla. Jesi
li video išta što bi na to ukazivalo, osim ovih stvari ovde? Tarot karte na
primer, ili klatna, astrološke almanahe? Bočice sa mirisima?”
 „Možda dole, u kupatilu u prizemlju. Tu prostoriju smo zaobišli.”
Otišli su niz hodnik, uobičajeno ukrašen vešalicama sa jaknama sa obe
strane, nizom iznošenih cipela i kašikom za cipele sa drškom od bambusa
okačenom na kuku. Odavde su jedna vrata vodila na trem, sa obaveznim
suncobranom u jednom uglu. Osim toga, postojala su još četvora vrata: jedna
su vodila u dnevni boravak, druga u kuhinju, i dvoja uskih vrata iza kojih su,
zaključio je Karl, sigurno bili toalet i kupatilo.
Zavirio je u kuhinju gde je Rose u sudoperi prala ruke; izgledala je
neobično zamišljeno. Uopšte nije ličila na onu staru sebe.
Osetila je njegov pogled na sebi šestim čulom, i okrenula se u jednom
glatkom pokretu. „Ne možemo sve ovo da smestimo u Gordonovu sobu u
podrumu, Karle”, rekla je. „Ali ako iskoristimo i zid u hodniku, možda
uspemo. Nekoliko ormara za knjige tu i tamo, i biće u redu. Ako unajmiš
firmu za selidbe, možda oni mogu da odnesu neke od Habersotovih ormara za
knjige, ako June Habersot ne bude imala ništa protiv.” Obrisala je ruke o
bokove. „Ona će naslediti sve ovo, zar ne? Tehnički gledano, Bjarke je bio
naslednik svog oca nekoliko sati, ali s obzirom na to da je i on sada mrtav,
sigurno će sve pripasti njegovoj majci. Šta ti misliš?”
„Mislim da si sve isplanirala, Rose. Zato samo nastavi sa tim. Ali, na
tvom mestu, ne bih nikoga ništa pitao u vezi sa ovim policama.”
Ona ga je iznenađeno pogledala. „O, zar je bilo toliko lako? Nisam to
očekivala.”
„Ne, ali ima mnogo toga u vezi sa stvarima u ovoj kući što ti - a kad smo
već kod toga, ni ja - nismo uzeli u obzir.”
„Kao ni ja”, rekao je Asad iza njih. Širom je otvorio dvoja uska vrata, ali
samo iza jednih od njih dopirala je svetlost.
„Toalet i kupatilo su u istoj prostoriji, i nema ničeg čudnog unutra. Ova
druga vrata vode u uski prolaz kojim se spušta u garažu i dole u podrum. Tu
su stepenice.”
Neka se nose garaža i podrum sa svim smećem u njima, pomislio je Karl.
Otvorili su vrata koja su vodila od kuće do garaže. Vonj katrana i zadah
benzina, i samo treptaj svetlosti sa dva prašnjava prozora nisu ostavljali
mnogo sumnje šta je bila glavna svrha ovog dela kuće. I dalje je bilo tragova
guma na pesku na podu, ali kola nije bilo. Nisu bila parkirana ispred opštinske
sale; verovatno ih je preuzela policija i ostavila ih na policijskom parkingu.
„Garaže su jezive, Karle”, rekao, je Asad, naglašavajući ovo tako što je
stegnuo pesnice, mada su mu ruke inače opušteno visile pored tela.
 „Zašto? Brine te paučina?” Karl se okrenuo; zaista je na sve strane bilo
mnogo paučine. Nije bilo nikakve sumnje da bi njegova riđokosa rođaka pala
u komu ako bi ikada bila primorana da ostane ovde. Nije mogao da prebroji
sve letnje raspuste kada je jurila kroz seosku kuću da zgnječi pauka, ili
histerično vrištala jer je pauk bio prevelik. Ali ovde je sve izgledalo
jednostavno i domaće. Nekoliko polica sa raznim sitnicama iz minulih
vremena. Skejtbordi i izduvane gume za plažu u obliku životinja, konzerve
boje sa nabreklim poklopcima i razni sprejevi kojima je rok upotrebe
očigledno već godinama bio istekao. Gore na gredama bilo je jedro za dasku
za jedrenje, skije i skijaški štapovi. Ništa jezivo, što se njega ticalo.
„Ovo nešto govori o svim satima koji su protekli, i svim satima koji su
nepravilno iskorišćeni”, filozofirao je Asad.
„Nepravilno iskorišćeni?”
„Svi oni sati u kojima je ove stvari odavde trebalo koristiti, ali one nisu
korišćene.”
„Mi ne znamo ništa o tome, Asade. I zašto jezivo? Pre mislim da je to
žalosno.”
On je klimnuo glavom. „A garaže su odvojene od kuće i života u njoj.
Kada sam na ovakvom mestu, to je kao da osećam smrt.”
„Ne shvatam.”
„I ne moraš, Karle. Ne možemo svi da osećamo isto.”
„Samoubistvo i takve stvari, da li na to misliš?”
„Da, i to takođe.”
„Hm. Dobro, ovde u svakom slučaju nema mnogo toga. Nema kutija sa
skrivenim tajnama, ni poruka na zidovima. Nema mističnih piramidalnih
konstrukcija i kristala, ili okultnih pomagala kao što su one stvari u spavaćoj
sobi. Slažeš li se?”
Asad je nekoliko puta prešao pogledom preko prostorije. Izgledalo je da
se slaže.
Činilo se kao da ni u podrumu nema nekih iznenađenja vrednih pomena, i
izgledao je uredno i dobro održavano. Sastojao se od vešernice, ostave u kojoj
nije bilo nikakve hrane i radionice u kojoj nije bilo nikakvog alata. Međutim,
u sredini se nalazio noviji model fotokopir aparata i prastara oprema za
razvijanje filmova za koju su tek retki ljudi u današnjoj Danskoj pamtili kako
se koristi.
„Ovde dole napravio je mračnu komoru”, rekao je Karl. „Samo što ne
vidim nikakav razvijač, ili nešto slično.”
„Možda je to bio njegov hobi iz prošlosti, Karle. Zapravo, mislim da je
najviše koristio ovo”, rekao je lupnuvši rukom po fotokopir mašini.
„Verovatno ga je koristio da napravi uvećane slike Folksvagenovih kombija.”
„Verovatno.”
Karl je podigao korpu koja je stajala pored fotokopir mašine i istresao
zgužvane papire iz nje pa ih izravnao na stolu. Nije bilo teško videti kako je
Habersot radio sa tom mašinom. Prvo je uvećavao fotografije do četvrtine
formata A4. Zatim ih je udvostručavao, pa nastavljao do punog A4 i na kraju
do A3 formata. Nije to bio baš savršen postupak za dobijanje dobrog kvaliteta
slike.
„Pogledaj ovo prvo uvećanje ovde, Asade. Gledaš preko haube drugih
kola, a to su veoma stara kola, ako mene pitaš, sa svim tim hromiranim
delovima na haubi. Daleko, daleko iza možeš da vidiš čoveka i kombi. Mislim
da je to neko parkiralište. Šta ti misliš?”
„Ali ima i trave, tako da bi moglo da bude i nešto drugo.”
„Moglo bi da bude, u pravu si. Ali gledaj kako ovo uvećanje zapravo
pokazuje delić druge fotografije sa strane. Šta nam to govori?”
„Da je bilo nekoliko fotografija na istoj stranici.”
„Baš tako. Naša fotografija verovatno je bila u foto-albumu. Ona se
uklapa u strukturu papira na koji su fotografije prekopirane. On je često
pomalo hrapav i sličan kartonu. Sudeći po kvadratnom obliku, mislim da je
snimljena aparatom kodak instamatik.”
„Kladim se da je original još u fotokopir aparatu”, rekao je Asad podižući
poklopac mašine. Nažalost, nije bio u pravu.
Asad se protrljao po čekinjama brade. Zvučalo je skoro kao ritam-sekcija
salsa benda. „Kad bismo samo mogli da vidimo još delova tog foto-albuma,
mogli bismo da otkrijemo gde je snimljena. Ili možda čak i da ustanovimo ko
ju je snimio.”
„Habersot nije bio detektiv, tako da ne treba da podrazumevamo tu vrstu
sistematskog i logičkog razmišljanja. A u svakom slučaju, mora da je negde
zabeležio odakle ju je uzeo, zaboga. Verovatno postoji nešto o tome gore u
jednoj od fascikli.”
„Vidi, Karle. Ovde je još jedna gomila fotokopija.” Asad ih je izvukao iz
drvene kutije koju je Habersot ušrafio u zid, i dodao ili Karlu uz osmeh.
„Možda neki od poslednjih materijala na kojima je radio u vezi sa slučajem.”
 „Baš smešno, Asade.” Karl je bacio fotokopiju nage žene u dosta
nezgodnom položaju preko stola. Papir je bio potpuno požuteo. Definitivno je
prošlo mnogo godina otkad je Habersot doživeo bilo kakvo zadovoljstvo u
vezi sa tim stvarima.

„Uspela sam da uđem u njegov kompjuter, Karle”, rekla je Rose kada su se

vratili gore. „Lozinka je bila Alberte, naravno. Koliko je teško uopšte i moglo
da bude?” Podrugljivo se osmehnula. „Svi sažeci materijala njegove istrage,
koje možeš da nađeš i u fasciklama, nalaze se u kompjuteru. Razlika je u
tome što su u plastične džepove u fasciklama ponekad dodati mali isečci ili
nešto drugo u vezi sa konkretnom temom. Ovlaš sam ih pregledala, ali to
stvarno nije ništa posebno. Meni izgleda da je Habersot odustao od sistema
fascikli na kompjuteru i jednostavno se držao svojih gomila papira. Ali možda
i grešim.”
Greši! Da li je zaista to rekla?
„Postoje li ikakvi podaci koji bi mogli da objasne nešto o fotografijama
folksvagena, Rose?” Karl je stavio najmanju od uveličanih slika ispred nje.
„Možda”, odgovorila je. „Slika je veoma nejasna. Fotokopija, zar ne?”
Asad je klimnuo glavom.
„Naravno. Nigde nisam videla nikakav skener. On je očigledno imao
samo taj mali štampač tamo.” Pokazala je na inkdžet štampač ispod gomile
papira. „Ali ne brinite, gospodine Merk. Pretražiću kompjuter i možda ćemo
pronaći nešto o poreklu fotografije. Uostalom, ta stara kutija ima samo 60
megabajta memorije, pa to neće biti nerešiv zadatak.”
U redu, ironija je konačno dospela do njega.
Ona je uzdahnula i ponovo se okrenula prema ekranu, već u svom svetu.
To je bila njihova Rose.
„Dođi ovamo, Karle”, doviknuo je Asad.
Zurio je u uvećanu sliku, a lice mu je bilo napeto od koncentracije.
„Šta je bilo, Asade?”
„Opipaj ovde.” Privukao je Karlovu ruku do tačke na sredini fotokopije.
„I?”
„Pritisni jače. Sada osećaš, zar ne?”
Sada je jasno mogao da oseti.
 „Da. Nešto je zalepljeno sa zadnje strane.” Asad je klimnuo glavom.
„Naravno da je Habersot pretpostavio da ćemo poneti kopiju sa sobom, Karle,
naravno da jeste. Sada mislim da smo pronašli iglu u plastu slame koju smo
tražili.”
„Iglu u plastu sena, Asade.” Karl je odlepio traku u uglu fotokopije.
„Pogodak”, rekao je Asad, i bio je u pravu. Na poleđini kopije bila je
stranica iz foto-albuma sa četiri fotografije.
„Možda postoji neki podatak o tome odakle su ove slike”, rekao je Asad
odvajajući stranicu od fotokopije.
Ali naravno da nije postojao.
Karl je uzeo stranicu sa fotografijama i okrenuo je. Sve četiri fotografije
na stranici bile su očigledno deo veće serije sa temom klasičnih automobila,
verovatno snimljene na nekakvoj izložbi.
Karl je osetio kako mu je srce na trenutak zastalo. To se dešavalo s
vremena na vreme kada bi istraga odjednom ušla u novu fazu. Osmehnuo se.
Ovo je bilo ono za šta je živeo i disao.
„Evo našeg čoveka”, rekao je mirno, pokazujući deo površine od dva i po
sa dva i po centimetra na jednoj fotografiji. „Ovde, u zadnjem delu, vidiš li
ga? I on gleda prema autu sa impresivnom haubom. Prelep stari model.”
„Karle, nikada nećemo uspeti da reprodukujemo taj mali deo jasnije nego
što je Habersot već uradio. Nikada. Čak ni ako bismo pokušavali sto godina.”
Bio je u pravu. Kad se sve uzme u obzir, Habersot je uradio sve što je
mogao.
„Ovde ispod fotografije piše CI B14G27. A dole u uglu BCCR/BCCEC. A
gledaj šta je napisano iznad crnog auta na fotografiji pored ove: THA 20. A na
druge dve ispod: WIKN 27, WIKN 28. Zar ne misliš da na neki način imaju
veze sa automobilima, Karle? Znaš li išta o klasičnim automobilima, osim o
onoj staroj konzervi za sardine u kojoj nas vozikaš uokolo?”
Karl je odmahnuo glavom. „Jedini tip automobila koji znam da počinje sa
si je sitroen. Ali druge, THA i WIKN ne prepoznajem.”
„Proverićemo”, rekao je Asad.
Rose nije uspela da se usprotivi pre nego što je Kovrdžavi priskočio i
odgurnuo kancelarijsku stolicu, sa njom na njoj, podalje od ekrana.
„Odmah ćemo razjasniti”, rekao je Karl dok je Asad kucao Citroen
B14G27 u pretraživač.
 Nije bilo rezultata. Šta sad?
„Vas dvojica niste baš najbistriji?” rekla je Rose pomalo ozlojeđeno dok je
brzo zagledala stranicu sa fotografijama. „To su stara kola, zar ne? Zapravo,
vrlo stara. Čak iz dvadesetih godina, pretpostavljam. Tačnije iz 1920,1927. i
1928, kao što ovde piše.”
Karl je podigao obrve. Kakva sramota što to njemu nije palo na pamet.
„U redu. Pokušaj da umesto toga kucaš Citroen B14G1927, Asade.”
Rose je bila u pravu. Sekundu nakon toga, na ekranu se pojavila čitava
serija uglačanih uzoraka onoga što je auto-industrija i umetnost pokretne trake
umela da proizvede između dva svetska rata. Prelepa, prelepa kola u svim
bojama.
„Fantastično. Dakle, koje proizvođače automobila znamo sa početnim
slovima TH ili WIKN ili WI KN? Proveri, Asade.”
„Samo pusti mene”, rekla je Rose, odgurujući stolicu sa točkićima na
Asadov bok uz potmuo udarac.
Posle minut kuckanja, pronašla je slike tulina A iz 1920. i vilis-najtsa iz
1927. i 1928. godine.
Asad je izgledao kao neko ko će upravo da otvori svoje paketiće sa
poklonima. „Dakle, Karle, evo ga, sada ćemo da otkrijemo”, rekao je kada je
Rose ukucala sve modele automobila u jednoj istoj Gugl pretrazi.
„Ju-hu-hu!”, uzviknuo je Asad, široko se osmehujući.
Pojavila su se skromna tri rezultata ove komplikovane pretrage, a onaj
gornji je definitivno bio pravi: link do serijala fotografija bornholmske
izložbe klasičnih automobila 1997. i sajta Kluba bornholmskih ljubitelja
klasičnih automobila.
I sa tim je svaka sumnja u značenje skraćenice BCCR/BCCEC otklonjena.
Asad je poskakivao od ushićenja. Čudan prizor kada se u obzir uzmu
njegov izgled i godine.
„Da, da, Asade. Sada nam preostaje samo da pronađemo gde je fotografija
snimljena, ko je Habersotu dao stranicu sa fotografijama, ko je čovek na
fotografiji - ako to iko uopšte zna - a zatim da ustanovimo da li je on zaista
kriv, i gde je on, i kako je Habersot…”
Sve ovo zaustavilo je Asadovo skakanje.
„Stani malo, Karle”, rekla je Rose. „Proveriću da li Habersotov štampač
radi i, ako radi, odštampaću sve što mogu da nađem o tom klubu. Važi? Onda
ćemo to poneti sa sobom odavde.”
Karl je izvadio svoj mobilni i ponovo primetio da mu je baterija skoro
prazna. Okrenuo je broj policijskog nadzornika Birkedala.
„Ovde Karl Merk. Imam da kažem samo dve stvari”, kratko je rekao kada
se veza uspostavila. „Nosimo sva Habersotova istraživanja sa sobom u štab
policije. Da li je to u redu?”
„Pa, mislim da će onima koji nasleđuju njegovu imovinu biti drago zbog
toga. Ali zašto?”
„Postali smo ljubopitljivi. Neko mora da bude. A druga stvar je…”
„Ako ima nečega konkretnijeg u vezi sa slučajem, Karle”, prekinuo ga je
Birkedal, „moraćeš da razgovaraš direktno sa čovekom koji je u to vreme bio
za njega odgovoran. On je dobar tip, zato polako sa njim, važi? On je stvarno
jedan od dobrih ljudi, vredno radi, dobro obavlja svoj posao. Spojiću te sa
njim. Zove se Jonas Ravna.”
„Samo još jedna stvar. Da li ste otkrili išta u kući Bjarkea Habersota za šta
bi trebalo da znamo? Motiv za samoubistvo, ili tako nešto?”
„Ne, ništa. Samo je njegov kompjuter bio prepun homoseksualnih
pornografskih fotografija i starih video-igara.”
„Poslaćete nam to kada završite, važi?”
„Dogovoreno. Spojiću te sa Ravnom.”
Iz slušalice se začuo umoran glas, a nije zvučao ništa manje umorno ni
kada mu je Karl rekao zbog čega zove.
„Verovali ili ne, zaista sam želeo da pomognem Kristijanu Habersotu”,
rekao je on. „Problem je bio u tome što jednostavno ništa nismo postizali, a
od tada su se pojavili i drugi slučajevi. Uostalom, prošlo je skoro dvadeset
godina, ne zaboravite na to.”
Karl je klimnuo glavom. On je tu igru poznavao bolje nego bilo ko drugi.
Ako je postojala samo jedna stvar u životu u koju si mogao da budeš siguran,
to je bilo da kriminalci ne prestaju da čine zločine.
„Habersot je sumnjao u čoveka u folksvagen kombiju koga je našao u
foto-albumu iz 1997. godine. Imaš li ikakvu ideju ko je mogao da mu da taj
album, i da li ti je ikada pričao o toj svojoj sumnji?”
„Kristijan i ja nismo razgovarali o tom slučaju poslednjih pet ili šest
godina. Zapravo, zabranio sam mu da ga pominje osim ako nađe neke važne
dokaze, inače je jednostavno trebalo da nastavi sa svojim poslom policajca u
uniformi. Pretpostavljam da to ukazuje kako ti dokazi nisu bili od kapitalne
važnosti, a to je nešto što je otkrio u skorije vreme.”
„A šta je sa tobom? Da li si ikada naišao na nešto od ključne važnosti u
tom slučaju? Kako danas gledaš na njega?”
„Imam svoje teorije.”
„A to su?”
„Bila je to nesreća, vozač je mogao da bude pod uticajem alkohola ili
droge, pošto nije bilo tragova klizanja ni kočenja. Ako to nije bila nesreća,
nego ubistvo s predumišljajem, onda uopšte ne znamo motiv. Nije bila trudna,
bila je omiljena u društvu, pa zašto bi je onda neko ubio? To je moglo da se
dogodi nasumično. Možda je to čak nasumično uradio neko bolestan ko je
osetio iznenadni poriv da ubije drugo ljudsko biće. Ali opet, mora da je
postojao razlog što je Alberte tamo vozila bicikl tako rano ujutro, a mi to ne
znamo sa sigurnošću. Da li je trebalo da se sretne sa nekim, i ako je tako, sa
kim tačno? Pretpostavljam da jeste imala dogovoren sastanak na tom mestu i
da je sišla sa bicikla da čeka. Ostavila ga je malo dalje od mesta na kome je
čekala, inače bi imala posekotine od delova bicikla. A nismo pronašli baš
nikakve ostatke tkiva na njemu. Zato mislim da je došla malo ranije i da je
šetala okolo dok je čekala. Možda baš osobu koja ju je ubila.”
„Imaš li neku teoriju o tome koga je čekala? Da li je to bio čovek u
kombiju?”
„Da, to je upravo to. Znamo da je imala dečka, kao što je navedeno u
mom izveštaju. Znamo da je on boravio na ostrvu, ali ne znam da li je nestao
pre ili posle nesreće.”
„Znaš li njegovo ime i mesto boravka na ostrvu?”
„Verovatno je živeo u privremenom kampu na farmi pored Elenea, ali ne
znam njegovo ime. Farmer koji je iznajmio svoje zemljište nije napisao
ugovor, samo je uzeo pet hiljada kruna u gotovini za određeni period zakupa.
Da, čak je prijavio prihod porezniku.”
„Verovatno, kažeš. Kako si saznao za njega? To nije pomenuto u
izveštaju.”
„Iskreno, ne sećam se. Rekao bih da je to nešto što je Habersot otkrio. On
je njuškao uokolo dvadeset četiri časa dnevno.”
„Hm. Na koji period je zemljište bilo zakupljeno?”
„Na šest meseci 1997. Od juna do novembra.”
„Imamo li opis tog stanovnika kampa?”
„Da. Bio je u dvadesetim, možda je imao čak i malo više od dvadeset pet
godina. Zgodan, duge svetle kose, u hipi odeći. Vojnička jakna sa zašivenim
natpisima i simbolima Nuklearna energija - ne hvala i takve stvari.”
„I?”
„Da, to je to.”
„Nije baš mnogo, dođavola. A siguran si da vam je vlasnik zemljišta rekao
sve što je znao?”
„Iskreno se nadam, jer je čovek umro pre tri godine.”
Karl je odmahnuo glavom i završio razgovor. Nijednom slučaju nikada ne
bi trebalo dopustiti da se toliko razvuče.
„Imam jednu sitnicu da ti kažem, Karle, ali nisam sigurna da će ti se
dopasti”, rekla je Rose. Zašto mu je onda, dođavola, uputila taj đavolski
osmeh?
„Rezervisala sam još dve noći u hotelu.”
„To je li redu. A u čemu je problem?”
„O, nema problema, osim činjenice da su i tvoja i Asadova soba dodeljene
drugim gostima.”
„U redu, onda ćemo jednostavno promeniti hotel. U redu?”, oprezno je
rekao Asad, pretekavši Karla.
Rose ih je pogledala kao da su dvojica razmaženih tinejdžera. Neće biti
nikakvog drugog hotela.
„Onda ćemo se samo prebaciti u druge dve sobe?”, nastavio je Asad.
„Baš tako. Nije ostalo jednokrevetnih soba, ali uspela sam da vam umesto
toga rezervišem jednu dvokrevetnu. Sa bračnim krevetom i velikim jorganom,
sve u paketu. Biće udobno, zar ne?”

13

Septembar 2013.
Žena sa koferom i previše uskim strukom stajala je na trgu ispred velike žute
zgrade, naslonjena na jedan od jarbola za zastave kao graciozni kip.
Dominirala je okolinom, sa svojom blistavom smeđom kožom, kao da se
podrugivala svim genima koji su preživeli borbu sa tamom ovde gore, na
dalekom severu. Podrugivala se i na račun tih dvadeset godina života koje je
Pirjo posvetila Atuu i njegovom svetu, verujući da će na kraju osvojiti
njegovo srce. Ova žena bila je previše lepa i graciozna, previše atletski
građena, preteći različita i egzotična.
Pirjo je na trenutak sedela na svom skuteru i pitala se da li treba da se
okrene i ode. Ali, racionalno gledano, od toga jednostavno nije bilo koristi.
Sada, kad je devojka došla ovako daleko, ništa nije moglo da je spreči da i
sama pronađe put, i Pirjo je sva zadrhtala:
Ali pre nego što pristupi krajnjim merama, što je sada shvatila da bi
moglo da bude neophodno, jednostavno je morala da isproba druge metode.
„Zdravo”, rekla je što je prirodnije i samopouzdanje mogla, prelazeći
preko trga. „Ja sam Pirjo, ona sa kojom si se dopisivala. Vidim da si ipak
došla. To je stvarno prava šteta, jer sam te već upozorila. Došla si uzalud.”
Pirjo joj se saosećajno osmehnula. To je uglavnom delovalo.
„Ali pošto si ovde, i to verovatno zbog nesporazuma i naše loše
komunikacije, zaključili smo da bismo voleli da ti platimo put nazad u
London. Onda bi možda mogla da dođeš drugi…”
„Zdravo, Pirjo. Drago mi je što te vidim”, prekinula ju je žena ne
zbunjujući se. „Da, ja sam Vanda Fin.” Pružila je ruku nevino se osmehujući,
kao da nije čula ni reci od onoga što je Pirjo rekla, ali Pirjo nije nasela na to.
Sve je mogla da vidi u ženinim očima i osmehu. Ova žena sa zavodljivim
jagodicama i licem neće biti zadovoljna dok ne stane pred Atua.
„U redu, Vanda, ali zapravo smo ti rezervisali povratnu kartu, zar me nisi
čula?”
„Da, i mnogo hvala na tome. Ali ja sam došla da vidim Atua Abanšamaša
Dumuzija i ne mogu da se vratim pre toga. Razumela sam da nema slobodnih
mesta na kursu, ali moram da ga vidim.”
Pirjo je klimnula glavom. „Razumem, ali žao mi je. Atu trenutno nije u
centru gde se održavaju kursevi.”
Na jedan kratki trenutak žena je izgledala razočarano, ali onda je izgleda
uspela da se pribere. „U redu! Onda ču jednostavno da sačekam. Znam da
postoji hotel koji se zove Frimurare hotelet samo dva minuta odavde. Od
kuće sam proverila da ima slobodnih soba, tako da nije problem ako moram
da sačekam nekoliko dana. Mogu da odem u hotel sada, a ti možeš da me
nazoveš kada se on vrati. Imaš moj broj u imejlu.”
Kada grabljivac napada, on to obično radi posle dužeg stanja duboke
koncentracije i strpljivog čekanja. Zmija koja mirno leži kao da je mrtva,
grabljivac koji vreba opružen po tlu, soko pre nego što se odjednom obruši.
Na isti način, ova žena izgledala je užasno odlučno, sa očima koje su
izgledale previše opušteno i fokusirano. Svest da će njen dolazak biti dočekan
protivljenjem bukvalno je zračila iz nje. Ona je bila sasvim svesna sa čim se
suočava i znala je slabosti sistema. Kao da je znala pune razmere Atuove
prijemčivosti i kakav slab položaj Pirjo ima u celoj igri, i kada treba da
napadne.
Ali u tome je grešila. Iako se Pirjo možda trenutno nije osećala kao da je u
povoljnom položaju, daleko od toga da se osećala slabo ili ranjivo. Ona do
tada jednostavno nije bila sigurna koje mere da preduzme, ali ne više.
Pribegavala je drastičnim merama u sličnim situacijama u prošlosti, uspešno i
bez kajanja.
Uostalom, ova žena je sama bacila kocku, a ne ona, i uskoro će zažaliti
zbog toga.
„Frimurare hotelet?”, rekla je. „U redu, ali bilo bi šteta ako budeš morala
da potrošiš svoj s mukom zarađen novac na hotel, tako da ćemo morati da
proverimo možemo li da ti organizujemo kratku audijenciju pre nego što se
vratiš. Atu je verovatno dole, na južnom kraju ostrva, ili u močvari u sredini
ostrva, koju zovemo Stora Alvaret. Često odlazi tamo da meditira i uđe u
svoju dušu. On ne voli da ga uznemiravaju, ali pošto vidim da toliko
navaljuješ, ipak ćemo morati da pokušamo.” .
Pirjo se osmehnula što je srdačnije mogla. Izgleda da je žena pala na to.
„Ali, Vanda, reći ću ti to sada da se ne bi razočarala, to će morati da bude
sve, a onda ću te posle toga odvesti na stanicu. Let za Kopenhagen imaš tek
sutra po podne, tako da imamo dovoljno vremena.”
Žena je klimnula glavom prema skuteru koji je imao slabašne nosačem za
prtljag, na kome su bile kacige i ašov na rasklapanje. „Šta je sa mojim
koferom?”, upitala je. „Nema mesta za njega.”
„U pravu si, nema. Stavićemo ga u ormar za prtljag u stanici. Ionako
ćemo se vratiti za sat ili dva.”
Mlada žena je klimnula glavom. Bilo je sasvim očigledno da je mislila da
će, kada dođe do toga, obe učestvovati u odluci. Nema sumnje da je mislila
kako će kofer biti donet tamo gde ona to želi kada dođe vreme za to.
„Da li si se ranije vozila na skuteru, Vanda?”
„Tamo odakle sam ja i ne radimo ništa drugo”, rekla je.
„Odlično. Moraćeš da zadigneš suknju i čvrsto se držiš za moju jaknu.
Zaista ne volim da me ljudi drže oko struka.”

Pirjo se pribrala i primenila svoj šarm. Najvažnije je bilo da Vanda Fin ne

posumnja ni u šta neprimereno, nego da uživa u putovanju, okruženju i
prelepom pejzažu, sigurna u saznanju da se prva faza njenog osvajanja
nepodeljene pažnje Atua Abanšamaša odvija glatko.
„Eland je fantastično mesto, znaš. Kada dođeš ovamo drugi put, povešću
te u bolji obilazak, ali mogu da ti pokažem neke od atrakcija na ostrvu dok se
vozimo”, vikala je Pirjo.
Iza nje, Vanda je sedela blago joj stežući jaknu, zureći preko mora prema
obećanoj zemlji. Sa obe strane elandskog mosta talasi su penušali more.
Povetarac sa kopna promenio je smer, i sada je duvao pravi istočnjak, nešto
svežiji nego što bi se moglo poželeti.
Pirjo je pomislila da će, kada stignu do vetrenjača na grebenu, naći neko
mesto da je se otarasi, nakon čega će uslediti težak i neočekivani pad od koga
će verovatno odmah poginuti. Ako ne, moraće jednostavno sama malo da
pomogne u tom procesu.
„Ovde na ostrvu ima mnoštvo vetrenjača”, viknula je ona. „Nijedna
porodica ne želi da ih deli sa drugima pa su izdelili zemljište na parcele i
svaka je podigla svoju sopstvenu. Jedini problem je što su izdelili parcele i
unutar porodica, i u jednom trenutku su parcele postale previše male da bi od
njih moglo da se živi. Na kraju su ljudi morali da napuštaju ostrvo ako nisu
hteli da umru od gladi.” Osećala je da Vanda klima glavom iza nje, ali da je
verovatno potpuno nezainteresovana za prošlost Elanda, što je Pirjo
odgovaralo. To je značilo da je mogla da se koncentriše na to da ovo obavi
kako treba i iskoristi bočni vetar u svoju korist.
Uprkos dobu dana i godine, na putu je bilo mnogo automobila. Razlog je
verovatno bila grupa umetnika na glavnom putu dole prema Viklebiju i
Kastlesi koji su uvežbavali i usklađivali otvaranje, izložbe i prijeme, što je
značilo da je velika grupa ljudi zagrejanih za umetnost sa kopna bila u nekoj
vrsti obilaska elandskog sveta staklarije i slikarstva. Tek malo južnije od ovih
gradića saobraćaj se proredio, ali su se proredile i mogućnosti.
Pirjo nije bila sigurna kako da se nosi sa Vandinim pitanjima. Prošli su
nekoliko putokaza za Alvaret i Vanda je iznova i iznova pitala zašto nisu
skrenule.
„Ne još”, doviknula je. „Atu ponekad radije bira područja dalje ka jugu.
Tamo ima drevnijih spomenika za iskopavanje.”
 „Dakle, zato ti treba ašov”, viknula je Vanda.
Pirjo je klimnula glavom i pogledala ispred sebe. Možda je Getlinge bio
pravi odgovor. Litica je tamo definitivno bila strma. I mada nije mogla da se
odveze pravo tamo i gurne Vandu u ambis direktno sa sedišta skutera, to je
bilo najbolje mesto da to uradi, s obzirom na okolnosti.
Pirjo je osetila kako joj se uzbuđenje pojačava, ali nije bila zaista
nervozna. Verovatno bi bilo drugačije da joj je ovo bilo prvi put da mora da se
otarasi rivalke, ali nije.
„Zaustavićemo se na Getlingeu jer je to jedno od Atuovih omiljenih
mesta. Nisam potpuno sigurna da je on danas tamo, ali bar ćeš videti mesto.”
Vanda se osmehnula kada je sišla sa skutera i dala neke laskave komentare
o tome kako je Pirjo obzirna i kako mesto izgleda čudesno.
„Ne, bojim se da ga nigde ne vidim. Kakva šteta”, rekla je Pirjo
razgledajući pejzaž. „Ali pogledaj oko sebe pre nego što krenemo dalje. Ovo
je veoma posebno mesto”, nastavila je, šireći ruke prema čudnom i
zatvorenom pejzažu od kamena koji je formirao obris broda.
„Impresivno”, rekla je Vanda klimajući glavom. „Kao neka vrsta
Stounhendža, ali mnogo manje, zar ne? A tu je i jedna od tih starih vetrenjača.
Da li je ovo mesto gde su sahranjivani Vikinzi?”, upitala je.
Pirjo je klimnula glavom i pogledala oko sebe. Okolina je bila ravna i gola
i, što je bilo još važnije, pusta. Sumorno močvarište Stora Alvaret bilo je iza
nje sa druge strane glavnog puta i bilo je podjednako pusto.
Dalje sa ove strane puta, dalje iza groblja, bila je litica. Na litici je bilo
više žbunja i drveća nego što se ona sećala, ali to je mogla da bude prednost.
Neće morati odmah da uklanja telo pošto će ono biti izgubljeno u divljini. A
ako telo bude pronađeno u nekom trenutku, ko bi povezao to telo sa ženom po
imenu Vanda Fin? A kamoli sa Pirjo.
Postala je ubeđena da je, sve u svemu, to savršeno mesto, dok je
proveravala da nema kola koja se voze po putu između močvare i groblja.
„Dođi ovamo na minut, Vanda”, povikala je, pokušavajući da kontroliše
glas kako ne bi zvučao lažno. „Odavde možeš da vidiš kako je ostrvo
formirano, i zašto su stanovnici nestali.”
Pokazala je preko obrađenih polja daleko ispod njih i nizije, i dalje na
zapad prema naseljima duž obala Kalmarskog tesnaca sa obe strane blistavih
talasa.
„Tamo preko, na drugoj strani zaliva, možeš da vidiš Kalmar, odakle smo
upravo došle”, brbljala je ona. „Farmeri su živeli gore u visijama nekoliko
decenija prošlog stoleća, i u beskraj su delili i cepkali svoju zemlju, kao što
sam ti ranije ispričala.”
Povukla je Vandu napred prema ivici i okrenula je, dok joj je puls divlje
udarao. „Pogledaj pejzaž sa druge strane puta. To je Stora Alvaret, gde bi Atu
mogao da bude upravo sada. To je bio plodan pašnjak pre manje od sto
godina, ali seljaci su ga previše nemilosrdno iskorišćavali i krave su ga
potpuno popasle.”
Uhvatila je Vandu za ruku.
„Da li je razumno što ljudi nisu mogli pronaći način da pomognu jedni
drugima da se prehrane na tako plodnom mestu?”
Vanda je odmahnula glavom. Izgledala je potpuno mirno i opušteno, tako
da je to moralo da se dogodi sada, dok je put bio potpuno prazan.
„Po mom mišljenju, Eland bi opravdano mogao da se nazove ostrvom
samoljublja, s obzirom na to da je značajan broj stanovnika na kraju morao da
ode kako ne bi umro od gladi, samo zato što nisu mogli da rade zajedno”,
završila je, silovito potežući Vandinu ruku dok je svom snagom bokom
udarala u zadnjicu.
Rezultat je na početku bio onakav kao što je i planirano. Vandin gornji
deo tela poleteo je unazad i naniže dok je slobodnom rukom razmahivala oko
sebe. Onda je zakoračila unazad, ne uspevajući da uhvati ravnotežu. Zamisao
je bila da će sledeće sekunde pasti. Padaće i padati i prevrtati se između
rastinja, panjeva i krupnog kamenja. Gadan pad koji bi lako mogao da znači
smrt. A ako rezultat ne bude takav, uvek je tu bio ašov da se njime dovrši
stvar.
I Vanda je pala, ali, nasuprot svim proračunima, ne sama. Iste sekunde
kada je izgubila oslonac, ona je instinktivno dograbila Pirjo oko struka
slobodnom rukom.
Posledice su bile neizbežne. Obe su pale niz obronak, isprepletene u
klupko. Odjednom su dva para nogu počela da udaraju u stabla drveća.
Pošto su udovi dva tela zahvatali više prostora nego da se radilo o samo
jednom, pad je zaustavljen pre nego što je obronak litice postao zaista strm,
tako da su odjednom ostale da leže isprepletene na strmini među grančicama i
trulim lišćem, zureći jedna u drugu razrogačenim očima.
„Da li si pokušala da me ubiješ?”, zasiktala je Vanda Fin, podižući ruku i
hvatajući se za niske grane i ogoljeno korenje.
Pirjo je bila u šoku. Ne samo da je bila zbunjena posle neuspelog pokušaja
ubistva, nego i zbog cele situacije. Vanda je sada morala da bude svesna da
nešto zaista nije kako treba i zato će biti na oprezu.
Kako će moći da je spreči da vidi Atua? Kako da onemogući ženu da
izrazi svoje slutnje jedinoj osobi koja zaista nije smela znati ništa o ovome?
„Imam epilepsiju”, improvizovala je Pirjo, s oklevanjem i lica okrenutog
zemlji, dok je pokušavala da izazove podrhtavanje celog tela. „Strašno mi je
žao. Bio je to mali napad. Obično unapred osetim da dolaze, ali ovog puta
nisam. Toliko mi je žao, Vanda. Moglo je da se završi veoma gadno.”
Pokušala je da prizove suze, ali nije mogla. Umesto toga, uspela je da na
silu iscedi malo pljuvačke, i pustila je da joj curi sa strane iz usta.
„Hajde”, rekla je Vanda bez ikakve naznake saosećanja.
Uspravila se i povukla i nju na noge, dok je Pirjo razmišljala toliko
napregnuto da je to prosto bolelo.
Sa suprotne strane puta bila je baraka sa starinskim toaletima. Sedište i
rupa u zemlji, baš kao što su radili njihovi preci. Pirjo je tu bila nekoliko puta
ranije i mogla je napamet da izrecituje stihove koje je neki idiot napisao na
zidu nesigurnim rukopisom:
Ako si seo ovde da se rasteretiš,
ostavi malo papira kad završiš.
I drugi ljudi posle nužde tvoje
moraju da brišu dupe svoje.
Više puta je pomislila da bi najgora sudbina koja može snaći čoveka bila
da se zaglavi dole u septičkoj jami i skonča ugušen tuđim izmetom.
Da li je to bilo moguće? Da li je mogla da odvede Vandu tamo i onesvesti
je?
Pirjo je sasvim jasno osećala da joj se misli vrte ukrug. Situacija je
postajala suluda i njena odbrana je popuštala.
Jednostavno, trenutno nije bila pri sebi.
Mogla je da misli samo na to kako će Vanda preoteti njeno mesto i roditi
Atuovu decu, pretvarajući je u običnu domaćicu.
To je bilo dovoljno da je izludi. Zašto nije bila u stanju da ovo spreči?
Zašto jednostavno nije diskreditovala devojku kod Atua? Zašto je uopšte
odgovarala na njene imejlove? Zašto, zašto?
„Ako se ne osećaš dovoljno dobro, bolje da ja vozim ostatak puta”, čuo se
Vandin glas iza nje.
 Pirjo se okrenula prema ženi koja je tu stajala u svojoj iscepanoj odeći i sa
rukom ispruženom prema njoj.
„Ključeve, molim!”, rekla je gledajući je na način koji se nije mogao
pogrešno protumačiti. Stvarno je bila na oprezu i znala je da ima dobar razlog
za to.
„Kuda idemo?”, rekla je ubacujući skuter u brzinu.
Pirjo je pokazala. „Nazad na glavni put pa gore prema Resmu, a onda
desno u Alvaret. Treba nam otprilike deset minuta vožnje da stignemo tamo.”
To će morati da se desi u močvari. Nije znala kako, ali moralo je da se
desi tamo.

14

Petak, 2. maj 2014.

Noć u bračnom krevetu sa Asadom bila je neka vrsta lakrdije.
Karlu nikako nije bilo jasno kako jedan srazmerno sitan čovek može da
proizvede tako raznovrstan spektar bučnih zvukova. On svakako nikada ranije
nije čuo da se iz ljudskog bića čuju slične varijacije tonova: od ultrazvučnog
hrkanja, do prodornog pištanja sličnog zvuku starih crkvenih orgulja. A osim
što se Asadov orkestar od jednog čoveka nikada nije utišavao, bilo je
nemoguće i probuditi ga. Ukratko, ne samo da je Asad spavao kao top već
kao da je pored toga bio i gluv kao top. Zapravo, više kao arsenal gluvih
topova, mislio je Karl dok je potišteno ležao budan između tri i pet sati ujutro.
Kada je hrkanje najzad posustalo, Karl je ispustio uzdah olakšanja pre
nego što su ti neartikulisani zvuci zamenjeni podjednako nemuštim
mumlanjem iz Asadovih razjapljenih usta.
Ti zvuci su definitivno bili reći, koje je omamljeni Karl protumačio kao
nesuvislo brbljanje ili jednostavno arapski jezik, dok se nekoliko naizgled
nasumičnih danskih reči nije probilo kroz brbljanje, nateravši Karla da se
ponovo potpuno razbudi.
Da li je Asad rekao ubistvo? I da li je rekao nisam zaboravio kada je
počeo da se bacaka po krevetu? Reči su bile nejasne, ali bilo je očigledno da
Asada razdire neki unutrašnji nemir. Isto tako očigledno kao i činjenica da
Karl posle toga nije mogao ni oka da sklopi.
 Posledica je bila da je bio mrtav umoran, i koliko god to želeo, nije bio u
stanju da Asadu ravnom merom uzvrati na njegov ozareni osmeh kada je ovaj
najzad otvorio oči.
„Reći ću ti jednu stvar, Asade: ti svakako umeš da pričaš u snu”, uspeo je
da kaže pre nego što je ženski glas negde niže niz ulicu počeo da viče.
Karl je iskočio iz kreveta. Mora da je stajala tačno ispred ulaza u hotel jer
on nikako nije mogao da je vidi.
„Da li sam nešto pričao?” začulo se pitanje iza njegovih leđa, izgovoreno
vrlo, vrlo prigušenim glasom. „Šta sam govorio?”
Karl se okrenuo prema Asadu, nameravajući da mu uputi razoružavajući
osmeh, ali momak je sedeo sa smrtno ozbiljnim izrazom lica, bled, leđima
pribijen uz uzglavlje i podsećao je na vojnika koji je upravo ubio svog druga.
„Ništa naročito, Asade. Bilo je skoro nerazumljivo. Ali govorio si na
danskom i nisi zvučao srećno. Da li si imao noćnu moru?”
Asad je nabrao svoje guste obrve i hteo je nešto da odgovori kada je žena
na ulici ponovo viknula.
„Znam da si tu, Jone”, vikala je. „Viđen si. Čuješ li me? Viđen si sa
njom.”
Karl je iskočio iz kreveta i prišao prozoru, odakle je mogao da vidi
zgodnu sredovečnu ženu koja je režala na stepeništu hotela kao borbeni pas
koji je osetio miris krvi. Pogled joj je bio unezveren, a pesnice stegnute.
Dođavola. Dakle, Rose je ipak uhvatila Jona Birkedala u svoju mrežu.
Jadan, jadan čovek.

„Predlažem da se danas razdvojimo”, rekao je Karl dok su doručkovali, boreći

se da zadrži oči otvorene. Kada drugo dvoje odu svojim putem, on će se
odšunjati nazad u sobu i pokušati da se dočepa malo sna koga je bio lišen u
toku noći.
„Ja sam mislila to isto”, rekla je Rose, već u punoj crnoj odori kao zla
kraljica iz Snežane. Nije rekla ni reči o jutrošnjem obračunu, niti se izvinila
zbog onoga što ga je izazvalo. Incident koji se odigrao između žene i muža
ispred hotela očigledno je već bio davna prošlost u Rosinim očima. Izgledala
je i zadovoljno i osveženo. Sam bog je znao kako se Birkedal osećao.
„Idem nazad u Habersotovu kuću da počnem sa pakovanjem”, nastavila
je. „Juče sam se dogovorila sa ovdašnjom firmom za selidbe i oni će doći
ovde po mene za dvadeset minuta.”
Karl je klimnuo glavom odobravajući. Takva je ona bila kada je
zadovoljna.
„A otkrila sam da sestra June Habersot živi u staračkom domu nedaleko
odavde. To je nesumnjivo posao za tebe, Asade”, dodala je. „S obzirom na to
kako si se pobrinuo da nam June najverovatnije ništa ne kaže o onome što joj
je njen muž možda rekao o svojim istragama, deluje prikladno da ti budeš taj
koji će pokušati da izvuče informacije od njene sestre. June joj se možda
žalila u vezi s tim.”
Asad je stoički prihvatio krivicu. Uostalom, takva je bila Rose, a on je
trenutno bio više zainteresovan da sipa šećer u svoju kafu a da mu se ona ne
prelije iz šoljice.
Ona se okrenula prema Karlu, hladna i nezainteresovana za njegovo
bledilo i obuzdano negodovanja što ona preuzima kontrolu. „Takođe,
ugovorila sam ti obilazak bornholmske Narodne srednje škole u pola deset,
Karle. Posle toga, dogovoreno je da posetiš bivši direktorski par koji je vodio
školu, ako želiš, a pretpostavljam da želiš. Oni žive nedaleko odavde.”
Kako je, za ime sveta, uspela da uradi sve to, povrh svega ostalog?
Karl je duboko udahnuo i pogledao na svoj časovnik. Bilo je devet i pet.
To mu je davalo nešto manje od deset minuta da pokuša da prizove apetit,
pojede nešto, popije kafu, obrije se i malo odspava, jer mu je to bilo očajnički
potrebno.
„Mislim da ćeš morati da nazoveš Narodnu srednju školu i odložiš tu
posetu, Rose. Prvo moram da rešim nekoliko drugih stvari.”
Ona se osmehnula, što je značilo da je očigledno očekivala taj odgovor.
„To je u redu, ali onda će morati da sačeka do prekosutra jer je škola sutra
zatvorena zbog izleta. Ali ako stvarno želiš da spavaš ovde u hotelu još
nekoliko dana, meni ne smeta. Nije baš da neko čeka na nas.”
Karl je klimnuo glavom, shvatajući koliko je uzaludno da predloži neki
kasniji termin u toku dana oštrokonđi koja je trenutno bila oličenje dželata u
Nirnbergu, eksera u njegovom mrtvačkom sanduku, kamena u njegovoj
cipeli.
„A kada vas dvojica završite, mislim da bi trebalo da dođete kod mene u
Listed da mi pomognete. Ti ćeš verovatno prvi završiti, Asade, ali možeš da
se dovezeš taksijem. Šta kažeš na to?”
„Kažem da nikada pre nisam okusio ovako dobru kafu”, odgovorio je on,
mašući svojom šoljom ispred njih dok se Karl mirio sa porazom.
 „Mislim da bi možda bilo lakše ako bismo ti i ja išli zajedno, Asade”,
rekao je. „Sestra June Habersot može da ostane za kasnije u toku dana.”
Karlov telefon je zazvonio. Pogledao je u ekran sa jednakom merom
ozlojeđenosti i strahopoštovanja.
„Da, mama. Šta ima?”
Ona je naročito mrzela taj izraz. Ponekad mu je to davalo prednost da je
potpuno parališe pa je razgovor bio završen i pre nego što bi počeo. Nažalost,
danas je izgleda ni najmanje nije iznerviralo. Prešla je pravo na stvar.
„Sad smo se čuli sa Samijem na Tajlandu. Prihvatio je poziv na svoj
račun, ali to je sasvim u redu jer je ono što je imao da kaže bilo veoma grubo,
ako mene pitaš. Sada je izašao da sve sredi. I znaš šta?”
Karl je zabacio glavu. Sećanje na Samija i ono čime se on baktao na tom
glavnom egzotičnom igralištu Danaca bilo je, na svu sreću, skriveno negde
duboko u Karlovom mozgu, na nekom mestu koje nije često posećivao.
„Sami je vrlo ljut, i mogu da razumem zašto. Zato što je Roni već poslao
svoj testament nekome drugom. To je skoro kao da nije mogao da veruje
rođenom bratu, zar ne?”
Ronijev testament. Karl se nadao da se Roni ograničio samo na podelu
imovine koju je uzurpirao, ali nije bio siguran. Zašto je imao tako loš ukus u
ustima kad god bi se pomenuli Ronijevi poslovi?
„Da je Sami bio moj brat, dao bih sebe na usvajanje”, odgovorio je.
„Blagi bože, Karle, mangupe jedan. Uvek smisliš nešto toliko smešno.
Tvoj tata i ja nikada ti ne bismo dopustili da to uradiš.”

Narodna srednja škola nalazila se na tačno onakvom mestu kao što bi se

moglo i očekivali, okružena poljima i šumama, odmah pored spektakularne
doline Ekodalen, verovatno najveće atrakcije na Bornholmu, u koju su gomile
školaraca iz cele Danske dolazile u sklopu svog obaveznog školskog kampa.
Karl je često slušao o njoj, ali je nikada pre nije video jer se iz mesta iz koga
je on bio nije išlo na Bornholm, nego u Kopenhagen, gde je glavni doživljaj
bila vožnja na rolerkosteru u Tivoli parku i povraćanje koje je sledilo posle.
Dočekali su ih jarbol sa zastavom koja je blago treperila na suncu i
masivna stena sasvim u skladu sa na njoj izgraviranim rečima Narodna
srednja škola, iza kojih se nalazio niz crvenih i belih zgrada iz raznih perioda,
raštrkanih po okolnom terenu i okruženih žbunjem i totemskim stubovima
kućne izrade, i minijaturnim kafe-kioskom.
 Ispred ulaza u upravnu zgradu dočekala ih je prijatna riđokosa žena, čija
je pojava odmah naterala Asada da se uspravi kako bi, ako je moguće,
izgledao za koji centimetar viši.
„Dobro došli”, rekla je, i počela sa izjavom kako ona nije radila u školi
kada je Alberte bila tu, ali njihov domar jeste. „Imamo publikacije iz te
godine, a naša bivša direktorka je takođe pisala dnevnik tokom dužeg perioda
kada su ona i direktor vodili ovo mesto. Ipak, ne verujem da je stvarno iznela
mnogo komentara o Albertinom slučaju.”
Asad je klimnuo glavom kao jedna od onih figurica psića koje neki čudni
ljudi drže u svojim kolima. „Stvarno bismo voleli da popričamo sa
domarom”, rekao je sa polusklopljenim očima i skoro sigurno flertujući, „ali
možda biste vi mogli da nas povedete. u obilazak kako bismo saznali malo
više o tome kakav je bio Albertin život ovde.”
Karl nije mogao da se ne upita šta radi ovde, misleći kako bi se Asad
dobro snašao i sam, i primećujući koliko je poleta pokazivao. Možda je
kasnije posle podne mogao da se iskrade na trajekt i prepusti ostatak posla
njima dvoma, Još jedna noć sa Asadovim hrkanjem i buncanjem ubila bi ga.
„Neke od zgrada su kasnije izgrađene, uključujući i one dve okrenute
prema putu, gde nam se nalazi staklarska radionica, na primer”, nastavila je
ona. „Ali možete da vidite gde je Alberte jela, slikala i spavala.”
Ispostavilo se da je obilazak trajao dugo, a Asad je bio oduševljen. „Šta su
jeli za doručak? Da li je bilo jutarnjih okupljanja? Kada su sedeli u Salonu sa
kaminom?”
Tek kada se pojavio domar Jergen, držeći čovek prosedih slepoočnica i
vitke radničke figure, obilazak je dobio neki smisao. Čovek je izgleda imao
dobro pamćenje, pa se Karl više zainteresovao. On je ovde radio od 1992, ali
događaji u vreme Albertinog nestanka i pitanja o tome kako je izgubila život
odnosili su se na 1997. godinu, a mlada devojka mu se urezala u pamćenje
dublje nego većina drugih stvari.
„Nestala je istog dana kada smo održavali svečanost povodom završetka
izgradnje naše zgrade radionice, i bio sam veoma zauzet tog dana. Takve
stvari pamtite.” Poveo ih je prema nizu niskih bungalova od žute cigle. „Ona
je spavala ovde, u kući koju zovemo Stamershale. Sve imaju zabavna imena
kao što su Heligdomen, Dendalen i Randklev, ali ne pitajte me zašto. To bi
podrazumevalo duže objašnjavanje.”
„U redu, dakle, u njima su jednokrevetne sobe”, pretpostavio je Karl, „sa
prozorom koji gleda pravo na travnjak. Ona je onda lako mogla da prima
kasne noćne posete spolja, zar ne?”
 Domar se osmehnuo. „Ništa nije nemoguće kada se mladi ljudi zabavljaju
noću, zar ne?”
Karl je na trenutak pomislio na Rose i odmahnuo glavom. Nije se
usuđivao da pomisli kako bi ona reagovala u istoj situaciji.
„Ali policija je ispitala druge devojke koje su živele u kući i nijedna nije
mislila da je Alberte primala nekog muškarca u svojoj sobi. A one bi to čule, s
obzirom na to koliko su zidovi tanki.”
„Kako je vi pamtite? Da li je bila posebna na neki način?”
„Hm, kako? Ona je verovatno bila jedna od najlepših devojaka koje su
pohađale školu za vreme koje sam ja proveo radeći ovde. Ne samo zbog
svojih neverovatnih crta lica i očiju, nego i zato što se kretala kao da je
princeza. Imala je neki naročit hod, skoro da je klizila po podu kao što je
radila Greta Garbo. Nije bila mnogo visoka, ali svejedno mislim da ste uvek
prvo nju primećivali u gomili, ako znate na šta mislim.”
Karl je klimnuo glavom. Video je Albertine slike.
„Ko je Greta Garbo?”, upitao je Asad.
Domar ga je pogledao kao da je pao s Marsa, a možda i jeste. Ko je znao
išta o Asadu? I šta je Asad znao? Dve nepoznanice iste vrste.
„A pored toga, divno je pevala. Jasno ste mogli da čujete kako se njen glas
podiže iznad ostalih kada se pevalo na jutarnjim okupljanjima.”
„Dakle, vi nam govorite da je bila izuzetno privlačna i pomalo posebna.
Sećate li se nečega o tome sa kime je flertovala u školi?”, upitao je Karl.
„Ne, nažalost ne znam ništa o tome. Policija me je pitala to isto, ali nema
sumnje da su ostali učenici imali ponešto da kažu o tome. Znam samo da bi s
vremena na vreme autobusom ili taksijem otišla u Rene sa nekim od ostalih u
provod. Da popiju pivo i tome slično. Viđao sam neke druge devojke i momke
kako se ljubakaju u plasteniku iza solarnog kolektora, ali nikada Alberte.
Takođe je pomalo vozila bicikl. Zaista joj se dopadala ovdašnja priroda, kako
je govorila, ali ne znam koliko je uopšte uspela da je vidi. Primetio sam da bi
često izašla na samo pola sata, možda čak i manje od toga.”

„Nismo mnogo izvukli iz svega ovoga”, rekao je Karl sat kasnije dok su
sedeli u kolima na putu u Akikerbi u kuću bivšeg direktorskog para.
„Lepo je ovde na Bornholmu”, rekao je Asad, s nogama podignutim na
kontrolnu tablu dok je upijao svaku pojedinost pejzaža. „A ta sekretarica,
prosto bih je pojeo.”
 „Mogao sam da primetim tvoju zaljubljenost, Asade.”
„Moju šta?”
„Možda bi mogao da pronađeš posao ovde ako ti se toliko dopada.”
On je klimnuo glavom. „Da, možda. Izgleda da su ljudi ovde fini.”
„Dakle, voliš riđokose?”
„Ma jok, ne naročito. To je samo trenutni osećaj, Karle.” Pokazao je na
ekran na kontrolnoj tabli. „Zvoni ti telefon, Karle.”
Karl je pritisnuo dugme. „Da, Rose, šta ima novo?”
„Sedim usred tovara kutija i papira u prizemlju Habersotove kuće. Da li
ste vas dvojica primetili da postoji nekoliko fascikli punih transkribovanih
razgovora sa učenicima iz tog vremena?”
„Još to nismo stvarno pregledali, ali da, primetili smo.”
„Ja sam malo pogledala. Nekoliko njenih prijateljica izjavilo je da je
Alberte flertovala sa većinom momaka i da je to zaista nerviralo druge
devojke jer su momci gledali samo u nju.”
„Dakle, moglo bi da bude da ju je jedna od devojaka zavitlala gore ne
drvo?”, progunđao je Karl.
„Vrlo duhovito, gospodine Merk. Ali jedan od momaka iz škole je izgleda
stigao malo dalje od ostalih. Ljubili su se i bili zajedno neko vreme pre nego
što je ona pronašla drugog.”
„Drugog?”
„Da, onog koji nije išao u školu. Ali možemo o ovome da razgovaramo
kasnije, važi?”
„Da, naravno, ali zašto si onda zvala?”
„Zvala sam da ti kažem za fascikle i da pitam da li je ijedan od vas naišao
na nešto što ima neke veze sa momkom sa kojim je bila u školi. On se zvao
Kristofer Dalbi.”
„Nismo mnogo saznali prilikom izleta u školu, ne. Kristofer Dalbi, rekla
si? Sada smo na putu do bivšeg direktorskog para, tako da možemo njih da
pitamo mogu li da nam kažu nešto o tome.”

Visok i mršav stariji čovek, kome je pored njegovih somotnih pantalona,

jakne od tvida i uredno potkresane brade nedostajala samo lula obešena u
uglu usta da izgleda kao profesor književnosti sa Oksforda, poveo ih je u
kuhinju, gde je na prozorskim daskama bilo više saksija sa biljem nego u
botaničkoj bašti.
„Dozvolite da vam predstavim svoju suprugu, Karinu.”
Supruga direktora Karla Odinsboa bila je njegova potpuna suprotnost i
odgovorila je na njegovu pažnju osmehom i zagrljajem. Bila je odevena u
višeslojnu odeću tako raznolikih boja da je izgledalo kao da je izašla iz
mjuzikla Kosa. Nedostajao joj je samo još turban savijen od tri drečave
marame i ona i Karlova preterano energična bivša žena Viga kao da su se
izlegle iz istog gnezda.
„Kristofer Dalbi, kažete?” Direktor je premišljao o tom imenu kada ih je
smestio za stari sto za kafu. „Hm, moraćemo da pozovemo anale u pomoć.
Ali hajde prvo da popijemo malo kafe.”
Asad je upitno pogledao bivšeg direktora. „Anali?”
Karl ga je gurnuo laktom da ga ućutka. „Anali su stare hronike i knjige,
Asade, a ne ono na šta si ti pomislio”, šapnuo je.
Asad je podigao obrve navrh čela. „A to”, rekao je smeštajući novu reč u
svoj vokabular.
„Šta ti kažeš, Karina?”, upitao je direktor dok je sipao kafu. „Sećaš li se
učenika po imenu Kristofer Dalbi iz Albertine grupe?”
Ona je isturila donju usnu. Očigledno se nije sećala.
„Samo sekund, možda imam nešto što će vam osvežiti pamćenje”, rekao
je Karl i pozvao Rose.
„Imaš li sliku Kristofera Dalbija, Rose? Ako imaš, da li bi mogla da je
fotografišeš svojim telefonom i pošalješ mi je?”
„Ne, ne njega samog. Ali imam fotokopiju slike čitave grupe. Habersot je
označio svakoga u grupi sa kim je razgovarao, i napisao je njihova imena.”
„U redu, uslikaj to i pošalji mi.”
Okrenuo se prema bračnom paru i posudi sa kolačićima.
„Dobri kolačići”, rekao je Asad, dok mu se ruka vrtela između limenki.
Karl je klimnuo glavom. „Da, i hvala vam što ste nas ovako ugostili. Ovde
je veoma prijatno, baš kao i u školi. Rekli su nam da je zahvaljujući vašem
trudu škola postala neka vrsta druge kuće za učenike tokom njihovog boravka
ovde. Sve imaju: slike na zidovima, naštimovan klavir, udobnu zajedničku
prostoriju i sobe koje daju posebnu atmosferu. Ali da li je raspoloženje uvek
bilo tako prijatno? Nije li bilo svađa između učenika i predavača, kao i među
samim učenicima?”
„Da, naravno”, odgovorio je direktor. „Ali usudio bih se da kažem da se
uvek radilo isključivo o sitnicama.”
„Kako je to bilo izgubiti jednu od učenica na način na koji se to dogodilo
sa Alberte?”
„Zastrašujuće”, odgovorila je žena. „Zastrašujuće.”
„Škola je veoma stara”, nastavio je Karl. „Videli smo neke slike koje su
stare više od stotinu godina.”
„Da, proslavili smo stogodišnjicu u novembru 1993, tako da ste potpuno u
pravu.”
„Sjajno”, ubacio se Asad, brišući mrvice iz čekinja brade. „Da li je bilo
nekih priča poput ove u vaše vreme?”, nastavio je.
„Priča poput ove? Ovaj, jesmo imali nekoliko glupih nezgoda pre
nekoliko godina, kada je nestalo nekoliko gitara, pojačala i foto-aparata. To
nije bilo previše zabavno, ali dalo je našem seoskom policajcu, Lejfu, nešto
čime bi mogao da se bavi tamo na trgu u Akikerbiju umesto uobičajenog
vandalizma na groblju i tome sličnih stvari”, rekla je gospođa direktorka.
„Da, a onda, bio je tu i onaj žalostan slučaj sa jednim od naših predavača
koji je umro ovde u školi, prirodnom smrću, ali je imao nelegalno oružje u
svojoj sobi.”
Asad je odmahnuo glavom. „Ne, ne mislim na takve stvari. Mislio sam na
nešto slično Albertinom slučaju.”
„Smrtni slučajevi, silovanja, ozbiljni napadi”, pojasnio je Karl i klimnuo
glavom Asadu. Izvanredan zaokret uz mrvice kolačića.
„Zaboga, ne, ništa slično tome. To jest, bila je jedna devojka koja je pre
nekoliko godina pokušala da izvrši samoubistvo, ali nije uspela, hvala
nebesima.”
„Ljubavni problemi?” Karl im je proučavao lica dok su upitno gledali
jedno u drugo. Ovo dvoje naizgled nisu imali razloga išta da kriju.
„Ne, mislim da je to imalo neke veze sa porodicom, kod kuće. Neki od
naših mlađih učenika došli su ovamo samo da pobegnu od kuće. Međutim,
nisu uvek uspevali da dostignu željenu udaljenost od nje.”
„Šta je sa Alberte? Da li je i ona došla ovamo da se udalji od svoje
porodice?”, upitao je Karl.
 „Da, pretpostavljam da jeste. Njena porodica je bila, kako bi neko mogao
da kaže, donekle ortodoksna. Da, Alberte je bila Jevrejka.” Na trenutak je
gledao u Asada skoro kao da se izvinjava, ali on je samo slegnuo ramenima.
Izgledao je ravnodušno, kako god to moglo da se tumači.
„Da, ona je bila Jevrejka i moglo bi se reći da je držana na previše
kratkom povocu. Jela je samo košer hranu, tako da mora da je usvojila neku
ortodoksnu etiku i moral kod kuće.”
„Ali što se tiče njenog emotivnog života, udaljila se od porodice?”, upitao
je Karl.
Gospođa direktorka se osmehnula. „Mislim da je bila onakva kao što je
većina mladih devojaka i sklona da bude.”
Začuo se zvuk iz Karlovog džepa. Izvadio je telefon. Bila je to poruka od
Rose.
„Ovo je on”, rekao je, pokazujući na nekoga na grupnoj fotografiji. Ispod
niza rukom napisanih imena i strelica koje su pokazivale na određena lica
pisalo je Jesenji semestar 1997. „Ovo je taj koji se zove Kristofer Dalbi. Sedi
napred na podu.”
Stariji par je zaškiljio prema slici. „Slika je u svakom slučaju veoma mala
i nejasna”, rekao je muškarac.
„Imamo školske godišnjake u dnevnom boravku. Sigurna sam da će ih
Karlo doneti. Hoćeš li, dragi?”
Karl je klimnuo glavom dok je poslušni muž ustajao. U fascikli u
hotelskoj sobi imali su uvećanu fotografiju iz školskog godišnjaka koja je bila
pristojnog kvaliteta. Bilo bi dobro da su je poneli sa sobom.
„Da pogledamo ovu ovde? Mnogo je veća”, rekao je Asad izvlačeći
fasciklu iz svoje torbe.
Zašto, pobogu, već odavno to nije uradio? Zar je uspeo da nagura domaće
pecivo i u uši dok je sedeo ovde i proždirao ga?
Namignuo je Karlu, spuštajući svoju fotografiju na sto u istom trenutku
kada se direktor vratio sa svojim starim primerkom školskog godišnjaka u
ruci.
„Ovo ovde je on”, rekao je Asad, upirući prstom u mladog momka sa
paperjastom bradom u islandskom džemperu.
Dva para iskusnih očiju bila su pojačana naočarima za čitanje i sada su se
primakla bliže.
 „Da, sećam ga se, ali ne previše dobro”, rekao je direktor.
„Ne misliš to stvarno, Karlo”, ubacila se njegova supruga škiljeći, dok su
grudi počinjale da joj se naglo podižu i spuštaju. Da li je to predstavljalo
smeh?
„To je onaj što je svirao trubu na našoj svečanosti povodom završetka
izgradnje radionice. Bilo je toliko nemuzikalno da su ostali muzičari prestali
da sviraju. Zar se ne sećaš?”
Njen muž je slegnuo ramenima. Izgleda da su igre i zabave više bile njen
sektor rada.
Okrenula se prema Karlu i Asadu. „Kristofer je bio drag. Veoma stidljiv,
ali takođe i veoma drag na neki svoj način. Živeo je ovde na ostrvu. Bilo je po
nekoliko meštana u svakoj grupi, a inače su učenici većinom bili sa Jilanda i
Selanda, i, naravno, uvek smo imali nekoliko stranaca. Obično su najviše bile
zastupljene baltičke zemlje, koliko ja mogu da procenim. Bilo ih je osam do
deset iz Estonije, Litvanije i Letonije, a te godine bilo je i nekoliko Rusa.”
Pokazala je dve devojke na fotografiji, a zatim zamišljeno prislonila prst
na obraz.
„Da li se Kristofer stvarno prezivao Dalbi? Ne sećam se tog prezimena u
vezi s njim. Proveri prezimena u godišnjaku, Karlo.”
On je prešao prstom po spisku imena ispod fotografije.
„U pravu si. Nije se prezivao Dalbi, nego Studsgord, a ovde ima mnogo
ljudi sa tim prezimenom. Ne znam zašto na policijskoj kopiji piše Dalbi”,
rekao je muškarac.
„Kristofer Studsgord, da, da, da!”, zvonko je uzviknula žena. „Tako se
prezivao.”
„Pa, izgleda da je, dok je išao u školu, bio u kratkoj vezi sa Alberte, ako bi
se to moglo tako nazvati. Možete li išta da nam kažete o tome?”, upitao je
Karl.
Nisu mogli. Bilo je to pre mnogo godina, a verovatno to nisu mogli da
komentarišu ni u to vreme. Oni nikada nisu znali stvarno mnogo o kretanju
učenika mimo časova provedenih u školi.

Dok su se vraćali u Rene, Karl je nazvao Rose da je obavesti da će morati

sama da se pozabavi pakovanjem, što ona nije primila naročito dobro. Da je
bilo moguće preneti svu energiju njenog uzdrhtalog nezadovoljstva preko
telefona, njih dvojica bili bi živi pečeni.
 „Sada idemo da proverimo tog Kristofera Dalbija, ako je kod kuće”,
dodao je Karl da promeni tok razgovora. „Postoji samo jedan čovek s tim
imenom i prezimenom na ostrvu, i živi nadomak Renea, tako da će to biti lak
zadatak. Posle toga otići ćemo do sestre June Habersot u Rene. Snaći ćeš se ti,
Rose”, rekao je Karl.
Ali ona nije bila zadovoljna.

15

Septembar 2013.
Zanimljiva vrsta epilepsije, pomislila je Vanda. Nagledala se epileptičnih
napada. Među njenih sedmoro braće i sestara, bila je i bolešljiva i voljena
mlađa sestra, koja je skoro svake nedelje trpela muke slabih početnih napada
padavice, kao i mesečne napade od kojih je gubila svest. Tako da je Vanda
poznavala sve znake i simptome epilepsije. Ta bolest je imala zastrašujuće,
parališuće i groteskne aspekte, ali nijedan od njih nije podsećao na ono što je
Pirjo maločas odglumila.
Kada je Vanda podigla stopalo i promenila brzinu, Pirjo je odmah čvrsto
obavila ruke oko nje, pa zašto onda Vanda nije mogla da uradi to isto dok je
ona vozila? Čudno!
Vanda je pogledala ruke obavijene oko njenog struka. Male, bele ruke
koje su zračile izvesnom starošću, ali i nevinošću i ranjivošću, i koje su sada
naizgled drhtale.
Zašto su drhtale? Da li se plašila da će skrenuti s puta i slupati se? Da li
joj je bilo hladno? Ili je to bio njen način izražavanja blagog šoka posle
epileptičnog napada?
Ako se radilo o tome, onda Vanda nije bila poštena i događaj od maločas
bio je nehotična posledica napada, mada to, na osnovu Vandinog iskustva,
nije izgledalo tako.
Ali da li je ona doktorka? I, na kraju krajeva, da li se ona našla uz svoju
malu sestru kada su stvari krenule po zlu? Da li je znala sve karakteristike tih
napada?
Verovatno nije, kada bolje razmisli o tome.
 „Ovde treba da skreneš desno”, doviknula je Pirjo.
Vanda je spustila stopalo kada su ušle u krivinu i skrenule na put kroz
dobro isušenu močvaru. Od sada pa nadalje, žena na sedištu iza nje neće ni
najmanje sumnjati ko odlučuje o brzini kretanja, pa bi joj bilo bolje da se
navikne na to. Nije bilo sumnje u to da je Pirjo nije dočekala sa
dobrodošlicom, baš kao što je Širli i predvidela. Vanda je osećala instinktivni
poriv da uzvrati istom merom, ali je odlučila da se obuzda. Postojali su drugi
načini da se pobedi u ovoj borbi.
Vanda je nekada bila žena koja je imala samo zid da gleda u njega, i neće
to biti ponovo. I niko joj se neće isprečiti na putu.
Vanda se odlučila za pažljiv pristup kada je Atu ponovo vidi, i u glavi je
uvežbavala ono što će reći kada ga pronađe. Kako će da mu zahvali što se
tako lepo pobrinuo za nju u Londonu i podseti ga na poglede koje su
razmenili. Kako će mu reći da je došla da mu služi, i to ne nadajući se nekoj
plati za to, i da je obučena u sportu i može pomoći da polaznici njegovog
kursa budu u dobroj fizičkoj formi. Ko zna, možda je mogla sebi odmah da
obezbedi trajno mesto ovde.
„Malo dalje odavde naići ćemo na rezervat prirode, Vanda. Desno je
područje koje se zove Misinge Alvar, a levo Ginge Alvar. Atu je verovatno
tamo.”
Sada je zvučala uverljivije nego pre.
Vanda je okrenula glavu prema njoj i videla njeno osmehnuto lice.
Zapravo, i previše osmehnuto.
Vandin otac bi govorio, kad god mu neko od dece dođe sa skrivenim
motivom: Tvoj osmeh je kristalno jasan, ali cilj koji stoji iza njega je nejasan.
Njegovo životno iskustvo odavno ga je naučilo da određeni specijalni osmesi
koštaju više od drugih. Ponekad nekoliko novčića, ponekad važne ustupke ili
oproštaje.
A ovo što je Vanda videla na licu Pirjo bio je jedan od takvih specijalnih
kristalnojasnih osmeha. Pitanje je bilo zašto. To joj se nije dopalo.
Ubrzala je i zabacila glavu unazad, tako da ju je vetar golicao po glavi.
Kao kod svake Jamajčanke koja je imala iole poštovanja prema sebi ili svojoj
religiji, njeni dredovi bili su pažljivo, čvrsto upleteni, tako da joj je kosa sijala
i izgledala kao izvajana. Za Vandu, kosa je bila poziv na dodir, i još je osećala
Atuove ruke kako su onog dana u Londonu nežno i senzualno prelazile preko
nje. Želela je da ponovo iskusi taj osećaj, i trenutno je to bila sila koja ju je
pokretala.
 „Parkiraj tamo pored znaka na zidu”, rekla je Pirjo pokazujući preko
Vandinog ramena, i izvlačeći ključeve iz kontakt-brave pre nego što je Vanda
mogla da reaguje. To je izgledalo kao refleksni pokret jer je ona trenutno
izgledala više zauzeta jednim svojim stopalom.
„Iščašila sam zglob kada sam pala, pa mislim da ne mogu tamo sa
tobom”, nastavila je, pokazujući na kamenom popločanu stazu koja se gubila
negde u pejzažu. „Nije dopušteno da voziš motorna vozila u Alvaretu, ali
treba samo da ideš stazom kilometar ili dva pre nego što pronađeš Atua, ako
je ovde, a verovatno jeste. Postoje mnoge legende o ovom području, a Atu
ovde sakuplja energiju dok se stapa sa ovim, vremenom išibanim pejzažom.
Celo mesto je obično puno boja i prelepo, ali u ovo doba godine nema mnogo
orhideja, iako je ova oblast po tome poznata. Stvarno opčinjavajuće, zar ne?”
Pirjo se okrenula prema skuteru, ali se očigledno nečega setila pa se
ponovo okrenula na drugu stranu.
„Kako bi stigla na voz nazad do Kopenhagena, moraš da se vratiš ovamo
za sat i po. Za hod do mesta gde je Atu neće ti trebati više od nekih petnaest
minuta, tako da ćeš lako stići na vreme.”
Pirjo je sada zvučala potpuno uverljivo. Možda se jednostavno
prilagođavala novom stanju stvari. U tom slučaju, Vanda će takođe biti u
stanju da pokaže velikodušnost. Uostalom, ona je savršeno razumela tu ženu i
njenu situaciju. Sve će se srediti kada postane Atuova izabrana. Čak i njen
odnos sa Pirjo.
Vanda je osetila kako joj se stomak podiže. Petnaest minuta, rekla je žena,
i ona će se sresti sa njim.

Za Vandu, koja je najveći deo svog života živela u egzotičnom i bujnom

okruženju sa klimom u kojoj su postojale i kišne šume i savane, ovaj ogoljeni
pejzaž bio je najbezbojniji od svih koje je ikada videla. U spoljašnjem delu
močvare bilo je, doduše, nagoveštaja zelenila, ali malo dalje su i trava i
kamenje nestali sa staze i zamenio ih je neki neopisivi beličasti sloj koji je
podsećao na so ili kredu. Duž ivice staze, boje mrtvih poljana menjale su
svoje suvoparne nijanse od sasušene zelene do smeđe i bele, a nigde se nisu
mogle videti ni ptice ni insekti. Bilo je to samotno mesto, koje ju je podsetilo
na vreme kada je iz dana u dan stajala kao čuvar na vratima. Ni ovde nije bilo
nikakvog ljudskog dodira.
Osmehnula se. Ovde je ipak bilo drugačije; nije to bio mermerom obložen
zadnji ulaz u zgradu na adresi Strand 80, nego zemlja i nebo i životodavni
vazduh.
 Ako Atu ovde može da pronađe mir, pomislila je, onda može i ona. Ali se
takođe pitala hoče li ga pronaći i čudila se gde bi neko mogao da se sakrije u
ovoj ravnoj pustoši.
Razgledala je predeo ispred i iza sebe i razmatrala mogućnosti koje je
imala na raspolaganju. Nekoliko stotina metara napred nisko žbunje i trava
slična trsci povijali su se na vetru. Malo dalje sa strane nakupila su se jezerca
od kišnice između ostrva raštrkane trave na kamenitom tlu, i ako bi se
pažljivije pogledalo, izgledalo je kao da su tamo vodili tragovi stopa.
Vanda nije bila sigurna; nije bila baš stručnjak za to. Koliko je ona znala,
otiske su mogle da ostave i životinje isto kao i ljudi, i mogli su da budu od
juče ili mesecima stari, što se toga tiče. Bez obzira na to, nastavila je da hoda
u tom pravcu.
„Atu, jesi li tamo?”, viknula je nekoliko puta prema rastinju, ali nije
dobila nikakav odgovor.
Ponovo ju je obuzela strepnja u vezi sa onim što se dešavalo.
Sranje! Dakle, glupa kučka je u svakom slučaju dobila prvu rundu. Žena
je namamila ovamo i do sada je već nesumnjivo otišla.
„Nije trebalo da joj ostavim ključeve skutera”, šapnula je. „To je bilo
glupo, Vanda.”
Odmahnula je glavom, ljuta na samu sebe, okrenula se i prešla nekoliko
stotina metara, proklinjući svoju naivnost.
Zatim je čula zvuk poput tutnjave groma kako se razleže kroz okolni
predeo.
Vanda je podigla pogled. Nebo je bilo pomalo sivo, ali oblaci koji su
lebdeli po nebu nisu izgledali preteče ili kišonosno. Da li je zvuk dopirao sa
glavnog puta? Bilo bi čudno da se mogao čuti sve dovde.
Odmahnula je glavom i ponovo nekoliko puta viknula Atuovo ime, sada
sigurna da je prevarena i da će put do nekog slučajnog prolaznika koji bi
mogao da joj pomogne da stigne do Kalmara i hotela biti zamoran i dug.
„Ali čekaj samo, Pirjo! Sutra ću doći taksijem do Akademije za upijanje
prirode, a onda ćemo videti šta će biti tvoj sledeći potez”, mrmljala je. „Šta
god da uradiš, na kraju ćeš samo sebi nauditi.”
Iako je gubila u ovoj igri, ta igra je i dalje bila njena, govorila je sebi, kada
se odjednom onaj nedefinisani zvuk začuo negde mnogo bliže.
Vanda je suzila oči i propela se na prste. Sada je čula šta je to bilo.
Brujanje skutera koji joj se približavao.
 Vanda se upitala da li je Pirjo bolje razmislila i ignorisala zabranu
upotrebe motornih vozila kako bi se dovezla po nju. Nema sumnje da je
dolazila s nekom pričom kako se čula sa Atuom i kako on nije u mogućnosti
da se sretne sa njom tamo gde se nalazi. Da, to će ona da pokuša. Ali ovog
puta neće joj prodavati maglu.
Vanda je odlučila da će jednostavno otvoreno istupiti i reći da joj ne
veruje. Kada to uradiš, lice osobe kojoj govoriš obično oda istinu.
Zaustavila se i stala potpuno nepomično, gledajući kako joj se žuta mrlja
sve više približava, postajući sve veća i veća i podižući prašinu za sobom.
Sada je mogla da vidi Pirjo kako sedi na skuteru sa obe ruke na ručkama
upravljača. Nije moglo biti nikakve sumnje da je već videla Vandu tu na
otvorenom i da će uskoro doći po nju.
Vanda joj je mahnula, ali Pirjo nije uzvratila.
Jadna žena, pomislila je Vanda, osetivši trenutni nalet saosećanja prema
njoj dok je shvatala da Pirjo jednostavno nije znala šta da uradi kako bi je se
rešila.
Tek kada se udaljenost između njih smanjila na dvadeset metara i kada je
jasno mogla da vidi Pirjino lice, Vanda je shvatila da je pogrešila. Pirjo je
tačno znala šta radi.
Vandi je srce ubrzano lupalo kada joj je kroz glavu proletela misao da je
ova žena luda i da želi da je ubije.
A onda je potrčala.
Tlo ispod nje uskoro je postalo močvarno. Vanda se pitala da li će moći da
se kreće po ovoj vlažnoj zemlji i nadala se da će se Pirjo zaglaviti. Mogla je
samo da se nada kako će mekana površina zaustaviti skuter, ali ništa nije
ukazivalo na to. Sada je zvuk skutera bio toliko glasan da je morao da bude
samo nekoliko metara iza_nje.
Trznula se i skočila u stranu, izmaknuvši se u deliću sekunde i osećajući
toplotu koja je dopirala iz skutera, a žuta naprava koja je trebalo da joj donese
smrt protutnjala je pored nje. Izraz Pirjinog lica pokazivao je frustraciju, ali je
istovremeno bio i hladan i grub. Nju ništa neće zaustaviti. To je bilo jasno.
Zatim je čvrsto zabila noge u zemlju i okrenula skuter na suprotnu stranu,
izbacujući blato i zemlju ispod zadnjeg točka.
Pirjo je mislila da može da je uhvati bez ikakvog napora, ali uskoro će
shvatiti da je ovo bila najbrža žena koju je ikada srela u svom životu,
pomislila je Vanda, izuvajući cipele u trku i ubrzavajući na bosim stopalima.
Ali brzina nije bila dovoljna.
 Vandina specijalnost na zemljanoj stazi nacionalnog stadiona bile su trke
na četiristo i osamsto metara, i na tim dužinama osećala se u potpunoj
simbiozi sa tlom, svojim disanjem i razmahanim rukama svojih rivalki. Ovde
je ispred nje tlo bilo neravno, nepredvidivo i puno kamenja, što je činilo njene
skokove bolnim i toliko nesigurnim da je bila u opasnosti da u svakom
trenutku iščaši zglob.
Vanda je znala da neće moći dugo da nastavi ovako; puls joj se sve više
ubrzavao dok je shvatala da će, ako Pirjo ovo posmatra kao lov do smrti,
jednostavno će morati da preokrene situaciju, tako da ona bude matador, a
Pirjo bik.
Ponovo je osetila skuter tik iza sebe. Preplavilo ju je škripanje motora u
maloj brzini, označavajući opasnost, ali nije bila uplašena.
Vanda je pomislila kako će skočiti u stranu baš kao ranije, a onda, kada
Pirjo projuri pored nje, izmahnuti rukom prema njenoj glavi i oboriti je. Ali
znala je da mora paziti da je skuter ne udari, naročito pošto je tlo postajalo sve
mekše pod njenim nogama.
Samo sekund pre nego što je skuter stigao do nje, okrenula je glavu.
Shvativši da je u pitanju situacija sad ili nikad, skočila je u stranu po drugi
put i stala u mestu.
Kada je podigla ruku da zamahne, videla je Pirjin luđački izraz lica i mali,
čvrsti ašov u njenoj ruci koji je zamahivao pravo prema njenom licu.
To je bilo poslednje što je videla.

16

Petak, 2. maj, 2014.

„Hajde da pogledamo drvo na Skerebrovejenu, Asade, to bi trebalo da je blizu
glavnog puta.” Pokazao je na krstić na mapi. Nije bio daleko od Okirkebija.
„U redu, ali zar ne bi trebalo da idemo iz suprotnog puta, kako bismo išli
istim putem kao tip koji je naleteo na nju?”
„Iz suprotnog pravca, Asade, ne iz suprotnog puta. Da, ali možeš li ti da
označiš koji je to put?” Pogledao je u mapu i gledao kako Asadov prst prelazi
preko nje iscrtavajući put. Izgledao je ispravno.
 „Prvo se odvezemo iz Vesterbroa u Okirkebi. Zatim idemo Renevejom, pa
desno na Vestermarevej. Odatle je mogao da se vozi niz Kargordsvej, ali ne
mislim da je tako uradio. Mislim da se odvezao pravo na Skerebrovejen, a
onda duž njega punom brzinom, jer je baš na njegovom kraju živeo stari par
koji je čuo auto.”
„Da, ali, strogo govoreći, on je mogao da dođe sa severa i onda skrene
dole na Skerebrovejen, Asade, ali to je nevažno ako je došao sa
Vestermareveja kao što si rekao.”
„Gotovo da i nije mogao da se doveze nijednim drugim putem.”
Karl je klimnuo glavom.
Kada su skrenuli na put sa juga, Karl je izašao iz auta. Pogledao je prema
prvoj krivini ispred farme gde je živeo stari par, udaljenoj dobrih šeststo
metara, i dalje prema onom drvetu na poljima na kilometar i po udaljenosti.
Bilo je to mesto bogu iza nogu koje je činilo da poželiš da pritisneš gas i što
pre odeš.
Gume njihovog automobila škripale su dok su uletali u krivinu. Nije bilo
nikakve sumnje da se takav zvuk mogao čuti u kući gde je živeo stari par.
„Ovo mesto ravno je kao palačinka, Karle. Dakle, ako je Alberte čekala sa
svojim biciklom ovde na kraju puta, mogla bi da vidi auto veoma jasno
poslednjih pet ili šest stotina metara.”
„Da, i šta ti to govori?”
„Ne znam. Možda da je čekala taj auto i da ga je možda prepoznala, i da
je poslednje što bi očekivala bilo da će naleteti pravo na nju.”
Karl ga je pogledao. Ovo nije bilo daleko od onoga što je i sam mislio.
„Da li bi ti smetalo da malo usporiš?”, rekao je Asad zabrinuto gledajući u
brzinomer. Karl je klimnuo glavom, ali je povećao brzinu na sto kilometara na
sat. Ako bude sudara, moralo je da bude određene siline u tome.
Baš pre nego što su stigli do skupine drveća malo ispred njih, auto se
zaneo na putu. Čuo je kako je Asad uzviknuo nešto na arapskom, ali je pored
toga imao previše stvari o kojima je morao da razmišlja. Čitav auto se
zatresao kada su točkovi zagrebali bankinu i zaneo se prelazeći od jedne do
druge ivice puta. Pritisnuo je kočnicu. Posle trideset metara kola su se
zaustavila ostavljajući za sobom tragove guma crne kao ugalj.
„Skoro sam pregrizao jezik, Karle. Bolje da ne ponavljaš ovo.”
Karl se ugrizao za gornju usnu. Preostale su samo dve mogućnosti.
„Nije bilo vidljivih tragova kočenja posle nesreće, zar ne?”
 „Nije pronađeno ništa što bi i podsećalo na njih.”
„Onda vozilo nije moglo da uleti u krivinu ovako brzo kao što sam ja to
uradio, je li tako?”
„Bogu hvala na tome u ime vozača”, odgovorio je njegov suvozač.
„Onda to mora da je bilo ubistvo, zar ne?”
„Tako izgleda.”
„Da, zato što je auto ubrzao tek posle krivine, to je jedina mogućnost. A
dok je Alberte stajala sa ove strane drveća - inače bi bila odbačena u drugom
pravcu, dalje od drveta - vozač ne bi mogao tvrditi da je nije video. Svakako
je imao dovoljno vremena.”
„To je mogla da bude neka budala koja nije gledala u put, Karle, nije li
tako?”
„Onda bi se Alberte samo sklonila pored puta i ništa se ne bi desilo. Ne,
ona nije gajila nikakve sumnje u osobu koja joj se približavala. Nešto je
navelo da misli na sve drugo pre nego na opasnost.”
Sa Asadove strane čuo se zvuk češkanja brade.
„Misliš li da on uopšte nije vozio tako brzo?”
„Brzo jeste. Ali samo u odnosu na okolnosti i osobine puta. Možda negde
između sedamdeset i osamdeset kilometara na sat, po mojoj proceni.”
Obojica su podigli pogled prema drveću. Bilo je to kao da Alberte visi
gore, klimajući glavom dole ka njima.
Karl je skrenuo pogled. Zašto se trudio da zadrži distancu u odnosu na
ovaj slučaj? Zašto mu se opirao?
Primetio je kako Asadove oči izgledaju čudno. Naizgled su bile tužne, a
ipak je njegovo lice pokazivalo odlučnost. Sve troje iz Sektora Q bili su
saglasni. Ovaj slučaj morao je da bude rešen.
„Da, to je to”, tiho je rekao Karl. „Moraćemo da uhvatimo to kopile.”
Izašli su iz kola i mogli su da vide zašto devojka nije odmah primećena
kako visi na drvetu tokom istrage, uprkos činjenici da je lišće sa tri drveta, čiji
su se vrhovi preplitali, već bilo opalo u to vreme.
„Kakvo je to zelenilo koje pokriva vrh stabla, Karle?”
„Neka vrsta parazitske biljke, mislim. Možda bršljan.”
Asad je klimnuo glavom, impresioniran komentarom. Botanika mu
definitivno nije bila jača strana.
 „Izgleda skoro kao da je drveće već olistalo, Karle.”
Obišli su skupinu drveća, gledajući naviše. Iz svakog korena nicalo je
nekoliko jakih stabljika, a svaka se kasnije delila na brojne račvaste grane. To
je pružalo mnogo mogućnosti da se Albertino telo tamo zaglavi.
„Visila je tamo na jednoj od nižih račvi, na otprilike četiri metra visine.
Mora da se okretala u vazduhu, s obzirom na to da je bila obešena glavom
naniže. Zar ne, Asade?”
On je klimnuo glavom i pokušao da se uživi u situaciju.
„Habersot je vozio iz pravca glavnog puta kada je našao”, rekao je.
„Dakle, dolazio je sa pogrešne strane, odakle je bilo najteže videti je kroz sav
taj bršljan ili šta već. Sreća je što ju je uopšte i video.”
„Sreća? Pa, možda. Samo ne za njega.”
Asad je mahnuo Karlu da mu priđe. Sa druge strane drveća, zemljana
staza vodila je preko polja do farmerske kuće udaljene nekoliko stotina
metara. Na suprotnoj strani, blizu puta u pravcu glavne saobraćajnice, videla
se žuta građevina, glavni deo sledeće farme. Osim toga, u blizini nije bilo
nikakvih tragova civilizacije.
„Tamo su pronašli bicikl, Karle”, rekao je pokazujući prema stazi koja je
vodila kroz gusti zeleni sloj niskog rastinja ispod još jedne grupice drveća.
Čudno da je bicikl odbačen tako daleko.
„Da li mislimo isto, Asade?”
„Ne znam, ali ja svakako mislim da to mora da je bio neki čudan auto ako
je mogao da je odbaci na takav način.”
„A bicikl?”
„Mislim da ga je ona ostavila naslonjenog na nožice i krenula u susret
autu. Da je vozilo udarilo bicikl odmah nakon što je udarilo devojku i da je on
odbačen u vazduh isto kao i ona, ali samo više po strani.”
„Nogare, Asade, ne nožice. I da, ja mislim isto to.”
Stajali su tako, na trenutak pokušavajući da zamisle tu scenu. Vozilo koje
je protutnjalo pored farme na kilometar i po odavde. Vozač koji je postajao
sve odlučniji da je ovo samo nešto što je neophodno skloniti sa puta. A onda
krivina napred i smanjenje brzine.
„Mislim da su se vozač i Alberte pogledali u oči na krivini”, rekao je Karl.
„Ona je podigla bicikl na nogare i ostavila ga iza sebe pa krenula napred.
Možda je mahala. Bila je srećna i osmehnuta, i taj osmeh ponela je sa sobom
u smrt. Ne verujem da se uplašila, jer je bila vesela i ispunjena očekivanjem.
Onda, tek u poslednjem trenutku, vozilo je ubrzalo i zabilo se u nju, od čega
je odletela s puta gore u grane drveća. Vozač je odmah ispravio vozilo na
putu, ali je ipak zakačio bicikl niže niz put, možda bočnom stranom vozila.
Zbog toga je bicikl završio dosta dalje udesno.”
Karl je ponovo pogledao put u pravcu iz kog je vozilo došlo. „Vrlo je
moguće da vozačeva noga uopšte nije bila na kočnici najvećim delom puta,
samo je popustio gas posle udarca. Prošao je pored žute farmerske kuće sa
leve strane normalnijom brzinom, pre nego što je najzad skrenuo ka
poprečnom putu Almindingensvej i dalje odavde. Slažeš li se, Asade?”
„Prokleto kopile”, promrmljao je on. Znači, slagao se. „Kakva su to kola
mogla da je zavitlaju tamo gore kada idu tako sporo?”, nastavio je podižući
pogled.
„Ne znam, Asade. To bi mogla da uradi grtalica za sneg, ali još nije bila
zima, a čak i da se tako veliko vozilo prevezlo pored, ona bi mu se sklonila s
puta. Ali vozilo koje ju je udarilo definitivno je bilo specijalno prilagođeno, tu
si u pravu.”
„Zašto onda oni nisu to otkrili? Gledali su po celom ostrvu. A čak i da su
imali samo video-snimke odlaznih linija trajekta u prva dva dana posle
nesreće, takvo vozilo bilo bi primećeno kako se dovozi na palubu, zar ne?”
„Da, osim ako ono što je bacilo Alberte na drvo nije bilo nešto što je
moglo da se skine i ukloni, Asade.”
„Da, ali šta? Da li si razmišljao i o folksvagen kombiju?”
„Naravno da jesam.”
„Mora da je postojalo nešto sa prednje strane, namešteno na taj čudni
branik, jer nije moglo da stoji samo od sebe.”
„Ne, verovatno nije. Moraćemo da pitamo tehničare.”
Karl je ponovo pogledao u vrhove drveća, zamišljajući obris te mlade
mrtve devojke. Na trenutak je osetio setu, ali i poštovanje, kao da stoji na
svetom tlu. Da je bio katolik, verovatno bi se prekrstio, ali on je bio daleko od
toga, što je samo po sebi izazivalo osećaj praznine i tuge.
Pogledao je Asada, koji je stajao leđima okrenut ka njemu. „Reci mi,
Asade, da li muslimani imaju nešto čime odaju počast mrtvima, molitvu, ili
nešto tako?”
Asad se polako okrenuo prema njemu.
„To je obavljeno, Karle. To je već obavljeno.”
I dok su polja i senoviti šumarci ostajali za njima, Karl je zamišljao lepu,
mladu Alberte kako vozi bicikl ovuda, sa druge strane puta, dok joj kosa
leprša, a lice joj je puno iščekivanja, na putu ka svojoj smrti.
„Kristofer Dalbi živi tamo u Vestermaru. Moramo da se vratimo istim
putem nazad, a zatim produžimo malo dalje”, rekao je Asad sklanjajući
telefon sa uha. „Upravo sam razgovarao sa detektivom Jonasom Ravnom i on
kaže da Dalbi sada predaje u školi. A onda mi je rekao još nešto, za šta nisam
siguran da je baš dobro.”
„Oh, a šta to?”
„Pronašli su bicikl.”
„U redu, zar to nije dobro?”
„Da, ali ispostavilo se da su ga čuvali deset godina pre nego što su ga
jednostavno izbacili napolje. Tačnije, 25. februara 2008.”
„Zar to što su uradili nije nevažno? Ponovo su ga našli.”
„Da, ali to je više nego samo čista slučajnost. Jedan od meštana je 2008.
znao da je to što leži na gomili otpada Albertin bicikl. Prepoznao ga je sa
slika iz novina i zbog toga ga je uzeo.”
„Ne shvatam na šta ciljaš.”
„Uzeo ga je zato što je bio poseban i imao je posebnu istoriju povezanu sa
njim. Zato ga je zavario u skulpturu napravljenu od otpada, koju je nazvao…”
Pogledao je na svoju papir sa beleškama. „Fateopija.”
„Bože svemogući! I gde je sada to takozvano umetničko delo?”
„Tu smo imali sreće jer ga je upravo bio poslao na izložbu u Veronu, ali
sada je opet vraćeno njegovoj kući.”
„A gde je ta kuća?”
„U Lingbiju. Čudno, zar ne? Tuda projuriš svakog dana kada se voziš kući
iz stanice.”

Pronašli su put do malog imanja na kome je živeo Kristofer Dalbi,

severozapadno od grupice kuća poznatih kao Vestermare. Plac na kome se
nalazila kuća verovatno je bio najmanji kilometrima unaokolo, ali tu je bilo
ljuljaški, tobogana i bazenčića sa peskom dovoljno za celu armiju dece.
 „Misliš da smo pogrešno skrenuli?” pitao je Asad.
Karl je pogledao GPS uređaj i odmahnuo glavom. Pokazao je kroz prozor
na poštansko sanduče pored puta. Kristofer i Inge Dalbi sa malom
nalepnicom ispod na kojoj je bilo dodato Matijas i Kamila.
Pozvonili su na vrata, primetivši barem pedeset opušaka u kantici pored
stepenica. Nekoga ovde drže pod papučom, pomislio je Karl, kada je čuo
kretanje iza vrata.
„Preći ćemo pravo na stvar, Asade”, uspeo je da kaže pre nego što je
čovek otvorio.
Nije bilo sumnje da je pred njima stajao Kristofer Dalbi, navodni gazda
kuće, uprkos tome što je sada bio gojazniji, imao čupavu bradu u kojoj je bilo
tragova sedih i nosio izanđale cipele. Sada se verovatno ne bi dopao Alberte
da je bila živa.
Njegov dobroćudni izraz lica nestao je kada su mu rekli zašto su došli, i
sve Karlove alarmne lampice su se upalile. Video je po Asadovom licu da je i
on ovo primetio.
Tipična reakcija onih koji imaju više toga da sakriju nego što je za njih
dobro.
„Očekivali ste nas?”, rekao je Karl.
„Ne znam šta hoćete da kažete.”
„Mogu da vidim da vas je šokiralo što smo došli ovim poslom, tako da
pretpostavljamo da je to nešto od čega ste strepeli. Da li je to nešto o čemu ste
razmišljali skoro dvadeset godina, Kristofere?”
Sve crte lica kao da su mu odjednom klonule. Stisnuo je usne i suzio oči, a
obrazi su mu upali. Veoma čudna reakcija.
„Uđite”, rekao je, ali nije bilo dobrodošlice u njegovom glasu.
Pokazao je na fotelju između mora drvenih igračaka na prostirci za igru
ukrašenoj ulicama, raskrsnicama i kućama. Bila je to prava zbrka svih
mogućih boja, a na prozorskoj dasci ležala je truba kojom je nekada
pokušavao da opčini publiku.
Sada je bila prekrivena prašinom.
„Imate li mnogo dece?”, upitao je Asad.
On je pokušao da se osmehne, ali bez uspeha. „Imamo ih dvoje, ali
trenutno nisu kod kuće. Moja žena je vaspitačica”, odgovorio je on.
„A, tako! Da, dobro, ne želimo nikome da traćimo vreme pa ćemo preći
pravo na stvar, Kristofere”, rekao je Asad. „Zašto se više ne prezivate
Studsgord? Da li ste mislili da će nam nešto tako jednostavno kao što je
promena prezimena otežati da vas pronađemo? Onda nije trebalo da nađete
kuću tako blizu škole, zar ne?”
To je donekle bilo kockanje, ali zašto gubiti vreme.
Karl se osvrnuo oko sebe. Dvoje starijih tinejdžera na uokvirenoj
fotografiji na čudovišno velikom analognom televizoru. Gomile crtaća na
video-kasetama na polici. Čudna je bila pomisao da još mogu da se nađu.
„Ne znam na šta mislite. Promenio sam prezime jer moja žena nije želela
da se preziva Studsgord, tako da sam uzeo njeno.”
„Slušaj, Kristofere. Znamo da si nekada imao nešto sa Alberte, tako da to
sada nećeš poricati, zar ne?”, rekao je Karl.
On je nakrivio glavu i pogledao u pod. „Ne. Istina je da je bilo nečega
između Alberte i mene, ali, iskreno, to je bilo potpuno nevino i nije trajalo
duže od nekoliko nedelja.”
„Ali bio si stvarno zaljubljen u nju, zar ne, Kristofere?”, upitao je Asad.
On je klimnuo glavom. „Da, valjda jesam. Alberte je bila neverovatno
draga i lepa, tako da…”
„Tako da si je ubio kada je odlučila da bi radije bila sa nekim drugim, je li
tako?”, ubacio se Asad.
On je sada izgledao zbunjeno. „Ne, nikako, ne.”
„Dakle, nije ti bilo naročito žao kada više nije želela da bude sa tobom?”,
navaljivao je Asad.
„Da, naravno da mi je bilo žao. Ali to je malo komplikovano, znate.”
„Kako komplikovano?”, pitao je Karl. „Možeš li da nam kažeš zašto to
misliš?”
„Moja žena će svaki čas stići kući, a trenutno imamo neke male probleme,
tako da bih cenio ako bismo mogli da požurimo sa ovim.”
„Zašto, Kristofere? Zar nisi sve ispričao svojoj ženi? Ili ona zna nešto što
možda ne bi trebalo? Da li si joj se poverio, o tome se radi? Da li se bojiš
njene reakcije?”
„Ne, ne, samo prolazimo kroz neke probleme tako da… Slušajte, u redu,
imamo dvoje dece koja su trenutno u internatskoj školi i, da se grubo izrazim,
ne snalaze se baš najbolje. Tako da stvari ne idu sjajno kod kuće. Možete li to
da razumete?”
 „Kakve to veze ima s tobom i Alberte? Zašto tvoja žena ne bi smela to da
čuje?”
On je uzdahnuo. „Inge i ja smo već počeli da se zabavljamo 1997, tako da
smo bili zajedno skoro pola godine kada smo krenuli u Narodnu srednju
školu, a onda se pojavila Alberte, dakle, zato! Ne želim ponovo sve to da
iskopavam. U svakom slučaju, ne sada.”
„Shvatam. Dakle, to znači da je Alberte maznula Inge dečka tik ispred
nosa?”
On je skoro neprimetno klimnuo glavom. „To je učinilo da se oseća
krajnje jadno, i dalje može tako da se oseća. Tada sam izdao Inge i ona to
nikada neće zaboraviti.”
„Znači, ona nije mrzela samo tebe, nego i Alberte?”, zaključio je Karl.
Okrenuo se prema Asadu. „Šta piše u izveštaju? Da li je Inge Dalbi ispitana u
vezi sa ubistvom Alberte?”
„Ubistvom?” Kristofer Dalbi se pomerio napred na ivicu sofe. „To je bila
nesreća. Tako svuda piše.”
„Da, ali mi imamo malo drugačiju teoriju. Dakle, Asade, da li je ona
ispitana?”, ponovio je Karl.
Asad je odmahnuo glavom. „U toj grupi nije bilo nikoga ko se zove Inge
Dalbi.”
Školski nastavnik odmahnuo je glavom. „Besmislica, ona je bila tamo…”
Zastao je usred rečenice i kratko zaklimao glavom. „Ne, tako je. Ona se tada
zvala Inge Kure, ali joj se više sviđalo majčino devojačko prezime. Ima
mnogo ljudi sa prezimenima Kure, Studsgord, Pihl i Kofed ovde na ostrvu, ali
vi sigurno to već znate. Zato smo se složili da ćemo radije uzeti manje često
prezime kada se venčamo, to je sve.”
Asad je izvadio fasciklu, položio godišnjak sa grupnom fotografijom na
stočić ispred sebe i pregledao imena ispod slike. „Inge, Kure, hm. Da, evo je.
Ona je ovde gore iza Alberte.”
Karl se nagnuo bliže. Malo punija devojka sa tamnom kovrdžavom
kosom. Vrlo obična, ne naročito lepa. Apsolutna suprotnost anđelu koji je
sedeo u prvom redu i obasjavao ceo prizor.
Asad je prelistao papire. „Bez obzira na to, moraćemo da razgovaramo sa
tvojom ženom.”
Dalbi je uzdahnuo i ugrizao se za usnu, pa počeo da ih uverava da nijedno
od njih dvoje nema ništa sa Albertinom smrću. Alberte je bila samo devojka u
grupi za kojom su svi momci ludovali, i iz tog razloga je nervirala većinu
devojaka. Alberte je bila vrlo popularna, ali istovremeno je njeno prisustvo
narušavalo harmoniju koja bi postojala da su svi imali otprilike iste šanse,
romantično govoreći. On se tako izrazio. Delovalo je uvežbano.
„Da li si bio ogorčen što te je Alberte ostavila?”, upitao je Karl.
„Ogorčen? Ne, verovatno bih bio da je našla drugog momka u školi, ali
nije bilo tako.”
„Da li te je Inge onda jednostavno ponovo prihvatila?”, uključio se Asad.
Klimnuo je glavom i uzdahnuo. Da li bi to mogla biti odluka zbog koje je
zažalio?
„Dakle, Alberte je pronašla novog momka van škole? Ko je on bio?”,
pitao je Karl.
„Stvarno ne znam, ali Alberte je pomenula da je to bio neko ko je živeo u
komuni u Eleneu. Zaista nisam čuo ništa drugo. Ne verujem ni da je bilo ko
drugi u školi čuo nešto.” Dakle, tako je Habersot pronašao trag do komune u
kojoj je taj momak živeo. „On je izgleda bio nekakav zavodnik”, nastavio je
Kristofer.
„Kako to misliš? Da li je bio u vezi sa još nekim u školi?” .
„Ovaj, ne. Ne koliko ja znam, u svakom slučaju.”
„Kako onda znaš da je bio zavodnik?”
„Ne znam. Verovatno sam ga samo tako zamislio, s obzirom na to da je
jednostavno otišao sa Alberte.”
„Nikada ga nisi video?”
Odmahnuo je glavom.
„Siguran si? Pogledaj ovamo!” Asad je pred njega stavio sliku čoveka koji
izlazi iz folksvagen kombija. „Nisi video ovog momka? Možda si ga video
kako čeka Alberte ispred škole?”
Kristofer je podigao fotografiju i potražio naočare za čitanje u džepu na
košulji. Karl je pogledao Asada, koji je slegnuo ramenima. Da, dobro je
video. Reakcije Kristofera Dalbija sada su izgledale i logično i razumljivo.
Njegovo uzdržano ponašanje i strah od kopanja po prošlosti mogli su da
objasne njegove reakcije kada su pozvonili na vrata.
„Fotografija je stvarno mutna, ali ne, ne verujem da sam ga ranije video.
Ali mogu da vam kažem da sam često viđao takav folksvagen parkiran malo
niže od Narodne srednje škole, niz glavni put. Nikada ga nisam video sa
prednje strane, ali onaj koji je bio tamo definitivno je bio svetloplav kao ovaj,
i, koliko mogu da se setim, takođe je imao zatamnjene prozore sa strane.”
Neuobičajeno dobro pamćenje posle toliko godina. Sumnja je ponovo
počela da grize dvojicu policajaca.
Čuli su neki šum u hodniku i Dalbijev izraz lica se promenio.
„Ko je došao u posetu?”, doviknuo je ženski glas iz hodnika. Ne
prepoznajem taj auto napolju. Da li su Oveu uvalili još jednu gomilu starog
gvožđa?”
Na vratima se pojavila zdepasta žena. Bilo je veoma teško prepoznati je sa
grupne fotografije na stolu.
Namrštila se i pogledom prešla sa Kristoferove pognute glave na dvojicu
čudnih ljudi i dole na stočić za kafu sa fasciklom i godišnjakom iz Narodne
srednje škole.
„Da li se to ponovo pokreće stari slučaj?” Neprijateljski je pogledala
muža. „Šta je sada, Kristofere? Da li ćemo ikada imati mira od te kučke?”
Karl je predstavio i sebe i Asada i objasnio razlog zbog koga su došli
ovamo u vezi sa slučajem.
„Habersot! Vi me zavitlavate! Čovek koji je sebi razneo mozak, koliko to
samo jadno može da bude? Čak i kada je mrtav, on je nesnosan”, zafrktala je
ona. „Bila sam sigurna da će sada, kada je on nestao, nestati i Alberte.”
„Mrzela si je, zar ne, Inge?”
„Ne kao što ti misliš. A ne ni kao što je Habersot mislio. Ali od kada se
Alberte pojavila u školi, stvari više nisu bile iste, a ako biste stekli čudnu
ideju da sam bila srećna zbog toga, onda biste svakako mnogo pogrešili.”
„Voleli bismo da čujemo tvoju verziju priče. Da li ti je to u redu?”
Skrenula je pogled u stranu, tako da je bilo očigledno da nije u redu.
Ali svejedno je ispričala svoju verziju.

17

Na početku, Alberte se svima dopadala. Velikodušno je delila zagrljaje i ona

je bila ta koja je lepršala od jedne kuće do druge i izvodila gluposti, i mogla
da natera devojke da vrište od smeha. Na početku je bilo tako, ali onda su se
stvari promenile. Njeno ignorisanje drugih devojaka koje su imale sopstvene
snove o momcima u školi bilo je katastrofalno. Ne zbog toga što bi je iko
ikada sumnjičio da je htela nekoga da povredi; jednostavno je bila
nepromišljena.
Mogla je da govori stvari kao Nils je tako seksi, zar ne misliš tako? dok je
neka od devojaka u zadnjem delu učionice uzdisala. Takav je bio njen pristup
prema momcima.
A Albertine oči umele su da zasijaju kada je govorila o poljupcima koje je
dobila. Mogla je da priča o vrelom dahu i mirisu nekog momka, ne
razmišljajući o činjenici da bi to moglo da povredi druge ljude.
Nazivali su je razmaženom i optuživali da je naviknuta da dobije sve u šta
prstom upre. Ali to nije bilo tačno, ili je bar Inge znala da nije.
Istina je bila da Alberte nije morala ništa da pokazuje da bi to dobila. To
je dolazilo samo od sebe.
A to je bio uzrok Ingine ogorčenosti. Ona to nije poricala. Ne zbog toga
što joj je Alberte oduzela momka, nego zato što joj se on sam ponudio, i ta
činjenica ju je progonila i izjedala čak i sada, sedamnaest godina kasnije.
Karl je pogledao Inginog muža, koji je pasivno sedeo pogrbljen na sofi
nasuprot njima, spuštenog pogleda. Očigledno je Alberte imala neku magičnu
senzualnost kojoj niko nije mogao da parira, a to je bila i opasna senzualnost.
„Inge, pitao sam tvog muža da li zna ime momka sa kojim se Alberte
viđala sve do svoje smrti. Da li ti znaš njegovo ime?”
„To me je Kristijan Habersot pitao barem deset puta u vreme kada je
stalno obilazio školu. Mi smo već sve rekli policiji u Reneu, ali Habersot je
hteo da to čuje ponovo. Uvek je hteo da čuje ponovo. Rekla sam da ga je
Alberte jednom pomenula jer je mislila da zvuči vrlo egzotično. Ali nisam
mogla da ga se setim ni onda, a sada ne mogu uopšte.”
„Uopšte?”
„Ne. Ništa osim da je imao nekoliko imena, i sva zajedno su zvučala
uvrnuto. Prvo je bilo kraće od ostalih. Bilo je nečeg biblijskog u vezi sa
njima.”
„Kratko, kako kratko? Kao Adam?”
„Ne, možda samo tri slova, ali da budem sasvim iskrena, ne želim da
razmišljam o tome.”
„Lot, Sem, Jov, Eli, Koa, Gad, Set, Asa”, ispalio je Asad u rafalu.
Kako je, dođavola, on, iako musliman, mogao da sedi tu i nabraja ta
imena?
„Ne, ne verujem da je bilo ijedno od tih. Kao što sam rekla, stvarno ne
želim da razmišljam o tome.”
„A ostala imena?”, nije odustajao Karl.
„Nemam pojma. Nešto blesavo, kao što rekoh. Kao
Simsalabimkrutelutski.” Osmehnula se. Imala je razloga za to.
„Dakle, ne znaš više apsolutno ništa o njemu? Jesi li sigurna?”
„Ništa, osim da je izgleda došao iz Kopenhagena. Definitivno nije bio sa
Bornholma, ili Jilanda kad smo već kod toga, koliko ja znam. A onda je tu
naravno bio i folksvagen, o kome smo Kristofer i ja govorili.”
„Ovaj?” Asad je gurnuo pred nju fotografiju snimljenu na parkingu.
Ona ju je na trenutak gledala. „Svakako je iste boje i oblika. Ali zapravo
ne može da se vidi jasno.”
„Možeš li da se setiš bilo kakvih pojedinosti u vezi sa njim?”
„Pojedinosti? Videla sam ga samo otpozadi i izdaleka na putu.”
„Možda nekih većih udubljenja ili ogrebotina, boje registarskih tablica,
zavesa na prozorima? Ičega upadljivog?”
Ona se osmehnula. „Prozori su bili zatamnjeni, a mislim da su tablice bile
starinske, crne sa belim brojevima, a onda, bila je tu i crna izvijena linija koja
je izgledala kao da se spušta s krova, i mislim da je imao belu boju na
točkovima, neku vrstu široke linije oko ratkapni, ali nisam sigurna. To što sam
videla na putu mogao je da bude i neki drugi auto.”
„Izvijena linija, rekla si?”
„Ne znam da li je to bila prljavština ili…” Okrenula se prema mužu.
„Možeš li ti da se setiš nečega o tome, Kristofere?”
On je odmahnuo glavom.
U redu, crne registarske tablice. Bar su znali da je vozilo registrovano pre
1976, kakve god korist bila od toga.

„Šta ti kažeš, Karle? Da li su Dalbijevi izvan sumnje?”

Karl je nekoliko puta promenio brzinu pre nego što je odgovorio.
„Za mene je pitanje ko je to bio, Asade. O tome trenutno razmišljam.
Imaću odgovor na tvoje pitanje kada saznamo malo više o Alberte. Inge Dalbi
je definitivno veoma gruba i gnevna žena, ali je inače izgledala pribrano, tako
da je u ovom času ne sumnjičim ni za šta konkretno. A onda, tu je i Kristofer.
On je pravi lenji trut, stoji na pragu i puši, i nikada se neće usuditi da se
suprotstavi ženi. Da li bi mogao da bude dovoljno žestok da počini zločin iz
strasti? Stvarno ne verujem u to.
„Zar ne misliš da je čudno što je mogao da se seti kako je folksvagen imao
zatamnjena stakla posle toliko godina? I da se ona setila da je imao bele
točkove, liniju sa strane i crne registarske tablice? Da li bi ti mogao toga da se
setiš?”
Karl je slegnuo ramenima. Dopustio je sebi da poveruje kako bi mogao.
„Samo trenutak, zar ne idemo u pogrešnom smeru? Zar ne idemo u
starački dom u Reneu u posetu Juninoj sestri?”, upitao je Asad.
„Da, ali mislim da bi prvo trebalo da pronađemo mesto koje se zove
Elene. Možda bi tamo mogao da bude neko ko je živeo u to vreme i ko bi
mogao da se seti hipika.”
„Zar ne misliš da je Habersot već uradio sve što je bilo moguće u toj
oblasti?”
„Da, ali pitanje je da li je to uradio dovoljno dobro. On nam je, na neki
način, dao nekoliko nagoveštaja da bi trebalo da koncentrišemo svoje napore
na čoveka na uvećanoj fotografiji iz njegove kuće, zar ne? Zato pokušavam da
sve to uklopim u širu sliku i shvatim sa kakvom vrstom čoveka imamo posla,
jer to sasvim sigurno trenutno ne mogu da shvatim, Asade.”

Put je bio duži nego što je Karl računao i sunce se već spuštalo. Iako je ostalo
najmanje sat i po do zalaska, senke su bile duge, a boje su nestale iz pejzaža.
„Ovde ima mnogo drveća, Karle. Imaš li ikakvu predstavu kuda idemo?”
On je odmahnuo glavom. „Nazovi Jonasa Ravnu. On će znati kako da
nađemo to mesto.”
„Skoro je šest sati. Neće biti dostupan.”
„Pokušaj. Imaš njegov broj. I uključi spikerfon.”
Ljudi su očigledno rano večerali u ovim krajevima, tako da Ravna nije
zvučao baš srećno što ga uznemiravaju. Zar nisu imali GPS - jesu li umeli da
ga koriste?
I protiv sopstvene volje, sažalio se na njih i objasnio Karlu da moraju
pronaći put do potoka Ele, koji je tekao od Eleneveja tačno nasuprot tabli
nacionalnog parka prirode. Nisu mogli da promaše. Na tabli je bila slika, a
ispod nje je bila ispisana poruka koja nije baš izražavala dobrodošlicu - Zutritt
Verboten.6
Elenevej je krivudao gore-dole, ali pronašli su tablu nasuprot drugog,
nešto manjeg znaka, koji je pokazivao ka stazi uz potok Ele, ćorsokak sa
nekom naizgled napuštenom kućom i štalom nasred livade.
„Čudno mesto. Šta ti misliš o ovome, Karle?”, upitao je Asad kada su
oprezno izašli iz kola.
Karl je odmahnuo glavom. Bilo je teško zamisliti kamp hipika u ovom
bezličnom mestu.
„Možda onaj čovek tamo može nešto da nam kaže.” Karl je pokazao
prema nejasnoj mrlji na stazi koja se polako primicala.
Sačekali su minut pre nego što im se figura nekog muškarca u šorcu,
starog barem sedamdeset pet godina, s naporom približila u nekakvom
kretanju koje bi taj čovek nesumnjivo opisao kao džoging.
Nije izgledalo da će se zaustaviti, možda zato što je znao da bi bilo teško
da ponovo krene, ali je svejedno odlučio da stane, naslonivši ruke na bokove,
zadihan, pre nego što se najzad dovoljno pribrao da odgovori na njihov
pozdrav.
„Svaka čast, ljudino”, rekao je Karl, misleći i na čovekove godine i
sportski napor.
„Da, moraš da se dovedeš u formu pre nego što napuniš šezdesetu”,
odgovorio je on zadihano i sa jakim akcentom.
Samo šezdeset? Bestraga mu glava. Bolje bi bilo da ga odmah ponovo
pošalju da ide dalje.
„Živite li negde u okolini?”, upitao je Karl.
„Ne, ne, ja živim u Hamburgu. Samo sam odlutao predaleko od kuće. Nije
trebalo tako kasno da skrenem udesno.”
Asad se nasmejao. Dakle, ovde ih je bilo dvojica koji su razumeli tu vrstu
humora.
„Pretpostavljam da znate ponešto o istoriji ovog kraja?”
„Šta želite da znate?”
Karl je pokazao na napuštenu kuću i uputio ga u njihovu priču.
„O tome nas je već na stotine puta ispitivao onaj izbezumljeni policajac iz
Svanekea”, odgovorio je on. „Ali da, neki mladi ljudi živeli su ovde otprilike
pola godine. Bivši vlasnik nije preterano vodio računa o tome kako zaraditi
novac.”
„Zašto to kažete?”
„Zato što je tu bila gomila hipika koji ne pripadaju ovde. Drečava odeća i
duga kosa. I išli su okolo i radili razne čudne stvari.”
„Šta to, na primer?”
„Trčali su uokolo mašući suncu. Palili su vatre uveče i skakali oko njih,
ponekad potpuno goli i na taj mističan način. To nije bilo nešto što bi mi
ostali radili”, rekao je uz iskrivljen osmeh.
„Mističan način?”
„Da, slikali su simbole po svojim telima i zapevali kao da su katolici.
Neki kažu da su bili sledbenici Esira7, da su verovali u nordijske bogove, ali
mi ovde smo mislili da su jednostavno ludi, kao i mnogi drugi turisti.”
„Zanimljivo. Kakve simbole?”
„Nemam pojma. Jednostavno nekakve budalaštine.” Lice mu se ozarilo.
„Skoro kao kod Indijanaca.”
„Čudno.”
„Da, a imali su i veliku tablu iznad glavnih vrata. Nebeska sfera, mislim
da je to pisalo na njoj.”
„Ali nisu propovedali svoje učenje, ili izazivali probleme po kraju?”
„Ne, ne, bili su fini i mirni na svoj način. Samo malo ćaknuti, kako se
kaže.”
Karl je pokazao na Asadovu torbu, a ovaj je izvadio fotografiju čoveka sa
folksvagen kombijem.
„A ovaj čovek ovde? Da li ga prepoznajete?”, upitao je Asad.
„O da, policajac je takođe svaki put imao ovu fotografiju sa sobom. Rekao
sam mu da su imali isti kombi, ali da nemam pojma ko je taj čovek. Sada ne
viđam tu vrstu ljudi. Zar ne?”
„Dakle, u poslednje vreme nemate čemu da se čudite dok džogirate?”
„Bože, ne. Šta mislite, zašto bih sada to radio?”
Proverili su još nekoliko dodatnih pojedinosti. Da, tablice su bile crne, i
da, postojala je crna izvijena linija pri vrhu oba boka kombija, ali inače nije
bilo nekih primetnih obeležja, ulubljenja ili ogrebotina. I da, na placu je bilo
devet ili deset mladih ljudi, četiri do pet od oba pola. Onda su jednog dana
jednostavno nestali Tako je to bilo, i od tada je vlasnik primao samo Nemce.
Oni su donosili više novca.
„Da li biste vi ili neko drugi mogli da potvrdite datum njihovog odlaska
odavde? Da li je to otprilike bilo u vreme potrage za Alberte Goldšmid?”
„Nemam pojma, ali što se mene tiče, ne bih mogao. Dosta putujem, i u to
vreme sam takođe bio na putu. Ja sam biohemičar specijalizovan za enzime, i
bio sam u Groningenu na istraživačkom putovanju. Radilo se o proizvodnji
krompirovog brašna, ako već treba da znate”, rekao je kroz smeh.
Asad je iskolačio oči. „Krompirovo brašno! To je stvarno dobro. Kada
imate kamilu koju je nažuljalo sedlo, vi…”
„Hvala ti, Asade. Ne verujem da su kamile važne gospodinu u ovom
trenutku.” Karl se okrenuo prema čoveku. „A vaš nekadašnji komšija koji je
iznajmio kuću? On je sigurno morao tačno da zna kada su otišli odavde?”
„On! Ma njega nije bilo briga ni za šta. Živi na sasvim drugom delu
ostrva. Sve dok je dobijao svoju kiriju, ostavljao je ljude da rade šta hoće.”
Rekao im je njegovo ime, prikupio snagu i nastavio da trči teškim
korakom, izlažući pluća krajnjem naporu.
„Mislim da moramo početi da se upoznajemo sa sadržajem fascikli
istražnog tima, kao i sa Habersotovim privatnim beleškama. Izgleda da
postoji mnogo toga što smo mogli da pročitamo umesto što se lomatamo
ovuda po zabitima.”
„Šta to znači ’zabitima’?”
„Zaboravi. To se samo tako kaže.”

Starački dom Snorebaken u kome je živela sestra June Habersot, bio je noćna
mora od svetlucavog stakla i sivih gipsanih zidova. Blistava novogradnja na
svaki zamislivi način. Gledano spolja, to bi bilo savršeno mesto za sedište
neke papreno skupe knjigovodstvene firme, ili privatne klinike za plastičnu
hirurgiju. Nije bilo baš ono što biste zamišljali kao opštinsku ustanovu za
poslednji etapu u životu.
„Karin Kofed počela je pomalo sporo da shvata”, obavestila ih je
negovateljica dok ih je uvodila unutra. „Nažalost, udružile su se demencija i
Alchajmer, ali ako se budete držali jedne teme, ponekad ima i svojih boljih
trenutaka.”
Sestra June Habersot sedela je sklupčana u svojoj fotelji, dok su joj ruke
poigravale. Njen osmeh izgledao je zamrznut u vremenu, ali ruke su joj bile
vrlo živahne, kao da diriguje simfonijskom orkestru na zamišljenom koncertu.
„Ostaviću vas nasamo neko vreme, inače bih joj oduzela svu pažnju”,
rekla je negovateljica uz osmeh.
Seli su nasuprot nje na usku sofu i sačekali dok sama nije skrenula pogled
na njih.
„Karin, voleli bismo malo da porazgovaramo sa vama o Kristijanu
Habersotu i njegovoj istrazi”, rekao je Karl najzad.
Ona je klimnula glavom i ponovo se izgubila. Sedela je na trenutak zureći
u svoje ispružene prste pa se okrenula prema njima, sada več možda malo
pribranija.
„Zbog… Bjarkea!”, izjavila je.
Karl i Asad su se pogledali. Ovo neće biti lako.
„Da, Bjarke više nije tu, to je tačno. Ali nije on razlog zbog koga želimo
da razgovaramo o Kristijanu.”
„Bjarke je moj sestrić, on igra fudbal.” Zastala je. „Ne, zapravo ne igra.
Kako se to zove?”
„Bjarke i vaša sestra June i vi živeli ste zajedno, kako su nam rekli.” Asad
se pomerio na ivicu sofe da bi bili bliže jedno drugom. „Bilo je to u vreme
kada su se June i Kristijan razveli, a ona se viđala sa drugim muškarcem. Pre
mnogo godina, kada ste živele zajedno. Sećate li se?”
Na njenom glatkom čelu pojavila se bora od zabrinutosti. „June. Ona je
ljuta na mene.”
„Na vas, Karin? Zar nije ljuta na Kristijana?” Sada se i Karl primakao
bliže.
Na trenutak su je ponovo izgubili. Gledala je kroz prozor, pa malo zatresla
glavom gore i dole kao da odgovara sama sebi u nekom unutrašnjem
monologu. Ruke su joj blago podrhtavale. Zatim je bora nestala sa njenog
čela, i telo joj se opustilo. Ovo naizgled nije vodilo nikuda.
„Da li se June žalila na Kristijanovu istragu. Možete li da se setite toga?”
Nema sumnje da je ovo pitanje doprlo do nje jer se okrenula prema njima
gledajući ih izražajnim očima. Ali nije bilo odgovora.
„Bjarke je mrtav. On je mrtav”, ponovila je nekoliko puta, ponovo vrteći
rukama ispred sebe.
Asad i Karl su pogledali jedan u drugog. Bila bi potpuna slučajnost ako bi
dobili ikakav smislen odgovor od nje, tako da su mirne duše mogli da gađaju
nasumice. Karl je glavom dao znak Asadu, a on je na to izvukao sliku čoveka
sa folksvagen kombijem.
„Da li ste čuli da Kristijan ili June pričaju o čoveku sa ove slike?”, upitao
je Karl. Ovo je bilo čisto kockanje.
„Onom zgodnom sa dugom kosom”, dodao je Asad.
Ona ih je zbunjeno pogledala. „Bjarke je imao dugu kosu. Uvek je imao
dugu kosu”, rekla je. „Kao taj čovek.”
„Da, taj čovek. Da li je iko pomenuo išta o njemu?” Karl je pokušao da je
zadrži na temi.
Ona je naizgled pokušala da se fokusira na ono što je njegov prst
pokazivao, ali ništa se nije dogodilo.
„Možeš li da se setiš njegovog imena, Karin? Da li je bilo Lot?”
Zabacila je glavu i nasmejala se otvorenih usta. „Lot! Njegova žena se
pretvorila u stub soli.8 Sećaš li se toga?”
Karl je pogledao Asada. „Mislim da ćemo napraviti pauzu. Šta ti misliš?”
On je rezignirano odmahnuo glavom. Izgleda da za ovu priliku nije bilo
prikladne šale o kamili.

„Nazvaćemo June Habersot i preći pravo na temu momka sa slike. Ne može

da uradi ništa gore od toga da spusti slušalicu.”
Asad je zamišljeno klimnuo glavom, podižući nogu na instrument-tablu.
„I hoće, to je sigurno. Možda bi umesto toga trebalo da se odvezemo
nazad kod nje i suočimo je sa fotografijom u iznenadnom napadu.”
Karl se namrštio. Da se odvezu nazad u Okirkebi? Ne bi to uradio ni
mrtav. Pozvao je broj June Habersot i sa druge strane mu se javio glas koji je
mogao da lomi staklo.
„Izvinite što vas ponovo uznemiravam, June. Nisam nameravao da vas
gnjavim. Upravo smo došli iz staračkog doma u kome živi vaša sestra. Rekla
nam je da vas pozdravimo. Malo smo razgovarali sa njom o starim danima,
znate, i u vezi sa tim želeli bismo da vam postavimo nekoliko pitanja što se
tiče onoga što znate o mladom dugokosom čoveku koji se vozio ostrvom u
svetloplavom folksvagen kombiju.”
„Ko vas je naveo da poverujete da sam ga poznavala?”, prasnula je ona.
„Moja sestra? Ona je dementna. Zar nisi to primetio, glupa budalo?”
 Karl se namrštio. Ova vrsta neposrednosti koju je June Habersot
preferirala bila je nešto na šta je prosto morao da se navikne.
„Da, zaista ne može da se ne primeti. Ali možda nisam bio jasan. Nas ne
zanima da li ste poznavali nekog drugog čoveka u to vreme, nego da li ste
poznavali čoveka koji je živeo u Eleneu u nekoj vrsti hipi komune, sa kratkim
imenom koje je podsećalo na imena iz Biblije, a on je uz to bio iz
Kopenhagena. Da li vas to podseća na nešto?”
„Da li ste o tome ispitivali Karin? Ne možeš jednostavno da ideš unaokolo
i ispituješ ljude o meni, ili o tome koga sam ja poznavala, seronjo jedan.
Upravo sam izgubila sina, zato bi mogao da prestaneš da me zoveš. Jasno?”
Karl je razrogačio oči. Ova žena se nije uzdržavala. „Da, June, jasno mi
je. Ali zar telefonski poziv nije bolji od privođenja u policijsku stanicu na
ispitivanje? Potrebne su nam informacije o tom čoveku, a ti si jedna od ljudi
koji su možda nešto čuli o njemu. Imamo fotografiju…”
„Nemam pojma o kom čoveku govoriš. To je samo gomila sranja koju ste
pronašli u Kristijanovim papirima.” I zatim je prekinula vezu.
„Šta je bilo?”, upitao je Asad.
Karl je progutao pljuvačku. „Ništa. Ona je pogrešno razumela i pobrkala
stvari, i nisam mogao da doprem do nje. Podigla je sve svoje odbrambene
barijere prema nama.”
Asad ga je umorno pogledao. „Da li da se odvezemo tamo i gurnemo joj
fotografiju pod nos?”
Karl je odmahnuo glavom. Zašto bi to uradili? June je pokazala svoju
nespremnost na saradnju. Karin je bila beznadežan slučaj, a Bjarke pomalo
nespreman da bilo čime doprinese. Mogli su mirne duše da odustanu od bilo
kakvog vida pomoći od strane žalosnih ostataka najbliže porodice Kristijana
Habersota.
„Šta ćemo onda?”
„Ti se odvezi u Listed i pomozi Rose”, rekao je Karl osmehujući se.
„Bojim se da ću ja večeras morati da ostanem ovde i čitam dokumenta.”
Zatim je posegnuo za Asadovom fasciklom i u trenutku ishitrenosti zauzvrat
mu pružio ključeve kola. „Tim povodom, dozvoliću ti da me prvo odvezeš do
hotela.”
Bio je to gest zbog koga će Karl zažaliti samo nekoliko trenutaka kasnije.
Neverovatno je koliko je često i opasno neko mogao da pretiče druge
automobile na kratkoj vožnji kroz Rene.
Bilo je nekoliko stvari vrednih pažnje u papirima koje im je nadzornik
Birkedal predao. Prvo, to da informacije u njima nisu ažurirane od 2002, i
drugo, da teorija o ubistvu s predumišljajem nikada nije čak ni razmatrana u
istrazi. Možda je uzrok tome bila politika policije, jer ako je to bilo ubistvo,
slučaj nikada ne bi mogao da bude odložen u arhive. Druga mogućnost bila je
da mesto nesreće nikada nije bilo dovoljno analizirano.
Ali Karl je znao da bi razlog zapravo moglo da bude nešto tako čudovišno
banalno kao što je bio pritisak koji je vršio Habersot i koji ih je sve potpuno
paralisao. Zar nije istina da je oterao ljude od sebe kada je postao previše
nametljiv sa svojim teorijama?
Karl je klimnuo glavom sam za sebe. Ubistvo nije bilo normalan i
svakidašnji slučaj na ostrvu kao što je Bornholm, a zadatak njegovog
rešavanja nikada nije prepušten mobilnoj operativnoj grupi, pa ko bi onda
sejao seme sumnje o uzroku smrti u umovima manje iskusnih lokalnih
istražitelja? Habersot?
Teško.
Kao što je sada mogao da pročita u dokumentima, policajci u Reneu bili
su jedinstveni oko teorije o nesreći posle koje je vozač pobegao sa lica mesta,
ali nikada nisu uspeli da utvrde o kom se vozilu radilo, a pogotovo ko je bio
vozač. Samo su Habersotova tvrdoglavost i ogromno uloženo vreme i energija
poveli slučaj u određenijem pravcu, ali ko je mogao da kaže da je on bio u
pravu?
Prošlo je nekoliko sati pre nego što je Karl čuo Asada i Rose kako ulaze
na prednja vrata hotela.
Asad je izgledao premoreno i odmah se sručio na svoju polovinu kreveta.
Dva minuta kasnije ležao je razjapljenih usta, hrčući tako glasno da se sve u
sobi što nije bilo prikucano ekserima treslo.
Ni Rose nije bila naročito opširna u vezi sa svojom procenom i
pakovanjem Habersotove imovine. To će očigledno morati da sačeka dok sve
ne prenesu u sedište policije, jer je ona sada samo želela da spava.
Srećnica, pomislio je Karl kada je ponovo legao pored kovrdžave
mešavine pneumatske bušilice i krda gnua u stampedu. Uprkos velikom
iskušenju, odupro se porivu da stavi jastuk preko Asadovih razjapljenih usta i
snažno pritisne.
Osvrnuo se oko sebe u očajanju i video mini-bar.
 Ovo je verovatno bolje od čepova za uši, pomislio je dok je otvarao vrata
frižidera.
Posle dve limenke piva i najmanje deset bočica raznih vrsta žestokog pića,
njegove bubne opne najzad su utrnule.

18

Oktobar 2013.
Pirjo je pokušala da se smiri; crevom je oprala čizme, nogavice pantalona,
ašov i skuter u ružičasto okrečenoj zgradi koju su zvali Staja čula. U ovaj deo
centra posebno su dolazili novi učenici - opterećeni depresivnim tendencijama
i lošom karmom - da se rasterete milujući njuške ponija i udišući miris tek
pokošenog sena i vonj sveže konjske balege. Ovde je obično vladala prilična
gužva dok su timareni konji i čišćeni njihovi boksovi, ali u ovo doba dana,
kada su svi bili u dubokoj meditaciji u svojim sobama, ona je bila oslobođena
svakog uznemiravanja, nebesima hvala.
Pirjo je pribrano i praktično rekla sebi da stane i razmisli, otrese sve sa
sebe i seti se da je to nevažno u velikom kosmičkom rasporedu stvari.
Pre samo sat vremena po treći put u životu nekoga je ubila, a takve stvari
ostavljale su trag. Podlaktice su joj bile jarkocrvene, a srce jako lupalo.
„Nije moglo da bude nikako drugačije”, šapnula je samoj sebi.
Ta žena, Vanda Fin, jednostavno se na silu probila u njen svet, uprkos
svim upozorenjima. Sada je posledica bila to da ju je visoka sveštenica
Akademije za upijanje prirode s pravom zaustavila, na taj način još jednom
sačuvavši svoje mesto pored Atua. Činjenica da je tako nešto svaki put
uzimalo svoj danak bila je druga priča. Unutrašnji mir bio je izložen napadu,
duša je bila neuravnotežena, ali šta se drugo moglo očekivati!
Postojao je samo problem da Atu sazna za to ako stvari nisu urađene kako
treba.
Pirjo je rekla sebi da umiri puls dok se penjala uz merdevine na najviši
senik u staji.
„Horuse, rođen od device”, nabrajala je penjući se, „vodiču dvanaest
sledbenika, podignut iz mrtvih trećeg dana, oslobodi me moje zavisnosti.” A
kada to nije pomoglo, ponovila je nekoliko puta, i dalje bez učinka, što je
šokiralo Pirjo, jer u drugim prilikama nije bilo ovako. Kako je mogla da krene
dalje ako demoni preuzmu vlast i ako duh ne bude sa njom? Zar nije ona, kao
i uvek, stupila u akciju iz pravednog razloga? Zar nije ta Vanda došla da sruši
ono što su ona i Atu izgradili? Pa zašto su joj onda prsti i dalje drhtali?
Zatvorila je oči, sklopila dlanove ispred lica i udahnula polako i duboko.
Sada je neopozivo poštedela sve u Akademiji zle energije Vande Fin. Znala je
to. Tako da to nije moglo da bude pogrešno.
Još jedanput je počela da zapeva, i na svoje olakšanje primetila da joj se
puls usporio.
U znak zahvalnosti klimnula je glavom prema snopu zraka koji su dopirali
kroz krovne prozore, zahvalila se Proviđenju i premotala protekle događaje u
glavi sa obnovljenom snagom i energijom.
Poslednjih nekoliko sati bili su neverovatno napeti, tako da je lako bilo
napraviti greške. Nešto je mogla da zaboravi ili previdi, a ako je bilo tako,
onda je jedino preostajalo da to ispravi, i to brzo.
Pirjo je sklopila oči i u glavi premotala film do mesta zločina. Koliko je
znala, nije napravila nikakve greške, niti je bilo šta previdela.
Telo nage žene neće biti uskoro pronađeno, ako ikada i bude. Bila je
sigurna u to. Ostavljeno je na zabačenom mestu. To je bila jedna stvar koju je
mogla da precrta na svom spisku.
Zemlja ispod najdublje bare tamo u Alvaretu bila je mekana, tako da je
bilo lako kopati dovoljno duboko da grob ne bude izložen pogledu u slučaju
pljuskova. To je takođe bilo sređeno. Precrtano!
Pažljivo je izbrisala sve tragove koji bi mogli da navedu zalutalog
botaničara ili turistu sa utabane staze prema grobu. Precrtano!
I najzad, pobrinula se da je niko ne vidi tamo, ni kada se vozila iz te
oblasti. Precrtano!
Pirjo je zadovoljno klimnula glavom i odgurnula nekoliko kartonskih
kutija u stranu preko greda na seniku. Morala je da se pokrene. Okupljanje u
Akademiji uskoro će početi, sada kad su učenici u svojim sobama završili sa
meditacijom i proučavanjem samih sebe. U ovom trenutku dvorište je još bilo
prazno. Samo su izdajničke kamere, koje je Atu postavio i sa unutrašnje i
spoljašnje strane, na njeno ubeđivanje, mogle da pokažu da je ona bila otišla i
šta je radila otkako se vratila.
Pobrinuće se da pobriše snimke kada se vrati u kancelariju, tako da ni to
neće biti problem.
Sada su preostale još samo ženine stvari.
 Pogledala je u gomilicu odeće koju je skinula sa tela: suknja, bluza, donji
veš, dvobojni kaiš, šal, cipele sa potpeticom, kaput i čarape. Sve je, naravno,
moralo da bude spaljeno i uništeno. Ali dok se ne ukaže bolja prilika, stvari će
morati da ostanu ovde, u jednoj od kutija za selidbe u magacinu, među
odećom zaostalom iza pojedinih članova Akademije, odbačenom pre početka
njihovog budućeg asketskog života.
Za ostatak, koji se sastojao od ženine tašne i njenog sadržaja - pakovanje
kondoma, razni uzorci šminke, telefon, ključevi, uključujući i onaj od pretinca
za prtljag na stanici, nekoliko stotina evra, putni dokumenti i pasoš - morala je
smesta da se pobrine.
Na šta je još morala da misli?
Vanda Fin je u svom zahtevu za prijem na kurs napisala da je ona jedina iz
svoje porodice emigrirala sa Jamajke pre nekoliko godina i da je dala otkaz na
poslu. Iznajmljivala je sobu u predgrađu Londona, i to je bio život koji je
želela da ostavi za sobom. Nije imala nikakvog razloga da ostaje u Londonu,
to je bilo završeno poglavlje u njenom životu. Ukinula je sve usluge na koje je
bila pretplaćena, uključujući i internet. Prodala je sve što je imala: kompjuter,
radio, televizor, nameštaj i nešto malo odeće. A posle toga, ako uspešno završi
uvodni kurs na Akademiji, kao što se nadala, želela je samo da bude primljena
za stalnog stanovnika u kompleksu Akademije.
Nije bilo ničega drugog, tako da je situacija izgledala bezbedno. Žena nije
ostavila nikakav primetan trag o ovom svom poslednjem putovanju u životu.
A čak i da jeste, ako bude potrebno, Pirjo će jednostavno poricati da išta zna o
njenom životu i iznetim planovima. Kako bi, za ime sveta, iko ikada mogao
da dokaže suprotno? Kompjuter Vande Fin je prodat. Ona nije imala bliskih
srodnika u Engleskoj. Nije imala razloga da ostane u Londonu, i stoga
verovatno nije imala prijatelje ili kolege kojima se poveravala.
Povrh toga, tog jutra Pirjo je već izbrisala sa svog hard-diska sve
informacije koje bi mogle da je povežu sa tom ženom, pa šta je, dakle,
preostajalo? Da li ih je možda neko video na njihovom putovanju od Kalmara
do Alvareta? Da, sigurno jeste, ali niko koga je Pirjo poznavala. Čak i ako je
slučajno viđena sa tom ženom, da li bi se neznanci zaista setili nečega toliko
nevažnog za nekoliko nedelja?
Nemoguće, pomislila je, zaključujući da je danas bilo mnogo novih lica na
zapadnoj strani ostrva.
Istina, poslednji veliki talas turista je prošao, ali barem stotinu posetilaca
lunjalo je putevima na zapadnoj obali čitavog dana zbog zajedničkog
događaja u organizaciji umetničkog udruženja.
 To definitivno nije bio dan u kome bi jedan događaj ili nekoliko ljudi na
putu bili zapamćeni više nego neki drugi. Ne, o tome više nije morala da
razmišlja. Nestanak Vande Fin, najverovatnije, neće biti prijavljen jako dugo,
a ko će se do tada sećati jednog dana kao što je ovaj?
Pirjo je odmahnula glavom i stavila nekoliko velikih komada krečnjaka u
ženinu tašnu. Kada ju je zavitlala što je dalje mogla u Baltičko more, samo je
morala da se vrati u salu za sastanke pre nego što počne okupljanje svih
polaznika Akademije.
Bogu hvala što je situacija i dalje bila takva da ništa nije funkcionisalo
ako Pirjo nije bila tu da sve uradi.

Obukla se u belo i mirno ušla u salu. Pokazala je svim učenicima

odgovarajuća mesta u skladu sa njihovim položajem unutar udruženja pre
nego što je Atu ušao. Pošto je bio oktobar, svetlost iz svetlarnika u sali i dalje
je bila kristalno jasna, a staklom popločani deo poda, na kome se Atu
nakratko zaustavio, izgledao je skoro kao da je od zlata, topao i opčinjavajući
kao i izgled samog vrhovnog majstora.
Kada je on ušao, okupljeni učenici ćutke su sedeli na podu, kao i obično,
lica ispunjenih iščekivanjem. Svi su živeli i disali za ove sastanke jer su
Atuove reči bile vrhunac dana, bez obzira na to šta se dešavalo ovde ili dole
na obali u zoru. U prisustvu Atua Abanšamaša Dumuzija nalazili ste odgovor
na sve potrage i pitanja, i njegovi sledbenici sjatili su se u salu.
Biti deo ovoga i dalje je izazivalo duboka osećanja, pomislila je Pirjo.
Kada je Atu istupio napred u svojoj žutoj odori sa prelepim ukrasima na
rukama, bilo je to kao da se odjednom upalila svetlost u tami - zračenje
energije. Kada je raširio ruke u pokretu kao da grli okupljene i prima ih u svoj
svet, izgledalo je kao da gledaju u samu životnu istinu.
Neki ljudi govorili su da su smatrali ova okupljanja krajem hodočašća, na
kome su postizali krajnje pročišćenje i tela i duše, i kada su se pred njima
otvarale neočekivane i konačne životne putanje. Drugi su bili manje konkretni
i objektivni, i prepuštali su se bez zadrške, dopuštajući da se dogodi ono što
su nazivali čudom u duši.
Ali bez obzira na to kako je sve ovo zajedno uticalo na njih, dve stvari su
im bile zajedničke. Plaćali su čitavo bogatstvo da sede ovde na podu
prekrštenih nogu i Pirjo je bila ta koja je određivala ko je od njih pozvan da
uđe unutra i na kom mestu će sedeti. I mada je Pirjo, kao i svi ostali u
Akademiji, idolizovala Atua, ona je to svakako radila na drugačiji i potpuniji
način nego ostali.
Za Pirjo, Atu je simbolizovao muškarca i staratelja, otelotvorenu
seksualnost, vrh koplja, bezbednost i, konačno, duhovnost, sve u jednoj
jedinoj osobi. Tako je osećala otkad ga je prvi put srela. Možda je s godinama
pomalo okorela što se tiče statusa za koji se Atu izborio kao prorok i duhovni
vođa. Ali definitivno nije uvek bilo tako.
Bio je to, uostalom, dug put.

Varoš Kangasala, osim što je bila bogata i nalazila se nedaleko od Tamperea,

drugog po veličini finskog grada, bila je i veoma blizu gradića u kome su se
Pirjini roditelji naselili i odlučili da podižu svoju decu. Ovde, u neposrednoj
blizini tog bajkovitog i u pesmama proslavljenog mesta, gde su se stapale
bujice turista i zapanjujuće živopisna priroda, njeni roditelji gajili su svoje
ogromne nade u vezi sa budućnošću. Sve je trebalo da bude vrlo lepo i dobro,
ali nije bilo, jer ni Pirjin otac ni majka nisu posedovali kvalitete neophodne za
ostvarivanje tih nada.
Mali i neverovatno pretrpani kiosk bio je sve što je ispalo od njihovih
snova. Kiosk sa malim brojem stalnih mušterija i na zabačenoj lokaciji, samo
prosta baraka, izgrađena za vreme Prvog svetskog rata od drveta i drugih
jednostavnih materijala koji se nisu mogli upotrebiti ni za šta drugo. Zime su
bile ledenohladne, a leta mlaka, i komarci iz malih jezera u okolini nasmrt su
ih mučili. To je bilo otprilike sve što se o tome moglo reći.
Čitav njihov život proisticao je iz ove žalosne polazne osnove. Roditelji i
njihovo troje dece ovde je trebalo da sebi obezbede životne prihode i status, i
dokopaju se sredstava koja bi u teška vremena mogla da im posluže i za
kulturno uzdizanje i opšte obrazovanje.
Spektakularni događaji i privlačne perspektive koje su postojale u svetu
mogli su da uđu u Pirjin jednolični život samo preko šarenih časopisa u
kiosku. Kroz njih su joj se otvarale mogućnosti koje je nudila budućnost, ali
samo uz svest da mora otići odavde. A Pirjo je sanjala da ima mogućnosti u
svom životu, koje su malo pomalo svedene na potpuno ništavilo kada ju je
otac ispisao iz škole kako bi mogla da radi u prodavnici kada on sam nije
mogao time da se gnjavi.
Ali stvari se nisu razvijale tako za Pirjine dve mlađe sestre, koje su njihovi
roditelji voleli više od nje. Za njih ništa nije bilo previše dobro. One su mogle
da idu na časove plesa u grad, i morale su da uče kako da sviraju razne
instrumente i izgledaju ugledno. Sve je to koštalo novca koji je Pirjo morala
da napabirči. Ta stvarnost koja ju je grizla i frustrirala svakog dana, ili, grubo
rečeno, koja ju je terala da popizdi, činila je da pozeleni od zavisti i stvarno
žudi za osvetom.
Ali tek kada je njena mlađa sestra došla kući sa mačetom, i kada joj je
dopušteno da ga zadrži, to ju je stvarno pogodilo.
„Kad god sam ja tražila kućnog ljubimca, uvek ste govorili ne!”, povikala
je. „Sve vas mrzim. Svi možete da idete dođavola.”
Platila je cenu za svoju iskrenost tako što je dobila jednu iza ušiju. Mače
je ostalo gde je i bilo.
Kada je sledeće nedelje napunila šesnaest godina, očekivana gomila
poklona nije stigla. Tog dana shvatila je da je sve potpuno besmisleno jer šta
god ona sanjala i čemu god se nadala, njena sudbina bila je da velika životna
iskustva za nju budu retka i međusobno veoma razdvojena.
Usled dosade i mržnje prema svojim sestrama, u podjednakoj meri kao i
prema sopstvenom životu, iste te večeri počela je da se druži sa nekim
problematičnim tipovima iz Kangasale, a rezultat je bio verovatno malo više
uzbudljiv nego što bi to bilo dobro za nju.
Kada ju je otac zatekao kako sedi iza kioska sa tim ološem i puši hašiš,
prebio ju je tako surovo da nekoliko dana nije mogla da legne da spava.
I mada su se njene telesne i duševne rane zacelile, načula je kako njena
majka upozorava sestre da nikada ne postanu kao njihova starija sestra.
„Ali to se neće dogoditi. Postoji samo jedna trula jabuka u korpi. Vaša
starija sestra je nevaljala devojka, a ne kao vi, anđeli moji”, završila je,
konačno joj zabivši nož u srce.
„Pa onda bi možda jednostavno trebalo da izbacimo tu jabuku?” rekla je
najmlađa smejući se.
Da izbace jabuku?. One su to pričale o njoj.
Da je Pirjo mogla da zaplače, plakala bi, ali odavno je shvatila da ranjiva
strana njene ličnosti ne može da se upotrebi ni za šta. Ali moralo je da bude
neke reakcije, inače bi poludela.
U činu čistog prkosa, te noći se iskrala iz kreveta i ubila sestrino mače, pa
ga zatim stavila tačno na sredinu tezge u radnji.
Potom je iz kase uzela sav novac za koji je mislila da su joj zakinuli, a
ostatak ostavila napolju da ga uzme prvi ko naiđe. Sa torbom preko ramena,
ostavivši otvorena vrata za sobom, pobegla je od kuće s namerom da se
nikada ne vrati.
Na neko vreme smestila se sa nekim Britancima i grupom ludih boema iz
Helsinkija u iznajmljenoj brvnari na drugoj strani grada. A pošto su ovi njeni
prijatelji, koji su bili stariji od nje, živeli malo nekonvencionalnije nego što su
meštani to mogli da podnesu, postali su glavna tema za tračeve u gradu, i
mlada Pirjo zajedno sa njima.
Od tih veoma raznolikih ličnosti u komuni po prvi put je naučila da ceni
nadrealni blesak kojim je severna svetlost obasjavala nebo. Mir jezera.
Ushićenje koje je donosila rakija domaće proizvodnje zajedno sa
neobaveznim seksom. I mada je to, na svoj način, izgledalo kao srećno vreme,
ona je s tugom primetila kako poslednjih nekoliko nevinih trenutaka mladosti
nestaju.
Na kraju je socijalna služba za decu i omladinu dobila toliko ogorčenih
pritužbi na komunu od komšija i samih roditelja da se osetila prinuđenom da
interveniše.
Kada su službenici došli u komunu, bilo je već prekasno jer je Pirjo otišla,
pošto je iz kasice prasice uzela i poslednji novčić.
Sa tim malim bogatstvom u džepu i sa uverenjem da je sreća čeka odmah
iza ugla, stigla je do Danske i skandinavskog grada sa najmanje predrasuda,
Kopenhagena.
Tu je provodila dane u omladinskom domu u Nerebreu, gde su se motale
sve zamislive - a naročito nezamislive - vrste ljudi, i nije prošlo mnogo pre
nego što je probala svaku vrstu stimulansa koja se mogla popušiti ili popiti.
Posle nekoliko žestokih sukoba sa dve glavne devojke o tome sa kojim od
momaka može da ima seks, izbacili su je napolje i ona nije videla drugu
mogućnost, osim da živi na ulici. Nakon što je bedno lutala mesec dana, ne
radeći ništa drugo osim što je prosila za sitninu da bi mogla da se još jednom
uradi, upoznala je malo starijeg momka koji je imao svoj stan. Bio je
ljubazan, imao je nežan osmeh i zvao se Frank. Rekao joj je da najjača
pokretačka snaga u životu nisu ni seks ni alkohol, nego oplemenjivanje duše i
njeno putovanje sa jednog nivoa na drugi. To je zvučalo čudno, ali možda je
predstavljalo izlaz iz usrane situacije u kojoj se nalazila, pa ga je zato slušala.
Ono što je govorio zvučalo je vrlo jednostavno. Sve dok se trudiš da
razumeš kako telo i duša mogu biti oslobođeni od svojih potreba jedino ako
radiš na svojoj duhovnosti i meditiraš, bićeš slobodan i srećan.
Pa zašto da ne? Nije dobijala batine, nije se budila sa kosom punom vaški
i nije se gadila same sebe.
Pirjo je ojačala i polako počela da ima bolje mišljenje o sebi, dok su
eksperimenti u istraživanju duše i njene energije rasli po svom broju i
rasponu. Tokom dana oboje su radili u Burger kingu na Rodhuspladsenu sa
malim kapama na glavi i u uniformama natopljenim vonjem kuhinjskog ulja,
brze hrane i slatkih pića. Morali su da žive od nečega. Ostalo vreme bilo je
posvećeno širenju svesti: od vidovitosti, preko kurseva joge i sastanaka sa
vidovnjacima, do horoskopa i tarot karti. Nije bilo mnogo oblasti sveta
misticizma u kojima se nisu okušali u tom periodu.
Uprkos tome što je Pirjo žudela za Frankom, živeli su u celibatu prvih
nekoliko godina kako bi dali duši neograničen prostor da se hrani svom
raspoloživom energijom. A ipak je došlo vreme kada je Frank osetio da
planete, psihološke snage i budućnost pokazuju prema drugim ciljevima, i
napustio je taj put.
„Spreman sam da isprobam svoje telo u spoju sa drugima”, rekao je. Ta
transformacija bila je rezervisana samo za njega i ona ju je nevoljno
prihvatila. Ali opet, zašto bi imala seks sa drugim ljudima kada je Frank bio
taj koga je želela?
Sa tom promenom shvatanja Frank je posadio korene svog alter ega, Atua
Abanšamaša Dumuzija, i njegove vestalke Pirjo Abanšamaš Dumuzi.
Od tog trenutka, uloga Pirjo u njihovoj vezi bila je prvenstveno da bude i
vitez i sluga Frankovoj alternativnoj ličnosti, Atuu. I mada je ovo bio poželjan
položaj u odnosu na mnoge druge, u stvarnosti je bio i vrlo sputavajući.
To je bio nesklad zbog koga je ona bila spremna da uradi sve što je
moguće kako bi ga promenila.
Zato što je Pirjo imala ambicije.

19

Subota, 3. maj, nedelja, 4. maj i ponedeljak, 5. maj 2014.

Jutarnje buđenje bilo je naglo i neprijatno, pogoršano tutnjavom u glavi i
previše jasnom svešću da mini-barove treba koristiti isključivo sa određenom
uzdržanošću.
Kada su se dovezli na palubu za automobile na trajektu, Rosin tovar robe
već je stigao. A bilo je jasno da je premali kombi za selidbe teško podnosio
teret na osovinama svojih točkova. Dođavola, sve to smeće moralo je da stane
u njihove podrumske prostorije. Karl je jedva mogao da poveruje u to, a Rose
im je još rezervisala mesta za stolom u kafeteriji između dvojice krupnih ljudi
iz agencije za selidbe.
Karl im je klimnuo glavom krajnje oprezno. Bolje je bilo da što manje
pomera glavu u kojoj mu je tutnjalo.
„Vreme se pogoršava”, rekao je jedan od vozača kao uvod u nešto što je
lako moglo da se pretvori u beskrajni niz besmislenog i uzaludnog ćaskanja.
Karl je pokušao da se osmehne.
„Turoban je”, rekao je Asad.
Karl nije mogao da se gnjavi pokušajem da ga ispravi.
„Ha! Turoban”, prasnuli su u smeh ljudi iz agencije za selidbe, ubacujući
brzu hranu koja se sastojala od podjednake količine masti i belog brašna u
usta. „Mislim da si hteo da kažeš mamuran, druškane”, rekao je jedan od njih
smejući se, pa prijateljski pljesnuo Asada po leđima toliko jako da je tim
udarcem mogao kamen da prepolovi.
„Oh”, izustio je Asad dok je njegov inače zavidan južnjački ten poprimao
manje prijatnu nijansu. Zagledao se u talase, već spreman da odustane.
„Da li lako dobiješ morsku bolest?” upitao je jedan od njih. „Pa, ja imam
čudesan lek za to.”
Izvadio je neku flašicu i sipao njen sadržaj u praznu čašu.
„Moraš da ga iskapiš, inače neće delovati. To ti učini nešto sa stomakom
od čega se osećaš bolje.”
Asad je klimnuo glavom. Bio je spreman da isproba bilo šta što bi moglo
da ga poštedi sramnog odlaska u toalet po kese za povraćanje.
„Do dna!”, uzviknuli su nosači iz agencije za selidbe kada je Asad zabacio
glavu i sasuo sadržaj čaše u grlo kao što mu je preporučeno.
Prošlo je manje od sekunde pre nego što se siroti momak uhvatio za grlo a
oči su mu postale još više okrugle nego inače. Zatim mu se boja lica
promenila u grimiznu kao da ne može da diše.
„Šta je, zaboga, bilo u toj flaši?”, pitala je Rose bez ikakvih vidnih
znakova zabrinutosti dok je presavijala jutarnje novine. „Nitroglicerin?”
Nosači su se toliko smejali da se sve treslo, a Asad je uzalud pokušavao
da se nasmeje sa njima.
„Ne, samo osamdesetpostotna šljivovica”, odgovorio je čovek sa flašicom.
„Da li ste vi ludi?” Karl je ovog puta bio istinski ljut zbog nekog drugog.
Kakav tandem budala. „Asad je musliman, on ne sme da pije alkohol.”
 Čovek sa flašicom spustio je ruku na Asadovo rame. „Dođavola, stvarno
mi je žao. Nisam razmišljao, druže. Obično mi tako nešto ne pada na pamet.”
Asad je podigao ruku. Sve je već bilo zaboravljeno.
„Opusti se, Karle”, rekao je Asad kada mu se povratio glas. Izgledao je
iznenađujuće kočoperno, uprkos činjenici da je vetar bio jak, a posuđe
poigravalo na stolu. „Nisam znao šta je to bilo.”
Karl je obeshrabreno usmerio pogled preko talasa i odjednom osetio kako
mu se sadržaj stomaka uputio u suprotnom pravcu. Još nekoliko ovakvih sati i
saznaće, i te kako.
„Ali sada si dobro?” oprezno je upitao.
Asad je klimnuo glavom, verovatno sa neopravdanim olakšanjem.
Rose ga je pogledala preko novina. „Ali boja tvog lica nije dobra, ako nisi
znao, Karle”, rekla je bez saosećanja.
Asad ga je potapšao po ruci, zamagljenog pogleda. „Biće u redu, samo
pogledaj mene. Mislim da se upravo navikavam na plovidbu. Možda ti samo
treba malo one šlji… vice.”
Karl je ponovo progutao pljuvačku. To je bio samo predlog.
„Idem malo na svež vazduh”, rekao je ustajući, a Asad ga je u stopu
pratio.
Karl se nekoliko puta zagrcnuo, i jedva uspeo da stigne na palubu pre
nego što su se ustave u njegovom stomaku otvorile, a čoveče, kako su se
samo otvorile.
„Mnogo ti hvala”, zastenjao je Asad, procenjujući kolike su posledice. „Ti
Karle možda ne znaš poslovicu: mudar čovek ne povraća uz vetar.”

Vikend je došao i prošao pre nego što se Karl usudio da pomisli na bilo šta
drugo osim na suv prepečeni hleb i male čaše vode. Da nije bilo Mortenove
dnevne posete Hardiju dole u dnevnom boravku, definitivno bi izgubio svaku
nadu. Otkad su se on i Mika odselili pre nekoliko godina, radost nije bila
nešto što se često javljalo u ovoj kući. Čak mu je povremeno nedostajao i
posinak, Jesper, ali to je, bogu hvala, uvek brzo prolazilo.
U nedelju je otišao u krevet oko ponoći, umoran od samog sebe i
besmislenih stvari kojima se bavio. Dobar san čudesno će delovati na telo i
dušu: nije bilo nikoga u kući da ga uznemirava, niti mu je stomak bio
uznemiren, postojali su samo spokoj i mir.
 Telefon je zazvonio u pet ujutro, što je nateralo Karla da skoči kao da je
istovremeno čuo požarni alarm i sirene.
„Šta, dođavola!”, zbunjeno je povikao videvši koliko je sati na digitalnom
časovniku. Osim ako su ovo bile vesti o nečijoj smrti ili, u najmanju ruku, o
izbijanju rata, neko će da dobije svoje zbog ovoga.
„Karl Merk!”, uzviknuo je, što je bilo upozorenje u kakvom je stanju
svesti.
„O, zaveži, budalo. Moraš li da vičeš?”
Prepoznao je glas. Nije to bio glas koji je želeo da čuje. „Sami, budalo
jedna, znaš li koliko je sati?”
Prošao je trenutak. „Koliko je sati, dušo?”, upitao je nekoga.
„Deset je sati!” izgovorio je, zaplićući jezikom.
Karl je kipteo od besa. Čoveku mozak uopšte nije funkcionisao.
„Ovde je pet, samo da znaš.”
„Karle, dođavola, ti si taj…” Podrignuo je, dakle žurka očigledno nije tek
ni počela, niti je bila završena. .
„Kažem… ti si taj kome je Roni poslao svoj prokleti jebeni testament. Zar
nisi mislio da ću to shvatiti?” Iz slušalice se čulo nekakvo zveketanje. „Ne,
dušo, ne sada, sklanjaj ruke. Razgovaram telefonom.”
Karl je izbrojao do deset. „Da sam imao taj prokleti, jebeni testament,
nagurao bih ti ga u grlo tako da se jednom zauvek oslobodimo tvog sranja.
Laku noć, Sami!”
Prekinuo je vezu. Neka se nosi Sami, neka se nosi Roni, i neka se nosi taj
testament. Bilo mu je muka od same pomisli na to.
Onda je telefon ponovo zazvonio.
„Daću ti besplatan savet, bolje ti je da mi ne spuštaš slušalicu, Karle. Sada
priznaj, ti glupa svinjo. Šta je Roni napisao u svom testamentu? Hoćeš li ti
sve da pokupiš?”
„Sad samo stani. Da li si me nazvao svinjom? To je najmanje pet dana,
Sami. Nije ti prvi put, zar ne?”
Čuo se dubok uzdah i kikot sa druge strane. „Da, Dajamond, ali sačekaj
nekoliko minuta, važi? Da, izvini, Karle, ova devojka ovde je…” Ponovo se
zakikotao. „Zaveži dođavola. Znaš kako je to. Samo sam hteo da kažem,
Karle, da si ti sjajan tip. A to sa testamentom, sredićemo to zajedno, važi?
Bože moj, Dajamond… ” I tada se veza prekinula.
 Dakle, sada je i o ovome morao da razmišlja.
Zapravo, do jutra.

Kada je sišao u podrum sedišta policije malo pre jedanaest sati, nije bio
raspoložen ni za čitanje izveštaja, niti je bio spreman za suočavanje sa
zastrašujućim prizorom koji ga je tamo dočekao.
Nije ostao nijedan prazan pedalj kroz koji bi se mogla nazreti boja zidova.
Sa obe strane velike oglasne table sa pregradama i okačenim ceduljama, bile
su besprekorno poredane police, kao na severnokorejskoj vojnoj paradi, a
Asad i Rose su već odavno počeli da ih popunjavaju.
„Požarni inspektori će se šokirati”, bilo je prvo što je rekao.
„Onda je dobro što su upravo bili ovde i neće se vraćati u neko dogledno
vreme”, začuo se odgovor iz dubine kutije za selidbe u kojoj je nestao gornji
deo Rosinog tela.
Karl se oteturao do svoje stolice i podigao noge na sto.
„Čitam”, doviknuo je za svaki slučaj, kako ga ne bi gnjavili da im
pomogne sa raspakivanjem.
Na trenutak je seo da razmisli šta bi mu više prijalo: nekoliko cigareta, ili
kratka dremka.
„Mogla sam i odmah da stavim ovo ovde”, rekla je Rose i ne ušavši u
Karlovu kancelariju.
Sam bog zna kako je uspela da ponese tu ogromnu gomilu u naručju. U
svakom slučaju, gomila je završila između Karlovih nogu, uz pretnju da
polomi sto.
„Tu su fotokopije, i poredane su. Samo počni s vrha. Uživaj!”

Hteo to Karl da prizna ili ne, materijal koji je Rose izabrala iz kutija bio je
zanimljiv za čitanje. Previše zanimljiv, moglo bi se pomisliti. Ako si želeo da
dobiješ pristojan opšti uvid u sve ove uzorke informacija koje je Habersot
sakupio, morao bi ili da imaš fotografsko pamćenje, ili ogroman slobodan
prostor na zidu kako bi mogao da okačiš sve to smeće i stekneš predstavu šta
je stvarno smeće a šta suvo zlato.
Karl se osvrnuo po haosu koji je nazivao svojom kancelarijom. Zapravo,
ovde se već bila nakupila nezgodna gomila raznih stvari koje ne bi trebalo da
su tu. Sav taj haos i smeće Rose je u trenutku nadahnuća opisala kao Karlov
„životni začin”, ali to je obično pominjala kao jedinu živopisnu i zanimljivu
stvar u kancelariji, uključujući i njega samog.
„Gordone!”, viknuo je on. „Dođi ovamo na trenutak, ti krakati
cmizdravče.” On je mogao da dobije posao da se otarasi svih ovih stvari.
„Gordon je zauzet depresijom”, rekao je Asad iz hodnika.
Bio je depresivan? Kao da je to bilo nešto naročito; ko nije bio depresivan
na ovom radnom mestu! Bilo bi gore da su stavili njegov sto između kutija za
selidbe.
Ustao je i uzeo praznu kutiju iz hodnika i napunio je gomilom smeća i
krša iz kancelarije. Rose će verovatno doživeti srčani udar kada vidi hrpu
dokumenata iz završenih slučajeva izmešanu sa prljavim tanjirima, listovima
papira sa zaključcima bez upisanih datuma, fasciklama, novinama,
slomljenim olovkama i istrošenim flomasterima.
Izmakao se za korak i zadovoljno klimnuo glavom. Sada je mogao da se
vidi delić stola i malo više zida iznad male police za knjige sa suprotne strane
prostorije.
Ako počne da slaže od vrha zida, verovatno će naći mesta za većinu
fotokopija koje mu je Rose dala.
Držeći se svoje odluke, za sat vremena prekrio je zid svim i svačim što je
uopšte moglo da se zamisli, i to po nekom sistemu. Svejedno, i dalje je bilo
teško odrediti šta je šta u tom materijalu, pomislio je dok se izmicao nekoliko
koraka da se divi svom delu. Naravno da se Rose pobrinula da uvrsti
najvažnije papire, kao što su fotografija čoveka sa folksvagenom, izveštaj sa
mesta nesreće, autopsija i grupna fotografija snimljena u jesen 1997. Ali bilo
je i papira koji su, blago rečeno, izgledali kao da im tu nije mesto. Na primer,
kopije brošura alternativnih terapeuta i pokreta, računi iz prodavnica i
transkripti razgovora sa raznoraznim meštanima, i to je bilo samo ponešto sa
gomile.
A usred svega toga bila je srazmerno velika fotografija u boji na kojoj je
bila Alberte. Kao anđeo, čista i zdrava, rumenih obraza, upečatljivih crta lica i
jakih zuba, isticala se između svih ovih nepovezanih niti, zureći pravo u
Karla, kao da je on jedini na svetu koji poseduje kamen mudrosti. I bez obzira
na to gde je sedeo u prostoriji, te prelepe kristalnozelene oči gledale su u
njega kao da ga preklinju da pronikne u srž svega ovoga.
Nema sumnje da je Rose pažljivo izabrala baš ovu fotografiju.
„Rose, Asade! Dođite ovamo da vidite!”, povikao je sa nečim nalik
ponosu u glasu.
„U redu”, rekla je Rose s rukama na bokovima dok je gledala njegovo
dostignuće. „Odjednom mogu da vidim prašinu koja je bila skrivena
mesecima. Lepo, Karle.” Demonstrativno je prešla prstom preko jedne police
pa ga podigla.
„Dobro urađeno, Karle”, rekao je Asad, što se njemu više dopalo, dok je
klimao glavom prema zidu.
„Da li bi onda pošao sa mnom, Karle?” Rose ga je uhvatila za rukav bez
dodatnog upozorenja i povukla ga prema prostoriji u kojoj je pre nekoliko
dana Asad prskao bojom.
„Pogledaj.” Pokazala je kažiprstom niz polica u hodniku. „Na svu sreću,
uspeli smo da pronađemo mesto za sav osnovni materijal u hodniku. To
upravo sada sređujemo, držeći se istog rasporeda kao u Habersotovoj kući, uz
nekoliko dodataka profesionalne logike”, nastavila je ona, uvlačeći ga u
podrumsku prostoriju niže niz hodnik. „S druge strane, ovde dole pronašli
smo mesto za ono što Asad naziva komandnim centrom. Svi su mislili da
prostorija treba da bude Gordonova, ali Asad se ponudio da deli svoju
kancelariju sa njim, tako da, samo napred, Karle!” Raširila je ruke prema
jarkožutim zidovima na koje su zalepili ne samo originalne dokumente čije je
kopije Karl dobio, nego i niz dodataka.
Karl je odmahivao glavom kada im se Asad pridružio. Zašto mu,
dođavola, nisu rekli? To bi ga poštedelo teškog posla u njegovoj kancelariji.
„Mi - odnosno Asad i moja malenkost, ali i Gordon do izvesne mere -
radili smo na tome ceo vikend. Evo najvažnijih beleški i nagoveštaja u
Habersotovim materijalima. Da li si zadovoljan, Karle? Možeš li to da
upotrebiš?”
On je polako klimnuo glavom, ali je zapravo osećao jedino želju da ode
kući.
„Mislili smo da bismo mogli da postavimo dve kancelarijske stolice ovde,
tako da možemo da se okrećemo i vozimo na njima uokolo dok pokušavamo
da steknemo uvid u ukupni materijal”, rekao je Asad.
„Da, i za svaku kategoriju dokumenata sada imamo dodatnu mogućnost
da odemo do police ne samo po Habersotov materijal, nego u nadi da
razumemo opštu strategiju i cilj njegove istrage i iz nje proisteklih
zaključaka”, objašnjavala je Rose.
„Hvala”, rekao je Karl. „To je stvarno sjajno. A gde je Gordon sada?
Doviknuli ste mi da je u depresiji.”
 Ovog puta Asad ga je odvukao za sobom.
Iz Asadove kancelarije čulo se nekakvo kloparanje, tako da se ispostavilo
da je visoki štrkljasti momak bio usred postupka useljavanja.
„Dobar dan, Karle”, stidljivo je rekao Gordon sa druge strane Asadovog
pisaćeg stola. Iskreno govoreći, stvarno je izgledao depresivno. Dugonja je
imao tako malo prostora da su mu kolena štrčala preko ivice stola, dok je
ostatak njegovih koščatih nogu verovatno bio sklupčan ispod stola. Zapravo,
između njega i polica i silnih slika Asadovih starih tetaka na zidu bilo je tako
malo prostora, da je samo, da bi ustao, morao da se odgurne od stola.
Neki bi za ovu prostoriju rekli da je klaustrofobična. Karl bi je pre nazvao
pravim mučilištem. Ali čovekovo telo je bilo takve građe da je sigurno bilo
naviknuto na to.
„Lepo si se smestio ovde sa Asadom, Gordone”, rekao je sa tek delimično
utešnim osmehom. „Srećnik si što imaš tako dobrog cimera. Šta ti misliš?”
Možda zbog pritiska stola, možda zbog iscrpljenosti, ali nije li njegov glas
bio povišen za pola oktave kada je pokušao da potvrdi?
„Odlučili smo da postavimo Gordona da vodi slučaj”, rekla je Rose.
„Zamisao je da on napravi pregled svih Habersotovih dokumenata tako da
možemo da ih koristimo kao enciklopediju. To će nama troma omogućiti da
se koncentrišemo na praćenje tragova. Gordon zatim može pokušati da
pronađe sistem po kome su svi ti dokumenti povezani”
„Sjajno. A gde se ja uklapam u sve to, ako mogu da pitam?”, rekao je
Karl.
„Ti si, naravno, šef, kao i uvek, Karle”, rekao je Asad osmehujući se.
Šef! Da li je toj reći upravo data nova definicija.

U komandnom centru brzo je postalo jasno da moraju razvrstati deo

Habersotovih brojnih i ponekad beskorisnih tragova pre nego što tim bude
mogao ozbiljno da prione na posao.
„Mogli bismo da se upitamo zašto svi ovi dokumenti o okultnim
pojavama zauzimaju toliko prostora. Da li to ima neke veze sa nama?”, upitao
je Karl.
„Habersot je možda isprobavao sve pomalo u pokušaju da se oseti bolje”,
pretpostavio je Asad. „Kada se ljudi ne osećaju dobro, pokušavaju razne
ludosti.”
 Rose se namrštila. „Kako znaš da je to ludo? Možda si ti imao lično
iskustvo sa prorocima? Ne, ne verujem da je tako. A ipak čvrsto veruješ u
njih, što meni ne smeta. Jer u samoj toj stvari nema ničeg pogrešnog, zar ne?”
„Ne, ali…”
„Odlično. Dakle indijski mistici, vidovnjaci, isceljivanje, vizije i tako
dalje ne mogu ni da se odbace u potpunosti, zar ne?”
„Ne, ali…”
„Ali šta?”
„Samo to da su sve te čudne reći toliko šašave i smešne. Mislim da ih je
malo teško shvatiti ozbiljno.”
Karl je prešao pogledom preko papira na zidu koji su pokazivali pomalo
od svega: aktivaciju DNK sa arhanđelima, vedsku zvučnu terapiju, učenja o
transformaciji, psihološke mape i još mnogo toga.
To je moralo da se prizna Asadu: većina toga zvučala je čudno, blago
rečeno.
„Mislim da sam to već rekao”, započeo je, „ali, ako mene pitate, ne
verujem da bi jedan praktičan čovek kao što je bio Habersot pribegao takvim
stvarima. Pre mislim da je to deo njegove istrage.” Okrenuo se u stolici i
zagledao u fotografiju čoveka sa folksvagen kombijem. „Ono što znamo jeste
da je taj čovek živeo u nekoj vrsti hipi komune koja je imala neke specijalne
rituale, ponoćne seanse sa plesanjem, obojenim nagim telima i tako dalje. A
onda je tu bio i znak na njihovim vratima koji je pomenuo onaj stari što je
tamo džogirao. Šta ti misliš, Asade?”
On je prelistao svoju beležnicu, vrativši se najmanje dvadeset strana
unazad, tako da je za to trebalo nešto vremena.
„Nebeska sfera”, rekao je zajedljivo.
„Slušaj, Rose. Mislim da je ovaj materijal na neki način sigurno važan, pa
zato hoću da se ti pobrineš za njega. Pozovi sva udruženja, ili kako god već da
se zovu, koja budeš mogla da pronađeš na Bornholmu, a da su povezana sa
takvim stvarima. Pokušaj da proveriš da li je iko imao kontakta sa barem
jednom osobom iz te komune 1997. godine. U međuvremenu, Asad može
pokušati da prouči neke materijale u prostoriji i možda ugovori sastanak sa
umetnikom koji je maznuo Albertin bicikl.”
Asad je podigao palac. „Zar ne bi trebalo da ovde postavimo stočić za
čaj?” Karl se stresao. Da li će ikada uspeti da pobegne od mučnog zadaha?
„Ja idem da razgovaram sa Tomasom Laursenom o načinu na koji
možemo navesti tehničare u Redovreu da ponovo procene slučaj i još jednom
pogledaju nekoliko stvari.”
„Onda će ti trebati ovo”, rekla je Rose, skidajući jedan od listova papira sa
zida.
„U redu, šta je to?” Karl je uzeo papir sa nejasno nažvrljanim rečenicama
i parčetom trake kojim je bio zalepljen iver drveta ne duži od dva centimetra.
Iver drveta pronađen na pravoj liniji između bicikla nađenog u čestaru i
mesta gde je, prema izveštajima, bicikl udaren - napisano Habersotovim
rukopisom.
Rose je odvojila neke cedulje koje su visile ispod papira sa iverom drveta.
„Ovde su nalazi o tom parčencetu drveta”, rekla je.

Bila je to beleška sa datumom četiri dana nakon Albertinog nestanka i tri dana
nakon što ju je Habersot našao. Karl je pročitao naglas:
IZVEŠTAJ ZA VLASTITU UPOTREBU
Ponedeljak, 24. novembar 1997.10:32.
Nakon što su tehničari u celosti pregledali područje, dolepotpisani
pronašao je iver od nekog obrađenog komada drveta na zemlji šest
metara severno od bicikla Alberts Goldšmid. Za mesto otkrića je
stoga procenjeno da se nalazi na skoro pravoj liniji od mesta na
kome je bicikl udaren i mesta na kome je pao na zemlju.
Iver je proučio lokalni tim tehničara. Materijal je izgleda
brezovina. A ostaci lepka ukazuju da potiče od komada šperploče.
Pošto slični delići nisu pronađeni na mestu nesreće, tehničari su
zaključili da se iver nije otcepio prilikom udara.
Međutim, dolepotpisani veruje da je ovo netačno, i prijavio je to
vođi istrage, detektivu Jonasu Ravni, zahtevajući pažljiviju analizu
odeljenja policijskih tehničara u Kopenhagenu. Posle pregleda svih
vozila na ostrvu, do sada nije pronađen nikakav dokazni materijal
koji bi se mogao povezati sa ovim otkrićem, i zahtev je odbijen.
Za vreme intervjua sa mnom na lokalnoj televiziji koji je usledio,
u potrazi za komadima šperploče sa oštećenjima, više od dvadeset
ljudi, uglavnom meštana, prijavilo je pronađene daske od šperploče.
Svi pronađeni uzorci su od borovine.
Od tada nije bilo novih otkrića.
 Kristijan Habersot, Listed
Karl je klimnuo glavom. Osamdeset posto znoja, dvesta pedeset posto
slepih ulica. To je značilo biti istražitelj.
„Ali pogledaj ovo, Karle”, rekla je Rose, uzimajući treći list papira.
Bio je to još jedan izvod iz Habersotovih ličnih dnevnika.

Sreda, 2. avgust 2000.

Pronađena daska zaglavljena između stena na Hamerknudenu.
Desetogodišnji dečak, Peter Svendsen iz Hasla, izvukao je dasku
dok se igrao na liticama Kamilja glava.
Daska je teška i on je ostavio na kopnu. Njegov otac, tamošnji
opštinski službenik Gorm Svendsen - koji je sarađivao sa
dolepotpisanim prilikom otkrića tela koje je isplivalo na obalu posle
udesa broda Havskumet - obratio se dolepotpisanom. Gorm
Svendsen prisetio se intervjua sa mnom na lokalnoj televiziji, kada
sam tražio dasku od šperploče iz koje je možda ispao pomenuti iver.
Komad daske pronađen na liticama bio je deo veće daske, ali je
verovatno bio dugačak jedan metar, a širok dva. Potpuno je izlupan
i oštećen, ali je očigledno na početku bio vodootporan, pošto je
nekoliko slojeva lepka ostalo netaknuto.
Na dasci se vide dve rupe od bušilice, i nejasne senke sa jedne
strane. Nesumnjivo ostaci štampe ili nečeg sličnog.
Zahtevao sam detaljnu analizu vrste drveta i dato mi je odobrenje
posle izvesnih odugovlačenja od strane pretpostavljenih iz
odeljenja.
Materijal je takođe brezovina, ali ni pomoću detaljnije analize
nije se moglo sa sigurnošću ustanoviti da li je iver poticao od iste
daske.
Moja teorija je, zbog toga što je šperploča lepkom spojena iz
nekoliko slojeva, da iver potiče iz jednog od spoljašnjih slojeva,
koji je s vremenom otpao sa daske zbog toga što je dugo ležao u
vodi.
Procenio sam, zajedno sa tehničarima, da je to verovatno bila
daska debljine između 20 i 24 milimetra, od kojih je 18 milimetara
u sredini ostalo netaknuto.
 Zahtevao sam uporednu analizu lepka sa ivera i sa šperploče,
pošto je prethodno propušteno da se to uradi, ali nisam dobio
odobrenje.
Na kraju, moja konačna teorija jeste da ova daska ima veze sa
sudarom, mada istovremeno shvatam da su olupine i naplavine tako
uobičajena pojava ovde na ostrvu da moram da prihvatim činjenicu
kako pronalaženje iste vrste drveta može da se pripiše slučajnosti.
Kristijan Habersot
A ispod je crvenom olovkom bilo dopisano:
Daska od šperploče, pronađena 2. 8. 2000. nestala je. Moguće je da
je uništena.
„Kako je rekao da se zovu te litice?” upitao je Asad.
„Litice Kamilja glava.”
On je poletno klimnuo glavom. Jedva je dočekao da to čuje.
Karl se okrenuo prema Rose. „Nisam siguran, ali osećam da je skoro
nemoguće išta postići pomoću ovog. Ako je iver tako detaljno analiziran, a
daska je nestala, šta misliš na čemu će tehničari da rade, Rose?”
„Na pronalaženju nečega što bi moglo da pokaže kako bi iver mogao da
potiče sa te daske, Karle.”
„Imamo li nešto tako jednostavno kao što je fotografija tog uzorka?”
„Proveriću”, doviknuo je Asad nestajući u hodniku.
„Ali ako ne mogu da pronađu vezu koju tražiš, o čemu ćeš razgovarati sa
tehničarima, Karle?”
On je na trenutak sedeo zureći u iver drveta. „Habersot je nagovestio
svoju sumnju da je pri sudaru korišćena daska. Dakle, to je polazna osnova.
Znaš li da li je ikada nacrtan dijagram pretpostavljene putanje leta tela posle
udara i gore do krošnje? I putanje bicikla, kad smo već kod toga?”
Ona je slegnula ramenima. „Imamo nekoliko sati posla da pregledamo sve
što je tu, Karle. Ali nadam se da ću naći takav crtež. Šta si imao na umu?”
„Isto što i ti i Habersot. Da je ta daska bila pričvršćena na prednju stranu
folksvagen kombija. Zbog toga moram da vidim fotografiju te daske i položaj
rupa od bušilice na njoj. Da vidim da li je logično da je daska mogla da bude
pričvršćena na taj posebno prilagođeni branik.”
Prošao je pored Asada koji je stajao ispred polica klimnuvši mu glavom.
Ako se ta fotografija mogla pronaći u ovom kolosalnom haosu, onda je Asad
bio prava osoba za taj posao.

U kafeteriji na četvrtom spratu zatekao je zapanjujuće bledu i usukanu verziju

krupne figure kakva je Tomas Laursen bio pre samo nekoliko nedelja.
„Jesi li bolestan, druže?” upitao je zabrinuto.
Laursen, nekada najbolji tehničar u službi, a sada upravnik kafeterije u
štabu policije, odmahnuo je glavom. „Žena mi je na dijeti 5:2, i naterala me je
da joj se pridružim.”
„Dijeta pet:dva - šta je to?”
„Pa, to zapravo znači pet dana bez mnogo hrane i dva dana posta, ali ja se
pre osećam kao da je suprotno: pet dana posta i dva dana sa malo hrane. Nije
ni najmanje lako za čoveka sa strukom kao kod Deda Mraza da se drži tog
režima.”
„Šta je sa ovim ovde?” Karl je pokazao na dva primamljiva tanjira s
ručkom u staklenoj vitrini. „Ne možeš da jedeš sopstvene rukotvorine?”
„Jesi li ti lud? Uvek me natera da stanem na vagu kad dođem kući.”
Karl je potapšao prijatelja po ramenu. Tužna sudbina.
„Možeš li da kažeš nekom od svojih starih ortaka iz laboratorije u
Redevreu da izvuku iz fioke neke stare analize i još jednom ih pogledaju?
Bilo bi sjajno ako bi imali fotografije materijala. Stvari uvek idu lakše kada ti
učestvuješ.”
Laursen je klimnuo glavom. Tehničar nikada nije sasvim nestao iz njega.
„Ako takve fotografije još mogu da se pronađu, mogao bi pokušati da
pogledaš kakvih je tragova bilo na dasci sa strane. A onda bih voleo da znam i
da li je postojala neka procena koliko dugo je ta daska bila u vodi.”
Laursen je upitno pogledao Karla. „Ne vidim zašto rezultati i dalje ne bi
bili tamo. Slučajevi ubistva se u Danskoj nikada trajno ne guraju u fioku, zar
ne?”
„Ne, ali upravo u tome je problem, Tomase. Ovaj slučaj nikada nije bio
tretiran kao ubistvo.”
 20

„Da li si našao fotografiju daske, Asade?”, upitao je Karl na putu u garažu.

„Ne.” On je odmahnuo glavom. Previše polica. Previše papira.
„Da li si se dogovorio sa umetnikom đubretarom kada možemo da odemo
do njega?”
„Da, biće u studiju za sat i po.” Pogledao je na sat. „To znači da imamo
vremena da prvo navratimo do Albertinih roditelja. Oni žive na Disebakenu,
tamo u Helerupu.”
Karl se namrštio. „Važi. Kako su reagovali kada si im rekao da je slučaj
ponovo otvoren?”
„Majka je plakala.”
Baš kao što je i očekivao; biće ovo vesela poseta.
Posle pet minuta skrenuli su na put oivičen vilama, gde je Asad pokazao
na jednu dobro održavanu u crveno okrečenu kuću na sprat. Tu je bilo sve što
je potrebno da stvori dobro i poželjno okruženje za jednu zdravu dansku
porodicu: drvena dvorišna kapija, stablo bele breze i živa ograda u prednjem
dvorištu, mahovinom obrasla staza na kojoj si mogao da igraš školice i, u
sredini bašte, jarbol sa istaknutom danskom zastavom.
Postojao je bar neko ko se sećao Dana oslobođenja Danske 1945. godine.
On nije video previše zastava u Aleredu tog jutra. Ali da li bi se on toga setio,
da je imao jarbol za zastavu?
„Uđite”, rekla je žena beživotnog pogleda. „Moj muž baš i nije spreman
za razgovor, pa ćete pričati sa mnom”, rekla je trenutak kasnije.
Dočekao ih je gojazan čovek sa pantalonama navučenim do polovine
stomaka. Alberte se očigledno nije mnogo izmetnula na njega. Kada je seo i
okrenuo glavu, jarmulka9 mu je malo skliznula u stranu. Zar se te kapice nisu
nosile pričvršćene pomoću hvataljki?
Karl se osvrnuo oko sebe. Da nije bilo jarmulke i sedmokrakog svećnjaka,
nikada ne bi ni pomislio da je ovo dom ortodoksnih Jevreja, ali najviše zbog
toga što nije imao pojma kako bi dom ortodoksnih Jevreja trebalo da izgleda.
 „Da li ste otkrili nešto novo u slučaju?”, upitala je gospođa Goldšmid
slabašnim glasom.
Brzo su je o svemu obavestili, od Habersotovog samoubistva, do
uspostavljanja komandnog centra u podrumu štaba policije.
„Kristijan Habersot nam je doneo više tuge nego radosti”, rekao je čovek
u fotelji zvonkim glasom. „Da li je i vaša namera takva?”
Karl je rekao da nije, ali da bi voleo da dopuni sliku koju su do sada imali
o Alberte, mada je znao da bi njima moglo biti teško da pričaju o njoj.
„Da saznate više o Alberte?” Gospođa Goldšmid odmahnula je glavom,
kao da ne može da doda ništa novo što bi bilo važno, i da je to ono što je boli.
„To je i Habersot pokušavao. Prvo kriminalistički istražni tim iz Bornholma, a
onda Habersot.”
„On je insinuirao da je naša devojčica bila kurva”, muškarac je preuzeo
reč, tonom pre ispunjenim mržnjom nego besom.
„On to nije rekao, Eli, pošteno govoreći. Čovek je mrtav. Moguće je da je
izvršio samoubistvo zbog naše devojčice.” Zastala je i pokušala da se pribere.
Ruke, koje je držala u krilu, počele su uzbuđeno da se pokreću. Šal oko
njenog vrata odjednom kao da je počeo da je guši.
Čovek je klimnuo glavom. „Tačno, nije upotrebio te reći. Ali svejedno,
ukazivao je da je bila u vezama sa muškarcima, a mi ne verujemo da je to
moglo da bude istina.”
Karl je pogledao u Asada. Telo nije bilo izloženo seksualnom
zlostavljanju, ali da li je ona bila nevina? Izvukao je Asadu beležnicu iz ruku i
napisao devica? pre nego što mu je vratio.
Asad je odmahnuo glavom.
„Moglo bi da bude da je bila u vezi”, ukazao je Karl. „To ne bi bilo baš
neuobičajeno za devetnaestogodišnju devojku, čak ni u to vreme. Mi
zasigurno znamo da se sa nekim viđala, kao što se kaže, za šta vi sigurno
znate.”
„Naravno da je Alberte imala udvarače. Bila je prelepa mlada devojka.
Kao da ja to ne znam.” Sada je čoveka počeo da izdaje glas.
„Mi smo potpuno normalna jevrejska porodica”, nastavila je žena, „a
Alberte je bila dobra devojka i držala se naše vere, tako da mi ne mislimo
ništa loše o njoj. Ne možemo i nećemo. Ali Habersot je uvek išao dalje od
toga. Tvrdio je da Alberte nije bila devica, ali ja sam mu rekla da to niko nije
mogao da zna jer je ona dosta radila gimnastiku, i moguće je da… pa, da…”
 Nije mogla da prevali reč „himen” preko usana.
„Zbog toga više nismo hteli da razgovaramo sa Habersotom. On je rekao
mnogo užasnih stvari, po našem mišljenju”, nastavila je ona. „Znam da je
njegov posao policajca bio da posmatra stvari na takav način, ali postalo je
veoma vulgarno. Takođe je iza naših leđa ispitivao naše prijatelje i rodbinu o
Alberte, ali time ništa nije postigao.”
„Dakle, u to vreme nije bilo ničega što je moglo da vam da povoda za
zabrinutost u vezi sa Albertinim ponašanjem tokom njenog boravka u
Narodnoj srednjoj školi?”
Njih dvoje su se pogledali. Nisu bili stari, možda na početku šezdesetih
godina, ali izgledali su staro. Činilo se da godinama nisu bili poljuljani u
svojim navikama ili idejama, a to se najviše pokazalo kada su pogledali jedno
u drugo. Njihovi pogledi kao da su govorili kako stvari nikada neće biti
drugačije, i to nije imalo nikakve veze sa ograničenjima njihovog religioznog
pogleda na život, nego pre sa gorčinom koja nastane kada ti život bude tako
žestoko uzdrman.
„Mogu da vidim koliko je ovo za vas teško, ali Asad i ja ne bismo želeli
ništa više, nego da privedemo pravdi osobu odgovornu za Albertinu smrt.
Zato ne možemo da otpišemo nijednu teoriju, i ne možemo dopustiti sebi da
zauzimamo ni vašu ni Habersotovu stranu u načinu razumevanja ponašanja
vaše ćerke. Nadamo se da to možete da razumete.”
Samo je žena klimnula glavom.
„Da li vam je Alberte bila najstarije dete?”
„Imali smo Alberte, Davida i Saru, ali sada nam je ostala samo Sara. Sara
je divna devojka.” Pokušala je da se osmehne. „Na Roš Hašanu nam je
podarila divno unuče. To nije moglo da ispadne bolje.”
„Roš Ha…”
„Jevrejska Nova godina, Karle”, promrmljao je Asad.
Gazda kuće je klimnuo glavom. „Jeste li vi Jevrej?” upitao je Asada sa
povećanim zanimanjem.
Asad se osmehnuo. „Ne. Ali pokušavam da budem prosvećena osoba.”
Znalački izraz lica pojavio se na licima i muža i žene. Prosvećena osoba,
vidi ti to.
„Pomenuli ste Davida. Da li je on bio stariji brat?”, upitao je Karl.
„On je bio Albertin blizanac. Da, bio je stariji od nje, ali samo sedam
minuta.” Gospođa Goldšmid pokušala je da se osmehne, ali nije joj bilo lako
da to uradi.
„A David više nije sa nama?”
„Ne. Nije mogao da podnese ono što se dogodilo Alberte. Jednostavno je
uvenuo.”
„Besmislica, Rahel, David je umro od side”, grubo je odvratio njen muž.
„Oprostite mojoj ženi, ali oboma nam je i dalje teško da prihvatimo šta je
David predstavljao.”
„Shvatam. Ali on i Alberte su bili bliski?”
Gospođa Goldšmid je podigla dva ukrštena prsta. „Kao nokat i meso, da.”
Okrenula se prema svom mužu. „A on jeste bio slomljen, Eli. Ne možeš da
kažeš da to nije tačno.”
„Mogu li da vas pitam u vezi sa nečim potpuno drugačijim, gospođo i
gospodine Goldšmid?”, ubacio se Asad.
Oni su klimnuli glavama, osećajući olakšanje zbog promene teme. Ne
možete tek tako da odbijete prosvećenu osobu, a naročito kada sebe smatrate
takvim.
„Zar niste dobijali razglednice od Alberte? Pisma, ili tako nešto?
Uostalom, odsustvovala je od kuće duže od četiri nedelje i to možda po prvi
put u životu, zar ne?”
Gospođa Goldšmid se osmehnula. „Dobili smo ih nekoliko, da. Sa
prizorima lokalnih atrakcija, razume se. I dalje ih imamo. Da li biste želeli da
ih vidite?” Pogledala je svog muža kao da traži njegovo odobrenje. Nije ga
dobila.
„Nije mnogo pisala. Samo o školi i onome što tamo rade. Dobro je pevala,
a umela je i da crta. Mogu da vam pokažem neke od njenih radova.”
Njen muž hteo je da se usprotivi, ali se pribrao i umesto toga se zagledao
u pod. Karl je osetio da je, uprkos svom otresitom držanju, bio pogođen više
nego njegova supruga.

Povela ih je niz mali hodnik u kom su bila troja vrata.

„Da li ste zadržali Albertinu sobu kakva je bila?”, oprezno je upitao Karl.
Odmahnula je glavom. „Ne, opremili smo je za Saru, Benta i bebu, kada
dolaze u posetu. Oni žive u Senderborgu, pa im odgovara da se smeste ovde
kada dođu u grad. Albertine stvari su ovde.”
 Otvorila je vrata ostave za metle u kojoj je gomila kartonskih kutija pretila
da se sruši.
„Tu je skoro sva njena odeća, ali u kutiji na vrhu imamo sve ostalo, crteže
i razglednice.”
Skinula je kutiju sa vrha i kleknula ispred nje. Karl i Asad kleknuli su na
pod pored nje.
„Ovo je ono što je kačila na zid. Nije bila obična, prosečna devojka, kao
što možete da vidite.”
Razmotala je nekoliko postera pop zvezda i slavnih ličnosti iz tog
vremena. Bilo je to zapravo veoma obično i prosečno.
„A ovde su crteži.”
Položila ih je u gomilu na podu, prelistavajući ih tako sporo da su kolena
počela da ih bole. Tehnički, bili su vrlo dobro urađeni, sa oštrim potezima
olovke i obrisima, ali što se ticalo tema, nije mogao da se ne primeti manjak
zrelosti. Lepršave mlade devojke dugih nogu i u vilinskim kostimima,
obavijene zvezdanom prašinom i srcima. Ona je očigledno imala period u
kome je njenoj romantičnoj strani ličnosti bila data sloboda.
„Nije napisala datume na njima. Da li su nacrtani u školi?”
„Ne, te nam nikada nisu poslali. Mislim da su možda bili deo izložbe”,
napomenula je s ponosom u glasu.
„A ovde imamo razglednice.” Odgurnula je crteže u stranu i izvadila tri
razglednice iz plastičnog omota, pa ih predala Karlu, držeći ih sa
obožavanjem i poštovanjem.
Asad je čitao preko njegovog ramena.
Bile su to tri blistavosjajne ali od čitanja pohabane razglednice sa
prizorima gradskog trga u Reneu i zamka Hamershus, kao i letnji prizor iz
Snogbeka sa pušnicom, galebovima u letu i pogledom na more. Alberte je
iznela kratke i dražesne opise onoga što je videla prilikom nekoliko obilazaka
ostrva, i ništa više, velikim slovima ispisanim hemijskom olovkom.
Svi su se završavali sa: Ja sam dobro. Zagrljaj od mene.
Gospođa Goldšmid je uzdahnula, lica iskrivljenog od bola. „Gledajte, na
poslednjoj je datum samo tri dana pre njene smrti. Tako je strašno misliti o
tome.”
Njih dvojica su ustali, protrljali kolena i zahvalili joj.
„Šta je iza drugih vrata, ako vam ne smeta što pitam, gospođo
Goldšmid?”, upitao je Asad, gledajući niz hodnik. Bilo je nestvarno koliko je
odjednom bio ljubazan.
„Naša spavaća soba, a iza nje Davidova soba.”
Karl je bio zbunjen. „A Davidova soba nije pretvorena u dečju?”
Ona je ponovo izgledala umorno. „David se odselio od kuće kada je imao
osamnaest godina, i tamo je ostavio sve u haosu. Živeo je u Vesterbrou, i,
moram da kažem, ne baš na jednom od boljih mesta tamo. Kada je umro
2004. njegov prijatelj nam je ovamo poslao razne stvari. Mi smo ih samo sve
stavili u sobu.”
„I nikada ih niste pregledali?”
„Ne, nismo bili spremni za to. A to kao da nisu bile njegove stvari.”
Karl je pogledao u Asada, koji mu je klimnuo glavom.
„Znam da to može delovati čudno, a možda i nepotrebno, ali da li biste
nam dopustili da pogledamo te stvari?”
„Ne znam… Čemu bi to poslužilo?”
„Rekli ste da su David i Alberte bili vrlo bliski. Možda je ona bila u
kontaktu sa njim dok je bila u Narodnoj srednjoj školi. Možda je pisala i
njemu.”
Nešto se dogodilo sa njenim licem. Kao da je neko bolno razumevanje
pokušalo da dopre do njene svesti, ali ona nije htela da mu to dopusti. Zar
njima tako nešto zaista nikada nije palo na pamet?
„Prvo ću morati da pitam muža”, rekla je, ne želeći da ih pogleda u oči.

U toj sobi bile su desetine kutija, poredane uza zid i po krevetu, i bilo je
mnogo dokaza o jevrejskim korenima porodice, nasuprot ostalim delovima
kuće: Davidova zvezda na zidu, poster užasnutog malog dečaka iz jevrejskog
geta u Varšavi, fotografije sa Davidove Bar Micve u okvirima od smeđe
sandalovine, šal koji je tom prilikom nosio preko ramena, i sve to pričvršćeno
na zid ukrasnim ekserčićima. Iznad pisaćeg stola bila je mala drvena polica sa
knjigama jevrejskih autora kao što su Filip Rot, Sol Belou, Singer i Danci Kac
i Tafdrup. Ne bi se moglo reći da je to bio tipičan izbor knjiga za jednog
mladog čoveka.
Ali ono što je sobu karakterisalo još više bio je šaroliki prikaz pobune i
neskrivene averzije prema okruženju predgrađa i bezbednih, zdravo za gotovo
shvaćenih ograničenja koje je ono predstavljalo. Na prozorskoj dasci bile su
akcione figurice. Na zidovima posteri sa Roskilde i nekoliko drugih festivala
na kojima su bili Džordž Majkl i Fredi Merkjuri. Na malom stereo-uređaju
ležali su kompakt-diskovi, šarolik izbor: Džudas Prist, Kis i AC/DC, kao i Šer
i Blur. Na zidu su bile okačene čak i zarđala mačeta i prilično dobra kopija
samurajskog mača, postavljene unakrst. Nije bilo teško videti da je postojala
značajna udaljenost između Davida i njegovog gojaznog oca Elija, izvaljenog
u fotelji.
Pregledali su kutije počevši sa jednog kraja, i pronašli dokaze o
alternativnom životu Davida Goldšmida u prvoj kutiji koju su raspakovali.
Gomila šarenih košulja, po meri krojenih sakoa i podjednako skupih odela,
ispeglanih i hemijski očišćenih kao da su potpuno nova. Ovo je bio čovek sa
stilom i ukusom, i do izvesne mere sa dovoljno novca za to. Videli su njegovu
diplomu iz poslovne škole sa odličnim ocenama i pohvalama, i pismo
preporuke za siguran posao u poznatoj kompaniji. To je definitivno bio
momak kojim bi roditelji trebalo da se ponose.
Raspakujući treću kutiju, Asad je nešto pronašao.
Većina razglednica u kutiji za cigare bile su od momka po imenu Bendt-
Kristijan, koji je slao pozdrave iz Bangladeša, sa Havaja, Tajlanda i iz
Berlina, između ostalog. Uvek su počinjale sa Najdraži Davidoviču i sadržale
nekoliko nežnih mestimičnih napomena, ali su osim toga bile srazmerno
neutralne. Kada su stigli do razglednica od Alberte, one nisu mnogo ličile na
pozdrave koje je slala roditeljima. Samo jednostavni opisi dana kada je
razglednica poslata i mnogo uveravanja da joj nedostaje brat.
„Izgleda da ovde nema nešto posebno na šta bi trebalo da obratimo
pažnju”, rekao je Asad baš kada je Karl izvukao razglednicu sa Okruglom
crkvom Esterlars na prednjoj strani, sa crvenim srcem nacrtanim preko krsta
na tornju. Okrenuo je i brzo pročitao.
„Čekaj malo, Asade, ne tako brzo”, rekao je. „Slušaj šta ovde piše.”
Zdravo, braco. Ovog puta smo išli u obilazak Okrugle crkve
Esterlars. Trebalo bi da bude fantastična, sa vitezovima templarima
i svim ostalim, ali najbolje je što sam upoznala jednog slatkog
momka. On o crkvi zna više nego vodič, i TAKO je zgodan. Sutra se
nalazim sa njim ispred škole. Više o tome sledeći put. Grli te i ljubi
tvoja seka, Alberte.
„Dođavola, Karle! Koji je datum na razglednici?”
On je okretao razglednicu u rukama, ali nije mogao ništa da pronađe.
„Oznaka na pečatu, možeš li da je razaznaš?”
 Obojica su naprezali oči i proučavali pečat iz svih uglova. Izgledalo je da
je na njemu broj 11, ali bilo je nemoguće pročitati bilo šta više.
„Onda ćemo jednostavno morati da pitamo direktorski par kada su išli na
taj izlet.”
„Karle, nešto mislim… Mora da je neko iz škole tog dana fotografisao.”
Karl nije bio siguran. U poređenju sa današnjom digitalnom stvarnošću, u
kojoj je sve u beskraj snimano i u kojoj je svako sa mrvicom samopoštovanja
uvek imao spreman svoj pametni telefon da snimi sve moguće beznačajnosti i
pravi selfije, 1997. delovala je kao kameno doba.
„Da, nadajmo se. I da je neko snimio i momka o kome je govorila.”
Preturali su po kutijama još pola sata, ali nisu pronašli ništa drugo što bi
moglo da im bude od koristi. Nije bilo imena, ni kasnijih razglednica koje bi
mogle da otkriju sledeće poglavlje u ovoj katastrofalnoj sagi. Ničega.
„Da li ste nešto pronašli?” upitao je gazda kuće dok ih je pratio do vrata.
„Imali ste sina na koga ste mogli da budete ponosni, to je ono što smo
otkrili”, rekao je Karl.
On je ćutke klimnuo glavom. Znao je to i previše dobro, što je samo
dodatno pogoršavalo stvari.
Došli su u studio Stefana fon Kristofa sa najmanje sat kašnjenja, ali čovek
očigledno nije bio neko ko bi brinuo zbog sitnica kao što su satovi i ustaljene
konvencije.
„Dobro došli u tamu”, rekao je povlačeći ogromnu polugu kojom su se
palila svetla u mašinskoj sobi u kojoj je, pre nego što je svet poludeo,
najmanje šezdeset ljudi stajalo i obrađivalo metal.
„Veliko je”, rekao je Karl. I zaista je i bilo.
„I sjajno ime”, dodao je Asad, pokazujući na metalnu pozdravnu tablu
okačenu ispod svetlucavih fluorescentnih svetiljki: Stefan fon Kristof -
Univerzitopija.
„Pa, ako Lars Trir može da ukrasi svoju kapu šarenim perima, onda mogu
i ja. Zovem se Stefan Kristof, fon je samo radi efekta.”
„Mislio sam na ime studija.”
„A, to. Sve u mom svetu ima na kraju imena neku topiju. Koliko sam
shvatio, vi ste hteli da vidite Fateotopiju.”
Poveo ih je do suprotnog kraja mašinske sobe, gde su dva projektora
obasjavala zadnji zid intenzitetom gotovo ravnim dnevnoj svetlosti.
 „Ovde je”, rekao je povlačeći platno sa skulpture ljudske veličine.
Karl je progutao knedlu. Ispred njih je stajalo nešto što bi se moglo opisati
kao skulptura koja ga je uznemirila više od svih koje je video. Za neupućene,
verovatno ništa posebno, ali za one koji su znali za Alberte i njenu sudbinu,
bilo je veoma teško za gledanje. Da su njeni roditelji ikada načuli za ovu
čudovišnost, sudskim tužbama ne bi bilo kraja.
„Sjajno, zar ne?”, rekao je umetnik.
„Gde ste nabavili sve ove stvari? I kako ste dobili informacije o onim
stvarima za koje ste mislili da je važno da ih uvrstite?”
„Bio sam na ostrvu kada se to dogodilo. Imam letnjikovac i studio u
Gudhjemu, a dosta se pisalo i pričalo o tom slučaju, kao što možete i da
zamislite. Apsolutno sva kola su pregledana, uključujući i moja, tako da niste
baš mogli da ne obraćate pažnju na gnev koji je nastao. U samom Gudhjemu,
svi ljudi iz Nacionalne garde pojurili su u potragu čak i ne znajući šta traže.
Kao i mi ostali, kad smo već kod toga.”
Karl je uputio brz pogled čudovišnosti. Sve je bilo izgrađeno oko ženskog
bicikla sa izvitoperenim točkovima i savijenim ručkama upravljača. Na ram
bicikla bile su zavarene ojačane poprečne šipke, koje su pokazivale u svim
pravcima kao snopovi zraka. A na kraju svake šipke visio je dokazni materijal
o konkretnim detaljima i drugim sličnim žalosnim pojedinostima.
Nije bilo loše napravljeno, samo što je predstavljalo neukusnu zbrku
različitih tehnika. Oko bicikla, u sredini postavke, u metal i mesing bile su
urezane slike svih zamislivih vrsta saobraćajnih nesreća: Pored toga, tu je bio
živopisan prikaz provera na trajektu naslikan na emajlu, i u bakru urezana
slika Alberte, preneta sa fotografije, verovatno iz lokalnih novina. Tu su bili
odlivci ostataka kostiju, grana i lišća i, ne najmanje važno, ruku ispruženih u
pokušaju odbrane. Ali to nije bilo najgore. Najgora je bila plastična posuda
koju je postavio ispod bakroreza Albertinog osmehnutog lica, a ona je bila
napunjena krvlju.
„Nažalost, to nije ljudska krv”, nasmejao se Kristof. „To je svinjska krv
koja je obrađena da se ne zgruša. Sada možda pomalo slatkasto zaudara, ali s
vremena na vreme je menjam.”
Da nisu bili na dužnosti, bilo bi neodoljivo iskušenje gurnuti njegovo
nasmejano lice u tu stvar.
Asad je fotografisao skulpturu iz svih mogućih uglova, dok je Karl prišao
bliže biciklu da ga bolje pogleda.
Bio je to jeftin bicikl, verovatno kineski. Veliki točkovi, ogroman stalak
za naslanjanje i visoke ručke upravljača. Rđa je izjela najveći deo žute boje, a
nosač za prtljag iznad zadnjeg točka labavo je visio. Bicikl nije bio naročito
dobar.
„Šta ste mu uradili? Da li je ovako izgledao u to vreme?”
„Da. Ako se izuzme činjenica da sam ga postavio uspravno, upravo je
onakav kakvog sam ga našao.”
„Našao? Zapravo, isto je kao da ste ga ukrali iz policijske stanice u Reneu,
zar ne?”
„Ne, našao sam ga na gomili otpada u kontejneru na ulici ispred stanice.
Zapravo, otišao sam do dežurnog i pitao mogu li da ga uzmem. Momci koji su
bili u zgradi su samo rekli da je, ako se povredim dok ga budem izvlačio, to
samo moj problem.”
Karl i Asad su razmišljali. Poslednjeg dana svog života, Alberte je sedela
na ovom sedištu i verovatno zamišljala da će to biti srećan dan.
Karl je pomislio kako je dobro što ljudi ne znaju dan ili sat kada će doći
njihov poslednji trenutak. Prizor pred njim bio je tužan. Isto toliko morbidan
kao ona plastificirana tela koja su mogla da se vide razbacana po celom tom
mestu skoro besplatno.
„Izgledate kao da želite da kupite skulpturu”, rekao je Kristof s lukavim
osmehom. „Daću vam je po drugarskoj ceni. Šta kažete na sedamdeset pet
hiljada kruna?”
Karl se cinično osmehnuo. „Ovaj, ne, hvala vam. Trenutno samo
razmatramo da li treba da je konfiskujemo ili ne.”

21

Oktobar 2013.
„Sve vas osećam”, zapevao je Atu ispred svojih slušalaca okupljenih u sali.
„Osećam vas sve, a vi osećate mene. Danas osećamo Malenu, i osećamo
njen bol i okupljamo se da zajedno izvučemo taj bol iz nje.”
Pirjo se zbunila i pogledom potražila Malenu među okupljenima. Nje tu
nije bilo.
 Šta je, za ime sveta, Atu mislio kada je rekao osećamo njen bol? Da li je
to značilo da upravo sada ta kobila leži u njegovoj odaji, drhteći od požude?
Da li je to bilo upozorenje da će se njih dvoje međusobno više povezati nego
što je Pirjo to mogla da dopusti? Možda je bila greška što nije dopustila onoj
crnkinji da izazove tu vezu.
Na trenutak je stajala čvrsto sklopljenih očiju, premišljajući o ovome.
Odmahnula je glavom. Ne, to nije bila greška. Vanda Fin morala je da
nestane. Nije moglo da bude nikako drugačije.
„Gledajte moje ruke”, rekao je Atu, i svi su podigli pogled.
„Oni među vama koji uprkos predavanjima o duši i dalje osećaju
unutrašnji nemir, neka podignu raširene ruke u vazduh i pripreme se da prime
pročišćenje.”
Devet ili deset ljudi reagovalo je na ovo.
Zatim je Atu počeo da pomera gornji deo tela napred-nazad veoma sitnim
pokretima, dok su mu ruke i dalje bile podignute u vazduh.
„Vi koji ste spremni, molim vas da kanališete svoju strepnju, gnev i
prekinute meridijanske linije u moje ruke. Budite opušteni. Kada osetite kako
vam dolaze toplota i mir, oslobodite se i prepustite se.”
Sada su oni od kojih je to zatraženo počeli da se njišu napred-nazad, teško
dišući, a onda popadali, jedno po jedno.
„Abanšamaš, Abanšamaš, Abanšamaš, Abanšamaš…”, zapevalo je
nekoliko ljudi pognutih glava. Čudo im je ponovo otkriveno.
Atu je spustio ruke, blago se osmehujući svima prisutnima. Zatim je
okrenuo dlanove prema snopu zraka koji su padali na njega, što je obično
pokazivalo da je seansa skoro završena. Nekad je trajala deset minuta, drugi
put po pola sata. To se nikad nije znalo.
„Sada ćete se vratiti u svoja utočišta da sakupite svoju najbolju energiju i
usmerite je na Malenu, kojoj je ona očajnički potrebna”, rekao je najzad.
„Posle toga, potražite put do duboke i neporemećene duševne ravnoteže
prateći uobičajene instrukcije. Učinite to sa skromnošću i ponosom u svojim
srcima, i onda ćete biti usmereni prema svemu onome što priroda ima da
ponudi. Privucite čestice sveta sebi. Upijte sve iz čega ste potekli i što ćete
biti. Pustite da svetlost spali gnušanje i mržnju u vama. Neka tama obavije sve
vaše nekontrolisane misli tako da one uvenu, i oslobodite se. Pustite da sunce
i sva njegova energija vladaju.”
Raširio je ruke u blagoslovu i pognute glave primio njihov pozdrav na
rastanku: „Mi smo spremni, Abanšamaše, i mi vidimo. Mi vidimo i osećamo.
Abanšamaš, Abanšamaš, Abanšamaš.”
Pirjo je klimnula glavom dok su se prisutni pribirali i polako okretali
prema njoj. Uvek je bilo mnogo onih - možda posebno muških sledbenika -
koji su visoko cenili ovo suočavanje, i Pirjo je uživala u tome. Kada Atu nije
mogao da pokaže telesno interesovanje za nju, bilo je nešto što su drugi
mogli. Ali Pirjo je vrlo dobro znala da nema ničeg lošeg u njenom izgledu, i
da su moć i lepota u podjednakoj meri najbolja mešavina kada je u pitanju
buđenje želje. Njen problem bio je u tome što je želela samo njega, a on nju
nije dovoljno želeo.
„Mislim da danas izgledaš prelepo i uzvišeno”, rekao je ženski glas iz
gomile.
Pirjo je videla Valentinino lice. Ona je bila kameleon i genije za
informacione tehnologije u njihovom centru, i ponekad je doživljavala
ekstatične nalete sreće, ponekad je imala kratku kosu, a ponekad dugu, bila
zapuštena, ili možda nesumnjivo najurednija od svih, i umela je da lebdi po
blistavom podu dvorane. Ovog puta vladala je situacijom. To je bilo sasvim
jasno. Jedan od tek pridošlih muških sledbenika stajao je držeći joj ruke na
ramenima, tako da su očigledno postojale nove senzualne vibracije na koje se
trebalo naviknuti. Dobro za Valentinu, iako oni nisu dopuštali učenicima da
imaju seksualne kontakte pre nego što se njihove aure usmere jedna na drugu
i posle toga se združe u ceremoniji sunca.
„Izgledaš tako uzvišeno i čisto”, nastavila je Valentina. Ona je uvek imala
želju da se istakne u gomili, ali to možda nije bilo tako čudno za nekoga sa
njenom prošlošću.
Pirjo je ispravila leđa i mehanički se osmehnula u odgovor. „Idite u miru,
svi vi”, rekla je kao i uvek. „Kada vaše upijanje bude završeno, kuhinjska
ekipa iz Kuće vatre može da ode u kuhinju i počne da sprema hranu.”

Kao mačka koja se prikrada svom plenu, odjednom se našao tu i gledao preko
njenog ramena.
Pirjo se šokirala.
Samo deset sekundi ranije uhvatio bi je na delu, kako briše dnevne snimke
kamera koje su nadzirale prilazni put i Staju čula. Da je to pokrenulo neka
pitanja, ona bi se skamenila.
Pribrala se i polako okrenula na svojoj kancelarijskoj stolici, prekorno ga
gledajući.
 „Dobiću srčani udar od tebe kad mi se tako ušunjaš u kancelariju. Već sam
ti to rekla, Atu.”
On je podigao ruke; bila je to navika koju je svesno usvojio godinama
unazad umesto da kaže izvini.
„Nedostajala si nam danas po podne, Pirjo. Gde si bila? Tražili smo te.”
Bilo je to užasno pitanje. Ne zbog toga što nije pripremila odgovor na
njega, nego zato što ga je postavio Atu, i zbog toga što je on imao rendgenski
vid za ono što je ona mislila. Ona je za njega bila kao otvorena knjiga.
Postojao je rizik da će čak i najjednostavnija laž biti otkrivena.
Shvatila je da mora da preokrene situaciju da on ne bi dublje kopao po
ovome, pitajući se i da li je došlo vreme da mu otvoreno iznese svoje želje.
„Samo sam morala malo da izađem iz Akademije”, rekla je. „Zašto pitaš?
Zar nisi imao dovoljno sopstvenog posla kojim si morao da se pozabaviš?”
On uzdahnu. „Ovo je bio grozan dan. Ali ti možda ne znaš? Malena je
pobacila pre nekoliko sati, a ti nisi bila tu kada si mi bila potrebna. Trebalo je
da odeš sa njom kolima hitne pomoći u bolnicu.”
„Pobacila?” Pirjo je skrenula pogled. Šta je trebalo da misli? Da li je
zatrudnela sa Atuom? Ona? Malena?
Sedela je, na trenutak pokušavajući da ovo prihvati u glavi. To nije moglo
da bude istina, ne sada. Ona nije mogla to da dopusti, više ne. Sada je to bilo
ozbiljno. Da li je trebalo da ga deli sa drugima dok je njena plodnost gasnula,
a sat otkucavao sve brže i brže? Ne, više ne. Atu je trebalo da bude otac
njenog deteta. Njenog deteta koje je trebalo da bude njegov naslednik. Njenog
deteta koje je trebalo da bude novi spasitelj.
„Pobacila je i nekontrolisano je krvarila”, čula je kako Atu kaže.
Pirjo se pribrala i pokušala da izgleda neutralno.
„Stvarno?”
„Da. Bilo je ozbiljno, tako da si nam bila potrebna, Pirjo. Gde si bila?”
Ona je nekoliko puta trepnula pre nego što je usmerila pogled prema
njemu. Ni pod kojim okolnostima nije htela da deluje kao da se kaje,
pogotovo ne zbog Malene. On je jednostavno trebalo da misli kako je ona
uzrujana zbog toga.
„Osećam tvoju energiju. Ne osećaš se dobro”, rekao je on. Poruka je bila
primljena.
„Ne, tačno je, ne osećam se dobro. Zbog toga sam se danas odvezla do
Nordodena. Radim to ponekad kada se osećam pomalo potišteno.”
„Pomalo potišteno?” Rekao je to kao da je poslednje kako bi mogla da se
oseća.
„Da, snuždeno. Ali ne želim da o tome razgovaram sa tobom, Atu.
Naročito ne posle onoga što si mi upravo rekao.”
„Kako to misliš?”
„Znaš ti to sasvim dobro.”
„Nas dvoje ne možemo da imamo tajni jedno pred drugim, zar ne?”
Sada ju je to pitao.
„Od kada?”
„Na šta ukazuješ, prijateljice moja?”
„Zar nije trebalo barem da mi kažeš kako si spreman da oplodiš jednu od
naših učenica? Zar nismo imali dogovor da ću ja biti prva koja će to saznati
kada doneseš odluku?”
„Svakako smo imali dogovor da ako te nešto bude mučilo odmah dođeš
kod mene. Je li tako, Pirjo?”
Ona je na trenutak oklevala. „Šta misliš, zašto sam danas išla u
Nordoden? Zar ne možeš da shvatiš?”
Krenuo je prema vratima svoje prostorije. „Ti si moja vestalka, Pirjo. Ja to
visoko cenim, i želim da bude tako. A sutra ćeš se odvesti u bolnicu u
Kalmaru i paziti na Malenu. Možemo li da se dogovorimo oko toga?”, rekao
je on, zagrlivši je pre nego što je nestao i povukao se u sebe.
Pirjo je veoma polako klimnula glavom. Svakako je morala da ode u grad
da uzme kofer Vande Fin iz pretinca na stanici. Konačno će imati priliku da
bude nasamo sa tom francuskom sponzorušom.
Na trenutak je sedela razmišljajući šta ima na raspolaganju. Sigurno je
morala da upotrebi nešto od svojih sredstava, ali to nije bilo važno ako kučka
nestane iz njenog života.
Uhvatila je sebe kako se nakratko naglas zasmejala.
Da li je sada sreća zaista odlučila da joj se osmehne?
Da li je zaista uspela da se otarasi dve najgore rivalke za jedan dan?
 22

Utorak, 6. maj 2014.

„Dobro došli, moji uvaženi gosti, vaše piće je posluženo”, rekao je Asad
sipajući nekakvu mešavinu koja je manje mirisala na kafu ili mentu, a više na
kozju dlaku, ili nešto još gore.
Karl je uzvratio na Gordonov zabrinuti izraz istom merom, što je Asad
primetio sa osmehom.
„Ovo zapravo nije jedan od mojih recepata, nego Rosin”, umirio ih je on
kada je Gordon gurnuo nos u šolju i izvukao ga naizgled bez posledica.
Ohrabren time, Karl je srknuo malo napitka, što je učinilo da mu kroz
glavu prolete ne naročito vesele uspomene na njegove i Vigine odlaske na
prvomajska okupljanja i sećanje na etno-kafane.
„Mu čaj10”, rekla je Rose bez stida, spuštajući svoju beležnicu na Asadov
stočić za kafu koji je izgledao kao iz nekog bolivudskog filma. Nedostajale su
joj samo špicaste veštičje cipele.
Karl je diskretno odgurnuo šolju od sebe. „U redu. Pošto imamo takozvani
komandni centar, pretpostavljam da je ideja da se ovde povremeno sastajemo
i obaveštavamo jedni druge o razvoju situacije. Hoćemo li odmah početi?”
Na trenutak je stajao razmišljajući o rasporedu poteza.
„Sutra će biti nedelju dana otkad je Kristijan Habersot sebi oduzeo život”,
započeo je. „I mada smo ostvarili izvesni napredak u istrazi, on je prilično
mali, iskreno govoreći, ali hajde da ga se držimo.”
Dao je znak glavom Asadu kada je primetio da je čak i njemu teško da
proguta Rosin napitak. Bilo je i vreme da okusi sopstveni lek.
„Najvažnije, sada tačno znamo kada je Alberte prvi put srela čoveka u
folksvagen kombiju. Ako je on bio taj koga je srela, a verovatno jeste. U vezi
sa tim, uskoro ću pozvati stari direktorski par iz Narodne srednje škole, koji
će, nadam se, potvrditi datum školskog izleta u Okruglu crkvu Esterlars. Mi
očekujemo da je to bio 11. novembar 1997. na osnovu nepotpunog podatka sa
razglednice koju je Alberte poslala svom bratu, ali nismo sigurni.
Takođe, pitaću par šta se dogodilo sa Albertinim crtežima. Ne zbog toga
što mislim da je važno da ih vidimo, nego zato što nikada nisu stigli do njenih
roditelja, tako da bi to zadovoljilo i radoznalost i saosećanje.” Pokušao je da
naglasi svoju saosećajnost, ali to izgleda nije ostavilo nikakav poseban utisak.
„Dobro, dakle! Hajde da vidimo šta će da ispadne od toga. I najzad, popričao
sam sa Larsom Bjernom.”
„Zar ne misliš da sam ja taj koji bi trebalo da stupi u kontakt sa Bjernom?
Nije li to malo ludo i glupavo?”, oprezno se usprotivio Gordon.
Karl je odmahnuo glavom. Nije bilo šanse da to prepusti Gordonu. Jedno
je bilo što im je Bjern poverio svog čoveka, ali on uz to nije trebalo da bude
njegov špijun i doušnik.
„Dobro”, rekao je Gordon s oklevanjem. „Ali onda bi možda želeo da ja
nazovem auto-klub koji je organizovao izložbu klasičnih automobila?”
„Ne, ja ću se pobrinuti i za to, Gordone. Na umu imam jedan veći zadatak
za tebe. Hoću da pronađeš sadašnje adrese i brojeve telefona svih učenika koji
su pohađali Narodnu srednju školu u jesen 1997.”
Začulo se kako je momak oštro udahnuo. U trenutku očaja, zagledao se u
šolju čaja, očigledno kako bi pronašao nešto pomoću čega bi se pribrao, ali je
uskoro odustao od te zamisli. Izgleda da je i njemu već bilo dovoljno toga.
„Ali Karle, tamo je bilo pedeset učenika!”
„Da, i…?”
„A među njima četvoro iz Estonije, dvoje iz Letonije, četvoro iz Litvanije
i dvoje Rusa”, rekao je on, a lice mu je izgledalo još više uvenulo nego inače.
„Eto, vidiš. Vidi kako si dobro obavešten. Ti jesi prava osoba za taj
posao.”
Jadni momak izgledao je kao da bi mogao da zaplače. „Da i ne pominjem
to što su mnogi od njih verovatno promenili ime ili prezime.”
„Dobro, onda prestani da pričaš o tome, Gordone”, ljutito je rekla Rose.
Ni on nije hteo da pije njen čaj.
„U redu”, rekao je Karl. „Od svih učenika, mi smo do sada razgovarali sa
Kristoferom i Inge Dalbi, a iz očiglednih razloga ne moramo da razgovaramo
sa Alberte, tako da si već sveo ukupan broj na četrdeset sedam.”
Da li se to od momka čulo jedno tiho aleluja?
„Kako ide sa tehničarima?”, upitao je Asad.
„Laursen je preuzeo stvar. Bolje će se snaći s njima od mene. Ali ti,
Asade, nastavi da njuškaš po tim policama i vidi da li možeš pronaći
fotografiju te daske koju je dečak našao na Kamiljoj glavi.”
 „Njuškam?”
„Njuškaš, tragaš, gledaš, dođe mu na isto. To se samo tako kaže, Asade.”
On je klimnuo glavom, a Karl se okrenuo ka Rose.
„A ti već punom parom zoveš bornholmska udruženja koja se bave
mističnim pojavama?”
Ona je potvrdila.
„Moramo pretpostaviti da ljudi koji stoje iza takvih poduhvata imaju
redovne poslove kako bi imali od čega da žive, tako da možda moraš da radiš
noću. Provedi nekoliko sledećih dana baveći se time, Rose. Onda ćemo videti
da li se neko seća nečega o hipi komuni u Eleneu, i ko bi mogao da nam pruži
neke informacije o čoveku sa folksvagen kombijem.”
Čudno, ali ona je izgledala zadovoljna tim poslom. Svakako je ponudila
da im sipa i drugu turu mu čaja.

„Zdravo, Karle Merk. Vi ste zvali predsednika kluba, ali moraćete da se

snađete sa mnom jer je naš predsednik na putu.” Čovek se predstavio kao
Hans Ager, zamenik predsednika Bornholmskog kluba ljubitelja klasičnih
automobila. „Znate, ionako sam ja prava osoba s kojom treba da razgovarate,
jer sam zadužen za klupske arhive. A to je posao koji radim otkad sam ja
prestao da budem predsednik.”
Karl mu je zahvalio. „Da li ste dobili fotografiju koju sam imejlom poslao
predsedniku?”
„Da, prosledila mi je predsednikova žena. A ono što mogu da vam kažem
o tome jeste da me je policajac po imenu Kristijan Habersot pitao to isto pre
nekoliko godina. Nažalost, ne znamo ko je snimio fotografiju. Zato ću vam
reći ono što sam rekao i njemu: da se jedan čovek parkirao na mestu
rezervisanom za učesnike u trci, a Folksvagenov kombi iz sedamdesetih nije
spadao u tu kategoriju, zar ne?” Nasmejao se toliko zvonko da je Karl morao
da odmakne slušalicu od uha.
„Što bi značilo?”, upitao je.
„Pa, morali smo tiho i mirno da zatražimo od čoveka da se parkira negde
drugde, ali situacija je bila takva da nije mogao jer motor nije radio baš dobro,
blago rečeno.”
Karl se povukao na ivicu stola. „U redu, vi se toga zaista sećate. Sećate li
se i tog čoveka?”
 On se ponovo nasmejao. „Ne, ne baš. Ali sećam se da mu je Sture Nilsen
rešio problem, radilo se samo o nečemu sa karburatorom. Skoro uvek je
tako.”
„Sture?”
„Da, Sture Kure - smešno ime, zar ne? On je bio naš majstor. Odličan
mehaničar iz Olskera, ali umro je nedugo posle toga, nažalost. Možda se zato
toga i sećam.”
Dođavola, zar niko nije mogao da ostane živ kada ti je potreban! Karl je
uzdahnuo. „A Habersot uopšte nije uspeo da razgovara sa njim pre nego što je
umro, pretpostavljam?”
„Ne, koliko ja znam.”
Karl je spustio slušalicu sa iritirajućim osećajem da neće ništa bolje proći
ni sa direktorskim parom.
Da, oni su se dobro sećali izleta u Esterlars, jer je nakon posete gospodina
Merka i njegovog pomoćnika njihova radoznalost pobuđena i stoga su
pročitali sve što je u Karininim dnevnicima postojalo o toj jeseni, objasnio je
direktor. Izlet je bio 7. novembra i obišli su nekoliko okruglih crkvi. Ali osim
toga, Karina nije napisala ništa što bi bilo zanimljivo. Takvi izleti na
znamenita bornholmska mesta bili su deo skoro svakog kursa, tako da s
godinama nije više bilo novina.
Karl je naknadno razmišljao o onome što je saznao. Alberte je srela tog
muškarca 7. a ne 11. novembra, tako da su dva broja jedan sa razglednice
sigurno označavala mesec, što je značilo da ga je poznavala kraće od dve
nedelje kada je ubijena. Ali šta je ona mogla da uradi tom čoveku što bi ga
navelo, ako je bilo ikakvog smisla u Habersotovoj teoriji, da izabere takav
smrtonosan kraj njihove veze?
I ko je onda ona bila? Ta devojka, koja je iznenada počela da izaziva
okruženje svojom ženstvenom pojavom? Devojka koja je pevala kao anđeo i
crtala skoro podjednako dobro?
Udario se po čelu. Crteži! Zaboravio je na njih.
Drugi poziv direktorskom paru bio je, sve u svemu, mnogo uspešniji.
Da, potvrdio je bivši direktor. Bio je siguran da su Albertini crteži bili
negde u školi. Koliko se on sećao, dan pre Albertinog nestanka trebalo je da
bude održana izložba radova učenika, ali onda su imali posetu iz Narodne
škole ritmike, i to je bilo sjajno, ali posledica je bila da je izložba odložena, i
nikada nije ni održana.
„Mislim da crteži i dalje moraju biti u fascikli negde u podrumu škole, ali
u vezi s tim morate da razgovarate sa sekretaricom škole.”
„Skoknuću gore do Bjerna, Asade”, obavestio je Karl kolegu pet minuta
kasnije. „Imam još jedan posao za tebe. Ti si se toliko primio na sekretaricu u
Bomholmu, pa je zato nazovi i zamoli da potraži neke crteže sa nesuđene
školske izložbe od 19. novembra 1997. Želimo da vidimo Albertine crteže, i
platićemo poštarinu i vratiti ih kada završimo sa njima - tako reci. Pratiš li šta
ti govorim?”
„Ovaj, da, možda. Ali šta znači primio se?”

Gore, u Sektoru za nasilne zločine, atmosfera više nije bila kao u stara dobra
vremena, kada je na njegovom čelu bio Markus Jakobsen. Šef odeljenja za
ubistva Lars Bjern zaista je pokušao da stvori neki vid udobne atmosfere uz
pomoć dve krajnje apstraktne slike Anete Merild i nekoliko šolja za kafu sa
šarenim mrljama na njima, ali to nije promenilo činjenicu da je duboko u sebi
Karl verovao da je šef Sektora seljačina i čovek koji prema nekome može da
pokaže naklonost samo ako je taj neko član njegove bliže porodice.
„Ko je, dođavola, to?”, šapnuo je Karl svojoj omiljenoj sekretarici, Lis,
misleći na nepoznato lice za stolom.
„To je Bjernova nećaka. Ona zamenjuje gospođu Serensen dok je
odsutna.”
„Da li je oštrokonđa odsutna?” Čudno, ali on to nije primetio. „A zašto je
odsutna?”
„O, znaš već. Menopauza. Ima napade vrućine i na trenutke je pomalo
histerična. Složili smo se da to nazovemo gripom.”
Karl je bio šokiran. Da li je gospođa Serensen bila plodna sve do sada? To
očigledno nije bila stvar koja je bila jasna sama po sebi.
Lis je pokazala prema Bjernovim vratima, odakle se pojavilo nekoliko
novih lica.
Nešto su se sašaptavali dok su prolazili pored Karla. Kao da je njega bilo
briga.
Otvorio je vrata Bjernove kancelarije ne pokucavši pre toga.
„Imamo li dogovoren sastanak, Karle? Ja se toga ne sećam”, rekao je
Bjern kada je Karl bacio sliku čoveka sa folksvagen kombijem na sto ispred
njega.
Karl nije obratio pažnju ni na pitanje ni na njegov ton. „Ovde imamo
fotografiju čoveka koji je vrlo verovatno ubio jednu mladu devojku na
Bornholmu. Voleo bih da dobijem tvoje odobrenje da izdam saopštenje o
nestaloj osobi u emisiji Stanica 2 na TV 2.”
Na ovo je šef odeljenja za ubistva iskezio iritirajuće bele zube u nekom
izrazu na pola puta između osmeha i smeha. „Hvala ti, nastavi da pokušavaš,
Karle”, rekao je. „Već sam dovoljno čuo. Nećemo nekim slučajem pričati o
slučaju iz 1997. koji je bornholmska policija odbacila pre petnaest godina, zar
ne? Jer, ako hoćemo, onda nema ni slučaja ubistva, ni bilo kakve sumnje u
nešto posebno. Dakle, hvala ti na utrošenom vremenu, Karle, i vidimo se na
kolektivnom sastanku.”
U redu, znači uhoda Gordon uspeo je da stigne ovamo pre njega.
„Shvatio sam poruku, Bjerne. Gordon je očigledno bio ovde i kukao kako
je dobio gomilu posla. Ako je tako, i više je nego poželjno da ga uzmeš
nazad. Samo reci jednu reč.”
„Gordon nije uradio ništa slično, Merk. Ali moraš razumeti da ja na svom
položaju šefa odeljenja za ubistva redovno razgovaram sa kolegama na
Bornholmu. Ako si inače zaboravio, oni su i dalje tesno povezani sa ovim
odeljenjem ovde.”
Sarkazam. Sjajno.
„Hvala na informaciji. Ali da ti kažem, pošto i dalje imaš tako veliku
potrebu da ostaneš informisan u vezi sa svim pitanjima, da smo pronašli nove
tragove u slučaju, koje tvoji dobri prijatelji sa Bornholma nisu našli, i da, šta
god ti rekao, nameravam da ih pratim dok nekoga ne smestimo bezbedno iza
rešetaka, ili zbog ubistva, ili zbog smrti izazvane u saobraćajnoj nesreći posle
koje je pobegao.”
„Ponovo taj stari ton, Merk. Imam jednu stvar da ti kažem kao odgovor na
to: nećeš uključiti čitavu Dansku u nagađanje ko bi taj čovek mogao biti.
Čovek na toj nesrećnoj fotografiji nikada nije bio optužen, osim toga, to bi
mogao da bude bilo ko. Primičemo bezbroj uzaludnih poziva, na stotine
radnih sati naših ljudi biće protraćeno i, iskreno govoreći, gospodine Merk,
imamo ozbiljnijih stvari kojima treba da se bavimo ovde gore, na drugom
spratu.”
„Lepo, barem znamo na čemu smo. Ti samo preusmeri sve pozive dole, na
manje ozbiljan Sektor Q u podrumu, gospodine šefe Odeljenja za ubistva. Ne
bismo želeli da uznemiravamo Uspavanu Lepoticu koja spava ovde gore.”
„Prijatan dan, Karle.” Odmahnuo je rukom prema vratima. „Možeš da
zaboraviš na svaku pomisao o prijavi nestale osobe na televiziji. Možda se ne
sećaš jednog novijeg slučaja kada su neki od tabloida prozvali osobu kao
krivca u slučaju ubistva, a nedugo zatim morali su da povuku svoje reči.
Kompenzacija zbog odgovornosti - znaš li za taj pojam?”
Karl je zalupio vrata, nateravši sve u prijemnom odeljenju da podignu
pogled.
„Dođavola, Karle”, začuo se glas iza vrata. To je barem napravilo malo
zabave.
„Da, ti nikada nisi bio na spisku Bjernovih omiljenih saradnika, zar ne,
Karle?”, rekla je Lis taman dovoljno glasno da svi u blizini na trenutak
zastanu. „Ali da promenimo temu. Da li ste ti i Mona Ibzen ponovo zajedno?
Karl se namrštio. Zašto je, zaboga, to pomenula?
„Samo se pitam, jer je juče pitala za tebe. Promolila je glavu na pet
minuta pre nego što je odjurila na preliminarno saslušanje.”
„Dakle, vratila se?”
„Da, ponovno imenovanje važilo je samo do aprila. Zatim je otišla na
odmor na zapadnu obalu i sada se ponovo vratila.”
„Samo je pitala da bi bila upozorena ako bih ja slučajno upao”,
pretpostavio je on.
Ali to je zaista bilo čudno. Kao i osećaj praznine u stomaku koji ga je
polako obuzeo.

„Nisam pronašao nikakvu fotografiju daske, Karle, a mislim da sam

pregledao većinu polica.”
Asad je izgledao premoreno. Jedna od njegovih čupavih obrva kao da se
urušila i napola mu pokrila oko. „Znam da moram još jednom da proverim, ali
ne verujem da ću je naći, Karle.”
„Jesi li dobro, Asade? Oči ti izgledaju malo mutno.”
„Samo nisam dobro spavao prošle noći. Primio sam poziv od strica, i
došlo je do velikih problema.”
„U Siriji?”
On se zagledao u prazan prostor. „On je sada u Libanu, ali…”
„Postoji li nešto što mogu da uradim, Asade?”
„Ne, Karle, mi ništa ne možemo da uradimo. Barem ne ti.”
Karl je klimnuo glavom. „Ako ti je potrebno nekoliko slobodnih dana,
smislićemo nešto”, rekao je.
„To je poslednje što mi treba, ali svejedno hvala. Mislim da samo treba da
odemo u onaj komandni centar. Rose ima novosti za nas.”
Ovo je bilo uobičajeno. Koliko god neposredan i uključen Asad mogao da
bude u svojim najboljim danima, bio je podjednako udaljen i nedodirljiv u
ovakvim trenucima. Karl nije imao pojma šta se dešava sa njim. Ako bi
pomenuo situaciju u Siriji, Asad bi zaobišao temu. A ipak je izgledalo kao da
svi ozbiljni događaji tamo ne utiču stvarno na njega. Zapravo, on nikada nije
pričao o Siriji ili drugim događajima na Bliskom istoku. Ponekad je neka
uzgredna reč mogla da otvori ranu, ali drugi put je to bilo kao da je muva pala
na medveda.
Karl ga je potapšao po ramenu. „Znaš da meni uvek možeš da se obratiš
za bilo šta, zar ne?”
Rose je stajala ispred table, a Gordon je upravo hteo da sedne kada su njih
dvojica ušli. Zabavno, ali to je značilo da su sada odjednom bili tačno iste
visine.
„Opusti se”, bilo je prvo što je Rose rekla kada je videla Gordonovo lice
ispunjeno očekivanjem. On se verovatno nadao da je došlo do nekog velikog
pomaka u istrazi i da će tupavi i dosadni posao pronalaženja svih nekadašnjih
učenika Narodne srednje škole biti procenjen kao suvišan.
„Pa, u Rim se ne stiže za dva sata, zar ne?”11, zaključila je ona pogrešno
dok je sa zida skidala neke Habersotove brošure sa srcima, kristalima i žarkim
suncima na koricama.
„Do sada sam uspela da stupim u kontakt samo sa ljudima koji stoje iza
ove tri alternativne ponude, i svi oni puno radno vreme obavljaju svoje
različite tretmane, što rade jedni već devetnaest, drugi dvadeset pet, a treći
trideset dve godine. Ali jedino Beate Vizmut iz Srca uma, koja se uglavnom
bavi simbiozom tela i prirode, može da se seti mladića sa folksvagen
kombijem. Rekla mi je da nema šta da doda na ono što je Kristijan Habersot
već izvukao iz nje.” Rose se osmehnula. „Ali ja sam ipak uspela da iscedim
nešto novo.”
„Odlično, Rose. Da li je to možda momkovo ime? Opis? Njegovo
poreklo?” pokušao je Karl.
„Ne, ona se ne seća imena, možda joj ga nikada nije ni pomenuo, a do tih
ostalih stvari nikada nismo ni stigle. Beate Vizmut ne voli da išta zna o
prošlosti svojih klijenata, niti ikakve druge podatke, što mi je objasnila
rekavši da je rođena slepa i stoga radi na potpuno drugom nivou u odnosu na
one koji se oslanjaju na vid.”
 „Da li je naš najbolji svedok slep?” Odmahnuo je glavom. Sve ovo bilo je
previše za njega.
„Da, i ona samo želi da oseti svoje klijente, kako je sama to izrazila. Ali
uspela je da mi da jednu ideju o tome šta je taj čovek zastupao.”
„Zastupao?”
„Da. Beate podstiče svoje klijente, ili učenike, kako više voli da ih naziva,
da se oslobode svega što može da ih udalji od prirode, što je, mogu da ti
kažem, dosta radikalan zahtev. Ona lično, na primer, neće da greje svoju kuću,
jer ne voli da se zima i leto međusobno mešaju. Ne prihvata ni upotrebu
neorganskih građevinskih materijala, tako da živi u kući napravljenoj od bala
sena, što je ona uradila davno pre nego što je postalo moderno.”
„Ali ipak ima telefon.”
„Da, i druge stvari koje mogu da joj pomognu kao slepoj osobi. Ona ipak
zavisi od sveta oko sebe. Ali evo o čemu se radi.” Zadovoljstvo je zračilo sa
Rosinog bledog lica. „Momak se slagao sa njom u mnogim stvarima. Takođe
je bio krajnje obuzet prirodom kao nečim svetim i lekovitim, ali se seća da su
raspravljali o razmerama ličnog žrtvovanja. Na primer, on je mislio da ne
može bez svog folksvagen kombija jer… ” Osmehnula se i napravila malo
dužu pauzu. „Jer je imao veliku potrebu da slobodno putuje na mesta gde su
ljudi vekovima obožavali sunce, elemente i natprirodne pojave. A to nije
mogao bez nekog prevoznog sredstva.”
„U redu, dakle sada znamo da je on bio taj sa folksvagen kombijem…”
„I… ”, prekinula ga je Rose, „zato što je proveo prethodne tri godine
mnogo putujući po Evropi sa nekoliko svojih sledbenika, između ostalog, išao
je na Gotland, u Irsku i na Bornholm. Tamo je tražio sveta mesta, a na ostrvu
ih ima mnogo, i na Bornholmu je bio veoma zainteresovan za rezbarije u
kamenu iz bronzanog doba, ostatke brodova u Troldeskovenu, monolite u
Hjortebakenu, i svetilišta kultova u Rispebjergu i Knarheju…”
Knarhej? Gde je Karl ranije čuo to ime?
„Da, i ne ponajmanje… za mitove o vitezovima templarima iz crkve u
Esterlarsu. Šta kažeš na to?”
„Odlično. Dakle međusobno smo povezali folksvagen, tog muškarca i
Alberte”, rekao je Asad.
„Da, verovatno”, složio se Karl. „Dobro obavljeno, Rose. Ali šta sada?
Nismo ništa bliže otkrivanju čovekovog identiteta. Ne znamo odakle je došao,
ili kuda je otišao posle. Znamo samo da nije imao stalno mesto boravka, tako
da bi sada mogao da bude bilo gde, ako je uopšte živ. Mogao bi da bude na
Malti, ili u Jerusalimu - tamo je bilo vitezova templara. Možda sedi u
Stounhendžu pevušeći i ispuštajući čudne zvukove, ili možda u Nepalu, ili u
gradu Inka Maču Pikčuu. Mi to ne znamo. Možda se sklonio od svih tih
besmislica i sada je pomoćnik šefa u Ministarstvu za očuvanje životne sredine
sa deset godina službe i penzijom koja ga čeka.”
„Beate Vizmut rekla je da je on bio pravi kristal, tako da ne mislim da
treba uopšte da uzimaš u obzir ideju o Ministarstvu za očuvanje životne
sredine.”
„Pravi kristal! Šta je, zaboga, htela time da kaže?”
„Da je video pravu svetlost i ogledao se u njoj, i verovatno nikada posle
toga nije mogao da živi bez nje.”
„Bože svemogući, ovo postaje sve više uvrnuto. A šta to znači?”
„Ako nju pitaš, ona pretpostavlja da je on i dalje aktivan u toj igri, i to
verovatno više nego ikada.”

23

Oktobar, novembar i decembar 2013.

Širli je bila razočarana. Razočarana Pakom Lopezom, zgodnim Špancem koji
joj je obećao ceo svet, i nedelju dana išao s njom kući svake noći na seks i
domaću hranu, a onda najzad izvukao svoj izanđali verenički prsten iz džepa
pre nego što je rekao zbogom i hvala. Razočarana svojim poslodavcem koji je
otpustio nju umesto nove žene u kafeteriji, koja je tu bila samo tri meseca.
Razočarana dijetom koja joj je garantovala gubitak deset kilograma, ali je
izgleda uradila skoro potpuno suprotno, i razočarana Vandom Fin, koja se,
uprkos svim svojim velikim obećanjima, nikada nije udostojila čak ni da joj
pošalje najobičniju razglednicu.
Prvi mesec bila je malo zabrinuta za svoju nestalu prijateljicu, ali onda je
to prestalo, kao i sve ostalo.
Takav je bio njen život.
Pokušala je da je zaboravi, govoreći sebi da je ona jednostavno ženturača
kao i sve ostale, dok je pokušavala da izračuna koliko može da preživi bez
ičega drugog osim bedne socijalne pomoći i 1006 funti na računu u banci.
 To nije baš bila pozitivna finansijska perspektiva, mada je njen životni
standard već bio sveden na nada, kao što je Pako uvek govorio, a ništa nije
ukazivalo na to da bi situacija mogla da se promeni.
„Ne, zakasnili ste za taj posao, neko ga je dobio juče”, bio je opšti
odgovor koji je dobijala kada bi konačno naišla na nešto.
Tako da je Širli stajala na ivici najočajnije i najviše ponižavajuće odluke
koju jedna neobrazovana i malo pregojena žena od četrdeset i nešto godina
može da donese: da bude prisiljena na povratak u stan u Birmingemu u kome
je rođena i gde su njeni i dalje živeli.
Nazvala je roditelje da ispipa situaciju. Šta bi oni rekli na to da dođe kući
na nekoliko meseci jer joj mnogo nedostaju?
Nažalost, oni nisu uzvratili istom merom, tako da su očigledno prozreli
njen plan: Širli nije samo pokušavala da se uvali da proslavi Božić i Novu
godinu sa njima.
Dakle evo nje, zaglavljene u bednom stanu u jednom od najsiromašnijih
krajeva Londona, gde čeka ni na šta, dok božićne lampice trepere u izlozima
radnji, a sva deca se osmehuju.
Širli je pomislila da je trebalo da uradi isto što i Vanda, jer ona mora da je
bila srećna tamo gde je otišla, s obzirom na to da se nije javljala. I što je više
Širli razmišljala o tome, sve više je zamišljala Vandin život na mističnom
ostrvu gde Atu vlada, poput ostvarenja neke bajke.
Da li je Vanda imala više novca nego ona, sada, kad je otputovala? Ne,
koliko je Širli znala. I da li je Vanda bila pozvana da tamo ode? Ne, čak ni to.
Zato je pitanje zašto ona ne bi mogla da uradi isto počelo da joj ispunjava
misli, isključujući stvarnost njene žalosne situacije u predstojećim danima i
noćima.
Dok je Širli razmišljala o ovim suštinskim pitanjima, sedela je za stolom
pokrivenim mušemom pored grejalice na gas, mešajući svoje izmašćene karte
za igranje kako bi iz njih pročitala odgovore. Njena omiljena igra, pasijans, u
tom trenutku nije bila najlakša, ali, s druge strane, imala je dodatnu draž ako
bi joj pošla za rukom.
Širli je odlučila: ako dovrši ovo otvaranje pasijansa, ozbiljno će razmisliti
da li da ode ili da ostane. Zato se, kada je zaista uspela da otvori pasijans,
pokrenuo čitav niz novih pitanja. Šta sada? Da li je prvo trebalo da obavesti
Vandu, ili Akademiju za upijanje prirode? Koji pristup je bio najrazumniji?
Da jednostavno spakuje kofere i svemu kaže zbogom?
Nakon što je provela ceo vikend otvarajući jednu partiju za drugom,
zaključila je da je znala da će otići, posle čega joj je ostalo samo da odgovori
na konačno pitanje: da sačeka, ili da krene odmah.
A onda se to desilo: završila je sedmu igru u nizu.
Sada je zasigurno znala da treba da ostavi svoj sadašnji život. I to je
moralo da se desi odmah.
Misli o tome kako će je primiti u Akademiji za upijanje prirode
preokupirale su Širli tokom celog putovanja. Bila je sigurna da će je
prijateljski raspoloženi ljudi koje je srela u Londonu dočekati raširenih ruku,
ali hoće li i Vanda? Zar nije dobila i više od nagoveštaja da je njihovo
prijateljstvo prošlost? .
Širli je mogla da zamisli Vandinu reakciju. Ona dolazi iz Londona,
narušavajući Vandinu rutinu sa svim svojim glupostima i brbljanjem o starim
danima. Ne, Širli nije gajila nikakve iluzije o dobrodošlici, ali to nije moglo
da je zaustavi. Ako je Vanda mogla da napravi takav skok u životu, onda je to
mogla i Širli. Uostalom, ona je bila ta koja je upoznala Vandu sa nebeskim
univerzumom Atua Abanšamaša Dumuzija.
Kada je stigla, krenula je autobusom sa kalmarske železničke stanice što
je dublje mogla u unutrašnjost ostrva, a ostatak puta prešla je peške.
Kada je najzad stigla, dočekao ju je impresivan prizor skupine
novoizgrađenih kuća okrenutih prema moru.
Čak i iz daljine, Akademija je izgledala čarobno, sa svojim brojnim belim
građevinama sa piramidalnim krovovima u koje su bila usađena raznobojna
stakla, blistavim solarnim ćelijama na nekoliko kuća i ogromnim prozorima.
Bila je veća nego što je očekivala. Mnogo veća. A odozgo sputa sticao se
utisak da ti ne treba ništa drugo kada se jednom nađeš tu. Širli nije videla
mnogo toga u životu, a definitivno ništa slično ovome. Izgledalo je kao da
čitavo područje podrhtava od energije. Kao da razne struje protiču kroz pejzaž
ispunjen egzotičnim rastinjem, delima ljudskih ruku i misterioznim znacima.
Prvo što je ukazivalo gde si stigao bila je velika emajlirana tabla sa
rečima:
AKADEMIJA ZA UPIJANJE PRIRODE
EBABAR
Popločana staza vodila je pored table gore prema manjim kućama i dva
spojena paviljona okrenuta prema vodi, sa novim tablama pažljivo ispisanim
na nekoliko jezika: Zajedničko srce Akademije.
U prijemnom odeljenju odvijala se tiha aktivnost, gde ljudi odeveni u belo
kao da su klizili preko poda u stanju unutrašnjeg mira i prijateljski joj klimali
glavom.
Izravnala je svoju haljinu sa cvetnim dezenom i namestila sako. Samo je
trebalo da pokuša da izgleda pristojno usred sve ove elegantne čistote.
Pomislila je da bi ovde lako mogla da bude srećna, dok je koračala dalje
prema vratima na kojima je pisalo:
DOLASCI I PRIJAVE
PIRJO A. DUMUZI

Malena je izgledala bleđe od belih bolničkih mantila koje su nosile

medicinske sestre u ginekološkom odeljenju sterilnog izgleda na četvrtom
spratu bolnice u Kalmaru, kada je Pirjo iznenada stala pored njenog kreveta.
Pirjo se osmehnula samoj sebi. Naravno da se žena nadala da če Atu biti
taj koji će doći da pokaže svoje saosećanje i zabrinutost, ali ona ga očigledno
nije dovoljno dobro poznavala.
„Kako si?”, upitala je Pirjo.
Malena je okrenula lice prema zidu. „Bolje. Sinoć su mi zaustavili
krvarenje, tako da će me kasnije u toku dana pustiti odavde.”
„Bogu hvala, to su dobre vesti.”
Trzaj nelagode pretresao je Malenino telo kada ju je Pirjo uzela za ruku.
Odmah je pokušala da se odmakne, ali Pirjo je nije pustila.
„Šta hoćeš?” Malena je okrenula glavu dok je tišina među njima postajala
sve neprijatnija. „Šta hoćeš da kažeš, Pirjo? Da li si došla da se naslađuješ?
Da li ti ovo savršeno odgovara?”
Pirjo se zamišljeno namrštila, ni previše ni premalo. Igra je počela.
„Ne. Jesi li to mislila? Grešiš, Malena, uopšte nije tako. Stvarno mi je žao
što se ovo desilo.” Pustila je da joj se ruka malo spusti, čvrsto stegnula usne i
skrenula pogled, kao da se koncentriše na nešto drugo što joj je bilo na umu.
Mogla je da oseti da je ovo zbunilo Malenu. Stvari su bile upravo onakve
kakve je trebalo da budu.
Pirjo joj je pustila ruku, duboko udahnuvši nekoliko puta pre nego što se
ponovo okrenula licem prema ženi koja je ležala ispred nje.
„Moraš da se izgubiš odavde, Malena. Kada te puste iz bolnice, moraš da
odeš što dalje možeš odavde. Čuješ li me?”
Izvadila je novčanik iz torbe i iz njega izvukla svežanj novčanica.
„Gledaj! Ovde je osam hiljada evra. To bi trebalo da ti odagna sve brige na
nekoliko meseci. Spakovala sam tvoje stvari. Napolju su u hodniku, u tvom
koferu.”
Bilo je teško proceniti šta je Malenino lice izražavalo, ali to je verovatno
bila mešavina odvratnosti i nepoverenja.
„U redu. Sada stvarno pokušavaš da me se otarasiš, ti glupa kučko.
Uprkos svemu, nisam ovo predvidela. Ali da li stvarno misliš da ćeš me tako
lako naterati da odem?”, rekla je odgurujući svežanj od sebe. „Atu je moj,
shvataš li? On ne želi da ima išta s tobom. Ti si samo njegova služavka, koja
se sagne i počisti za njim kad god pljune. On mi je to sam rekao. Zato se gubi
i nosi svoj glupi novac sa sobom, Pirjo. Videćeš me u centru za nekoliko sati,
ponovo na položaju za koji sam se izborila. Mogu sama da dođem tamo, bez
ičije pomoći.”
Ponekad u životu ima trenutaka kada duboko u duši znaš da će samo
jedno pogrešno mrštenje ili nesmotren osmeh imati potpuno nepredvidive
posledice. Zato je Pirjo sakrila ono za šta je u svom srcu znala da Atu oseća i
da je uvek osećao prema njoj. A njen protivotrov bio je ignorisanje Maleninog
izliva gneva i zadržavanje potpuno mirnog i brižnog izraza na licu. Ako će
ovo da upali - a moralo je - Malena je morala da ima puno poverenje u nju
kako bi ona pripremila da se njen svet sruši za nekoliko trenutaka.
„Ja bolje od bilo koga drugog znam šta Atu oseća prema tebi, Malena. I
bila sam srećna zbog vas dvoje, ne smeš da misliš drugačije. Naravno da ti
osećaš da sam ja takođe veoma naklonjena Atuu, ali kako su godine prolazile,
to se promenilo i postalo drugačije za mene nego za druge ljude, i to je nešto
sa čime sam se odavno pomirila. Ali moraš da razumeš da sam ja, za sve ovo
vreme koje sam provela sa Atuom, videla više nego bilo ko drugi. Postoji
njegova mračna strana na koju moram da te upozorim, i brinem se da će to za
tebe biti šok.”
Žena se osmehnula. Sve što je kod nje bilo privlačno sada je zračilo
prkosom. Nežne usne, blistavobeli zubi, visoke jagodične kosti. „A šta bi to
moglo da bude?”, upitala je nepoverljivo.
„Teško je govoriti o tome kada ti je stalo do Atua onoliko koliko je meni
stalo, ali pokušaću da budem otvorena. Ti si, Malena, treća žena čija se
trudnoća sa Atuom završila pobačajem, i on je i očajan i ljut zbog toga. Atu
nema dece, a sada ima više od četrdeset godina, i to je činjenica. Zar ti nije
izgledalo čudno što nema dece, kada svi znamo koliko bi žena sve učinilo za
njega? Možda misliš da on ne želi decu, ali ja mogu da ti kažem da želi. Ne
postoji ništa što bi želeo više od toga. A sada se ponovo oseća izdano i
iznevereno. Da, dobro si me čula, izdano i iznevereno.”
 Pirjo joj je stegnula ruke. „Atu vidi tvoj pobačaj kao otvaranje ambisa
negativne energije, i potresen je zbog toga, stvarno potresen. On jednostavno
ne može to da trpi, to mogu zasigurno da ti kažem. Ja sam to saznala iz
iskustva.”
Žena u krevetu joj se iskezila. „Važi, dobro, mislim da on može da dođe i
sam mi to kaže.”
Pirjin pogled je sada bio surov. „Zar nisi razumela šta ti govorim, Malena?
Onda dozvoli da budem potpuno jasna: ako se vratiš nazad u centar, Atu će te
žrtvovati.”
Malena se pridigla na laktove, podrugljivo se osmehujući. „Žrtvovati me?
Zar zaista nisi mogla da smisliš ništa bolje, Pirjo?”
„Žrtvovaće te moru, Malena. Utopiće te, baš kao druge dve žene koje su
izgubile njegove potomke. Ako ostaneš ovde, naći će te golu i naduvenu na
obali daleko odavde, budi sigurna u to.”
Žena je nabrala nos, ali reći su ipak imale jak efekat na nju, kao što je
Pirjo i nameravala. Pokazivala je i sumnju i šok. A kada se sumnja i šok
pretvore u osećaj bespomoćnosti i straha, nije potrebno mnogo da dođe pravi
trenutak za konačno uvrtanje bodeža u ranu.
„Pronašli su jednu od devojaka, Klaudiju, čak dole na obali Poljske…”
Pirjo je zastala, kao da joj je ponovo bilo potrebno snage da se pripremi za
ono što se spremala da kaže. „Ne znam šta se dogodilo sa drugom devojkom,
Malena, jednostavno ne znam. Ali ne verujem da su je ikada našli.”
Malena je odmahnula glavom. Možda je to bio samo refleks. Možda
jednostavno više nije želela da sluša. Ali je ćutala.
„Ne mislim da Atu smatra kako je uradio išta pogrešno. U svakom
slučaju, bio je miran kada mi se poverio da je poslao prvu ženu nazad u krug
prirode jer nije mogla da ispuni svoju telesnu misiju. Pokušala sam da
upozorim drugu - zvala se Loni - ali ona nije htela da sluša. Ti moraš da me
saslušaš Malena, molim te!”
Između njenih očiju pojavile su se bore. Pokušala je da ih ukloni
trljanjem, ali nisu ni mrdnule.
„Veliki je rizik, znaš, što sedim ovde i govorim ti ovo. Brinem se da bi
Atu uradio isto i meni ako bi znao da sam ti rekla. Razumeš li, Malena?
Razumeš li šta ti govorim?”
Ona je odmahnula glavom. Ali je razumela.
Posle svoje uspešne misije, Pirjo se odvezla nazad do centra i rekla Atuu da se
Malena oporavlja i da će biti puštena iz bolnice za dan-dva. To je devojci
davalo početnu prednost.
Nema ni potrebe reći da se Malena nikada nije pojavila u centru, a Atu se
pitao zašto. Zašto nije mogao da dobije nikakve odgovore zbog čega je otišla
iz bolnice, ili kuda je otišla? Nekoliko nedelja pokušavao je da joj uđe u trag
preko svojih kontakata, ali izgledalo je kao da je ona u zemlju propala.
Pirjo je ponudila autentične prikaze vrsta depresije do kojih pobačaj može
da dovede, i iracionalnih odluka koje žena može da donese ako je preživela
tako okrutan i nesrećan događaj. Atu je slušao, tužan i obeshrabren, ali se na
kraju pomirio sa situacijom kao pragmatičar kakav je, uostalom, i bio.
Jednog jutra, kada je on kao i obično rano izašao da poje gledajući u
more, Pirjo je došla do njega. Ponela je topao čaj i mokru krpu, i bez ijedne
reći počela je da ga pere i blago masira, pre nego što mu je svukla pantalone i
zajahala ga. Bilo je tako jednostavno kada se konačno ukazala prilika.
Možda je iznenađenje podstaklo njegovu želju, možda je to bio njen miris,
a možda i razumevanje da joj toliko duguje, ali on je dopustio sebi da se
zanese i da joj ono što je želela.
Gledao ju je pravo u oči kada je svršio, a Pirjo je sva drhtala. Nije to bio
samo orgazam, bilo je nešto mnogo dublje. Godine lišavanja oslobođene su u
pogledu koji je ona uputila njemu. A takođe i nečemu drugom.
Pirjin menstrualni ciklus bio je pod kontrolom, i uvek je bio takav. Njena
ovulacija bila je potpuno redovna, i kada je znala da je najplodnija, osećaj je
umeo da bude toliko jak da ju je gotovo plašio. Ti dani mogli su da budu pravi
košmari, ali ovog puta osećala se suprotno.
Božić je već bio blizu kada se usudila da zasigurno utvrdi razlog kašnjenja
menstruacije. Mnogo je čitala o tome šta sama želja da se zatrudni može da
uradi sa ženskim telom, tako da je želela da bude sasvim sigurna. Test koji je
kupila u apoteci dao je pozitivan rezultat, i ona skoro da se onesvestila kada
ga je videla. Ali i dalje je htela da čuje mišljenje lekara o onome što se nadala
da je posredi i, ako je bila u pravu, kakve mere treba da preduzme. Uostalom,
imala je trideset devet godina.
Kada se vratila iz istog ginekološkog odeljenja bolnice gde je pre dva
meseca posetila Malenu, bila je ispunjena osećanjem najdublje sreće.
Atu će biti iznenađen, ali će biti i srećan, bila je sigurna u to. Kada se o
tome radilo, ona je odavno dokazala da je dostojna da nosi njegovo dete, i da
je ona ta koja ima potrebne gene za to.
 Kada je stala ispred vrata Zajedničkog, srca akademije, morala je da
zastane na trenutak i pribere se kako bi sprečila da je savladaju emocije. Nije
želela da stane pred Atua uplakana. Htela je da mu to kaže mirno i sa
osmehom. On je navikao da ona bude takva i takva će i nastaviti da bude.
Trudna ili ne, Pirjo je bila Pirjo.
Ali se jeste osmehivala, možda i malo previše, dok je prolazila pored
učenika u prijemnom odeljenju i ulazila u svoju kancelariju, odakle će ga
pozvati i zamoliti ga da uđe na trenutak kod nje.
Zato je njeno iznenađenje bilo razumljivo kada je zatekla Atua kako već
stoji u njenoj kancelariji, dok je nasuprot njemu sedela žena u cipelama sa
ravnim đonovima, jako našminkana, u haljini koja je bila previše tesna i
drečava, i koja nije mogla da sakrije ni svoje godine ni gojaznost.
„Stigla si, Pirjo, tačno na vreme”, rekao je on smešeći se i klimajući
glavom onoj ženi. „Širli je došla nenajavljeno iz Londona. Tamo je
učestvovala u jednoj od seansi ovog leta i volela bi da se pridruži jednoj od
naših grupa. Siguran sam da možemo da joj pronađemo sobu ovde. Šta ti
misliš?”
Pirjo je klimnula glavom. Nije baš ovako zamišljala da će se Atu i ona
susresti u vezi sa njenim neodoljivo srećnim vestima, ali to će morati da
sačeka. Ovo je bilo malo ometanje, ali ništa što se nije dalo srediti.
„Reci Pirjo ono što si upravo rekla meni, Širli.”
Ona se osmehnula i pozdravila je na engleskom sa relativno neupadljivim
kokni akcentom. „Bile smo na vašem kursu u Londonu, moja prijateljica i ja, i
obe smo bile potpuno opčinjene upijanjem prirode. Toliko da je moja
prijateljica došla ovamo pre nekoliko meseci. Ili sam bar ja mislila da jeste,
ali se nisam čula sa njom od tada, a Atu Abanšamaš Dumuzi…” Nakratko je
zastala. Samo izgovaranje tog imena nateralo ju je da pocrveni. „A na
recepciji su mi upravo rekli da nikada nije došla. To je stvarno čudno. Sada
sam zapravo vrlo zabrinuta.”
Atu je ozbiljno klimnuo glavom. „Čudno je, u pravu si, ali kao što sam
već rekao, ona nije ovde. Ja je se zapravo dobro sećam, Širli. Bila je veoma
privlačna devojka. Zar nije bila meleskinja?”
Žena je slegnula ramenima, a Pirjina koža je odjednom postala ledeno
hladna.
„Zapravo nikada nisam razmišljala o tome, ali je definitivno imala veoma
tamnu kožu. Ona je došla sa Jamajke, a tamo možete naći ljude svih boja.”
Atu je podigao glavu. „Da li ti išta od ovoga budi sećanje, Pirjo? Izgleda
da nam je devojka pisala. Kako si rekla da se zvala, Širli?”
Pirjo nije čula odgovor. Ona ga je, uostalom, već znala.
Razmišljala je samo o svom sledećem potezu.

24

Sreda, 7. maj 2014.

„Imam stvarno smešan problem sa bivšim učenicima Narodne srednje škole,
Karle”, rekao je Gordon. Bilo je neverovatno koliko je mogao da se pogrbi da
bi pokazao svoju patnju.
„Kada sam konačno došao do nekih od njih, oni nisu mogli ničega da se
sete, a čak i ako su pokušavali, sve su pomešali. Jedna od učenica zapravo je
bila u pet različitih srednjih škola posle Bomholma, i nije mogla da razdvoji
jednu od druge. Druga, jedna od onih iz Litvanije i, vrlo čudno, jedina koja i
dalje živi kod svoje kuće, ne zna ni reči engleskog, tako da je za mene
misterija kako je uspela da preživi pet meseci na Bornholmu. A onda, tu su i
adrese! Osim te žene iz Litvanije, nema baš nikoga sa istom adresom koju su
imali u to vreme, a to važi i za većinu njihovih roditelja.” Uzdahnuo je.
„Posao koji si mi dao potpuno je beznadežan, Karle. Onih nekoliko sa kojima
sam uspeo da kontaktiram uglavnom se sećaju ponečeg jer je Habersot bio
toliko dosadan, ali inače se sećaju samo Albertinog imena i da je ona
pronađena mrtva. To je sve. Dakle, iskreno, i pomalo grubo rečeno, njena
smrt očito nije ostavila nikakav trajan utisak na njih.”
Karl se nervozno ponovo usredsredio. Kada je Gordon kukumavčio,
stvarno je imao natprirodnu sposobnost da natera ljude da misle na nešto
drugo.
„Gordone”, rekao je tako glasno da je momak od toga poskočio, „treba
samo da pronađeš jednu osobu koja se seća i želi da razgovara. A kada
pronađeš tog nekog, njega ili nju, prepusti razgovor Rose, koja ima
transkripte svih saslušanja nekadašnjih učenika škole. Ona je ta kojoj je
potreban širi pregled, u redu? Zato daj sve od sebe. Naravno da možeš da ih
pronađeš.”
Ostavio je Gordona sa glavom spuštenom do ivice stola, dok ga je Asad
blago tapšao po leđima. Ako se uopšte nadao da bude uključen u ekipu, bolje
bi nu bilo da brzo podigne glavu.
Stvari su stajale sasvim drugačije u Rosinoj kancelariji. Visoke hrpe
nagomilanih beleški, masa zgužvanog papira u korpi za otpatke i mnoštvo
bora na njenom čelu. Bila je zauzeta, to je bilo jasno.
„Ima li nečega novog iz alternativnog sveta, Rose?”, usudio se da upita.
Ona je odmahnula glavom. „Moraću da zovem uveče, Karle. Kao što smo
ranije pričali, većina ih ima i neki normalniji posao. Ali pregledala sam
razgovore sa učenicima Narodne srednje škole, i naišla sam na jednu devojku
sa kojim mislim da bi Gordon trebalo da pokuša da dogovori susret. Pročitaj
sam. Evo transkripta razgovora.”
„Možeš li ti da mi pročitaš naglas?”
„Samo pročitaj, Karle. Idi u svoju kancelariju, zapali cigaretu i pročitaj.
Ali ne zaboravi da zatvoriš vrata. Svi ovi Habersotovi papiri već dovoljno
smrde na dim.”
Karl je onjušio dok je prolazio pored polica prema svojoj kancelariji.
Osim Rosinog parfema, od kojeg ga je zasvrbeo nos i zasuzile su mu oči, nije
mogao da oseti ništa drugo.
Spustio je papir ispred sebe na sto, poslušno uzeo cigaretu kako mu je i
predloženo i pročitao Habersotov transkript.
19. XII. 1997. Saslušanje Sine, Veland, 46 godina, polaznice
jesenjeg semestra. Profesorica u srednjoj školi, trenutno na
odmoru, iz opštine Hvidovre. Broj socijalnog osiguranja 16115-
4012.
Izvod iz transkripta 19. XII. 1997.
Karl je zastao. Na pamet mu je pala jedna misao, ali da li je zaista bilo
zamislivo da je čovek bio tako zapanjujuće glup? Pokušao je da zamisli
Gordona na poslu. Bože svemogući, zaista je bilo moguće.
Pritisnuo je dugme interkoma.
„Dopire odavde”, viknuo je Asad u interkom sa druge strane hodnika,
zaglušivši samog sebe.
„Nisi ti taj s kojim želim da razgovaram Asade. Slušaš li me, Gordone?
Jesi li tu?”
Nešto je zaškripalo. Da li je to bila stolica ili potvrdni odgovor.
„Ti jesi nabavio spisak brojeva socijalnog osiguranja svih učenika
Narodne srednje škole, je li tako?” Uhvatio je sebe kako klima glavom, ali je
znao da ne može da bude tako.
„Ne.” On je potvrdio Karlovu pretpostavku. „Iz škole su mi rekli da ne
mogu da mi ih daju.”
Sada je Karl upalio cigaretu i duboko uvukao dim. Kakav pajser, i to
definitivno ne najoštriji u šupi!
„Da li si ti totalni idiot?”, povikao je. „To je prva stvar koju treba da
uradiš. Dođavola, Asade, reci mu da ima direktan pristup svim podacima iz
građanskoga registra, i da ako iko ima pravo da dobije te podatke od škole,
onda on ima, i da inače može da nađe sve brojeve socijalnog u Habersotovim
transkriptima saslušanja, ako se potrudi da pogleda! Reci mu da nastavi sa
poslom. A to znači odmah, reci mu.”
„Da li treba da mu kažem kada si ti to upravo rekao, šefe?” zagunđao je
Asad u mikrofon.
Karl je duboko uvukao dim i nekoliko puta se nakašljao. „A šta ti
nameravaš da radiš, Asade?”
„Sedim i proučavam nešto što sam upravo našao. Doći ću kod tebe sa tim
za minut.”
Karl je isključio interkom. Zašto niko nije umeo da razmišlja sam, svojom
glavom?
A možda je trebalo ovo i da predvidi.
Odmahnuo je glavom i nastavio da čita Habersotov izveštaj.
…161151-4012.
Izvod iz transkripta 19. XII1997.
Izjava Sine Velan o Alberte:
„Ne, ja je nisam stvarno poznavala toliko kao mnogi drugi. Mi
stariji nismo mnogo boravili sa mlađima. Prosek starosti ove
godine je otprilike dvadeset šest i po, i podiže ga grupa onih koji su
prešli četrdesetu, sa kojima, naravno, imam više zajedničkog, tako
da smo malo izdvojeni u odnosu na druge. A povrh toga, treba da se
prisetite da je Alberte bila jedna od najmlađih. Zapravo, mlađa od
moje ćerke, i ne mnogo starija od onih koje obično ispraćam iz
završnog razreda. Ali razgovarala sam sa njom, naravno, i takođe
sam je primetila. Svi smo je primetili jer je bila tako lepa i puna
života. Takođe sam primetila đa su neke od ostalih mladih devojaka
izgleda bile pomalo ljubomorne na nju zato što su svi momci, i
muškarci, kad smo već kod toga, bacali poglede ka njoj, ali ne
mislim da je to bilo išta ozbiljno. To je prirodno u tim godinama.
I sećam se da smo dan pre nego što je nestala imali posetu iz
škole ritmike, a pošto je Alberte bila toliko zainteresovana za
muziku - u stvari imala je i lep i prijatan glas - pomislila sam da je
čudno što ona nije došla do kraja popodneva i što nije bila ni na
večernjoj proslavi.
Jedan od momaka, onaj sa kojim je flertovala, zvao se Kristofer,
u jednom trenutku rekao je da je našla nekoga izvan škole, a ja sam
primetila da je bila pomalo odsutna poslednjih nekoliko dana.
Znate kako zaljubljene devojke mogu da izgledaju - (nasmejala se).
A takođe je bila odsutna i u drugom smislu reči. Zajedno smo išle
na kurs u staklarsku radionicu, ali ona nije dolazila na većinu
časova prošle nedelje.
(Pitanje: Da li ste vi ikada videli tog čoveka ili mladića?)
Ne, ali čini mi se da je Alberte jednog dana rekla kako je upoznala
najmističniju i najfascinantniju osobu na svetu. Nije konkretno rekla
da je zaljubljena, ali je očigledno bila potpuno opčinjena njime.
Razume se, mi smo pitali ko je on, ali ona se samo smejuljila, često
je to radila, i rekla samo da je on neko koga je upoznala i da se on
ponekad proveze pored škole posle predavanja.
(Pitanje: Dakle, niste pitali da li su se sastali da pričaju napolju
pored puta, ili da li su išli da se zajedno provozaju?)
Ne, nažalost. (Izgledalo je da se Sine Veland kaje zbog toga i da je
možda i pomalo tužna.)
(Pitanje: Ima li drugih kojih možete da se setite, a koji možda
znaju više o tome?)
Posle smo razgovarali o tome. Možda Kristofer, ali inače ne, ne
verujem.
(Pitanje: Ali zar to nije nešto o čemu biste očekivali da devojke
razgovaraju?)
Da, ali mislim da je Alberte bila potpuno svesna da je ostalim
devojkama već preko glave njenog flertovanja. Zato mislim da je
jednostavno ćutala. Možda kako bi pokušala da izbegne da ih
provocira više nego što mora.
(Pitanje: Možda je to sa tim momkom za nju bilo neka vrsta
igre? Tajne igre?)
Da, moglo bi da bude tako.
 Karl je nastavio da čita. Nije bilo ničeg dramatičnog u ovom razgovoru.
Ponovo je pritisnuo dugme interkoma. „Rose, možeš li da dođeš ovamo?”
„Mogao bi i ti da dođeš ovamo!” doviknula je ona iz hodnika.
Karl je promolio glavu napolje i video je kako sedi na podu sa
transkriptima naslaganim između nogu.
„Zar ne bi bilo udobnije da sediš u svojoj kancelariji i čitaš?” pokušao je
on, ali nije dobio odgovor. „Dobro, u redu, zašto misliš da je ovo ispitivanje
nešto posebno? Osim što sam postao svestan Gordonove nesposobnosti, ne
vidim u njemu ništa što nismo znali i pre. Možda želiš da razgovaramo sa tom
ženom? Jer ja u ovome ne vidim nikakvu poentu. Ona sad mora da ima
šezdeset dve godine. Ovo se dešavalo pre skoro dvadeset godina, pa zašto bi
se sada setila nečeg korisnog što već tada nije izbilo na površinu?”
„Govoriš to zato što si muškarac. Ali muškarci su ponekad tako slepi.
Obrati pažnju koliko su jednostavna pitanja koja joj je Habersot postavio. Da
si ti bio na njegovom mestu, da li bi je pitao to isto?”
„Pa, on svakako nije bio istražitelj, ali inače bih i ja pitao uglavnom isto,
kako mi se čini.”
„Ali detalji, Karle. Šta je s njima?”
„Koji na primer?” .
„Slušaj, da je to bio tvoj slučaj, i da je bio svež, ti bi pitao o mnogo stvari
kojih ne možeš da se setiš odmah, ali kojih se ta žena prirodno setila i posle
tako mnogo vremena.”
„Detalji? O Alberte, misliš?” Karl je pogledao pretrpane police sa
gomilama papira. Kao da nisu imali dovoljno detalja da se njima bave.
Uzdahnuo je. „Misliš na obuću, odeću, frizuru?”
„Da, to i još mnogo toga. Novi pokreti, drugačija šminka. Sve što nam
govori o tome kako se jedna mlada žena oseća. To se može izraziti kroz takve
stvari.”
On je klimnuo glavom. Bila je u pravu. Imao je slučajeve kada su se žene
sećale svega o očupanim obrvama druge žene, ali ničega o tome gde su ih
videle, ili sa čim u vezi.
„Hm… I pretpostavljam da sada želiš da nađemo Sine Veland i pitamo je
o tim stvarima sedamnaest godina kasnije?”
„Naravno da hoćemo. Sine Veland je umetničke prirode. Ona je otkrila
svoju kreativnu stranu u Narodnoj srednjoj školi, uživala je u muzici, učila
staklarsku veštinu. Mora da je primetila takve stvari.”
„I šta onda, čak i ako jeste? Možda će nam ti znaci pokazati da je Alberte
bila zaljubljena, ili možda samo da je izlazila u provod, ali zar to sada nije
nevažno? Mislim da je taj trag pomalo slab.”
„Verovatno. Ali o tome možemo razgovarati naknadno.”
„U redu onda. Postoji i drugi trag koji takođe možeš da proveriš. Pošto si
juče pomenula Knarhej u vezi sa momkom koga tražimo, to mi je stalno bilo
na umu. Već smo naišli na to, na nekoga ko je tamo kopao.”
„Hm, da, sada kad si to pomenuo…”
Asadova neuredna figura pomolila se iz njegove kancelarije, s rukama
punim papira i, nažalost, šoljom čaja koji se pušio. Ovo će biti dobro.
„Pronašao sam ovo ovde, Karle”, rekao je kada su seli u Karlovu
kancelariju. „Pitam se da li bi moglo da bude u skladu sa onim što tražimo.”
Spustio je nekoliko listova papira sa tabelama i brojevima ispred Karla, a
zatim spustio šolju sa vrelim čajem pored njih.
„Mislio sam da će ti trebati nešto da te podigne, Karle.”
O bože! Čaj je bio za njega!
„Šta je to? Ne miriše kao obično. Zapravo, miriše bolje.”
„To je sjajan recept za čaj. Indijski čaj i đumbir. Dobar je za sve.”
Pokazao je prema svom međunožju mangupski se smešeći.
„Možda imaš problema sa svojom cevkom?”, ironično je rekao Karl.
Asad ga je gurnuo laktom i namignuo. „Priča se da te je Mona tražila.”
Prokletstvo, ovde su se glasine brzo širile! I u čemu je bila ideja - da li je
njegov libido trebalo da bude podstaknut čajem čudnog mirisa?
„Zaboravi na to, Asade. Mona je definitivno prošlost.”
„Šta je sa Pristine, zar se ona prošla nije tako zvala?”
„Misliš na Kristine. Ali da, šta je s njom? Ona se vratila svom bivšem
mužu. Ne verujem da tvoj čaj može mnogo da pomogne oko toga.”
Asad je slegnuo ramenima. „Pogledaj ovo. Kristijan Habersot nacrtao je
plan na kome se vide drvo, put pored drveta i bicikl u čestaru. Plan je morao
da bude vrlo precizan, tako da ga verovatno nije nacrtao sam. Mislim da mora
biti da su to uradili tehničari.”
Karl je malo iskrenuo crtež i pogledao ga. Da, ovako je i sam zamislio to
mesto u glavi.
Asad je izvukao drugo parče papira. „Ali i ja sam crtao. Ovo bi trebalo da
bude tlocrt mesta nesreće i okolnog područja.”
Pokazivao je na različite elemente dok ih je redom nabrajao. „Kao što
možeš da vidiš, Alberte je udarena otprilike ovde, tako da je mogla da završi
gore u granama.” Prstom je pratio putanju koju je Habersot nacrtao. Ovo je
izgledalo razumno, mada je putanja bila nešto vertikalnija nego što je on
zamišljao.
„Na ovom trećem crtežu dodao je ono za šta je mislio da je moglo da je
odbaci u vazduh. Obrati pažnju na položaj toga nečega. Pod uglom je i na
samo sedam ili osam centimetara iznad površine puta.”
Karl je klimnuo glavom. „Da, grtalica koja je odbacila Alberte na drvo
morala je da bude otprilike pod tim uglom. Mogu da vidim iz kog pravca je
vozilo naišlo. Ali zašto ju je to ubilo? Ne mislim da izgleda smrtonosno.”
„Možda ju je ubio šok, Karle. Kada pucaš ljudima u srce, oni trenutno
umiru od šoka. Ovo je verovatno slično.”
Karl je odmahnuo glavom. „Da, možda, iako gajim neke sumnje. Ali ako
je Habersotov crtež tačan, a postoji dobar razlog da verujemo da jeste, onda
skoro kao da je bačena lopatom na vrh drveta. Naravno da od toga dobiješ
neke gadne modrice i definitivno neke povrede, ali da li bi to nekoga ubilo?”
„Samo trenutak.” Asad je izašao, a Karl se zagledao u šolju čaja.
Kombinacija reči kao što su „libido” i „Mona” odjednom su mu izazvale žeđ.
Jedan mali gutljaj nije mogao da škodi.
Osetio je paru i miris dalekih, egzotičnih obala i uronio u njega. Mislio je
da je ukus prilično dobar dok nije osetio efekat.
Vratne arterije kao da su mu se odjednom otvorile, jednjak mu se stegnuo,
glasne žice su ga pakleno svrbele i nije osećao resicu u grlu, a sve to ga je
nateralo da se instinktivno uhvati za vrat jednom rukom dok se drugom
pridržavao za ivicu stola. Da je u šolji bila kiselina, osećaj ne bi bio mnogo
drugačiji.
Hteo je da opsuje, ali nije mogao da izbaci nijednu reč iz sebe, samo suze
i pljuvačku iz uglova usta, i imao je neobično jaku želju za osvetom i punom
kantom ledenohladne vode.
„Šta nije u redu, Karle?”, upitao je Asad kada se vratio sa izveštajem. „Da
li je bilo previše đumbira u čaju?”
Baš kao što im je policijski nadzornik Birkedal rekao, u izveštaju sa autopsije
potvrđeno je da su na Albertinom telu pronađeni i prelomi i unutrašnje
krvarenje, mada ne toliko opasni da bi se ijedna pojedinačna povreda mogla
oceniti kao uzrok smrti.
Karl je sumirao: „Na osnovu autopsije, možemo zaključiti da je Alberte
još bila živa kada je odletela na drvo, i da je bila živa dosta dugo posle toga.
Potkolenične kosti bile su polomljene na obe noge, pored dodatnih preloma
na drugim mestima, ali pojedinačne povrede nisu bile toliko ozbiljne da bi
bile smrtonosne. Bar ne trenutno. Ona je sve vreme visila sa drveta glavom
nadole, tako da je gubila krv. Ne na litre, ali dovoljno.”
Karl je spustio izveštaj na sto. Alberte Goldšmid dugo je visila obešena
tamo gore pre nego što je umrla. Jadna devojka.
„Šta ti kažeš na to, Karle?”, upitao je Asad.
„Ništa, osim da bi Habersotov crtež sasvim lako mogao da bude tačan.
Ona je odbačena gore, a prilikom udara zadobila je prelome i unutrašnje
povrede i nekoliko dubokih rana na potkolenicama, iz kojih je krvarila. Život
joj je odneo zbir više povreda. I vreme, naravno.”
„Užasno”, rekla je Rose, stojeći na vratima. „Da ju je samo neko video
obešenu gore malo ranije, mogla je da bude spasena.”
Stajala je i razmišljala nekoliko trenutaka, kao da joj je na pamet pala
nova mogućnost.
„Šta je bilo?”, upitao je Karl.
„Nisam sigurna. Možda onda postoji nešto što ukazuje da je to mogla biti
nesreća.”
„Kako to?”
„Pa da je to bilo ubistvo s predumišljajem, ubica bi se sigurno pobrinuo da
ona nije ostala živa da bi mogla da svedoči protiv njega. Da je jedan od vas
želeo da je se otarasi, zar se ne biste pobrinuli za to?”
„Da, ja bih”, odmah je odgovorio Asad.
Karl se namrštio.
„Pa, samo govorim hipo… O! Znaš već, jednostavno ako već treba to da
zamislim, Karle.”
„Hvala ti, Asade, shvatili smo. Ali, Rose, vozilo se nije zaustavilo na
mestu nesreće, tako da je moglo da se desi mnogo toga za šta mi ne znamo.
Možda je vozač parkirao auto na glavnom putu i vratio se da proveri da li se
ona pomera. Možda ju je posmatrao u retrovizoru. Možda je bio u situaciji u
kojoj je sva logika potpuno odbačena. Ubice ne razmišljaju baš često
racionalno, Rose, ti to znaš. Zato ne možemo sebi dopustiti da zaključimo
kako je ovaj tako razmišljao.”
Sakupio je Habersotove crteže. „Asade, skeniraj ove crteže i pošalji ih
tehničarima, i reci im da će ih Laursen sutra nazvati i sve to proveriti.
Razgovaraj sa Laursenom - on može da ubrza stvari bolje nego bilo ko drugi.
Ali pre svih ovih već postavljenih pitanja, tehničari treba da provere čega ima
u njihovim arhivima o analizi daske od šperploče. A takođe bismo hteli da
znamo, ukoliko je Habersotova teorija o lopati za grtanje snega održiva,
koliko bi daska trebalo da bude debela kako se ne bi potpuno smrskala pri
udaru. Takođe bismo hteli da znamo da li bi se takva daska mogla čvrsto
zakačiti na prednju stranu vozila kao što je fotografisani folksvagen kombi, a
da ne ostavi tragove na limariji vozila. Istovremeno bi verovatno mogli da
nam kažu, uz upotrebu Habersotovog crteža i verovatne brzine vozila, da li je
moguće da bi Albertino telo bilo odbačeno prema vetrobranskom staklu
vozila i da li bi ga pri tome slomilo. I najzad, pitaj mogu li da učine išta kako
bi izoštrili našu fotografiju čoveka sa folksvagen kombijem. Naravno,
nastavićemo sa pokušajima da pronađemo fotografe i možda i negativ, ali ne
bi trebalo da računaju na to, reci im. Laursen je već upoznat sa većinom
ovoga, ali sada imamo malo više podataka na osnovu kojih možemo nastaviti
sa radom, pa ga nateraj da ubrza taj deo do koga smo već ranije stigli.”
Okrenuo se prema Rose. „Ti si još tu? Imaš li još nešto za mene?”
„Pronašla sam ono što si tražio, Karle.”
Izgledala je tako prokleto sigurna u sebe.
„Šta si pronašla? Izjavu ubice datu pod zakletvom i priznanje krivice?”
Nasmejao se.
„Ono o Knarheju!”
„Dobro, šta je to dakle?”
„Tamo je mladi izviđač Bjarke Habersot išao da kopa sa onim čovekom.
Sećaš se, čudak na klupi u Listedu pomenuo je da je June Habersot tom istom
prilikom gore upoznala jednog muškarca. U lavirintu, nije li tako rekao?”
Asad je klimao glavom kao poludeo, ali opet, on je to bio zapisao u svoju
beležnicu.
„U redu, to je bilo to. Ali izgledaš kao da ne misliš da su iskopavali
obično ognjište za logorsku vatru. Dopusti da pogađam. Ti misliš da su sreli
čoveka iz Elenea? Možda si pronašla njegove dnevnike?”
„Baš smešno, Karle. Jednostavno znam da bi to mogao da bude isti čovek,
ništa više.”
Karl se nagnuo preko ivice stola. „A kako to znaš?”
„Ukucala sam Knarhej u Gugl, i nisam dobila nikakve rezultate. Međutim,
otkrila sam da ima mnogo lavirinata na Bornholmu, a jedan od njih trebalo bi
da se nalazi nedaleko od Listeda u pravcu zapada. Zato sam nazvala tamošnju
galeriju, i oni su mi rekli da je zapravo vlasnik galerije napravio lavirint, ali to
je bilo tek 2006. Brdašce na kome je lavirint napravljen zove se Knarhej. A
vlasnik galerije izabrao je da ga tamo napravi zbog zanimljive istorije tog
područja. Tu je zapravo postojalo naselje u bronzanom dobu, zvano Sorte
Muld, i bilo je mnogo zanimljivih pronalazaka, uključujući i nekoliko hiljada
guldgubera12, što ukazuje na to da se tu nalazilo središte nekog kulta.”
„Guldguber?”
„Da, tanki komadići zlata u koji su utisnute figure, korišćeni kao darovi. A
vlasnik je pronašao sunčev kamen13, a za takvu vrstu pronalaska se tamo
nikada pre nije čulo. Istražila sam to i sve se uklapa. Dakle, to je zaista
posebno mesto.”
„Sunčev kamen, kažeš. Šta je, zaboga, to?”
Ona se osmehnula. Očekivala je i to pitanje. „To je vrsta kristala, koji su
Vikinzi koristili da odrede tačan položaj sunca na nebu kada je vreme
oblačno. To ima neke veze sa polarizovanim sunčevim zracima. Zapravo,
nešto slično koristi se i danas za letenje u polarnim oblastima, kako sam
pročitala. Nisu bili glupi ti Vikinzi.”
„Sunčevo kamenje, Vikinzi, guldguber… ” Karl je morao malo da sredi
misli.
„Dakle, po tvom mišljenju, imamo novu vezu ne samo između June
Habersot i čoveka koga tražimo, nego i vezu između zanimanja Kristijana
Habersota za okultne pojave i čoveka iz Elenea koji je učestvovao u noćnim
nagim plesovima i sličnim stvarima. Da li to pokušavaš da mi kažeš?”
„Nisi ti tako naivan kao što izgledaš, Karle Merk, ali bilo bi i šteta da jesi.
Zapravo si ti otkrio tu vezu sa Knarhejom. A ako je to bio isti čovek kog je
Alberte upoznala, onda je još neophodnije da nam June Habersot kaže sve što
zna o njemu.”
Karl je ponovo uzdahnuo. „Da, a ima još nešto pored toga. Mnogo više.
Znam kuda ovo vodi, Rose, i ti si u pravu. Ali nećeš me odvesti nazad na
Bornholm da zavrnem June Habersot ruku iza leđa. Hoćeš li ti da ideš? Ili ti,
Asade?”
Ne bi se baš moglo reći da je on zračio entuzijazmom.
 Rose je slegnula ramenima. „U redu, sasvim ispravno. Onda će ona morati
da dođe kod nas.”
„Kako ćeš je, za ime sveta, naterati da to uradi? Nemamo ništa o njoj što
bi moglo da je prisili na to.”
„Kako ja to vidim, to je tvoj problem, Karle. Zar nisi ti šef?”
Karl je prineo ruku ka čelu. Nek mu je bog u pomoći, sada je i Gordon
zakucao o dovratak. Mogli su isto tako da pozovu i policijski hor i duvački
orkestar Vojske spasa. Ionako nije preostalo nijedno mesto gde bi i na
trenutak bio miran.
„Izvini, Karle”, rekao je Gordon. „Potpuno sam zaboravio da kažem da je
zvao neko po imenu Morten. To je verovatno tip koji je nekada živeo sa
tobom. Rekao je da se Hardi nije vratio.”
„Šta si rekao?”
„Da je Hardi nestao.” Nedostajalo je samo da budala počne da bleji, toliko
je podsećao na ovcu.
„Kada si to čuo?”, upitao je Asad, izgledajući zabrinuto.
„Pre skoro dva sata.”
Karl je izvadio svoj telefon i pogledao u ekran. Zvuk je bio smanjen i
video je da je imao najmanje petnaest poruka i propuštenih poziva od
Mortena.
Sada mu je zastao dah.

25

Tražili su svuda, rekao je Morten, kada je stao ispred tipske kuće u nizu,
pocrvenelih obraza na kojim su se jasno videli tragovi suza. Hardi se odvezao
u svojim električnim kolicima dok je Morten bio unutra i gledao vremensku
prognozu, a od tada je bio napolju na pljusku samo u košulji.
Uprkos svojoj zbunjenosti, uzrujanosti i cvokotanju zuba, nekako je ipak
uspeo da im kaže gde su sve on i Mika tražili. „Bili smo svuda u prečniku od
kilometar i po od kuće, Karle. On je jednostavno nestao.”
„Šta je sa njegovim telefonom? Može da ga koristi, zar ne?”, upitao je
Asad.
„Nema ga sa sobom. Mi uvek izlazimo zajedno, tako da je moj bio
dovoljan”, odgovorio je Morten.
„Da li je možda u supermarket Kvikli, ili u prostorijama radija Ekspert?
On je uvek slušao muziku, tako da je možda izašao da potraži nešto novo.”
„On ima ajpod, Karle. Koristi spotifaj. Uključim mu slušalice, i onda lako
može da se opusti nekoliko sati pre nego što me zamoli da ih ponovo
isključim.”
Karl je klimnuo glavom. Spotifaj? Čuo je već taj naziv, ali nije imao
pojma šta je to.
„Šta je s baterijom za kolica?” upitao je Asad.
„Ona je ogromna”, odgovorio je Morten. „Može da ode pravo u
Frederiksund i vrati se od jednog punjenja.” Ponovo je počeo da slini na samu
tu pomisao.
„Više sam mislio zbog kiše.”
„To nije bitno, Asade, takve baterije su dobro zaštićene”, odgovorio je
Karl. Okrenuo se prema Mortenu. „Prošlo je više od tri sata, a invalidska
kolica imaju prosečnu brzinu od dvanaest i po kilometara na sat. Mogao bi da
bude udaljen trideset i pet kilometara. Da li si zvao njegovu bivšu ženu?”
„Ne misliš valjda da se odvezao sve do Kopenhagena?” Sada je Morten
drhtao celim telom.
„Idi unutra i nazovi, jednostavno moramo da proverimo. I nazovi bolnicu
Hilered, takođe. Pitaj da li je primljen tamo.”
Nikada ranije se u Reneholtparkenu nije čuo toliki broj sitnih koraka koji
tako brzo trče. Morten je otišao i pre nego što je rečenica završena.
Odlučili su da obiđu krug po kraju. Možda ga je neko video. Možda je
nešto nekome rekao.
„Moramo da se razdvojimo, Asade. Ja ču uzeti auto i…”
„Šta je sa mnom?”
„Ti možeš da uzmeš ovo, ali bolje obuci kišni mantil. Ima jedan u
prtljažniku. Ne mogu da verujem koliko je prokleto hladno ispalo ovo
proleće.”
Pokazao je na Jesperov moped. Dobro podmazana i očuvana mašina od
pedeset kubika, koju Jesper nije vozio otkad je otišao od kuće.
 Asad se osmehnuo kratkim i iskrivljenim osmehom.

Otkad se uključio sistem zdravstvene zaštite i otkad se svakodnevni život u

Reneholtparkenu izokrenuo naglavačke, Karl nije vodio iste one duge
razgovore sa Hardijem kao ranije. Morten je bio njegov redovni negovatelj,
Mortenov partner Mika bio je Hardijev psihoterapeut i savetnik, opštinska
služba za kućnu negu pružala mu je pomoć, a kolica su mu omogućavala da
izlazi. Tako se Karl odjednom našao skrajnut, i na tome je ostao i sada,
pitajući se da li je to bilo u Hardijevom najboljem interesu.
Dok su brisači klizili po vetrobranskom staklu napred i nazad, upitao se
gde je stari momak mogao da ode, dok su slavni prizori Alereda promicali
pored njega.
Hardi je pokretao palac i pomalo osećao pokrete u članku ruke i vratu i, sa
ovim krajnje ograničenim mogućnostima, drugačiji život i ogromnu slobodu u
poređenju sa godinama ležanja u krevetu koje je ostavio za sobom. Na
početku je bio potpuno ushićen zbog svojih novostečenih mogućnosti, ali je u
poslednje vreme sve bolje shvatao njihova ograničenja.
„Ranije sam osećao sažaljenje prema samom sebi, ali sam osećao i da sam
nešto posebno, jer sam izdržao svoj život. Sada se samo osećam kao mrtvi
teret onima kojima sam najbliži”, rekao je objašnjavajući da je sasvim svestan
koliko je težak rad sa njim, i kako malo on može da da zauzvrat.
Ali iako je govorio o samoubistvu svaki put kada ga je Karl posetio u
klinici za bolesti kičme, nije to više pominjao otkad se preselio u Karlov
dnevni boravak. Pitanje je bilo da li su te misli počele ponovo da ga progone.
„Da li ste videli čoveka u električnim invalidskim kolicima kako se
provezao po kiši?”, doviknuo bi s vremena na vreme kroz prozor. Ljudi su
imali sposobnost da izgledaju zapanjujuće ravnodušno.
Zaustavio se na parkiralištu na dnu Tokekebveja i zabrinuto pogledao
šumoviti kraj oko sebe. Kada se sve uzme u obzir, krenuli su u nemoguću
misiju. Ljudi su nestajali ako nisu želeli da budu pronađeni, a da li je to bilo
ono što je Hardi želeo?
Pozvao je Mortenov broj.
„Kako stoje stvari kod tebe, ima li nešto novo?”
Čuo ga je kako šmrca preko telefona. „Nije ni na jednom od mesta koja
sam zvao. Mika je tražio od policije da pošalje ekipu za potragu. Oni to
obično ne bi uradili tako brzo, ali kada su čuli da je u pitanju kolega koji je
ostao paralizovan na dužnosti, napravili su izuzetak.”
„Odlično. Zahvali se Miki.”
Sklopio je oči i pokušao da se priseti nečega što bi moglo da mu da
nagoveštaj kuda je Hardi mogao da ode. Jednostavno nije imao pojma.
Iz njegovog telefona začulo se brujanje i Karl ga je odmah dograbio. Bio
je to Asad.
„Da!”, viknuo je. „Jesi li ga našao?”
„Ne, ne baš.”
„Kako to misliš?”
„Ovde gore, gde je nekada bila gradska skupština, sreo sam biciklistu koji
je video invalidska kolica na Nimelveju u pravcu Lingea. Zato sam krenuo
tuda.”
„Zašto me nisi odmah pozvao?”
„Pa i jesam. Zaustavila me je policija. Stoje pored mene na Rodhusveju,
tvrdeći da sam išao 115 na sat biciklističkom stazom. Hoćeš li da dođeš
ovamo?”

Trebalo je vremena da Karl ubedi kolege da puste Asada. Zapravo, bilo je

potpuno nečuveno da dva uniformisana policajca vide moped, koji je imao
ograničenje od četrdeset kilometara na sat, kako dostiže takvu brzinu. A nije
bilo olakšavajućih okolnosti, kako god se gledalo na to, rekli su oni. Rezultat
će biti zakonski postupak protiv Asada i nesumnjive posledice po Asadovu
vozačku dozvolu, rekao je jedan policajac.
Karl je razmotrio te posledice. Asad će izgubiti vozačku dozvolu! Gotovo
da je mogao da oseti zahvalnost zbog toga.
„Ko je vlasnik mopeda?” upitao je policajac.
„Moj je”, rekao je Asad odvažno.
Jesper ovo nije zaslužio.
„Upravo smo primili radio-poziv”, rekao je njegov kolega iz patrolnih
kola. „Čoveka koga tražite, Hardija Heningsena, našlo je dvoje zaposlenih u
auto-bioskopu u Lingeu. Idite pravo pored šljunkare i preko auto-puta, i naći
ćete svog prijatelja na parkiralištu bioskopa kako sedi u svojim kolicima i
gleda u prazan ekran.”
Pustili su Asada, ali su konfiskovali moped. I mada je Karl bio
impresioniran tehničkim znanjem i talentom svog posinka kada je u pitanju
budženje vozila, bilo je jedino pošteno da on plati za svoje nezakonite
aktivnosti.
Tada je jedan od policajaca potapšao Karla po ramenu. „Evo”, rekao je
gurnuvši mu nekoliko papira u ruku. Bila je to kazna sa Asadovim imenom na
njoj. „Mi znamo za slučaj Hardija Heningsena, tako da čovek koji traga za
njim ne treba da plati za to. Ali nemojte mu to odmah reći. Neka se malo
znoji.” Zatim je prineo prst svojoj kapi u znak pozdrava.
Trebalo im je manje od pet minuta da stignu tamo.
Auto-bioskop bez automobila, a naročito po jakom pljusku, predstavljao
je izuzetno sumoran prizor. Ovo je bio najveći evropski bioskop na
otvorenom, a ispred ogromnog ekrana Hardijeva invalidska kolica i figura u
njima izgledali su neizmerno malo.
Uprkos pokrivaču koji su prebacili preko njega, prošlo je mnogo vremena
otkad je Karl video neko tako pokislo živo biće.
„Šta se dešava, Hardi?”, bilo je prvo što je Karl smislio da kaže.
Hardijeve oči uopšte nisu gubile fokus, ali usta se nisu pomerala. Zato su
stajali tako još pet minuta i zurili u njega pre nego što je Hardi najzad okrenuo
glavu i rekao, „O, dakle, tu ste!”
Odveli su ga kući ambulantnim vozilom i istrljali ga tako da se njegova
bleda koža presijavala bakarnocrveno.
„Šta se desilo tamo, Hardi? Moraš da nam kažeš.”
„Odlučio sam da ponovo živim svoj život, onoliko koliko mogu.”
„U redu, nisam tačno siguran na šta sada misliš. Ali ako nastaviš na ovaj
način kao danas, to će biti vrlo kratkotrajno.”
„Da, nemoj to nikada ponovo da uradiš, Hardi”, složio se Morten.
Gojazan čovek kao što je on nije bio stvoren za takva uzbuđenja.
Hardi je pokušao da se osmehne. „Hvala vam. Ali prekinuli ste me u
uživanju u filmu koji sam tamo gledao pre trideset godina sa mojom Minom.
Sedeo sam zamišljajući da je držim za ruku kao onda. Shvatate li?”
„Ja shvatam”, rekao je Asad, uzdržanije nego inače.
„Ti govoriš da si gledao film koji se nije prikazivao i držao ruku žene koja
nije bila tamo i koja sada živi nekim drugim životom. To je opasan razvoj
stvari, Hardi.”
On je nekoliko puta udario glavom o naslon za glavu na kolicima. Loša
navika koju je usvojio nakon što je počeo da sedi. „To je lako reći, Karle. Ali
šta bi ti želeo da radim? Da samo čekam smrt? Nemam šta da radim.”
Skrenuo je pogled u stranu. „Kada sam ležao tamo na krevetu, barem sam
imao tvoje slučajeve da razmišljam o njima. Više mi uopšte ništa ne pričaš.”

Sat i po nakon što je sunce zašlo na sivom nebu punom oblaka, Asad i Karl
ispravili su ono što je Karl zanemario. A kada su upalili svetlo u dnevnom
boravku, moglo se jasno videti kakav je učinak kratki pregled slučaja Alberte
Goldšmid imao na njihovog paralizovanog prijatelja. Kao i uvek, njegovo telo
bilo je kao stub soli na invalidskim kolicima, ali mu se u pogledu videlo da je
prisutan i više nego spreman da zanemari sva svoja ograničenja.
„Dakle, ta June Habersot, sada Kofed, možda je vaš ključ da dobijete ime
i opis vašeg prvoosumnjičenog, ili možda čak i više od toga?”
„Možda, da. Rose u svakom slučaju tako misli.”
„Da, i ja”, rekao je Asad klimajući glavom.
„Ali ona nije htela da razgovara sa vama, tako da verovatno neće hteti ni
sledeći put.”
„Rose misli da možemo da joj zapretimo, ali ja se ne slažem.”
„A sada ste manje ili više stigli do kamena spoticanja u celoj priči.”
Osmehnuo se. „Kako se ono kaže kada priča stigne u slepu ulicu? Treba samo
da uvedete jednoroga i onda se stvari opet pokrenu. Ili letećeg slona, u
nedostatku nečeg boljeg.”
Asad je klimnuo glavom. „U mom kraju kaže se: ’Ako ne možeš da uradiš
ništa bolje, treba samo da odjašeš na svojoj kamili na peti način.’”
Na to je Karl na trenutak izgubio nit razgovora. Nije želeo da sluša
objašnjenje ni za prvi ni za peti način.
„To ima neke veze sa prednjom stranom, sredinom, leđima ili grbama”,
rekao je Hardi. „Čuo sam za to.”
Asad je klimnuo glavom. „A peti način je da joj stopalo čvrsto zabiješ u
stražnjicu. Od toga životinja trči kao luda.”
Karl je razmišljao o nečemu sasvim drugom. „Ponovi mi šta je June
Habersot izrecitovala na ulici u Akikerbiju, Asade.” On je prelistao svoju
beležnicu. „Nisam uspeo odmah da zapišem, ali nešto u stilu: Volela bih da
imam reku da mogu da se klizam po njoj. Ali ovde ne pada sneg, priroda
ostaje lepa i zelena.” Pogledao je u Hardija sa zbunjenim izrazom na licu.
„Da li to zvuči kao da ima nekog smisla?”
 Hardijevo lice se iskrivilo. „Otprilike”, rekao je. „To je Džoni Mičel.”
Karl je zinuo od čuda. „Ti znaš te reći.”
„Možeš li malo da mi pomogneš, Mika?”, rekao je Hardi.
Morten se nevoljno odmakao od svog mišićavog partnera. Svi su bili
zajedno, tako da je velika stara kuća ponovo bila ispunjena srećom.
„Kako beše naslov, Hardi?”, pitao je Mika.
„Pesma se zove Reka. Možeš da je nađeš na plejlisti na ajpodu. Uključi je
na pojačalo da svi mogu da čuju.”
Karl je potražio pesmu na internetu dok je Mika pregledao plejlistu sa
hiljadama pesama.
„Našao sam je”, rekao je Mika trenutak kasnije. „Džoni Mičel, Reka,
1970.”
„Da, to je ta”, rekao je Hardi. „Počinje pomalo čudno.”
Prošlo je nekoliko sekundi, a onda se čulo prvih nekoliko taktova Džingl
belsa, pomalo u džez stilu, pomalo raštimovano, ali svejedno je to bio Džingl
bels.
Karl i Asad pažljivo su slušali. Kada su počeli odgovarajući stihovi, Asad
je podigao palac.
O, volela bih da imam reku da mogu da se klizam po njoj…
Pevao ih je čist i oštar glas praćen setnim zvukom klavira. Čitavih četiri
minuta čežnje i gubitka.
Karl je klimnuo glavom, za sebe. Verovatno nije bila slučajnost što je
Hardi znao tu pesmu.
„Pokušaj da nađeš jedan od onih sajtova sa analizom pesama, Karle.
Postoji mnoštvo foruma na kojima ljudi to rade”, rekao je Hardi.
Karl je ukucao naslov i pogledao stranicu sa linkovima. Peti je bio ono što
je tražio.
Pročitao je šta je bilo napisano.
„Džoni Mičel je Kanađanka, ali se preselila u Kaliforniju da bude hipik i
gradi muzičku karijeru. Pesma Reka govori o Božiću provedenom daleko od
kuće na čudnom mestu sa čudnim običajima - bez snega i klizanja na ledu.
Ukratko rečeno, pesma je o želji da ostaviš sadašnjost iza sebe i vratiš se u
jednostavnije i nevinije vreme.”
 Gledali su jedni u druge, dok Hardi nije prekinuo ćutanje.
„Ona divno peva, i izražava mnogo toga. Pogađa me pravo u srce kada to
čujem, razumete. Samo što ne znam šta to znači u ovoj situaciji. Ne poznajem
tu June Habersot. O čemu ste tačno pričali kada je ovo citirala?”
Karl je isturio usnu. Kako bi, za ime sveta, mogao da se seti toga?
„Samo mi je rekla da ja ne znam njene snove, ni koliko se borila da ih
ispuni”, rekao je Asad. „Kada je to rekla, lako je razumeti zašto je izrecitovala
nešto ovakvo.”
Ponovo je zavladala tišina. Niko od njih nije znao šta da misli o tome.
Bilo bi drugačije da je Rose bila tu.
„Da li bi neko hteo malo supe?” doviknuo je Morten odnekud iz kuhinje.
To je prenulo Karla iz zamišljenosti.
„Ako pažljivo razmisliš o tome, June Habersot verovatno nije u životu
videla ispunjenje mnogih svojih snova.”
„Ne mnogo, ne. Ali opet, ko jeste?”, upitao je Hardi. „Ali veza sa tim
mladićem, zar ne misliš da je to bio jedan od njih?”
„Verovatno jeste. Ali meni se jednostavno ne uklapa to što je odjednom
izbacila ove stihove. Ne mislim da je June Habersot tip žene koja sluša Džoni
Mičel.”
„Nije bilo ničega osim lakih nota na njenim policama”, dodao je Asad.
„Najveći hitovi od jedan do hiljadu i takve stvari.”
„Reka je veoma poetična, eterična i višeznačna pesma”, rekao je Hardi.
„Ako ona nije tip žene koja obično sluša tu vrstu muzike, onda nema sumnje
da joj je neko drugi to usadio u glavu. Da li je moguće da je pesmu čula od
tog čoveka? On je takođe bio u potrazi za minulim danima, zar ne? Okultna
mesta iz bronzanog doba, sunčevo kamenje, okrugle crkve i vitezovi templari,
duga kosa i hipi plesovi, sa godinama zakašnjenja.”
„I, ako je tako, šta bi ti uradio u vezi sa tim?”
„Pokušao bih da jašem kamilu sa stopalom na tački pet”, rekao je Hardi.
Asad je podigao palac. Ako je nešto imalo neke veze sa kamilama, on je
bio svim srcem za to.

Pet minuta kasnije, trojica ljudi sedela su oko Hardijevih kolica sa

iščekivanjem. Mortenova supa morala je da sačeka.
 „Pozovi broj June Habersot, Mika”, rekao je Hardi. Čim je to izgovorio,
več je bilo učinjeno. „Jesi li spremio ajpod?”
On je klimnuo glavom.
Mika je pritisnuo dugme za pozivanje i prineo telefon na pet centimetara
od Hardijevog uha.
„June Kofed”, javio se ženski glas. Tada je Mika pritisnuo dugme na
ajpodu i glas Džoni Mičel ponovo je ispunio prostoriju.
Vrlo polako, Mika je pomerio telefon prema Hardijevim ustima.
Na trenutak je paralizovani čovek samo sedeo, ne trepćući,
neusredsređenog pogleda. Sada je bio policajac na poslu, u dubokoj
koncentraciji; čovek koji zna kada je pravi trenutak da anonimni glas
progovori odgovarajućim tonom.
„June”, to je bilo sve što je rekao, dok je u pozadini svirala muzika.
Nastala je tišina koja bi mogla navesti druge da odustanu, ali Hardi i dalje
nije ni trepnuo.
Začuo se zvuk sa druge strane, i Hardijeve oči su se fokusirale.
„Da”, rekao je, i ništa više.
I ponovo su se čuli zvuci sa druge strane.
„U redu, žao mi je što to čujem. Nisam znao. Kako si ti?”, upitao je.
Razmenjeno je još nekoliko rečenica, a onda je on blago nakrivio vrat.
„Prekinula je”, rekao je. „Na kraju me je provalila. Ili to, ili neće da razgovara
sa tim tipom.”
„Pričaj”, rekao je Karl nestrpljivo. „Hajde da čujemo sve što je rekla, i to
što je tačnije moguće. Hvataj beleške, Asade.”
„Ja sam samo izgovorio njeno ime: June. A ona je odgovorila: Jesi li to ti,
Frank? A ja sam odgovorio: Da. Tada je počela duboko da diše. Bilo je
veoma čudno jer sam pomislio da želi da razgovara sa njim, ali ono što je
sledeće rekla bilo je neobično grubo: Čudan način da mi se javiš posle
sedamnaest godina. Nisam mislila da ću te ikada više čuti. Možda si čuo da je
Bjarke mrtav? Oduzeo je sebi život. Da li zbog toga zoveš? Odgovorio sam da
mi je žao što to čujem i da nisam znao za njenog sina. Onda sam je upitao
kako je, ali ona je odgovorila pitanjem gde sam ja. Pitao sam je šta ona misli
gde sam, a ona je odgovorila: Glumiš čudotvorca, zar ne? Onda sam pomislio
da sam zabrljao, ali to ste čuli, kada sam je upitao šta ona misli kako me zovu
u poslednje vreme. To je bilo vrlo trapavo.”
 „Samo je prekinula?”
„Da. Ali sada znamo da je taj čovek sebe zvao Frank, da je Danac i da joj
se godinama nije javljao.”
„Ali ostaje pitanje da li je to isti onaj čovek koga tražimo”, zamišljeno je
rekao Karl. „Možda nije bila slučajnost što ih je pomešala kada sam nazvao
da je pitam za čoveka sa folksvagen kombijem.”
„To je on, Karle, siguran sam”, rekao je Asad. „Umakao je sa ostrva posle
onoga što se desilo Alberte. To je ista osoba koju je Habersot tražio, i koja je
išla u krevet i sa njegovom ženom i sa Alberte, i verovatno sa još mnogo žena
osim njih. Kristofer je pogodio pravo u metu kada ga je nazvao zavodnikom.”
„A June ga je upravo nazvala čudotvorcem, što se takođe uklapa uz našeg
čoveka. Odlično, hajde da odemo malo dalje sa ovom pretpostavkom.”
Karl je ponovo počeo da pretražuje po intemetu.
„On se zvao Frank. Šta mislite koliko ima ljudi po imenu Frank u
Kraljevini Danskoj koji imaju otprilike četrdeset pet godina?”
„Ja ih ne znam baš mnogo”, odgovorio je Asad. To, u statističkom smislu,
nije bila naročito važna primedba.
„Ni ja. Ali trenutno ih u Danskoj ima 11.319 prijavljenih pod tim imenom.
Po Danskoj statističkoj bazi podataka, ima ih otprilike pet stotina koji su
dobili to ime posle 1987. godine, tako da ono više nije mnogo popularno. Ne
znamo tačnu starost osobe koju tražimo, ali ako kažemo, na primer, da je u to
vreme bio u životnom dobu između sredine dvadesetih i ranih tridesetih,
nećemo sasvim pogrešiti. A onda dolazi sledeće pitanje. Koliko je popularno
to ime bilo od 1968. do 1973. godine? Ne možemo da dođemo do odgovora
jednostavno nagađajući, pa ćeš ti morati da stupiš u kontakt sa Danskom
statističkom službom, Asade. Ali mislim da mora biti na hiljade ljudi pod tim
imenom koji su rođeni u to vreme. Dakle, šta da radimo ako je tako? Ne
možemo sve da ih nađemo i unakrsno ispitamo, zar ne?”
To je bilo retoričko pitanje, ali Hardi se izgleda nije slagao.
„Jednostavno ćemo morati da zasučemo rukave. Odnosno, hoću da kažem
da ćete vi to morati. Pretpostavljam da ja mogu da budem pošteđen unakrsnih
ispitivanja”, rekao je osmehnuvši se.
Karl mu je uzvratio kiselim osmehom, ali, uprkos svemu, ovo je bilo
prilično pozitivno. Došli su do imena. A Hardi se vratio u normalu.
 26

Ponedeljak, 17. mart 2014.

Dugo se ništa nije dešavalo. Pirjo se držala po strani, redovno menjajući
frekvenciju svoje svesne energije uz pomoć metoda upijanja prirode, sve
vreme održavajući telo zdravim da obezbedi optimalne uslove za novo malo
ljudsko biće koje je raslo u njoj. Učestvovala je u njihovim kolektivnim
okupljanjima unutar centra i sunčevim okupljanjima na obali, kao što je inače
radila. Stalno je bila zauzeta svojim poslom i drugim administrativnim
obavezama. Brinula se za održavanje zgrade i za brz smeštaj novih gostiju.
Želela je da u budućnosti ponovo zatrudni, a Atu nije smeo da ima ikakve
osnove da misli kako je to uticalo na njene svakodnevne aktivnosti.
Novogodišnje veće počelo je kao i obično, pod otvorenim nebom, uz
Atuovu odu godišnjem ciklusu. Okupili su se ukrug oko vatre na obali, i
svako je pojedinačno, na svoj vlastiti način, izražavao veliki osećaj
zajedništva u opštem znanju da život neprestano nudi nova poglavlja.
Predstojeća godina treba da bude ona iz koje će ponići sva njihova buduća
dela.
Pirjo je blago klimnula glavom sama za sebe, shvatajući da u njenoj
situaciji ništa ne bi moglo da bude tačnije, i da od sada pa nadalje ne mora da
bude sama u tom saznanju. Zato, kada je kružni ples završen, i svako je
krenuo u svoju sobu na prvu tihu meditaciju u Novoj godini, Pirjo je uhvatila
Atua za ruku i zahvalila mu zbog toga što je ličnost kakva jeste, i ličnost
kakva će uskoro biti.
Zatim je povukla njegovu ruku prema svom stomaku i otvoreno mu
objasnila situaciju.
Od tog trenutka, kada je njegovo lice počelo da sija, Pirjo je osećala da
ništa na svetu ne može da ugrozi njenu novostečenu harmoniju i sreću.
Stvari su ostale ovakve za nju dva i po meseca, a onda je ova unutrašnja
ravnoteža razorena.
Bio je ponedeljak i Pirjo je imala mnogo poziva na telefonskoj liniji
Svetlosti proročanstva. Još nekoliko hiljada kruna stiglo je na račun.
Pogledala je na sat dok je razgovarala sa poslednjim klijentom za taj dan.
„Mogu da osetim po boji vašeg glasa i onome što mi govorite da ste vi
važna snaga za promenu u svetu”, rekla je barem deseti put tog dana. „Izgleda
da postoje izuzetne razvojne sposobnosti za vašu ličnost. Zapravo, baš sada
osećam da će jedinstvena i izuzetna ličnost kao što ste vi imati doživotne
koristi od toga što ću vas uputiti na Holistički lanac. Tako ćete moći da
iskoristite sve svoje mogućnosti i pokazaće vam put da postignete mentalnu
snagu i stabilnost koje su vam potrebne da biste obezbedili punu korist od
vaših očiglednih talenata.”
Postojala je posebna vrsta izjava koje su ljudi želeli da čuju. A kada
stignete do te tačke, oni su nezajažljivi, a za to je potrebno vreme, što
zauzvrat znači da se novac samo priliva.
Pirjo je uživala u tome. Običnim danima, njene govorničke sposobnosti
bile su ograničene uglavnom na praktične informacije i malo cenkanja sa
lokalnim snabdevačima, ali ovde je bila u svom elementu.
„Pitate me koje ću vaše buduće perspektive naglasiti, ali to nije tako
jednostavno pitanje. Ako pogledate…”
U tom trenutku se nad Pirjin sto nadvila prepoznatljiva silueta. Širlin obris
bio je apsolutno jedinstven među svim onim asketskim učenicima, pa se Pirjo
okrenula licem prema njoj sa jednim od svojih uobičajenih uzdržanih osmeha,
uprkos činjenici da je Širli ponovo odlučila da ne obraća pažnju na znak Ne
uznemiravaj. Ovo je bio stav koji je odlučila da usvoji prema toj ženi još pre
nekoliko meseci. Što je među njima bilo manje kontakta, to su bile manje
šanse da budu postavljena pitanja.
Ali ovoga puta na Pirjin osmeh nije uzvraćeno.
„Postoji nešto što ne razumem, Pirjo”, rekla je Širli uzdržanije nego inače.
Pirjo je podigla ruku da joj pokaže da mora da sačeka trenutak, i završila
je razgovor uz izvinjenje i obećanje da bi volela da iznese sve divne stvari o
kojima su pričali osobi koja upravlja Holističkim lancem. Na taj način moći će
da nastave tamo gde su stali u sredu. Zatim je poželela svojoj sagovornici
sreću i okrenula se prema Širli.
„Šta to ne razumeš, Širli?”
„Ovo.” U jednoj ruci držala je nešto tamno, i sada je to pružila Pirjo.
Bio je to kaiš sa kosim crvenim i sivim prugama.
„Kaiš, zar ne?”, rekla je Pirjo, uzimajući ga oprezno kao da je zvečarka
spremna da ugrize. „Šta je s njim?”, čula je sebe kako pita dok su joj se sva
čula naprezala u pokušaju da očuva mentalnu ravnotežu, a istovremeno je
pokušavala da shvati šta je moglo da se dogodi.
Ispraznila je kutiju sa svim stvarima Vande Fin samo nedelju dana posle
ubistva, a zatim ih spalila. Da li je mogla da previdi ovaj kaiš? Da li je mogla?
 „Šta je sa tim kaišem, Širli? Da li je tvoj? Možda misliš da si malo više
smršala ili se udebljala nego što si očekivala?” rekla je, a sopstveni glas
zvučao joj je kao da dopire iz daljine.
Da li je to bio taj kaiš? Nije mogla da se seti. Možda zapravo nije ni
obratila pažnju.
„Ne, nije moj, ali ja znam ovaj kaiš”, rekla je Širli.
Da li je kaiš mogao da padne na dno kutije za selidbe? Ali kakvog je posla
Širli imala na najvišem tavanskom nivou u Staji čula? To nije imalo nikakvog
smisla.
Razmišljala je toliko napregnuto da ju je to prosto bolelo. Ona je spalila
kaiš. U pepelu koji je bacila u more bila je kopča. Ili nije?
„Kažeš da znaš taj kaiš? Da li je možda neke posebne marke?” Pirjo ga je
nekoliko puta prevrnula u rukama, istovremeno odmahujući glavom. „Mene
ni na šta ne podseća. Samo vidim da je to lep kaiš.”
„Da, to znam”, rekla je Širli. Izgledala je istinski potreseno. „Ja sam ga
kupila, ali ne za sebe. Bio je to rođendanski poklon za moju najbolju
prijateljicu, baš pre nego što je otišla iz Londona. Onu za koju si ti rekla da
nikada nije bila ovde. Vanda Fin, zar se ne sećaš? Pitala sam za nju kada sam
došla.”
Pirjo je zaklimala glavom. „Ne sećam se baš imena, ali da, pomenula si
prijateljicu za koju si mislila da je ovde. Ali kaiševi liče jedni na druge, Širli,
zar ne?” Osmehnula se što je uverljivije mogla. „No ja ne znam mnogo o
odeći. Mislim, mi ne nosimo često.. . znaš već.” Pustila je da joj ruka sklizne
niz skromnu odoru.
Širli je uzela kaiš od nje. „Ovo je bilo veoma skupo, nije nešto što obično
mogu sebi da priuštim. Nikada ga ne bih kupila sebi, ali sam zaista želela da
ga poklonim Vandi, i uspela sam da ga dobijem malo jeftinije zbog ovoga.”
Pokazala je na dugačku i veoma plitku ogrebotinu.
Pirjo je odmahnula glavom. „Ne razumem kako je to dospelo ovamo. Gde
si ga našla?”
„Dala mi ga je Žanet.”
„Žanet?” Pirjo je sada osetila kako je obuzima očajanje. Morala je da se
pribere. Nije smela da se oda nijednim brzim i potajnim pogledom, nikakvim
nesmotrenim izrazom lica. „Ali Širli, ona nije ovde, Žanet je jutros otišla.
Njena sestra je vrlo bolesna, znaš. Zbog toga nas je napustila, da bi se brinula
o njoj. U stvari, mislim da se Žanet neće vratiti.”
„Znam, rekla mi je to. I sakupila je svoju staru odeću iz kutije gore na
seniku, gde ju je i ostavila pre tri godine. Ali primetila je da nema njenog
kaiša i da je u kutiji umesto njega ovaj. Uzela ga je. Ja sam joj pomagala da se
spakuje i primetila boje, kopču i ogrebotinu kada se sagnula iznad kofera.”
„Zar ne misliš da je to samo slučajnost? Takve ogrebotine…”
„Žanetinog kaiša nema. Sigurna je u to jer je bio crn, a ovaj je dvobojan.
Marka je takođe ista kao kod onoga koji sam ja kupila. I ogrebotina, gledaj.
Veoma je upadljiva. A onda, tu su i rupice.” Pokazala je na drugu s kraja.
„Gledaj, ta rupica je proširena, to je ona koja je korišćena. A kada ga je Žanet
stavila, morala je da ga otpusti za barem dve rupice, ali Vanda je bila veoma
uska u struku.” Klimnula je glavom napućivši usne. „Ovo je Vandin kaiš, ja to
jednostavno znam.”
Širlino inače bledo lice je potamnelo. Očigledno je bila frustrirana i ljuta i
uplašena, sve u isto vreme. Veoma opasna mešavina.
Nešto je počelo da se komeša ispod Pirjine dijafragme. Napeti živci i
neprijatna osećanja možda nisu vidljivi, ali ona je mogla da ih oseti. Napućila
je usne razmišljajući. Ne o tome kako je kaiš mogao da završi u centru, o
čemu je Širli sigurno razmišljala, nego o tome kako će rešiti ovaj problem, i
ako on ne može da bude rešen, o najbezbednijem načinu na koji je mogla da
se reši ove po život opasne osobe.
„Možeš li ti to da razumeš, Pirjo?”, upitala je Širli, odjednom zvučeći
izgubljeno.
Pirjo je ugrabila šansu i uhvatila Širli za ruku.
„Mora da postoji neko razumno objašnjenje, Širli. Da li si sigurna da je
Žanet pronašla kaiš ovde, u centru?”
Ona je pokazala preko ramena. „Da, gore u kutiji u Staji čula, kao što sam
rekla. Potpuno sam sigurna.”
„Da li si je videla kako ga je uzela?”
Ona se malo izmakla. Možda je Pirjin ton bio malo pregrub. Ovo nije
smelo da zvuči kao isleđivanje.
„Ne, ali zašto bi lagala?”
„Ne znam, Širli. Stvarno ne znam.”

„Da li mi ti to govoriš da je Širli ovde na tajnoj misiji?”, upitao je Atu. Privio

se uz Pirjino telo i milovao paperjastu kožu oko njenog pupka.
Pirjo mu je prislonila ruku na obraz. Kada su ovako ležali zajedno, sve je
bilo posvećeno njihovom jedinstvu u odnosu prema bebi u njenom stomaku.
Iako je to Pirjo želela više od svega, ona i Atu nikada nisu bili u intimnom
odnosu od one jedne prilike kada su vodili ljubav. Umesto da žudi za njom
kao ženom, on se prema njoj odnosio kao prema krhkom kristalu, skoro kao
da je neka svetinja. Pirjo više nije bila samo njegova vestalka i pomoćnica,
nego i simbol otelotvorene plodnosti koja će mu dati život i bliskost, ne seks.
Ali Pirjo je imala sopstvene zamisli. Kada rodi bebu, zamoliće ga da je
ponovo oplodi. A ona će se pobrinuti da to ne uspe odmah, tako da će dobiti
ono što želi. Ali prvo je trebalo ukloniti pretnje.
„Mislim da je sve to dobro smišljena laž”, rekla je spustivši ruku na
njegovu. „Mora da je Žanet pogrešila u vezi sa kaišem, a Širli je ugrabila
svoju šansu. Šta mi zapravo znamo o Širli? Ona se, po svemu sudeći, skriva
iza maske vedrine i slatkog osmeha. Ona je žena koja želi da pronađe svoju
novu stranu, ili mi tako mislimo. Ali ona je drugačija od ostalih, Atu. Ona
nema duhovni karakter. Mogla bi da bude bilo šta. Možda je čak podmukla, a
mi to ne vidimo. Lukavi sitni kriminalac sa tajnim planom. Možda je sve ovo
sa Žanetinim kaišem samo bila šansa koju je čekala sve otkad je došla ovamo.
Čula sam za druge duhovne centre koji su bili izloženi pretnjama i iznudama,
pa zašto to ne bi moglo da se desi i nama? Ona zna da u ovom poduhvatu ima
novca.”
„Ali zar ne misliš da je ona previše naivna za to? Ja je posmatram potpuno
drugačije.”
„Ja se brinem da će nam Širli na kraju uputiti sve vrste pretnji”, nastavila
je Pirjo. „Nagovestila je da će tražiti da bude primljena za sledbenicu kada
završi kurs, a sada zna da postoji prazna soba pošto je Žanet otišla. Ali
jednostavno moramo da je odbijemo kada dođe vreme za to. Da li je to u redu,
Atu?”
On je klimnuo glavom. „A kada će to biti?”
„Za manje od dva meseca. Ona je radila s nama ceo prethodni period, tako
da je njen kurs produžen. Zar se ne sećaš njene molbe za prijem? Ti si bio taj
koji joj je dao odobrenje.”
„Možda bi trebalo da sačekamo i vidimo. Nema sumnje da će shvatiti da
je to sa kaišem bila greška pre nego što išta preduzmemo.”
Pirjo je klimnula glavom. Takav je bio Atu. U njegovom uzvišenom
univerzumu, na granici naivnosti, on je video samo ono najbolje u svim
ljudima. Ali Pirjo je znala bolje, a dva meseca bilo je previše vremena kada
pitanja počnu da se nagomilavaju. Naravno, oni su mogli iznova i iznova da
poriču Širli da bilo šta znaju o tome, ali sa kojom svrhom ako ona umeša
policiju? A šta ako oni ipak pronađu telo? Preko Širli, odjednom je postojala
veza između Vande Fin i centra. Tu je pronađen kaiš.
Duboko je udahnula. „Ako Širli bude navaljivala, mislim da bi smesta
trebalo da prekinemo njen kurs.”
„Na osnovu čega, Pirjo.”
„Na osnovu toga što ovde narušava mir. Što ne možemo da nađemo pravi
smer za nju. Što nema ono što je potrebno, a ja zapravo i verujem da nema.”
„Naravno, poslušaću ono što govoriš.” Sklopio je oči i naslonio obraz na
njen stomak.
Dat je znak da će on prepustiti odluku njoj.
To joj je davalo manevarski prostor.

27

Četvrtak, 8. maj, 2014.

Asad, Rose i Karl dogovorili su se da se nađu ispred kuće koja nije bila vrsta
građevine u kakvoj biste očekivali da živi umetnički tip žene kao što je Sine
Veland. Ovde, u idiličnom okruženju sitne buržoazije, u Vagterparkenu na
Amageru, nije bilo grafita na zidovima ni rešetki za vezivanje bicikala kao u
Kristijaniji. Umesto toga, ovde su postojali lokalni bilijar klub, potkresana
živica, vrtići za decu, žuti zidovi i beskrajni nizovi kuća.
Karl nikada ranije nije bio ovde, ali njegov kolega Berke Bak jeste, toliko
je znao. Napad nožem posle žurke, koliko se sećao, ali ugled ovog kraja inače
je bio besprekoran.
„Moja ćerka živi dole niže, u broju 232”, rekla je žena bez pitanja i bez
uvoda, pre nego što ih je zamolila da ostave cipele pored vrata. Kada je
postalo prihvatljivo da se traži od čoveka koji je došao po službenoj dužnosti
da pokazuje svoje izanđale čarape? To je oduzimalo oštrinu njegovom
autoritetu.
„Moja ćerka je razvedena”, objasnila je ona. „Preselila sam se ovamo da
bi barem mene imala u blizini. Inače, ovo nije loše mesto ni za privatnu
praksu.”
Karl se pitao zašto je to nazvala privatnom praksom. Da li je prevideo
tablu pored vrata?
Ona se osmehnula i povela ih u dnevni boravak gde se nesumnjivo ulazilo
ako si želeo njen tretman. Tu je bilo diploma, plakata sa prikazima ljudske
anatomije, letaka za bezbroj homeopatskih tretmana i drugih prirodnih lekova
i, naravno, cenovnik. Nije bilo baš skupo, ali, u poređenju sa visinom plate
jednog iskusnog policajca, ovo je definitivno bio unosan poslić.
„Ostalo mi je samo još nekoliko klijenata. Dođe vreme kada više ne
možete da se gnjavite sa tim, znate”, rekla je uz osmeh, kao da im čita misli.
„Rano penzionisanje me zove, i skoro sam spremna da mu se odazovem.
Dakle, sada imam samo svojih petnaest do dvadeset redovnih klijenata
mesečno.”
Onda ih nije baš nekoliko, pomislio je Karl. Ko je, za ime sveta, dolazio u
ovakve klinike?
„Vi sebe nazivate praktičarem homeopatije?”, upitala je Rose, koja je,
naravno, bila bolje pripremljena od Karla.
„Da. Obučavala sam se u Nemačkoj, tako da se sada već skoro dvadeset
godina bavim analizom očne dužice i homeopatijom.”
„Ranije ste bili nastavnica u školi?”
„Da.” Nasmejala se. „Ali potreba za promenom okruženja čini da i ljudi i
životinje s vremena na vreme zbace teret s leđa i odu. Jesam li u pravu?”
Karl se počešao po obrvi, pitajući šta bi, dođavola, mogla da bude ta
analiza. Pogledao je u Asadove smeđe dužice. Ako bi trebalo da pokušate bilo
šta da zaključite o njegovoj konstituciji na osnovu tih skoro crnih mrlja,
morali biste da imate orlovski vid. Ne, čarape sa rupama i noktom nožnog
palca koji je virio iz njih mnogo više govore o čoveku.
„Koliko sam razumela, došli ste da razgovaramo o Alberte. Bilo je to pre
mnogo vremena. Čovek mora da se divi policijskim snagama. Vi svakako ne
odustajete lako.”
„Onda možda znate da je istražitelj sa kojim ste tada razgovarali izvršio
samoubistvo. Zbog toga smo sada zapeli da istražimo slučaj”, rekao je Karl.
Sudeći po izrazu lica, ove novosti nisu imale primetnog učinka na nju.
Možda ga se samo nejasno sećala.
Rose je takođe primetila njenu reakciju, pa je ukratko objasnila slučaj i
Habersotovu zainteresovanost za njega i pomenula vreme kada je Sine
ispitivana u vezi s tim. Izgleda da je sa njenim sećanjem sve bilo u redu jer je
svaki čas klimala glavom i izgledala toliko zainteresovano da je na kraju Karl
morao da gleda u pod kako ne bi klimao zajedno sa njom.
 „Dakle, šta želite da me pitate? Prilično sam sigurna da sam onom
policajcu onda rekla sve što sam znala.”
„Dve stvari”, rekla je Rose. „Možete li da se setite kako se ona oblačila?
Da li se išta promenilo otprilike u to vreme kada je upoznala tog čoveka, da li
vam nešto pada na pamet?”
Ona je slegnula ramenima i sela gledajući u kišne kapi koje su tekle niz
prozore. „To nije baš nešto čega se najviše sećate posle sedamnaest godina.”
„Da li je prihvatila više hipi stil oblačenja? Šarene pletene stvari, na
primer? Da li je doterivala kosu na drugačiji način? Da li je došlo do neke
iznenadne sklonosti prema rastafarijanskim frizurama ili krupnom afričkom
nakitu? Takve stvari.”
„Hipi stil? Ne, zapravo, bila je prilično normalna, po mom mišljenju.”
Rose je napadno uzdahnula, kao što je uvek radila kad se nađe u slepoj
ulici, a ni Karl nije ništa bolje znao kuda sve ovo vodi. Naravno da je
značajna promena u oblačenju mogla da oda da je mlada žena bila pod jakim
uticajem ljudi iz Elenea. Ali da li bi ih takvo saznanje dovelo išta bliže
čoveku koga su tražili? Karl je sumnjao u to.
„Tražimo makar i najslabiji trag koji bi mogao nešto da nam kaže o
čoveku o kome, u suštini, ne znamo ništa, osim da se zvao Frank.”
„Frank?”
„Da, to je drugo pitanje. Da li vam to ime išta znači? Da li ste čuli da
Alberte pominje nekoga ko se tako zove?”
„Ne, žao mi je. Ali da se vratimo na vaše prvo pitanje, sećam se da je u
jednom trenutku Alberte počela da nosi bedž.”
Ovo je mogla da bude prva veza sa čovekom sa folksvagenom, na kome je
takođe bilo nekih znakova i simbola. To je bilo pomalo neizvesno nagađanje,
ali ipak…
„Šta je bilo na njemu?”
„Nuklearni simbol.”
„Jedan od onih Nuklearna energija? Ne hvala bedževa?”
„Ne, ne takav. Bio je to znak sa demonstracija za razoružanje. Znak mira:
krug sa uspravnom linijom po sredini i dijagonalnim linijama postavljenim
ovako.” Nacrtala je simbol u vazduhu.
Karl je klimnuo glavom. Prošlo je dosta vremena otkad se iko ozbiljno
okupljao oko tog znaka.
 „A na početku nije nosila taj bedž?”, upitala je Rose, gledajući je pravo u
oči. U ovom trenutku moglo bi vam se oprostiti ako biste pomislili da je ona
ta koja analizira očne dužice, a ne obrnuto.
„Ne, samo poslednjih nekoliko dana, mislim.”
„Mislite li da je dobila bedž od čoveka sa kojim je počela da se viđa izvan
škole?”
„Ne bih mogla da kažem. Ali niko drugi tamo nije nosio takav bedž,
koliko se ja sećam. Ali mislim da je mogla i da ga donese sa sobom od kuće.”
Karl je potvrdno zatresao glavom. Ta pomisao zvučala je naročito malo
verovatno, ali naravno da su morali da provere.
„Još nešto”, rekla je Rose. „U to vreme rekli ste Habersotu da je Alberte
bila dobra pevačica. Da li je nekim slučajem pevala pesmu Džoni Mičel koja
se zove Reku? Da li vam zvuči poznato?”
„Ne, ne koliko mogu da se setim.”
Rose je izvadila svoj mali narandžasti ajpod i pritisnula dugme. „Ova
pesma”, rekla je i dodala slušalice Sine Veland.
Žena je na trenutak nepomično slušala, opčinjena prelepim glasom. Zatim
je počela da maše glavom sa jedne na drugu stranu i nekoliko bora oko njenih
usta jasnije su se istakle.
„Da, naravno!”, viknula je, dok joj je muzika i dalje svirala u ušima.
„Bolje da me ne držite za reč, ali mislim da je išla uokolo pevušeći ovu
pesmu.”
Tada je Karlov mobilni zazvonio. On se malo odmakao u stranu. Bila je to
njegova mama.
„Dolaziš u subotu, zar ne, Karle?”, rekla je i ne pozdravivši ga pre toga.
On je duboko udahnuo. „Da, biću tamo.”
„Mislila sam da pozovem Inger.”
„Inger? Ko je Inger?”
„To je ćerka ljudi sa susedne farme. U stvari, ja kažem ćerka, ali sada već
malo zalazi u godine. Ali ona je ta koja upravlja farmom, tako da…”
„Mama, nemoj da zoveš Inger. Nemam pojma ko je ona, nikada je nisam
sreo. Ja sam policajac, ne razmišljam o tome da postanem farmer, ili, kad smo
već kod toga, ništa drugo što je vama bitno. Da li je to tatina ideja?”
„Dobro, ali dolaziš u subotu, zar ne?”
 „Da, da, biću tamo. Zdravo mama.”
Nije se moglo znati gde se košmar završava.
Roni, Roni, Roni. Zar nisi mogao jednostavno da ostaneš na Tajlandu?
U komandnom centru dočekao ih je očigledno iscrpljeni Gordon, a sudeći po
boji jednog njegovog uha, izgledalo je da je telefon bio pritisnut na njega
bezbroj dugih sati. Pokušao je da malo živne kada je Rose sela ispred njega
opruživši noge pravo ispred sebe, ali čak i tada je uskoro ponovo odustao.
„Izgleda da nisam naročito dobar u ovome”, rekao je.
Vidi, vidi, čovek je pokazivao da ima samosvest.
„Pozvao sam najmanje stotinu različitih brojeva i do sada razgovarao
samo sa sedam… osam ljudi iz škole.”
Karl se nagnuo napred u svojoj stolici. „I?”
„Nisam otkrio ništa novo, jer svi oni govore isto. Niko od njih nije mogao
da podnese Habersota, koji je očito bio veoma uporan i nametljiv. Kažu da je
Alberte bila lepa devojka koja je flertovala sa momcima, a onda je jednog
dana počela da flertuje sa nekim ko je došao odnekud. Dvoje od onih koje
sam zvao rekli su da je Alberte govorila o momku za koga je rekla da je
zanimljiviji od momaka u školi, i koji je umeo da radi razne stvari.”
„Umeo da radi razne stvari? Kako to misliš?”
„Ne znam. Rekli su samo to.” Karl je odmahnuo glavom. Šta je Gordon
očekivao? Da će mu prisloniti ruku na leđa i govoriti umesto njega ono što on
želi kao da je on nekakav trbuhozborac?
„Imaš li spisak?”
Klimnuo je glavom, a Karl mu je istrgnuo spisak iz ruku. Na margini je
bilo samo nekoliko zabeležaka.
„Ti proveri ove, Rose. Izvuci to iz njih. Moramo da znamo šta je to taj
momak koji nije bio iz škole umeo da radi.” Okrenuo se prema Asadu.
„Ima li išta novo u vezi sa imenom? Koliko je bilo ljudi koji se zovu
Frank u godinama na koje smo fokusirani?”
„Nema nikakvih godišnjih beleški za vreme pre 1989, tako da ćemo
morati da se snađemo sa podacima iz svake pojedinačne decenije, ali tu
pomalo gubimo poentu, zar ne?”
„Zašto?”
„Zato što ti hoćeš da znaš koliko je ljudi po imenu Frank rođeno od 1968.
do 1973. a bilo ih je 5.225 šezdesetih i 3.053 sedamdesetih. A kada sabereš ta
dva broja pa ih podeliš sa četiri, jer te zanima samo tih pet godina, ostaje nam
2.070, ali moglo bi lako da ih bude i više, ako je on rođen pre 1968.”
Ako bi putovali na Mars, pogrešno proračunatih nekoliko centimetara na
početku mogli bi da znače da ćeš projuriti na hiljade kilometara pored planete,
što očigledno ne bi bilo dobro, i Karl je bio i te kako svestan toga. A iz
poštovanja prema takvim uznemirujućim brojkama, nije nameravao da se
ističe kao astronaut, ako bi ikome palo na pamet da to predloži. S druge
strane, ako se radilo o broju ljudi po imenu Frank u Kraljevini Danskoj, njega
uopšte nije bilo briga da li je to bila brojka od 1.812 ili nekoliko hiljada više
Frankova koje je trebalo pronaći. Neki su sigurno umrli, drugi su emigrirali.
Ali kako god gledali na to, jednostavno ih je bilo previše.
„Hvala, Asade. Onda mislim da ćemo se okanuti tog pravca istrage. Inače
će to da se otegne kao gladna godina.”
„Koja je to gladna godina, Karle?”, rekao je on zbunjeno.
„To je samo stilska figura kada nešto traje čitavu večnost, Asade.”
„Čija?”
„Čija šta?”
„Čija figura?”
Karl je duboko udahnuo i poraženo gurnuo ruke u džepove. „Jednostavno
zaboravi, Asade.”
Karl je oklevao. Šta su svi ti papirići radili među komadićima otpale
tkanine u njegovom džepu? Izvukao je tajanstvene papiriće i pogledao ih.
Tačno - pripadali su Asadu.
Pružio ih je svom kovrdžavom pomoćniku. „Evo. To je rešeno, spori
jahaču. Možeš da zahvališ saobraćajnoj policiji za to.”
Asad je pogledao iscepanu kaznu za prebrzu vožnju i osmehnuo se.
„Mislim 4a ćeš biti zadovoljan zbog toga, Karle. To znači da ja mogu da
vozim kola kad god si ti previše umoran.”
Čak i ako je to podrazumevalo da će morati da proguta šezdeset četiri
tablete kofeina kako bi ostao budan, on će se pobrinuti da se nikada ne nađe u
takvoj situaciji. Najbolje je bilo promeniti temu, i to brzo.
„Da li si se čuo sa Albertinim roditeljima?”, upitao je.
„Da. Oni nikada nisu videli takav bedž u svojoj kući.”
„A pesma Džoni Mičel?”
 „Otpevušio sam je, ali oni je nisu prepoznali.”
„Šta si to rekao?”
„Otpevušio sam je, ali oni… ”
„Hvala, Asade, shvatio sam.” Ti jadni starci očigledno nisu imali sreće.
Čak je i mačak kada mjauče imao više osećaja za muziku od Asada.
„Dakle, Alberte nije ponela svoje antimilitarističke porive od kuće. Hajde,
onda, zasad da pretpostavimo da je dobila bedž od momka kog je upoznala
izvan škole, a činjenica da je bilo nekoliko ljudi koji su išli uokolo i pevušili
tu pesmu Džoni Mičel može se smatrati slučajnošću. Možda je bila mnogo
puštana na radiju. Možda se vratila na top-liste nakon što je godinama bila u
send, ko zna? Možda je Džoni Mičel bila na turneji negde u blizini. Moglo bi
da bude mnogo razloga iz kojih su Alberte i June Habersot išle uokolo
pevušeći tu pesmu.”
Asad je klimnuo glavom.
Karlov mobilni se oglasio pištanjem; upravo je dobio SMS, a to se nije
dešavalo često. Izvadio je telefon da pogleda poruku, osećajući treperenje u
stomaku. Da li bi mogla da bude od Mone?
Nije bila, video je to već kada je pročitao prvu reč.
Karling, kada ćeš posetiti moju mamu? Ponovo kasniš i ti to znaš. Seti se
našeg dogovora! Poljubac, Viga
Bio je zapanjen. Ne zato što je bila od njegove bivše žene, ne zbog
poruke, mada je ona već bila dovoljno loša, ne zbog toga što je bio zauvek
zaglavljen sa svojom bivšom taštom i njenom eksplozivnom i nepredvidivom
demencijom, nego zbog forme poruke.
Na trenutak je zurio uprazno, prevrćući u glavi misao koja mu je upravo
pala na pamet. Vrlo čudno, ali bilo mu je skoro nemoguće da se seti takvih
stvari, iako su bile svakodnevne.
Pogledao je u Asada. „Možeš li da se setiš kada su ljudi počeli jedni
drugima da šalju SMS u Danskoj?”, upitao je. „Da li su ljudi to radili 1997?”
Kovrdžavi je slegnuo ramenima, i to sasvim opravdano. Kako bi on, za
ime sveta, mogao to da zna? Po njegovim rečima, on je prvi put došao u
zemlju 2001.
„Rose!”, doviknuo je on u hodnik. „Možeš li da se setiš kada si nabavila
svoj prvi mobilni telefon?”
„Da”, odjeknuo je njen škrgutavi glas. „Kada se moja mama odselila sa
novim momkom na Kosta del Sol. Bilo je to 1996, 5. maja, tačnije rečeno.
Tako da je bilo mnogo razloga da moj tata istakne zastavu navrh jarbola.”
„Kakvih razloga?”, odvratio je on vikanjem, i smesta se pokajao zbog
toga.
„Dan oslobođenja, glupane”, odgovorila je ona očekivano. „I moj
rođendan. Tog dana dobila sam telefon od tate. Sve sestre dobile smo po
telefon te godine.”
Da li je njen rođendan bio 5. maja? U redu, nije to znao. Zapravo, nikada
nije razmišljao o svojim kolegama kao o ljudima koji proslavljaju neke
posebne dane. Šest ili sedam godina ovih troje ljudi dirinčilo je ovde u
podrumu ništa zapravo ne proslavljajući nijedan jedini put. Možda je bilo
vreme za to?
Pogledao je u Asada, koji izgleda takođe nije imao pojma pošto je slegnuo
ramenima. Ni on očigledno nije znao kada joj je rođendan.
Karl je ustao i izašao u hodnik gde je Rose punom parom prekopavala po
Habersotovoj zaostavštini.
„Znači u ponedeljak ti je bio rođendan?”
Provukla je ruku kroz kosu kao italijanska diva kad izlazi iz bazena,
pogledom potvrđujući i potvrdan odgovor i glupavost pitanja.
Šta su, za ime sveta, radili u ponedeljak, i zašto ona ništa nije rekla? Karl
se osetio nelagodno. Šta je trebalo da čovek uradi u ovakvoj situaciji?
„Srećan rođendan tebi…”, začuo se zastrašujući glas iza njih. Karl se
okrenuo prema Asadu, koji je imitirao opersku zvezdu, mašući rukama i
ritajući se, što je Karlu prizvalo daleko sećanje na nešto što je Viga rekla o
grčkim plesovima.
Ali Asad je naterao Rose da se osmehne. Bogu hvala na tome.
Trenutno dekoncentrisan svojom zahvalnošću Asadu, Karl je pokušao da
se seti o čemu je razmišljao.
„Da!”, viknuo je, kao da je to bilo nešto na šta su ostali čekali. „Šta je sa
tim tekstualnim porukama, Rose? Da li je to nešto što si mogla da radiš kada
si dobila mobilni, možeš li da se setiš?”
Ona se namrštila, razmišljajući. „Poruke? Ne, ne verujem.” Stajala je na
trenutak zagledavši se u jednu tačku. Izgleda da nije bilo ničega što bi moglo
da joj podstakne memoriju.
„Uzgred, zar ne bi trebalo da ponovo nazoveš one učenike sa kojima je
Gordon razgovarao ranije danas, Rose?”, upitao je Karl.
 Ona ga je samo ponovo pogledala, a ovog puta su mu njene reći govorile
da ne može time da se gnjavi i da ima pune ruke drugih poslova.
Mi o vuku… Tog trenutka Gordon je izašao iz Asadove ostave za metle
od kancelarije, sav ozaren od osećanja trijumfa.
„On je mogao da savija kašike”, viknuo je kao da je direktor cirkusa.
Tišina je bila zaglušujuća u uskim hodnicima Sektora Q.

„Hajde da sumiramo događaje iz poslednjih sat vremena”, rekao je Karl dok

je Rose kružila ispred brošura alternativnih terapeuta zalepljenih na zidu. „Ti
počni, Asade.”
„Razgovarao sam sa Albertinom majkom, i ona kaže da Alberte nije imala
mobilni telefon. Onda je malo plakala i rekla da do nesreće možda uopšte ne
bi došlo samo da ga je imala. Da bi ona mogla više da razgovara sa svojom
ćerkom i možda bi osetila da nešto nije bilo u redu, ili da je postojalo nešto
zbog čega je njena ćerka trebalo da bude oprezna.”
Karl je odmahnuo glavom. Ti ljudi živeće sa svojim samoprekorom
ostatak života. Užasno.
„Mogla je da ga pozajmi od nekog učenika”, rekla je Rose.
Asad je klimnuo glavom. „Da, ali meni su rekli da su tekstualne poruke
uvedene u Danskoj 1996, i da je u to vreme postojala tek ograničena
rasprostranjenost mreže mobilne telefonije. Uz to je pokrivenost u to vreme
bila loša na Bornholmu, tako da je malo verovatno da je Alberte komunicirala
sa tim Frankom na taj način.”
„Ali mogla je da zove ako je pozajmila mobilni”, nije odustajala Rose.
Karl je pomislio da se to nije uklapalo, iako je ona bila u pravu. „Onda bi
oni koji su imali mobilne telefone mogli više da kažu policiji jer bi mogli da
vide spisak poziva na displeju.”
Rose je uzdahnula. „A pretpostavljam da bi policija od provajdera mogla
da dobije spisak svih poziva obavljenih sa fiksnog telefona u školi.”
Asad je prilično ubeđeno klimnuo glavom. Delovalo je kao da su Alberte i
taj momak izvan škole morali da komuniciraju na neki drugi način, baš kao
što je Asad rekao. Ostala su pitanja kako i koliko često. Da li su razgovarali
svakodnevno? Da li su imali neke svoje rituale?
Zatim je došao red na Gordona, kao što je i sam nestrpljivo ukazao, da
kaže kako je jedna od devojaka, Lise V. koja sada živi u Frederikshavenu i
diplomirala je za profesorku u srednjoj školi, dala tri delića informacije koje
je on procenio kao vredne dodatne provere.
„Kao prvo, ona je, na svu sreću, na izletu snimila fotografije crkve u
Esterlarsu. Nema pojma šta se s njima dogodilo, ali će ih svakako potražiti.
Kao drugo, rekla mi je da su, dok su bili tamo, sreli čoveka koji se hvalisao da
može da savija kašike. Ona misli da je to čovek sa kojim je Alberte izlazila.
On se nasmejao jer mu nisu verovali i jer je nazivao sebe Uri Geler Drugi. Ali
ona i dalje ne zna zašto. Da li vi imate neku ideju?”
Karl je odmahnuo glavom. Da li je taj čovek ikada radio posao kako treba
i završavao ga? Da je potražio to ime na Guglu… Uzdahnuo je. „On je bio tip
koji je sedamdesetih godina savijao kašike pomoću snage uma. Demonstrirao
je taj svoj talenat i mnogo drugih trikova pred medijima. Ne sećam se da li je
ikada razotkriven kao prevarant, ali svakako se tako zvao.”
„Savijao je kašike? Kakva uvrnuta zamisao”, dodao je Asad. Bilo je
očigledno da on, u slučaju da je bio obdaren takvim natprirodnim moćima, ne
bi počeo sa masakriranjem sadržaja fioke za escajg.
„Pažljivo bi držao kašiku sa dva prsta i malo bi je protrljao.” Karl je
pokazao kako. „I ta-dam! Postala bi meka tačno na mestu gde ju je držao i
savila bi se. Ako je naš čovek mogao to da radi, onda je možda zaista pomalo
bio čudotvorac. Ali čudno je što Habersot nije pomenuo ništa o tome. Da li je
propustio da postavi prava pitanja, ili je svojom nametljivošću naterao ljude
da se zatvore?” Okrenuo se prema Gordonu. „Dakle, šta je treće?”
„Rekla je da je bio još neko ko je fotografisao crkvu u Esterlarsu.”
„U redu, ko?”
„Inge Dalbi.”
Svi su bez reći pogledali u njega.
„Jesi li siguran? Da li si pitao da li je ona sigurna u to?”
Klimnuo je glavom sa iskrivljenim osmehom, kao da ih pita za šta ga oni
to smatraju. Možda je najzad počeo da se uklapa u sve to. „Bila je sigurna jer
se sećala da je momak pričao sa Inge Dalbi, skoro kao da je već poznaje”,
dodao je.
Karl je pucnuo prstima dajući znak Rose i samo deset minuta kasnije ona
se vratila sa porukom da Inge Dalbi nije kod kuće jer je na studijskom
putovanju.
Karl je opazio da mu se mišići vilice stežu.
„Dođavola, u kojoj zemlji?”
„U Danskoj, zapravo. Po recima Kristofera Dalbija, zanosila se idejom da
pohađa kurs za asistenta u nastavi ovde u Kopenhagenu. Mislim da je sva ona
naša priča o starim vremenima otvorila nešto što nije trebalo da bude
otvoreno, pogotovo kada se uzme u obzir da je ona izgleda ostavila
Kristofera. On je svakako zvučao prilično malodušno.”
„U Kopenhagenu? Zar nije mogla da ide na taj kurs na Bornholmu? Šta je
sa svom onom decom o kojoj se ona obično stara?”
„Koliko sam ga razumela, posle prvog maja nije više imala dece o kojoj bi
trebalo da se brine. To ga je izgleda uzdrmalo podjednako kao i to što je sada
spremna da ode sa ostrva. On ne misli da je to moglo da bude isplanirano. Ali
ona sada živi sa bratom u novom kvartu Sluseholmen na Dekster Gordons
Veju. Škola je na Sidhavns Pladsu, samo deset minuta vožnje biciklom od
stana njenog brata.”
„Pa, nek sam proklet.” Karl je pokušao da zamisli Kristofera Dalbija
samog među svim onim igračkama u njihovoj maloj kući. To mora da je bio
priličan šok za njega.
„Dobro, kažeš da sada živi sa bratom, a on se, pretpostavljam, preziva
Kure. Zar se Inge nije tako prezivala kada je bila devojka?”
„Da, Hans Oto Kure. Vlasnik Kureovih unapređenih automobila
„Ne zvuči mi poznato.”
„To je najveća radionica u gradu za luksuzne starinske automobile.
Ferari, maserati, bentli i tako dalje. On je obučeni mehaničar, kao što su bili i
njegov otac i stric.”
Rose je neko vreme gledala Karla pre nego što je on shvatio šta ona misli.
„Misliš li da… ?”, upitao je.
„Oh”, rekao je Asad. I njemu je to palo na pamet.
Gordonovo lice imalo je uobičajeni izraz ispljeskanog dupeta.
„Govoriš mi da je ona odrasla u porodici u kojoj su uvek petljali sa
kolima?”
Rose je nekoliko puta podigla obrve. „Da. I onda sam naravno pitala
Kristofera Dalbija da li njegova žena ume da radi takve stvari, a on je
odgovorio da je ona rođena sa mehaničarskim ključem u ruci i može da se
takmiči u poslu sa najboljim variocima. Rekao je da je ona, pre nego što je
krenula na kurs, radila kao mehaničar u radnji svog brata. Izgleda da je
napravljena od čvršćeg materijala nego što bi se pomislilo na prvi pogled. Zar
se ne slažeš, Karle?”
„Da, ali od koliko čvršćeg materijala? Mogu da vidim da svi mislite isto
što i ja. Svakako ne možemo ignorisati činjenicu da je ona možda umela da
postavi grtalicu na vozilo i čak ga posle vozi u rano novembarsko jutro 1997.
Znamo li da li je od učenika traženo da opišu svoje kretanje tog jutra? Šta piše
u izveštajima, Rose?”
„Ništa. Pitali su ih da li su išta čuli i da li imaju nekih određenih sumnji,
ali nisu ih pitali kuda su se kretali.”
Asad je klimnuo glavom. „Onda ona spada u spisak mogućih
osumnjičenih, je li tako, Karle?”
Štrkljasti momak pored njih glupavo se zabuljio. „Izvinite, nisam sasvim
razumeo. Osumnjičena za šta? Da li je ona bila na toj izložbi klasičnih
automobila u Bornholmu o kojoj stalno pričate?”
Samo su se pogledali.

28

Bio je to fantastičan novi gradski prostor za stanovnike Kopenhagena. Barem

jednom arhitekte su se usprotivile sopstvenom trendu i stvorile nešto
homogeno i skoro privlačno. Bilo je to kao da retki zraci sunca sijaju od dole,
iz svih uglova, čineći da se staklo i beton stapaju sa pejzažom od mostova i
kanala koji su vodili pravo do luke. Iako je kvart postojao nekoliko godina,
Karl nikada pre nije bio ovde, i dopalo mu se ono što je video. Da nije bilo
njegove krajnje žalosne finansijske situacije, ovo bi stvarno bilo mesto za
njega. Možda bi trebalo da razgovara sa Hardijem, da vidi da li bi on priložio
neki mali deo.
„Oni će biti kod kuće za pet minuta”, rekla je žena veoma tamne kože
nepogrešivo jilandskim akcentom dok ih je vodila kroz minijaturnu kuhinju u
stanu i niz stepenice u dnevni boravak. Plafon je bio visok barem šest metara,
a kroz velike staklene panele videlo se da samo mali pontonski most razdvaja
stan od jednog od kanala. Tri mala nivoa jedan iznad drugoga, i stepenice na
sve strane. To definitivno nije bilo nešto za čoveka u kolicima kao što je
Hardi. Toliko o tom snu.
„Voda se malo previše približila kada je naišla oluja prošlog decembra.
Nedostajalo je samo ovoliko da stigne do prozora.” Prstima je pokazala
razdaljinu koja nije mogla da bude veća od pet centimetara.
 Karl je klimnuo glavom. Još jedan razlog da ostane u Aleredu. Tamo si
bio najmanje šezdeset metara iznad nivoa mora. Kada katastrofa naiđe, što je
moralo da se desi pre ili kasnije, bilo bi potrebno masovno otapanje ledenih
santi ili cunami da voda dopre do tamo.
„Dobro je što se ništa nije desilo”, rekao je, gledajući u televizor sa
ravnim ekranom i svu ostalu elektronsku opremu. „Kada Inge Dalbi stigne,
možemo li da razgovaramo sa njom ovde dole, u miru i tišini?”
Ona je podigla palac. Ona i njen muž mogu da odu u šetnju. Nema
problema.
Inge Dalbi nije izgledala srećno kad je videla trojku koja je stajala u dnu
stepeništa u dnevnom boravku i čekala je.
„Izvinite što smo došli nenajavljeni, ali bili smo u kraju i imamo nekoliko
pitanja u vezi sa kojima mislimo da biste mogli da nam pomognete”, rekao je
Karl dok se njen brat rukovao sa njim veoma čvrsto mu stegnuvši ruku.
Prijateljski nastrojen čovek koji je zauzvrat dobio podjednako impresivan
stisak kada je došao do Asada. Taman dovoljan da slomi njegov stisak.
Posle pet minuta, na nekoliko od tih pitanja dobili su odgovor.
„Da, tako ti je to”, rekao je Hans Oto Kure autentičnim dijalektom. To je
povlačilo pitanje da li Bornholmac kao što je on ikada može naučiti ispravno
da govori danski. „Moj otac se brinuo za motore, dok je stric Stare radio sve
ostalo, osim bilo kakve elektronike, za šta su imali pomoćnika. Ja sam bio na
mnogo tih izložbi klasičnih automobila, kao i ti”, dodao je obraćajući se Inge.
Onda su on i njegova žena otišli. Samo je rekao: „Moramo u supermarket
Irma da kupimo neke namirnice”, i to je bilo to.
Inge Dalbi sedela je leđima okrenuta panoramskom prozoru i trljala se po
glavi ogrubelom rukom koja je već izgledala siva od ulja i rđe. Da li je ona
uopšte bila svesna kuda bi sve ovo moglo da vodi?
Kada su im se pogledi susreli, delovala je mirno, ali vena koja je pulsirala
na njenom članku ukazivala je na nešto drugo. Sledećih pola sata biće
zanimljivi.
„Vi možda imate pitanja, ali ja sam završila sa pričom o tom vremenu.
Kristofer i ja smo to radili čitavu večnost. Sve mi je to, jednostavno, pomalo
dojadilo.”
„Shvatam”, rekao je Karl klimnuvši glavom. „Ali žao mi je što moram da
vam kažem da to tako ne može sa policijom, Inge. Imamo osnova da
verujemo da ste zadržali neke podatke za sebe kada smo poslednji put
razgovarali, tako da imam četiri ili pet pitanja na koja ću vas zamoliti da mi
odgovorite, i mislim na svako od njih. Ako ne odgovorite, moraćemo da vas
privedemo u stanicu na saslušanje. Razumete li?”
Nije bilo reakcije.
„Da li si spreman, Asade?”
On je izvadio svoju beležnicu i podigao olovku, što je, čudno, uglavnom
navodilo ljude da pričaju.
„Dakle, pitam vas: imate li fotografiju momka sa kojim se Alberte viđala?
Znamo da ste snimali fotografije na vašem izletu do crkve u Esterlarsu gde ga
je ona upoznala, i da među njima najverovatnije imate fotografiju čoveka
koga tražimo. Takođe znamo da je taj čovek imao kontakta sa nekoliko vas
učenika. Vi ste bili jedna od njih. Drugo pitanje je zašto nam to niste rekli. Da
li se nešto dešavalo između vas dvoje? Da li ste zbog toga tako brzo oprostili
svom dečku posle njegove veze sa Alberte? Zato što ste oboje bili podjednako
loši?
Moje treće pitanje podjednako je važno. Vi imate vešte ruke. Zanimate se
za automobile. Bili ste na izložbama klasičnih automobila, kao što nas je vaš
brat tako ljubazno obavestio, a verovatno i na izložbi na kojoj je snimljena
fotografija čoveka sa folksvagen kombijem. Ubeđeni smo da ste zapravo sreli
tog momka pre tog dana kod crkve u Esterlarsu. Možete li to da potvrdite? I
najzad, zar niste kipteli od besa zbog toga što je Alberte ukrala obojicu vaših
momaka? Prvo Kristofera, sa kojim ste bili pola godine, a onda i momka sa
kojim ste bili u kratkoj vezi u leto kada je održana izložba klasičnih
automobila? Da li ste svesni šta bolesni umovi, kao što su oni kakve imaju
detektivi, zaključuju na osnovu toga? Mi mislimo da ste vi opremili kombi
grtalicom i naleteli njim na Alberte. Jednostavno niste mogli da podnesete to
što vas je nadmašila dvaput, tako da ste vi ubica, Inge. A sada ste ostavili
svog muža jer je počinjao previše da se približava istini. Da li je to tačno? Da,
izvinjavam se, to bi bilo šesto pitanje.”
Karl ju je pažljivo posmatrao za vreme svoje tirade. Nijednom nije
reagovala. Nije reagovala na pretpostavku da je poznavala tog čoveka od
ranije. Čak ni na optužbu za ubistvo. Ništa. Te pocrnele ruke samo su napola
pokrivale njeno lice. Da li je Karl prerano otvorio svoje karte?
Karl je glavom dao znak Rose, koja se primakla bliže. „Slušamo vas,
Inge”, rekla je.
„Da”, dodao je Asad. „Pritvorili smo sebi uši.”
Na to je žena podigla glavu i pogledala pravo u njega. „Kaže se ’pretvorili
se u uši’, druškane. Sa koje si ti planete?”
 Da li je imala dovoljno snage da se upravo sada smeje?
Rose je spustila ruku na ženino rame. „Da li ćeš odgovoriti, ili moramo da
te odvedemo u stanicu, Inge?”
„Možete da radite šta god hoćete. Ionako mi nećete verovati, šta god da
kažem.”
„Iskušaj nas”, rekao je Karl.
Sedeli su nekoliko minuta u tišini pre nego što se ona sabrala. Nasuprot
svim očekivanjima, delovala je kao da je ta situacija ne dotiče, ali bila je
koncentrisana kao da prelazi prometan put kojim vozila prolaze iz svih
pravaca. Šta ju je to činilo toliko opreznom? Strah da će biti pogrešno
shvaćena, ili da će previše reći?
„Znam da je bilo mnogo toga što sam onda mogla da kažem Habersotu, a
nisam. Da li ste poznavali tog čoveka?”
„Ne, nismo”, odgovorio je Karl.
„Onda da vam ja kažem: bio je čudan. Uopšte mi se nije sviđao, i to sam
osećala od početka. Izgledalo je kao da je svim mogućim sredstvima nastojao
da nas primora da pokažemo na nekog među nama ko je to mogao da uradi
Alberte. A kada to ne bi upalilo iz prvog puta, mogli ste biti sigurni da će da
se vrati, u to nije bilo sumnje. I vraćao se. Mnogo puta.
Da sam mu tada rekla sve što znam, on bi sve to svalio na mene, u to
mogu da vam se zakunem. Bio je opsednut pronalaženjem nekoga koga bi
mogao da optuži za ono što se dogodilo Alberte.”
„Pa šta je bilo to što mu nisi rekla, Inge? Da li je to odgovor na neka od
naših pitanja?”
„Ne na sva. Ali na neka od njih.”
„A na koje nema odgovora?”, ubacio se Asad. Uvek tako nestrpljiv.
„Ko je to uradio. Jer to nisam bila ja.”
„Upoznala si Franka pre nego što si krenula u školu, zar nije tako?”,
upitala je Rose. Kockala se sa imenom.
Inge je usisala polovinu donje usne i počela da je grize gledajući u stranu.
Ponovo ta koncentracija, za koju iskustvo govori da obično prati laž. Karl je
sada zaista bio na oprezu.
„Kako to znate?”, upitala je.
Morala je da prihvati njihovo ćutanje umesto odgovora. Da li je trebalo da
izlanu da je sve to bilo nagađanje? Da nisu bili sigurni čak ni u momkovo
ime?
Ali uskoro će biti.
Ona je duboko udahnula. „Upoznala sam Franka početkom jula, dan pre
izložbe klasičnih automobila. Da je ta fotografija snimljena deset sekundi
kasnije, mogli biste da vidite da sam ja bila sa druge strane. Da, imali smo
seks u kombiju. Reći ću vam to otvoreno. Radili smo to redovno neko vreme.
Moja ideja bila je da se parkiramo dole iza travnjaka jer je to mesto bilo
zabačeno. Nisam mislila da će nas oterati, ni da će se klasični automobili
pojaviti tako rano. Ali pustila sam Franka da se pozabavi problemom što se
parkirao negde gde mu nije bilo dopušteno, a ja sam umakla. Definitivno
nisam želela da me stric uhvati sa tim hipikom.”
„Ali si se u to vreme viđala i sa Kristoferom, zar ne?”, upitao je Karl.
„Da, ali Frank je umeo da radi stvari koje Kristofer nije umeo, i nikada
nije naučio. Umeo je da vodi ljubav da ti pamet stane.”
Karl je zaključio da je najbolje okanuti se ove teme.
„Onda to nije bilo nagađanje kada si opisala folksvagen kombi. Ta crna
izvijena linija koja se spuštala sa krova, šta je to bilo?”
„Na krovu je bio veliki znak mira, a krug se malo spuštao niz stranice
kombija.”
„Još nešto? Da li je bilo nečega u unutrašnjosti kombija što bi moglo da
nam da trag na osnovu koga možemo da pronađemo čoveka?”
„Nisam videla skoro ništa drugo osim njega. Ali na zidove su bili
nalepljeni posteri. Nemojte mene da pitate šta su oni trebali da predstavljaju.
Još neki mirovni simboli koje je vlasnik odavno stavio unutra.”
„A sigurna si da ne možeš da se setiš kako je sebe nazivao kada je bio sa
Alberte?”
„Koristio je samo ime Frank kada smo mi bih zajedno. Zato mi je trebalo
dan ili dva pre nego što sam otkrila da je on bio taj sa kojim se Alberte viđala.
Ne znam zašto je koristio to drugo ime kada je bio s njom. Bio je pomalo
poseban.”
„Poseban?”
„Da, mislim, imao je mnogo ideja, ali između nas dvoje u pitanju je bio
samo seks.”
Bilo je teško poverovati u to kada je čovek sada pogleda.
„Pričaj nam o njemu, Inge. Gde si ga upoznala, i kako su se stvari kasnije
odvijale?”
„Upoznala sam ga u Reneu. Tada sam već znala ko je on jer sam jednom
sa prijateljicom bila u Eleneu da vidim kuću hipika, a on je bio tamo, hodao je
okolo bez košulje i izgledao je seksi. Moja prijateljica i ja bile smo radoznale
jer se u to vreme nije dešavalo baš mnogo toga na ostrvu, a ne dešava se ni
sada. A posle Renea počeli smo da se pomalo družimo i zezamo. Nije to bilo
ništa za šta Kristofer nije znao. Hoću da kažem, znala sam da je to sa
Frankom nešto što će se iznenada završiti, tako da je bilo dobro imati nekoga
kao što je Kristofer kome možeš da se vratiš. Nekoga sa ostrva.”
Karl je razmišljao o onome što je rekla: kome možeš da se vratiš. I sam se
s vremena na vreme tako osećao. To nije bilo osećanje koje je želeo da
ponovi.
„A Kristofer nikada nije saznao?”
„Ne verujem da je ikada posumnjao, dok vi niste došli kod nas.”
„Kako to?”
„Zbog te priče o folksvagenu. On nije znao da možete da vidite te linije sa
strane. Ne sa udaljenosti sa koje sam ja rekla da sam ih videla, i možda je u
pravu. Jednostavno nikada nije trebalo to da pomenem, a Kristofer je nastavio
da njuška dok se nisam naljutila. Mrzim kad ljudi čačkaju po onome što sam
rekla.”
„To nije bilo teško zamisliti.”
„I šta je onda bilo sa tobom i tim momkom?”
„Pa nastavili smo tako dok se nije desilo ono sa Kristoferom i Alberte, a u
to vreme sam mislila da je to u redu. Da, na kraju nisam ja raskinula sa njim,
iako to nije bilo ono što sam želela.”
Kakva drskost! Karl je pogledao u Rose, koja je samo podigla obrve kao
da nije ni najmanje iznenađena. Možda je taj metod bio uobičajen među
ženama. On je prokleto dobro znao sve o tome.
„A posle toga je Frank počeo da se viđa sa Alberte. Da li si ti samo
ostajala izolovana iz dana u dan?”
„Da, desilo se isto i Kristoferu i meni.” Izvadila je cigaretu iz tašne i
zapalila je. Pravilo o zabrani pušenja bilo je očigledno ukinuto. Da li se to ona
ironično osmehivala kroz dim?
„Šutnuli su nas oboje u isto vreme, ostavljajući nas na cedilu, u beznađu,
nesposobne da išta preduzmemo u vezi sa tim.” Glasno se nasmejala. „Ali
Kristofer se osećao toliko krivim da sam pomislila da je to situacija koju
godinama mogu da upotrebljavam u svoju korist. U suštini, imala sam ga u
mat poziciji, a on čak nije ni znao da sam ja bila mnogo gora od njega. Jadni
Kristofer. Da mi se ukazala prilika, pobegla bih sa ostrva sa Frankom.”
Karl je klimnuo glavom. Da, jadni Kristofer.
„Nije istina da možeš da radiš šta hoćeš, zar ne?”, rekao je Asad. „Kako ja
to vidim, ti si bila bolesna od ljubomore i puna mržnje, pa si je ubila. Sklepala
si tu dasku od nečega iz očeve radionice i pričvrstila je na prednji deo vozila,
a onda ubila Alberte. Kada je ona uklonjena s puta, mogla si da nastaviš sa
tim momkom tamo gde si stala. Ali jednostavno nisi uspela da ga nateraš da te
odvede sa ostrva jer je on, ironijom sudbine, nestao. Sada bi mogla to i da
priznaš.”
Ona je blago iskrivila vrat unazad i prezrivo pogledala sebi preko nosa,
upirući u njega upaljenom cigaretom. „Stvarno je divno ponovo pričati sa
tobom posle toliko godina, Habersote”, rekla je.
Okrenula se prema Karlu. „Zar nisam to već rekla? Zbog toga sam pred
Habersotom držala jezik za zubima o svemu ovome. Nisam htela da budem
optužena za nešto što nisam ja uradila, kao što Mustafa upravo sada radi.”
„Ja se ne zovem Mustafa, ali stvarno znam nekoga ko se tako zove”, suvo
je rekao Asad. „I on je dobar momak, pa nemam ništa protiv što si me tako
nazvala.”
Između ovo dvoje očigledno nije bilo nimalo naklonosti.
„U redu. Dakle, mi donekle verujemo u tvoje motive što u to vreme ništa
nisi rekla”, ubacio se Karl. „Sada ću ti postaviti još pitanja, a ti odgovaraj
kratko. Važi?”
„Važi.”
„Kako se momak još zvao osim Frank?”
„Ne znam. Zvali smo jedno drugo samo po imenu.” Drsko se osmehnula.
„Možeš li da nam kažeš odakle je došao?”
„Pominjao je Helerup i Gentofte. Nikada nismo pričali o tome.”
„Imaš li njegovu fotografiju koju bismo mogli da pogledamo?”
„Da, ali nije ništa bolja od one koju već imate. Taj foto-aparat je stvarno
bio sranje. Ali snimila sam ga pored crkve, to je tačno.”
„U redu, kad smo kod toga, mora da si primetila da mu se Alberte
nabacivala već prvi put kada su se videli. Šta si ti preduzela u vezi sa tim? Da
li si pokušala to da sprečiš?”
 „Kako sam mogla? Ali maltretirala sam je, što je bilo zabavno jer je bila
previše glupa da to shvati. To je istina: nisam mogla da podnesem tu kučku iz
Kopenhagena, ali nisam je ubila. Imala sam sobu pored njene i mogla sam da
je čujem kako priča sama sa sobom kada isključi svetlo. To je bilo stvarno
jadno. Bila je skoro kao dete. Ležala je i dirala se, pretvarajući se da je on tu,
ali nije bio.”
„Maltretirala si je?”
„Da. Ubacivala sam u njenu odeću sredstvo od koga je nestajala boja.
Podsticala sam je da se ne utopljava kada smo napolju kako bi se prehladila.
Solila sam joj hranu kada ne gleda. Bila je stvarno veoma naivna.”
„Ali to ih nije sprečilo da se sastaju, zar ne?”, upitao je Karl, sve vreme
misleći kakva je ovo kučka.
„Ne znam koliko su se njih dvoje viđali, istinu govoreći.”
„Kako je Frank okončao vezu sa tobom?”
„Mi smo se jednostavno s vremena na vreme sastajali na određenim
mestima koja smo dogovorili. Pre Narodne škole nalazili smo se na trgu u
Reneu.
A u Narodnoj školi, pre nego što me je ostavio, sastajali smo se dole u
dolini Ekodalen. Možeš da se spustiš u nju iza škole za nekih pet minuta.
Onda se on jednog dana jednostavno nije pojavio, iako smo se dogovorili.
Silazila sam u dolinu nekoliko puta, ali on nikada nije ponovo došao.”
„Misliš li da se i sa Alberte sastajao dole u dolini?”
„Glupo pitanje. Onda bih ja to otkrila, zar ne? Ne znam ni gde ni kako su
se sastajali. Znam samo da je ona često stajala na putu.”
„Misliš li da ju je Frank ubio?”, upitala je Rose.
Ona je slegnula ramenima kao da je uopšte nije briga. „Nemam pojma.”
„Da li je on bio tip čoveka za kog misliš da bi bio u stanju da to uradi?”,
ponovo je upitala Rose.
Ponovo je slegnula ramenima. „Ne verujem, ali moguće je. Svakako je
imao veoma jaku ličnost.”
„Kako to misliš?”
„Gotovo da je mogao da hipnotiše ljude pogledom. Imao je zanimljive oči
i zanimljive ideje. I bio je jak i zgodan. Harizmatičan, moglo bi se reći.”
„A da li je mogao da savija kašike?”
 „Nikada to nisam videla. To su bile samo glasine.”
„Da li bi rekla da je imao psihopatskih sklonosti?”, upitao je Karl.
Ona je oklevala samo sekundu. „Ko ih nema?”
Da li je to bila samosvest ili šta?
„Imaš li bilo šta što bi moglo da nas navede na njegov trag? Specijalne
karakteristike, potpun opšti opis, broj registarskih tablica, nešto što je rekao?
Nešto o tome iz kakvog je okruženja došao, ili kakvi su mu bili snovi o
budućnosti?”
„Njegovi snovi? On je zasigurno znao da će postati nešto veliko, nešto što
ljudima može da promeni živote nabolje.”
„U redu, dakle, on nije bio neko ko skriva svoju svetlost. Na koji način da
ih promeni, na primer?”
„Verovao je da može da leči. Da ima specijalnu energiju i sposobnosti, i ja
verujem u to. Svakako mi je dao neke orgazme koje jedva da sam prevazišla.”
Rose se osmehnula na to. Ona je bila jedina.
„Bojim se da ćemo svejedno morati da te odvedemo u stanicu, Inge.”
To ju je nateralo da se prene. „Zašto? Govorim vam sve što znam.”
„Previše je trajalo, Inge. Imala si vremena da razmisliš u pauzama, a to ti
je dalo vremena da izmisliš stvari, a nije poenta u tome. Ako sada i na licu
mesta želiš šansu da izbegneš normalno saslušanje, moraš jednostavno da
navedeš sve čega možeš da se setiš u vezi sa tim čovekom. Pratiš li šta
govorim? Ne zaboravi da si rekla kako si ga videla tamo u Eleneu, tako da
samo iz tog razloga mora da si videla još toga što bi moglo da nam pomogne.
Zato krenimo.”
Ona je izgledala pomalo potreseno, a Karl je mogao da razume i zašto.
„Bila sam prokleto zaljubljena u njega, u redu! Tada ništa ne primećujete.
Od tada sam mnogo razmišljala o tome, ali sećam se ponečeg.”
Zapalila je novu cigaretu i brzo klimnula glavom svojoj snahi i bratu koji
su ulazili na vrata sa punim plastičnim kesama.
„Zvao se Frank i bio je vrlo zgodan, sa lepim, izraženim crtama lica. Bio
je visok oko sto devedeset, šest do sedam godina stariji od mene, pomalo
promuklog, ali ipak prijatnog i toplog glasa. Bio je preplanuo, ali mu je koža
ispod odeće bila svetla. Kosa mu je bila duga do ramena i skoro
pepeljastoplava, ne riđa kao što ste možda mislili. A imao je jamicu na bradi,
koja se isticala kada biste ga videli pod određenom svetlošću.” Pokazala je na
sopstvenu bradu uz osmeh. Na njoj svakako nije bilo jamice.
„Nije imao vidljivih ožiljaka ili belega na telu? Malje, tetovaže?”
„Ne. Pričao je kako želi da uradi nekoliko tetovaža, ali nije stvarno znao
kakve bi želeo da budu. To tada nije bilo ni izbliza moderno kao sada.”
Karl je klimnuo glavom. Ne, ljudi su u to vreme pažljivije razmišljali o
tome, što je bila prava šteta iz ugla jednog istražitelja.
„A oči i koža oko očiju?”
„Oči su mu bile plave, obrve veoma tamne, prednji zubi prilično široki, i
na jednom od njih je imao mali beli beleg. On je to zvao opekotinom od
sunca. Uopšte, bio je opsednut suncem. Zbog toga je i došao na ostrvo, kako
je rekao.”
Karl je pogledao Asada. Kada je žena počela da govori, nije mogla da se
zaustavi. A izgledalo je kao da je samo čekala priliku da govori.
„Rekao je da je za nedelju dana pronašao dva različita sunčeva kamena.
Bio je stvarno uzbuđen u vezi sa tim. Kao prvo, takvo kamenje su Vikinzi
koristili za plovidbu. A onda je kasnije jedan takav pronađen na mestu gde su
vršeni obredi kulta sunca na Rispebjergu dole pored Duodea.”
„Kult sunca! Mislim da ćeš to morati dodatno da objasniš, Inge.”
„Ne znam baš mnogo o tome. To je samo jedno mesto na ostrvu gde su
bili podignuti oltari za prinošenje ponuda bogovima.”
Rose je već počela da petlja po svom ajpedu, primetio je.
„Imaš li ikakvu predstavu od čega je taj čovek živeo?”
„Socijalna pomoć za nezaposlene, mislim. Kombi svakako nije bio
njegov. Pozajmio ga je od nekog poznanika. Nekoga ko je bio u mirovnom
pokretu ili tako nešto, ranije. A Frank je išao okolo sa tim bedževima sa
simbolima mira.”
„Kakvu je odeću nosio?”
Ona se osmehnula. „Ne mnogo toga kada smo bili zajedno.”
Asadove blistave oči i podignute obrve izražavale su da je ovo pun
pogodak.
Zatim se njen brat primakao bliže ogradi koja je razdvajala gornji
kuhinjski nivo od dnevnog boravka ispod.
„O kome govoriš, Inge? To nije niko za koga sam ja čuo, zar ne?”
Ona je zamahnula rukom prema njemu. Izgleda da je postojala neka vrsta
internog razgovora između ovo dvoje, koji drugi nisu mogli ili nije trebalo da
prate. Rose je to takođe videla, primetio je Karl.
„Zvao se Frank, Hanse Oto”, rekao je Asad. „Da li je to možda bio neko
koga si upoznao?”
On se osmehnuo i odmahnuo glavom. Zašto nije bio iznenađen? Da li je
Inge Dalbi bila iskusnija nego što biste pomislili? Da li je njen brat u celoj toj
priči imao neke veze sa tim Frankom?
„Mislim da mogu da osetim na osnovu držanja tvog brata da ih je možda
usput bilo više, a ne samo Frank. Grešim li, Inge?”
Ona je izvila vrat i uzdahnula. „Mi smo ostrvljani. Ako sveža roba stigne
na kej, moraš da je isprobaš, zar ne? U staro vreme, to su radili da malo
izmešaju DNK. Pomislite na Farska ostrva ili Island. U današnje vreme, to
radimo prosto iz zabave i radi provoda. Da, naravno da je bilo drugih.”
Rose je odmahnula glavom. Ovo očigledno nije bio trag koji je vredelo
pratiti. „Pričali smo o njegovoj odeći, Inge”, rekla je.
„A, da. Bila je pomalo pogrešna za to vreme, ali zapravo vrlo kul: ogrlica
od perli oko vrata, široke vezene košulje i farmerke. Stvarno velike čizme. Ne
kaubojske, nego neka vrsta čizama ručne izrade sa malo preširokim
đonovima. Nisu bile naročito dobre, ali su na njemu izgledale dobro. Ponekad
je izgledao kao kozak.”
Slušali su je još dvadeset minuta. Sitnice su uredno zabeležene. Razgovori
između Franka i nje. Ono što su radili kada nisu bili zajedno u kombiju. Sve
uobičajene stvari koje, sa policijske tačke gledišta, zapravo nikuda nisu
vodile. Ali sada je bilo jasno kako je čovek izgledao.
„Zatražićemo da nas obavestiš ako nameravaš negde da odeš, Inge.” Karl
joj je dao svoju posetnicu. „Ti nisi direktno osumnjičena u ovom slučaju, ali
moglo bi se pokazati da si izuzetno važna za nas ako kasnije naiđemo na
pitanja na koja ne možemo neposredno da odgovorimo. I možda ćemo te
pozvati da ga identifikuješ ako ga pronađemo. I samo još nešto. Voleli bismo
da tvoj muž nađe fotografiju sa vašeg izleta do crkve u Esterlarsu. U redu? Jer
ti se sada ne vračaš na ostrvo, zar ne? Mislio sam da ćeš možda morati da
odeš tamo da bi bila s decom.”
Vrlo čudno, to ju je nateralo da se namršti na način koji je isključivao
skepticizam, mržnju, ili bilo koju drugu negativnu reakciju. Namrštila se na
onaj način kao što ljudi urade pre nego što će zaplakati.
„Možda više ne viđaš svoju decu?”, sugerisao je Karl.
„Da, naravno da ih viđam. Oboje su u internatskoj školi u Slagelseu. Ovog
vikenda ponovo ćemo biti zajedno.”
„Izgledaš tužno. Da li smo te zbog nečega zabrinuli?”
Odmahnula je glavom. „Tužno? Ne. Samo sam razmišljala kako Frank
nije mogao da uradi ono što vi mislite. I ako ga pronađete, volela bih da ga
ponovo sretnem. Stvarno bih to volela!”
Oni su već krenuli prema vratima kada se Karl okrenuo i iskoristio svoju
poslednju kartu. Ako je to moglo da upali kod Kolumba, moglo je i kod njega.
„Samo još jedno pitanje, Inge. Da li je Alberte imala mobilni telefon?”
Odmahnula je glavom. „Ne, ali tada ga mnogo devojaka nije imalo.”
„Da li ga je Frank imao?”
„Ne, koliko ja znam. On nije bio naročito materijalistički opredeljen. Pre
suprotno od toga.”
„U redu. A onda, tu je ponovo pitanje Frankovog imena. Kada smo te
posetili na Bornholmu, rekla si da je Alberte pomenula drugo ime za Franka,
ali ti ne možeš da ga se setiš. Verovatno nešto biblijsko, ili tako nešto, rekla si.
Kratko, kao Eli ili Jov. Sećaš li se da si to rekla?”
„Ovaj, da, naravno.”
„Dobro.” Pogledao je u Rose. „Dakle, šta možemo da zaključimo iz toga,
Rose?”
„Da je izuzetno teško poverovati da Inge Dalbi ne bi znala kako je njen
dečko sebe zvao. A ako je iz nekog čudnog razloga ona to čula samo od
Alberte, izgleda krajnje neverovatno da bi ga zaboravila. Ona bi definitivno
naročito obratila pažnju na to, ako mene pitaš.”
Karl se okrenuo prema Inge Dalbi. Ona kao da je bila prikovana u mestu,
kao da je uhvaćena na delu. „Šta imaš da kažeš na to, Inge?”

29

Kraj marta 2014.

Nakon što je Širli razgovarala sa Pirjo, umotala je dvobojni kaiš i stavila ga na
prozorsku dasku. Bio je tamo pored njenog nesesera i knjiga koje je donela od
kuće. Nije bio upadljiv, ali ni zaboravljen.
 Umirila se uveravajući samu sebe da je Vanda sigurno na Jamajci.
Naravno, pokušala je da kontaktira sa nekim ljudima tamo, ali da li su to bili
pravi ljudi, pravi telefonski brojevi, prava pitanja i odgovori? Kada se
prisećala vremena provedenog sa Vandom, izgledalo je kao da preostaje sve
manje pojedinosti o tome ko je ona bila - o njenoj prošlosti i ambicijama za
budućnost - u koje bi mogla da bude potpuno sigurna. Vanda jeste rekla da
želi da ode na Eland, ali ona je uvek bila nagla i spontana žena, pa kako je
Širli mogla sa sigurnošću da zna da se u međuvremenu nije dogodilo nešto što
joj je promenilo planove? Nije mogla da zna.
Bez obzira na to, s vremena na vreme nije mogla odoleti da ne dopusti da
joj se omakne ponešto o Vandinoj misteriji ako bi se ukazala prilika.
Do živopisnih pojedinosti opisivala je kako je njena prijateljica bila
opčinjena, da, skoro zavedena, Atuovom ličnošću i pojavom, i pričala kako je
ona potpuno nerealno mislila da će postati njegova izabranica. Na početku su
se drugi učenici pomalo smejali ovoj ambicioznoj priči, ali posle nekog
vremena, kako je priča postajala sve istrošenija, zanimanje je opalo, a
netrpeljivost prema njoj je narasla.
„Neki od nas misle da bi trebalo pažljivije da biraš reči, Širli”, rekao je
jedan muškarac iz stolarske radne ekipe. „Priča o kaišu izazvala je nelagodu i
mnogo neosnovanih nagađanja. Nismo zadovoljni zbog toga. Možda bi
trebalo da razmisliš o odlasku iz Akademije ako ti boravak ovde izaziva toliko
negativnih osećanja.”
To nisu bile nedvosmisleno grube reči, ali Širli se sva ukočila od njih. Da
li je pretvarala sebe u pariju? Da li su ljudi stvarno mislili da bi ovo mesto
bilo bolje bez nje?
Širli nije želela da je izbegavaju, želela je da bude popularna i omiljena, i
zato je potisnula priču o Vandi Fin.
Kada uspešno završi svoj kurs, nameravala je da traži da bude primljena
za stalno, a njena najdublja želja bila je da joj to bude odobreno. Kako su
meseci prolazili, zamišljala je sa sve više sigurnosti da bi ovde trebalo da
provede ostatak svog života. Da, možda će ovde pronaći čak i svog životnog
saputnika.
Valentina je bila jedna od onih sa kojima je mogla da priča o svojim
snovima o budućnosti, jer se u tom smislu njih dve nisu mnogo razlikovale.
Na nekoliko okupljanja zajednice videla ju je sa momkom koji je izgleda
bacio oko na nju, ali to se ubrzo završilo, i posle toga su dve žene počele da
ćaskaju jedna sa drugom. Dok je trajao Širlin kurs, Valentina je uglavnom
radila na internet stranici i marketingu centra, ali je na sopstveni zahtev
prebačena na poslove održavanja, zbog čega je odjednom postala mnogo
vidljivija i prisutnija.
Pričale su jedna drugoj o svojoj nesrećnoj prošlosti. O tome kako su
pobegle od nasilja i maltretiranja i uzdigle se do novog i boljeg života.
Širli je bila zapanjena kada je Valentina počela da priča o svom tužnom
životu u Španiji, jer kada bi Širli pogledala sve ove ljude koji su tako dobro
funkcionisali, nikada joj nije padalo na pamet da su mnogi od njih imali
iskustva slična njenom pre nego što su došli ovamo. Ona je zaista mislila da je
jedina kojoj se sreća nikada nije osmehnula. A sada je pronašla prijateljicu
koja je razmišljala slično kao ona, i koja je takođe mogla da joj kaže kako
njena priča nije ni najmanje neuobičajena.
„Svi ovde imaju kosture u ormarima sa kojima ne žele da se suoče, Širli.
Zapamti to, i slušaj kada ti Atu sledeći put kaže da te on vidi. On zna ko si ti, i
prihvata te takvu kakva jesi.”
Sa tim razumevanjem postale su stvarno bliske u mnogim pitanjima. Posle
Malene, Valentina ovde nije imala tako dobru prijateljicu kao što je Širli, i to
joj je i rekla. A Širli je bila polaskana i dirnuta.
Naravno, bilo je zabranjeno pričati o životu izvan centra, ali za mnoge to
jednostavno nije bilo prirodno. Širli i Valentina svakako nisu smatrale da je
prirodno, pošto su im se obavezno nametale omiljene teme za razgovor i
zajednička interesovanja. „Iako sam odrasla u Sevilji, Džordž Kluni i dalje
može da mi izazove isto toliko vrelih snova kao i nekome ko je odrastao u
Birmingemu”, kako je to objasnila Valentina. Baš kao i Širli, Valentini se
Enrike Iglesijas dopadao više nego njegov tata, Džulija Roberts više nego
Šeron Stoun, pivo više od vina, a mjuzikli više od opere.
Brbljale su o stotinama stvari koje su volele ili mrzele, i svaki put bi se
završilo na tome koliko su slične, uprkos znatnim kulturološkim razlikama.
Učenici obično nisu sedeli u sobama drugih učenika. I pored toga, bilo je
situacija kada bi jedna od žena potajno došla u sobu one druge, kako bi mogle
da se druže i smeju.
Jedne takve večeri Valentina je primetila kaiš na prozoru i čula je pravu i
neskraćenu verziju onoga što je Širli prolazilo kroz glavu kada se kaiš
pojavio.
Valentina je saslušala priču sa velikim zanimanjem. Ovo je očigledno bilo
prvi put da ju je čula. .
A kada je Širli završila, slegnuvši ramenima zbog toga što je bila toliko
glupa da misli to što je mislila, Valentina je polako okrenula glavu i sedela
zureći kroz prozor, dugo ne rekavši ni reči.
 Širli je pomislila da je postupila kao budala kada je prešla nepovredivu
prećutnu granicu. Da je narušila poverenje i prijateljstvo koje joj je Valentina
pokazala i da je to sada nepopravljivo.
Upravo je htela da se izvini i da kaže kako su sve to besmislice, i da je s
vremenom postala potpuno uverena da Vanda Fin sada živi mirnim životom
negde drugde na svetu, kada se Valentina okrenula prema njoj sa pogledom
kakav se obično nije viđao na tom mestu.
„To me je podsetilo na čudan i veoma neprijatan san koji sam imala pre
neki dan”, rekla je, a pogled joj je postao mračan. „Ali ne znam da li treba da
ti pričam o tome.”

30

Četvrtak, 8. maj, i petak, 9. maj 2014.

„Prebaci na spikerfon, Karle”, rekla je Rose.
Karl je oklevao. Znao je s kim ima posla.
„Držaćemo jezik za zubima, zar ne, Rose?” rekao je čitač misli Asad.
Ona je polako klimnula glavom spustivši bradu sve do grudi.
Karl je izabrao broj. Dan je poodmakao i bilo je već malo kasno, ali
iskustvo mu je govorilo da su svi upravnici muzeja fanatici svog posla i teško
im je da odu kući. Ni ovaj se nije razlikovao.
„Kažete da je on stručnjak za sve što se tiče kulta sunca na Bornholmu?”
Asad je potvrdio. „On je arheolog, Karle. On je taj koji iskopava razno
smeće.”
Karl je podigao palac. Ovo je bio čudnovat sivi dan, ali svejedno dobar.
Inge Dalbi pričala je veoma brzo, ali oni su uspeli da shvate ono što im je
govorila. Uspela je da im iznese donekle prihvatljivo objašnjenje da nije znala
Frankov pseudonim. Njih dvoje su imali seks, ništa više. To što je Alberte bila
u bližem odnosu sa njim i što je mogla da kaže o njemu stvari koje Inge nije
znala, predstavljalo je samo sipanje soli na ranu.
Kad se sve uzme u obzir, Inge iznutra nije bila naročito privlačna osoba.
„Bornholmski muzej, Filip Nisen”, začuo se glas iz slušalice. Počeli su.
Čovek je i dalje bio zaglavljen za svojim radnim stolom.
 Karl je pogledao njegovu fotografiju na ekranu kompjutera. Malo previše
bucmast, sa previše retkom bradom i predebelim naočarama. Pravi štreber, po
njegovom mišljenju.
„Ne, bojim se da trenutno ne mogu da razgovaram, muzej je zatvoren.
Moraćete da sačekate do jutra. Idem da vozim skejtbord sa svojim sinovima,
znate, oni me čekaju napolju.”
Dokaz da o knjizi ne treba suditi po koricama. Mora da je to bio neki
izuzetno čvrst skejtbord. Rađen po narudžbini, možda.
„Samo moramo da saznamo da li se sećate hipika koji se zanimao za vaša
iskopavanja 1997. godine, i koji je takođe bio veoma zainteresovan za kultove
sunca i sunčevo kamenje”, izlanula je Rose. Koliko je uspela da se obuzda?
Otprilike dvadeset sekundi?
„Ne, žao mi je”, rekao je čovek zadihano. Da li je već krenuo niz
stepenice sa sve skejtbordom? Ako je bilo tako, onda je preusmerio poziv na
mobilni, a u tom slučaju radno vreme nije bilo važno.
„Zvao se Frank”, doviknuo je Asad.
Zatim je nastao prekid u dahtanju. Da li je zastao da razmisli, ili je već
naskočio na dasku?
„U redu, Frank, kažete! Frank Skot, možda? Da li na njega mislite?”
Rose je bacila Asadu kosku. Jedan-nula za njega.
Rose se odmah okrenula prema kompjuteru u uglu. Sada je znala pravo
ime.
„Visok momak duge kose i sa jamicom na bradi?”, upitao je Karl.
„Da, da, to je on. Ali zašto ga nazivate hipikom kad on to nije bio?”
„Zbog njegove odeće.”
Čovek na drugoj strani linije se nasmejao. „On je samo imao istu prokleto
ružnu opremu kao i mi ostali. Ali možda vi nosite Armani kada ležite u blatu i
čeprkate po njemu?”
„Ne bih rekao, ne. Da li ste od tada bili u nekom kontaktu sa njim? Zaista
bismo voleli da dođemo do njega.”
„Zdravo, momci”, čuli su sa druge strane veze. „Moram samo da završim
nešto, važi?” Ali nije zvučalo kao da je njima to bilo u redu.
„Kontakt?”, čovek je nastavio razgovor. „Pa, zapravo ne. Otišao je sa
ostrva, ali smo se neko vreme dopisivali. Zapravo, nekoliko meseci, mislim.
Frank je imao raznorazne teorije i bio je veoma ozbiljan u vezi sa otkrićem
kultova sunca koje je mogao da poveže sa nekim teorijama o tome kako sve
religije potiču iz istog izvora: sunca, godišnjih doba i Zodijaka.”
„Dopisivali ste se. Kako? Pismima? Imejlovima?”
„Pismima. On je bio veoma staromodan. Ali uveravam vas da više nemam
ta pisma. Dosta mi je starih papira u mom poslu.”
„Nikada imejlovima?”
„Ne. Čekajte, možda jednom, kada je bio u poseti nekom koledžu. Ne
pitajte me kom ili gde. Imali su jedno brzo pitanje i mislili su da sam ja pravi
čovek da odgovorim na njega. Nešto o drvenim stubovima postavljenim
ukrug, mislim.”
„Nadamo se da još imate taj imejl.”
„To bi bilo prilično iznenađujuće, s obzirom na to da smo menjali
kompjutere bar tri puta od tada. Ne, naravno da ga nemam.”
„A odštampanu verziju?”
„Pripadam grupi retkih ljudi koji izbegavaju preterivanje sa upotrebom
papira u digitalnom dobu, tako da nemam.”
„Sećate li se neke Frankove adrese?”
„Ne verujem da sam je ikada imao.”
„Ne verujete?”
„Nikada je nisam imao. Znam da je živeo u okolini Kopenhagena.
Uostalom, tamo je mogao da traži većinu informacija koje je želeo.”
„Kakvih informacija?”
„Nacionalni muzej Danske, Kraljevska biblioteka, Otvoreni univerzitet,
takve ustanove. On je upijao stvari kao sunđer. Bio je veoma ljubopitljiv što
se tiče ukorenjenosti kulta sunca ovde na ostrvu i sličnih paralelnih zbivanja,
što je sasvim razumljivo.”
„Apsolutno”, odgovorio je Karl.
Čak je i Gordon sada počeo da se osmehuje. Ovakva atmosfera bi manje-
više uvek bila dobrodošla u komandnom centru.
„Možemo li sutra da razgovaramo? Dečaci me cimaju. Malo su
nestrpljivi”, izjavio je čovek.
Karl je automatski odmahnuo glavom. Dođavola, ne.
„Imate li slike tog momka? Mora da ste napravili gomile slika u vezi sa
vašim poslom na nalazištu.”
„Zaista ne znam. Možda nekoliko njih na kojima se on vidi u pozadini.
Ali to je bilo tako davno, a čak i ako ste arheolog, ne čuvate baš sve što je
staro.” Na to se glasno nasmejao, a onda isto tako naglo zaćutao kada je Karl
ispalio sledeće pitanje.
„Ovde se radi o slučaju ubistva”, rekao je suvo. „Zato, da li biste rekli
dečacima da odu malo ispred vas? Moramo ovo da ispitamo do kraja.”
„Dođavola!”, uzviknula je Rose malo kasnije. „U Danskoj se ne može
naći nikakav Frank Skot, ako je verovati registru građana. Dođavola.”
Karl je potražio cigarete u džepu na grudima, ali je zastao kada je Rose
pokazala na upozorenje ispisano velikim slovima na zidu:
PUŠENJE NE UBIJA SAMO TEBE, NEGO I ONE OKO TEBE, TI JEBENI
UBICO!
To se zaista nije moglo izraziti simpatičnije.
Karl je vratio cigarete u džep. „Mora da je direktor muzeja pogrešno čuo
prezime, ili ga nije dobro zapamtio”, rekao je Karl.
„Da, ili je čovek trajno promenio ime, ili se odselio u inostranstvo”,
sugerisao je Gordon.
Rose ga je rezignirano pogledala. „Ako je u skorijoj prošlosti u Danskoj
živeo čovek koji se zvao Frank Skot, možeš da budeš sasvim siguran da bih
ga ja pronašla.”
„Nisam mislio… ja.. .” Osvrnuo se oko sebe da potraži malo podrške.
Bože kakva budala.
„Možda on nije danski državljanin i nikada to nije ni bio”, usudio se da
nastavi. „Možda je pripadnik danske manjine u Šlezvigu. Ili je možda
Šveđanin, ili tako nešto.”
Karl je dao glavom znak Rose. Postojala je takva mogućnost, naravno, pa
je zato potapšao Gordona onoliko visoko po leđima koliko je mogao da
dohvati sa mesta na kome je sedeo, dok je Rose počinjala da kuca po tastaturi
kao sumanuta.
„Bilo je nečeg čudnog u vezi sa tim direktorom muzeja, Karle”,
progunđao je Asad. „Sećao se Franka i mnoštva pojedinosti o tome kako je on
pomagao na iskopavanjima, i o raznim stvarima o kojima su pričali, ali se nije
sećao Alberte.”
„Tako ti je to sa štreberima profesionalcima, Asade. Oni ne vide dalje od
nosa.”
 „Ne, ne mislim da je on delovao kao tip koji ne vidi dalje od nosa. Setio
se raznih stvari. Kakvo je bilo vreme, kako je Frankov kombi izgledao, kako
su pričali o veličini krugova od drvenih stubova i starim središtima kultova
sunca na kojima su vršili iskopavanja. Setio se da je Frank bio vegetarijanac, i
da je podjednako dobro koristio desnu i levu ruku. Takođe se setio da je
jednom doveo jednu od devojaka iz kampa na nalazište, i da je ona govorila
švedski sa finskim akcentom. On, po mom mišljenju, ima veoma dobro
pamćenje, a Albertin slučaj bio je velika vest. Sva vozila na ostrvu su
proveravana, a to je svakako uključivalo i terenac iz Bornholmskog muzeja
koji su koristili pri iskopavanjima.”
„Na šta ciljaš, Asade?”
„Ja znam”, rekao je Gordon dižući ruku kao školarac. Zar nije znao da se
od tebe traži da govoriš nakon što podigneš ruku?
„On najverovatnije nije bio na Bornholmu u vreme kada se to dogodilo,
ako mene pitate.”
Dobio je još jedno tapšanje po leđima. Ovog puta od Asada.
„Baš tako, šefe”, rekao je Asad. „Zaboravili smo da ga pitamo. Moguće je
da je Frank pozajmio rover od muzeja i koristio ga pri izvršenju zločina ako
mu ga je čovek iz muzeja ostavio na upotrebu dok je on bio na putu.”
Karl je pucnuo prstima gledajući u Asada, koji se odmah izmakao u ugao i
počeo da kucka nešto u svoj telefon.
„Šta je s tobom Rose, da li si išta pronašla?”
Ona je odmahnula glavom. „Mislim da je Frank radije koristio tuđa imena
nego svoje.”
„Dakle, odjednom ponovo skoro ništa ne znamo”, rekao je Karl. „Kada
smo na kraju pritisnuli Inge Dalbi, rekla je da misli kako je promenio ime u
neko vrlo kratko koje je najverovatnije počinjalo sa A, a zvučalo je nekako
istočnjački. Ali šta, dođavola, možemo da uradimo sa tim? A sada Filip Nisen
kaže da se Frank prezivao Skot, ali naravno da takva osoba ne postoji. Dokle
si stigla, Rose?”
Ona je iscrtala krug u vazduhu. To je značilo da proverava u svim
okolnim zemljama.
Asad je sklopio svoj mobilni. „Filip Nisen bio je na putu jedan deo te
jeseni, kako kaže. Ali muzejski auto definitivno nije bio ostavljen nikome na
raspolaganje.” Asad je uzdahnuo, i svi su se osećali isto kao on.
„Pozvaću još jednom alternativne terapeute”, rekla je Rose. „Možda
postoji neko ko može da poveže Franka sa ta dva sunčeva kamena.”
Već je sedela na svom mestu kada je Karl ušao sledećeg jutra. Bila je
raščupane kose i u istoj odeći kao i juče, dok je iz Asadove kancelarije
dopiralo glasno hrkanje, za koje je Karl odmah znao da ne potiče od Asada.
Nisi morao da budeš neki naročit detektiv da se osmehneš shvatajući
verovatni uzrok svemu tome.
„Vidi, vidi”, rekao je Karl. „Izgleda da vas je bilo dvoje koji ste noćas
prespavali u komandnom centru.”
„Da”, odgovorila je Rose, leđima okrenuta ka njemu. „Morali smo da
nastavimo s radom na ovome, pa sam uhvatila te ljude na Bornholmu u
krevetima pre nego što krenu na posao.”
Karl se drsko osmehivao razmišljajući da to nije bilo jedino što se
dešavalo, i da oni nisu bili jedini koji su se naglo razbudili pre početka posla.
„A Gordon?”
„Da, njemu je očigledno potrebno više sna nego meni.”
Jadan momak. Nema sumnje da je ona isisala svu snagu iz štrkljastog.
„Ima li nekih rezultata?”
Sada se okrenula prema njemu. Retko se mogla videti Rose u
trijumfalnijem izdanju. Čak je i njena razmazana, kao ugljen crna maskara
sijala.
„Nekoliko. Ponovo sam pozvala neke od tih alternativnih terapeuta i
najzad uspela da ih razvrstam. Polovina su premladi da bi mogli da daju
informacije o nečemu što se dogodilo pre skoro dvadeset godina, četvrtina su
otišli predaleko, blago rečeno, da bi se od njih moglo izvući išta konkretno ili
smisleno, a poslednja četvrtina trudila se što je više mogla jer su bili
odgovarajućih godina, stručnosti i sredstava.”
„I?”, rekao je on nestrpljivo.
„Ovog puta mi se dvaput posrećilo: ezoterični astrolog i
hromoterapeutkinja, i oboje se sećaju Franka i njegovog sunčevog kamenja i
živog interesovanja za kultove sunca.”
Karl je stegnuo pesnice. Konačno su krenuli. „Imamo li ime ili adresu?”
„Ne.”
„Tako sam i mislio.” Opustio je ruke i protrljao se po vratu. „Pa šta onda
imaš?”
 „Opis se poklapa sa onim koji nam je dala Inge Dalbi. Oboje su bili
saglasni u tome. A dodali su i veći broj drugih karakteristika. Na primer, taj
tip Frank bio je potpuno nepovezan sa modernom tehnologijom.”
„Nije koristio mobilne telefone?”
„Ni mobilne, ni kompjutere. Sve je pisao rukom, i to nalivperom. Kola
kojima se vozio bila su pozajmljena. Nije koristio kreditnu karticu, uvek samo
gotovinu.”
„A iz tog razloga nigde nije ostavljao nikakve tragove, zar ne?”
Ona je uperila prstom u njega. „Ne direktne, ne, a ipak jeste.”
„Kako ti misliš?”
„Jedno od ovo dvoje misli da je njegovo konkretno znanje o kultovima na
Bomholmu bilo samo vrh ledenog brega. Da je takođe posedovao opsežno
šire znanje o astrologiji, teologiji, astronomiji i drevnoj istoriji. Bio je veoma
zainteresovan za religije iz različitih doba, i ono što je iz njih preneto u
kasnija vremena. I bio je uvek otvoren za dobru raspravu o takvim stvarima.
Astrolog takođe misli da su njegove teorije bile epohalne.”
„Kako nam to pomaže? I šta je, kog đavola, ezoterični astrolog?”
„To ima neke veze sa pronalaženjem moći za otkrivanje skrivenih namera
duše u njenoj trenutnoj inkarnaciji. Nešto u vezi sa pomaganjem duši da
ispuni svoj puni potencijal u inkarnaciji.”
Karl je pokušao da pronađe odgovarajuću grimasu za ovu situaciju. Ovo
je izgleda bilo izvan njegove moći poimanja. „Ali opet, zbog čega je važno
što su njegove teorije bile… Kako si rekla, epohalne?”
„To znači da je njegov entuzijazam bio zarazan. Ljudi koji su živeli u
kampu u Eleneu bili su na ovaj ili onaj način deo njegove duhovne porodice,
neka vrsta njegovih sledbenika, a to uključuje i terapeutkinju aure. Jednom
kada je Frank bio kod nje da ojača svoju auru, jedan od sledbenika bio je sa
njim.”
„Sledbenik, kako to sledbenik? Mislim, kako iko može da zna da su bili
baš to?”
„Opusti se, dolazim do toga, Karle. Razlog zbog koga je Frank
kontaktirao sa toliko tih alternativnih terapeuta bio je taj što je želeo da uči od
njih, naravno, da sazna njihove tajne. Bilo je to kao da je želeo da spoji sve
alternativno znanje i tehnike na svetu i pokuša da pronađe zajednički imenilac
za njih. Za lečenje, za religiju, za sve drevne nauke: alhemiju, astrologiju,
kanalisanje energije, elektromagnetizam, terapije, proricanje sudbine, i tako
dalje, i tome slično. Ne pitaj šta je to čemu je težio, to je bila celokupna nauka
sama po sebi, i to je bio ključ svega toga.” Ponovo je značajno pokazala na
njega.
„Šta?”
„To što je Frank bio u postupku uspostavljanja sopstvene duhovne
filozofije. Želeo je da sakupi sve što je korisno i to ujedini, a čovek koji je bio
uz njega bio mu je živi svedok za to, kako je to sam izrazio.”
„Dođavola, to su neke stvarno uvrnute stvari. Ali da li se on dokazao u
tome?”
„Da, oboje misle da jeste. Štaviše, hromoterapeutkinja seća se imena
čoveka koji je bio sa Frankom. On se zvao Simon Fišer, čemu su se svi
smejali jer to zaista nije moglo da bude simboličnije, zar ne?14 Dakle, Frank
je bio mesija, a taj čovek samo njegov sledbenik. A onda je jedna od
terapeutkinja rekla da je Simon Fišer pokazivao živo interesovanje za njenu
baštu sa lekovitim biljem i rekao da bi voleo da ima istu takvu. A sada dolazi
ono poslednje, Karle!” Ponovo uperen prst. To gotovo da je teralo čoveka da
pronađe makaze i odseče komadić tog prsta.
„Pa reci više, dođavola. Šta je sledeće?”
„Čovek zvani Simon Fišer pokrenuo je svoj rasadnik i prodavnicu bilja.
Nalaze se u Holbeku, u kvartu zvanom Tempelkrogen.”
„Tempelkrogen? Da, naravno. Zašto me to ne iznenađuje? I poslednje
pitanje. Šta je hromoterapeutkinja?”
„To je pomalo uvrnuto. Nisam htela da pitam nju, nego sam sama
proverila. To delimično ima veze sa flašicama u kojim se nalaze lekovite
vibrirajuće boje, ali ne verujem da sam to sasvim razumela.”
Karl je potražio cigarete. Ovo je bilo zaista dugo skretanje s puta da bi se
pronašlo nešto što bi moglo da ih odvede na pravi trag.

„Zar nije pogrešno što nismo poveli Rose sa nama, Karle? Uostalom, ona je ta
koja je pronašla čoveka”, rekao je Asad dok je pokušavao da savlada gumu za
žvakanje koju je gurnuo u usta pre pedeset pet kilometara.
„Pogledaj GPS, Asade. Mislim da treba da prođemo pored Eriksholma
kada pređemo most Munkholm, šta ti misliš?”
„Mislim da je greška što nismo poveli Rose. I da, kada pređemo preko
vode, treba da skreneš levo.”
Karl je pogledao na jug prema svetlucavom fjordu koji je krivudao
između malih ostrva i rta. Koliko je mogao da vidi, to mesto je moralo da
bude preko vode na poluostrvu gde bela kuća skoro kao da se naginjala prema
niskom pašnjaku u svojoj veličanstvenoj usamljenosti.
„Videćeš, biće ona dobro sve dok ima Gordona da…” Skrenuo je pažnju
na kiosk gde su se on i Viga tako često zaustavljali kada su se vikendom
vozili motociklom po seoskim predelima. To su bili dobri provodi u vreme
kada nisu mogli sebi da priušte ništa drugo. Koliko je daleko stigao u životu
od tada?
„Počinjem da razmišljam o povlačenju iz službe, Asade”, rekao je teran
nekim iznenadnim porivom. „To bi Larsu Bjernu popravilo dan, ali ipak…”
Nije morao da pogleda u Asada da bi video kako ga je naterao da prestane
sa žvakanjem. Mogao je to da čuje.
„To bi bila apsolutno najgora stvar koja bi mogla da mi se desi”, rekao je
kovrdžavi besprekornim akcentom, što je nateralo Karla da se odmah okrene
prema njemu.
„Ovde treba da skreneš, Karle”, rekao je on. Akcenat se vratio. „Ne
razumem. Šta ćeš da radiš?”
„Otvoriću sirijski kafe sa tobom, Asade. I nećemo služiti ništa osim
lepljivog čaja od nane i peciva. Lepljivi čaj, i preglasna arapska muzika.”
Sada je momak počeo ponovo da žvaće. Nije mu više verovao da je
ozbiljan. Dobro. To bi bilo šteta.
Prošli su nekoliko malih ulica između farmi i skrenuli da prođu kroz selo i
dalje prema kući.
„Duboko u seoskom predelu”, primetio je Asad kada se predeo otvorio
pred njima u svom kišom okupanom sjaju. Izgledalo je da nikada ranije nije
bio u Vendsiselu.
Karl je osetio još jedan iznenadni poriv. „Asade! Hoćeš li da dođeš na
sahranu mog rođaka u Brenderslevu? Moći ćeš da upoznaš i moje roditelje, i
ostatak ne baš vesele grupe.”
„Grupe? Da li će tamo biti muzike?”, upitao je kada se na kraju puta
pojavila kuća. Voda sa dve strane i most u pozadini, a put i šuma sa druge dve
strane. Zlatna vizija u pejzažu. Retkost na zemlji.
Sve je izgledalo vrlo pristupačno i bezazleno, ali Holistički garden centar
ipak nije bilo tako lako pokoriti. Dva iskežena đavola - od one vrste koju su
puštali na nesrećne hrišćane u Koloseumu u starom Rimu - stajala su grebući
šapama po tlu kao da bi svake sekunde mogli da preskoče ogradu.
 Na maloj tabli pisalo je: Birtemaja i Simon Fišer. Prvo pozvonite. Vrlo
obzirno, pomislio je Karl dok je pritiskao dugme zvonca i držao ga
pritisnutog.
„Hejte, Škole, mirni”, doviknuo je glas sa druge strane dvorišta. Čovek u
vrećastoj košulji i sa pantalonama udenutim u sare gumenih čizama preskočio
je dve duboke bare i postrance im se približio.
„Imamo mušterije”, doviknuo je prema kući.
Karl je posegnuo u džep da izvadi legitimaciju, ali Asad ga je uhvatio za
ruku da ga zaustavi.
„Lepo vam je ovo mesto”, rekao je Asad čoveku pružajući mu ruku preko
ograde. „Došli smo da zatražimo pomoć oko nekoliko stvari.”
On je otključao kapiju dok su psi počinjali da reže na Asada.
„Nisu naviknuti na tamnu kožu.”
„Nema problema. Imam ih pod kontrolom”, rekao je Asad, na šta se
dominantniji pas ustremio ka njemu, spreman da ujede.
Karl je skočio u stranu, ali Asad je ostao na mestu i iste sekunde, dok je
baštovan pokušavao da zaustavi zver, ispustio pakleni krik koji je naterao oba
psa da se spuste na zemlju kao štenad i upiške se, kao da nikada pre nisu
piškili.
„To je to”, rekao je Asad pljesnuvši se po butini i pozivajući pse k nozi.
Kada su dopuzali do njega i pustili ga da ih pomazi, i baštovan i Karl
ostali su bez reči i samo su posmatrali.
„Gde sam ono stao?”, rekao je Asad, sa obe strane okružen psima koji su
se ponašali kao da su dobili novog gazdu. „Da, treba nam mala pomoć. Kao
prvo, treba da kupimo nešto što će mi pomoći da spavam.”
Karl nije mogao da veruje svojim ušima. Ako bi Asad utonuo u san imalo
dublje nego u hotelu u Reneu, sasvim sigurno se nikada ne bi probudio.
„A treba nam i nešto što bi revitalizovalo ovog mog prijatelja. Posle toga
bismo želeli da vam postavimo nekoliko pitanja, ako nemate ništa protiv.”
Legitimacija se nikada nije ni promolila iz Karlovog džepa.

31
„To mi deluje u redu. Ove trave rešiće problem sa vašom nesanicom”, rekao
je Simon Fišer Asadu. „A sada, što se tiče vašeg prijatelja.”
Otišao je u ugao sobe, u kome kao da je eksplodirala bomba i nijedna
stvar se nije uklapala sa nekom drugom. Nameštaj koji niko ne bi uzeo ni na
buvljaku, ćilimi puni psećih dlaka, mrlja od kafe i, na kraju, ali ne najmanje
važno, bezbroj šarenih postera hinduističkih bogova između fotografija
prirode u Danskoj uokvirenih zlatnim ramovima. U tom uglu otvorio je fioku
u istovetnoj komodi kakvu je Karlov deda imao u svojoj krojačnici u Riskovu.
Hteo je da ga pita gde je nabavio komodu kada je čovek dodao Asadu
visak i kratko ga poučio kako da ga koristi.
„Radite isto što i vaš prijatelj”, rekao je Karlu. „Držite visak nepomično u
ruci, i podesite ga svojom energijom. Zatim ga nadnesite iznad biljaka od
kojih ćete praviti čaj, a onda ćemo videti da li smo izabrali prave biljke.”
Karl je uzeo lančić i pokušao da spreči sebe da se ne mršti. Sada je samo
bilo potrebno da se prokleti visak dobro ponaša kako bi mogli da nastave
dalje.
Spustio je lančić pa ga ponovo podigao kako bi ga umirio.
„Ne, ne, morate da sedite potpuno mirno, i on će da odluči sam od sebe.
On će detektovati energiju oko vas”, rekao je čovek kada je žena u sivom tiho
stala iza njega. Oni su joj klimnuli glavom, ali nisu imali toliko sreće da ona
uopšte obrati pažnju na njih.
Karl je sumnjičavo spustio pogled na potpuno umireni visak. Izgleda da u
biljkama koje je izabrao nije bilo baš mnogo energije.
„Ne, to neće valjati. Moraćemo ponovo da podesimo visak. Sada radite
ono što je vaš prijatelj tako dobro uradio. Prvo stavite drugu ruku ispod viska,
i tražite da odgovori na pokret u značenju da.”
Karl je okrenuo glavu prema njemu. Da li je čovek bio lud, ili šta?
Karl je spustio visak na nekoliko centimetara iznad slobodne ruke.
„Odgovori na pokret za da”, rekao je skoro šapatom, ali se i dalje ništa nije
dešavalo. Naravno da nije.
„Dajte mi to ovamo”, rekao je baštovan, a zatim podigao visak do usta i
počeo da uvlači vazduh oko njega u kratkim naglim udisajima. Uradio je ovo
nekoliko puta uz duboku koncentraciju, pa ga onda podigao ispred očiju i jako
dunuo posle izuzetno dubokog uvlačenja vazduha.
„Evo. Sada je očišćen”, rekao je. „Pokušajte ponovo.”
 Bio je jednom u situaciji, kada se odbacio sa pet metara visoke odskočne
daske na otvorenom bazenu da impresionira Lise, samo da bi završio sa
gaćicama koje su mu u vazduhu spale do kolena, kada se osećao gluplje nego
sada. Da li je stvarno sedeo ovde i pokušavao da ubedi metalni valjak da bi
trebalo da se trzne i pokrene?
A onda se to desilo.
„U redu, dobro je”, rekao je baštovan. „Sada ga držite iznad biljaka i
pitajte visak da li su one dobre za vas.”
Uradio je to samo zato što ga je Asad ispod stola šutnuo u nogu.
„Tako sam i mislio. Nisu dobre za vas. Vama treba nešto slabije, ili ćemo
samo postići da trčite uokolo kao poludeli.”
Karl je klimnuo glavom i rekao da je to upravo ono što mu je bilo
potrebno. Na taj način mogao je da izbegne da ponovo glumi doktora
Mesmera.15
„U redu, ali upozoreni ste”, rekao je baštovan.
Da li je ovaj čovek mislio da je on ikada nameravao da skuva supu od
njegovih smrdljivih travki?
„Stavite visak u džep. Pomoči će vam drugi put, kada vam bude
najpotrebniji. Dodaću pedeset kruna na ukupnu cenu biljki. Tako će račun
među nama biti čist.”
Karl je pokušao da se osmehne i zahvalio mu. „Ali mi smo zapravo došli
da pričamo s vama o vremenu koje ste proveli na Bomholmu sa Frankom u
kampu u Eleneu. Ne smemo da zaboravimo na to.”
Čovek se naizgled zamislio. „Frank?”
„Da, pod tim imenom ga najbolje znamo.”
„A zašto me to pitate?”
Asad je preuzeo. „Zainteresovani smo za njegovu filozofiju u vezi sa
kultovima sunca i sličnim stvarima. Voleli bismo da lično porazgovaramo sa
njim, ali ne znamo kuda je otišao. Da li vi možda znate?”
Siva dama istupila je nekoliko koraka napred, što nije prošlo nezapaženo
kod muškarca.
„Kako ste me pronašli?” upitao je, ne skrećući pogled sa žene.
„Preko jedne alternativne terapeutkinje kod koje ste zajedno išli. Ona se
seča vašeg imena, i bila je vaša mušterija.”
 Čovek je klimnuo glavom kada je Karl rekao njeno ime. „Da, to je tačno.
Živeo sam u kampu u Eleneu celo jedno leto. To su bila dobra vremena.
Nismo se slagali u mišljenju, Frank i ja, ali smo zapravo vodili zaista
fantastične razgovore.”
„O čemu ste raspravljali?”, upitao je Karl. „O kultovima sunca, religiji i
takvim stvarima?”
„Da, i još o mnogo čemu osim toga. Frank i ja učestvovali smo u
iskopavanjima na Rispebjergu, ali Frank je osećao posebnu naklonost prema
tom mestu zbog žrtava koje su tamo prinošene suncu i jakih kultura koje su
tamo postojale hiljadama godina unazad. Zapravo je ukrao jedan sunčev
kamen koji smo iskopali, ali smo o tome govorili samo među sobom.”
Kratko se nasmejao, ali je ponovo začutao kada je primetio pogled svoje
žene.
„Znate li kako je počeo da se interesuje za te stvari?”
„Mislim da se jednostavno uvek zanimao za to. I zbog Otvorenog
univerziteta, naravno. Godinu pre toga tamo je pohađao nekoliko kurseva dok
je radio u Kopenhagenu, tako mi je rekao.”
„Znate li koji su to kursevi bili?”
„Tamo je bio predavač sa fakulteta teologije u Kopenhagenu, gostujući
predavač. Ne znam kako se zvao, ali bio je profesor, kako mi je Frank rekao.
Izgleda da se radilo o nečemu zaista epohalnom, nečemu što je imalo veze sa
izvorima arheoastronomije i religije.”
„Arheo… šta?”
„Arheoastronomija, značaj Zodijaka za praistorijske narode.”
Asad je to zapisao. „Da li ste u kontaktu sa nekim od prijatelja iz
Elenea?”, upitao je.
„Ne, osim sa Serenom Melgordom. Ali on se zaista iskvario u poslednje
vreme.”
„Seren Melgord. Možemo li da dobijemo njegovu adresu?”
„Prošlo je dosta vremena i, iskreno govoreći, odustao sam od njega.
Previše droge, razumete. To stvarno nije u skladu sa onim što mi ovde
radimo, zar ne, Birtemaja?”
Ona je odmahnula glavom napućivši usne. Baš kao da ona nije bila ta iz
koje su pokušavali da nešto izvuku.
„Čini mi se da se prisećam da se odselio u komunu sa nekim sledbenicima
starih skandinavskih bogova, negde južno od Roskildea. To je verovatno bilo
upravo ono što mu je trebalo ako nije želeo potpuno da propadne.”
„A ko je taj lik Seren?”
„Niko važan. Samo jedan od ljudi koji su neko vreme živeli u Eleneu.
Koliko sam čuo, samo nekoliko nas odande završili smo u alternativnom
svetu i snašli se u njemu, ali Serenu je nedostajao talenat. On je jednostavno
bio hipik koji je bio u prolazu. Izgleda da je pokušao da postane numerolog
kao Birtemaja, ali nije stvarno razumeo šta je to u suštini. Mi volimo neku
vrstu poretka u našem pogledu na svet, razumete, a to nije bilo za njega.”
Nasmejao se.
Karl je klimnuo glavom. Koliko je on mogao da primeti, poredak u
pogledu na svet nije baš uspeo da se probije u ovu sobu ovde.
„A šta je s vama? Odakle ste vas dvojica?”, upitao je čovek.
Sada je Karl izvukao legitimaciju iz džepa, uprkos Asadovom
intenzivnom pogledu.
„Mi smo iz kopenhaške policije, i stvarno bismo voleli da popričamo sa
Frankom o nesreći koja se dogodila u vreme kada ste živeli na Bornholmu.
Verujemo da je on jedini koji bi nam mogao pomoći da razumemo šta se
dogodilo.”
Simon Fišer nije skretao pogled sa legitimacije. Ovo nije očekivao.
„Kakve nesreće?”, rekao je gledajući nepoverljivo. „Dok smo mi bili tamo?
Ne znam ništa ni o kakvoj nesreći.”
„Ne, ali mi nismo ni došli da sa vama pričamo o tome. Samo smo se
nadali da biste mogli da nam kažete Frankovo prezime i koje ime sada koristi.
Znate li gde trenutno boravi?”
„Žao mi je”, rekao je on kratko.

„Iskreno, Asade, da li bi mogao jednostavno da zavitlaš te trave kroz prozor?

Toliko smrde da mi je muka od toga.”
„Platio sam ih pedeset kruna, Karle.”
Karl je uzdahnuo i spustio prozor sa suvozačke strane.
„Previše je hladno i pljušti kiša, Karle. Možeš li da zatvoriš prozor?
Sedište se natapa vodom. ”
Karl nije obratio pažnju na njega. Ili će biljke da lete kroz prozor, ili će
Asad morati da se nosi sa ovim. A kada se vrate, on će se držati podalje od
svega što bi Asad mogao smisliti da ukrčka od tih stvari.
Karl je uzdahnuo i ukucao na svom telefonu Rosin službeni broj i zatražio
od nje da pronađe čoveka koji je predavao na Otvorenom univerzitetu u
Kopenhagenu u godinama pre 1997, teologa čija je strast izgleda bilo
upoređivanje religija i sazvežđa.
Posle toga, sledećih dvadeset kilometara u kolima je vladala tišina.
Stvarno divna atmosfera kada se voziš auto-putem kojim je naizgled polovina
stanovništva Selanda odlučila da krene prema Kopenhagenu.
Kada su se probili kroz saobraćajnu gužvu pored Roskildea brzinom od
deset kilometara na sat, okruženi ozbiljno iznerviranim vozačima, Asad je
podigao nogu na instrument tablu i skrenuo pogled u stranu. A onda je
usledilo.
„Ono u kući bio je loš potez, Karle”, rekao je.
Upravo ono što je Karl i očekivao. Nije bilo potrebno dodatno
objašnjenje.
„Video si da nas je žena provalila, Asade. Već je htela da ga ućutka. Nisu
želeli da nam pomognu, zar nisi mogao da primetiš? Ionako ne bismo dobili
informacije, tako da ćemo sada morati da se pouzdamo u Serena Melgorda.
Ali ako tu nešto smrdi, možeš se kladiti da je on već upozoren.”
„Nešto smrdi? Ne razumem uvek o čemu pričaš, Karle. O kakvom smradu
se radi?”
„Taj izraz znači da se dešava nešto sumnjivo, Asade.”
„Zašto smrad?”
„Ne znam, Asade.”
„Zašto ne nešto…”
„Slušaš li ti mene, Asade? Osećam jaku i čvrsto zasnovanu sumnju da
nešto nije u redu u ovom slučaju. Sve te priče o kultovima sunca i sunčevom
kamenju, to me dovodi do ivice…”
„Ivice čega?”
„Prestani! Ne mogu da shvatim zašto me stalno prekidaš. Ne dopada mi se
to, shvataš?”
Zazvonio je telefon. Bila je to Rose.
„Kurs se zvao Od zvezdanih mitova do hrišćanstva i održan je u jesen
1995. Predavač je došao sa fakulteta teologije u Kopenhagenu i sada je
penzionisani profesor i živi u Pandrupu. Zove se Johanes Tausen.”
 Johanes Tausen. U Danskoj zaista nisi mogao da imaš ime koje bi zvučalo
prikladnije za jednog teologa.
„Pandrup u Vendsiselu?”
„Postoji li neki drugi?”
„U redu, pošalji mi porukom njegovu tačnu adresu i otići ću tamo sutra
posle sahrane u Brenderslevu. Hvala, Rose.”
Prekinula je vezu pre nego što je on stigao i da trepne.
„Nameravaš sutra da razgovaraš sa profesorom?”, upitao je Asad.
Karl je klimnuo glavom. I dalje je razmišljao o utisku koji je Simon Fišer
ostavio na njega. Zašto on i njegova žena nisu hteli da sarađuju? Da li je
postojalo nešto što on nije razumeo kada su u pitanju bili ljudi kao oni iz
Elenea?
„Onda bih voleo da pođem i ja.”
Karl je odsutno pogledao u Asada. „Odlično. Hvala”, odgovorio je.
„Mogu da vidim da nisi zaista prisutan. Razmišljaš o motivu, zar ne?”
„Naravno da razmišljam.” Karl je zatvorio prozor, što je kod Asada
izazvalo duboki uzdah olakšanja. „Sve više osećam da smo na pravom tragu.
Bojim se da je Habersot bio u pravu da je Frank megalomanijak. Video je
sebe kao neku vrstu mesije, i možda je sve išlo po planu pre nego što se
pojavila Alberte i na neki način mu se isprečila na putu.”
„Kako to misliš?”
„Mislim da je ona postala neka vrsta opterećenja za njega. Ali postoji i
druga mogućnost, i to ona koju je, po mom mišljenju, teže zamisliti. Možda se
jednostavno radilo o žrtvovanju AJberte. Ubistvo za koje Frank i ostali iz
Elenea nisu želeli da bude povezano sa kultom sunca. Žrtva suncu, koja je, što
je zanimljivo, morala da bude prineta upravo u trenutku kada sunce izlazi.”

32

Petak, 9. maj 2014.

Osećala je bol u talasima. Čudni kratki trzaji kada se dijafragma zgrči, kao
kada sedite na promaji ili kada nešto što ste pojeli prethodnog dana počinje da
vam se sveti. Naravno da ju je to brinulo, baš kao i svaki drugi neredovan
signal koji telo šalje. Ali juče je bila na pregledu i sve je bilo kako treba da
bude. Ginekolog je autoritativno klimnuo glavom i izjavio da je njena
trudnoća za uzor, zbog čega je Pirjo osetila i olakšanje i sreću. Prošlo je više
od šest meseci, a beba je ocenjena kao zdrava i živahna, tako da je Pirjo
odbacila svaku nelagodu kao uzgrednu i bezazlenu.
Baš kada je bol naizgled sasvim nestao, zazvonio je telefon.
Glas je zvučao poznato, ali tek posle uobičajenog predstavljanja, Pirjo je
počela da se smeši.
„Simon, Simon Fišer! Koliko vremena je prošlo”, uzviknula je
pokušavajući da se seti kada su se poslednji put čuli. Da li je prošlo pet
godina? Ili deset?
„Da li je sve u redu kod vas, Pirjo?”, upitao je on.
Ona je bila zbunjena njegovim tonom. Simon nije imao baš naročito
dobru percepciju, pa zašto je odjednom nazvao da je to pita? Da li je možda
Birtemaja bila ta koja je nešto osetila?
„Zašto me zoveš da to pitaš?”, oprezno je upitala.
„Zbog Birtemaje.”
Znala je.
Pirjo je pogledala u svoje ruke i primetila da se već tresu. Kako je
Birtemaja znala? Kako je mogla da zna da je čitav Pirjin svet mogao da se u
trenutku sruši oko nje ako neko samo nasluti šta je uradila Vandi Fin?
„Policija je dolazila ovamo i raspitivala se o Atuu. Dakle, policajac i
imigrant, koga je doveo sa sobom kao pomoćnika, znaju za njega samo pod
imenom Frank, ali mislili su na njega. U pitanju je nešto što se dogodilo tamo
na Bornholmu.”
Na trenutak je osetila olakšanje, a onda je shvatila šta je rekao. Nije se
radilo o Vandi Fin. Ovo je bilo još gore.
„Bornholm?”
„Da. Istražuju nešto o devojci koja je nestala. Kako se ono beše zvala,
Birtemaja?” doviknuo je u dnevni boravak.
Pirjo je vrlo dobro znala odgovor. Ali što se to baš sada dešavalo? To je
bilo pre skoro dvadeset godina. Na taj slučaj odavno je trebalo da padne
prašina.
„Ime joj je bilo Alberte, kaže Birtemaja. A dok su bili ovde, Birtemaja je
osetila da bi to moglo da bude sudbonosno za tebe. Osetila je to toliko jako da
smo morali da te upozorimo. Zbog toga te zovem. Da li išta od ovoga za tebe
ima smisla?”
Pirjo je duboko udahnula. „Bornholm, kažeš? Slučaj sa devojkom? Da li
si rekao da joj je ime bilo Alberte? Ne, to mi baš ništa ne znači, mora da je
neka greška. Da li si im rekao gde smo mi?”
„Zašto bih to uradio? Ali uputio sam ih na Serena Melgorda. Tako sam ih
se brzo otarasio.”
Pirjo je odmahnula glavom. Budala ih je uputila na još veću budalu. Ovo
nije bilo dobro.
„U redu, dakle od toga ne može da bude nikakve štete, zar ne?”, rekla je
sa izvesnim skepticizmom.
„Ne, ne vidim kako bi moglo da bude”, odgovorio je on. „Čovek je toliko
odvaljen da se jedva seća šta je juče radio.”
U pozadini se čulo neko mumlanje. Zvučalo je kao ženski glas.
„Birtemaja pita kako stvari stoje, Pirjo. Pretpostavljam da sve ide sjajno.”
Na trenutak je razmišljala da to potvrdi. Da im kaže da uskoro stiže
naslednik Atuovog kraljevstva, a onda ju je protresao drhtaj koji joj se
proširio iz donjeg dela vrata sve do stomaka. Na trenutak je odmakla telefon
od usta kako bi mogla da se suprotstavi bolu dubokim disanjem.
„Hvala na upozorenju, Simone”, rekla je malo kasnije, dišući opuštenije.
„Nemoj više da misliš na to, to je samo greška. I da, ovde je sve dobro.
Pozdravi Birtemaju i oraspoloži je umesto mene. Mora da je ovog puta
pogrešno protumačila svoj predosećaj.”
Prekinula je brže nego što bi trebalo, pa se zavalila u kancelarijskoj stolici
dok joj je bol probadao grudnu kost i budio slutnje.
Na trenutak se molila Horusu i višim silama. Prvo za fetus, zatim za sebe,
i na kraju za Atua. Trudnoća je promenila njen poredak prioriteta. A posle
nekoliko minuta bol je popustio.
Zaklela se sebi da to nije ništa kada je osetila kako se beba ritnula u njoj,
govoreći sebi da to njeno telo samo pokušava da se izbori sa situacijom i
podsećajući se da više nije baš mlada. A u svakom slučaju, možda je ovo kod
nekih ljudi jednostavno tako funkcionisalo.
Seren Melgord, rekao je Simon. Da li je trebalo da ga nazove i pokuša da
ga ućutka? Da li je to mogla?
Odmahnula je glavom. Rizik da bi mogao da izlane kako ga je ona zvala
bio je preveliki. Seren Melgord bio je najslabija karika u njihovoj komuni.
Uvek je on bio taj koji bi podlegao iskušenjima. Pa šta bi čovek kao što je on
mogao da kaže? Apsolutno ništa. Zar ona nije bila jedina, osim Atua, iz
komune u Eleneu koja je bilo šta znala o Alberte? Da, jeste.
Ponovo je odmahnula glavom i počela da se opušta dok su bolovi u
stomaku popuštali.
Onda se začulo kucanje na vratima.
Ona je rukom ispravila svoju odoru. „Napred”, rekla je.
Valentina je stajala na vratima i izgledala je krajnje pokajnički, sa rukom
na kvaci kao da nema nameru da uđe, ali Pirjo joj je mahnula rukom da se
približi. Njena uloga bila je da bude majka svakom učeniku, a ova kancelarija
bila je njihov centar za ispovedanje, savetovanje i pouku. Niko ko je imao
problem nije odbijen, a Valentina ga je očigledno imala. To je gotovo zračilo
iz nje.
„Da li te nešto brine?”, upitala je Pirjo i pre nego što je žena sela. Htela je
da završi sa ovim što pre kako bi imala vremena za razmišljanje. Zato je
koristila istu tehniku ispitivanja kao kada je davala savete: prelazila je pravo
na stvar. „Da li si se razočarala zbog nečega? Ili su sile oko tebe koje se bore
protiv ljubavi danas urezale bore od briga na tvoje lice, Valentina?”
Ona je odmahnula glavom. Prvi put kada ju je Pirjo videla, imala je
duboke tragove na duši od neprekidnog zlostavljanja kolega i fizičkog
zlostavljanja od svog partnera, koji se odnosio prema njoj kao prema kurvi ili
životinji. Kada je najzad odlučila da dođe u centar, videla je sebe kao robu
ograničenog upotrebnog kvaliteta, koja će posle nekog vremena jednostavno
biti slomljena i odbačena. Patila je od osećaja inferiornosti i mržnje, a
očajnička želja da bude prihvaćena bila je njena jedina pokretačka snaga u to
vreme.
A sada, dok je sedela ovde spuštenog pogleda, izgledalo je kao da skoro
dve i po godine koje je provela sa njima nikada nisu ni postojale. Ovo
definitivno nije bila Valentina kakvu su poznavali u centru.
„Počelo je sa snom, Pirjo”, rekla je pošto se malo pribrala. „Pre neku noć
sanjala sam da je anđeo crnih krila preletao preko moje sobe. Posle nekog
vremena spustio se kroz krov dole na mene i spustio mi ruku na oči. Jako me
je peklo, ali ne kao da je želeo da me na taj način povredi, bar ne pre nego što
pomislim da moram da se probudim. Ali onda je anđeo ponovo uzleteo kroz
rupu u krovu i počeo da lebdi iznad ogromne sale, osvetljen reflektorima.
Delovalo je kao da je cela zgrada podrhtavala kada je anđeo nestao negde u
njoj. Kao da je skoro mogla da eksplodira od prisustva tog bića. A trenutak
kasnije zidovi sale iznenada su nestali, tako da se moglo videti da je
unutrašnjost puna žutih grudvica. I onda sam se probudila.”
Pirjo se osmehnula. „U redu, to zvuči veoma neobično. Ali ti znaš da
tumačenje snova nije moja jača strana, Valentina. Sigurna sam da neki od
ostalih ovde prisutnih mogu bolje i tačnije da protumače tvoj san. Izgleda da
ti je to izazvalo nelagodu, ali možda je to zapravo izuzetno dobar san. Ne
verujem da bi trebalo da brineš zbog njega.”
„Nije san to što me je zabrinulo”, rekla je žena polako podižući pogled
dok joj se oči nisu srele sa Pirjinim. „Već sam to pomenula nekim ljudima, i
neki misle da je to bio ilustrativan san koji je otkrio mnogo besmislica u vezi
sa mnom, dok drugi kažu da je to bio san sa savetom, i da mi je rekao nešto u
vezi sa mojim postupcima i nerešenim sporovima. Tek kada sam razgovarala
o tome sa Širli, shvatila sam da bi to mogao da bude san upozorenja.”
Pirjo je pokušala da zadrži miran izgled.
Kada je razgovarala sa Širli, rekla je!
„Znam da je san pokrenut nekim stvarnim događajem, i to je ono što me
brine. Zbog toga sam došla kod tebe, Pirjo.”
„San upozorenja? Upozorenja na šta, Valentina? Da li se ovde dogodilo
nešto izuzetno? Jer ako jeste, bolje je da zamolimo Atua da se pobrine za to.
Ne možemo to da uradimo istog trenutka jer on…”
„Ne mislim da bi ti želela da Atu bude ovde”, rekla je žena neočekivano
grubo.
Pirjo je malo okrenula glavu, sve vreme nastavljajući da je gleda u oči.
Znaci upozorenja bili su očigledni. Šta je Valentina smerala? Ako Atu nije
trebalo da bude ovde, da li je to bilo zbog toga što je ona pokušavala da
pregovara o nečemu? Ali šta je ona mogla da traži, i zbog čega?
„Zašto on ne bi trebalo da bude ovde?”, upitala je Pirjo sa onoliko
autoriteta u glasu koliko je situacija zahtevala. Ovde to nije moglo tako. Nisi
mogao jednostavno da držiš Atua podalje od zbivanja, a da čak i ne zatražiš
dopuštenje za to. Valentina je trebalo to da zna.
Obrisala je kapljicu znoja sa nosa i uspravila se. „Širli nije razumela san.
Ona zapravo inače ne razume mnogo toga, shvatila sam to. Ali me je navela
da se setim nečega važnog i razumem kako sam videla stvari koje mogu da
znače više toga nego što sam na početku mislila.”
„Ne znam o čemu govoriš, Valentina. Šta si ti to videla?”
„Izgleda da sam videla mnogo toga, kada sada razmislim o tome”, rekla je
skrećući pogled sa Pirjinih ispitivačkih očiju kako bi ga spustila na zid iza nje.
„Baš pre nego što sam ispričala Širli za san, ona mi je rekla za svoju
prijateljicu i njen kaiš i situaciju kada je Žanet morala da nas napusti. A kada
mi je to ispričala, rekla je nešto što sam posebno primetila zbog sna koji sam
sanjala.”
„Pa šta je ona to rekla, Valentina?” Pirjo se osmehnula. To je bila jedina
odbrana koju je sada imala. Bol u stomaku pulsirao je tačno ispod površine
opažanja. Prvo poziv Simona Fišera, a sada i ovo.
„Širli mi je rekla nešto o svojoj prijateljici, Vandi, što je povezano sa
danom kada je Malena otišla u bolnicu.”
Pirjo je odmahnula glavom i malo podigla obrve, s namerom da pokaže
kako nema pojma kako bi sve to moglo da bude povezano.
„Takođe je vrlo čudno da je Malena tako nestala dan nakon što je
primljena u bolnicu. Uzgred, da li si znala da je ona bila moja latinska srodna
duša? Da, bila je, Pirjo. Malena i ja imale smo toliko toga zajedničkog. Pa
zašto mi onda ništa nije ni nagovestila pre nego što je nestala? S vremena na
vreme pomislim da možda nije bila u mogućnosti to da uradi.”
„Ne mislim da je bilo tako, Valentina. Doktori kažu da se samo odjavila i
otišla. Da, i to pre nego što je bila spremna za to. Možda je to bila neka vrsta
porođajne traume, iako zapravo nije ni bilo porođaja. Ne, ja to ne znam,
Valentina. Ali kako je to povezano sa tvojim snom? Da li je ona anđeo?”
„Isprva sam mislila da možda jeste, ali krila su bila crna, a Malenina ne bi
mogla da budu takva.” Ponovo je spustila pogled, ali nije ga skretala sa zida.
„To se dogodilo i ranije.”
„Šta se dogodilo ranije, Valentina?”
„Da je neko od nas nestao bez upozorenja.”
„Da, nažalost. Misliš na Klaudiju? Ali ona se utopila, Valentina. Pronašli
su je dole na obali Poljske, to znamo. Postala je toliko depresivna da nismo
mogli da joj pomognemo da to prevaziđe, koliko god da smo pokušavali.”
„Ne, ne mislim na nju. Mislim na jednu od devojaka koja je bila na kursu
sa mnom. Iben Karher. Devojka iz Nemačke, kojoj je Atu bio toliko
naklonjen.”
„Znaš šta, Valentina, ne razumem šta pokušavaš da mi kažeš. Iben je bila
čudna devojka, a mi moramo da se suočimo sa činjenicom da nas traže razne
vrste ljudi. Mi svojim učenicima nudimo duševni mir i novo razumevanje
sveta. Ima nekih kojima ne možemo da pomognemo, a Iben je otišla
sopstvenom voljom.”
„Ti to stalno govoriš, i ja sam uvek tako mislila, ali onda je došao san.”
 Pirjo je uzdahnula. „Govori. Šta je to što te brine, Valentina?”
„Širli je pomenula taj slučaj sa kaišem, koji je Žanet našla na tavanu. Staje
čula. Pa, ta zgrada nije tako svetla kao sve ostale ovde. Mračnija je.”
„Ovaj, da. Ali ne razumem na šta ciljaš sa ovim. Ona je samo ružičaste
boje, zar ne? Bela ili ružičasta, kakve veze ima? Sada sam potpuno zbunjena.”
„Anđeo je nestao u sličnoj svetlocrvenoj dvorani, dakle to je upravo bila
dvorana o kojoj sam sanjala. A anđeo sa crnim krilima si bila ti, Pirjo. Videla
sam te tog dana. Videla sam te odozdo sa obale kada si se uvezla u Staju čula
na svom žutom skuteru. Skuter je ostavio za sobom žute mrlje kada su zidovi
u snu nestali. A bilo je to istog dana kada je Malena pobacila. Znam to jer je
nas nekoliko tražilo tebe, iako je bio sat meditacije. Atu je želeo da odvedeš
Malenu u bolnicu. Bilo mi je drago kada sam videla da si došla kući jer sam
znala da je sve onako kako bi i trebalo da bude i da će Atu osetiti olakšanje.
Posle toga, u sali za skupove, izgledala si prelepo. Delovalo je skoro kao da se
anđeo izbavljenja vratio. Od tog trenutka znala sam da ćeš ti pomoći Maleni
dok bude ležala u bolnici. Bar sam tako mislila.”
„Kako to misliš, videla si me? Da li je to možda bilo nešto neuobičajeno?
Dobro se sećam tog dana, Valentina. Nisam se osećala dobro i odvezla sam se
u Nordoden da meditiram, i to mi je pomoglo. Posle toga sam parkirala skuter
tamo jer sam htela da napunim akumulator, to je sve. I da, naravno da sam
pomogla Maleni kada sam otišla u bolnicu. Kako bi mogla i da pomisliš nešto
drugo? Pružene su joj sve mogućnosti ili da se brzo vrati kući, kako bismo mi
mogli da se brinemo za nju, ili da ostane u bolnici dok se ne oporavi.”
„Znaš li šta je čudno, Pirjo? Sada dolazimo na tu priču o Širlinoj
prijateljici. Širli mi je tačno rekla kog dana je njena prijateljica Vanda otišla iz
Londona. Tako sam mogla da ustanovim da je morala da dođe upravo onog
dana kada je Malena pobacila, istog dana kada si se ti dovezla skuterom u
Staju čula. Ja to znam, Pirjo, jer nikada neću zaboraviti taj datum.”
Pirjo je klimnula glavom. Sada je izgledala ozbiljno. „Čudna
podudarnost.” Stisnula je usne i na trenutak razmislila. „Mi ne znamo šta je ta
Vanda Fin stvarno uradila. Sklona sam da mislim kako je uvalila Širli neku
priču i da upravo sada možda živi u…”
„Ti si bila anđeo, a dvorana je bila Staja čula, a crna krila upozorenje da
se dogodilo nešto neizrecivo. Da li sam u pravu, Pirjo? Govorim ti ovo sada
jer si me ti uvek bodrila kada mi je to bilo potrebno.”
Pirjo se osmehnula. „Hvala ti, Valentina. To mi mnogo znači. Ne znam šta
da mislim. Taj san je veoma čudan. Mogu li da razmislim o tome neko
vreme? Možda bi trebalo sa nekim da porazgovaram pre nego što poverujem,
kao što ti veruješ, da on znači nešto što se ne sme ignorisati. Ja sam imala
sličan san, ne smeta mi da ti to kažem. Ali u mom nije bilo anđela. Bila je to
velika ptica sa krilima u dve različite boje, crvena bliže telu i siva na
vrhovima.”
Valentina je sumnjičavo pogledala. Blago je skupila oči, podižući glavu da
se suoči s njom licem u lice.
„Na to sam mislila kada sam rekla da je to čudna podudarnost, Valentina.
Noć posle Maleninog pobačaja, bacakala sam se i prevrtala u snu. Probudila
sam se okupana znojem i svega sam se setila. Da je crveno-siva ptica graktala
iznad Staje čula, da je preletela preko naših krugova od drvenih stubova i
nestala iznad mora. Sada kad si pomenula svoj san i Širli, mislim da boje
ptice podsećaju na boje onog kaiša. Zar ne misliš i ti tako?”
Žena je bila vidljivo zbunjena.
„Da, sada mi je odjednom postalo jasno. Mislim da je možda Širli ta ptica.
Da ona možda ima nekakav razlog da izazove nemir ovde u centru. Misliš li
da bi moglo da se radi o tome? Da li je ona rekla nešto što bi moglo da se
protumači kao stvaranje negativne tenzije? Energije koja je u neskladu sa
našom?”
Valentina je odmahnula glavom, očigledno potpuno razoružana.
„Da li bi ta priča o prijateljici mogla da bude nešto što je naprosto
izmislila? Misliš li da je tako? Mi zapravo ne znamo ništa o njoj, zar ne,
Valentina?”
Ona je ponovo odmahnula glavom, ovog puta sporije.
„Ne znam šta da kažem, Pirjo. Zbunjena sam. Žao mi je zbog svega
ovoga. Očito sam i dalje zbunjena zbog toga što nas je Malena napustila bez
ikakvog upozorenja. A kada sam sanjala taj san, i Širli mi ispričala za Vandu,
koja…”
Pirjo je ustala, obišla oko stola i blago i utešno spustila ruku Valentini na
rame. Ono je podrhtavalo.
Kada je žena izašla iz kancelarije, Pirjo se sručila na stolicu, pridržavajući
se za sto. Pesnice su joj bile stegnute.
Ako ih danska policija pronađe, što je bilo sasvim sigurno i bilo je samo
pitanje vremena, u Akademiji nije smela da postoji ni najmanja sitnica koja bi
mogla navesti policajce da posumnjaju kako sve što se dešava ovde u centru
nije proisteklo iz čistote duše i etičkog razmišljanja. Da oni koji su
predstavljali upravu - ona sama, Atu i njihovi najbliži pomoćnici - nisu uvek
od srca radili u najboljem interesu ovih ljudi. Policajci su morali da budu
ubeđeni kako je u svakom smislu nezamislivo da je iko od njih, čak i u davnoj
prošlosti, mogao da podržava ikoga ko je smerao neko zlo.
I samo iz tog razloga ni Širli ni Valentina nisu smele da budu ovde kada
oni dođu. Morale su da budu uklonjene po svaku cenu.
Uspravila se i spustila ruke na svoj trudnički stomak da se uteši. „Mama
pazi na tebe i tatu. Obećavam ti to, dušo”, rekla je. „Neće ti se desiti ništa
loše. Mama će se pobrinuti za to, bez obzira na sve ostalo.”
Pirjo je bila potpuno svesna kakve bi mogle da budu posledice ako se za
sve ne pobrine. Nije smatrala Valentinu nikakvim ozbiljnim problemom.
Uvek je mogla da bude poslata u inostranstvo na nekakav zadatak. Sa Širli će
već biti teže, pogotovo ako je stekla neke prijatelje u centru, i pogotovo zbog
toga što se uporno držala svojih teorija i svog nepoverenja.
Podigla je pogled kada se ponovo začulo kucanje na vratima.

Električar koji je došao da proveri sistem za solarnu energiju u kontrolnoj

sobi na kraju hodnika pogledao ju je zabrinuto.
„Ovde nešto nije u redu”, bilo je prvo što je rekao kada su ušli u
prostoriju, i to sasvim opravdano, sve dok je ovo bila njegova odgovornost, a
garancija još važila, jer je ovo već treći put da mora da menja električni
transformator. Zapravo, na podu su i dalje bili alat, namotaji kablova i razne
sitnice i delići zaostali posle njegovog prošlog dolaska.
Gurnula je nekoliko alatki pod klupu pričvršćenu za drveni zid kako se ne
bi sapleli na njih. Kog mu je đavola bio potreban ogromni francuski ključ za
ovaj posao? I gumeni čekić?
„Sistem uopšte nije trebalo da bude postavljen u ovu prostoriju. Znate li
zašto su ovde sa tri strane metalni zidovi?”
„Da, znam. Ova prostorija je nekada bila hladna ostava na imanju. Ovde
su na kuke kačene zaklane životinje, tako da pretpostavljam da su metalni
zidovi postavljeni iz higijenskih razloga.”
On je klimnuo glavom. „Moguće je, da, ali trebalo je da ih uklonimo, jer
su oni iz nekog razloga uzemljeni. U svakom slučaju, ovde se dešava nešto
čudno.”
„U čemu je, na prvi pogled, problem sa sistemom?”
On je ukratko objasnio funkcionisanje instalacije na zidu. Nešto nije bilo
u redu, ili u vezi sa razvodnom kutijom u koju su ulazili svi kablovi sa
različitih solarnih ploča, ili sa transformatorom.
 „Uvek nam prijavljuju problem odavde, a ja to ne razumem u potpunosti”,
rekao je. „Transformator šalje toliko struje kroz vašu električnu mrežu da
standardni strujomer ne registruje da dolazi do nestanka energije. Naravno, to
nije najveći problem kada je dan tmuran i siv kao što je ovaj, kada se
prikuplja tako malo energije.” Pokazao je prema svetlarniku kroz koji su se
videli sivi oblaci na nebu. „Ali za nekoliko dana vreme će, kako se nadamo,
biti mnogo lepše, i onda ćete videti. Bojim se da ćemo morati da prepravimo
celu instalaciju. Bolje je da porazgovaram sa svojim šefom o tome.”
Odšrafio je zaštitne ploče sa razvodne kutije i transformatora, i pošto je
nekoliko minuta proučavao unutrašnjost uređaja, počešao se po vratu. „Da,
zaista ne mogu da primetim da nešto nije u redu. Vaš sistem proizvodi jako
mnogo struje, iako sunce zapravo trenutno ne može da se probije kroz
oblake”, rekao je. „Pa, to nije loše. Ali ipak, direktni protok je veoma
nestabilan. Samo ću da obavim nekoliko podešavanja da struja ne bude toliko
jaka. Šta god radili, nemojte sami da čačkate po ovome, Pirjo.”
Kao da bi ona to ikada radila.
„Mogli biste da izazovete ozbiljnu štetu sebi ako božja lampa zasija
punom snagom iza onih oblaka tamo gore.”
„Šta bi moglo da se desi?”
„Dobro pitanje. Nema prekidača na suncu, niti prekidača za isključivanje
struje koja dolazi direktno iz ploča, pa šta bi moglo da se desi? To zavisi od
toga koliko dugo neko namerava da stoji ovde sa kablovima u ruci.”
Nasmejao se.
Pirjo je klimnula glavom, zureći u kutije i merne instrumente. Možda bi
bila dobra ideja uključiti Širli u posao oko ovoga, s obzirom na to koliko je
trapava i nespretna umela da bude.
Osmehnula se za sebe, posmatrajući električarevo telo i snažne ruke dok
je radio. Gledala je kako kazaljka na strujomeru počinje da se podiže. Sunce
je ponovo malo zasijalo. Primetila je da je temperatura takođe rasla, a onda je
opazila crne trake između električarevih plećki.
Jedna traka mu se spuštala niz leđa do uskog struka.
„To što nosiš je specijalni pojas. Gde si ga nabavio?”, upitala je da
promeni temu. On se okrenuo i uhvatio se za kopču osmehnuvši se.
„Šta, ovo? Našao sam ga na internetu. Sviđa mi se što izgleda kao
rajsferšlus, golica me. Skoro svu svoju radnu opremu i odeću kupujem preko
interneta.”
Pirjo je klimnula glavom.
 Odjednom je postojalo tako mnogo mogućnosti.

33

Vožnja do farme po makadamskom putu bila je veliki izazov za istrošeni

policijski auto, a ništa manji ni za Asadovu vilicu koja je poskakivala gore-
dole kao podivljali jo-jo.
Raštrkani među kišom natopljenih, dubokih tragova guma videli su se
monoliti sa urezanim ranama i šarenim keltskim i nordijskim simbolima. Nije
bilo sumnje da je ovo bio ulaz u paralelni svet u odnosu na onaj po kome su
se političari šepurili nakićeni tuđim perjem, a ljudi nasedali čak i na
najočiglednije laži.
Zbog toga je sama farmerska kuća, sa svoja tradicionalna četiri krila,
izgledala razočaravajuće prosečno. Nije bilo vikinških kapija ni hrastovih
greda, ni bilo čega nordijskog, samo je tabla iznad ulaza ukazivala da se ovde
ipak neće susresti sa običnim farmerima.
Farma Einherjer, pisalo je na njoj.
„Zdravo. Šta to znači?”, upitao je Karl ženu koja je išla kroz dvorište.
Dugo nije video nekoga sličnog njoj. Kao da je došla pravo iz sedamdesetih,
sa opuštenim grudima ispod majice i čupavom, neurednom kosom.
„Zdravo.” Osmehnula se i rukovala sa njim. „Dakle, einherjar su bili
ratnici u Valhali koji su branili bogove od jetnara. Teško da bi moglo
postojati prikladnije ime za nas, s obzirom na to da smo svi bili vojnici, ili u
braku sa vojnicima iz logora Bastion u Avganistanu. Uzgred, moje ime je
Gro”, rekla je. „Znala sam da dolazite, jer su nas zvali iz Holističkog garden
centra, šta god to bilo. Moj muž Bue upravo dolazi.”
On je bio pravi medved od čoveka, ali osim tanke pletenice u bradi i
nekoliko ogromnih tetovaža koje su se uvijale oko njegovih golih ruku i
ponovo pojavljivale kao plamenovi na njegovom vratu, uopšte nije izgledao
onako kako je Karl zamišljao vođu takozvanih blotlaug. Nije bilo nikakvih
vikinških rogova ili odeće od ovčije kože, samo uobičajene farmerske stvari:
kombinezon i obavezne zelene gumene čizme.
„Ne, ne poznajem lično čoveka o kome govorite”, rekao je kada su mu
rekli zbog čega su došli.„Ali Seren Melgord je o vremenu koje je proveo na
Bomholmu pričao vrlo malo, na osnovu podataka koje je njegov premoreni
mozak mogao da obradi. U svakom slučaju, dovoljno da steknem utisak da je
to bilo prilično zanimljivo vreme i da bih voleo da sam i ja u tome
učestvovao, da sam imao dovoljno godina.” Nasmejao se dok ih je vodio
preko dvorišta i kroz kapiju iza krila kuće.
Karl se osvrnuo oko sebe. Bilo je teško uvideti kako su ovi monoliti
prepuni simbola na putu do farme bili povezani sa ovim uobičajenim delićem
Danske. Ovde je sve bilo na granici klišea i dosade: septička jama, gomila
đubriva i trošna poljoprivredna mehanizacija kojom su upravljah ljudi ni
najmanje slični Rambu ili Toru, bogu groma.
„Ovde su svi pripadnici našeg blotlaug. Ipak, nismo povezani sa Forn
Sidrom, ako znate šta je to. Mi tumačimo veru u stare bogove na svoj način. I
mada sam ja njihov godi, ovde smo svi jednaki.”
Karl je pokušao da se osmehne. Nije imao pojma o čemu čovek priča.
„Ali organizujete blot?” upitao je Asad.
Karl se okrenuo prema njemu. Da li je i on bio u ovoj priči?
Bue je klimnuo glavom. „Da, četiri puta godišnje, na ravnodnevnice i
solsticije. Ispijemo nekoliko rogova medovine - u stvari, sami je spremamo.
Možda biste hteli da ponesete nekoliko flaša sa sobom?”
Karl je veoma neodređeno klimnuo glavom. Bar je znao šta je medovina. I
ona je stvarno imala ukus mokraće.
„Veoma se razlikuje od splačina koje možete da kupite u radnjama”, rekao
je Bue, kao da čita Karlu misli. Okrenuo se prema ljudima. „Da li je neko od
vas video Serena?”, doviknuo je.
Neko je pokazao na napola srušenu farmersku kućicu iza zasada drveća.
„Iz dimnjaka izlazi dim, što znači da je on danas verovatno tamo.
Uglavnom je tamo”, pojasnio je Bue.
Karl je klimnuo glavom. „Ali zašto živi ovde sa vama? On nije bio u
Avganistanu kao ostali, zar ne?”
„Ne. Ali Serenov sin Rolf bio je sa nama u kampu. Rolf je bio dobar
vojnik, ali je bio i nepromišljen i nesrećan, i stradao je od bombe kraj puta.
Kada smo se vratili kući, Seren je u očajanju došao kod nas. Upozorio sam
vas, on je pomalo čudan.”
Asad se okrenuo da neko vreme posmatra ljude kako rade. Ponovo je
počela da pada slaba kišica. To im izgleda nije smetalo. „Koliko sam
razumeo, svi ste vi bivši vojnici. Pa zašto ste onda došli ovamo?”
 To je očigledno bilo pitanje koje je Bue čuo na desetine puta ranije.
„Već smo osnovali blotlaug u kampu, tako da je ovo delovalo kao
očigledan izbor. Ja sam pripadnik stare vere još od kada sam bio dečak, a
tamo u ratnoj zoni nalazio sam utehu u svojim ritualima. Naravno da sam se
bolje snalazio u svakodnevnom životu nego većina drugih, tako da nije prošlo
mnogo vremena pre nego što su mnogi od nas pronašli mir u veri. Kada se
suprotstavljaš pokretu koji je zasnovan na veri, kao što su to talibani, sasvim
iskreno govoreći, počneš da se osećaš jadno bez nečega svog, naročito kada si
toliko izložen i udaljen od kuće. Tako da smo se mi ukorenili u prošlosti koju
smo nasledili ovde na severu. Da li vam to zvuči smisleno?”
Pokazao je na gomilu dasaka koje su vodile preko blatnjavog jarka do
udžerice Serena Melgorda, pa se okrenuo licem prema Karlu.
„Bez naše vere i osećaja zajedništva koji nam ona daje, siguran sam da se
neki od nas nikada ne bi vratili, bar ne kao potpuni ljudi. Sada smo mi
porodica, a porodica onih koji veruju u stare bogove raste širom naše zemlje.
Zapravo, za nekoliko dana govoriću o tome na radiju. Imam osećaj da vi
pripadate delu danskog stanovništva koji s naporom prihvata ljude kao što
smo mi, tako da ste dobrodošli da pođete sa mnom. Ljudi koji su organizovali
emisiju mogu da pitaju šta vi mislite, a vi njih možete da pitate šta god želite.
Ako budete imali sreće, neko bi mogao da vam pomogne da nađete čoveka
koga tražite, ako Seren to ne može.”
„O, dobro, ne znam baš.” Karl je oklevao. Da gostuje u radio-emisiji sa
sledbenikom starih nordijskih bogova kako bi prikupio policijske
informacije? Mogao je samo da zamisli reakcije u sedištu policije ako bi to
uradio.
„Dakle, vi ste profesionalni vojnici?” upitao je Asad.
„Većina nas, da. Ja sam bio kapetan, a ima i drugih oficira ovde, iako su
ljudi većinom bili redovi prve klase.”
„Kapetan! Dakle doživeli ste svoj deo akcije, pretpostavljam?”
Bue je klimnuo glavom. „Zapravo, jesam.” Prijateljski se osmehnuo
kovrdžavom, ali onda mu se odjednom na čelu pojavila bora, kao da je
pokušao da se seti nečeg određenog kada je video Asada, ali nije uspevao u
tome.
Asad se okrenuo prema kući Serena Melgorda. „On stoji na prozoru i
gleda nas. Da li ste mu rekli da dolazimo?”
„Ne, nisam imao vremena. Žao mi je.”
Karl bi verovatno više voleo da je Seren Melgord, čovek crvenih očiju i
sasvim izgubljenog izgleda, bio unapred upozoren. U svakom slučaju,
delovao je previše uplašeno kada ih je Bue predstavio kao istražitelje iz
sedišta policije u Kopenhagenu.
Osvrnuo se po svojoj maloj dnevnoj sobi sa niskim plafonom, koja je
zaudarala na hašiš, očigledno se osećajući nelagodno i verovatno
proveravajući da li je negde uokolo ostavio neku drogu.
„Vidim da povremeno popušite neku lulu”, rekao je Karl suvo. Sada je
barem mačka bila puštena iz džaka.
„Valjda je tako, ali ne prodajem, ako ste na to mislili. Uzgajam pomalo iza
kuće, ali ne dovoljno da…”
„Hej, opusti se, Serene”, umešao se Bue. „Oni nisu iz odeljenja za
narkotike. Oni su iz odeljenja za ubistva u Kopenhagenu.”
Čovek je izgledao pomalo odsutno zbog znatnog uticaja svoje biljke
domaćeg uzgoja, ali od reći „ubistva” skoro da mu je stalo srce. Ne previše
neobično, kada razmislite o tome.
„Ubistva?” Zagledao se u prazan prostor pre nego što je klimnuo glavom
kao da potvrđuje, dok mu se na licu pojavljivao nagoveštaj ozbiljnosti. „Da li
se radi o Rolfu?”, upitao je, a usne su mu podrhtavale. „Da li su ga ubili
njegovi?”
Karl se namrštio. Čovek mora da je bio poprilično pukao.
Zamolili su ga da sedne i objasnili zbog čega su došli, što ga naizgled nije
umirilo.
„Ne razumem. Ne znam nikoga ko se zove Alberte, osim one pevačice.
Zašto me pitate za to?”
„Pitamo da li znate gde je Frank sada, i šta radi.”
On se okrenuo prema Bueu i slegnuo ramenima. „Danas neću izlaziti u
polje, Bue. Imam malo problema sa plućima, znaš.”
„U redu je, Serene, ali možda bi hteo da odgovoriš policajcima na
pitanje.”
Izgledao je zbunjeno. „O Franku? Da, tako se zvao. I bio je drkadžija, čini
mi se. Nisam još sasvim siguran što se toga tiče.”
„Kako to misliš?” Karl je glavom dao znak Asadu, koji mu je pokazao da
je već pripremio svoju beležnicu.
 „Uvek je morao u svemu da naređuje. Nisam hteo da pristanem na to, pa
sam otišao.”
„Kada si otišao?”
„Kada smo se vratili na Seland. On je hteo da ode u Švedsku ili Norvešku,
da radi nešto čime bi zaradio nešto novca. Da otvori neku vrstu centra u kome
bi držao kurseve. Možete li mene da zamislite tamo u nekoj šumi i divljini?
Ha!”
„Centar u kome bi držao kurseve. Kako to misliš?”
„Jednostavno, mesto gde bi on o svemu odlučivao.”
„Znaš li kako sam sebe zove u poslednje vreme, ili gde je na kraju
otišao?”
On je odmahnuo glavom, sa čežnjom pogledavši u srebrnu foliju i cigarete
na stolu.
„Misliš li da bi ti možda pomoglo da se setiš ako bi smotao džoint i
povukao koji dim?”, upitao je Asad, ali Bue je odmahnuo glavom. Izgleda da
sa tim nije vredelo pokušavati.
„Frank je bio zainteresovan samo za Franka”, rekao je čovek „Nije ga bilo
briga ni za šta drugo.”
„Čak ni za žene?”
Na ovo je Seren duboko uzdahnuo. Izgleda da je mislio da je to dovoljan
odgovor.
„Sećaš li se da li je bio u vezi sa nekom od devojaka?”
„U vezi!”, zafrktao je on. „Sve ih je tucao, ali to nisu bile nikakve veze.
To je jednostavno bilo tako.”
„Možeš li da se setiš njihovih imena?”
On je napola sklopio oči. Nije se moglo videti da li razmišlja, ili je na putu
ka zemlji snova.
„Imale su razna nevažna usrana imena”, progunđao je i odmah zatim
zaspao.

„Žao mi je”, rekao je Bue dajući im nekoliko flaša od gaziranih pića punih
zlatne tečnosti dok su se pozdravljali pored kola. „Zapravo, ovo je bila jedna
od samo nekoliko situacija da sam uopšte čuo Serena da odgovara na neka
pitanja. Njemu je mozak verovatno teško oštećen. Raspravljali smo da li je to
zbog svih tih džointa, ili zbog nečega drugog što je koristio. Skloni smo da
mislimo da je u pitanju ovo drugo. On je jednostavno uništio najveći broj
svojih moždanih ćelija.”
Karl je klimnuo glavom. Iz nekog razloga, pominjanje mrtvih moždanih
ćelija navelo ga je da pomisli na Samija i Ronija. Ali sutra su ga čekali
kremiranje i sahrana, pre toga duga vožnja do porodice u Vendsiselu, a posle
profesor koji je predavao Franku pre mnogo vremena.
„I dalje ste dobrodošli da učestvujete u mojoj radio-emisiji ako želite”,
rekao je div. „Možda vam se posreći. Bio bih iznenađen ako se ne bi javio bar
jedan slušalac koji ima neke korisne informacije.”

34

Subota, 10. maj 2014.

U prednjem redu plakale su dve žene. Ne Ronijeva žena, koja čak i nije bila
tu, ni njegova sestra, niti, kad smo već kod toga, devojka koja je živela na
susednoj farmi i koja je iz nekog čudnog razloga oduvek maštala da bude
njegova. Ne, to su bile neke druge dve žene, koje su u pravilnim razmacima
podizale pogled na kovčeg i podjednako redovno i mehanički posezale za
maramicama u krilu da obrišu oči.
„Ko su, za ime sveta, one?”, upitao je Karl ljude u klupama ispred, pored i
iza njega, ali niko nije znao. Jedino što je bilo ko znao je da niko drugi u crkvi
nije plakao, ni za vreme pogrebnog pojanja, ni za vreme čudne kolekcije
tugaljivih rečenica o davno prošlim vremenima sa Ronijem, koje je sveštenik
pročitao u skladu sa njegovim posmrtnim željama.
„To su iznajmljene narikače”, šapnuo je Asad. „Pitao sam ih. Bio sam
radoznao jer sede u prvom redu.”
Karl se namrštio. Iznajmljene narikače?
„Da. Kažu da je u Ronijevom testamentu napisano da neko mora da bude
unajmljen da plače u crkvi. Napisao je da se to, na neki način, očekuje. Dakle,
to su one.”
Karl je zaklimao glavom i pogledao u kovčeg. Egzotičan, modre boje,
verovatno đavolski težak. Samo dopola pokriven cvećem. U prolazu između
klupa nije bilo cveća. Nešto više od dvadeset ljudi u crkvi, a dvoje od njih
bilo je unajmljeno, pri čemu je treći došao samo da pravi Karlu društvo.
Karl je pomislio u sebi da su unajmljene narikače pokazivale posvećenost
Starom zavetu, i da je Roniju trebalo čestitati na tome. A ko bi drugi plakao za
njim? Razmislio je o tome kako je Roni ubio svog oca, ili je barem tvrdio da
je to uradio, i gazio preko ljudi celog svog života kao pravi gad. Kako je lagao
i varao i ostavljao ljude u haosu, pa ko bi onda plakao? Njegova majka? Ona
je odavno umrla. Da li je Roni možda bio odgovoran i za to? Ili bi možda za
njim plakao njegov praznoglavi brat sa kosom boje soja sosa kome je bilo
stalo samo do toga šta bi mogao da zaradi od ove predstave? Drugi članovi
porodice? Ne, Roni je to dobro shvatio. Morao je da unajmi dve narikače. To
je bilo dobro razmišljanje i Karl je pomislio da bi trebalo da ga poštuje barem
zbog toga.
Karl je na trenutak zurio uprazno dok je orguljaš menjao tonalitet, i sada
je zasvirao punom snagom, što je imalo trenutni efekat na nastup narikača.
Ko zna šta će se dešavati jednog dana kada njegov mrtvački sanduk bude
ležao ovde. Ko će tada plakati? Njegov ravnodušni posinak Jesper? Njegova
bivša devojka Mona? Njegova bivša žena Viga? Njegovi roditelji, kojih
verovatno tada neće biti? Malo verovatno. Njegov stariji brat, koji uopšte nije
imao osećanja, i razne ulizice? Teško.
Ali možda Hardi? Ako još bude živ, i neko mu učini uslugu da mu
obezbedi prevoz, zar on ne bi bio tamo? Zar on ne bi pokazao neke znakove
tuge? Morten svakako bi. Čim bi video kovčeg, sručio bi se na pod, jaučući,
zakrvavljenih očiju. Ali opet, on se tako ponašao i kada je video kako kuće
liže neko pufnasto mače na Jutjubu. To se nekako nije stvarno računalo.
A onda, naravno, bio je tu i Asad.
Pogledao je u tog čoveka, koji je nevino pokušavao da peva uz ostale i uz
pratnju orgulja. Dirnut, Karl je automatski spustio ruku na Asadovo rame i
blago ga potapšao. Da, on bi bio jedini koji bi došao.
Asad je prestao sa svojim vežbama pevanja. „Tapšeš me po rukavu, Karle.
Da li bi želeo nešto da mi kažeš?”, šapnuo je.
Karl je osetio kako mu se po licu razvlači osmeh. Verovatno je već rekao
sve što je za sada mogao i hteo da kaže.

Restoran Hedelund bio je mesto na kome je Karl održao prvi i jedini govor u
životu. Tek pričešćen u crkvi, kose slepljene od znoja i briljantina, blago
drhteći i osećajući se svakako više nego kao skoro odrastao, okrenuo se
prema svojim roditeljima da im zahvali za žurku i kasetofon. Oni su se
osmehnuli, njegova majka je čak pustila i suzu, i to je bilo to.
Sada su bili u istoj toj prostoriji, po oblačnom danu, sa poslužavnicima sa
sendvičima i neograničenom količinom pića, pretvarajući se da nije prošlo
toliko vremena i da je u pitanju neka manje neprijatna prilika.
Ronija su odneli u krematorijima, ali sa Ronijem, bio on mrtav ili živ,
nikada se nije znalo na čemu si.
Karl je osmotrio prisutne, pitajući se koga je Roni odredio da detonira
bombu. Ko će za minut ustati sa parčetom papira u ruci da pročita Ronijeve
lukave optužbe protiv ožalošćenih? Kada će se nevaljalac smejati sa druge
strane, iz velikog ništavila, dok još jedan član porodice, najverovatnije Karl,
bude trpeo vatru?
„On je vrlo simpatičan mladić, taj tvoj novi partner”, rekla je njegova
majka kasnije, pokazujući glavom ka Asadu, koji je sedeo stisnut između
tetke Ade i neke podjednako stare prijateljice. „Rekao si da se zove Asad. Zar
to nije čudno, s obzirom na to šta se dešava u Siriji?”
Karl je odmahnuo glavom. „Koliko ja znam, to je veoma uobičajeno ime
na Bliskom istoku, mama. Ali da, on je u redu, inače ne bismo radili zajedno
već…”, nabrojao je na prste, „skoro sedam godina.”
Svi oko njih zaklimali su glavom. Sedam godina bilo je dosta vremena,
čak i u Vendsiselu, tako da mora da je on bio u pravu. Zbog toga nisu ni
iznošeni nikakvi komentari o Asadovom poreklu ili boji kože, iako je
postojao snažan poriv za to. Takvi su bili ljudi u tom kraju. Teško da su mogli
išta protiv toga što su malo govorili.
Čulo se kuckanje po pivskoj flaši, i jedan od Karlovih rođaka sa majčine
strane je ustao. Definitivno ne jedan od Ronijevih poznanika, tako da je
verovatno došao samo da poveća broj prisutnih.
„Porodični advokat me je zamolio da pročitam kratku izjavu koja je bila
priložena uz Ronijev testament.”
Dakle, sada će da krene. Naravno da hoće.
Rođak je otvorio kovertu.
„Veoma je kratka, dakle, Roni nije nameravao da suviše prekida ovaj
veličanstveni skup. A kad smo već kod toga, dignimo čaše i zahvalimo se
osoblju u Hedelundu za odličnu hranu i ispijmo za Ronija, koji je otvorio svoj
novčanik za ovu prigodu.”
Većina prisutnih se nasmejala i ljubazno nazdravila, ali ne i Karl.
„Kako god bilo, Roni je napisao:
 Dragi prijatelji i rodbino,
Dozvolite mi da vam odavde, iz mog novostečenog budističkog
hrama, zahvalim što ste došli. Ja sam uvek voleo proslave, pa zato
podignite čaše za jednu kratku zdravicu.”
Usledila je kratka pauza. Malo prekratka da iko išta kaže dok su
nazdravljali.
„Kao što neki od vas možda znaju, ja sam mrzeo svog oca iz dubine
duše. Svaka reč koju je ikada uspeo da izgovori potvrđivala je da bi
ljudima u njegovom okruženju najdraže bilo da je otišao pravo u
pakao.”
Ljudi su počeli da se meškolje na svojim stolicama. Naročito Karlov tata,
koji je viljuškom bockao stolnjak ne skrećući pogled sa čoveka koji je čitao.
„Dakle, neki možda misle da je ovo skromna želja. Ali ja čestitam
sebi što sam je ostvario. Da, ja sam ga ubio, i mogu to i da kažem
ispred ovog zatvorenog skupa.”
„Hoćeš li prestati sa tim svinjarijama!” povikao je Karlov otac, dok su
druge zvanice iskazivale svoju nelagodu mrmljanjem i pritužbama.
„Hajde da čujemo”, viknuo je neko drugi. Bio je to Sami, Ronijev brat,
koji se napola pridigao sa stolice. „Ja imam prokleto pravo da znam o čemu se
ovde radi. On je bio i moj otac!”
„Dakle, valjda treba da nastavim”, rekao je nervozno drugi rođak, tražeći
pogledom Karlovog oca. „Da li je to u redu, Gunare? Sada, pošto Sami to
traži.”
Svi pogledi bili su upereni u Karlovog oca, farmera, žilavog kao štavljena
koža i umornog do srži kostiju, a ipak i dalje uspravnog držanja i odlučnog.
Karl je video kako njegov stariji brat spušta ruku na očevu stegnutu pesnicu,
nešto što se Karl nikada ne bi usudio da učini. Ali opet, dvojica muškaraca na
suprotnom kraju stola bili su ptice iz istog jata, odgajivač kuna i farmer, koji
nikada ni od koga nije tražio usluge i retko ih je nudio. Kakav savez.
Karl je prikupio snagu i čekao. Za minut će se raspoloženje preokrenuti za
sto osamdeset stepeni, pravo protiv njega. Nije bilo potrebe za intuicijom, on
je to jednostavno znao.
„Onda ću valjda da nastavim”, rekao je drugi rođak. „Roni nastavlja:
U svom testamentu sam do detalja opisao okolnosti, tako da vas
neću njima zamarati, ali voleo bih da zahvalim mom rođaku Karlu
iz dubine duše zato što…”
 Znao je. Sada su svi gledali u njega.
…..mi je omogućio da se otarasim starog. I iz tog istog razloga,
želim da vas sve zamolim da podignete čaše i nazdravite Karlu, za
koga sam siguran da se strina Tove pobrinula da bude siguran ovog
dana. Za Karla, koji mi je učinio tako veliku uslugu u životu
Karl je odmahnuo glavom i raširio ruke. „Nemam pojma o čemu čovek
priča. Da li je imao tumor na mozgu ili šta?”
„Ima li još nešto?”, doviknuo je Sami.
„Da, evo”, rekao je drugi rođak pa nastavio:
„Karl mi je bio najbolji prijatelj. Naučio me je karate, tako da sam
tačno znao kako da paralizujem oca jednim udarcem, a da niko to
ne može da sazna. Pustio sam ga da padne u reku i ostavio ga u
njoj, samo tako. Karl je skrenuo pogled u stranu, i ja sam mu se
zahvalio za to. Zbog toga njemu ostavljam sve što preostane nakon
što moja žena uzme svoj deo.”
Na trenutak je temperatura u prostoriji pala ispod nule. Niko se nije ni
nakašljao, i nije se moglo čuti da iko uopšte diše. Bilo je to neprijatno zatišje
pred buru. Tiha oluja se punom brzinom proširila kroz sobu. Za minut on više
neće sedeti u njenom mirnom središtu; osetiće kako sve paklene sile naleću na
njega. Nije imao nameru da čeka na to.
„To je gomila gluposti i prokletog smeća”, viknuo je, puštajući pogled da
luta preko šokiranih, od vremena ogrubelih lica tetaka i stričeva i ljudi koje
nije čak ni prepoznavao. „Sećam se toga kao da se dogodilo juče, naravno da
se sećam. Bio je to zaista tužan dan za sve nas. Ja ništa nisam video jer sam
naišao na dve slatke devojke koje su stajale pored puta sa svojim biciklima.
Nisam skrenuo pogled ni sa čega jer nikada nisam ni gledao u tom pravcu.
Šokiran sam isto kao i vi.”
„Čekaj malo!”, viknuo je drugi rođak. „Ima još:
A ako Karl tvrdi išta drugo, laže. Bili smo u tome zajedno, što će
takođe postati jasno iz memoara koje sam poslao nekim od Velikih
izdavača.”
Karl se sručio u svoju stolicu. Ovo je bio čisti nokaut. Kako je uopšte bilo
moguće braniti se od reči mrtvog čoveka? I kakve su bile posledice ako ne
uspe da se odbrani? Njegova porodica oteraće ga od sebe; sa tim je mogao da
živi. Ali ako se to objavi, uništiće mu karijeru, i još gore od toga: to će ga
zauvek žigosati. Čovek koji je pristupio policijskim snagama nakon što je bio
saučesnik u ubistvu. Istražitelj koji nije bio ništa bolji od ljudi koje je strpao
iza rešetaka. „Hajde”, rekao je glas iza njega.
Karl je podigao pogled. Bio je to Asad, u crnom sakou i uredno očešljane
kose.
Blago je povukao Karlovu stolicu. „Hajde, idemo, Karle. Ne treba ovo da
trpiš.”
Ali kada je Karl odgurnuo svoju stolicu, Ronijev nemilosrdni brat naleteo
je udarajući u zid i pravo na njega. Od udarca njegovih krupnih ramena Karlu
su zazveketala rebra. Udarac njegove pesnice sa tetoviranim prstima došao je
odozdo i pogodio Karla pravo u bradu. I dok je omamljeno padao natraške,
osetio je ruku koja ga je pridržala s leđa i drugu koja je zamahnula pored
njegove glave i udarila u Samijevo čelo u punom naletu uz zvuk koji će teško
zaboraviti.
Čuo je povike i negodovanje iza sebe, dok ga je Asad vukao iza naslona
stolica, a Sami, napola onesvešćen, polomio je sto na koji je pao, rušeći
tanjire i escajg svuda po podu.
Za nekoliko sekundi nastao je potpuni haos. Kog je đavola i očekivao?
„Šta sada, Karle?”, upitao je Asad dok je vozio kroz Bredgade pored
crkve u kojoj je Karl primio pričest i u kojoj je upravo obavljena Ronijeva
sahrana.
„Ne mogu samo da odem. Moram o ovome da razgovaram sa svojim
bratom ili roditeljima. Ne mogu da živim sa neobuzdanim sumnjama takve
vrste.”
Na obilaznici za put u Olborg pokazao je na auto-put koji je vodio na
sever.
„Vozi levo na prvom skretanju, čim prođemo državnu bolnicu sa naše
desne strane. Nećemo se voziti sve do farme. Sačekaćemo na makadamskom
putu, i onda ću moći da odlučim šta da radim kada ostali stignu.”
Melanholično je pogledao prema farmi kada je Asad zaustavio auto. Ovde
je odrastao. Ovde mu se rodio osećaj za pravdu i ovde je započela njegova
borba protiv nepravde. Ovde su mu zabili vile do polovine šiljaka u butinu, i
ovde je naučio svog brata da nisi obavezno slabiji ako si mlađi. Tu je dobio
svog prvog psa, i tu ga je njegov Otac ustrelio.
Ovde je doživeo prvi orgazam, u balama sena sa starim časopisom
Varijete na kolenima.
Farma Johane. Koren njegovog života.
Ćutke su čekali pola sata, pre nego što su u retrovizoru videli maglu koju
je za sobom podizao terenac jureći kroz lokve na putu.
„Projuriće pored mene, budi siguran u to”, rekao je izlazeći iz kola da bi
stao nasred puta. Čuo je kako Asad viče da ga upozori kada je ispružio ruku
prema vozilu svojih roditelja koje se približavalo. Takođe je čuo psovku iz
kola svojih roditelja kada su se najzad zaustavila sa branikom na nekoliko
centimetara od njegovih potkolenica.
Odlučio je da ne obraća pažnju na preklinjanje njegove majke da ide kući,
dok je širom otvarao vrata sa vozačke strane. Jednostavno, odbio je da sluša.
„Reći ću ti ovo u nekoliko vrlo jasnih reči. Nemam nikakve veze sa onim
što je Roni sugerisao u svom prljavom pismu. Daleko od toga, zapanjen sam
isto kao i ti, ali pre svega zato što mi je do njegovog tate bilo stalo više nego
do bilo koga drugog na svetu. Zato dozvoli da ti to opišem onako kako je bilo
i kako jeste, pošto ne može da bude nikako drugačije: Birger Merk dao mi je
više poleta i samopoštovanja nego što si mi ga ti ikada davao, i voleo sam ga
zbog toga. Tvoj brat je bio zabavan i zaista je umeo da proceni karakter, tata.
Mogao si da učiš od njega. Onda možda naš odnos ne bi bio tako nelagodan
kakav je postao.”
„Uvek si bio ovakav”, rekao je njegov otac sa prezirom u glasu. „Uvek si
se suprotstavljao, niko nije mogao da ti govori šta da radiš. Uvek si želeo da
provociraš.”
Karl je uspeo da zaustavi svoj sledeći plotun. „A zašto je tako”, rekao je
umesto toga, tako tiho da se reči skoro uopšte nisu čule. „Zašto, tata? Zar to
nije očigledno? Zato što si mi ti popločao put prema nezavisnosti. Ali to je
uradio i stric Birger, i ja sam još pogođen njegovom smrću. To je moja
odbrana. A sve dok još imaš zrnce zdravog razuma u sebi, mislim da bi
trebalo da me ostaviš na miru što se toga tiče.”
„Orao si livadu, iako sam ti rekao da ne možeš to da radiš. Udario si svog
starijeg brata i okrenuo si leđa farmi.”
Karl je klimnuo glavom. „A ne misliš da je Ben uradio to isto? Uzgajivač
kuna u Frederikshavnu nije budući farmer u Brenderslevu, zapamti to. A ako
misliš da je moj brat spreman da preuzme farmu kada ti baciš kašiku, mislim
da moraš ozbiljno porazgovarati sa njim pre nego što mama ostane sama sa
tim problemom. Zašto bih je onda ja preuzeo? Da li si ikada postavio to
pitanje? Da li si ga postavio meni? Ne, koliko ja znam.”
„Pitao sam na svoj način, shvataš? Čovek bi pomislio da policajac može
to da skapira.” .
„Sada dolazi i Ronijev brat”, doviknuo je Asad iz policijskih kola.
 Karl je pogledao niz put. Pikap kamionet izgledao je tipično: uključena
svetla za maglu na sve strane, široke gume i gomila hromiranog lima po
celom usranom autu koji se mogao kupiti za upola manje novca nego što je
koštala dodatna oprema. Kompleks niže vrednosti u punom zamahu.
„Zvaću te, mama”, rekao je i zalupio vrata. Ako požure, uspeće da
naprave polukružni zaokret i pobegnu makadamskim putem prema Sjeritslevu
pre nego što Sami bude mogao da im preseče put.
Ali onda se dogodilo nešto čudno. Na pedeset metara od njih, Sami je
nagazio na kočnicu od čega je voda pljusnula preko auta, iskočio napolje i
povikao što je glasnije mogao, „Ništa nije ostalo.” Zatim se histerično
nasmejao. „Roni ništa nije imao. Sve je na ime njegove žene. Tako da ništa
nisi dobio Karle, ništa. Tako da možeš jednostavno da se odvezeš kući u
prokleti Kopenhagen i osećaš se bedno, ti prljava pandurčino.” A onda se
ponovo zasmejao tako da se presamitio i skoro pao postrance.
Da je Karl mogao da se gnjavi sa tim, uhapsio bi Ronija zbog vožnje u
pijanom stanju.
„To je bilo čudno. Tvoj otac je jednostavno osumnjičio tebe. Znaš li zbog
čega ima takav stav?”, upitao je Asad.
„Bojim se da ga je uvek imao. Zar ponekad nije najlakše tako, Asade?”
On je dugo klimao glavom, ali uopšte nije odgovorio.
„Ovde treba da skrenemo”, rekao je Karl, iznenađen koliko je vožnja
prošla bezbolno. Asad ni u jednom trenutku nije vozio nebezbedno. Nijednom
nije nepotrebno zakočio, nijednom nije rizično promenio brzinu.
„Reci mi, Asade, da li si u poslednje vreme uzimao časove vožnje?”
On se osmehnuo. „Mnogo ti hvala na komplimentu.”
Kompliment! To je bila još jedna reč koju Karl nikada ranije nije čuo od
njega.

35

Subota, 10. maj 2014.

Kada se Širli poverila Valentini, a Valentina njoj ispričala svoj san, njih dve su
se udaljile, što definitivno nije bilo ono što je Širli želela.
 „Zar ne bismo mogle da se nađemo večeras i malo ćaskamo?”, pitala ju je
narednih dana, ali posle nekoliko odbijanja, Širli je shvatila poruku.
Valentinin san ostavio je utisak na nju, pa je Širli počela da gleda Vandin
kaiš na prozorskoj dasci sa obnovljenom i pojačanom sumnjom. Da li je zaista
bilo isključeno da to jeste bio Vandin kaiš? Kada su poslednji put razgovarale,
Valentina je pomenula druge događaje ovde u Akademiji za upijanje prirode
koji su delovali sumnjivo.
I zašto ju je Valentina tako iznenada i neopozivo odbacila? Za nju, ta
potpuna promena raspoloženja izgledala je kao da je ona pod uticajem nekoga
ili nečega.
Da li je možda razgovarala sa Pirjo? Da li je to zaista bilo moguće, s
obzirom na to da je Valentinin san konkretno optuživao Pirjo, i da je Malenin
iznenadni nestanak iz bolnice toliko brinuo Valentinu?
Da li su Valentina i Pirjo mogle da imaju novi, skriveni plan? Širli je bila
sklona da misli da je to moguće, pošto je Valentina sada volela da sedi na
suprotnoj strani sale za okupljanje, što dalje od nje, tamo gde je Pirjo ulazila u
salu.
Imala je iznenađujuće jak osećaj da je ta vrsta veze koja je nastala između
njih dve prevazilazila normalan odnos između Atuove desne ruke i jedne od
običnih učenica.
Istovremeno, Širli je mogla da oseti kako je Pirjo prati pogledom na
potpuno drugačiji način kad god bi se srele. Njene oči tražile su informacije,
ali su izbegavale kontakt. Zapravo, Pirjo uopšte nije razgovarala sa njom za
sve to vreme. Možda bi je pozdravila pokretom glave, ponekad čak
nameštenim osmehom, ali to je bilo sve.
Širli je nekoliko puta pomislila da mora da razgovara sa Atuom o tome,
ali ta vrsta zahteva uvek je išla preko Pirjo, pa kako je onda mogla to da
uradi?
Povremeno je i strahovala i verovala da se Pirjo okomila na nju. A ako
jeste, za Širli nije bilo budućnosti u Akademiji za upijanje prirode.
Zbog toga se našla u strašnoj dilemi. Jer u kakvom god položaju bila, i
bez obzira na to kakva sredstva je Pirjo koristila da obeleži svoju teritoriju,
ona je odlučila da ostane u centru, po svaku cenu. Šta je drugo mogla da radi
sa svojim životom?
Da li je trebalo da se vrati u London sigurnoj nezaposlenosti, zapuštenim
stanovima, istim navikama i nevoljama kao i ranije - uzgrednom, lošem seksu
sa nepoznatim ljudima pored kojih nije ni želela da se probudi? Ne, to se neće
dogoditi, ni pod kakvim okolnostima. A da li će iko žaliti zbog činjenice da se
nije vratila? Ne, ni to se neće dogoditi. Zapravo, nije mogla da se seti nikoga,
osim svojih roditelja, ko bi uopšte imao pojma da je ona otišla. A kada se
stvari objektivno sagledaju, čak ni njeni roditelji nisu želeli da imaju ikakvog
posla sa njom. Oni su joj to sasvim jasno stavili do znanja. Za vreme njenog
boravka ovde u centru pisala im je bar deset puta, a jedini odgovor koji je
ikada dobila bila je kratka poruka u kojoj su joj u nekoliko preciznih reči
poručili da sve dok ostane na tom nehrišćanskom mestu, ne treba da se trudi
da im ponovo piše.
Sa tom odlukom duboko ukorenjenom u sebi, Širli je pokušala da pogleda
Pirjo u oči na subotnjem okupljanju, da bi ona znala da treba da razgovaraju.
Uspela je samo na trenutak, kada je Pirjo pogledala pravo u nju bez ikakve
primetne odbojnosti.
Možda se na trenutak čak pojavio nagoveštaj pomirljivog osmeha na
njenim usnama.
Širli se ponovo sva ohladila kada se taj osmeh zamrznuo na Pirjinom licu.
Da li je ona to gledala u ženku pauka koja je osetila kako njena mreža
podrhtava?

36

Kuća se nalazila na drugoj strani grada, tako blizu obale da nije trebalo
mnogo u pogledu klimatskih promena i podizanja nivoa mora da sasvim
nestane. Bila je očigledno zapuštena i neupotrebljiva kao trajno stanište, pa bi
taj gubitak bio beznačajan.
„Ovo zaudara kao kamilja balega”, bio je Asadov komentar na to mesto.
„To su Severno more i morska trava, Asade. Nije to ništa.”
Pokazao je na figuru koja se pojavila na vratima, pokušavajući da izgleda
impozantno uprkos pogrbljenim leđima.
„Johanes Tausen, Asade. Tako bi pravi profesor emeritus teologije trebalo
da izgleda.”
„Emeritus?”
„Bivši, Asade. Drugim rečima, penzionisani.”
 „Izvinite, rukujem se levicom”, rekao je profesor pružajući im pipak koji
je bio tako zgrčen od reumatskog artritisa da je delovalo kao da se rukuje
stegnutom pesnicom. Karl je pogledao čovekovu drugu ruku, koja je bila još
gora, zapravo neupotrebljiva. Zaista mu se slamalo srce od pogleda na nju.
„Ako se izuzme bol, naviknete se na to”, rekao je Tausen i pozvao ih
unutra.
Ruka mu se tresla dok je sipao čaj koji je prijatno mirisao na Erl Grej, pre
nego što je seo ispred njih sa koncentracijom nekoga ko se sprema da otkrije
tajne univerzuma. A kada je neko vreme govorio nakon što su mu objasnili
zašto su došli, Karl je shvatio da verovatno i jeste bilo tako.
„Da, održao sam kratki niz predavanja na Otvorenom univerzitetu u jesen
1995, tako da su svi mogli da im prisustvuju.”
„Kurs se zvao Od zvezdanih mitova do hrišćanstva - da li je to tačno?”,
upitao je Karl.
„Da, baš tako, i odziv je bio veliki, zahvaljujući veoma kontroverznoj
temi. U novije vreme možete da nađete razne vrste tumačenja tih tema, tako
da ih niko više ne oglašava na sva zvona na taj način. To su izvorno bile
teorije koje je u to vreme prihvatila jedna mlada Amerikanka, i privukle su mi
pažnju. Ona je osporavala uvrežene naučne stavove i izazvala dosta
kontroverzi u američkom biblijskom pojasu16, što je zapravo predstavljalo
prilično osveženje. Čuo sam da na Jutjubu možete pronaći predavanje koje je
pomalo slično mome, ako ste zainteresovani; mislim da se zove Zeitgeist.17
Nisam ga gledao jer ovde nemam internet, ali to mi u suštini ne smeta.”
Gurnuo je zdelicu sa šećerom prema Asadu i sa zanimanjem posmatrao
kako se ona polako prazni. „Imam još u kuhinji”, rekao je glasom punim
poštovanja.
Asad je podigao ruku; uzeo je koliko mu je trebalo.
„Mislim da se sećam čoveka o kome govorite. S tim u vezi, verovatno
treba da znate da iako tema ne bi izazvala čuđenje i neodobravanje u ovoj
zemlji, kurs takve vrste uvek privlači mnogo skeptika i, možda još više, onih
koji se njihova sušta suprotnost. To je tema koja sama po sebi lako postaje
dogmatska. Mislim da se to moglo dogoditi mladoj ženi koju sam pomenuo, a
bojim se da se dogodilo i Franku.”
„Sećate li se njegovog prezimena?”
On se osmehnuo. „Trebalo bi da vam je drago što se sećam i njegovog
imena. Ne, nismo upotrebljavali prezimena. Naravno da se nalazilo na spisku
mojih studenata, ali nisam pregledao taj spisak.”
 „Spisak. Da li još postoji?”
„Zaboga, ne. Nemam naviku da čuvam papire.”
„Mislite li da je spisak možda sačuvan na Univerzitetu?”
„Definitivno nije. Ne čuvaju ih duže od deset godina. Rekao bih i manje.
Verovatno ih bacaju posle pet godina.”
„Da li vam ime Frank Skot nešto znači?”
„Skot?” Čitav minut je premišljao o tome. „Ne, Skot ne. Mislite li da se
tako prezivao?”
Karl je slegnuo ramenima. „To je jedino prezime koje smo čuli. Ali niko u
Danskoj ne zove se Frank Skot.”
On se osmehnuo. „Pretpostavljam da je to onda pogrešno prezime.”
Karl je blago klimnuo glavom. To je imalo smisla. „Kakva je on bio
osoba, da li se sećate?”
„Sećam se, jer se Frank razlikovao od većine ljudi. Mislim da mogu sa
sigurnošću da kažem da je on doživeo neku vrstu buđenja, koliko se sećam. I
zbog toga je verovatno postao najradoznaliji student koga sam ikada imao. Ne
zaboravljate nekog takvog, zato što mi predavači volimo da imamo nekog ko
pomaže u vođenju diskusije.”
„Da li je to bio ovaj momak?”, upitao je Asad, dajući mu fotografiju
čoveka sa folksvagen kombijem.
On se već zagledao u sliku skupljajući oči pre nego što je dohvatio
naočare sa stola i stavio ih na nos.
„Pa, prošlo je više od osamnaest godina, ali sasvim lako bi mogao da bude
on.”
Da li su mu dosta vremena dok je zamišljeno klimao glavom.
„Da, verujem da je to on. U svakom slučaju, sada se mnogo bolje sećam
tog čoveka, a za to mora da postoji razlog. Kao što rekoh, to bi sasvim lako
mogao da bude on.”
„Raspitujemo se za njega u vezi sa saobraćajnom nesrećom na
Bornholmu, i bili bismo zahvalni za bilo kakvu informaciju koja bi nam
mogla dati predstavu o tome gde se on sada nalazi. Dakle, čega se sećate u
vezi sa Frankom?” upitao je Karl.
Istanjena koža oko obrva Johanesa Tausena blago se nabrala. Brinuo se da
li će na kraju reći nešto netačno i možda nepotrebno nekome naneti štetu.
Karl je to video već hiljadu puta.
 „Samo nam recite ono što vam padne na pamet. Pobrinućemo se da
pravilno izdvojimo informacije, to vam obećavam”, rekao je, dobro znajući da
to nije moguće. Jednom izgovorene reći ne mogu da se povuku.
„Shvatam.” Čovek je nekoliko puta s naporom progutao pljuvačku.
„Dakle, zaista verujem da se sećam kako mi je u nekom trenutku rekao da su
mu moja predavanja promenila život. Dala su mu jasniju sliku o putu koji je
pred njim.”
„A kakav je to put bio?”
„Mislim da ću morati kratko da izložim o čemu se radilo u tom nizu
predavanja”, rekao je. „Onda na osnovu toga možete da izvedete zaključke po
sopstvenoj volji. Veliki deo tih predavanja sastojao se od donekle smelih
tumačenja. To nije nešto u čemu sam se od tada isticao, ali bilo je zabavno.”
Na ove reči, oči su mu jače zasijale. Možda zbog toga što je još jednom
trebalo da bude predavač, ili zbog toga što je ono što je nameravao da im kaže
imalo poseban značaj za njega.
„Vi znate za astrološke znake, zar ne? Lav, škorpija, devica i tako dalje.
Dvanaest zvezdanih znakova, i svaki je povezan ne samo sa godišnjim
dobima, nego i sa kretanjem Zemlje. Tim zvezdanim znacima pridaje se
specijalno značenje u horoskopima - to je pomalo obično čaranje, ako mene
pitate, ali ipak ima osnovu u nekom vidu zemaljske stvarnosti, bar što se tiče
severne hemisfere. Vodolija, na primer, predstavlja vreme životodavne
prolećne kiše.”
„Ja sam lav”, ubacio se Asad. „I, što je zabavno, moje ime takođe znači
lav”, dodao je.
Profesor se osmehnuo. „Svi ti astrološki znaci stvaraju oko Zemlje krug
koji se naziva Zodijak. S protokom godina, Sunce prolazi kroz taj krug u
velikom prstenu, dok se Zemlja okreće oko svoje ose jednom dnevno u
malom krugu između četiri tačke: sunčevog izlaska, zenita, najviše tačke u
kojoj se Sunce nalazi na nebu, sunčevog zalaska, i najzad nadira, koji je
najniža tačka. Pratite li me?”
Karl je klimnuo glavom. Ovo je bilo elementarno znanje o toj temi. „Ja to
zovem jutro, podne, veče i ponoć”, rekao je suvo.
Profesor se osmehnuo. „A prema astronomskom shvatanju, te tačke
odgovaraju solsiticijima, sredini leta i sredini zime, i ekvinocijima, proleću i
jeseni. Dakle, ako nacrtate dve osovine između zenita i nadira, i između
podizanja i spuštanja - ili, u astronomskom smislu, između dva solsticija i dva
ekvinocija - preko krugova koje ocrtava Sunce pojaviće se krst, poznat kao
Sunčev krst.”
 Pognuo je glavu i podigao obrve. Verovatno se bližio nekoj vrsti poente.
„Neki nazivaju ovaj krst razapetim Suncem. Zapravo, možete da ga nađete
urezanog u stenama još od praistorijskih vremena, i u tome nalazimo temelj
za brojne religije i teorije kojima su svima Sunce i Zodijak izvorišne tačke.”
Uz malo muke i truda, uspeo je da iz nekakve žute kutije izvuče gumiranu
pastilu od sladića, koju je na trenutak žvakao da podstakne lučenje pljuvačke.
„Da skratim priču, mnoge religije mogu se definisati na osnovu priča
nadahnutih konstelacijama nebeskih tela, i to je bila srž mojih predavanja.
Sunce, koje je krug kao i Zodijak, od drevnih vremena - što je sasvim
razumljivo, s obzirom na njegove životodavne osobine - predstavljalo je
Stvoritelja i Boga, svetlost sveta i spasitelja čovečanstva. Bezbrojne svetske
religije kasnije će pretočiti transformacije zvezdanih znakova i Sunca u brojne
priče o bogovima Sunca i drugim mitološkim figurama. U mojim
predavanjima demonstrirano je da su sve te priče kroz vekove bile manje ili
više identične, bez obzira na to o kojoj se religiji radi.”
„Egipćani su imali boga sunca Horusa”, prokomentarisao je Asad.
Starac je uperio svoj iskrivljeni kažiprst prema njemu.
„Baš tako, prijatelju moj. Pogodili ste pravo u metu. Tri hiljade godina pre
Hrista, ljudi su obožavali Horusa, koji je predstavljao svetlo, i Seta, koji je
predstavljao tamu. Legenda o dva boga kazuje da svakog jutra Horus, dobri
bog svetlosti, dobija bitku protiv Seta, koji se pojednostavljeno može
prikazati kao zli bog, bog mraka. Kada se ovo prenese u druge religije,
govorimo o Bogu i đavolu, i mnoštvu drugih stvari. Ali hijeroglifi koji nam
tako detaljno prenose ovu priču, i to hiljadu i po godina pre Hirsta, takođe
prenose i veliki broj drugih priča koje bi mogle da vas iznenade. Zapravo,
činjenica je da se skoro svaka ličnost iz Starog zaveta već tada pojavljuje vrlo
detaljno opisana. Mojsije, u korpi ispletenoj od trske, u Egiptu je bio poznat
kao Mises, a u Indiji kao Manu, ili kao Minos na Kritu, na primer. Hijeroglifi
takođe prepričavaju priču o Noju i potopu, koja se može pročitati u najranijem
velikom delu svetske književnosti, vavilonskom epu o junaku Gilgamešu,
2600 godina pre nove ere. Ljudi jevrejske vere verovatno će tvrditi da oni
imaju ekskluzivna prava na ove priče, ali moglo bi se reći da je zanimljivo što
se mnoge od priča iz Novog zaveta takođe nalaze u tim hijeroglifima.”
„Mislite na priču o proroku Hristosu”, odvažio se da se umeša Asad. „Tri
mudraca, Vitlejemska zvezda i sve ostalo?”
Karl je ostao bez reči. On je možda odrastao u Vendsiselu, gde su dečaci
brzo učili Sveto pismo, ali to što je Asad kao musliman bio podjednako
upoznat sa istorijom hrišćanstva bilo je nešto sasvim drugo.
 Profesor je ponovo uperio kažiprst leve ruke u Asada. To je definitivno
bila navika koju je stekao dok je godinama radio kao predavač.
„Tačno. A ranije pomenutog Horusa 25. decembra rodila je devica.
Njegovo rođenje najavljeno je zvezdom koja se pojavila na istočnom nebu.
Obožavala su ga trojica kraljeva. Postao je učitelj u dvanaestoj godini, a u
tridesetoj je kršten, posle čega mu se pridružilo dvanaest učenika - sledbenika,
mogli biste da kažete - sa kojima je on putovao i izvodio čuda. Izdao ga je
Tifon, i razapet je i vaskrsao posle tri dana.” Okrenuo se prema Karlu. „Zvuči
poznato?”
„Dakle, nek sam proklet”, izlanuo je Karl bez razmišljanja.
„To možda i nije najprikladniji izraz u ovom kontekstu - pre je upravo
suprotno, po mom mišljenju”, rekao je profesor uz osmeh.
„Ali kakve to veze ima sa tim Frankom?” upitao je Karl.
„Samo trenutak, ima toga još. Kada pogledate najistaknutije figure u
različitim religijama kroz istoriju, videćete da kod njih postoji veči broj
potpuno zajedničkih karakteristika. Pomenuo sam sličnosti u životu Horusa i
Hristosa, ali baš takvi elementi pojavljuju se i u većem broju drugih religija:
vreme i datum rođenja, tri mudraca, zvezda vodilja, sledbenici, čuda, izdaja,
raspeće, smrt i uskrsnuće, da pomenem samo one najvažnije. Sve te priče
slične su u odnosu na onu o grčkom bogu Atisu; persijskom bogu Mitri, 1200
godina pre Hrista, Krišni u Indiji, 900 godina pre Hrista, Dioniziju u Grčkoj,
500 godina pre Hrista, i u mnogo drugih zemalja, uključujući Hindustan,
Bermudska ostrva, Tibet, Nepal, Tajland, Japan, Meksiko, Kinu i Italiju, da
imenujem samo neke. Svaki put ista priča, sa nekoliko modifikacija.”
„Modifikacije?”, Asad je delovao istinski zbunjeno.
„Promene, prilagođavanja, znate.”
Asad je klimnuo glavom, sa neodređenim izrazom lica koji Karl nije
mogao sasvim da protumači.
„Stekao sam utisak da je taj Frank koga tražimo bio obožavalac sunca ili
nešto u tom stilu”, rekao je Karl. „Ali možda grešim. Kako se on uklapa u sve
ovo što ste nam ispričali?”
Profesor je ponovo podigao svoj deformisani prst u vazduh. „Strpljenja,
gospodine Merk. Stići ćemo i do toga.”
Posegnuo je za još jednim slatkišem. „Moraćete da mi oprostite. Sa jedne
strane usta uklonjena mi je pljuvačna žlezda. Rak, razumete, tako da mi je
potrebno nešto da natera preostale žlezde da luče kako mi se usta ne bi
previše sušila. Ovi slatkiši su zaista dobri. Molim vas, poslužite se.”
 Gurnuo je kutiju prema njima. Samo je Karl bio dovoljno pristojan da
prihvati ponudu.
„Ovo je složeno pitanje, i mogao bih o tome da govorim satima.” Profesor
se nasmejao, tako da nije bilo sumnje u to. „Ali ne plašite se. Ono do čega
pokušavam da dođem jeste da zajednički imenitelji svih religioznih istorija
potiču iz astronomskih i, vrlo često, astroloških pojava.
Na primer, pogledajmo taj deo sa rođenjem: rođen od device 25.
decembra, tražila ga tri mudraca, tri kralja, koja su pratila zvezdu sa istoka.
A evo i astronomskog objašnjenja: zvezda koja se najjasnije vidi na
severnoj hemisferi u decembru je Sirijus, koji je poravnat sa tri zvezde u
Pojasu Oriona, izvorno nazvane…”
„Tri kralja”, sugerisao je Asad.
Savijeni kažiprst ponovo se podigao uvis. „Tačno tako. Dakle, tri kralja
poravnata su sa najvidljivijom zvezdom na nebu, a istovremeno ta tri kralja
25. decembra pokazuju direktno dole prema zalasku sunca. Stoga se to može
gledati kao da tri kralja prate zvezdu na istoku prema solsticijumu, simbolu
života i spasitelju ljudi. A iznad svega toga sija sazvežđe Device, koje je
takođe poznato kao Kuća hleba. Najzad, možemo pogledati mesto rođenja u
našoj hrišćanskoj tradiciji, Vitlejem, i prevesti njegovo ime sa hebrejskog, što
znači tačno…”
„Kuća hleba?”, pretekao ga je Asad.
„Da, tako je. A ako pogledamo drugi zajednički imenitelj u ovim
različitim religijama, krst i raspeće, ponovo moramo da usmerimo pažnju na
astronomska objašnjenja. Sunce je 22,23. i 24. decembra, kao što većina ljudi
zna, na svojoj apsolutno najnižoj tački u godini. To naročito dobro znamo mi
ovde na severu, jer su ti dani najmračniji u godini, i u stara vremena oni su
doživljavani kao sama smrt, jer se nije znalo da li će Sunce ikada ponovo
izaći. Istovremeno, 22. decembra sazvežđe Krsta bilo je izuzetno jasno
vidljivo na nebu pre nekih dve hiljade godina, i posle tri dana posmatranja tog
sazvežđa, Sunce je - u iskušenju sam da kažem, bogu hvala - ponovo počelo
da se pomera na sever. Dakle, Sunce, sam simbol božanskog, tri dana visilo je
ispod sazvežđa Krsta, posle čega je uskrsnulo. Naš Isus Hristos deli tu
sudbinu sa većinom drugih bogova sunca.”
„Da li je ovo nešto o čemu se otvoreno raspravlja na fakultetima
teologije?”, upitao je Karl.
Johanes Tausen je blago odmahnuo svojom zdravijom rukom. „Naravno,
većina ovog dobro je poznata, ali sveobuhvatne astronomske interpretacije
poput ove nemaju svoje mesto u studijama teologije.”
 „Vrlo čudno”, rekao je Karl, ne znajući šta da radi sa ovim znanjem.
Možda je moglo biti zabavno da ga je istresao na svojim časovima veronauke,
ali sveštenik mu se verovatno ne bi zahvalio na tome.
„Postoji i mnogo drugih pojava koje ukazuju na međuodnos nebeskih tela
i ovih predanja, kao što znamo iz Biblije i tradicije mnogih drugih religija. Ali
obećavam da ću uskoro završiti”, rekao je Tausen sklopivši oči, kao da želi da
bude siguran da će se setiti najvažnijih činjenica.
„Mogu samo da kažem ovo: ako posmatrate Isusa na opštem nivou kao
davaoca samog života, kao sina Sunca ovde na Zemlji”, nastavio je da govori
i dalje sklopljenih očiju, „onda je ideja preneta doslovno iz pradavnih
vremena u smislu da Isusova glava, sa oreolom oko nje i krstom iza nje,
upravo predstavlja Sunčev krst na Zodijaku. Isus je sin Boga, svetlost sveta
koja se bori protiv mračnih sila. A ako želite da ulazite u pojedinosti, trnova
kruna je prosto senka koja se pojavljuje kada sunce sija kroz vrhove drveća.”
Okrenuo se licem prema njima. „Mogu da razumem ako je ovo teško
prihvatiti. Zapravo, i meni je takođe teško da to prihvatim, a kao teolog i
čovek vere priznajem da je to na mnogo načina gorka pilula za gutanje. Ali
pošto sam vam to rekao, ovo je samo srž niza predavanja, i to možda previše
zgusnuta za ovu priliku.”
Asadovo lice bilo je izduženo, ali tako je to sa skepticizmom - on ima
mnogo lica.
„Sve ovo zvuči potpuno… neverovatno”, rekao je Karl tiho. „Mora da ove
teorije poseduju potencijal da uzdrmaju temelje skoro svake religijske grupe.”
Stari profesor se osmehnuo. „Uopšte ne. Možete izabrati i da kažete kako
je ovo jedina priča koja je značajna za ljudski rod. Činjenica da se ona
ponavlja iznova i iznova sasvim je prirodna, s obzirom na to da je ljudskom
rodu oduvek bio potreban spasitelj i pomiritelj. A tako i ja gledam na to.
Stvarno dobra i u mnogim aspektima dobro utemeljena priča za sva
vremena.”
„A pretpostavljam da je i Frank tako mislio. Zar se ne slažete?”, upitao je
Asad.
„Da, apsolutno, i to je zapravo suština. Kada je toliko poznatih religija
zasnovano na astronomskim pojavama kao što su Sunce i zvezde, koji se
kreću po svojim putanjama, to je verovatno zbog toga što je sav život na
Zemlji i u univerzumu posledica delovanja tih konstelacija, a to nam zauzvrat
daje objašnjenje za postojanje svega - čak i samog Gospoda, moglo bi se
reći.”
Neko vreme zagledao se uprazno, kao da je njegova poslednja rečenica
vodila do male epifanije. „Kada već pričamo o tome, zapravo mislim da se
sećam nekih stvari koje mi je rekao kada smo poslednji put razgovarali.”
Karl je zadržao dah.
„Rekao je nešto u smislu: Ako želiš da obožavaš sve što je božansko
istovremeno, sve što ne možeš da razumeš, moraš da priznaš ono jedino što
znamo zasigurno: da nam je Sunce dato u vidu života, i da nam je priroda
data u vidu hleba. Horus je bio prvi bog Sunca na svetu, i stoga je Horus
takođe ime prvobitnog instinkta u čoveku, koji nam naređuje da obožavamo i
Sunce i prirodu s poštovanjem i pažnjom. Sve su to stvari koje danas ne
radimo, ali bi trebalo da počnemo. A onda je, mislim, dodao: Što je pre
moguće.”
„I to je poslednje što je rekao?”, upitao je Karl, pomalo razočaran.
„Da, i onda mi je, naravno, zahvalio.”
„Mislite li da ga je to učinilo novovercem?”, upitao je Asad.
„Pa da, to je vrlo verovatno.”
Asad se okrenuo Karlu. „To smo čuli već nekoliko puta, Karle.”
On je klimnuo glavom. Ljudi na Bomholmu svuda su videli znake. Čovek
koji je pronašao sunčevo kamenje. A slepa žena Beate Vizmut je to takođe
osetila.
„Šta je ono beše Beate Vizmut rekla Rose o tome, sećaš li se, Asade?”
Asad je pola minuta prelistavao svoju beležnicu dok su ga profesor i Karl
posmatrali. „Evo ga. Rekla je da je Frank bio ’pravi kristal’, i da je video
pravu svetlost i odražavao se u njoj, i od tada nije mogao da živi bez nje.”
„Eto”, rekao je profesor klimajući glavom. „Treba da tražite čoveka koji
živi na takav način. Čoveka koji obožava Sunce i prirodu, i Horusa kao njihov
simbol.”
„Počeli smo sa pitanjem šta je on želeo da uradi sa svojim životom pre
vašeg fascinantnog izlaganja. Mislite li da je odgovor da je možda želeo da
postane novi mesija, i da je pronašao sredstva za to pomoću vaših predavanja?
Da li postoji takva mogućnost?”, upitao je Karl.
Starac se namrštio. „Sumnjam u to”, rekao je. „Ali nikad se ne zna, zar
ne?”
 37

Nedelja, 11. maj 2014.

Kada se Pirjo probudila, telo joj je podrhtavalo od nekog neprijatnog osećaja,
poput onoga koji imate pre ispita za koji se niste pripremili, ili ujutro posle
svađe koju niste razrešili.
Pogledala je na sat, svesna da bi mogla i da ustane iz kreveta i završi sa
tim. Za manje od minuta ionako će se uključiti budilnik. Bilo je 3:59,
četrdeset pet minuta pre izlaska sunca.
Čula je Atuove korake u hodniku, dok je on, kao i uvek, kretao na obalu
gde će dočekati prve zrake sunca molitvama, uprkos oblacima teškim od kiše
koji su se pojavili na nebu.
Kao i on, Pirjo je imala svoju rutinu.
Za početak, morala je da probudi tek pristigle polaznike kursa, a zatim da
ode pod tuševe u središnjem dvorištu da izvede uobičajeni postupak čišćenja
sa zajedničkim tuširanjem i sušenjem na tremu, uz gledanje u sunčev oreol
dok se polako diže iznad horizonta.
Posle ovoga, novi polaznici kursa vratiće se u svoje sobe da izvedu
kratku, tihu vežbu pevanja Nebeskoj sferi.
Stalni stanovnici i privremeni pomoćnici već su radili na svojim
zadacima, a sada je Pirjo trebalo da obiđe sve kuće i proveri da li su svi
stanovnici centra spremni. S vremena na vreme neko bi se uspavao, a
ponekad bi se neko i razboleo. Da Pirjo nije bila tu da proverava i pomaže,
čas buđenja mogao bi da bude poremećen zbog onih koji kasne i koji bi se
iznenada pojavili u toku obreda. Atu im je utuvio u glavu da će prekršioci
pravila koji kasne morati da nađu nešto drugo da rade, ali to se ponekad ipak
dešavalo.
Ovog jutra troje ljudi bilo je bolesno. Povraćali su cele noći i njihove sobe
bile su zagušljive od zadaha isparenja iz pokvarenih stomaka. Pirjo je dvoma
donela biljni čaj, a trećeg ostavila da spava, što je često bio najbolji lek.
Sasvim razumljivo izbačena iz rutine, Pirjo je izašla u hodnik koji je
povezivao male kabine. Obično bi do sada već bila na putu do kruga od
drvenih stubova, tako da je slučajno načula razgovor koji nije bio namenjen
njenim ušima.
 Muškarci su izlazili znatno pre okupljanja, i stoga su se već polako gegali
kroz hodnik. Svetlost je i dalje bila slaba, ali prepoznala je korake i glasove
dvojice najstarijih učenika: jednog koji se brinuo za useve u plastenicima, i
drugog koji je pomagao u izgradnji novog kruga od drvenih stubova sa
severne strane. Pred njima je bio dug dan ispunjen teškim poslom, tako da je
bilo razumljivo što nisu žurili.
„Da li da ovo iznesemo pred Atua?”, upitao je jedan.
„Ne znam”, rekla je nejasna figura pored njega.
„Ne možemo to da iznesemo pred Pirjo. To bi bilo kao da unapred biramo
stranu.”
„Ali ako nastave da se dešavaju stvari koje ne bi trebalo da se dešavaju, u
kojima Pirjo ima nekog udela, gde ćemo onda naći unutrašnji mir?”
„Mislim da Pirjo nema nikakvog udela u tome. Širli je ta koja uništava
harmoniju ovog mesta, a ne Pirjo.”
„Da, verovatno si u pravu. Dakle, ne misliš da bi trebalo da odemo kod
Atua i tražimo od njega da zaustavi tračeve?”
„Ne, zašto? Širli se ne uklapa ovde. To će se samo rešiti kad ona ode.”
Pirjo se zaustavila da je oni ne bi videli kada skrenu iza ugla pored
sledećih vrata.
To će se samo rešiti kad ona ode, rekli su. Kako je Pirjo gledala na to, nije
moglo da se dogodi dovoljno brzo.
Skrenula je prema svojoj kancelariji, prošla pored vrata Atuovih odaja i
umesto njih otvorila sledeća koja su vodila u kontrolnu sobu solarnog
električnog sistema.
Trebalo joj je samo dva minuta da skine zaštitne ploče sa razvodne kutije i
transformatora i ostavi ogoljene kablove.
Dakle, ipak je na kraju obratila pažnju na to.

Jutro je bilo maglovito, ali baš pre nego što se sunce pojavilo iznad horizonta,
oblaci su se razišli i sve je odjednom postalo neopisivo lepo.
Atu je čekao kao i obično, izdignut sedam metara na platformi u krugu od
drvenih stubova, sa kosom koja je mokro sijala, pogleda okrenutog ka izlasku
sunca na istoku, zanesen sjajem iznad mora.
Kosa mu je sijala kao zlato, a njegova žuta odora treperila je na jutarnjem
povetarcu. Bio je lep kao bog.
Okrenuo se prema njima, i sve se utišalo.
„Pozdravimo Sunce rukama podignutim uvis”, rekao je.
Trideset pet parova ruku ispružilo se prema moru, i ostale su nepomične
dok on nije rekao svojim sledbenicima da duboko udahnu dvanaest puta, a
onda puste da im ruke skliznu niz telo tako da se sva preko noći uspavana
energija aktivira.
„Osećam vas, i vidim vas. Abanšamaš, Abanšamaš”, šaputao je pružajući
ruke ispred tela, od čega su žuti rukavi zalepršali. „Vidim vas”, šaputao je.
„Vidim vas, i vaše duše me pozivaju. Vi ste spremni.
„Danas je sto trideset prvi dan u godini, i produžio se za devet sati i
dvadeset dva minuta. Tri dana od danas, izaći će pun mesec, a Sunce će dobiti
snagu njegovim dolaskom. Suncokret, cvet Sunca, svuda je u cvatu, naporedo
sa srčenjakom i orhidejom. Upravo sada, u našim staklenim baštama bujaju
grašak, luk i krastavac. A na našim trpezama uskoro će se naći i krompir i
špargla. Zahvalimo na tome.”
„Horuse, Horuse, blagoslovljen zvezdom, prožet suncem”, jednoglasno su
uzviknuli okupljeni, „dopusti nam da budemo tvoje sluge i svedočimo o moći
koju nam daruješ. Dopusti nam da pratimo tvoj put i obožavamo ga, tako da
naši potomci mogu da pronađu utehu u tvom naručju. Daj da budemo spremni
kada odeš na počinak, i da nikada ne zaboravimo razlog tvog prisustva.”
Zaćutali su isto tako naglo kao što su i počeli da viču, na isti način kao i
uvek.
Atu je ispružio ruke ka njima. „Setimo se da je zvezda vodilja ono što mi
pratimo, i istovremeno se pazimo da ne pripisujemo bogovima takozvano
postojanje. Hajde da umesto toga živimo u večnoj svesti o našem neznanju što
se tiče onoga što je sveopšte, i brinemo o svom neposrednom okruženju.
Hajde da se, umesto da uvek tražimo, koncentrišemo na učenje i
zadovoljavanje manjim. Jednostavno osetite prirodu i prepustite joj se.
Jednostavno shvatite da je čovek samo jedan nevažan deo svega što postoji, i
da je pojedinac važan jedino u smislu svoje skromnosti u društvu drugih.”
Spustio je pogled pravo na njih.
Kada je susreo Pirjin pogled, bio je pun nežnosti, a ona je stavila ruke
ispod svog trudničkog stomaka, znajući da bi i ona trebalo da bude srećna.
Umesto toga, imala je osećaj očajanja i nelagode. Bilo je to nešto što nikada
ranije nije doživela tokom njihovih okupljanja.
Ako brzo ne krene u akciju, izgubiće kontrolu.
 Okupila je novajlije, jednog po jednog. Sve su to bili ljudi puni poverenja
koji su od prvog okupljanja počinjali da dišu dublje, jednostavno zbog toga
što im se Atu obraćao i zbog toga što je to bio tako dragocen osećaj. Njihova
vera i poštovanje nisu smeli da trpe. Kada bude ovde stajala za šest meseci sa
Atuovom bebom u naručju, i dalje će morati da bude ovakva kao što je sada,
besprekorna, kao ikona. Majka Atuovog deteta, iskupiteljevog sina.
Sada se Atu osmehivao odozgo, kao otac svojoj deci.
„Onima među vama koji su novi, dozvolite da vam kažem da ste stigli do
tačke kada ćemo zajedno proći kroz niz vežbi upijanja prirode. A kada
završimo sa tim, zamoliću vas da dođete ovamo gore kod mene sa svojim
učiteljima. Verovatno ste već osetili da duhovni putevi koje su mnogi od vas
izabrali u toku života na ovom mestu nemaju značaja. Niste došli da se bavite
razumevanjem samih sebe, ili da se fokusirate na ono na šta se fokusiraju
drugi duhovni pokreti. Niste ovde da biste se koncentrisali na svoju dušu i
svest, ili da se prepuštate dogmama ili verovanjima. Ovde ste sa jedinim
ciljem: da naučite da budete. Za nas, Horus je sve, ali ne samo zato što Horus
u mnogim aspektima predstavlja milenijume različitih domišljatih ljudskih
tumačenja i čuđenja pitanjima odakle smo došli, i, pogotovo, zašto smo došli.
Vi možda mislite da ovde postoji podjednako mnogo misticizma i čaranja kao
u drugim duhovnim krugovima, ali zapamtite da su ono kroz šta svakodnevno
prolazimo samo rituali. Naš zadatak ovde u centru jeste da obezbedimo da vi
možete da dostignete potrebni duševni mir jednostavnim, trajnim sredstvima,
i ništa više. Korišćenjem imena Horusa mi prosto izražavamo svoju
zahvalnost za darove života i prirode, i to da su oni dovoljni sami po sebi.
Ako možete u potpunosti da se posvetite ovome, takođe ćete dostići nivo na
kome posedujete sve ljudske karakteristike koje vam najbolje služe:
saosećanje, ljubav prema svojoj sabraći, drugim ljudskim bićima, duševni mir
da procenite sutrašnji put i moć da analizirate jučerašnjicu bez kajanja i
očajanja.”
Zatim je zatražio da svi sednu na zemlju.
„Sva nauka izgrađena je na poređenju poznatog i nepoznatog, pa
stoga…”, počeo je on.

Pirjo je povukla Valentinu u stranu kada je ovaj deo seanse završen i kada su
novajlije počele da se penju uz stepenice do platforme u krugu od drvenih
stubova, sa licima ispunjenim iščekivanjem, dok su stalni stanari centra pošli
na obavljanje svojih svakodnevnih zadataka.
„Da?”, rekla je Valentina, očigledno ne nameravajući da dopusti Pirjo da
je odvuče za sobom.
„Imam dobre vesti, Valentina. Čuli smo se sa Malenom.”
Valentinine usne blago su se rastvorile, a ruku je podigla prema grudima.
„S Malenom?”, rekla je, dok joj se neverica jasno ocrtavala na licu.
„Da, nazvala je jutros, baš pre okupljanja. Mislim da nije uzela u obzir
koliko je sati ovde na Elandu, ali nije važno. Rekla je da je u Kanadi, u gradu
koji se zove Daton. To je malo mesto u Ontariju sa glavnom ulicom i
radnjama za snabdevanje u kojima može da kupi sve francuske specijalitete u
kojima toliko uživa. I dalje putuje od jednog mesta do drugog, i zarađuje za
život pisanjem raznih tekstova za druge ljude. Htela je da nas obavesti da je
dobro. Stvarno je zvučala srećno.”
„Stvarno?”, uzviknula je Valentina. Očigledno se nadala da če čuti nešto
više od toga. Neku ličnu poruku, možda.
„Tačno znam šta misliš.” Pirjo se osmehnula. „Zaista je imala ličnu
poruku za tebe, Valentina. Htela je da ti zahvali za tvoje prijateljstvo i sve
čemu si je naučila. Zamolila me je da ti to kažem. Kaže da je sada vrlo srećna,
i posebno je htela da ti to znaš.”
„Prijateljstvo - da li je upotrebila tu reč?”
„Da, i glas joj je bio veoma topao kada ju je izgovorila.” .
Žena se konačno osmehnula. „Da li će se vratiti?”
„Nisam je pitala. Možda, ako oseti potrebu. Verujem da ćemo se ponovo
čuti sa njom, kada bude želela da razgovara.”
Na trenutak je Valentina stajala zureći uprazno, pokušavajući da zameni
svoju uzbuđenost olakšanjem. „Iako ne mislim istinski tako, i ako je nikada
više ne vidim, pretpostavljam da je tako najbolje, sve dok je ona dobro, zar
ne?”
Pirjo je uzela za ruku. Sada je stekla njeno poverenje i pažnju. Onih pet
minuta kada je sinoć nasumično istraživala na intemetu neki daleki, daleki
francuski gradić sada se isplatilo.
„Imam još dobrih vesti za tebe”, rekla je.
Valentina se dodirnula po vratu. Da li je stvarno moglo da ih bude još?
„Imamo zadatak za tebe. Ideš na putovanje.”

„Da li bi došla kod mene na minut, Širli? Stvarno bih želela da popričam sa
tobom. Stigli smo do tačke kada moramo da razgovaramo o budućnosti, zar se
ne slažeš?”
Žena je ispravila svoju odoru na stomaku i bokovima. Bio je to pokret koji
je sa sobom donela iz svog ranijeg života, kada se i dalje trudila da izgleda
lepo, uprkos telesnoj težini.
„To zvuči… zanimljivo”, rekla je.
Možeš se kladiti da će biti zanimljivo, pomislila je Pirjo osvrćući se oko
sebe. Hodnik koji je vodio do kancelarije bio je prazan, kao uostalom i
susedna kancelarija. Još bolje, sunčevi zraci sada su postrance prodirali kroz
prozore.
Pitajući se koliko će vremena biti potrebno, pomislila je da je najbolje da
pusti Širli da prva uđe. Ako se paralizuje od početnog šoka i padne na pod,
Pirjo neće moći ponovo da je podigne. Ali opet, mogla je da donese kablove
iz garaže i zakači je na njih. To bi trebalo da završi posao, pomislila je,
odjednom osećajući sumnju. Možda će električni vodovi izgoreti, ili će doći
do kratkog spoja.
Zastala je i odlučila da ide sporije. Ovaj plan odjednom je delovao suludo,
ali kakvu je drugu mogućnost imala? Žena je morala da nestane.
„Dođi sa mnom u kancelariju, Širli. Onda ću ti reći šta imamo na umu.
Da, ti idi prva.”
Pokazala je na stolicu sa suprotne strane stola, odmah pored otvorenih
vrata koja su vodila u hodnik i do kontrolne sobe za sistem solarne energije.
„Oh, neko je ponovo zaboravio da zatvori vrata, odande dopire ta buka.
Da li bi ti smetalo da ih zatvoriš, Širli?”
„Šta je tamo unutra?”, upitala je ona, spuštajući obrve. Znak nepoverenja,
ili radoznalosti?
„O, to je samo kontrolni sistem za našu solarnu električnu mrežu.”
„Stvarno?”, rekla je Širli odmičući se od stolice na koju je upravo htela da
sedne.
Pirjo je sačekala trenutak pre nego što je krenula za njom. „Ako želiš,
mogu da ti pokažem čemu sve to služi”, rekla je navlačeći gumenu rukavicu
na jednu ruku, dok je Širli ulazila u kontrolnu sobu.
Pirjo je pogledala merni instrument. Iako je još bilo rano, proizvodnja
struje postojano je rasla. Nebo koje se videlo kroz svetlarnik takođe je bilo
sve svetlije i plavlje, zapazila je.
„Moram da priznam da ovde pomalo vlada nered. Naš električar sklonio
je zaštitne ploče sa razvodnih kutija, tako da moramo da budemo oprezne”,
upozorila je, spremajući se da gurne Širlinu ruku u zmijsko klupko električnih
kablova.
„Ne bi se dogodilo ništa naročito”, odgovorila je Širli nezainteresovano.
„Napon nije naročito visok, i vrlo teško je moguće da bi čovek poginuo od
jednosmerne struje. Morala bi da budeš u nesvesti i da ti jedna negativna i
jedna pozitivna žica budu prikačene sa strane na telo. Onda bi ti se
unutrašnjost manje ili više skuvala. Kao da si u mikrotalasnoj pećnici.”
Rekla je to baš u trenutku kada je Pirjo ispružila ruku, spremna da gurne
Širlinu ruku u pripremljenu zamku.
Ali sada je spustila ruku. U nesvesti, rekla je? Žice sa obe strane tela?
Širli je samopouzdano pogledala u nju. „Da li si znala da je na prvoj
električnoj stolici trebalo da se koristi jednosmerna struja, ali je onaj Tomas
Edison upozorio vlasti da jednosmerna struja ne može da ubije bez izuzetno
produženog i dugotrajnog mučenja? On je bio taj koji je predložio da se
umesto toga koristi naizmenična struja. Ludilo, zar ne? Edison lično! Ne, ova
jednosmerna struja bi te samo malo opekla. Možda bi bilo drugačije kasnije u
toku dana, kada sunce najjače sija, ali ne sada. Uzgred, hoćeš li da prišrafim
ove ploče nazad na mesto umesto tebe? Uostalom, ovako nije potpuno
sigurno ako bi došlo do najgoreg.”
Pirjo je bila zapanjena. „Ovaj, da, molim te. Kako, za ime sveta, znaš
takve stvari, Širli?”
„O, moj tata je bio električar. Pretpostavljam da je time zabavljao
porodicu uz ručak, onih nekoliko puta kada je odlučio da provede vreme sa
porodicom, a ne sa ortacima dole u pabu.”
Pirjo je nakrivila glavu u stranu. Širlin otac bio je električar. Da li je to
pomenula kada je popunjavala obrazac za prijavu?
„Ne, jednostavno ih ostavi tako - električar može to da sredi kada ponovo
dođe. Zaključaću vrata da se niko ne bi povredio u međuvremenu.”
Dakle, Pirjin plan A već je bio zamenjen planom B kada su sele u njenu
kancelariju.
„Slušaj, Širli”, rekla je posle kratke pauze, „bojim se da smo odlučili da te
ne prihvatimo kao stalnog člana Akademije. Žao mi je, jer znam koliko
razočaranje to mora da bude za tebe”, rekla je, očekujući automatski protest.
Ništa se nije desilo.
Nasuprot tome, Širli je samo mirno sedela, bezizražajnog lica i pogleda,
prevrćući svoje punačke ruke u krilu. Sudeći po podrhtavanju donje usne, ova
vest ju je potpuno iznenadila.
„Da, to je šteta. Ali jednostavno nemamo slobodnih mesta. Inače bi mogla
da postoji šansa. Dakle, to se neće desiti, za sada. Širli, žao mi je.”
„Ali ne razumem. Žanetina soba je i dalje slobodna”, rekla je, i dalje sa
tragom nade u glasu.
„Da, to je tačno, ali Žanet se vraća, Širli.”
Širli je mirno sedela još minut. Ruke su joj sada bile mirne, a na licu više
nije imala izgubljen izraz.
„To je potpuna laž, Pirjo”, iznenada je zarežala.
Pirjo je upravo htela da objasni Žanetinu situaciju, ali reći su joj zapele u
grlu. Takođe je htela da pojasni da postoje male šanse da Širli bude primljena
kasnije, ako bude strpljiva, ali sada su rukavice skinute.
„Ne znam zašto tako režiš i nazivaš me lažljivicom, Širli. To je zapravo
vrlo uvredljivo”, rekla je. „Mislim da moram da te podsetim da sam ja glavni
administrativni upravnik ovog centra, tako da je odluka o tvojoj budućnosti u
mojim rukama, bez obzira na to šta ti rekla ili uradila. Pa zašto onda ne
bismo… ”
„To je možda tako, ali ti lažeš, a ja nikuda ne idem.” Poslednju rečenicu je
viknula.
„Shvatam. Izabraću da ne obraćam pažnju na to”, hladno je rekla Pirjo.
„Ali imamo jednu ponudu…”
„Ljudi počinju da sumnjaju u tebe, Pirjo. Počinju da sabiraju dva i dva. Ti
deluješ toliko spremna na saradnju, ali nam samo povlačiš lance. Trenutno u
vezi sa tobom imam isti osećaj kao sa muškarcem koji ti pridrži stolicu
očekujući da mu to daje pravo da ti pipa grudi. Osećaš se prevareno, i ne
samo to. Osećaš se takođe i neverovatno izmanipulisano, a ja mogu da
govorim samo u svoje ime, ali stvarnom mrzim taj osećaj.”
„Ti izgleda uvek govoriš samo u svoje ime, Širli. Možda je zapravo to
jedan od razloga zašto će biti teško naći mesto za tebe.”
Na ovo je Širli iznenada ustala i optuživački uperila prst u Pirjo, dok je
celo njeno gojazno telo podrhtavalo.
„Ako misliš da možeš da me zaustaviš tako što ćeš me oterati, grešiš.”
Pirjo je pogledala kroz skupljene oči. „Ne shvatam. Kako da te
zaustavim?”
„Evo, opet počinjemo. Ti si jednostavno manipulator. Da me zaustaviš pre
nego što celom svetu kažem da ti znaš šta se dogodilo Vandi Fin, naravno.”
Stisnula je usne pokušavajući da se pribere, ali njen gnev i sve misli sa kojima
se borila naterali su je da brižne u plač.
Pirjo je ispustila uzdah olakšanja. Samo nekoliko suza i znaće da drži
situaciju pod kontrolom.
„Pobogu, Širli, zar se vraćamo na tu priču o kaišu? Dođi sa ove strane
stola i pokazaću ti nešto. Onda ćeš videti da si potpuno pogrešila u vezi sa
mnom i čitavom situacijom.”
Kada Širli nije pokazala nikakav znak da će je poslušati, Pirjo je okrenula
ekran prema njoj.
„Vidi šta sam našla na Internetu. Osećala sam da moram, posle našeg
poslednjeg razgovora o tom kaišu.” Kliknula je na prvi link i pojavila se
internet stranica sa naslovom „Modni kaiševi.”
„Vidiš koliko kaiševa izgleda kao onaj za koji kažeš da ga je Žanet donela
sa tavana?” Pokazala je na njih nekoliko. „Gledaj, dijagonalne sive i crvene
pruge.” Kliknula je na drugi link. „A ova firma takođe ima neke koji liče na
onaj koji si ti dala Vandi Fin. Pre šest meseci svi kaiševi izgledali su tako. To
je potpuno uobičajen kaiš.”
Širli je dunula kroz nos. Oči su joj sijale. U tom trenutku hvatale su
ravnotežu na ivici noža, i obe su mogle da padnu, tako da je Pirjo morala da
bude izuzetno pažljiva kako bi održala tu ravnotežu. Kako bi zadržala Širli u
uverenju da se njih dve bore za isti cilj.
„Znam šta sada misliš, Širli. Kaiševi na internetu nisu korišćeni, i
ogrebotina na kopči i urez na kaišu ne mogu da se objasne na taj način. Ali
gledaj šta sam još našla.”
Kliknula je na nekoliko linkova do sajtova gde su žene prodavale
garderobu iz svojih ormara. Na dva sajta prodavali su se polovni kaiševi koji
su manje-više izgledali kao onaj o kome je Širli govorila.
Bila joj je potrebna cela noć da ih pronađe.
„Gledaj, Širli. Jedan od ovih kaiševa ima ogrebotinu, a oba imaju zasek
pored rupe koji je zapravo identičan onome koji si mi ti pokazala. Možeš li da
vidiš sličnost? Četiri rupe, i tu su tragovi nošenja, baš kao na kaišu za koji
misliš da je bio Vandin. To su samo sasvim uobičajeni tragovi nošenja i
upotrebe na kaišu, zar ne vidiš?”
Širli nije skretala pogled sa ekrana i suze su počele da joj teku bez
prestanka, i od tuge i od olakšanja.
Pirjo ju je pustila da plače dok je ona razmatrala situaciju.
 Trenutno je žena bila i razočarana i zbunjena, ali problem je bio u tome
što za nekoliko dana možda više neće biti zbunjena, samo razočarana. Možda
će sedeti u Londonu, zamišljajući da će nekako uspeti da uđe Vandi u trag. Da
ima misiju. A kada prođe još mesec ili dva, i ona bude razgovarala sa svakim
živim, uključujući i Vandine roditelje, i kada otkrije da je devojka zaista
nestala, njene uznemirujuće ideje pojaviće se ponovo.
I šta onda? Da li će se i njene sumnje ponovo pojaviti, sa obnovljenom
snagom? Pirjo je bila sigurna da hoće.
Naravno, bio bi potreban ubedljiv dokaz da bi Širli mogla nečim da
potkrepi svoje optužbe protiv Pirjo i centra, ali šta ako se pokaže da je njen
izbor vremena kada će izneti te optužbe poguban? Ako pokrene svoj napad
baš kada dođe danska policija? Mogla je da postoji samo slaba šansa da se to
dogodi, ali beba je rasla i ritala se u Pirjinom stomaku, a ona je tom detetu
dala sveto obećanje.
Ničemu i nikada neće biti dopušteno da im naudi.
Neko vreme gledala je u Širli, a onda spustila svoju ruku na njenu. „Ja se
osećam isto kao ti, Širli. Ni ja ne volim kada mi ljudi okrenu leđa. Kada
odjednom pokažu neku svoju stranu za koju nisi mogla da predvidiš da
postoji. Kada me izbace iz svog života, hladno i cinično, kao da nikada nisam
bila njegov deo. Da, ja te stvarno razumem, Širli”, rekla je kad su im se
pogledi konačno susreli „Ali slušaj: zašto ne bismo zaboravile šta se maločas
dogodilo između nas? Znam da si veoma razočarana našom odlukom da ne
možeš da ostaneš, i da ne možemo da te primimo u svoj unutrašnji krug, ali
ipak imamo predlog za tebe, Širli.
Znaš, Valentini je danas dat jedan zadatak. Ona će otići u našu ispostavu u
Barseloni da tamo nalazi polaznike kursa među meštanima. Možda bi ti
mogla da radiš to isto za nas iz londonske ispostave? Misliš li da bi to moglo
da te interesuje? To bi bilo sjajno, jer ja u stvari mislim da bi ti bila stvarno
dobra u tome.”
Pirjo joj se oprezno osmehnula. Ako lakoverna žena ikada nasedne na
ovo, to je moralo da se dogodi odmah.
„Znam da ćeš tražiti posao kada se vratiš. Ali posao o kome ja govorim
takođe će biti plaćen. Znam da se plaća po učinku, ali mi obično imamo
mnogo kandidata za kurs u Londonu, što će tebi ići u prilog. A važno je imati
na umu da postoji i mali stan koji ide uz taj posao. Šta kažeš - zar to ne bi bilo
uzbudljivo?”
Širli je i dalje ćutala.
 „Ali pre nego što budemo mogli to da uradimo, moraćeš da budeš
provedena kroz proces pročišćenja, baš kao onaj kroz koji je Valentina prošla
pre godinu dana. Kao i uvek, to zahteva da budeš izolovana mesec dana, kako
bi mogla da zaboraviš na sve što je svetovno i trošiš svu svoju energiju na
upijanje energije koja postoji u tebi - da postaneš neutralizovana, kako mi to
nazivamo. Ako si voljna da to uradiš, i ako prihvatiš posao, ne vidim razlog
zašto ne bismo odmah počele.”
Pirjo je proučavala njeno lice. Često raspored po kome delovi lica reaguju
odaje da li je odgovor iskren ili ne. Bore od osmeha oko očiju, na primer,
često su posledica hladne proračunatosti; isto je bilo i sa osmesima, pa se nije
moglo verovati toj vrsti reakcije, baš kao ni prekratkim odgovorima u redu, ili
samo da. S druge strane, ako je bilo znakova da je osoba dirnuta, pre osmeha
ili kratkog odgovora, onda si sa priličnom sigurnošću znao na čemu si.
U tom trenutku, Širlino lice bilo je potpuno bezizražajno. Bilo je
nemoguće zaključiti šta se odvija u njenoj glavi. Da li će njena sledeća
rečenica biti provala gneva, ili objava predaje?
Pirjo je čekala, svesna ozbiljnosti situacije. Oči skoro da su im se sjedinile
u simbiozi. Na trenutak je mislila da će Širli ustati i zalupiti vrata za sobom,
ali onda su joj se uglovi usana spustili naniže, kao da će ponovo zaplakati.
Tada je Pirjo znala da je dobila bitku.
„Da li takav plan odgovara Atuu?”, tiho je upitala Širli.
Pirjo je klimnula glavom. „Da, naravno. Razgovaramo o tome već neko
vreme. Verujem da ćeš ti uspeti da regrutuješ mnogo novih ljudi pomoću
svoje dobre, blage naravi i iskrenog lica.”
To je izazvalo osmeh na njenom licu. Ni preteran, ni nedovoljan, i u
pravom trenutku.
„Pa, u tom slučaju prihvatam”, rekla je, izbegavajući Pirjin pogled. Bilo je
teško zaključiti na šta je to ukazivalo. Možda je to bio znak da ju je stid što je
napala i optužila Pirjo, ali naravno da je postojala mogućnost da je pokušavala
da upamti to mesto koje sada više neće videti neko duže vreme.
Pirjo se osmehnula.
Ako je u pitanju bilo ovo drugo, onda nije imala pojma koliko je to tačno.
Ona svakako više nikada neće videti ovu prostoriju.
Ni ovu, ni bilo koju drugu sličnu prostoriju, kad smo već kod toga.
 38

Ponedeljak, 12. maj 2014.

Karl je pogledao u televizor, gde je uobičajena gomila nasmejanih voditelja i
preterano energičnih kuvara pokušavala da nauči Dance kako da naprave
salatu od sečenog kupusa i susamovog semena, smelo aranžiranu oko malog,
u sirćetu mariniranog file minjona sa crvenim papričicama, ili šta god da su
već kog đavola rekli da je to. Karl je potišteno pogledao u svoju bledunjavu
kajganu i Hardijevu ustajalu ovsenu kašu. Kako je samo prokleto drska bila
TV2 da zlostavlja neženje i druge jadnike u sedam ujutro takvim utopijskim
kulinarskim snom.
Hardi svakako nije izgledao naročito veselo zbog kašike koju je Morten
nameravao da mu gurne u usta.
„Ali kaša će ti pokrenuti peristaltiku creva, Hardi. Zato, da li bi, molim te,
otvorio usta i uklonio taj namršteni izraz s lica?”
Hardi je progutao kašiku kaše i duboko udahnuo. „Da si ti pojeo onoliko
kaše kao ja u poslednjih sedam godina, gospodine pametnjakoviću, videli
bismo ko bi onda kukao. I dozvoli mi da citiram Asada: ukus je kao da se
žvalaviš sa kamilom.”
„Žvalaviš sa…?”
„Kao da ljubiš u usta uspaljenu kamilu.” Pokušao je da se nasmeje, ali nije
imao dovoljno vazduha u plućima.
Karl je odložio novine u stranu i pogledao u osvetljeni ekran svog
telefona. Poruka je poslata sa jednog od brojeva iz štaba policije.
Nekoliko puta skrenuo je pogled ka Hardiju dok je čitao poruku. Nema
sumnje da je njegov stari partner razumeo šta se dešava.
„Radi se o našem slučaju, zar ne?”, rekao je kada je Karl spustio telefon.
Karl je klimnuo glavom. „Došlo je do novog razvoja u slučaju pištolja za
eksere.”
Morten je spustio ruku Hardiju na rame. Njemu je bilo teško da se nosi sa
tim slučajem; svi su to znali.
„Izgleda da su našli vatreno oružje koje je ubilo Ankera, a zamalo i nas”,
rekao je Karl. „Izgleda da je negde izvršena racija, i pošto je danski policajac
ubijen tim oružjem, Lars Bjern sazvao je konferenciju za štampu.”
 Hardi ništa nije rekao.
„Za sat i po”, nastavio je Karl.
I dalje ni reči od Hardija.
„Dođavola, Hardi.” Karl je mogao da vidi bol u njegovim očima. Iako mu
je bilo teško da razmišlja o tom prokletom oružju, bio je dobar osećaj što se
pojavilo malo nade da bi sve uskoro moglo da se završi, i da ubica bude
izveden na suđenje.
Karl je obišao oko Hardijevih kolica da ga zagrli.
„Hteli su da pošalju kola da bi ti mogao da dođeš. Želiš li to?”
Hardi je ćutke odmahnuo glavom. „Ne dok ne bude definitivno završeno”,
rekao je. „Neću da me stavljaju u izlog.”

Lars Bjern pružio je ruku preko Karlove glave da pokaže na šefa službe za
odnose s javnošću, Janusa Stola, koji se svima zahvalio što su došli.
„Nisi uspeo da ubediš Hardija da dođe?”
Karl je odmahnuo glavom.
„Mogu da ga razumem, ali to je bila Bjernova ideja. Čovek kao što je
Hardi znači veliki publicitet.”
„O čemu se ovde, dođavola, radi?”, šapnuo je Karl, osvrćući se oko sebe.
Bio je prisutan svako ko je mogao da se ušunja i uvuče u svet izveštavanja o
kriminalu, a ekipa vesti TV2 već je počela da snima. Novinar DRTV izvadio
je mikrofon, a pojavili su se čak i predstavnici nekoliko tabloida, pri čemu je
Trač, kao i uvek, bio u prvom redu.
„To više nije moj slučaj. Zašto sam onda morao da dođem? Šta se
dogodilo, Januse?”
Stal je podigao ruku, pokazujući na svoj sat. „Počinjemo za dvadeset
sekundi, Karle. Onda ćeš sve saznati. Dobro je što si uspeo da dođeš.”
Ipak, da li je to bilo dobro? Karl je spustio aktovku na pod pored stolice.
„Hvala vam što ste došli u tolikom broju”, započeo je Lars Bjern.
Okupljenim ljudima predstavio je Karla Merka, zatim svog šefa službe za
odnose s javnošću i zamenika pomoćnika komesara, Terje Pluga, koji je bio
zadužen za istragu slučaja od kada je na Karla i njegov tim pucano.
Posle toga se okrenuo prema čoveku koga je Karl definitivno poznavao,
iako nije mogao da se seti njegovog imena, ni gde ga je poslednji put video.
 „A ovo je Hans Rinus, koji je vodio istragu sličnog slučaja u predgrađu
Roterdama u Holandiji. Karl Merk bio je naš posmatrač na holandskom
slučaju, i on će vam reći šta se tamo dogodilo. Da li bi počeo, Karle?”
Da, sada ga se Karl setio. Policajac koji je trapavo gazio po mestu zločina
bez ikakvog opšteg uvida, kao danski političar u loš dan, obuven u nešto što
je izgledalo kao zaštitne čizme. Šta se, dođavola, dešavalo, i zašto je taj
lakrdijaš došao ovamo?
„Naravno”, odgovorio je Karl, brzo iznevši svoju posetu Holandiji i opis
dvojice ljudi koji su pogođeni iz pištolja za zakivanje devet milimetara dugim
ekserima, dok su im usta bila puna kokaina ozloglašeno lošeg kvaliteta.
„Nismo mogli da pronađemo vezu između zločina u Danskoj i Holandiji,
pa smo predali slučaj Šidam našim holandskim kolegama, koji su nastavili rad
na njemu kao na lokalnom pitanju.”
„Što je bila greška”, dodao je Terje Plug, sa loše prikrivenim
nagoveštajem da to nije bila njegova greška. „Ali Hans Rinus može da vam
kaže mnogo više o tome, zbog čega smo vas i pozvali ovamo. Ubistvo Ankera
Hojera, trajna fizička oštećenja naneta Hardiju Heningsenu, koji nažalost
danas nije mogao da dođe jer je i dalje izuzetno pogođen celim događajem, i
ranjavanje Karla Merka, što se sve dogodilo 26. januara 2007, pre više od
sedam godina, svi ti zločini izvršeni su istim oružjem, do koga smo sada
došli, i ono je u našem posedu.”
Nastalo je komešanje među novinarima kada je izvukao teški
poluautomatski pištolj koji mu je ležao na krilu i podigao ga u vazduh. Karl je
polako okrenuo glavu prema oružju, osećajući kako mu pritisak u glavi
narasta, a nekoliko ljudi u publici je ustalo.
„Kakav je osećaj videti ovo oružje, Karle Merk?” doviknuo je jedan od
njih, a posledica je bila da je Lars Bjern od svih zatražio da ostanu mirni i da
sednu.
Kakav je bio osećaj? Trenutno je cev bila okrenuta pravo u njega. Bila je
to ista cev iz koje su ispaljeni projektili od 9 mm, koji su uništili život
nekolicini ljudi, uključujući i njega. Kakav je bio osećaj?
Podigao je levu ruku i odgurnuo cev kažiprstom. Čulo se kako je u istom
trenutku kliknulo najmanje dvadeset i pet digitalnih foto-aparata.
Začuo se zveket metala kada je Terje Plug spustio pištolj na sto. „Reč je o
pištolju tipa PAMAS G1, varijanti poznatije berete 92, koja se proizvodi za
Nacionalnu žandarmeriju Francuske. Automatik, prosečne težine. Serijski
broj je uklonjen, i s obzirom na to da je vrlo malo ovih pištolja nestalo iz
vojnih arsenala tokom godina, nemamo mogućnost da ustanovimo odakle
ovaj potiče. Ono što sa sigurnošću znamo, zato što je to potvrđeno našim
balističkim istraživanjima, jeste da je ovo oružje koje je upotrebljeno kada je
pucano na trojicu naših kolega 2007. godine.”
Na ovo je Janus Stol pritisnuo dugme na svom laptopu i pauerpoint slika
pištolja i tabela sa podacima o njegovim osobinama projektovani su na ekran
iznad njihovih glava.
Da je Karlovim rukama i šakama bilo dopušteno da odlučuju same za
sebe, one bi se tresle. Čelo mu je bilo ledeno, dok mu je telo skoro
proključalo. Mogli su i da ga poštede ovoga.
Sada je reč uzeo Lars Bjern. „Očigledno je da smo sazvali ovu današnju
konferenciju za štampu da javnosti stavimo do znanja sledeće: kada su
službenici policije ubijeni na dužnosti, to je uvek najviši prioritet u našim
istragama, i nećemo se zaustaviti dok počinioci tog zločina ne budu izvedeni
pred sud. Osim toga, želeli smo da vas obavestimo da će ubistva pištoljem za
eksere u Šidamu u Holandiji i ona u Amageru i Soreu, ovde u Danskoj,
verovatno ipak biti povezana. A sada reč dajem Hansu Rinusu.”
Čovek se nekoliko puta nakašljao. Karl ga se sada jasno sećao. Njegov
engleski bio je gori nego Asadov danski u vreme kada ga je tek upoznao.
„Hvala vam”, rekao je on na nekoj vrsti danskog, a zatim nastavio da
kasapi nekakav jezik koji je trebalo da bude engleski.
„Ja sam policajac u Zuid-Holandu, i ubistva u Šidamu su moja. Dugo
vremena nije bilo jasno ko je napravio ubistvo, i još nije, ali sada znamo, hm,
kako se kaže, da je mrtvac takođe bio neko za kim danska policija traga.”
Nadaleko se nije moglo čuti gore brbljanje od toga.
Lars Bjern se prijateljski osmehnuo i položio ruku na rame Hansa Rinusa.
„Mnogo vam hvala na vašem sjajno obavljenom poslu”, rekao je na
engleskom, pre nego što je, bogu hvala, nastavio na danskom.
„Pre tri dana Danijel Jipes, dvanaestogodišnji učenik, izašao je da vozi
bicikl u predgrađu Vrisland, jugozapadno od Roterdama, i pronašao je telo u
kanalu zvanom Meldijk. On se bio zaputio u park, gde kanal prolazi ispod
biciklističke staze kroz odvodnu cev.”
Pokazao je na šefa službe za odnose sa javnošću, koji je pritisnuo drugu
tipku. Ovog puta se na ekranu pojavilo pomenuto mesto prikazano u
programu Gugl maps. Drveće u parku, kanal koji utiče u odvodnu cev gde je
pronađeno telo, i biciklistička staza koja vodi preko nasipa kroz koji prolazi
cev. Sve je bilo veoma, veoma zeleno. Ispod je pisalo Park Brabrand.
„To je bilo telo muškarca, i pronađeno je sa čvrstom žicom vezanom oko
desne noge. Žica se pružala preko biciklističke staze, na drugu stranu i ispod
staze kroz cev, gde je drugi kraj bio vezan za članak njegove leve ruke.”
Janus Stol izvadio je pomalo zamućenu fotografiju na kojoj se videla i
žica na biciklističkoj stazi i nešto što je verovatno bilo telo u odvodnoj cevi.
To je najverovatnije bilo najbliže što će danska štampa ikada prići fotografiji
pokojnika.
„Na telu su postojali jasni znaci modrica zadobijenih u odbrani, i tehničari
pretpostavljaju da je čovek vezan dok je ležao na biciklističkoj stazi, a zatim
je žica provučena kroz cev, i konačno su povukli u vodu i kroz cev gde se
udavio.”
Karl se namrštio. Zašto nisu obavili čisto ubistvo, ako su svakako želeli da
eliminišu čoveka?
„Ne možemo isključiti mogućnost da su ga nekoliko puta vukli napred-
nazad pre nego što su najzad odlučili da ga ostave da umre.”
„Verovatno su pokušavali da izvuku nešto iz njega”, ubacio se Terje Plug.
Lars Bjern ga je prodorno pogledao.
„Da, kao što je Terje Plug rekao, verovatno možemo zaključiti da je neko
pokušao nešto da izvuče iz čoveka.”
Novinari su počeli da podižu ruke, ali šef službe za odnose sa javnošću
zaustavio ih je pre nego što se pitanja nagomilaju.
„Danas nećete imati mogućnost da postavljate pitanja, ali dobićete svi
odštampan materijal sa poznatim činjenicama.”
Oni su počeli da gunđaju. Karl je mogao da ih razume. Kako, dođavola,
da prodaju priču ako svi imaju istu lošu početnu tačku?
„Čovek je identifikovan”, rekao je Terje Plug, ponovo upotrebivši
pauerpoint da pokaže fotografiju proćelavog čoveka četrdesetih godina,
plavih očiju i iritirajućeg, balavog osmeha.
Očigledno je bio skupo obučen. Na glavi je imao podignute rej ban
naočare, i nosio je ispeglanu belu košulju i jaknu u hugo bos stilu koja je
ukazivala da je on neko ko želi da ostavi utisak da su stvari pod njegovom
kontrolom. Ali se verovatno nije tako osećao pre nego što su ga povukli u
odvodnu cev.
„Radi se o danskom državljaninu koji je živeo u Holandiji, po imenu
Rasmus Brun, četrdeset četiri godine, ranije nekoliko puta osuđivanom.
Tokom proteklih godina radio je kao novinar pod pseudonimom Pit Bosvel.”
Karl se namrštio. Šta je rekao?
 Plug je podigao pogled prema okupljenima. „Neki od vas verovatno se
sećaju da je to ime dodeljeno osakaćenom telu koje smo pronašli u sanduku u
Amageru, kada su srušene kasarne na mestu gde je pucano na tri danska
policajca pre nekoliko godina.”
I Karl i predstavnici štampe bili su zbunjeni. „A zašto ste u to vreme
pretpostavili da se mrtvac u Amageru zvao Pit Bosvel?”, doviknuo je neko.
„Anonimna dojava”, ubacio se Bjern. „Dato nam je nekoliko tragova, ali
odlučujući faktor bio je ljiljan utisnut na njegovom desnom ramenu. Nismo to
objavili iz nekoliko razloga i, štaviše, medicinskim istražiteljima trebalo je
nekoliko dana da to potvrde zbog stepena raspadnutosti tela. Treba priznati da
je to bila pretpostavka, ali, po našem mišljenju, bila je čvrsto utemeljena.
Tako je to sa anonimnim dojavama. Nadamo se da to štampa zna bolje nego
bilo ko drugi. Morate da ih primate sa izvesnom merom uzdržanosti, da li sam
u pravu? A ova dojava, nažalost, pokazala se kao netačna ”
Karl je stegnuo cigarete u džepu svog sakoa. Već i samo saznanje da su tu
bilo je bolje nego ništa. Dođavola, bilo je toliko toga o čemu je mogao da
raspravlja sa Bjernom i Plugom. Ali jednostavno nije imao snage za to.
„Naše holandske kolege proverile su čovekovu prošlost, i pojavilo se
nekoliko upadljivih činjenica. Kao prvo, kao putujući dopisnik on je imao
izobilje mogućnosti da radi kao kurir za razne ljude - pod ovim uglavnom
imamo u vidu prenos dragog kamenja - i kao drugo, njegova mreža
poznanstava bila je toliko široka da je lako mogao da povezuje ljude i prenosi
poruke na taj način.
Putovao je u mnoge zemlje u istočnoj Aziji i na Bliskom Istoku, ali i u
Afriku i na Karibe.”
Klimnuo je glavom svom holandskom kolegi. „A sada će naš kolega Hans
Rinus objasniti rezultate pregleda koje su tehničari obavili na telu i rezultate
pretresa kuće Rasmusa Bruna.”
Usledio je dug i komplikovan izveštaj, ali smisao je bio sasvim jasan. Telo
je bilo u vodi nekoliko dana. Jezik, koji je visio iz usta, nije više bio plav, a
očne dužice već su bile pomalo zamućene. Unutar cevi pronađeni su tragovi
grebanja, a u mulju na dnu moglo se videti da je on pokušao da se izvuče iz
cevi. Oblačio se mladalački za svoje godine, i sa sobom nije imao ništa osim
posetnice, koja je - uprkos višednevnoj izloženosti delovanju vode - i dalje
bila čitljiva i odvela ih pravo do njegovog mesta stanovanja u Haverdrefu, u
kvartu De Akers, malo severnije od mesta zločina. Tu je pronađen i pištolj, sa
punim šaržerom i otiscima prstiju, zajedno sa 250 grama lošeg kokaina i
nekim beležnicama u kojim su bila imena, uključujući i neke njegove
poznanike u Danskoj. Tačnije rečeno, ti poznanici živeli su u Soreu, a još
preciznije, jedan od njih bio je mlađi od dvojice muškaraca koji su ubijeni
pištoljem za eksere u radionici za popravku automobila u gradu. On je bio
nećak čoveka kog su Karl, Anker i Hardi našli ubijenog ekserom zabijenim u
slepoočnicu u Amageru.
Karl je pogledao u Larsa Bjerna, koji je posmatrao svog šefa službe za
odnose sa javnošću kako menja različite slike na ekranu potpuno mirnog lica.
Sve ovo trebalo je da bude olakšavajuće. Lanac povezanih informacija
koji je postavio stvari u kontekst i otvorio nove mogućnosti za istragu. Ipak,
Karl nije osećao ništa osim nezadovoljstva, i mišići vilice sada su mu se
nekontrolisano stezali.
Koliko dugo je Lars Bjern čuvao za sebe ovo što je znao? Koliko puta je
odlučio da o tome ne obavesti Karla? Zašto Karl nije bio prvi kome se
obratio?
Dok su ljudi pored njega razmatrali niz mogućih scenarija i motiva, o
kojima u svakom slučaju nisu znali apsolutno ništa, u njemu je počela da
narasta pobuna.
Zar oni nisu prosto sedeli ovde izlažući neutemeljene hipoteze da steknu
poene u velikoj lutriji uspešnog rešavanja slučajeva? Da li je ovim slučajem
Lars Bjern želeo da pokaže kako je, uprkos svojoj anonimnosti, on čovek koji
ima uticaj i perspektivu i ume da bude vođa? Da je dostojan naslednik
Markusa Jakobsena, čoveka koji nije Karlu dao ni nekoliko minuta da objasni
svoje postupke u jednom od televizijskih programa sa izveštajima o
policijskom radu?
„Da li biste želeli još nešto da dodate?”, odjednom je Lars Bjern upitao
svoje kolege. Karl mora da je bio odsutan čitav minut, jer je njihov holandski
kolega već stajao.
Karl se sagnuo da uzme svoju aktovku.
„Da”, rekao je. „Ja želim.”
Malo je preturao po tašni dok nije pronašao papire koje je tražio.
„Istražujem drugi slučaj, pogibiju na putu, i s tim u vezi tražimo ovog
čoveka. Zgodan, sa jamicom na bradi, promuklog glasa, plavih očiju,
izražajnih crta lica, tamnih obrva i razmaknutih prednjih zuba, sa malim
belegom na jednom od njih. Tečno govori danski.”
Karl je izbegao Bjernov pogled, ali je primetio da ga Terje Plug gleda
zabrinuto dok je podizao fotokopiju fotografije čoveka pored folksvagen
kombija pravo ispred kamere vesti TV2.
„Ovo je taj čovek. Molim vas da obratite pažnju na folksvagen kombi,
svetloplavi sa širokim branikom. Ono što ne možete da vidite jeste veliki znak
mira naslikan na krovu. Znamo da se zvao Frank, i da je u međuvremenu
promenio ime u neko egzotičnije.”
Bjern ga je uhvatio za podlakticu. Prilično čvrsto za jednog birokratu.
„Hvala, Karle Merk”, rekao je. „Mislim da je sada već dovoljno! Danas
govorimo o drugom…”
Karl je istrgnuo ruku. „Boravio je na Bornholmu 1997. i učestvovao je u
iskopavanjima krugova od drvenih stubova. To su bile neke vrste platformi na
debelim stubovima, napravljene za svrhe obožavanja sunca i prinošenja
ponuda suncu u vidu kamena i životinjskih kostiju. Zasigurno znamo da je on
bio obožavalac sunca i da je to možda i dalje. Sve dojave u vezi sa ovim…”
„Odmah prestani, Karle Merk!” Bjern je podigao ruku prema novinarima.
„Voleli bismo da odložimo ovaj slučaj za vreme kada budemo imali malo više
informacija na osnovu kojih bismo mogli da radimo. Dozvolite mi da vam se
svima zahvalim što ste došli. Što se tiče slučaja sa pištoljem za eksere,
ponovo ćemo vam se javiti kada bude ostvaren napredak u danskom delu
istrage. U međuvremenu…”
„Možete da se javite direktno Sektoru Q. Broj telefona je ovde ispod
fotografije.” Karl je pokazao broj. „Radimo na ovome punom parom, i
čekamo samo vašu dojavu.” Pogledao je pravo u kameru i podigao fotografiju
tačno ispred nje.
Da je imao priliku, voleo bi da pokaže i druge predmete iz svoje aktovke,
ali je procenio da je dovoljno izazivao sreću ako je želeo da sačuva nadu da će
sutra još imati posao.
Karl je ostavio svoju fotokopiju na stolu u konferencijskoj sali kako bi je
svi videli, ali je Bjern uspeo da je skloni pre nego što su novinari došli do nje.
„U moju kancelariju, smesta!” naredio je Karlu.

39

Nedelja, 11. maj 2014.

„Novčić za tvoje misli, Širli”, rekla je Pirjo. Uzela ju je za ruku i nagnula se
prema njoj. Osećaj je bio dobar. „Da li si srećna?”, upitala je.
„Srećna? Da, mislim da jesam.” Širli je klimnula glavom.
 Sve je to bilo tako čudno. Pre samo devet meseci popela se uz stepenište
jedne od najluksuznijih kuća u ekskluzivnom delu Čelsija sa Vandom pored
sebe, uzbuđena kao dete pred Božić. I ono što je doživela tamo bio je čudesni
veliki skok unapred u njenom životu. Tog dana zaista je osetila da ovog puta
nije u pitanju neka glupa moda, kao kursevi za oslobađanje od stresa, ili
pokušaji komunikacije sa duhovima, ili nešto tako. Ovog puta odlučila je da
će stvarno iskušati samu sebe, i saslušati ideje i pouke velikog čoveka o
načinu na koji može potpuno da preokrene život. A posle toga, kada su se
vratile u stan, šalila se sa Vandom o neverovatnom utisku koji je Atu ostavio
na nju. Zaista je osećala i umom i telom kako je susret sa Atuovim svetom
zadovoljio njena očekivanja, ali za Vandu je u tome bilo i nečeg značajnijeg
od toga. Zapravo, ona je bila potpuno obuzeta time.
A sada je ona, Širli iz Birmingema, bila ta koja će ići tim stepenicama
svakog dana. Sada je ona bila Atuova izaslanica, koja će dočekivati nove
polaznike kursa, kao što je nekada tamo dočekana Vanda. Ona je bila ta koja
će organizovati Atuove dolaske i učiniti da se on oseća prijatno kada bude
posećivao londonsku ispostavu.
Zar to nije bio dovoljan razlog da se oseća ponosno i srećno? Da, zašto da
ne? A ipak, i dalje su postojala neka važna pitanja na koja nije bilo odgovora.
Gde je Vanda? Šta se desilo sa svim njenim snovima o trajnoj promeni?
I šta je sa njom? Da li je ovo bilo ono što je najviše želela, pre samo
nekoliko sati? Uostalom, nadala se da će biti trajno pozvana u njihov krug
ovde na Akademiji za upijanje prirode. Ali opet, zar nije bilo tačno ono što joj
je Pirjo tako bolno stavila do znanja - da to nije za nju?
Kada se u obzir uzmu sve neopravdane sumnje i reči, sav otrov koji je
donela na ovo sjajno mesto, to je verovatno bila istina.
A oni su ipak pokazali neverovatnu veru u nju dajući joj ovaj posao. Da li
ga je ona stvarno bila dostojna?
Isturila je donju usnu i pogledala u Pirjo. Videvši je pred sobom, tako
ljubaznu i besprekornu, Širli se upitala kako je ikada mogla pomisliti da je
ona mogla da uradi ono što je Širli sugerisala. Da uradi šta? Širli to čak nije ni
znala. Znala je samo da je Vanda nestala, i da je pronađen kaiš koji je ličio na
njen. Zašto je ona uopšte ikada gnjavila ove divne ljude svojim neosnovanim i
užasnim pomislima? Zašto je uopšte i sebe mučila time?
A sada su je oni nagradili ovim odgovornim poslom.
Širli je uzela torbu koju su zajedno spakovale, pogledala preko ramena i
oprostila se sa svojom sobicom. Rame uz rame, iskoračile su napolje na svež
morski vazduh i krenule prema mestu koje će pomoći Širli da stekne čistije
poglede na život.
Od ovog trenutka nadalje, ona će sve uraditi da zasluži Atuovo i Pirjino
poverenje i uložiće svu svoju snagu da razvije svoju duhovnost i ispuni
njihova očekivanja. Od sada će jednostavno biti besprekorna i odana kao oni
najbolji ovde u centru - ništa manje i ništa više. To je obećala sebi.
Spustila je ruku na Pirjino rame. „Da, srećna sam, ali to je tako slaba reč.
Teško mogu da opišem svoja istinska osećanja.”
Pirjo se osmehnula. „Onda nemoj, Širli. Mogu da ih prepoznam gledajući
te.”
Pokazala je prema livadi gde je sagrađen niz kuća sa šiljatim krovovima.
Na tom mestu podići će drugi centar sa sopstvenim krugom drvenih stubova,
salom za okupljanje i kuhinjom i trpezarijom. To će im omogućiti da prime
više nego dvostruko veći broj polaznika kursa, objasnila je Pirjo. A plan je bio
da polaznici kursa i stalni stanovnici u starom centru sreću one u novom
centru samo za vreme jutarnjeg okupljanja. Bio je to projekat velikih razmera.
„Tamo će uskoro biti dovršen krug od drvenih stubova”, rekla je Pirjo,
pokazujući na dopola dovršeni krov koji se podizao iznad travnatog polja.
Zadovoljno je klimnula glavom. „A kada završe, za nešto malo više od mesec
i po, ekipa će nastaviti sa završavanjem kuća i prostorija za okupljanje. Za
sada, ti zapravo samo treba da ostaneš u dovršenoj kući pročišćenja u novom
centru. A mogu da ti kažem da je to veoma lepa kuća. Bar se niko do sada nije
žalio na nju. Možda zbog toga što ti imaš povlasticu da je prva isprobaš.”
Kratko se nasmejala.
A to zaista jeste bila povlastica. Širli je to jasno osećala. Ipak, morala je na
trenutak da stane i pribere se kada je Pirjo otključala vrata prostorije sa
visokim plafonom, obložene drvetom.
„Da”, rekla je Pirjo. „Svetlost koja dopire sa plafona, svetlo drvo, pločice
divnih boja, i sve pojedinosti su fantastične, zar ne misliš tako? I ovo je
termalna gradnja, tako da zimi zadržava toplotu.”
„Da, stvarno je veoma lepa”, tiho je rekla Širli. Ona je već primetila stvari
o kojima je Pirjo govorila, ali je takođe primetila da osim kroz svetlarnik na
nekih sedam ili osam metara iznad poda svetlost ne dopire u prostoriju ni na
jedan drugi način. Drugim rečima, provešće nedelje bez mogućnosti da vidi
šta se dešava napolju. Svaki dan provodiće bez drugih boja, osim ovih
žućkastih zidova i sivih pločica.
„Prilično je prazno”, rekla je, pomalo zabrinuta.
Pirjo je blago potapšala po ramenu. „Bićeš ti dobro, Širli, sigurna sam da
hoćeš. Ovde možeš da odmoriš čula. Pred kraj svog boravka ovde,
posmatraćeš to kao jedan od najboljih perioda u životu. Pronađi mir, čitaj
svoje tekstove, meditiraj o veri i razmišljaj o svom životu. Videćeš, vreme će
proći mnogo brže nego što misliš.”
Širli je klimnula glavom i spustila svoju torbu na uski ležaj. Osim njega, u
prostoriji je postojala samo još drvena stolica i okrugli sto od borovine. Ovde
je bar mogla da slaže pasijans. „Napolju imaš toalet i tuš, a odatle ćeš uzimati
i vodu”, rekla je Pirjo pokazujući na vrata. „Mi ćemo ti jednom nedeljno
donositi čistu odeću, peškire i posteljinu. I kao i mi ostali, ješćeš tri puta
dnevno. Verovatno ću ja biti ta koja će ti donositi hranu, mada bi to mogao da
bude i neko iz kuhinjske ekipe.” Osmehnula se uzimajući Širli za ruku i
stavljajući u nju malu, plavu, rukom ispisanu beležnicu.
Širli je pažljivo otvorila, blago klizeći prstom po stranici.
„Ne izgleda kao Atuov rukopis”, rekla je.
„Ne, i nije, ali Atu je sve to izdiktirao, od reći do reći. Sve su to njegove
jasne instrukcije za obrede u toku perioda pročišćenja na ovom mestu”, rekla
je Pirjo. „Veoma ih je lako pratiti, kao i uvek kada su u pitanju Atuove misli.
Ako bi iz nekog razloga imala nekih pitanja, nije nemoguće da Atu lično dođe
ovamo da ti olakša put za bolje razumevanje.”
Širli je podigla glavu. Bila je zapanjena. Da li bi Atu zaista uradio tako
nešto?
„Pa, u tom slučaju, verovatno će biti dosta toga što ne razumem.”
Dopustila je sebi da blago odmahne glavom i nasmeši se na sopstvenu šalu.
Pirjo se takođe osmehnula. „Mislim da si spremna. Zar ne misliš i ti tako,
Širli?”
Širli je oklevala. „Da, ali šta ako ne budem mogla da prođem kroz
pročišćenje? Mogu li da prekinem?”
„Hajde da ne žurimo problemima u susret, Širli. Sigurna sam da ćeš
uspeti. Inače Atu ne bi imenovao tebe za ovaj posao. On zna takve stvari. On
te je video, Širli.”
Ona se osmehnula. Da li ju je on stvarno video? Osećaj je bio dobar.
„Daj mi svoj sat, Širli. Inače ćeš prvog dana samo gledati na njega svakih
petnaest minuta. Volela bih da te poštedim toga.”
Širli je skinula sat i dala ga Pirjo. Osećala se nago sada kada joj je oduzeto
i vreme.
„Samo sam razmišljala, Pirjo… Šta ako se razbolim? Mislim, nemam
takvu nameru”, rekla je sa osmehom. „Ali mogu li nekome da se javim? Da li
će iko moći da me čuje spolja u prolazu ako budem vikala?”
Pirjo je spustila sat u džep i pomilovala Širli po obrazu. „Sigurna sam da
hoće, dušo. Čuvaj se dok se ponovo ne vidimo.”
A onda ju je pozdravila i otišla.
Zaključala je vrata za sobom, dvaput okrenuvši ključ, što je izgledalo
malo preterano.
Širli je ostala potpuno sama.
 40

Ponedeljak, 12. maj 2014.

„Da li si ti sasvim poludeo, Karle?” Napad je počeo već u prijemnom
odeljenju.
Sve njegove kolege zurile su u njega. Na nekim licima se videlo koliko su
srećni što se nisu našli na njegovom mestu. Na drugima je bila jasno ispisana
reč „budala”, a Bjernova nećaka za prijemnim pultom imala je drskosti čak i
da se nasmeje, ali s njom je mogao da reši stvari kada ponovo izađe.
„Ovoliko si blizu suspenzije, Karle”, bilo je prvo što je šef Odeljenja za
ubistva rekao kada su ušli u kancelariju na uglu zgrade, naglašavajući izjavu
tako što je svojim dugim, koščatim prstima pokazao razmak kroz koji ne bi
mogao da se provuče ni list papira.
Zatim je usledila tirada o odanosti i osećaju prioriteta, posle čega je
usledilo pominjanje neposlušnosti i nepoštovanja rada njegovih valjanih
kolega. Karl nije izustio ni reči. Razmišljao je samo o tome kako mnogi ljudi
možda ipak gledaju TV2 u ovo, za to neprikladno, doba dana.
„Slušaš li ti mene, Karle?”
On je podigao pogled. „Da. I voleo bih da znam da li bi ti to posmatrao
kao primer dobrog osećaja za prioritet, poštovanje i odanost ako bi te izvukli
iz kreveta i stavili pred kamere pa suočili sa oružjem koje je uništilo živote
nekoliko tvojih prijatelja, da ne pominjem tvoj vlastiti!”
„Nemoj pokušavati da mi vrdaš u ovome, Karle. Nisi poslušao moja
naređenja, i moraću da razmislim šta da uradim u vezi sa tim.”
„Mogao bi početi sa time da mi daš bolje radne uslove i zahvališ mi što
toliko ozbiljno shvatam istragu naših slučajeva.” Okrenuo se prema vratima.
Nije hteo da trpi više nikakve gluposti od tog idiota.
„Stani tu gde si, Karle.” Lice Larsa Bjerna bilo je belo, glas leden. „Ti i ja
nismo na istom nivou - ja sam taj koji upravlja tvojim profesionalnim
životom, a ti si onaj koji mora tome da se povinuje. Ako me ikada ponovo
javno poniziš, ili mi se obratiš na takav način, poslaću te pravo nazad u zabit
iz koje si došao! Da li je to jasno? I dalje postoje dobra nepopunjena radna
mesta u Elsemaglegordu, koliko čujem.”
 Kada je najzad isterao Karla napolje, nećaka je još bila tamo, spremna da
se osmehne pokazujući zube i rupice na obrazima.
Karl je prišao prijemnom pultu i pogledao je smrtno ozbiljno.
„Slatki moj mali trole, pretpostavljam da pokazuješ svoje lepe
porcelanske zube toliko upadljivo jer si uživala u predstavi. Bilo je veoma
zabavno videti strica Bjerna toliko iznerviranog, nije li tako? Jer ako nije,
onda…”
„Potpuno ste u pravu”, nastavila je ona uz osmeh. „Bilo je urnebesno.
Moja mama bi se oduševila. Ni ona ga ne podnosi.”
Karl je podigao obrve. „Tvoja mama?”
„Da, moj tata je Larsov brat, i isti je kao Lars. Zbog toga su se on i mama
razveli.”
Lis, nekrunisana kraljica prijemnog odeljenja, potapšala je devojku po
ramenu. „Sada možeš da odeš dole da im pomogneš, Luise. Čujem kako se
Katarina, koju zamenjuješ, penje uz stepenice.”
I Lis i nećaka osmehnule su se Karlu: efikasan način da ga smekšaju.
S druge strane, predaja dužnosti između privremene i stalne sekretarice
nije bila naročito prijatna. Od gospođice iz Čuvara plaže iza prijemnog pulta,
do Ilse, vučice iz koncentracionog logora esesovaca18, sa svojim blistavim
čelom, vlažnim trepavicama, ravnom masnom kosom i očima koje su i iz
daljine mogle da izvuku svaku radost iz tebe.
Njen pogled naređivao mu je da prestane da bulji. Zapravo, radije bi
skočio sa bandžija sa kantom na glavi nego se verbalno sukobio sa
nesnosnom Katarinom Serensen u usijanoj raspravi, tako da je Karl odustao
od svog obaveznog flertovanja sa Lis i umakao.
„Nije prijatno osećati se kao što se ja osećam upravo sada, ako si gajio
neke sumnje u vezi sa tim, gospodine napucani. Zašto ne porazgovaraš sa
našim glavnim psihologom o tome?”
Karl se namrštio. Da li se tako Mona osećala? Da li je u pitanju
menopauza?
Zagledao je samog sebe. Napucani? Da li je ona bila bezobrazna, ili je
njegova košulja jednostavno bila previše tesna?
Osetio je vibriranje u zadnjem džepu. Izvadio je telefon i pogledao u
osvetljeni ekran. Bio je to Hardi.
„Sve sam video na vestima na TV2”, rekao je.
 „Dobro sam izriban posle toga”, odgovorio je Karl. „Ali odjednom sam
dobio šansu da pozovem svedoke koji možda znaju nešto o momku kojeg
tražimo.”
„Da, rizikovao si, naravno, i moraćeš da snosiš posledice. Ali ja sam
govorio o konferenciji za štampu. Ubijeni čovek u odvodnoj cevi, Rasmus
Brun - zar ti to ime ništa ne znači?”
„Majku mu, baš ništa.” Pogledao je gospođu Serensen, koja je reagovala
na njegov rečnik zakolutavši očima.
„Iznenađen sam, Karle. To me brine.”
„Kako to misliš?”
„Pitao sam se zašto nisi imao nikakav komentar kada su na ekranu
pokazali fotografiju mrtvaca.”
Karl se odmakao od prijemnog pulta. „Komentar? Kakav? Nikada ga pre
nisam video, Hardi.”
„Da, jesi. Spalio si mu vozačku dozvolu nasred ulice.”
„Šta sam ja… ?” Karl je mahnuo ženama iza prijemnog pulta, i one su
izašle napolje u hodnik. „Pomozi mi malo, Hardi. Samo se nejasno sedam. Da
li je to bilo u toku hapšenja?”
„O, ma daj, Karle. Ti i ja i Anker jeli smo pečenu prasetinu u
neograničenim količinama u Monparnasu. Na tvoj rođendan 2005, Karle.
Hteli smo da proslavimo, ali Viga se upravo bila iselila. Ti si nam upravo
otvarao dušu kada je taj pijanac seo za naš sto i počeo da vuče Ankera za
rukav.”
„Polako mi se vraća u sećanje. Šta se onda desilo?”
„Bio je pijan ko letva, i pričao je gomilu gluposti koje je samo Anker
mogao da razume. Onda ga je Anker ošamario, a ti si ih razdvojio. Ti i ja
zajedno, sa jednim od konobara, uspeli smo da ga izvedemo na ulicu, ali on je
onda pokušao da nas udari i počeo je da nam preti ključevima od kola.”
„Da, a ja sam mu ih uzeo, sada se sećam kao kroz maglu. Da li sam dao
ključeve konobaru?”
„Jesi, da drkadžija može da dođe po njih kada se otrezni.”
„A on me je onda udario u oko. Dođavola, vraća mi se u pamćenje vrlo
polako.”
„To je dobro, Karle. Bilo bi čudno da je drugačije.” Zvučao je sarkastično,
a Karlu se to nije dopadalo. Da li je mislio da on laže? „Kaznio si ga tako što
si mu oduzeo vozačku dozvolu i zapalio je svojim upaljačem.”
„Da li je to bio on? Jesi li siguran?”
„Apsolutno.”
Karl je klimnuo glavom Bente Hansen, jednoj od najboljih istražiteljki u
sedištu policije, koja je prošla pored njega i krenula niz stepenice. Nabacila je
neki kilogram sa zadnje strane posle poslednje trudnoće, primetio je, uz
nagoveštaj tuge. Nekada je flertovala sa Ankerom. To je bilo davno. Sve je
bilo davno.
Pokušao je da se koncentriše. „Hardi, nekada davno pomenuo si da si
sumnjao kako je Anker imao nekog udela u pucnjavi u Amageru.”
„Da, i sada sam ubeđen u to više nego ikad. Postoji samo još jedna stvar
koju moram da dodam priči.”
„Koja to?”
„Znaš ti to.”
„Ne, uopšte.”
„Kada si mu zapalio vozačku dozvolu, Rasmus Brun uperio je prstom u
tebe. Zar se ne sećaš šta je rekao?”
„Ne.”
„Pretio ti je, vikao je Zapamtiću ovo, Karle! Znao je tvoje ime, a ja
zasigurno znam da ga niko nije pomenuo za sve vreme incidenta.” .
Karl je sklopio oči i naslonio se na zid. Zašto, dođavola, Hardi to nikada
nije pomenuo ranije? Da su tada razgovarali o ovome, mogao je da nađe
objašnjenje.
„Slušaj, Hardi. Ako su Anker i taj čovek imali neki nedovršen posao
između sebe, možda smo nas dvojica bili pomenuti kao njegove kolege.”
„On nije znao kako se ja zovem, Karle. Rekao mi je da se ne mešam u to,
ali me je oslovljavao samo sa čoveče.”
„Slušaj me, Hardi. Mislim da počinješ da bivaš ćaknut. Ne poznajem tog
čoveka, i danas ga nisam prepoznao, u redu? Prošlo je mnogo vremena,
Hardi, i za razliku od tebe, ja moram da stalno primam inform…”
Sa druge strane se čuo uzdah, i onda je Hardi prekinuo.
Dođavola, zašto je morao to da kaže!
„Bože svemogući, evo mog heroja!” To su bile reči kojima ga je Rose
dočekala u hodniku. Da li je poludela? Da li su Asadovi mirišljavi štapići,
Gordonova napaljenost i sve njene čudne ideje konačno izazvali kratak spoj u
njenom uvrnutom, uskomešanom mozgu? Jer to nikako nije moglo da bude…
Divljenje?
„To je bilo hrabro, Karle. Već smo primili nekoliko poziva zahvaljujući
onome što si uradio. Jedan od tih poziva deluje obećavajuće. Asad sada
razgovara sa tom ženom.” Pokazala je na otvorena vrata, iza kojih se video
Asad sa slušalicom pribijenom uz uvo.
„U redu, to zvuči dobro. Da li je prepoznala čoveka?”
„Ne, ali mislim da je prepoznala kombi.”
„Kako to misliš? Mora da postoji na stotine takvih.”
„Ne sa znakom mira naslikanim na krovu.”
Karl je ušao u Asadov i Gordonov plakar od kancelarije. „Daj da
razgovaram sa njom”, šapnuo je, ali Asad je odmahnuo slobodnom rukom.
Sa suprotne strane u odnosu na Asada, Gordon se nagnuo nad sto. „Karle,
povezao sam naše telefone sa kompjuterima”, tiho je rekao. Pokazao je tanki
kabl koji je vodio od audio-izlaza na telefonu do kompjutera. „Samo klikni na
strelicu na ekranu, i onda se snima.” Pokazao je na svoj ekran. Izgledalo je
prilično jednostavno, pa je Karl s razumevanjem klimnuo glavom.
„Imam još nešto za tebe”, rekao je gurnuvši poruku preko stola prema
Karlu.
Pisalo je:
1) Sajam zdravlja i kvaliteta života, od utorka, 13. maja, do
petka, 16. maja 2014. od 12 do 19 časova, Sportski centar
Frederiksborg, Hilered.
2) Laursen će doći u tvoju kancelariju ako ga pozoveš.
Karl je klimnuo glavom, a onda je Asad spustio slušalicu.
„Hej, šta to radiš, Asade? Voleo bih da porazgovaram sa njom.”
„Žao mi je, ona je medicinska sestra na odeljenju hirurgije i zvala je s
posla, tako da to nije bilo izvodljivo, Karle. Kite Paulsen - smešno ime, zar
ne? Živi u Kuala Lumpuru, a jedini televizijski program koji gleda su vesti
TV2 preko interneta, za vreme pauze za ručak. To znači da smo u ovome
imali mnogo sreće.”
Kuala Lumpur? Koliko je tu stvarno bilo sreće?
„Kombi je verovatno pripadao njenom ocu. Rekla mi je da je on bio vrlo
aktivan mirovni aktivista do sredine osamdesetih. Zvao se Egil Paulsen.
Odavno je umro, ali njegova žena i dalje živi u njihovoj staroj kući, a Kite
kaže da je poslednji put videla kombi kada je došla kući za Božić. Bio je
podignut na betonske blokove u njihovoj bašti u Brensheju.”
Karl je u sebi pomislio da je od svih važnih i vrednih stvari u sedištu
policije ova bila najneverovatnija. Ono što polovina stanovništva i većina
ostrvske policije na Bornholmu nisu uspeli da urade za sedamnaest godina,
Sektor Q uradilo je za manje od dve nedelje. Prošlo je samo nekih sat
vremena od konferencije za štampu, a oni su već imali trag. Biće divan osećaj
izložiti ovo Bjernu.
Karl se gotovo naglas nasmejao.
„Da li ćerka išta zna o tom tipu Franku?”, upitao je.
„Ne, ali koliko ona zna, svi dokumenti u vezi sa prijateljima njenog oca,
mirovnim aktivistima i svim događajima kojima je prisustvovao još su na
policama u njegovoj staroj kancelariji, tako da možemo sami da proverimo.”
„Hajde da počnemo sa tim. Imaš li adresu, Asade?”
„Da. Ali stani malo, Karle. Moraćemo da sačekamo do sutra.”
„Zašto?”
„Zato što je žena upravo bila u poseti svojoj ćerki u Maleziji, i vraća se
avionom Britiš ervejza. Sleteće na Kastrup sutra ti 12:50, tako da bi možda
trebalo da je sačekamo na aerodromu.”
„U redu, Asade. A ti, Gordone, pozovi Laursena i reci mu da sam u svojoj
kancelariji Dobrodošao je kad god mu odgovara.”
Gordonov, Asadov i svi ostali telefoni u podrumu istovremeno su
zazvonili. Sada se stvar pokrenula.
Sjajno!

Posle sto osamdeset poziva i sat i po vremena, Karl je imao znatno manje
samopouzdanja. Kao i Rose.
„Ovo je prokleti užas”, rekla je stojeći na vratima kada je telefon ponovo
zazvonio. „Zovu nas sve vrste luđaka, i idu mi na živce. Neki zovu zato što
žele da kupe folksvagen kombi, drugi da pitaju znamo li neku marku stvarno
kul klasičnih automobila. Ljudi su potpuno besramni, i glupi, i iritantni. Zar
ne bismo jednostavno mogli da podignemo slušalicu i ostavimo je na stolu,
Karle?”
„Zar nisi saznala ništa važno?”, upitao je Karl.
 „Baš ništa.”
„U redu. Onda preusmeri sve pozive na Gordona, i idi po Asada.”
Dvadeset sekundi kasnije čuo je urlik iz Asadove kancelarije. Očigledno
je Gordon shvatio da je sada uhvaćen u klopku.
„Imam nekoliko zadataka za vas”, rekao je Karl čudnom paru koji je
stajao u njegovoj kancelariji. „Snimljen je poziv koji potvrđuje da je
folksvagen kombi u Brensheju zaista onaj sa znakom mira na krovu. Slušajte.”
Pustio je snimak na kompjuteru.
Čulo se kako se neko nakašljava, a zatim dubok ženski glas. „Zdravo, ja
sam Kejt Busk - ne Kejt Buš, mada sam i ja dobra pevačica.” Promuklo se
nasmejala, proizvodeći zvuk kakav biste pre očekivali od muškaraca kao što
su Rod Stjuart ili Brajan Adams. „Sećam se kombija sa znakom mira.
Korišćen je za vreme demonstracija ispred američke ambasade 1981. Sećam
se da smo ga koristili kao svoje pokretno administrativno sedište. Mislim da
je bio u vlasništvu nekoga ko se zvao Egil. Odnosno, Egil Paulsen, ali mislim
da je on sada mrtav. On je naslikao znak mira na krovu. Ako ste
zainteresovani, možete da ga vidite na posteru koji smo napravili od snimka iz
vazduha američke i ruske ambasade u Kopenhagenu. Zabavno je, i vrlo
simbolično, jer te dve ambasade razdvaja samo groblje.” Ponovo se
nasmejala.
Karl je zaustavio snimak. „Čitav snimak traje duže od pet minuta, i tiče se
i raznih drugih stvari. Mora da ona ima mnogo slobodnog vremena.” Frknuo
je kroz nos. „Dakle, hteo bih da je ti, Asade, nazoveš da proverimo zna li ona
još nešto. Možda je Frank bio učesnik nekih demonstracija i tamo upoznao
Egila Paulsena. Nije mogao da ima baš mnogo godina ranih osamdesetih, tako
da to nije mnogo verovatno, ali ipak pitaj.”
Asad je klimnuo glavom. „Ja sam takođe primio poziv. Sve sam snimio na
ovo.” Podigao je svoj pametni telefon. Dakle, i to je bilo moguće?
Pritisnuo je dugme i napukli ženski glas - od one vrste koju radije ne biste
slušali duže od minuta - izgovorio je bujicu pritužbi kakve Karl nije čuo od
kada je njegova majka objasnila njegovom ocu zašto nije u redu sedeti bez
košulje za trpezom, iako je 30 stepeni po Celzijusu.
„Zar ja da ne znam ta ružna kola!”, brbljala je žena. „Zapravo, bila su
parkirana tačno ispred naše živice pre bogzna koliko godina, tako da nismo
mogli da ne vidimo zarđali metal i prljave prozore najvećim delom godine.
Stalno sam objašnjavala Egilu da mora da se otarasi te gomile krša, ali da li je
on to uradio pre nego što je umro? Ne, nije. Takav je on bio u tim stvarima,
nije ga uopšte bilo briga. Ali nadam se da ćete ga sada vi odvesti, pod
pretpostavkom da je korišćen za nešto nezakonito. Da, nikada ništa ne treba
da bude iznenađenje. Očekujem da se vi pobrinete za ovo. Za šta inače
policija služi? Cerada kojom je bio pokriven odletela je u oluji i pala na
živicu, ali naravno ne može da se dohvati. A to se dogodilo još… pa, ne znam,
mora da je bilo 2003. ili nešto kasnije, ja…”
Asad je pritisnuo dugme. „Vrišti kao kamila koja se najela peska.”
Karl je pokušao da zamisli zašto bi kamila to ikada uradila, ali je odustao.
Okrenuo se prema Rose.
„Mogu li te zamoliti da se odvezeš do Albertinih roditelja u Helerup?
Zvali su administraciju pre nekoliko minuta i rekli da su dobili Albertine
crteže sa one izložbe u Narodnoj srednjoj školi koja nikada nije održana.
Zašto je školska sekretarica odlučila da pošalje crteže njima, a ne nama,
prevazilazi moju moć razumevanja, pošto smo mi bili ti koji su ih tražili.
Gospodin i gospođa Goldšmid zvučali su prilično uzrujano i hteli su da
preuzmemo crteže što je pre moguće. Reci im da ćemo napraviti kopije, pošto
bi oni ionako verovatno mogli da požele da ih vratimo.”
Ona je pogledala na sat. „Ako hoćeš to da uradim, danas se neću vraćati”,
rekla je.
On je bio siguran da može da se nosi sa tim.

Kada su njih dvoje otišli, Karl je tiho podigao slušalicu i podigao nogu na sto.
Pošto je Rose bezbedno otpremljena iz zgrade, bilo je vreme za cigaretu.
Uključio je televizor, prebacio na vesti TV2 i video sopstveno lice dok je
obrazlagao slučaj od koga je lice Larsa Bjerna dobilo istu boju kao kod nekog
svetloputog sirotana koji je zaspao na plaži tropskog ostrva.
Za sebe nije mislio da izgleda toliko loše. Možda bi trebalo da se prijavi
za posao televizijskog voditelja.
Pogledom je prešao preko svoje oglasne table, sa svim mogućim i
nemogućim tragovima. Isečci iz novina, razne fotografije i delovi mape
Bornholma, i sve to zakačeno pribadačama u boji.
Tako okačeno, sve je izgledalo vrlo jednostavno: fotografija mesta
nesreće, opštinska sala u Listedu, mesto na kom se nalazi Narodna srednja
škola i brojna druga važna mesta i ljudi koji su bili deo istrage. Kratki članak
o udesu, i čovek koji ništa nije želeo više nego da pronađe krivca.
Jedini problem bio je u tome što su se, kada tako gledaš na to,
pokušavajući da stvoriš opšti pregled situacije, pojavljivala pitanja koja su
pokazivala u svim mogućim i nemogućim pravcima. Činjenica je bila da je
Alberte vozila bicikl rano ujutro sporednim putem daleko od škole, očigledno
na mestu koje je imalo neki značaj za nju. Ali zašto je bila tamo u to određeno
vreme? Bilo je veliko iskušenje pretpostaviti da je to bilo mesto sastanka, da
se tamo sastajala sa momkom kojim je bila opčinjena. Zašto bi inače odjurila
tamo u to čudno vreme? Ali da li je sve to zaista bilo tako očigledno?
Kako je znala kuda da ode? Da li su se dan ranije dogovorili? Ili se uvek
radilo o istom vremenu i mestu?
Karl je pronašao šestar u fioci svog stola i ustao.
Alberte je mnogo vozila bicikl, a neko je pomenuo da je volela i tamošnju
prirodu. Ko je to, dođavola, bio? Duboko je uvukao dim iz cigarete, što mu je
obično pomagalo. Kada ne bi pomoglo, povukao bi još jedan dim. Zar to nije
bio domar u Narodnoj srednjoj školi? Da, jeste. On je takođe bio taj koji je
rekao da je Alberte obično izlazila samo na pola sata. Zapravo, imao je
prilično dobro zapažanje.
Karl je pogledao fotografiju lepe devojke. Lepa, mlada i jaka, tako da, sve
u svemu, nije bilo nemoguće da pređe bar dvadeset kilometara za sat vremena
na svom biciklu.
Da bi stigla na svoje odredište i vratila se za pola sata, razdaljina do mesta
sastanka ili mesta gde su jedno drugom ostavljali poruke nije mogla da bude
veća od pet kilometara, ako je tamo morala da ostane nekoliko minuta.
Uzeo je šestar, odmerio pet kilometara prema razmerama mape, postavio
iglu šestara na Narodnu srednju školu i ocrtao krug prečnika pet kilometara
oko njega.
Da, drvo je bilo duboko unutar kruga, tako da je to lako moglo da bude
mesto. sastanka gde su ostavljali poruke jedno drugom. Verovatno vrlo
romantično mesto - to jest, dok sve nije krenulo po zlu.
Karl se počešao po vratu. Ništa osim pretpostavki; istina je sasvim lako
mogla da bude drugačija. Pitanje je bilo zašto je ona bila tamo. Ako je tamo
otišla da se sa nekim sastane, mora da je to bilo unapred dogovoreno, bilo
verbalnim, bilo pisanim putem. Naravno, takođe je mogla da ode do drveta
tog jutra da proveri ima li tamo poruke od njenog tajnog ljubavnika. U tom
slučaju, uzalud je išla, jer policija tamo ništa nije našla. Ili je poruka uzeta
kasnije, mada nije mogla ona da je uzme, s obzirom na to da je visila na
drvetu.
Ne, tu je postojalo previše parametara. Nije bilo svrhe forsirati ih.
Pogledao je krug ocrtan oko škole i uzdahnuo. Šta je, dođavola, Alberte tamo
radila tako rano?
 „Zdravo, momčino”, rekao je glas sa vrata.
Karl se okrenuo. Bio je to Tomas Laursen sa po jednom šoljom u obe
ruke.
„Zašto si spustio slušalicu na sto? Nemoguće te je dobiti.”
Karl je vratio slušalicu na mesto, i samo pet sekundi kasnije telefon je
počeo da zvoni.
„Eto zašto”, rekao je. „Pozivi su preusmereni na Gordona i Asada. Taj
jadni momak tamo snima sve pozive na koje ne može da odgovori.”
„Da li ste imali sreće?”
Karl je odmahnuo rukom. „Da, nekoliko zanimljivih poziva. Uopšte nije
loše.”
„Reci Asadu da može prestati da traži tu fotografiju daske od šperploče.”
„Stvarno? Da li ju je odeljenje tehničara pronašlo?”
„Ne.” Seo je i gurnuo šolju s kafom prema Karlu. „Nije više vrela, ali to je
blu mauntin sa Jamajke. Nikada nisi probao ništa slično.”
Mirisala je fantastično. Karl je otpio gutljaj, a zatim iskolačio oči. Sveža,
blago slatka, bez traga gorčine. Neuporedivo bolja od Asadovog kamiljeg
znoja.
„Znam, ali nemoj da se navučeš, to je samo uzorak. Košta papreno
mnogo, i definitivno je neću služiti ovoj rulji ovde.” Nasmejao se. „Kako bilo,
pređimo na stvar. Tehničari su iskopah sve stare istrage, i mogu da potvrde da
je pronađeni iver bio komad te šperploče. Ali posle rasprave, mogu sa
sigurnošću da kažu da daska nađena u vodi nije ona koja je bacila Alberte
Goldšmid na drvo. A izbušene rupe koje je Habersot opisao nisu mogle da se
koriste za pričvršćivanje daske na vozilo kao što je kombi. To ne bi imalo
smisla, osim ako nisu postojale kuke provučene kroz rupe. Ali oni se pitaju
gde bi one bile zakačene. Da su bile zakačene gumenom sajlom za brisače,
onda bi i daska i vetrobransko staklo odleteli sa vozila, a tehničari bi našli
njihove tragove, čak i ako je neko pažljivo očistio mesto zločina, a ništa ne
ukazuje da se to dogodilo.
Osim toga, tehničari tvrde da sam branik ne bi bio dovoljan da baci ženu
gore na drvo. Očigledno bi za to bila potrebna dobro nameštena grtalica.
Drugim rečima, oni ne veruju da bi pronađena daska mogla da bude ona
koja je korišćena za to, ali naravno da može postojati i drugo objašnjenje.”
„Shvatam. Onda smo se vratili na početak”, rekao je Karl.
 Povukao je utešni dim iz svoje cigarete i ponudio jednu Laursenu.
Bio je dobar osećaj bar jednom imati partnera u zločinu.

41

Nedelja, 11. maj, i ponedeljak, 12. maj 2014.

Prvih sat vremena bila je veoma nesigurna u vezi sa novom situacijom u kojoj
se našla.
Uprkos tome što je bila prepuštena sama sebi najvećim delom svog života
odrasle osobe, Širli je uvek bila društvena. Čak i kada je bila sama, postojali
su mnogi načini da izbegne osećaj usamljenosti. Kod kuće, kada ni Vanda ni
bilo koja od njenih ostalih prijateljica nisu bile slobodne, slušala je radio,
gledala sapunice na televiziji, pričala telefonom ili gledala kroz prozor. Ovde,
u centru, takođe je imala nekoliko prijateljica sa kojim je povremeno mogla
da se druži. Nije to bio uzbudljiv život, ali mnogim ljudima je bilo gore.
U sobi za pročišćenje nije postojalo apsolutno ništa od stvari kojima bi se
obično zanimala. Nije bilo kontakta ni sa kim. Nikakvih spoljašnjih
stimulansa. Samo plava knjižica Akademije za upijanje prirode, špil karata i
rupa prema nebu kroz koju je mogla da gleda oblake koji su plovili iznad nje.
Trebalo je malo vremena da se navikne na to.
Okružena ovom prazninom, Širli je počela da razmišlja o svom položaju -
a to je bilo nešto na šta nije bila naviknuta. Ne o onome što je obično radila,
ili o nekim gorućim pitanjima, nego o apstraktnom i neobičnom položaju
iznenadne privilegovanosti.
Malo pomalo, shvatila je da je naimenovana. Naimenovana da bude
predstavnica u Londonu, a to je bila velika stvar. Po onome što je pisalo već
na prvoj stranici Atuovog priručnika, već desetog dana osećaće se oslobođeno
od svih uobičajenih svakodnevnih i nepotrebnih ometanja. Dvadesetog dana
osećaće se pročišćeno, a kada se ceo taj period završi, biće ponovo rođena kao
kompletna ličnost koja živi u skladu sa prirodom i Atuovom životnom
mudrošću.
Zapravo je zbog toga bila u ovoj praznoj, drvetom obloženoj, prirodnoj
prostoriji, morala je da podseti samu sebe. Ona je naimenovana!
Naimenovana! Bila je to tako divna reč, nešto što nikada pre nije osećala. Bila
je usmerena, da, osećala je to! Usmerena i podstaknuta zato što je bila
predebela, preglupa, nosila pogrešnu odeću, ili možda ponekad i onu pravu.
Usmerena i naimenovana - koliki je samo procep postojao između te dve
stvari.
Neko vreme, na svoje veliko iznenađenje, Širli je osećala da je skoro
srećna. Osećanje se nastavilo dok stomak nije počeo da joj krči, a sunce
odavno prešlo preko staklenog dela krova.
Zar nije trebalo da joj donesu hranu još pre nekoliko sati? Sada bi volela
da je imala svoj sat. Zar odavno nije prošlo vreme kada su učenici pozivani na
kasni popodnevni obrok i zajedničku meditaciju? Mogla je to da oseti i u duši
i u predelu stomaka.
Pa gde je Pirjo?
Kako se veće bližilo, zaključila je da je sigurno pogrešno čula na samom
početku. Mora da je Pirjo htela da kaže kako Širli neće dobijati hranu kao
ostali do drugog dana. Trebalo je da malo posti kako bi pokrenula stvari.
Pošto je ovo shvatila, uzela je bibliju Akademije i polako pročitala ono što
je Atu odredio da učenik postigne za vreme ovog perioda pročišćenja, a
naročito sa kakvim ritualima je morao da se izbori kako bi imao celokupnu
korist od svoje dobrovoljne izolacije.
Dobrovoljne! To je bila reč koju je morala da prihvati. Pa, trebalo je da
bude tako. Bar je nisu na silu uveli ovamo. Jeste bilo dobrovoljno.
Širli je čitala dalje, ali u Atuovim instrukcijama nije mogla da pronađe
nikakav postupak sličan ovome kroz koji je ona trebalo da prođe. Nije bilo
nikakvog pominjanja posta, ni hrane, posteljine i veša, ili bilo kakvih
praktičnih pojedinosti.
To ju je isprva zbunilo.
Zatim je zabrinulo.
A kada je stigla do trideset pete stranice, bila je ubeđena da nešto i te kako
nije u redu.

Kada su se zraci jutarnjeg sunca odbili od staklene površine visoko iznad

njene glave, pomislila je kako se sada svi vraćaju sa jutarnjeg obreda pored
mora.
Građevinska ekipa koja je radila na novom krugu od drvenih stubova
verovatno će biti ovde za nekoliko minuta. Čak i ako je to bilo nekoliko
stotina metara odavde, mora da su oni mogli da je čuju ako bude vikala
dovoljno glasno.
Sela je na ležaj, tresući glavom. Pitanje je bilo kako protumačiti ove
okolnosti. Ona jeste optužila Pirjo za neke gadne stvari, i sada je bila ovde.
Da li je moguće da je ovo bila neka vrsta osvete, ili možda pre iskušenja,
poput onog kakvom je Bog podvrgnuo Mojsija ili Avrama? Da li je to bilo
iskušavanje snage, kao četrdesetogodišnji hod kroz pustinju, ili kao Jovova
katastrofa? Da li su stavljali na probu njenu odanost i veru u ono što upijanje
prirode može da uradi za nju?
Namrštila se. Zašto oni? Zar nije verovatnije bilo da je to Pirjino delo?
Zar to nije bila njena i samo njena neosporiva odluka?
Širli je zabacila glavu unazad i zagledala se u oblake koji su lebdeli,
njišući se sa jedne strane na drugu. Najveća uteha za vreme svakog iskušenja
u istoriji uvek je bila ista: zar burlaci19 koji su vukli barke duž obala reke Don
satirući se od napora nisu uvek pevali, kao što su i crni robovi pevali svoj
gospel i bluz na pamučnim poljima, ili kao što je majka pevala utešnu
uspavanku svom bolesnom detetu?
Nakon što bi se Širlina mama posvađala sa njenim tatom, uvek bi gunđala
kako pevanje odagnava tugu, dodajući da ako to radiš dovoljno glasno, možeš
da oteraš i muža. To se pokazalo kao tačno.
Širli se osmehnula kada se setila šta je njen tata odgovorio kada je ponovo
bio u dobrom raspoloženju: „Lako je tebi da pevaš, ti nisi ta koja plaća porez,
rekao je seljak ševi.”
A onda jednog dana više nije bilo pevanja u njihovom domu.
Širli je pevušila i osluškivala tražeći znakove života nekih petnaest
minuta. Zatim je zaključila da, pošto ne može da čuje nikakve zvukove
udaranja čekića ili povike sa gradilišta gde je podizan krug od drvenih
stubova, onda verovatno ni oni ne mogu da čuju nju.
Možda je ionako bilo prerano da digne uzbunu. Da, verovatno.
Setila se kako je njen tata rekao da se glad može odagnati smehom i
pevanjem, kada bi po kazni bila zatvorena u sobu bez večere. Posle toga
pevala je glasno i nesputano nekih sat vremena.
Popila je litre vode sa lavaboa u kupatilu, pokušavajući da ne obraća
pažnju na glad. Uradila je sve što je mogla da izbegne zle misli, i nekoliko
puta je pročitala ceo priručnik. Prošla je kroz sve rituale, izgovorila mantre,
molila se Horusu, ponavljala načela upijanja prirode iznova i iznova, i
pokušala da tako duboko utone u meditaciju da to bude ravno snu.
 Pošto je provela trideset šest sati radeći takve stvari, počela je ozbiljno da
doziva pomoć.
Kada su je glasne žice izdale, prestala je s tim.

42

Ponedeljak, 12. maj 2014.

„Sad sam razgovarao sa onom Kejt Busk!”
Karl je nekoliko puta trepnuo. Da li je bio zadremao?
Spustio je pogled na sebe: jedna noga u fioci, druga u korpi za otpatke.
Da, mora da je dremao.
„Kejt Busk?” Zaškiljio je prema Asadu, pokušavajući da se vrati u
stvarnost. Da li je upravo sanjao o Moni? I ko je, dođavola, Kejt Busk?
„Kejt je ona koja je poznavala čoveka sa folksvagenom, Egila Paulsena.
Čoveka iz mirovnog pokreta”, rekao je Asad bez pitanja.
Da li je on umeo da čita misli, ili šta?
„Rekao sam joj koliko je važno da nađemo momka sa fotografije. Poslao
sam joj skeniranu fotokopiju i ona ju je gledala na svom kompjuteru dok smo
razgovarali.”
„Dobra ideja. I?”
„Setila se dečka koji je pomagao u skupljanju letaka za demonstracije.
Zgodan momak koji je stalno trtljao o miru. I da, izgleda da se zvao Frank, ali
su ga zvali Skot.20 Ona nije znala zašto jer je savršeno govorio danski.” Asad
je napravio dugačku pauzu, dopuštajući da informacije dopru do Karlove
svesti. Dakle postojalo je nešto u vezi sa tim imenom.
„Prepoznala ga je na fotografiji, iako ga je videla samo kada je bio još
momčić, kažeš. Da li to deluje verovatno?”
„Pa, rekla je da je sigurna da bi on mogao da bude osoba sa Habersotove
foto-kopije.”
Karl se protegnuo. „To je dobro, Asade, hvala. Hajde da se samo nadamo
da ćemo pronaći nešto u kući udovice Egila Paulsena što može malo da nas
približi tom čoveku”, rekao je tražeći svoju paklicu cigareta. „Da li bi mogao
da mi dovučeš Gordona ovamo?”
Povukao je nekoliko dimova svoje cigarete za buđenje.
Možda će svi ovi mali koraci dovesti do velikog proboja u istrazi. Možda
će se čovek iznenada pojaviti pred njima.
A šta onda?
Gordon je izgledao i više nego umorno kada je stao ispred Karlovog stola.
Zapravo, toliko umorno da njegove neverovatno duge noge samo što nisu
popustile pod njim. Kako je, za ime sveta, jedno malo srce moglo da pokrene
krv kroz čitav taj organizam? To je bila nepoznanica. Nije čudo što je njegov
mozak nije dobijao dovoljno i što su mu noge bile malo teške.
„Sedi i reci šta imaš, Gordone. Šta ti imaš za nas?”
On je odmahnuo glavom, sručivši se na stolicu.
„Zaista ne znam šta da kažem.” Izvadio je svoje beleške. „Mogao bih da
počnem s tim da sam uspeo da dođem do još četvoro ili petoro učenika
Narodne srednje škole, i da oni nisu imali da dodaju ništa na ono što smo već
znali. Svi su me oni uputili na Inge Dalbi, za koju pretpostavljaju da zna više
o tome, s obzirom na to da je imala sobu pored Albertine.”
Karl je pogledao prema prozoru. Ti pozivi nisu doneli mnogo. Da li je
Gordon bio pravi čovek za ovaj posao?
„A ostali učenici? Koliko ih je još ostalo na tvom spisku?”
On je izgledao žalosno. „Malo više od polovine, čini mi se.”
„U redu, Gordone, na ovome ćemo se zaustaviti”, rekao je naglo i možda
malo pregrubo. „Dakle, šta sada imaš za nas? Telefon je danas sasvim sigurno
zvonio.”
Štrkljasti je duboko udahnuo, pokušavajući da izrazi nešto što je trebalo
da zvuči kao uzdah patnje. „Razgovarao sam sa…” Podigao je svoju
beležnicu, i počeo da broji redove vrhom olovke.
„Nije važno”, rekao je Karl. „Da li si imao sreće?”
Gordon je i dalje pričao. On ga nije čak ni slušao. To je bio znak da je
vreme da završe za danas.
„Sve u svemu, četrdeset i šest poziva.” Gordon je podigao pogled, kao da
očekuje neku vrstu saosećanja. Da li je on mislio da je jedini na svetu koji se
satire od posla da dođe do mrvice informacija?
„Kako god, uspeo sam da dođem do jedne osobe koja ima da kaže nešto
više. Imam njen broj, tako da možeš da je pozoveš ako želiš da razgovaraš sa
njom.” Dodao je cedulju Karlu. Osim broja, na njoj je pisalo još Karen
Knudsen Arenspris.
„Ona je poznavala čoveka koga tražimo”, dodao je on na Karlovo
iznenađenje.
„Ovamo, Asade”, viknuo je Karl.
„Zajedno su živeli u komuni”, objasnio je Gordon kada je Asad stao
ispred stola. „Bilo je to u Helerupu - neka vrsta pozne hipi komune sa
zdravom hranom i zajedničkom imovinom i odećom. Zvali su je Arenspris i
svi su to uzeli sebi za prezime. Koliko sam mogao da je razumem, ona je
jedina koja ga je trajno zadržala. Komuna nije bila naročito uspešna.”
„Dakle, rastali su se?”
„Naravno - pre petnaest ili šesnaest godina.”
Karl je uzdahnuo. Počeli su da mu nedostaju neki prokleti slučajevi
kojima bi se bavio s vremena na vreme. „A kada je naš čovek živeo tamo?”
„Nije sigurna, jer je to bilo tako kratko vreme, ali veruje da je to bilo
1994. ili 1995. To se uklapa u ono što je rekla: da je on tamo proslavio svoj
dvadeset peti rođendan.”
Karl i Asad su se pogledali. To bi značilo da danas ima otprilike četrdeset
pet godina, kao što su oni već izračunali.
„Izlani, Gordone, kako se čovek zvao?” rekao je Asad, nestrpljivo se
premeštajući s noge na nogu.
Štrkljasti je namestio izraz lica koji ga nije činio nimalo privlačnijim. „O,
stvar je u tome što se ona ne seća. Složili smo se da se zvao Frank, ali nije
bila sigurna kako se prezivao. Mogla je samo da se seti da prezime nije bilo
dansko. Možda nešto sa Mek, s obzirom na to da su ga zvali Skot. Ali da li je
to bilo zbog toga što je koristio epl kompjuter, za razliku od ostalih, ili je
zaista imao škotsko prezime, nije mogla da se seti, čak i ako ga je nekad
čula.”
„Sranje!”, viknuo je Karl. Pogledao je u cedulju pa pozvao njen broj.
„Bolje bi joj bilo da je kod kuće.”
Bila je, i dok se predstavljao, Karl je uključio spikerfon. Informacije koje
su dobili bile su manje-više iste, tako da ključno, suštinsko parče informacije
nije bilo lako izvući iz nje, ako je ono uopšte i postojalo.
„Šta je taj momak radio? Da li je imao posao?”
„Mislim da je bio student. Možda je živeo od državne stipendije. Ne
znam.”
 „Šta je studirao, i gde? Dnevna ili večernja predavanja?”
„Svakako nisu mogla da budu jutarnja jer je u to vreme obično bio sa
jednom od nas.”
„Kako to mislite? Govorite li o seksu?”
Ona se nasmejala, kao i Asad. Karl je odmahnuo rukom. Bolje bi mu bilo
da ćuti dok je razgovor u toku.
„Naravno da o tome govorim. Bio je prilično zgodan, tako da mu je
većina nas devojaka dopuštala da bude s nama na smenu.” Ponovo se
nasmejala. „To momak sa kojim sam izlazila u to vreme nije znao zasigurno,
ali je bilo dovoljno da uzburka stvari. Zbog toga je on izbačen. A verovatno je
zbog toga i moj momak otišao, i na kraju se komuna raspala.”
Karl je zamolio da opiše Franka detaljnije, kakva je on osoba bio, ali iz
toga nije proizašlo ništa novo. Inge Dalbi ga je opisala na skoro potpuno isti
način. To je bio čovek bez osobenih znaka ili vidljivih belega, visok, lep,
čudesan i harizmatičan.
„Pa, u poslednje vreme nema mnogo takvih u Danskoj, tako da ćemo ga
lako naći”, rekao je Karl jetko. „Možete li nam reći kakva je interesovanja
imao? O čemu je pričao?”
„Bio je u stvari prilično dobar u razgovoru sa devojkama, što mu je
verovatno obezbeđivalo tako dobar prolaz kod nas.”
„O čemu, na primer?” Žena je morala da mu da nešto na čemu je mogao
dalje da radi.
„U to vreme svi su pričali o situaciji na području Balkana, a mnogi momci
bili su opsednuti sportom. Tur de Frans i takve stvari”, rekla je ona. „Ali
Frank je podjednako pričao o tome kako je užasno što su Francuzi bacali
nuklearne bombe na Mururou, ili o devojačkim temama kao što je venčanje
princa Joakima i princeze Aleksandre. To je verovatno bilo hladno
proračunato”, dodala je kroz smeh.
Karl je pucnuo prstima Gordonu, bešumno ustima oblikujući reči „Atol
Mururoa.” Gordon je okrenuo Karlov laptop na drugu stranu i ukucao reči.
„Nuklearne probe na Mururoi! Da li ste sigurni da je govorio o tome?”
„Apsolutno. Oslikao je neke transparente i pokušao da ubedi celu komunu
da pođe na demonstracije ispred francuske ambasade u Kopenhagenu.”
„To je bilo 1996”, uzvratio je Gordon bešumno oblikujući reči.
Pogodak! Znali su tačnu godinu.
 „Imam utisak da se zanimao za teologiju. Da li je to tačno?”
Na drugoj strani veze zavladala je tišina. Da li je ona razmišljala?
„Jeste li još tu?”, upitao je Karl.
„Pa, sada kad ste to pomenuli, sve nas je izluđivao nekim teorijama o
tome kako sve religije imaju isto poreklo. Pričao je o suncu, zvezdama,
sazvežđima i takvim stvarima. Bila je to holistička komuna, a ne duhovni
centar, tako da nas je to na kraju zamaralo i nerviralo. Verovatno je stalno
pričao o tome jer je na univerzitetu pohađao kurs od kog je potpuno prolupao.
Koliko se sećam, zapravo je hteo da napravimo Sunčev hram u zadnjem
dvorištu.” Nasmejala se. „Kada je počeo da ustaje u zoru i poje u vrtu, jedan
od momaka koji su imali pravi posao i nisu uživali u tako ranom buđenju hteo
je da ga šutne u dupe. To se nije završilo dobro po njega, da vam kažem.
Ispostavilo se da je Frank imao gadnu narav, i razbio je momka. Doslovno.
Nije trebalo da se kačite sa Frankom.”
„Da li biste rekli da je imao psihopatske tendencije?”
„Šta hoćete da vam kažem? Ja nisam psihijatar.”
„Znate na šta mislim. Da li je bio hladan, proračunat, opsednut sobom?”
„Ne bih rekla hladan. Ali verovatno jeste. Ko nije u današnje vreme?”
To je bilo drugi put da je Karl čuo ovakav odgovor na to pitanje.
„Izgleda da mislite kako je imao dobar razlog da uzvrati kada je napadnut.
Znate li da li je uradio nešto slično u nekoj drugoj prilici?”
„Ne, koliko ja znam.”
„Da li ste vi koji ste živeli tamo plaćali zakupninu?”
„Ne, nismo. Zapravo, ne znam ko je vodio računa o tom imanju. Neko ko
je tu živeo godinama ranije, rekla bih. Samo smo uplaćivali novac u
zajednički fond, a onda pojedinačno prebacivali novac svakog meseca. Ljudi
su se stalno doseljavali i odseljavali, tako da je to bilo najpraktičnije rešenje.”

Kasnije je Karl skoro zatražio od Asada šolju moka kafe ili čaja da ga održi u
pogonu. Ovo je bila takva zbrka. Kako je, za ime sveta, neko uopšte uspeo da
ga uvuče u ovo? Ako je ovo bila vrsta sumornog ništavila koje su i mogli da
očekuju, mogli su da prestanu da odgovaraju na sve pozive koji su stalno
stizali na Gordonov telefon.
„Hajde, Karle, dobili smo godinu njegovog rođenja”, rekao je Asad
sedajući na ivicu stola. „Rođen je 1971, tako da danas ima četrdeset tri
godine.”
„Da, to je tačno. Takođe znamo da je visok blizu sto devedeset, i mnogo
drugih stvari u njegovom opisu koje se poklapaju sa hiljadama drugih ljudi na
ulici. A takođe imamo i solidan psihološki profil, i znamo mnogo o tome šta
ga je zanimalo i pokretalo, tako da možda, ako budemo prokleto srećni,
možemo da ga pronađemo, uprkos svemu. Ali znaš šta? To nam ostavlja
veliko pitanje. Šta onda?”
„Šta onda?”, skupio je Gordon snage da upita.
„Znamo mnogo, imamo pristojan opis, možda ćemo čak uskoro saznati
njegovo prezime. A možda ćemo sutra u Brensheju saznati nešto što će nam
dati poslednji podstrek. Ali do čega nas to dovodi?”
„Podstrek?”, Asad je izgubio nit izlaganja.
„Poslednji potisak u pravom smeru, Asade.”
On je klimnuo glavom, spuštenih uglova usana. „U pravu si, Karle.”
„Ne razumem o čemu govorite”, rekao je Gordon.
„Ako budemo te luđačke sreće da ga nađemo, šta ćemo time moći da
dokažemo?” Odmahnuo je glavom. „Ja ću ti reći. Ništa! Ne očekuješ valjda
da dobrovoljno izlane da je on taj koji je ubio Alberte, zar ne?”
„Ne, osim ako mu ne polomimo ruke”, ubacio se Asad.
Svi su uzdahnuli i ustali. Bilo je vreme da se ide kući.
Karl je spustio slušalicu i telefon je naravno ponovo počeo da zvoni. On
ga je na trenutak gledao pre nego što se javio. Baš ovaj poziv mogao bi da
bude koristan, govorila mu je intuicija.
Glas je bio iritantan. „Halo, Karl Merk? Ovde je Martin Marsk, zovem iz
novina Formidagsposten. Hteli bismo da znamo da li vam je ponovo dodeljen
slučaj pištolja sa ekserima posle današnje konferencije za štampu.”
„Shvatam. Pa, nije.”
„Zar nije trebalo, s obzirom na to da biste vi mogli doprineti
obezbeđivanju pravde za vaše prijatelje - ili da bi oni čak mogli da budu
osvećeni?”
Karl nije odgovorio. Osveta? Šta je ovaj mislio ko je on - Klint Istvud?
„Izgleda da ne želite da odgovorite na to. Dakle, kuda istraga dalje vodi?”
„Mene nikuda. Moraćete da razgovarate sa ljudima gore na trećem spratu.
Terje Plug vodi slučaj, što vi sasvim dobro znate, Martine.”
 „Onda možda možete da mi kažete kako ide Hariju Heningsenu?”
„Sledeći put kada pokušate da ispoljite makar i najmanji nagoveštaj
sposobnosti i temeljnosti, gospodine takozvani novinaru Martine Marsk,
predlažem vam da obavite domaći zadatak kako treba. On se zove Hardi, a ne
prokleti Hari. A ako želite da znate kako je Hardi Heningsen, pitajte njega. Ja
nisam služba za informacije za ljude koji imaju sve klikere u glavi, a
definitivno nisam za one koji ih nemaju.”
„Dakle, vi mislite da Hardi Heningsen nema sve klikere u glavi?”
„O, nestani, drkadžijo jedan. Zbogom.”
„Hej, hej, obuzdaj se malo, Karle Merk. Šta se dešava sa slučajem tipa sa
folksvagen kombijem? Ako želite pomoć od štampe, potrebne su nam neke
pojedinosti. Postoji li nagrada za informacije o njegovom kretanju?”
Izgleda da niko od ostalih nije spustio slušalice svojih telefona na sto, jer
se sada intenzitet zvonjave pojačao. Zamisli samo kada bi i štampa proširila
ovu priču.
„Ne, nema nagrade. Javiću vam se kada bude nekog pomaka u razvoju
slučaja.”
„I sam znaš da nećeš, tako da bi mogao sve da islaneš i sada.”
Da nije bilo Larsa Bjerna, to bi i uradio.
„U redu, pošto insistiraš, evo mojih reči za rastanak: želim ti prijatan dan,
Martine.”

Dok se vozio auto-putem za Hilered, uglavnom je razmišljao o Hardijevom

licu. Licu koje je zaboravilo kako da se osmehuje, izborano od katastrofe i
problema. Ako je to trebalo da se promeni, on će zaista morati bolje da sluša i
priča sa njim o tom prokletom slučaju, ali nije se osećao prijatno u vezi sa
tim. Znao je da mora tako da uradi, ali u stvarnosti je neko kao što je Hardi,
ko se svakodnevno suočavao sa prošlošću, bio bolje pripremljen od Karla,
koji je pokušavao da ne obraća pažnju na to. I Karl je tako i radio.
Svaki put kada se nesreća pomene, kroz njegovo telo prolazio je
nekontrolisani električni impuls. To je dovelo do nekoliko ispada - Mona ih je
nazivala psihičkim slomovima i nelečenim posttraumatskim stresom, ali Karla
uopšte nije bilo briga kako se to zove. Sve dok je mogao da to izbegne.
Ali sada će on i Hardi morati ponovo da razgovaraju o tome, i to ovog
puta sa novim planom. To je bilo neophodno, ali Karl se nije tome radovao.
 Njegov mobilni je zazvonio. Upravo je hteo da ga isključi kada se na
displeju pojavilo Vigino ime.
Karl je naduvao obraze i polako uzdahnuo pre nego što je uključio
spikerfon.
Ona je počela punom brzinom već od prve reči. Nažalost, on nije imao
pojma o čemu je pričala.
„Juče sam išla da obiđem mamu, i osoblje mi je reklo da dugo nisi bio
tamo. Samo mislim da to jednostavno nije pošteno.”
On je znao samo jednu frazu koja je bila gora od: „Samo mislim da to
jednostavno nije pošteno”, a to je bila: „To mi stvarno ide na živce”, dakle,
ona se ozbiljno namerila da ga satera u ćošak.
Nije mogao da se gnjavi time.
„Izgleda da moram da te podsetim na naš dogovor, Karle”, nastavila je
ona da zvoca.
„Ne, hvala, to neće biti neophodno, Viga.”
„O, neće? Pa, onda mi dozvoli da ti kažem da…”
„Parkirao sam se tačno ispred staračkog doma.”
Pogledao je auto-put pred sobom. Izlaz za Bagsverd bio je tačno ispred
njega. Imao je prokletu sreću.
„To nije istina, Karle. Nazvaću i pitaću ih.”
„Kako želiš, meni je savest čista. Čak sam poneo i čokoladu. Naravno da
se držim našeg dogovora. Samo sam neko vreme bio na Bornholmu. Izvini što
to nisam pomenuo.”
„Čokoladu?”
„Da, punjene čokolade Anton Berg. Najbolje na svetu.”
Barem je mogao da kupi takvu u Superbest marketu.
„Iznenađuješ me, Karle.”
Bilo je vreme da se promeni tema.
„Da li je Gargamel bio fin prema tebi?”, upitao je. „Prošlo je neko vreme
otkad nisam video Jespera, tako da nisam čuo nikakav trač o tebi i tvom
malom vlasniku radnje.”
„On nije mali, Karle, i ime mu je Gurkamal. I ne, to nije u redu, i ne želim
da s tobom pričam o tome, ne sada, u svakom slučaju. A ako si dovoljno glup
da bilo šta očekuješ od Jespera, mogu da te obavestim da se ni ja uopšte ne
čujem sa njim.”
„On ima devojku. To nas čini manje važnim.”
„Da!” Glas joj zvučao zagušeno, tako da je morao da se zaustavi na
ovome. Nije želeo da se meša u njen život.
„Ulazim na vrata Bakegordena, Viga. Lepo se provedi sa Garga…
Gurkamalom. Sve će biti u redu.” Izlazio je sa auto-puta. „Pozdraviću tvoju
mamu od tebe. Zdravo.”
Nekoliko sekundi osećao se dobro. Uspeo je da uravnoteži situaciju i
umiri Vigu. Ali dok je kupovao čokoladu, pre nego što se zaputio u starački
dom, ponovo ga je savladao osećaj da su stvari mogle da budu drugačije. Da
ga je prošlost pritiskala, istiskujući mu vazduh iz pluća. Sve u svemu, nije
bilo naročito prijatno.

Karlova bivša tašta izgledala je isto, osim što je sada samo polovina njene kao
ugljen crne kose bila crna. Možda je osoblje odustalo od toga da je farba, ili je
možda i sama najzad shvatila da joj nije trideset godina i da ne privlači više
suprotni pol.
„Ko si ti?”, upitala je kada je Karl seo ispred nje.
Dakle, do toga je došlo. Demencija joj je trajno oštetila mozak.
„Karl. Ja sam tvoj bivši zet, Karla.”
„To i sama vidim, budalo jedna. Ali zašto si se tako zamaskirao? Obično
nisi tako mlitav.”
To je takođe bilo drugi put tog dana da to čuje. Ali kada napola slepa,
luda, prastara prodavačica ribe to primeti, mora da u tome ima neke istine.
Dođavola!
„Šta si mi doneo?”, upitala je ona neotesano, pružajući ruku. Pomislili
biste da je kontrolorka karata u nekom velikom bioskopu.
„Čokoladu”, rekao je on, izvlačeći kutiju iz plastične kese. Ona je
skeptično pogledala. „Uh, ekonomsko pakovanje. Ja ga nikada ne bih kupila,
ne bih ga uzela ni da mi ga daju džabe.”
On se upitao zašto se uopšte gnjavio da dođe, ali već je znao odgovor.
Ako ne bi ispunjavao obaveze iz ugovora koji je potpisao, morao bi da plati
Vigi nadoknadu. Veliku nadoknadu.
„Anton Berg, naravno”, dodao je on blago uvređeno, što je ubrzalo njene
pohlepne ruke, i deset sekundi kasnije već je ubacivala čokoladu u usta
punom brzinom.
Posle trećeg komada, spustila je kutiju na sto između njih, što je Karl
shvatio kao poziv da joj se pridruži, pa je uzeo jednu čokoladicu. A pošto je
kutija ostala na istom mestu, posegnuo je za još jednim parčetom, od
marcipana i tamne čokolade, ali je brzo povukao ruku kada ga je ona jako
mlatnula po prstima.
„Ne dobija se nagrada za ispražnjenu kutiju”, rekla je. „Šta još imaš za
mene?”
Bogu hvala da nije ovamo dolazio baš često.
Potražio je po džepovima svoje jakne, u kojima je obično bilo nečega
barem malo sjajnog i blistavog. Novčić ili možda otvarač za flaše. Šta sve ne
bi uradio da navede svoju dementnu taštu da kaže pokoju lepu reč o njemu.
Na dnu njegovog džepa bila je drvena figurica koju je Bjarke izrezbario -
moraće da se seti da je stavi na policu sa drugim predmetima iz Habersotove
kuće - ali pored nje bilo je nešto za šta nije mogao da shvati šta je.
Izvukao je predmet, i prepoznao visak iz Holističkog garden centra
Simona Fišera. Mogao je da bude i sjajniji, ali trebalo bi da ipak posluži.
„Evo, Karla, visak. To je čarobna mala naprava koja..
„Znam. Dobar je za duhove i takve stvari, ali šta bih ja radila s tim? Ja
razgovaram sa mrtvima i bez takvih besmislica. Radim to svakog dana. Prošle
noći, na primer, pričala sam sa Vinstonom Čerčilom, i znaš šta, bio je vrlo,
vrlo šarmantan. Mnogo prijatniji nego što bi čovek pomislio.”
„Ovaj, to je lepo, ali ovaj visak može da radi nešto drugo. Na primer,
može da ti kaže šta će se desiti u budućnosti. Možeš da pitaš šta god želiš, i
visak će odgovoriti. Moraš da ga držiš ovako, i onda postavljaš pitanja. Treba
ti samo malo vežbe.”
Ona je delovala sumnjičavo, pa je on demonstrirao funkcionisanje sprave
upitavši je da li će vreme sutra biti lepo. Kao što je i očekivao, prokletinja nije
htela da sarađuje, tako da je morao malo da joj pripomogne.
„Evo vidiš, okreće se u lepom krugu, dakle, vreme će biti lepo. Sada ti
pokušaj, Karla. Šta bi želela da pitaš?”
Ona je s oklevanjem uzela visak i pustila ga da podrhtava iznad njene
ruke.
„Da li ćemo sledeće nedelje imati sarmu za ručak?”, upitala je posle
trenutka premišljanja.
 Karl se iznervirao videvši da se, iako se to moglo i očekivati, ništa nije
dogodilo.
„Ne radi. Kakvo si mi to smeće dao, Karle? Svakako ću to reći Vigi.”
„Ne, Karla, pokušaj sa još jednim pitanjem. Ne verujem da možeš da
postavljaš pitanja u vezi sa hranom. Pitaj, na primer, da li će ti Viga sutra doći
u posetu.”
Ona ga je pogledala kao da je sišao s uma. Zašto bi, zaboga, pitala tako
nešto?
Na trenutak je zurila uprazno, očima zamagljenim od katarakte, a onda se
osmehnula.
„Pitaću da li novi negovatelj želi da me tuca do besvesti.”
To je izgledalo ubacilo visak u puni pogon.
Da li je ona možda varala?

Hardi je sedeo u polumraku kada je Karl ušao u kuću.

Na kuhinjskoj radnoj ploči bila je poruka od Mortena.
Loše je raspoložen, pisalo je. Pokušao sam da mu dam malo cuge, ali
povukao se u svoju čauru. Da li ste se svađali?
Karl je uzdahnuo. „Stigao sam, Hardi”, rekao je prinoseći mu poruku
ispred lica. „Da li ovo znači da nećeš popiti piće sa mnom?”
Hardi je odmahnuo glavom, ne gledajući u njega.
„Kaži šta imaš, Hardi.” Bilo je bolje da odmah završe sa tim.
Glas mu je zvučao promuklo kao da ga odavno nije koristio. „Ne shvatam
te. Sada imaš šansu da otvoriš ovaj slučaj, Karle, a ne koristiš je. Zašto? Zar
ne znaš koliko to meni znači?”
Karl je uhvatio ručicu za upravljanje na kolicima i okrenuo ih tako da su
se našli licem u lice. „To je slučaj Terjea Pluga, Hardi. On jeste otvoren, i sam
si video.”
„Mislim da imaš čudne prioritete, Karle, i to mi se ne sviđa. Zašto bi tebe
slučaj devojke koju je zgazio auto pre skoro dvadeset godina sprečio da malo
radiš na našem slučaju? Da li je to zbog toga što se plašiš šta bi moglo da se
otkrije?” Pogledao je Karla u oči. „Da li se plašiš posledica, Karle, da li se o
tome radi? Video sam te na televiziji, uopšte te nije bilo briga. Jedva da si se
potrudio i da pogledaš pištolj kojim smo ustreljeni. Zašto, Karle?”
 „Ovo će možda zvučati malo grubo, Hardi, ali ti si paralizovan fizički, a ja
sam paralizovan psihički. Jednostavno ne mogu da se nosim sa tim slučajem.
Ne sada, u svakom slučaju.”
Hardi je skrenuo pogled u stranu.
Sedeli su tako nekoliko minuta dok Karl nije odustao od pokušaja da išta
postigne sa Hardijem - ili sa samim sobom, u stvari. Ovo jednostavno nije bio
dan za to.
Ustao je i uzdahnuo. Možda je Hardi bio u pravu. Možda je trebalo da
prepusti Albertin slučaj Asadu i Rose i pridruži se ekipi Terjea Pluga, ako ta
ekipa uopšte postoji.
U kuhinji je sebi nasuo piće i prebacio jaknu preko naslona stolice. Kada
je seo, nešto ga je ubolo u leđa. Posegnuo je rukom da izvuče taj predmet iz
džepa.
Bila je to drvena figurica koju je našao na Habersotovom stolu. Drvena
figurica koju je, po rečima Ujka Sema, izrezbario Bjarke.
Što je više gledao u nju, sve više je shvatao da verovatno nije bila
slučajnost što je stajala tamo na stolu.
Zapravo, što ju je više prevrtao po rukama i zagledao iz blizine, postajao
je sve sigurniji da je figurica imala mnogo zajedničkih crta sa čovekom koga
su tražili.
Sa tim Frankom, koga su neki ljudi zvali Skot.

43

„Hvala! Hvala, Simone, lepo od tebe što si me obavestio. Ali ne, nemam
pojma zašto policija hoće da priča sa Atuom, ili zbog čega je to toliko važno
da su pozvali svedoke preko televizije. Da li si sasvim siguran da si na
fotografiji video njega?” Prinela je ruku grudima, ali jedva je mogla da diše.
„Da, Pirjo. Policajac koji je dolazio ovamo u Garden centar prineo je
sliku tačno ispred kamere. Zapravo sam prepoznao Atua i folksvagen kombi”
Kombi. O bože, i to!
„Dao je prilično dobar opis Atua. Da li on i dalje ima onaj svetli beleg na
prednjem zubu?”
 „Ne, uklonio ga je pre mnogo godina.”
„U svakom slučaju, sada ste upozoreni. Nadam se da nije ništa ozbiljno.
Uveravam te da od mene ništa nisu izvukli. To sam vam dugovao.”
„Hvala, Simone.”
Polako je spustila slušalicu. Dakle, ušli su im u trag, ali koliko daleko su
stigli? Da li bi mogli da stignu ovamo i pokucaju na vrata svakog minuta?
Pirjo je rekla sebi da se pribere, da nema čega da se plaši. Koliko mnogo
su panduri zaista znali?
Sve je još jednom pretresla u svojoj glavi. Šta su mogli da dokažu?
Uostalom, nije imalo šta da se dokazuje, i to je sve. Možda znaju da je ta
devojka . bila u kratkoj vezi sa Frankom, ali šta onda, to nije bilo nezakonito.
Boravili su u Eleneu nekoliko meseci, a onda su otišli. Tu nije postojala
nikakva veza.
Pirjo je pogledala prema Atuovim vratima. Da li da mu kaže, ili je bolje
da to ne uradi? Ako je želela da budu u ovome zajedno, sada je verovatno bilo
vreme za to.
Odmahnula je glavom. Zašto ga suočavati sa tim? Zašto narušavati njegov
mir sada, kad je sve išlo tako dobro? Ako on može da upravlja svojim
poslovima, i Pirjo može svojim.
Najvažnije je bilo dete koje je raslo u njoj. Dete koje će biti rođeno za
veličinu i obožavanje. Ništa nije smelo da se ispreči na njegovom putu; ni
policija, ni Širli. Kada policija dođe, mogle bi da budu izgovorene neke stvari
koje bi pobudile sumnju.
Pogledala je kroz prozor. Trenutno je ceo kraj bio miran i tih, a čas
meditacije još je bio u toku. Ali za deset minuta svi će se okupiti u sali za
sastanke da saslušaju Atuovo nedeljno obraćanje. Ona će govoriti skupu o
Maleni, Valentini i Širli. Daće im isto objašnjenje o Maleni kakvo je dala
Valentini, i navešće ih da svi izraze koliko su zadovoljni što je ona dobro i što
je na sigurnom. Posle toga će im preneti pozdrave od Valentine, i reći im da je
ona na aerodromu u Kopenhagenu i da će već sutradan početi da vodi njihovu
ispostavu u Barseloni. Reći će da je to mesto odjednom ostalo upražnjeno i da
su odlučili da joj daju šansu ako bude bila spremna da odmah ode tamo.
Reći će im da će biti mnogo takvih zadataka u budućnosti dok učenje o
upijanju prirode bude sticalo sve više pristalica. Reći će im da su, još dok ona
ovo priča, Atuova načela prevedena na italijanski, i da će verovatno otvoriti
ispostavu u Asiziju ili Ankoni, jer je to blizu Hrvatske, koja je bila jedna od
njihovih potencijalnih ciljnih zemalja.
Okupljeni učenici su se smešili, i atmosfera je bila dobra.
Dok je sunce napolju sijalo, Pirjo je isturila svoj trudnički stomak i
obratila se učenicima. U plastenicima se već vadio krompir, a Atuovo
predavanje bilo je sasvim čudesno. Podsticaj da njegova učenja stignu do
ostatka sveta bio je uspeh svih njih; bila je to potvrda da je njihov životni
izbor bio blagovremen i ispravan.
Pirjo se osmehnula Atuu, koji ju je ćutke slušao na svom podijumu. Njih
dvoje nisu razgovarali o Valentininom poslu, prevodu učenja na italijanski, ili
lokaciji mogućeg novog centra za pridobijanje pristalica na Jadranskom moru;
ali to nije ni bilo neophodno. Pirjo je bila preduzetnica, a on je bio duh koji je
lebdeo iznad svega toga. Izgledalo je da je zadovoljan onim što je upravo čuo.
„Data nam je mogućnost da svojim učenjima donesemo svetu mir”, često
je govorio. „Sve religije stopiće se u jednu, i čovečanstvo će se koncetrisati na
saradnju, u jedinstvu sa prirodom i njenim hirovima i blagoslovima.”
Što pre pošalje učenike napolje u svet, Atuov položaj postaće čvršći, a to
će biti od koristi i za nju i dete, koje se malo previše energično ritalo u njoj
dok je govorila.
„Takođe vam prenosim pozdrave od Širli”, rekla je tiho, pogledom tražeći
lica onih nekoliko učenika koje je viđala u Širlinom društvu.
„Širli je otišla od nas juče kada sam joj obznanila da, nažalost, ne možemo
da je primimo za stalnog člana naše porodice.”
Među slušaocima je nastalo komešanje. Možda su ovim bili zbunjeni više
nego što je bilo dobro. Možda su želeli da postavljaju pitanja, ali ona im neće
dati priliku za to.
„Širli je divna, srdačna i jedinstvena osoba, i mnogo će nam nedostajati.
Juče sam joj postavila niz pitanja i iznela joj veći broj mogućih budućih
zadataka koji bi nam omogućili da donesemo odluku u vezi sa njenom
budućnošću ovde. Na moje veliko iznenađenje, tokom razgovora postalo je
jasno da je Širli imala veoma određen plan. Razvila je u sebi veliku želju da
preuzme funkcije za koje su zaduženi neki od vas, verujući da je ona
sposobnija da ih vrši. Za vreme razgovora, na moje čuđenje, otkrilo se da je
ona puna ambicije i sebičnosti, što nije u skladu sa našom etikom ovde. Zato
sam joj dala priliku da prođe kroz period pročišćenja, što je ona odbila, a
istovremeno je počela sve više da se ljuti. Možda su je neki od vas čuli kako
zbog toga viče u mojoj kancelariji. U jednom trenutku htela sam da pozovem
pomoć jer se ona toliko zanela da je pretila da će me udariti, ali uspela sam da
je umirim, ubedivši je da odmah spakuje stvari i ode kući. Vratila sam joj deo
novca koji je uplatila za kurs, inače mislim da se situacija ne bi tako lako
razrešila.”
Pogledala je u okupljene ljude, koji su svi izgledali šokirano, što je bilo i
očekivano.
„Zaista sam želela da se ona pozdravi sa onima od vas sa kojima je
meditirala na lep i primeren način, i u duhu Akademije za upijanje prirode, ali
ona uopšte nije pristajala na kompromis i samo je želela da ode. Nije čak
želela ni vožnju do kopna, toliko je bila ljuta. Pa, očigledno se ona tako
osećala.”
„Treba da cenimo Pirjinu posvećenost”, začuo se glas iza nje. Bio je to
Atu, koji je sada sišao sa podijuma. „I njenu hrabrost.”
Prišao joj je i obuhvatio je rukom oko struka. „Moramo da ti se zahvalimo
za mnogo toga, Pirjo”, rekao je i okrenuo se prema grupi. „Ako neko ima
nekih pitanja o Širlinom izboru i novom životnom putu, hajde da ga čujemo.”
Ali niko ništa nije rekao.

Pirjo je neko vreme stajala ispred novog kruga od drvenih stubova, gledajući
ljude kako rade. Sva čula bila su joj napregnuta. Udaljenost odavde do kuće u
kojoj je Širli bila zaključana već drugi dan iznosila je nekoliko stotina metara.
Ponovo je sebi rekla da je to dovoljno daleko. Da bi bilo kakav zvuk prošao
kroz zidove kuće i dopro do kruga od drvenih stubova, Širli bi u najmanju
ruku bila potrebna brodska sirena. A sve dok ovi ljudi budu ostajali blizu
mesta na kome rade, nije bilo nikakve opasnosti. Ali jedan od njih upravo je
krenuo u pravcu kuće da se olakša, a ako je on to radio, to su mogli da rade i
drugi.
Drugim rečima, glupa slučajnost mogla bi dovesti do toga da neko oštro
uho čuje očajni glas koji doziva pomoć, a ona nije mogla to da dozvoli. Prema
njenoj proceni, proći će najmanje četiri ili pet dana pre nego što Širli bude
toliko iscrpljena da njeno vikanje više neće moći da ima nikakav značajan
učinak. I bar dvadeset dana pre nego što umre. To je bilo dosta vremena.
Previše, sada je to znala.
Pljesnula je rukama i napregnuti mišići radnika su se opustili. Svi su
pogledali u nju.
„Imam novi projekat za vas, što znači da ćete morati da prekinete rad na
ovom na nedelju dana. Idemo na drugu stranu centra, jer je moj plan da bi svi
trebalo da imamo bicikle, da možemo slati ljude da obavljaju misionarski rad
po ostrvu. Bilo bi mnogo prednosti od stvaranja bliže veze sa meštanima, i ja
sam već naručila bicikle. Materijal će stići rano ujutro, a onda ćemo početi da
gradimo šupe za bicikle.” Upitno ih je pogledala. „Šta vi kažete? Da li vam to
zvuči, u redu?”
Široko im se osmehnula, što je pomoglo.
Držeći jednu ruku na stomaku, polako je krenula kroz visoku travu prema
kući u kojoj će Širli umreti. Razmišljala je o tome da ubrza proces tako što će
je otrovati. Takođe je razmišljala o mogućnosti da je onesvesti, a onda joj
iseče vene. Ali šta ako bi neka budala našla telo pre nego što uspe da ga se
otarasi? Ili šta ako Širli ostavi optužujuće poruke negde u kući gde ih Pirjo
neće primetiti? Uvek je postojao taj rizik, i to je bilo ono što ju je najviše
brinulo.
Druga briga bila je Širlina težina. Čak i ako bude gladovala do smrti, ona
je definitivno bila krupna žena, a Pirjo će morati da odvuče telo prilično
daleko da bi ga sakrila kako treba. Kako će to uspeti da uradi u svom stanju, i
kada može to da uradi, a da niko ne primeti?
Plan je bio da Širli nikada ne bude pronađena živa, i da ne preostane
nikakva mogućnost da Pirjo bude povezana sa njenom smrću. Zbog toga je
njena početna zamisao bila da sačeka da Širli umre od gladi, a onda provali
vrata i stavi ključ Širli u ruku, tako da izgleda kao da je ona izvršila
samoubistvo ne jedući i ne pijući.
Jedini problem bio je taj što je za tako nešto bilo potrebno tako mnogo
vremena. Zbog toga je ponovo otišla do kuće. Ne da ubije Širli, nego da joj
isključi vodu. Koliko se sećala, postojala je vodovodna cev iza kuće, i ako
isključi dovod u tu cev, to će imati dva pozitivna dugoročna efekta. Prvo, to
će značiti bržu Širlinu smrt. Drugo, daće Pirjo bolje šanse ako se opredeli za
plan B.
Bez vode, Širli neće moći da ugasi ili obuzda vatru ako se kuća odjednom
zapali, a to je možda bio najbolji način da se cela stvar okonča. Nekoliko kapi
medicinskog alkohola i šibica kada nikoga ne bude u centru. Trebalo je samo
odabrati pravo vreme.
Ni policija ni ljudi iz Akademije neće pronaći nikakve tragove koji bi
vodili do nje.
Bila je na sve spremna da zaštiti ono što su izgradili.
 44

Utorak, 13. maj 2014.

„Šta se tebi desilo, Gordone, zaboga? Da li si pao s bicikla?”
Gordon je mehanički prineo ruku svom izubijanom licu. Izgledalo je
potpuno izmasakrirano, prava eksplozija boja. Ako bi mu desni očni kapak
samo malo više natekao, postojala bi opasnost da eksplodira.
„Ne!” Njegovo zdravo oko je sa izvinjenjem gledalo u Karla. „Potukao
sam se”, rekao je, i nije zvučao ponosno zbog toga.
„Ti?” Karl je pogledao njegove mršave nadlaktice, pognuta leđa i upale
grudi. Jedan udarac u momkov stomak i tuča bi bila završena. „Kako se, za
ime sveta, to dogodilo?”
„Počelo je kada mi je onaj drugi tip uzvratio.”
Karl je pokušao da se osmehne na tu staru šalu. Da li je on to mislio
ozbiljno?
„U stvari, juče posle posla prolazio sam pored krčme Bjens u Nils Brok
Gadeu. Ispred je bilo mnogo danskih zastava, a nekoliko naših kolega stajalo
je oko stolova, pa sam pitao da li je nekome rođendan.”
„Prilično bezazleno, rekao bih.”
„Da, ali su oni odmah počeli da ogovaraju tebe i sprdaju se na račun
Sektora Q. Rekli su da si drkadžija i da je tvoje ponašanje pred kamerama
sramota za štab policije, i da mogu da shvate zašto nisi hteo da pričaš o
slučaju sa pištoljem za eksere, s obzirom na to kakva si kukavica ispao pre
sedam godina.”
Pogodili su pravo u centar.
„Šta si ti onda uradio?”, začuo se Rosin glas sa vrata. Stajala je sa
prekrštenim rukama. Ceo njen stav bio je previše opušten, tako da je moglo
samo da se pretpostavi da se prošle noći spetljala s nekim momkom, ili je
skrivala nešto drugo u rukavu.
„Pa, onda sam raspalio tog čoveka po nosu. Šta sam drugo mogao?
Dođavola, pričao je o mom odeljenju i mom šefu.”
„Neka sam…” Karl je pogledao u Rose. Na njenom licu bio je drzak
osmeh.
Gordon je ušao u svet muškaraca.

Kao što se moglo i predvideti, Rose jeste skrivala nešto u rukavu: četiri crteža
napravljena Albertinom prilično veštom rukom, kako je rekla.
„Dobila sam i kopiju spiska svih crteža koji je trebalo da budu izloženi u
Narodnoj srednjoj školi, ali je izložba otkazana posle Albertine smrti. Učenici
su dali svojim radovima imena i brojeve. Albertini su obeleženi brojevima od
dvadeset tri do dvadeset šest.”
Karl je okrenuo stranicu. Bilo je mnogo crteža sa naslovima kao što su
Stene na istočnoj obali, Sunce na Gudhjemu i Magla u Almindingenu.
„U redu”, rekao je Karl naglašavajući drugu reč kada je pogledao naslove
Albertinih crteža. Mogao je da razume zašto Rose tako škilji.
„Prilično erotični naslovi, ako mene pitaš”, rekao je, zamišljajući njene
roditelje. Mora da je to za njih bio šok.
„I crteži su takođe erotski”, rekla je Rose spuštajući papire pred njega.
Onaj na vrhu, s naslovom Nežni dodir kože, izbliza je prikazivao vrh
jezika kako jedva dodiruje bradavicu.
„Mislim da je to muška bradavica”, rekla je Rose pokazujući na nekoliko
kovrdžavih dlaka oko nje.
„Vidi, vidi. To nije baš nevin rad za mladu jevrejsku devicu od devetnaest
godina.” Uzeo je sledeći crtež. „A rekao bih da nije ni ovaj sledeći.” Bio je to
još jedan prikaz iz blizine. Dva para usana tek malo razdvojenih, koji se ljube
dok im iz uglova curi pljuvačka. Naslov je bio Predaja.
„Nema sumnje da je ona bila u fazi u kojoj ju je nešto stimulisalo”, rekao
je izvlačeći treći crtež. Ovog puta motiv je bila naga žena koja napregnuto
gleda u crtača sa beležnicom u jednoj ruci i olovkom u drugoj.
„Da li bi ovo mogla da bude Alberte koja sebe gleda u ogledalu?”
predložio je on. Crtež je imao jako mnogo pojedinosti, dovoljno da mu
oduzme dah.
„Da je ovo pokazano u sklopu izložbe, sve ostale žene u školi bi je
linčovale”, nastavio je. Zaista je mogao da razume zašto su je Kristofer Dalbi,
domar i svi ostali tako pažljivo pratili.
„A ko može da kaže da se nije upravo to i dogodilo?”, rekla je Rose.
 Karl je procenio njen izraz lica. Nikada se nije sa sigurnošću znalo kada je
ozbiljna.
„Poslednji crtež je taj koji će ti ostati u pamćenju”, rekla je podižući ga.
Karl je zadržao dah, i to ne zbog toga što je bio skoro identičan kao crtež
nage Alberte ispred ogledala, nego zato što je ovoga puta iza nje bilo
prikazano lice muškarca. Ubedljivo najdetaljnija slika Franka koju su videli.
Karl se okrenuo da pogleda fotokopiju na zidu. Konačno su dobili prikaz
lica izbliza.
„Crtež se zove Budućnost, Karle. Obrati pažnju na Albertino lice.”
To je bilo tačno, postojala je razlika. Lice je izgledalo nežnije nego na
prethodnom crtežu, ali je i situacija bila drugačija.
„Pitam se da li je nacrtala one prve crteže pre nego što je srela ovog
Franka.”
Rose je klimnula glavom. „Da. Ovde, na četvrtom crtežu, njen izraz lica
izgleda nekako zadovoljno, a onaj ko ju je zadovoljio je njen izabranik, koji
stoji iza nje. Ona deluje čudno spokojno za nekog tako mladog.”
„Baš tako. Kao da je već spremna da se prepusti tom čoveku.”
„Naravno, u obzir moramo uzeti mogućnost da je mogla da nacrta
njegovo lice po sećanju, tako da ne možemo da budemo sto posto sigurni
kako je on izgledao”, rekla je ona.
„Vrlo moguće. Takođe je moguće da je nacrtala sebe ispred ogledala pa
dodala njega kao živu prirodu. U principu, mogla je to da uradi na bilo kom
od njihovih sastanaka. U tom slučaju, pretpostavljam da ovo liči na njega.”
Oboje su pogledali fotografiju Alberte na Karlovoj oglasnoj tabli. Sličnost
između crteža i fotografije nije ostavljala sumnju da je ona imala talenta.
„Bez obzira na sve ostalo, mislim da imamo njegovu stvarno dobru sliku”,
zaključila je Rose. „Samo ne razumem zašto joj je on dopustio da to uradi.
Misliš li da je znao da će crtež biti na izložbi?”
Karl je slegnuo ramenima. „I dalje postoji mogućnost da on nikada nije ni
video crtež.”
„U svakom slučaju, šteta što si već bio na televiziji, Karle, inače bi mogao
da ga pokažeš. Takva mogućnost se verovatno neće uskoro pojaviti, koliko
mogu da zaključim.”
Karl i Asad čekali su samo deset minuta na trećem terminalu pre nego što je
kroz carinski punkt prošla uredna žena sa mini-val frizurom, od otprilike
sedamdeset pet godina. Tačno je odgovarala opisu udovice vlasnika
folksvagen kombija, Egila Paulsena.
Izgledala je premoreno od nedostatka sna i dvadesetočasovnog leta, ali se
zaustavila kada su joj se obratili.
„Dagmar Paulsen?”, upitao je Karl, posle čega je usledilo petonrinutno
objašnjenje i njeni sumnjičavi pogledi pre nego što je najzad pristala da
prihvati njihovu ponudu da je odvezu do Brensheja.
„Mogli ste da me upozorite, ali sada ćete jednostavno morati da prihvatite
stanje u kome se ovo mesto nalazi”, rekla je puštajući ih u kuću koja je
vonjala na natrule sobne biljke i na policama imala više prašine nego što je to
moglo da se opravda sa dvadeset dana odmora u Maleziji.
„Egil je trebalo da se otarasi tog krša tamo napolju, ali krš na kraju nije
mogao čak ni da se kotrlja na svojim točkovima.”
Pokazala je kroz dvorišna vrata prema truloj drvenoj ogradi zarasloj u
travu. „Tamo dole, sa druge strane žbunja”, objasnila je.
Bilo je teško videti olupinu u čestaru i zbog toga što je još bila pokrivena
delovima cerade, tako da žena iz susedne kuće nije bila u potpunosti precizna.
„Hoćeš da izvlačimo slamke ko će da uđe da pretura po njemu?”
Asad je pokazao slomljeno vetrobransko staklo, kroz koje je vetar naneo
gomile lišća i ono je sada trunulo na onome što je ostalo od vozačkog sedišta.
„Da izvlačimo slamke, Asade?”, rekao je Karl i osmehnuo se. „Znaš li
ono o kamili koja je mislila da može da leti i bacila se sa litice?”
„Ne. Išta je bilo?”
„Ni ta kamila nije bila mnogo pametna.”
Asad se iskezio. „Znači ti mi govoriš da se ja uvučem unutra da proverim
fioku ispod instrument table dok ti budeš gledao zadnji deo vozila?”
Time je zaradio tapšanje po ramenu. Uostalom, on i nije bio tako glup.
Karl se mučio sa kliznim vratima, pokušavajući da ne obraća pažnju na
Asadove psovke i kletve dok se provlačio preko gomile trulog lišća.
Baš kada je Karl pomislio da će Asadova odeća ipak biti u redu posle
hemijskog čišćenja, klizna vrata su se uz škripu otvorila.
Unutra nije bilo mnogo svetlosti, s obzirom na to da su prozori sa strane
bili ispucali i prljavi. Pokušao je da se privikne na tamu, i polako mu se pred
očima pojavila gomila kartonskih kutija. Otvorio ih je nekoliko, video da su
već odavno postale odgajališta za generacije miševa, pa pregledao sadržaj.
Unutra nije bilo ničega osim štampanog materijala sa raznih mirovnih
demonstracija, sličnog posterima koji su bili nalepljeni u unutrašnjosti
kombija. Baš kao što je Inge Dalbi rekla.
Mirovni miting, pisalo je na posteru okačenom iznad kožne torbe kakvu je
Karl nosio svog prvog dana u školi.
Otvorio ju je. Miševi su i ovde obavili svoj posao, ali mali registrator sa
pamfletima sa raznih okupljanja, poput Svetskog kongresa crkava u Bela
centru, i sa raznih Uskršnjih marševa, bio je i dalje nedirnut.
Karl je prelistao letke. Nije bilo imena aktivista.
„Da li si našao nešto tamo, Asade?”
Čuo je jauk.

„Dakle, da li ste otkrili nešto korisno?”, upitala je Dagmar Paulsen kada su se

vratili do kuće.
„Ne, ne baš, ali smo napravili neke fotografije kombija. Osim toga, našli
smo samo mišje jazbine - a onda je Asad našao ovo u fioci ispod instrument
table.” Dao je znak Asadu da pokaže šta je pronašao.
Gospođa Paulsen se šokirano uhvatila za grudi. Ovakva dugačka, sasušena
belouška sigurno bi svakog nasmrt uplašila.
„Našli smo je u fioci. Verovatno se hranila mladuncima miševa, a onda ih
je jednog dana pojela previše”, rekao je Karl, a onda promenio temu. „Mislite
li da je vaš muž negde odložio spisak aktivista? Vaša ćerka misli da možda i
jeste.”
Odmahnula je glavom. „Sve sam pobacala kada je Egil umro. U tom
trenutku nekako sam mislila da nam je rad sa ljudima na terenu oduzeo
dovoljan deo života.”
Asad je teško disao. Još se nije oporavio od nezgode sa belouškom.
„Baci to u žbunje, Asade”, rekao je Karl, ponovo se okrećući prema ženi.
„Da niste možda nekim slučajem poznavali mladića koji je u to vreme
pozajmio kombi? Zvao se Frank, ali verujem da su ga zvali Skot.”
Na njegovo iznenađenje, ona se ukočila, i ruka joj je ponovo poletela
prema grudima.
Da li je pocrvenela?
„Prezivao se Brenan, Rose. Frank Brenan. A Dagmar Paulsen je skoro umrla
kada smo pomenuli njegovo ime. Bila je u vezi sa njim. I ona, takođe. On se
kao mladić definitivno nije mnogo uzdržavao.”
„Fantastično!”, rekla je ona, ali nije baš zvučalo kao da tako misli.
„Naravno, proverili ste ime i već ste ga pronašli, je li tako?”, nastavila je sa
zajedljivim prizvukom u glasu.
Karl se suzdržao. Koliko je samo ona iritirajuće oštroumna. „Pa, radimo
na tome. Osim toga, Dagmar Paulsen potvrdila je sve što smo već znali o
njemu, i što se tiče njegovog izgleda i karaktera. Takođe je mogla da nam
potvrdi da je koristio folksvagen kombi od proleća 1997. Nije ga pozajmio,
iznajmio ga je. Njen muž nije bio naročito prijateljski nastrojen prema
mladiću, a ona misli da je to bilo zbog toga što je saznao za njihovu vezu. Ali
ona nikada nije bila potpuno sigurna u to. To nije bilo nešto o čemu su
razgovarali.”
„Kada ga je vratio?” upitala je ona.
„Negde oko Božića iste godine, i Paulsen je pobesneo jer je branik bio
ulubljen. Posvađali su se, obavestila nas je Dagmar Paulsen. I posle toga više
ga nikada nisu videli.”
„U redu, pretpostavljam da ste pogledali prednji deo kombija. Da li ste
našli ulubljenje?”
Karl joj je gurnuo svoj Samsung pod nos i prelistao fotografije. Dvadeset
slika prednje strane vozila koja je bila potpuno zarđala, i branik koji je ležao
na zemlji. Prevrnuli su ga, i na njemu je bilo veoma malo udubljenje, ali opet,
na kom braniku u Kopenhagenu ga nije bilo?
„To ne možemo ni za šta da upotrebimo”, rekla je ona. „Sreća da Gordon i
ja imamo nešto.”
Odvukla ih je do čoveka iza pisaćeg stola, koji je trenutno izgledao kao
ispresavijani cirkuski akrobata, čovek od gume.
Gordon ih je pogledao sa neodređenim izrazom na licu. Mora da je Rose
iskoristila priliku, dok su ostali bili odsutni, da ga nagradi za masnicu na oku i
to što se tukao za čast njihovog sektora.
Sram bilo svakoga ko bi pomislio nešto loše o tome.
„Šta ima, Gordone?”, upitao je Asad, izvodeći živahan ples obrvama.
Gordon nije obratio pažnju na to. Zaista je stekao izvesno samopouzdanje.
„Zvao je čovek koji je snimio fotografije na izložbi automobila na
Bornholmu. On je ljubitelj klasičnih automobila koji priča kao navijen i
insistirao je da nam pokaže celu svoju kolekciju fotografija starih
automobila.”
Karl je znao da će morati da izbegnu takvu mogućnost.
Rose se samouvereno osmehnula. „Napravio je samo četiri fotografije tom
prilikom, pa smo ih sve uzeli. Zapravo, godinama su mu nedostajale upravo te
fotografije i voleo bi da mu budu vraćene. On ne zna kako su završile kod
Habersota, ali on ih je verovatno zaboravio posle izložbe u pozorištu u Reneu,
koju je organizovao Klub ljubitelja klasičnih automobila. Sve njegove
fotografije snimljene su instamatik foto-aparatom, a negativi su bačeni. Zbog
toga je Gordon ljubazno odbio ponudu da se sastane sa njim.”
I baš dobro što je tako uradio, hvala nebesima.
„Kako ja to vidim, vi ste imali upravo onoliko sreće koliko i mi”, rekao je
Karl, ali njegove reči nisu imale nikakvog efekta.
„Primili smo daleko zanimljiviji poziv od drugog čoveka. A sa ovim smo
pristali da se sastanemo.”
„U redu. Gospodin Frank Brenan lično, pretpostavljam?”
I ova sarkastična primedba joj je takođe ušla na jedno uvo, a izašla na
drugo.
„Taj čovek sebe naziva Kazambra, i proverili smo ga.” Gurnula je kopiju
letka prema njemu.
Na prednjoj strani velikim debelim slovima pisalo je HIPNOTERAPIJA!
Karl se namrštio, presavio letak i pročitao podebljani pasus.
Da li vam je problem da prestanete sa pušenjem ?
Muči vas nedostatak samopouzdanja? Strah od letenja?
Strah od visine? Nekontrolisano mokrenje? Nervoza?
Nedostajalo je samo mokrenje u krevet, strah od vode, arahnofobija21 i
nekoliko stotina drugih neprijatnosti. Zvučalo je gotovo kao da je ova terapija
mogla da izleći bilo šta.
Karl je nastavio da čita.
Albert Kazambra ima rešenje za ove i mnoge druge neprijatnosti.
Dve ili tri efikasne i bezopasne seanse, tokom kojih ćete biti
hipnotisani, i vaš problem biće rešen i uklonjen, predstavljaće vaš
siguran put do veće lične slobode. Oslobodite se svojih problema.
Posetite moju kliniku, gde će vas naše osoblje primiti sa diskrecijom
i ljubaznom pažnjom.
 „Da li je on bio jedini koji je zvao?” Karl je pokazao fotografiju iz brošure
na kojoj se video stariji čovek sede kose i prodornog pogleda. Ovde je
očigledno malo pripomogao fotošop.
Karl je pogledao cene. Tri polučasovne seanse: 7110 kruna. Garantovani
rezultati, ili vam vraćamo novac, pisalo je, ali ništa o tome kakav će taj
rezultat biti.
Pomislio je kako je to đavolski visoka cena, zbunjen sa onih poslednjih
110 kruna. Zar 7000 nije bilo dovoljno?
Rosine oči su sijale. „Karle, on može da nam da činjenice o našoj nestaloj
osobi. Kaže da je upoznao Franka. I on će biti na sajmu Kosmos alternativne
medicine u Sportskom centru Frederiksburg u Hileredu. Naći ćemo se sa njim
tamo kasnije po podne.”
Karl se osmehnuo. Hipnoza? Kazambra? Kakvo ime! Od kada je bio u
sportskom centru u Ester Brenderslevu pre trideset godina, i gledao čoveka
koji je sebe nazivao Humbolt i tvrdio da može da hipnotiše celu publiku
istovremeno, nije sreo nikoga ko je zaista verovao da može da hipnotiše ljude.
Čovek u Ester Brenderslevu to zapravo nije mogao. Prvo je tražio da svi
skoče na njegovu komandu, i Karl je skočio što je više mogao jer nije želeo
da bude jedini koji će da ostane skljokan na stolici. Ali kada je čovek zatražio
da svi zaspe, Karl nije mogao da se gnjavi s tim, pa je jednostavno pogledao
ostale oko sebe. Svi su držali napola sklopljene oči, pitajući se da li su oni
jedini na koje stvar ne deluje.
Svet je tražio da bude obmanut.
Okrenuo se prema Asadu sa drskim osmehom. „Možda bi trebalo da
isprazniš svoju kasicu prasicu i proveriš možeš li se osloboditi svog straha od
belouški kad već idemo tamo.”
Začudo, Asadu to nije delovalo kao primamljiva mogućnost.
Rose je, s druge strane, bila spremna da ide do kraja.
„On na sajmu ima specijalnu ponudu. Dve seanse za 2370 kruna. To je
tačno pedeset posto popusta. Tako da Gordon zapravo razmišlja da i on pođe.
Rekao je da to ima neke veze sa egzistencijalnom fobijom.”
Egzistencijalna fobija? Zvučalo je kao da zbog toga vredi potrošiti novac.
Karl nije mogao da prestane da se smeši.

Čovek je stajao ispred Sportskog centra Frederiksburg i mahao

transparentom: Alternativni kosmos je besmislica. Ne dajte da vas obmanu.
 „Iskoristiće vas i oduzeti vam zdrav razum. Veštičarenjem će vas udaljiti
od Boga!”, vikao je mašući i drugom rukom u kojoj je držao letke.
Uzelo ih je samo nekoliko ljudi, a i oni su ih bacili u kantu pored ulaza ne
pročitavši ih.
Čovek je trebalo da zna da ovde neće naići na mnogo razumevanja.
Pokazali su svoje legitimacije, ali čuvari na vratima i dalje nisu hteli da ih
puste bez kupljenih ulaznica.
„Pokušajte to da kažete još jednom, i mogli bismo da vam obezbedimo
besplatan smeštaj sa hlebom i vodom”, rekla im je Rose, preterano
kočoperno.
Čuvari su gunđali, ali su ih pustili.
Sportski centar Frederiksburg bio je veći nego što je spolja izgledao, a
broj štandova postavljenih unutra činio je da celo mesto izgleda haotično.
„On je na štandu 49E”, rekla je Rose. „Sastaćemo se sa njim za dvadeset
minuta, tako da ću ja malo sama da razgledam okolo.”
Karl ju je potišteno pogledao. Dvadeset minuta ovde izgledalo je kao
čitava večnost.
On i Asad prolazili su između štandova, primećujući kako ljudi tumaraju
unaokolo zanesenih pogleda kojima su nešto tražili. Nije bilo teško zaključiti
šta su to tražili: brzu, laganu i, ako je moguće, jeftinu prečicu do boljeg i
mirnijeg života. Lak put do velike sreće, ličnog zadovoljstva, veće harmonije,
boljeg zdravlja, i, na kraju, ali ne najmanje važno, do boljeg razumevanja
sebe, kao i pristup svetu izvan granica ovog sveta i o tajnama svemira. Pitanje
je bilo jedino na kom štandu će to naći, s obzirom na ogroman broj ponuđača.
Polako su prolazili pored ljudi ispunjenih nadom koji su već ulazili u male
štandove i radili čudne stvari. Ovo je bilo veoma čudno iskustvo za čoveka
kao što je Karl, koji je odrastao na farmi u Vendsiselu, gde je kosmos bio
naziv komšijinog traktora, a čitanje sa dlana razgovor između gluvih ljudi.
S druge strane, Asad je uživao, s vremena na vreme pokazujući na nešto
što bi mu privuklo pažnju.
Čudesni Paul, pisalo je na tabli iznad štanda na kome je sredovečni,
pomalo gojazan čovek primenjivao svoj magični dodir. Nije bilo granice
onome što je on mogao da uradi za pola sata, sudeći po onome što je pisalo na
tabli, a njegov klijent definitivno je izgledao spremno da se leći od svega i
svačega, od problema sa gasovima do krize vere.
Bilo je ljudi koji su pojali i mrmljali, i onih koji su ispuštali grlene zvuke,
što bi uplašilo i najhrabrije, onih koji su dizali ruke uvis, međusobno udaljeni
dvadesetak centimetara, osećajući jedni drugima aure, duševnu energiju,
spektre boja i duhovne potencijale.
Bilo je tu kanalisanja transa, terapije dobovanjem, seansi posvećenih
reinkarnaciji, anđeoskog plesa spojenog sa kursevima tumačenja tarota,
kanalisanja kosmičke energije, iscelivanja, i stotina drugih nerazumljivih
stvari. Svako je imao svoje posebno rešenje za bezbrojne probleme, uveren da
je njegov put ispravan. To je bilo dovoljno da vam se zavrti u glavi.
Karl je upravo spazio aparat za točenje piva koji je izgledao vrlo
obećavajuće kada se pojavila Rose, govoreći da je vreme da se sastanu sa
Kazambrom.
Štand 49E sa upadljivom Kazambrinom slikom bio je prazan, ali on je
delio kabinu sa vrlo aktivnom i ljupkom mladom ženom, čija je specijalnost
bilo otkrivanje zračenja zemlje i vode pomoću grančica vrbe i viska.
Karl se setio svoje bivše tašte.
„Trebalo je da vide kako je moja tašta juče koristila jedan takav visak.
Htela je da zna da li će se kresnuti sa negovateljem u staračkom domu. Da,
tako je rekla. To je stvarno pokrenulo visak.”
Karl se nasmejao, prekasno shvativši da se iza njega pojavila jedna starija
žena sa uvređenim izrazom na licu. Da li je ona možda bila jedna od mušterija
žene sa viskom?
„Videla sam kako glumatate na ulazu da biste besplatno ušli, i primetila
sam kako gledate oko sebe. Vi uopšte ne bi trebalo da budete ovde”, rekla je
gotovo nečujno. „Šta vi znate o tome šta nama znače ove stvari? Ja sam
bolesna, i da nemam svoje kristale i svet metafizike da u njemu nađem
utočište, od mene ništa ne bi preostalo.” Pogledala je Rose. „Vi ste mladi i
zdravi, ali ja sam istrošena, a kristali teraju smrt sa mojih vrata. Molim vas,
pokušajte da se stavite na naše mesto.”
„Pa, ja zapravo ne mislim…”, pokušala je da se usprotivi Rose, ali žena ju
je prekinula.
„Albert me je zamolio da vam ovo dam. On se trenutno ne oseća naročito
dobro, tako da danas nije mogao da dođe. Na kartici je adresa. On vas čeka.”

Kazambrina kuća u Tulstrupu sva je blistala od nedavnog renoviranja, i bila je

najupadljivija u celom mestu. To teško da je bilo neko iznenađenje, s obzirom
na iznuđivačke cene njegovih usluga.
 „Jedno po jedno”, rekao je čovek, čije su oči izgledale potpuno normalno,
dok ih je puštao u hodnik.
Karl je odmahnuo glavom. „Mislim da ste nas pogrešno razumeli. Došli
smo da čujemo šta vi znate o Franku Brenanu.”
„Stići ćemo do toga”, rekao je on i nakašljao se. Karl se nadao da nije u
pitanju ništa zarazno. „Ali dogovorio sam se sa ovom ovde mladom damom
da to neću uraditi besplatno.”
„Shvatam, ali danska policija ne plaća za informacije”, pobunio se Karl,
prekorno gledajući Rose. O čemu je, dođavola, razmišljala?
„Ne, ne informacije. Ja to razumem. Ono što vi plaćate je pola sata
hipnoze po osobi, a posle toga možemo da pričamo o Franku. Zar se nismo
tako dogovorili - Rose, je li tako?”
Ona je klimnula glavom. „Da, svi mi patimo od nečega čega bismo želeli
da se otarasimo. Ti se plašiš letenja, Karle. Ja imam loše pamćenje. A ti,
Asade, ti najbolje znaš šta ti moraš da prevaziđeš. Mislim da je to
anksioznost.”
Okrenula se prema Karlu. „Samo opušteno, Karle, našla sam rupu u
budžetu. Nećeš morati da prilažeš svoj novac.”
Ovo je bilo da čovek poludi.

Prvo je na redu bila Rose, a zatim Karl.

Neko vreme su on i zakašljani Albert Kazambra sedeli licem u lice u
polumračnoj sobi sa hrastovim policama za knjige od poda do plafona,
sumnjičavo gledajući jedan u drugog. Odvijao se iritirajući sukob između dve
snage volje, dok je Kazambra šaptao, režao i buljio u Karla. To definitivno
nije bila prijatna situacija za zamenika nadzornika policije sa više od dvadeset
godina službe u policiji. A onda je odjednom sve nestalo.
Posle toga, dok su on i Rose sedeli u Kazambrinom salonu čekajući da
Asad izađe, osetio je čudno olakšanje, skoro kao da mu je spao teret sa
ramena.
Verovatno je trebalo da se oseća dobro u vezi sa ovom situacijom, ali je
uistinu osećao da je njegova duša bila podvrgnuta nasilju. Šta se, dođavola,
dogodilo? Šta mu je ovaj čovek uradio? O čemu su pričali?
Pokušao je da privuče Rose pažnju dok je sedela ćutke, zagledana kroz
prozor.
 „Šta ti misliš da se dogodilo?”, upitao je nekoliko puta, pre nego što se
ona najzad sneno okrenula prema njemu, kao da je pod uticajem neke droge.
„Da li se išta dogodilo?”, rekla je, skoro u transu.
Situacija se nije mnogo popravila ni kada je Asad izašao. U suštini,
izgledalo je da bi im prijalo da odu kući na jednu dugu, dobru dremku. U
svakom slučaju, Karl je mislio da je prošao kroz ovo sačuvavši više snage
nego njih dvoje.
„Da li želite da pozovem dva taksija, da oni mogu da odu kući?”, upitao je
Kazambra, kada je Karl upitao koliko dugo bi njegovi partneri mogli ovako
da se osećaju.
Ovo je verovatno bio dovoljan odgovor.
„Pa, onda doviđenja, Rose i Asade”, rekao je kada su taksiji stigli.
„Molim vas da me pozovete ako počnete loše da se osećate. Možda ćete noćas
imati neke košmare, ali nema razloga za brigu. Sutra bi sve trebalo da se vrati
u normalno stanje, osim malih podešavanja koja smo danas obavili.
„Vi ste izgleda lakše podneli našu seansu”, rekao je kada su on i Karl
ponovo seli licem u lice.
Karl je klimnuo glavom. Zapravo, osećao se čudno opušteno i lagodno.
Skoro kao u dobra stara vremena kada je išao u posetu tetki u topla letnja
popodneva, sa bokalom domaće limunade u ruci. Daleko od svake opasnosti,
jednostavno srećan i slobodan.
Bilo je to nostalgično, skoro nadrealno osećanje, objasnio je on.
Kazambra je klimnuo glavom. „Nemojte računati da ćete izbeći reakciju,
ali to je nešto na šta možemo ponovo da se vratimo. Uostalom, ono kroz šta
ste upravo prošli nije mačji kašalj. Ali na pravom smo putu, u to nema
sumnje.”
Obično bi Karl insistirao da sazna o čemu su to oni pričali, i šta mu je
čovek uradio, ali trenutno mu je to izgledalo beznačajno. Važno je bilo
osećanje u njemu, a osećao se dobro.
„Hteli ste da pitate za Franka Brenana, kojeg, koliko sam shvatio, tražite.
Dozvolite da vam odmah kažem da nisam u kontaktu sa njim već godinama.
Došao je kod mene kao mladić i ostavio zastrašujući utisak na mene, zbog
čega ga i pamtim tako dobro.”
„Da li se sećate kada je to bilo?”
„Da, u leto 1998. Moja žena Helene bila je upravo preminula, tako da je to
bila godina bola koju nikada neću zaboraviti.”
 Karl je to mogao da razume. „Žao mi je. I od tada ste sami?”
Klimnuo je glavom. „Svako od nas mora da nosi svoj krst.”
„Tačno, tačno. Rekli ste da je bio zastrašujuć. Zašto?”
„Iz nekoliko razloga. Kao prvo, on je jedina osoba koju nisam uspeo da
hipnotišem u svojoj dugoj karijeri. Ali najviše od svega zato što sam otkrio da
je došao kod mene sa neiskrenim namerama. Ljudi obično žele da se oslobode
nečega. Ali taj Frank Brenan samo je želeo da pokupi informacije, a ja to
nisam shvatio dok nije došao drugi put. Jednostavno je došao da gleda i uči
zanat, ali sam mogao da osetim da nema nameru da ga koristi samo u dobre
svrhe. Sve više sam osećao da nije dolazio kod mene da uči hipnozu, nego pre
da stekne sredstvo kojim bi vladao ljudima oko sebe. U svakom slučaju,
nikada nisam sreo nekoga ko je mogao da manipuliše drugima kao on. Takođe
ste to mogli da osetite i kod žene koja ga je pratila. Ona je obletala oko njega
kao štene, skoro kao da ju je hipnotisao.”
„Žena? Možete li da je opišete?”
„Da, ni nju ne biste baš lako mogli da zaboravite. Govorila je švedski sa
finskim akcentom, bila je vitka i lepršava, ali i žilava i pomalo koščata.
Mislim da je bila prirodna plavuša, ali u to vreme se farbala. Dubok pogled,
kao da je u njenom umu sakriveno mnogo stvari koje mogu da dovedu do
unutrašnje borbe. Nije bila u skladu sa samom sobom. To je bio utisak koji
sam stekao.”
„Ali nju niste hipnotisali?”
„Ne, to nikada nije bilo u planu.”
„I šta se onda desilo?”
„Treći put kada je došao kod mene, ja sam to obustavio, prestao sam da ga
primam. Do tada sam već sa sigurnošću znao da se on pretvarao za sve vreme
naših seansi, glumeći da je u transu. Takođe sam znao još dosta toga o onome
što je radio, i nisam mogao da imam poverenja u to. Radeći u alternativnom
svetu, sreo sam mnogo ljudi kojima je u srcu dobrobit drugih. Zapravo, oni su
velika većina, i veoma često pomažu ljudima da se bolje osećaju. Često ni
sam ne znam kako se to dešava. Ali da li je to stvarno važno, sve dok je
učinak pozitivan? U svakom slučaju, ono što je on nameravao da radi u
alternativnom svetu činilo me je nervoznim. Ponekad sretnete ljude koji žele
da osnuju novi pokret, okupe sledbenike oko sebe, i kada uspeju, ti ljudi su
obično vrlo zadovoljni rezultatom. Oni možda steknu deset ili stotinu
sledbenika, i to je taj domet. Ali u slučaju Franka Brenana, mogao sam da
vidim mnogo veću ambiciju. On je izgleda imao nezadrživu želju da utiče na
ljude. Govorio je o dezintegraciji velikih religija i novim putevima za
čovečanstvo. Naravno, mi smo sve to već čuli i ranije, ali u poređenju sa
većinom drugih, on je bio neverovatno sistematičan i odlučan u svom radu.
Verujem da ne bi došao kod mene tri puta da nije bilo ličnost kakva jeste. On
je planski tražio sredstva koja se mogu iskoristiti za sprovođenje njegovog
plana, i ništa ga nije moglo zaustaviti. Zbog toga je naša saradnja morala da
bude prekinuta. Ja sam bio taj koji je doneo tu odluku.”
Starac je pogledao Karla pogledom koji je bio potpuno drugačiji od
njegovog profesionalnog zurenja. Izgledao je skoro kao da mu je laknulo, kao
da je bio na ispovesti i dobio oproštaj za svoje znanje i postupke.
„Mi smo sada krenuli da ga tražimo svim snagama, tako da moram da
znam više kako bismo ga pronašli”, rekao je Karl.
„Znam. Kao što sam rekao, od tada ga nisam video, ali neko vreme sam
ga pratio iz daljine. Znam da je osnovao Akademiju, i da joj je sedište u
Švedskoj.”
Izvadio je list papira iz fioke u stolu i dao ga Karlu.
Akademija za upijanje prirode, koju vodi Atu Abanšamaš Dumuzi. Glavna
ispostava u Švedskoj, na Elandu, bilo je napisano starčevim urednim
rukopisom.
Karl je osećao da bi mogao da ga zagrli. Nijedan novac nikada nije bolje
potrošen od onog iznosa koji su oni danas ovde ostavili. S olakšanjem je
uzdahnuo. Čovek je sebe nazivao Atu. Dakle to je bilo to ime od tri slova.
Stari hipnotizer se povukao. Njegova misija bila je završena.
Karl se rukovao sa njim. „Bili ste nam od ogromne pomoći”, rekao je.
„Kad smo već kod imena, zašto ste oslovili Asada sa Said?”
Starac je oborio pogled. „To je bila greška. Slučajno sam prevazišao svoja
ovlašćenja. Poverljivi podaci klijenta su osnova mog posla, inače nije dobro.
Ali to je bilo ime koje je on koristio za vreme seanse.
Said, a prezime nije rekao.”

45

Sreda, 14. maj, i četvrtak, 15. maj 2014.

Kada su prošla tri dana, Širli je ponestalo prihvatljivih objašnjenja.
 Lako je mogla da razume da je Pirjo bila bolesna prvog dana, a takođe i
drugog. Ali posle toga, zar ne bi pronašla nekog da je zameni kako bi Širli
dobila ono što joj je potrebno? Uostalom, šta ako niko nije znao da je ona
ovde? Pirjo je mogla da zaboravi, ili je mogla da bude toliko bolesna da je
neprestano spavala. Jer nije bilo moguće da je Pirjo bila dobro i jednostavno
je ostavila ovde u klopci. Zar ne?
Od početka se tešila mišlju da nije ni u kakvoj opasnosti. Možeš da
preživiš tri nedelje bez hrane. Ali kada je odjednom voda prestala da teče iz
slavine, to je postala sasvim druga priča.
Na početku je mislila da će voda ponovo doći. To je bilo samo pitanje
vremena. Ali kako su sati prolazili, a ona sve više razmišljala o toku
događaja, postala je uplašena. Stvarno uplašena.
Kada je nestalo vode, to se dogodilo iznenada. Pritisak nije postepeno
slabio, i nije bilo vazduha zarobljenog u cevima. Prestala je da teče u sekundi,
i dragocene kapi nestale su u lavabou dok je ona gledala u njih.
Sačekala je pola sata pre nego što je odvrnula i slavinu za toplu i za
hladnu vodu, ali ništa se nije dogodilo.
Da li je moglo da se dogodi nešto na gradilištu? Da li su slučajno probušili
vodovodnu cev? U svakom slučaju, prigušeni zvuci udaranja čekića i povici
utihnuli su u manje-više isto vreme kada je nestalo vode. Da li je između te
dve stvari mogla da postoji neka veza?
Nekoliko puta pokušala je da pozove upomoć što je glasnije mogla, iako
je znala da je uzalud. Pokušavala je to i ranije, a sada joj je grlo bilo još suvlje
i bolnije.
Potišteno je potražila karte za igranje i priručnik koji je trebalo da joj
pomogne da postane bolja i kompletnija ličnost. Koliko god njena duša žudela
za olakšanjem, i šta god mislila da je razlog njenog boravka u ovoj sobi, njeno
telo osećalo je još veću žeđ. Ako za nekoliko dana ne dobije vodu i nikakvu
pomoć, neće preživeti, jednostavno je to znala. Nikada se nije zavaravala da
je jaka u tom smislu, jer nije bila.
U njenom svakodnevnom životu bilo je dovoljno samo nekoliko sati bez
hrane i vode da je učini očajnom. Bila je rob svojih navika. U fioci je uvek
imala flašu vode, a u tašni čokoladicu. To je činilo da se oseća bezbedno.
Ponovo je dopustila da joj pogled odluta po debelim drvenim zidovima.
Iako se trudila iz sve snage, nigde nije mogla da pronađe nikakve rupe od
šrafova ili eksera. Daske su verovatno zakucane na svoja mesta tako da
pokriju rupe, ali kada bi samo mogla da iščupa jednu dasku, bilo bi lakše
dohvatiti sledeću, a onda bi možda mogla da dopre do izolacionog materijala i
iščupa ga iz zida. Onda bi ljudi napolju definitivno mogli da je čuju. Ili, još
bolje, možda bi uspela nogom da probije rupu u spoljašnjem sloju zida.
Po hiljaditi put tog dana pokušala je da proguta malo pljuvačke, ali u
njenim ustima jednostavno je nije bilo. Zatim je zarila nokte ispod daske
pored koje je bio najširi otvor, pokušavajući da je izvuče.
Uspela je samo da slomi dva nokta. Ali njeni nokti i nisu bili baš naročito
dobri. To joj je žena u radnji s parfemima u Libertiju odavno stavila do
znanja.
Počela je da pretura po svojoj torbi. Imala je par cipela s kopčom i neke
sitnice u svom neseseru koje bi možda mogla da upotrebi.
Posle minut traženja, Širline usne počele su da se tresu, a ruke su joj
grozničavo radile. Pretražila je sve džepiće i ćoškove u torbi, dok se najzad
nije malodušno zaustavila, spustivši ruke u krilo, a torbu pored sebe na pod.
Gotovo da nije mogla da se suoči sa tim, ali mora da je bilo ovako: Pirjo
joj je pomogla da spakuje torbu, a sada u njoj nije bilo cipela sa velikim
kopčama, kao ni makazica i turpijice za nokte. To nije mogla da bude
slučajnost. Zapravo, malo šta je i moglo, kada je u pitanju bila Pirjo.
Zaključak je bio užasavajući. Ona nije trebalo da izađe odavde živa. Sada
je to mogla da oseti.
Širli je zaklimala glavom. Trebalo je da sluša svoj unutrašnji glas. Kao što
je i osećala, Vanda Fin jeste bila u Akademiji za upijanje prirode, a Pirjo je
učinila da ona nestane. Ali kako? I gde je ona sada?
Ishod susreta te dve žene lako je mogao da bude koban. Vanda nije bila
neko ko bi se povukao, a ne bi se ni povinovala nečemu zato što joj Pirjo tako
kaže.
Ali šta se onda desilo? Šta je Pirjo preduzela u vezi sa tim?
Da li se dogodilo ono najgore što se moglo zamisliti? Da li je Vandino telo
trunulo u jednoj od ostalih kuća? Da li je njena sirota prijateljica sve vreme
bila u kompleksu Akademije, dok je Širli hodala uokolo, naivna i nesvesna?
Bilo je dana kada je skoro iznela svoje sumnje Atuu, i sada se kajala što to
nije zaista uradila. Atu bi nešto preduzeo, bila je skoro sigurna u to. Pirjo je
možda imala mnogo moći ovde, čak možda i nad Atuom sada kad je nosila
njegovo dete, ali Atu je bio toliko otvoren i njegov duboki, mudri pogled
činio je da se oseti toliko oslobođeno. On bi saslušao i razumeo. Ona je to
znala.
Ali šta je sa Valentinom? Ona je takođe iznenada nestala.
 Širli je na pamet pala užasna misao. Pretpostavila je da je ona dovela
Valentinu u opasnost. Uostalom, ona joj je iznela svoje sumnje o onome što se
dogodilo Vandi. Šta ako je Valentina to prenela Pirjo? Da li je ona sada zbog
toga zarobljena u ovoj sterilnoj daščari? Da li ju je Valentina zbog toga
odgurnula od sebe, a zatim nestala?
Širli je pokrila lice rukama. Nije više mogla ovo da izdrži. Te misli su bile
toliko užasne. Da je imala dovoljno tečnosti u svom telu, plakala bi, ali kako
je mogla da plače bez suza?
Osetila je kako se gnev gomila u njoj sa snagom koju nikada pre nije
osetila. Gnev koji će je navesti da udavi Pirjo ako joj se ikada pruži prilika.
Gnev za koji je želela da ga je osećala svaki put kada su se prema njoj
ponašali nasilno, zlostavljali je, podrugivali joj se, ili je odgurivali u stranu.
Stegnula je zube i jako pritisnula obe šake na usta. Štipala se dok joj koža
nije prokrvarila. Grebala se po obrazima dok se nije zagrcnula i zagušila.
Bio joj je potreban bol da bi se osetila živom, jer jeste bila živa, i prokleto
odlučna da takva i ostane kako bi naterala Pirjo da plati za ovo.
Zabacila je glavu, i opazila odsjaj nekoliko zvezda na noćnom nebu.
Za nekoliko sati, gore će se pojaviti sunce i zagrejati sobu za pročišćenje.
Vreme je bilo veoma promenljivo i uglavnom vlažno u poslednjih nekoliko
dana, ali šta ako se sunce vrati sa obnovljenom snagom? Njena žeđ će se još
više pogoršati ako temperatura poraste makar i za samo nekoliko stepeni.

Probudila se i videla da je nebo potpuno vedro, a temperatura u sobi za bar

osam ili deset stepeni viša nego prethodnog dana.
Ako joj se pore na koži otvore i počne da se znoji, koliko dugo će opstati,
s obzirom na to da joj je nivo tečnosti u organizmu već bio kritično nizak?
Ustala je i otišla u kupatilo, već deseti put tražeći crevo tuša koje je već
odavno sasvim isisala.
Na trenutak su joj kroz svest proletale slike stola sa postavljenim
doručkom, hlebom, sokom i kafom. Ne, zapravo ne sve to. Samo sok.
Istrgnula se od uticaja svoje mašte i osetila kako je vrelina grabi kao da
želi da je uguši. Ni pod kojim okolnostima nije smela početi da se znoji. Ne
znoji se, ne znoji se.
Razmišljala je o ledenim pićima. Večernje plivanje u Brajtonu koje je
odbijala jer je voda bila prehladna, jer je izgledala grozno u kupaćem
kostimu, jer je bila sama, a svi ostali su imali nešto da rade. Sanjala je o
hladnom povetarcu i blagoj kišici.
Zatim je Širli odlučila da se svuče. Stavila je svu odeću na gomilu na
lavabo, sa zadovoljstvom osetivši kako njena koža ponovo može da diše.
Dopustila je da joj pogled odluta niz njeno bledo, mlitavo telo. Kakva
ironija da ona, koja se uvek borila sa kilogramima, sada umire od gladi i žeđi.
Odmahnula je glavom. Odlučila je da ne dopusti da se to dogodi. Neće
umreti a da se ne osveti. Regulisaće telesnu temperaturu oblačeći se i
svlačeći, tako da bude stalna bez obzira na to kakvo je vreme napolju. A na
kraju priče, i dalje je imala način da utaži žeđ, mada je bio daleko od
privlačnog.
Pogledala je dole u klozetsku šolju, pokušavajući da prikupi snagu. U cevi
je još preostalo vode, a ni vodokotlić nije bio prazan. Ona je bila dovoljno
pametna da se ne olakša u šolju kada je nestalo vode. Ako bude štedljivo
postupala s vodom u cevi i vodokotliću, i umesto toga sve bude obavljala na
podu, baš kao što je radila poslednja dva dana, i dalje će na raspolaganju imati
otprilike osam litara vode.
Ipak, to nije izgledalo privlačno. Po ivici vode zaostale u otvoru šolje i
dalje je bilo tragova fekalija i urina.
Rekla je sebi da nema svrhe da bude probirljiva, uronila je ruku u vodu i
prinela je ustima.
Zagrcnula se nekoliko puta, ali kada je voda stigla do njenih usana, znala
je da može to da uradi.
Kada je progutala, zagledala se dole u otvor i ponovo se zagrcnula.
„Prestani, Širli, možeš ti ovo”, viknula je, jako udarivši sebe sa strane po
glavi. Bolelo je, ali osećaj je ipak bio dobar.
I još je bila živa.

Veći deo četvrtka sunce je sijalo sve nemilosrdnije, dok je Širli grebala po
dasci na zidu. Nije uspela da je razlabavi za više od milimetar i po, u
najboljem slučaju. Divila se ekipi koja je radila na krugu od drvenih stubova
zbog njene zanatske veštine, ali je upravo sada proklinjala tu veštinu. Ovo je
bila previše čvrsta drvenarija. Nije htela ni da mrdne.
Tada joj je palo na pamet da može da polomi odvodnu cev ispod lavaboa.
Sigurno će moći da upotrebi metalnu cev da probuši rupu, ako bude udarala
dovoljno dugo i jako.
 Zgrabila je cev obema rukama, pritisnula stopalom o zid i povukla svom
snagom koja joj je preostala.
Cev je pukla kao da je od papira, što je zapravo manje ili više i bio slučaj.
Bila je to vrlo tanka plastika, pokrivena imitacijom hroma.
„Dođavola!” vrisnula je i tresnula cev o pod od čiste frustracije.
Krhotine su se razletele unaokolo.
Posle nekoliko sati uzaludnog rada na dasci, odustala je i otišla da se
pomokri u uglu, kako bi se spremila da spava i sačuva energiju.
Iscurilo je samo nekoliko kapi urina, to je bilo sve što je preostalo, i imao
je jak i prodoran vonj. Njen telesni miris se takođe promenio u toku
prethodnog dana. To joj se uopšte nije dopadalo.
Posle nekoliko sati dubokog sna, probudila se zbunjena i ošamućena,
osećajući da ponovo mora da mokri.
Tek kada je pustila vodu iz vodokotlića shvatila je šta je uradila.
Stajala je, šokirana, i u polutami zurila u otvor toaleta. Šta je to uradila?
Jedva da je preostalo imalo vode u otvoru.
Sada je istinski zaplakala, iako su joj oči i dalje bile suve.

46

Utorak, 13. maj, sreda, 14. maj i četvrtak, 15. maj 2014.
Bila je to paklena noć, a ni sutrašnji dan nije bio mnogo bolji.
Karl je spavao loše, mnogo gore nego inače. Osećaj je trebalo da bude
dobar, ali kada se probudio, srce mu je lupalo toliko jako da je mislio da će
umreti.
Dugo je ostao u krevetu, sa jednom rukom na grudima, zureći u svoj
telefon na noćnom stočiću, razmišljajući da li da pozove policijski socijalni
centar da mu pošalju doktora. Koji je, dođavola, bio broj centra? U proteklih
nekoliko meseci stalno se pričalo kako je nova služba loša, a on sada nije
mogao čak ni broja da se seti. Pošto je bio policajac, trebalo je to da zna bolje
nego bilo ko drugi. Kakva sramota! Mogao je da umre pre nego što ga se seti.
Brojao je otkucaje srca, i kada je stigao do stotinu za manje od minuta,
prestao je. Ovo je bilo previše, i te kako previše, skoro kao onda kada je
doživeo prvi napad panike. Samo što ovo nije bio napad panike. Ovo je bilo
drugačije. Mogao je to da oseti. U glavi mu je zujalo nešto čega nije mogao
da se otarasi.
Najverovatnije košmar.
Spustio je glavu na jastuk i opustio se. „Huuum, huuum”, pevušio je, kao
što je čuo juče na sajmu, i vrlo čudno, to je delovalo. Ljudi bi trebalo to da
znaju; uštedelo bi im novac. Zatim je upao u neki međuprostor u kome su se
sukobljavali usnulo stanje i java, stvarajući potpuno neobuzdane snove.
„Zdravo, Hardi”, čuo je sebe kako šapuće negde. Video je sebe kako stoji
sa mobilnim telefonom u ruci, pokušavajući nekako da natera svog prijatelja
da se javi. Izgleda da mu je očajnički bio potreban njegov savet i iskreno
mišljenje. „Zašto smo Anker i ja pucali u tebe, Hardi?”, čuo se glas u
njegovoj glavi. Zašto? Da li se usuđivao da pita? Da li se čak uopšte usuđivao
išta da poveri Hardiju? Da mu poveri - šta?
„Na tavanu je mrtvački sanduk, Karle”, nasmejao se Jesper negde u
pozadini, i Karl je isključio telefon, ali onda ga je ponovo uključio i pozvao
Monu. Ništa se nije desilo.
A onda se probudio.
Oteturao se kroz kuhinju, glave pomućene i teške kao da je spavao samo
sat vremena, ili da ga trese groznica.
Možda su mu Morten i Hardi i rekli dobro jutro, ali on to nije čuo. Znao je
samo da želi ovsene pahuljice koje je Jesper ostavio u kredencu poslednji put
kada je bio ovde, i da oni isključe zvuk usranog jutarnjeg TV programa, u
kom su preterano entuzijastični voditelji pričali o tričarijama dok su u usta
trpali preterano skupe pomodne kulinarske kreacije.
Pošto je posuo šećer i kakao u prahu po kaši, pojeo je prvu kašiku, i ukusi
onih beskrajnih jutara iz prošlosti skoro odmah su mu se javili na nepcu. Sva
čula su mu se preokrenula. Njuh mu je bio poremećen, oživljavao je mirise
odavno umrlih tetaka i stričeva. Zvuk sopstvenog žvakanja bio je prenaglašen.
Kutija sa pahuljicama mu se pred očima pretočila u slike porodice koja se
ćutke i tvrdoglavo drži neizgovorenih reči.
Odjednom se setio one situacije kada su se Roni i on glupirali Ronijevom
tati iza leđa dok je pecao. Odjednom se setio kako je skakao uokolo, udarajući
u vazduh i imitirajući Brusa Lija sa žestokim karate udarcima i horizontalnim
zamasima otvorenom rukom.
Karl se zagrcnuo i skoro ugušio kašom. Šta se dešavalo? Odakle je sve
ovo dolazilo? Da li je počinjao da ludi? Da li su mu svi nervi u mozgu
istovremeno pretrpeli kratak spoj, ili se dešavalo nešto upravo suprotno? Bez
obzira na to šta je bilo, osećaj nije bio dobar.

„Zvala je neka Kristine, Karle”, rekao je Gordon, iskrivljenim ustima, sa

licem koje je izgledalo kao izubijana paleta boja.
Kristine? Ne, nije bio spreman da obnovi kontakt sa njom, naročito ne u
ovom trenutku. U svakom slučaju, zašto bi želeo da bude sa ženom koja ga je
ostavila zbog svog bivšeg muža? Ideja je bila besmislena.
„Nije ostavila poruku, ali rekla je da će ponovo zvati.” Deo Gordonovog
lica koji je i dalje bio u stanju da išta izražava sada se promenio. „A Rose nije
došla. Hoćeš li da je pozovem?” Zvučao je zabrinuto.
Karl je klimnuo glavom. „Gde je Asad?”, upitao je. „Zar ni on nije
došao?”
„Da, on je bio ovde. Rekao je da mu treba malo vazduha. Ali to je čudno,
jer kad sam došao, ni on nije bio ovde. Mislim da je ovo treći put da je izašao
u dvorište, a tek je deset i petnaest.”
Karl je pomislio da nije jedini koji je danas sav izgubljen. Setio se
Kazambre kako iskreno tvrdi da će sporedni efekti hipnoze biti minimalni.
Možda bi Karl trebao da ga pozove.
„Dok si još ovde, Karle, sa Asadom se dešava nešto čudno što želim da ti
pokažem. Njegov računar bio je uključen kada sam došao u sedam sati, i
mogao sam da vidim na stolu razne stvari koje su ukazivale da je bio ovde
cele noći. Tri čaše za čaj, kesice kikirikija i nekoliko praznih pakovanja alve,
a onda i odštampan tvoj imejl o tom nekakvom Atuu. Mislim da je s nekim
pričao preko skajpa. Znam da ne bi trebalo špijunirati kolege, ali nisam
mogao da ne pogledam šta je na ekranu. Bilo je to arapsko pismo, pa sam
fotografisao ekran i poslao sliku mejlom jednom od prevodilaca koji zna
arapski ovde u štabu da saznam šta je pisalo.”
„Hm”, oglasio se Karl. Nije imao pojma o čemu to Gordon brblja. Asad
izašao da udahne svež vazduh? To se nikada ranije nije desilo.
„Bio je to arapski, Karle, ali bilo je izmešanih rečenica koje nisu bile
sirijske. Verovatnije je da su iračke, kaže prevodilac.”
Karl je podigao pogled. Počeo je polako da se uključuje. „Ponovi mi to,
Gordone. Šta si rekao? Njuškao si po kompjuteru svog kolege? Ponovi ono
što si maločas rekao, pa da te dobro izribam zbog toga.”
 Gordon je sada izgledao pomalo nervozno. „Samo sam mislio da to mora
biti nešto u vezi sa poslom pošto svi ovde radimo. A onda je od interesa za
celo odeljenje. Ili… ”
„Nastavi, Gordone, ponovi to.”
Karl je slušao. Ako je momak mogao to da uradi svom kolegi iz
kancelarije, mogao je da uradi svakome. Iskreno govoreći, Karlu se to nije
dopadalo. Jedini problem bio je što je on, pre svih ovde u podrumu, trebalo da
zna više o Asadu. Ako imaš takvog podlog špijuna u grupi, on bar može da
bude od neke koristi. Uvek je mogao da ga izgrdi kasnije.
„Prevodilac nije sve razumeo, ali evo približnog prevoda.”
Dao je Karlu cedulju.
Jednostavno se ostavi toga, Saide. Nikoga više ne zanima posao na
privremeni ugovor.
Ti nam više nisi potreban. Prihvati to.
Ponovo to ime, Said.
„Šta misliš zašto ga je taj neko nazvao Said, Karle?”
Karl je slegnuo ramenima, ali u njemu se pokrenula lančana reakcija
nagomilanih pitanja bez odgovora.
„Nemam pojma šta je ovde radio”, rekao je. „Da li je to bilo sve što je
pisalo?”
Karl je ispod oka pogledao Asadov kompjuter. Osim grba policijskih
snaga, na ekranu nije bilo ničega drugog.
„Isključio je skajp kada se vratio, i mora da je pobrisao poruke. Upravo
sam proverio.”
„Slušaj me, Gordone. Upravo si ozbiljno narušio poštovanje sa kojim se
mi ovde dole međusobno odnosimo, i uvalićeš se u teško sranje ako ovo ikada
ponoviš. Ovog puta ću ti progledati kroz prste, ali sledeći put, ako samo
pomisliš da uradiš tako nešto, lično ću se pobrinuti da budeš izbačen odavde i
oteran dođavola. Razumeš?”
On je klimnuo glavom.
Dakle, to je bilo to.

Asad je stajao na kraju četvorougaonog dvorišta, u otvoru između zidova

ispred Ubice zmija, bronzane skulpture sa svastikom urezanom na penisu, što
je bio način na koji su se policajci koji se nisu plašili smrti rugali nacistima za
vreme Drugog svetskog rata. Ako ga ne biste poznavali, pomislili biste da je
zaspao na nogama, iako su mu oči bile otvorene. Zagledane u daljinu, ali
otvorene.
„Jesi li dobro?”, upitao je Karl.
Asad se polako okrenuo.
„Iskopao sam adresu tog Atua Abanšamaša Dumuzija”, odgovorio je on.
„On vodi taj svoj centar na Elandu. Raspitao sam se o njemu.”
Karl je klimnuo glavom. Zar to nije bila ključna informacija za kojom su
tragali? Pa zašto su onda obojica izgledali tako usrano, bez ikakve živosti ili
poleta u sebi?
„Šta nam se to dešava, Asade?”, upitao je Karl.
On je slegnuo ramenima. „Da li se nešto dešava? U mom slučaju, mislim
da je to samo zbog toga što sam radio veći deo noći.”
„Zašto si izašao ovamo? Gordon kaže da si celog jutra ulazio i izlazio.”
„Samo sam umoran, Karle, i pokušavam da se razbudim kako bismo
mogli da krenemo.”
Karl ga je pažljivo pogledao. Da li je trebalo da ga pita za ime?
„Rose nije u najboljoj formi, Karle, tako da neće doći. Mislim da hipnoza
nije bila dobra za nju. U taksiju se sve vreme tresla, a kada smo je ostavili
ispred njene kuće, samo je sela i počela da se njiše napred-nazad. Baš sam
malopre pokušao da je pozovem, ali ne javlja se.”
„U redu, ni ja se ne osećam sjajno. Sinoć sam imao košmare, video sam
stvari koje mi nisu ni na pamet pale već godinama.”
„Proći će, Karle. On mi je bar tako rekao.”
Karl nije bio ubeđen u to. „Šta je onda sa Rose?”
Asad je duboko udahnuo. „Rose? Njoj samo treba da provede nekoliko
dana kod kuće i ponovo će se osećati sjajno.”

„Budi u kontaktu sa njom”, rekao je Karl Gordonu. „Moramo da joj se

nađemo. Kada je dobiješ, pitaj možeš li išta da uradiš, a pod tim ne mislim da
to uradiš na svoju ruku, Gordone, kapiraš?” Karl ga je strogo pogledao.
Gordon je klimnuo glavom. „Vidim da do Akademije za upijanje prirode
na Elandu ima 365 kilometara. GPS uređaj kaže da ti je potrebno otprilike
četiri i po sata da stigneš tamo, tako da ćeš, ako uračunaš i pauzu, biti tamo u
tri po podne ako kreneš odmah i budeš vozio brzo. Hoćeš li da nazovem i
kažem da dolaziš?”
Da li je on bio u zadnjim redovima kada su se delili mozgovi?
„Definitivno ne, ali ipak hvala. Ali krenućemo tek sutra, Gordone. Danas
nismo u najboljoj formi.”
„U redu. Uzgred, zvali su iz bornholmske policije. Dopao im se izveštaj o
nestaloj osobi na televiziji.”
„Mislim da bi trebalo to da kažu Larsu Bjernu. Nisi im rekao da smo našli
čoveka sa folksvagen kombijem?”
„Bože moj, ne! Za šta me ti smatraš?”
Na ovo je bilo najbolje ne odgovarati.
„A onda je policajac rekao da su u menzi ponovo počeli da pričaju o tom
slučaju, i da se jedan od njih seća da je rođak predavača koji je umro u školi -
onoga sa pištoljem koga se Habersot dokopao i upotrebio ga da se ubije -
rekao da je on imao dva potpuno ista pištolja.” Zadihao se. Ovo je bila prava
bujica reči. „I da drugi pištolj posle toga nikada nije pronađen. Ni među
Habersotovim stvarima.”
Karl je odmahnuo glavom. Kakvu je prokletu razliku jedan bedni pištolj
činio u Danskoj danas, kada je svaki glupi pripadnik neke bande sa mrvicom
takozvanog samopoštovanja imao bar jedan?
Svet se potpuno preokrenuo.
Kao i Karlova glava.

Oteturao se do kreveta u četiri po podne i kada se probudio sutra ujutro, i

dalje se osećao nespremno. Pozvao je Asada da otkaže putovanje.
„To je verovatno samo naknadna posledica hipnoze, Karle”, utešno je
rekao Asad. „Znaš, ako se previše duboko zagledaš kamili u oči, ona postane
zrikava.”
Karl mu je zahvalio na tom prikladnom poređenju i ponovo se svalio na
jastuk. I misli i pokreti kao da su mu bili usporeni. Čak i kada je pokušavao
da ih kontroliše, oni su odbijali poslušnost. Kada je pokušao da razmišlja o
Albertinom slučaju, umesto toga su mu se u glavi pojavile slike Ronijevog
brata, kako juri makadamskim putem prema farmi njegovih roditelja. Kada je
pokušao da razmisli o tim zbivanjima, umesto toga svest mu se ispunila
sećanjima na Hardija i Ankera, na putu za baraku na Amageru gde im je
zapečaćena sudbina. A onda, kada je pokušao dublje da razmisli o tom
kobnom i užasnom događaju, kroz njega je prostrujala neočekivana bujica
emocija i čežnje. Odjednom je video Vigu, Monu, Lisbet i Kristine - a onda
ponovo Monu. Sve je to bilo potpuno ludilo. Uopšte nije mogao da sredi
misli.
Čulo se tiho kucanje, i pre nego što je skupio snage da odgovori, Morten
je otvorio vrata i ušao sa poslužavnikom na kome se pušio doručak.
„Ne sećam se kada sam te poslednji put video ovakvog, Karle”, rekao je
pre nego što mu je pomogao da se pridigne i postavio mu nekoliko jastuka iza
leđa i ispod glave. „Zar ne misliš da bi trebalo nekoga da pozoveš?”
Karl je pogledao poslužavnik koji mu je Morten spustio na kolena. Dva
pržena jajeta kao da su zurila u njega, pored nekoliko kriški pljosnatog tosta
za koje je Morten znao da ih mrzi.
„Proteini, Karle. Mislim da ne unosiš dovoljno proteina. Ovo će ti
pomoći.”
U čemu? Da postane još zbunjeniji? I šta onda da radi? Da pozove pomoć,
ili da se nekako izbori sa ovim preteranim engleskim doručkom? Šta će onda
uslediti? Toplo mleko s medom? Termometar u dupetu?
„Vodim Hardija sa sobom u Kopenhagen”, čule su se reči iz usta na
bucmastom licu. „Nemoj da nas čekaš.”
Kakvo olakšanje.

Kada se Karl probudio, njegov jorgan izgledao je kao pustoš posuta jajima,
tostom i mrljama prosute kafe.
„Uh, dođavola!”, viknuo je, i javio se na poziv koji ga je probudio.
„Samo sam hteo da te obavestim da je Rose došla. Ne izgleda naročito
dobro, ali nisam se usudio da to njoj kažem. Ona upravo slaže stvari na
poslednjoj polici, i dobili smo stari Bjarkeov kompjuter od policije u Reneu.
Rose se već bavi pražnjenjem hard-diska. Našla je nešto fotografija nevaljalih
muškaraca u kožnim pantalonama koji pokazuju gola dupeta i rekla mi da ti to
prosledim. Nastaviće sutra rad na tome, ali uradiće to kod kuće, pošto ti i ja
nećemo biti ovde. Izračunao sam da možemo tamo da stignemo rano, ako
dođeš po mene u šest. Uzgred, da li se sada bolje osećaš?”
U šest ujutro! Krevet mu je sav bio posut prženim jajima, a kafa mu je
tekla pod jorgan. Da li se osećao bolje? Šta je mogao da kaže?
 47

Petak, 16. maj 2014.

Kada je slučajno pustila vodu iz vodokotlića, poslavši tako dragocenu vodu u
slivnik, Širli je izgubila ono poslednje što tera ljude da nastave: nadu. Bez
toga nije imala za šta da se uhvati, i od nje nije ostalo ništa. Celog života, zar
nije uvek negde bilo bar malo neke nade? Nade da će je njeni roditelji ceniti i
prihvatiti takvu kakva je. Nade da će smršati. Nade da će, uprkos svemu, naći
partnera, ili bar manje ambiciozne nade da će uspeti da nađe stvarno dobrog
prijatelja, muškog ili ženskog. Ili bar pristojan posao.
Ali ako bi svrstala sve te neispunjene nade u jednu jednačinu, morala je da
prizna da nikada nije dobila pravi odgovor. Nada usmerena u jednom pravcu
stalno je zamenjivana novom nadom u drugom pravcu, koja je zatim opet
bivala zamenjena nekom drugom. A sada je i poslednja nada nestala. Šačica
vode bila je sve što je ostalo u toaletu, i ona ju je protraćila. I čemu je još
mogla da se nada?
Ne, znala je da će ovo, čak i pored toga što je ova noćna mora trajala
samo nedelju dana, biti vrlo kratak proces. Sve priče o ljudima koji su
nedeljama preživeli bez hrane i veoma dugo sa veoma malo skromnih zaliha
vode nisu se mogle primeniti na nju. Ali, vrlo čudno, to je nije plašilo.
Uprkos tome što su joj usta bila potpuno suva i uprkos odbojnom vonju
njenog tela i izlučevina, njeno mentalno stanje se iz sata u sat poboljšavalo. U
toku poslednjeg dana, njeno telo reagovalo je gotovo euforijom, verovatno
zbog toga što njeni organi više nisu morali toliko da se bave varenjem, a
verovatno i iz drugih razloga koje nije razumela.
Od onog kobnog odlaska u toalet usred noći, nije više osećala potrebu da
se olakšava. Telo joj je bilo slabo i umorno, ali um joj je bio budniji nego
godinama unazad. Razmišljala je racionalno i mirne glave. Izvodila je
zaključke bez sentimentalnosti i inhibicija. Ona će umreti, i jedino za šta će se
sada boriti jeste da ne umre tiho, i da nekako obznani da je za to kriva Pirjo.
Mnogo sati provela je u pokušaju da izvadi jednu dasku kako bi mogla da
napravi rupu koja bi joj omogućila pristup drugoj strani zida, ali kada je
najzad uspela da napravi dovoljno širok otvor da vidi šta je iza daske,
odustala je od ovog poduhvata. Pred sobom je ugledala aluminijumsku foliju,
i nije imala pojma čemu je to služilo, osim da je možda imalo neke veze sa
izolacionim svojstvima kuće o kojima je Pirjo govorila. Još jedan tračak nade
nestao je kada je shvatila da je nemoguće da se probije kroz taj sloj sa bednim
alatkama koje je imala na raspolaganju.
Naravno da je to neko vreme osećala kao težak udarac, jer je alternativa
bila sigurna smrt. A ipak je brzo povratila hrabrost, što je verovatno bilo
pokrenuto hemijskim procesom koji je sada upravljao njenim telom.
Okrenula se sledećem planu i našla svoje naočare za čitanje u neseseru.
Bile su vrlo ružne, kupljene sa popustom u prodavnici Tigar u šoping centru
Sautsajd u Vendsvortu, sa uzaludnom nadom da će pomoću njih moći da se
šminka na način da izgleda privlačnije.
Na osnovu položaja sunca, bilo je vreme. Pitanje je bilo da li se ovo može
izvesti za jedan dan, ili će sutra morati da nastavi.
Kleknula je i pokušala da uhvati sunčeve zrake u staklo kako bi na zidu
napravila, žižu koja će zapaliti drvo.
Neko vreme, dok je bila mlađa, Širli je zamišljala da će volonterski raditi
kao medicinska sestra, pa je u sklopu tog plana išla na nekoliko kurseva prve
pomoći. Međutim, otkrila je da ne može da podnese da vidi krv i zato je
odlučila da odustane od te ideje. Ali za vreme obuke naučila je da ljudi koji
poginu u požaru obično ne osete nikakav bol zbog toga što se onesveste od
udisanja dima.
Ako uspe da zapali vatru svojim naočarima, uskočiće u kupatilo i nadati
se da će neko podići uzbunu i dotrčati do kuće pre nego što plamen postane
toliko jak da je odnese sa sobom. A ako se to ne dogodi, onda će stvari
jednostavno ići svojim tokom.
Kupatilo je bilo mala prostorija tako da će u njemu ubrzo nestati vazduha.
Zatim je uzela Pirjinu plavu knjižicu sa Atuovim biserima mudrosti i
iscepala je, stranicu po stranicu, dok nije napravila gomilicu papira pored zida
koju je mogla da upotrebi kao potpalu.
Kada je sedela pet minuta i zaključila da u fokusnoj tački ni pod kojim
uslovima neće nastati dovoljno visoka temperatura koju bi sunce usmereno
kroz staklo moglo da postigne u optimalnim uslovima, pogledala je u
svetlarnik. Za manje od sat vremena, sunce će se popeti dovoljno visoko da
zraci u sobu više neće ulaziti direktno, i njen plan neće biti izvodljiv pre
sutrašnjeg dana. A kada je pažljivo razmislila o tome, pojavilo se pitanje da li
će to ikada biti ostvarljivo, bez obzira na jačinu sunca. Možda je suštinski
problem bio u tome što su krovni prozori odbijali toliko svetlosti da je ona
gubila svoju snagu.
 Napućila je usne. To jednostavno nije moglo da bude tačno. Da li je samo
trebalo da sedi ovde i vene? Da li je Pirjo trebalo da dođe jednog dana i reši se
njenog sasušenog tela, do tada već lakog kao pero, i izvuče se sa ubistvom?
Širli je stegnula zube i pokušala da proceni udaljenost do svetlarnika.
Pretpostavljala je da je to šest do sedam metara, ali možda nije bilo ni toliko.
Ponovo je uzela svoj neseser i izvadila njegov sadržaj.
Odmerila je u ruci težinu paste za zube, pudera za lice i dezodoransa,
procenivši da ništa od ovoga nije ni izbliza dovoljno teško kao teglica njene
kreme protiv bora. To je zapravo bio zaostatak iz dana kad je mislila da bi u
tom proizvodu moglo da postoji skriveno čudo. Da će koža omlitavela od
starenja postati stvar prošlosti, ako samo ne bude zaboravljala obilno da
nanosi kremu na kožu svakog dana.
Kada je posle mesec dana shvatila da je jedino što krema čini za nju to da
joj olakša novčanik, zaboravila ju je na dnu nesesera. Ne baca se krema koja
košta skoro dve cele dnevne zarade, ako ne i više.
A sada će najzad da opravda svoju cenu.
Jedno je bilo baciti predmet šest ili sedam metara vodoravno, to je bilo
sasvim lako, čak i ako, kao Širli, ništa niste bacali još otkad ste bili dete. Ali
bilo je nešto sasvim drugo ako predmet treba baciti vertikalno uvis takvom
snagom i preciznošću da se jedno od prozorskih stakala, koja su izgledala kao
da mogu izdržati i izuzetno tešku oluju sa gradom, polomi.
Širlina teglica je uz to bila napravljena od porcelana, pa ako prvi put
pogreši, možda neće biti druge šanse.
Sedela je razmišljajući o svom tati, električaru iz Birmingema, koji je
uvek davao sve od sebe, osim ako je u pitanju opšte znanje, jer u tome nije
bio naročito jak.
„Prvo pokušaj”, uvek je govorio. „Dođavola, ženo, ako nisi sigurna, prvo
pokušaj.”
Širli se osmehnula. Nije bio srećan što ga podseća na tu rečenicu kada je
kući dovukla trećeg momka za sedam dana. Uzela je svoj puder za lice i
naciljala. Ogledalce u kutiji moglo je da se polomi kada padne nazad na pod,
ali sada je morala da brine o drugim stvarima više nego o sedam godina loše
sreće.
U prvom pokušaju pogodila je krov na dobrih dva metra od svetlarnika,
ali se kutijica nije polomila. Iz drugog je pogodila metar sa strane. Treći hitac
uopšte nije stigao tako daleko, a ona je već osećala bol u ramenu.
Kada su se ona i njen rođak igrali kao deca, uvek su hvatali svoju staru
tetku za ruku pretvarajući se kao da hoće da joj pomognu. Opuštena i mlitava
koža na njenoj ruci, koju su na ovaj način mogli slobodno da trljaju, mogla ih
je navesti da se satima smeju. Sve je bilo tako smešno u to vreme, ali sada je
shvatila da ona trenutno nije mnogo bolja nego što je bila njena stara tetka.
Svakako nije imala nikakve mišiće.
Zastala je, odlučila da popije poslednje kapi vode iz toaleta, obrisala usta i
preteći se zagledala u prozor iznad sebe.
Setila se kako je mantra svakog trenera kriketa u njenoj školi bila da
uspeh zavisi od toga da deo duše uložiš u metu, a ostatak u loptu.
Zato je podelila svoju dušu na dva dela i zavitlala kremu za lice u
svetlarnik svom snagom koju je imala.
Čula je zvuk pucanja iznad sebe, dakle pogodila je metu. Ohrabrena ovim
uspehom, dohvatila je teglicu kreme za bore i još jednom uradila potpuno
isto. Teško je bilo reći da li se sve u kući zatreslo kada je staklo palo, ili se
zatreslo od udarca tegle u njega. Ali rupa u staklu je napravljena i lice su joj
obasjali direktni zraci sunca.
Sklopila je oči. „Horuse, Horuse, blagosloven zvezdom, prožet suncem,
budi sada moj sluga i pokaži mi moć koju sj nam podario. Dopusti mi da
pratim tvoj put i obožavam ga, i nikada ne zaboravim razlog tvog prisustva”,
pomolila se.
Posle toga je vrištala što je jače mogla, u poslednjoj nadi da će je neko
čuti, sada kad je u svetlarniku postojala rupa. Prestala je posle deset minuta.
Kuča je bila tako dobro izolovana da je niko nije čuo.
Logično bi bilo da ju je ova situacija učinila tužnom i uplašenom, ali nije.
Zapravo se na trenutak smejala svemu tome. Delovalo je potpuno ludo. Da je
ranije znala kakav osećaj euforije nastaje iz gladi i žeđi, i kako lak i slobodan
i jak možeš, da budeš, definitivno bi to češće radila.
Spustila se na kolena, ponovo uzela svoje naočare i usmerila zrake sunca
u malu blistavu tačku, isprva na samom zidu, a zatim na jednu zgužvanu
stranicu papira iz plave beležnice koja je polako ali sigurno postajala sve
tamnija.

Kada je Pirjo imala skoro sedam godina, pokazalo se da je leto bilo savršeno
za skupljanje borovnica. U šumama ih je bilo u izobilju i Pirjin tata odjednom
je video šansu da uveća svoje prihode. Kao što svako zna, borovnice iz šume
su besplatne, pa ako pomnožiš ovaj stopostotni dobitak sa očekivanom
dnevnom prodajom turistima iz Tamperea, to je moralo da donese mnogo
finskih maraka za jednu sezonu. U stvari, Pirjin tata sedeo je svake noći
razmišljajući šta bi moglo da se dogodi ako horde turista budu pojačane
onima pristiglim iz Turkua i Šveđanima koji bi ponekad zalutali u ove
krajeve. Profit bi bio ogroman, rekao je, i sanjao o dostavnom kombiju i
sopstvenom supermarketu. Da, on je sanjao i sanjao, a sve te unosne
borovnice su za njega morale da skupljaju Pirjo i njena majka.
Skupile su ih pune kofe, uprkos gadnim ujedima obada, komaraca i muva,
ali turisti nisu došli, tako da su borovnice ostale da stoje i fermentiraju.
„Napravičemo od njih rakiju, slatko i džem”, rekao je njen tata i poslao
Pirjo samu da ih donese još, sada kad je njena majka bila zauzeta u kuhinji.
Kada se vratila kući sa još jednom kantom, njena majka je sedela u
kuhinji sa rukama u krilu kao da je odustala. Nije više mogla da izdrži, a šećer
je bio preskup.
„Pojedi borovnice koje si danas pokupila Pirjo, da se ne bace”, rekla je, i
Pirjo je jela borovnice dok joj prsti i usne nisu toliko poplaveli da čovek nije
mogao da veruje sopstvenim očima.
To im se obilo o glavu u sledećim danima kada je Pirjo patila od jakog
zatvora koji je koštao novca za medicinsku pomoć i izazvao joj neopisive
bolove.
Iako poređenje nije bilo sasvim tačno, to je pomalo podsećalo na ono kako
se Pirjo sada osećala. Bol u njenom stomaku bio je neodređen, ali
zabrinjavajući. Ako se tako nastavi celog dana, otići će u bolnicu.
Spustila je ruku na stomak da proveri da li se ritanje bebe promenilo. Nije
mislila da jeste, iako je postalo blaže u toku poslednjih nekoliko dana.
Pogledala je kroz prozor, sigurna da ovo ne može biti toliko čudno, s obzirom
na to da beba sada nije imala mnogo prostora unutra.
Ispred njenog prozora, na praznom prostoru okrenutom prema auto-putu,
ekipa koja je gradila šupe za bicikle vredno je radila celog popodneva.
Materijal je stigao na vreme, a kasnije u toku nedelje očekivala je isporuku
prvih bicikala.
Biće zanimljivo gledati da li će projekat misionarskog delovanja po ostrvu
ičemu voditi. Pirjo nije bila sanjarka kao njen tata, ali ako bi mogli da
regrutuju pedeset ljudi ovde na Elandu, to bi bio uspeh.
Prošla su četiri dana otkad je isključila vodu u kući u kojoj je Širli bila
zaključana. I mada je ona čula slab zvuk grebanja po zidovima kada je išla da
proveri šta se dešava, u celoj situaciji apsolutno nije bilo ničeg alarmantnog.
Za nekoliko dana taj zvuk će prestati, a za nedelju dana od danas, po njenoj
pretpostavci, Širli će biti mrtva.
U međuvremenu je samo trebalo da se drži po strani i pusti da vreme
prolazi.
Ustala je i pogledala prema muškarcima koji su jedan po jedan prestali sa
radom. Bilo je vreme za okupljanje zajednice.
Zadovoljno je klimnula glavom. Mala građevina je na mnogo načina bila
zgodno i lepo postavljena prema putu, gde je, po njenom mišljenju, ranije bilo
previše otvorenog prostora. Ako posade šipak pored šupe za bicikle, pogled iz
sobe neće biti samo lep i skladan, nego će takođe i značajno umanjiti buku
koja je dopirala s puta.
I dok je stajala razmišljajući o ovome, pored su se vrlo sporo provezla
kola sa danskim registarskim tablicama. Vozač je pažljivo gledao kroz prozor
prema zgradama, ali se kola nisu zaustavila.
To nije bilo tako neobično. Institucija kao što je njihova izazivala je
mnogo radoznalosti zbog posebnih građevina, imena mesta i svih tih ljudi u
belim odorama. A ipak je pogled ovog čoveka bio oštriji nego što je bilo
uobičajeno. Njegove godine i izgled, kao i godine i izgled osobe pored njega,
nisu ukazivali na to da su oni turisti. Dakle, šta su onda bili?
Osetila je grč u slabini i puls joj se naglo ubrzao.
Da li su to mogli da budu ljudi iz danske policije na koje su je upozorili?
Čovek za volanom lako je mogao da bude neko takav.
Zabrinuta, ostala je da stoji tu nekih pet minuta i proveri da li ima razloga
za strah, i da li će se vozilo vratiti.
Upravo je htela da izađe iz sobe i krene u salu za okupljanje, osećajući
olakšanje što se to samo njena mašta poigrala sa njom, kada je videla dve
ljudske figure kako idu sa druge strane puta.
Ovog puta osetila je nalet adrenalina koji je doveo ceo njen organizam u
stanje visoke napetosti. Nije bilo sumnje da je viši od dvojice ljudi bio onaj
vozač od malopre i da je čovek pored njega imigrant.
Ovo su svakako bila dvojica policajaca ne koje ju je Simon Fišer
upozorio, jednostavno je to znala.
Samo sačekaj, rekla je samoj sebi.
Nije važno šta ili kako.
Oni su morali da budu zaustavljeni što je brže moguće.
 48

Celog jutra je iznad Skonea i Belkingea bilo oblačno, a švedska policija već je
bila upozorena na njihov poslovni dolazak, tako da je u tom smislu sve bilo u
redu. Karl i Asad nisu mnogo razgovarali, a teški oblaci bih su jasno primetni
i na unutrašnjem kao i na spoljašnjem planu.
Karl je uglavnom razmišljao o Moni, ali i o tome da li je pravo vreme da
pronađe drugi posao. Da li je to uopšte bilo moguće u njegovim godinama,
ako nije želeo da završi kao radnik obezbeđenja koji ispraća pripite momke iz
tržnih centara?
„O čemu razmišljaš, Asade?”, najzad je rekao posle tri stotine kilometara,
kada se na vidiku pojavio most do Elanda.
„Da li ti u stvari znaš zašto su u pustinji kamile, a nema žirafa?”, upitao je
Asad.
„To verovatno ima neke veze s hranom, zar ne?”
Asad je uzdahnuo. „Ne, Karle. Razmišljaš previše pravolinijski. Trebalo
bi da za promenu pokušaš da razmišljaš zaobilaznije. Možda tako bude bolje
delovalo.”
Bože svemogući! Da li će sada morati da sluša predavanje o geometriji
mozga?
„Odgovor je jednostavan. Ako bi u pustinji bilo žirafa, one bi uginule od
tuge.”
„Aha! A zašto?”
„Zato što su tako visoke, one bi znale da je to sve samo beskrajni pesak,
sve dokle pogled seže. Na sreću za kamilu, ona ovo ne zna, tako da nastavlja
da se vuče dalje, pretpostavljajući da je oaza odmah iza ugla.”
Karl je klimnuo glavom. „Shvatam. Ti se osećaš kao žirafa u pustinji, zar
ne?”
„Da, pomalo. Ali samo trenutno.”

Akademija za upijanje prirode bila je na divnom mestu, sa morem odmah iza

nje i većim brojem arhitektonski dobro osmišljenih zgrada koje su blistale od
urednosti i izobilja. Između nizova kuća bile su staklene kupole, blizu ivice
vode, i video se otvoren prostor i središte kruga od drvenih stubova, koji je,
osim po veličini, na svaki način podsećao na one koji su se mogli videti na
slikama sa Bornholma.
Grupa ljudi blizu auto-puta dovršavala je svoj posao podizanja strukture
za neke spoljašnje građevine kada su Karl i Asad ćutke prošli pored njih.
„Hajde da se parkiramo malo niže niz put, Asade. Ovo izgleda pomalo
previše sektaški za moj ukus, sa svim ovim ljudima u belom. Ako nas ne
dočekaju s dobrodošlicom, možemo brzo da se izvučemo.”
„Kakav je plan?”
„Mislim da moramo početi preteći Franku Brenanu baš kao i svakom
drugom svedoku. On je poznavao Alberte tačno pre njene smrti, i tražićemo
da nam o tome detaljno govori. Moramo da vidimo kako će reagovati kada ga
izložimo direktnijim optužbama da je on možda bio umešan u nesreću koju je
doživela. Tako ćemo videti da li će upasti u zamku. Do tada, nećemo previše
otkrivati o slučaju.”
„A ako ne upadne u zamku?”
„Pa, onda se nećemo uskoro vratiti kući.”
Asad se složio sa tim. Jednostavno su morali da budu staloženi i na
oprezu.
Produženi boravak na zabačenom ostrvu moraće da se izdrži, u tome su se
slagali.

Na recepciji ih je žena za pultom, ogrnuta u belu odoru, zamolila na

švedskom koji je bio lako razumljiv i čist da budu toliko ljubazni da isključe
svoje telefone i ostave ih kod nje.
„Ovde, u centru, stanovnicima se mora omogućiti da se isključe od
spoljašnjeg sveta, ako je to ono što im je potrebno. Mi ćemo u međuvremenu
čuvati vaše mobilne”, rekla je. Ona nije bila neko s kim se moglo prepirati.
Oni su rekli zbog čega su došli: da su iz danske policije i da bi voleli da
razgovaraju sa Atuom Abanšamašom Dumuzijem u vezi sa jednom davnom
saobraćajnom nesrećom. Nisu dali nikakvih nagoveštaja da se radi o bilo
čemu više, osim o rutinskoj situaciji.
„Odlično. Ali naš dumuzi je trenutno na okupljanju zajednice. U
međuvremenu, imamo malo predvorje za naše goste, tako da ste dobrodošli da
učestvujete, ali pod uslovom da budete tihi. Dakle, ako biste pošli sa
mnom…”, rekla je žena.
„Da, hoćemo. Ali mislio sam da je Dumuzi ime”, rekao je Karl.
Ona se osmehnula. Ovo nije bilo prvi put da joj je postavljeno to pitanje.
„Svi mi imamo jedno ili više imena izvedenih iz sumerskog jezika. Na
primer, moje ime je Nisiktu, što bi značilo cenjena, zbog koga osećam
neizmerni ponos i zahvalnost. A tako Atu Abanšamaš Dumuzi na sumerskom
znači ono što Atu predstavlja. Atu znači čuvar. Aban znači kamen. Šamaš je
sunce ili nebesko telo. Dumu znači sin od, a zi znači duh, život ili životni duh.
Tako da ime u celini znači čuvar sunčevog kamena, sin životnog duha.”
Ponovo se osmehnula, kao da im je rekla mudre reći koje mogu da im daju
trajnu moć, uzdižući njihove duše prema večnosti.
„Kakva gomila sranja”, šapnuo je Karl Asadu kada ih je žena povela na
malu galeriju odakle su mogli da posmatraju trideset ili četrdeset ljudi
odevenih u belo kako puni očekivanja sede na podu poput pahulja snega na
asfaltu.
Svi su s poštovanjem ćutali nekoliko minuta, a onda je ušla jedna žena da
ih pripremi za onoga koji će zatim ući, govoreći, „Ati me peta babka.”
„To znači: ’Čuvaru, otvori mi svoju kapiju’”, šapnula je žena koja ih je
ovamo uvela.
Karl se osmehnuo Asadu, ali on je bio potpuno odsutan. Karl je pratio
njegov pogled do vrata koja su se polako otvorila i kroz koja je ušao
muškarac obučen u žutu odoru sa raskošnim ornamentima.
Karl je osetio kako mu kroz telo prolazi drhtaj.
Čovek je bio visok, tamnih obrva, svetle kože, duge pepeljastoplave kose i
sa jamicom na bradi.
Asad i Karl su se pogledali.
Uprkos proteklom vremenu, nije bilo apsolutno nikakve sumnje. Ovo je
definitivno bio čovek kog su tražili.
Svi okupljeni potpuno su se utišali kada je raširio ruke prema njima i
počeo da se njiše napred i nazad zapevajući „Abanšamaš, Abanšamaš,
Abanšamaš” nekoliko minuta, prvo sam, a zatim - kada je žena koja je vodila
seansu glavom dala znak - praćen svima ostalima.
Karl ju je gledao sa nekim čudnim osećajem u telu kada je, kao da ima
šesto čulo, ona odjednom uhvatila njegov pogled. Njene oči, inteligentne ali
napete i hladne, poslale su mu ledeni drhtaj kroz kičmu.
„Ko je ona?”, šapatom je upitao ženu koja ih je dovela.
 „To je Pirjo Abanšamaš Dumuzi, Atuova desna ruka, naša majka. Ona
nosi njegovo dete.”
Karl je klimnuo glavom. „A ona je s Atuom mnogo godina?”, upitao je.
Nisiktu je to potvrdila klimanjem glave i podigla prst ispred usana.
Karl je gurnuo Asada u rame i pokazao. On ju je takođe video.
Skoro čitava seansa sada je dobila formu monologa na engleskom. Atu je
dao ljudima svoje instrukcije kako da žive u skladu sa prirodom, i kako treba
da odbace sve dogme i verovanja, predajući se umesto toga univerzumu i
životodavnom suncu.
Zatim se okrenuo prema ženi koja je započela celu predstavu.
„Danas sam slušao Zini, duh vetra, od koga sam saznao ime našeg deteta.”
„Kada treba da se porodi?”, šapnuo je Karl onoj ženi.
Ona je podigla tri prsta. U avgustu, znači bila je trudna već šest meseci.
„Ako bude devojčica, nazvaćemo je Amaterasu”, rekao je Atu, dok su
ljudi podizali ruke prema plafonu.
„Divno smišljeno”, šapnula je Nisiktu. „Amaterasu je boginja sunca u
šintoističkoj religiji. Njeno puno ime je Amaterasu Omikami, velika boginja
avgusta koja sija na nebu.”
Žena kao da je sada bila potpuno ushićena. „Biće uzbudljivo da saznamo
kako će se beba zvati ako bude dečak.”
Karl je klimnuo glavom. Verovatno ne Frank.
„A ako nam podariš sina, Pirjo, on će se zvati Amelnaru: pevač, koji će
pevati poruku po celom svetu.”
Dao joj je znak da priđe i pridruži mu se na podijumu, a kada je ona stala
pred njega pognute glave, on joj je dao dva mala kamena koja je držao u ruci.
„Od danas pa nadalje, molim te, Pirjo Abanšamaš Dumuzi, da preuzmeš
moje mesto čuvara sunčevog kamenja iz Knarheja koje može da predvodi čak
i na najjačoj svetlosti, i amajliju od sunčevog kamena iz Rispebjerga koja nas
povezuje sa našim precima i njihovom verom.”
Zatim je skinuo svoj ogrtač, ostajući golih grudi, i spustio ga na njena
ramena.
Žena pored Karla pokrila je usta rukom. Ovaj gest očigledno je dirnuo i
nju i sve ostale okupljene.
„Šta to znači, šta je on upravo uradio?”, šapnuo je Karl.
 „Zaprosio ju je.”
„Pogledaj mu ramena”, rekao je Asad.
Karl je zaškiljio. Tetovaže na njegovim golim ramenima nisu bile velike,
ali su ipak bile dovoljno velike. Na jednom je bilo sunce, a na drugom reč
REKA. Priča se sada sklapala.
Žena na podijumu okrenula se licem prema okupljenima, koji su počeli da
se njišu napred-nazad u malim ritmičnim pokretima dok su jednoglasno
zapevali. „Horus, Horus, Horus” pojali su u beskraj, i skoro podjednako
iritirajuće kao kada grupa u narandžasto odevenih pripadnika pokreta Hare
Krišna krene pešačkom zonom Streget u Kopenhagenu pojući iz sveg glasa.
Na ženinom licu pojavio se čitav spektar osećanja dok je stajala drhteći i
prihvatajući veličanje sledbenika. Vrlo polako, njen osmeh se proširio, a izraz
lica postajao joj je sve otvoreniji. Očigledno je bila zatečena ispunjenjem te
stvari koju je želela najviše na svetu.
A onda je podigla pogled i videla Karla i Asada.
Od ekstatične sreće, u njenim očima su se promenile sve faze uzrujane
zbunjenosti koju je Karl viđao s vremena na vreme u teškim situacijama u
svojoj profesiji. Kao kada se optuženom, sigurnom u to da će biti proglašen
nevinim, odredi teška zatvorska kazna Kao kada nekom saopšte najgore
moguće vesti Ili kao kada neko ko strastveno voli odjednom shvati da mu se
na njegovu ljubav ne uzvraća.
Sam pogled na dvojicu muškaraca na balkonu učinio je da je celu protrese
jak bol. Sve zadovoljstvo i blaženstvo koje je upravo dobila oduzeti su joj u
jednom trenutku.
Karl se namrštio. On je protumačio situaciju kao jasan znak da ih je ta
žena dole videla kao neprijatelje, da je znala ko su oni, šta predstavljaju i
zašto su došli.
Ali kako je mogla da zna? I da li je zaista bila toliko umešana u ono što se
tada dogodilo da je znala moguće posledice ako Frank, zvani Atu, bude
proglašen krivim?
Oni su čuli za ženu koja je mnogo godina pratila Franka. Sada je Karl bio
prilično siguran da je to ona, i da ona zna šta se dogodilo.

Posle deset minuta izveli su ih jer je sada bilo vreme kada se Atu koncentrisao
na one specijalno izabrane između okupljenih. Kraj nastupa bio je oličenje
demagogije, baš poput one koju su koristili političari kada su morali da ubede
narod kako oni mnogo bolje razumeju svet nego drugi. Ovaj zavodljivi Atuov
aspekt prividno je bio dobronameran, ali nikada se nije znalo u šta je mogao
da se razvije. Istorija je dala toliko užasnih primera kako to može da krene
zaista naopako ako je jedna takva osoba spremna da uradi bilo šta da sačuva
svoj ugao gledanja na stvari.
Ali imalo je smisla što je on izgledao ovako. Možda je Alberte bila neko
ko mu se isprečio na putu u ostvarenju njegovog projekta. Da li je ona
odjednom postala prepreka koja je morala da bude uklonjena?
Uvek se radilo o pronalaženju motiva. Kada bi ga samo znali, njihov
napad mogao je da bude mnogo direktniji i efikasniji.
U svakom slučaju, Karl je stekao mišljenje kakva je Atu vrsta osobe, i on
je sasvim lako mogao da bude taj po koga su došli zbog njegovog
neoprostivog dela u davnoj prošlosti.

„Ako biste sačekali ovde, Pirjo će doći da se vidi sa vama.” Nisiktu je

zaklimala glavom. „Da, ona je ta koju je Atu upravo zaprosio.”
Odvela ih je u kancelariju sa nekoliko vrata i lepim pogledom na vodu i
dvorište. Posao obožavanja sunca svakako nije bio neisplativ, ne ako se
uporedi sa pogledom koji je Karl imao u podrumu štaba policije.
„Ne osećam se prijatno u vezi sa tom Pirjo”, rekao je Asad spontano kad
su ostali sami.
„Kako to misliš?”
„Ona izgleda kao neko ko može da stavlja okove na ljude i naudi im. Zar
ti nisi tako osetio?”
„Možda ne baš tako.”
„U svoje vreme, viđao sam jake žene koje su činile da se čitavi svetovi
sruše, Karle. Samo želim to da znaš.”
Obojica su ustali kada je žena o kojoj su pričali ušla u prostoriju. Skinula
je tuniku, a sa njom i stanje uzvišenog, stoičkog mira i prefinjenosti u kome je
do maločas bila.
Rukovala se sa njima, obraćajući im se na švedskom od koga se Asadu
zamalo zavrtelo u glavi.
„Možemo li da vam čestitamo”, rekao je Karl.
Ona im je zahvalila i zamolila ih da sednu.
 „Čemu dugujemo čast što ste nas posetili? Nisiktu sa recepcije rekla mi je
da ste vi policajci iz Kopenhagena”, rekla je.
Karl je u sebi pomislio da je kučka to znala od samog početka. Ništa u
vezi sa ovom ženom nije moglo da ublaži njegov utisak o njoj posle pogleda
koji mu je uputila.
„Došli smo da razgovaramo sa Atuom.”
„O čemu, pitam se? Atu je vrlo povučena osoba, provodi najveći deo
života ovde u centru, pa o čemu bi onda on mogao da razgovara sa
policijom?”
„Bojim se da je to stvar između Atua i nas, ako nemate ništa protiv.”
„Kao što ste malopre videli, on je veoma otvorena osoba i kao takav je i
veoma ranjiv. Ne možemo dozvoliti da se izlaže ikakvoj nepotrebnoj šteti. To
bi uticalo na duh čitavog centra.”
„Da li ste i vi živeli u Eleneu na Bornholmu?”, upitao je Asad direktno.
To definitivno nije bilo u skladu sa planom.
Ona ga je pogledala kao da ju je polio hladnom vodom. Ljutito i uzrujano.
„Slušajte, ne znam kakav je vaš posao ovde. Ako želite da odgovaram na
pitanja, onda takođe treba da imam pravo da neka i postavljam.”
Karl je raširio ruke. Mogla je da pokuša. Mačka je ionako već puštena iz
džaka.
„Volela bih da vidim vaše legitimacije.”
Oni su joj ih pokazali.
„Šta istražujete što se tiče Atua?”
„Nesreću na Bornholmu.”
„Nesreću?” Sumnjičavo je pogledala u Karla. „Vi ne istražujete nesreće.
Istražujete zločine. Dakle, kakav je vaš posao?”
„Ponekad morate da istražite nesreće kako biste isključili postojanje
zločina. Pretpostavljam da je to ono što sada radimo.”
„Mislim da ste predaleko od kuće da jurite za nečim beznačajnim. Dakle,
o kakvoj vrsti nesreće govorimo?”
Karl se počešao po bradi. Ovo je bio čudan razvoj situacije. Da li je
stvarno bilo moguće da ona ništa nije znala? Da li ju je toliko pogrešno
procenio po njenom izgledu?
Pokušao je da proceni Asadovo raspoloženje. On je trenutno takođe
izgledao nesigurno.
„Istražujemo slučaj kada je vozač udario pešaka i pobegao, a žrtva je bila
osoba za koju verujemo da ju je Atu, ili bolje rečeno Frank Brenan, kako se
tada zvao, poznavao.”
„Poznavao? Na koji način?”
Grudi su joj se sada nadimale i spuštale, dakle, bila je napeta. Da li je
mislila da oni to neće primetiti?
„To nije prijatno reći baš na današnji dan, kada je on izrazio svoju želju da
deli život sa vama, ali to je bila ljubavna veza. Toliko možemo da kažemo, zar
ne Asade?”
Kovrdžavi je klimnuo glavom. Kao mačka koja drži na oku miša kad se
sprema da promoli glavu iz rupe, posmatrao je i najsitnije pokrete ove žene.
Karl je bio siguran da će kasnije moći da se seti čitavog toka događaja i
njenog ponašanja do poslednje sitnice.
Karl je odlučio da pokuša ofanzivu šarmom. „Verujte nam, došli smo ovde
do… šta je beše pisalo na tabli? Da, Ebabar. Uzgred, šta to znači?”
Ona je bila ledenohladna. „Kuća izlazećeg sunca.”
Naravno da je bilo. toliko pretenciozno. Karl je klimnuo glavom i nastavio
sa uzdržanim osmehom. „… ovde do Ebabara posle prilično duge potrage za
Atuom. Moram da naglasim da smo ga tražili samo u sklopu rutinskog
postupka. Imamo mnogo drugih tragova koje pratimo u ovom slučaju, ali,
iskreno govoreći, iskušenje da dođemo na ovo prelepo mesto bilo je
preveliko”, rekao je.
Karl je u sebi mislio kako je iskušenje da je išutira napolje, kako bi mogli
da u miru i tišini sačekaju samog Atua. Ispitivanje koje ih je očekivalo uz
malo sreće biće kratko, uspešno i dovešće do Atuovog hapšenja, što će
garantovano ostaviti ovu ženu ovde veoma ljutu. Kao lavica, ona će braniti
svog partnera, tako da su jednostavno morali prvo nju da uklone s puta.
„Morate razumeti da naš posao ima mnogo aspekata. Moglo bi se reći da
smo mi stručnjaci za razlikovanje tajni i onoga što jednostavno ostaje
neizgovoreno. Jer to ne mora neophodno da bude isto, zar ne?”
Ona mu se zabavljeno osmehnula. Karlu se to nije dopalo. Osećao se kao
da može da gleda kroz njega.
„Dakle, šta mi tražimo, tajnu ili nešto što je ostalo neizgovoreno?”, upitala
je. „Možete li da i u ovom slučaju napravite tu razliku?”
„Da, mislimo da možemo, ali treba nam više informacija. Zato moram da
zamolim da malo pogledamo Atuove prostorije dok čekamo”, ubacio se Asad.
Kuda je, dođavola, nameravao da stigne sa ovim?
„Ne, naravno da ne možete. Čak ni ja nemam takav pristup bez njegovog
jasnog ovlašćenja i saglasnosti.”
„Ne, tako sam i mislio”, rekao je Asad. „Uzgred, da li su vas ovde obišle i
švedske vlasti?”
Ona se namrštila. „Stvarno ne razumem šta hoćete da postignete takvim
glupim i nevažnim pitanjima.”
„Važi, ali mogu da vam kažem da Atu možda skriva nešto od vas i
švedskih vlasti, nešto što ne možete ni da zamislite, baš zato što je taj koji
jeste. To bi mogle da budu razne stvari: izbegavanje poreza,
zloupotrebljavanje žena u centru, držanje u posedu ukradene robe. Nikad se
ne zna šta se dešava na jednom ovakvom mestu dok ne proverite, zar ne?”
Nešto se odvijalo u njenoj glavi dok ih je oštro gledala, a on nije mogao
da provali šta bi to moglo biti. Obično bi osoba burno reagovala na takav
bezobrazan napad koji je Asad upravo izvodio, bez obzira na to da li je kriva
ili ne. Ali ona je samo sedela i posmatrala ih, kao da vrede manje od blata na
njenoj cipeli. Izgledala je potpuno ravnodušno.
„Samo trenutak”, rekla je i ustala;, otvorila vrata prema hodniku i nestala.
„Šta to smeraš, Asade? Potpuno grešiš sa takvom taktikom”, šapnuo je
Karl.
„Ne mislim tako. Pokušavam da je uzdrmam. Hladna je kao led. Mislim
da je, ako je ona takva, onda verovatno takav i Atu. Tako da ćemo se za sat
vremena odvesti bez ičega na šta bismo mogli da se oslonimo. A šta onda?”,
uzvratio je on šapatom. „Ti si to ranije rekao, Karle. Nemamo ništa na osnovu
čega bismo nastavili. Nemamo konkretnih dokaza ili svedoka. Moramo da je
izložimo pritisku, a verovatno i Atua, ako on uopšte… ”
Karl je primetio senku tek kada je zamahnula teškim gumenim maljem
prema Asadovoj glavi.
Hteo je da skoči, ali nije stigao pre nego što je sledeći udarac pogodio
njega.
Na trenutak je uspeo da je vidi kako se naginje nad njim da nešto uzme.
Kada je svom licu prinela malu drvenu figuru koju je imao u džepu, sve je
potonulo u mrak.
 49

Pirjo se sva tresla.

Znala je da je ovo najgluplja stvar koju je ikada uradila. Preterano je
reagovala i saterala samu sebe u ćošak. A ipak nije mogla sebi to da zameri.
Iza vrata kontrolne sobe za sistem solarne električne energije ležala su dva
onesvešćena čoveka koja su upravo pokvarila najdragoceniji trenutak u
njenom životu. Ikada. Dva bogohulnika koja su upala na sveto tlo u trenutku
koji je trebalo da oblikuje njenu budućnost. Možda je jedna krajnost privlačila
drugu. Celog života sanjala je o ovakvoj budućnosti, i sada, kada joj je bila
nadohvat ruke, ona im neće dozvoliti da joj se ispreče na putu.
Ali šta će uraditi? Oni nisu bili tek bilo ko. Nisu bili ranjive ili naivne
žene koje su mogle iznenada da nestanu. Bili su policajci usred istrage, a ona
nije znala ni kolike su razmere te istrage, ni ko je u nju uključen. Ovo su bile
informacije do kojih je prosto morala da dođe pre nego što bude mogla da
proceni opasnost i način na koji će dalje reagovati. .
Jedno je bilo sigurno: oni su morali da budu zaustavljeni. Pitanje je bilo
kako.
Primetila je tamnocrvene mrlje koje su joj se izdajnički širile po rukama, i
koje su počinjale da je svrbe.
Bila je to mešavina adrenalina i frustracije, ona je to dobro znala.
Za sat vremena Atu će završiti sa svojim predavanjima i doći kod nje,
očekujući zagrljaje i loše sakrivenu sreću.
Za sat vremena.
Pirjo je glava bila puna onoga što mora da otkrije i što mora da uradi.
Moraće da ih prisili da joj kažu šta dolazi za njima: koliko ljudi treba da
očekuje i ko su oni; šta znaju i koliko ima drugih ljudi kojima su to rekli; i
morala je da to izvede da izgleda kao nesreća - nesreća koja bi i te kako
mogla da vas navede da se začudite, ali ne i da sumnjate.
Pogledala je u vrata koja su vodila u kontrolnu sobu. S vremena na vreme
osetila bi grčeve u stomaku, a muškarci su bili krupni i jaki, pa kako je onda
mogla da ih neutrališe pri takvoj neuravnoteženosti snaga. U nekim boljim
okolnostima, najlogičnije bi bilo ubiti ih alatkom koja je teža od gumenog
malja. Ključem koji je ležao tamo na podu, na primer. Ali takav udarac
ostavio bi dublji trag, i kasnija analiza ustanovila bi da ga je naneo neko sa
strane, tako da to nije dolazilo u obzir.
„Da samo nisu toliko navaljivali”, režala je nervozno. Previše oštro su se
obrušili na nju. Nije trebalo da se stvari ovako odvijaju. Očekivala je pitanja
na koja je s lakoćom mogla da ispaljuje odgovore. Bilo je toliko načina na
koji su ovakve stvari mogle da se zaobiđu, naročito kada je slučaj tako star, ali
ne kada su oni bih toliko agresivni.
Zapravo, bila je sigurna da bi tamnoputi išao do krajnosti koje
civilizovane policijske snage ne bi mogle da podnesu. I bila je podjednako
sigurna da bi ta dvojica muškaraca smekšali Atua kada bi se sa njim suočili.
Da su u tome uspeli, cela istina isplivala bi na površinu i sve bi bilo
izgubljeno, u ovaj inače čudesni dan.
Pogledala je drvenu figuricu koja je ispala iz džepa policajca Danca, i
namrštila se. Neko je pre mnogo godina izrezbario drvenu figuru čoveka koji
ju je upravo zaprosio. Sličnost je bila jeziva.
Pirjo se pitala kako su ovi policajci došli do nje, i zašto je jedan od njih
nosio figuricu u džepu. Da li je to bila njihova taktika? Da tresnu figuricu na
sto pred Atua, poput groma iz vedra neba, u nadi da će ga to šokirati i izbaciti
iz ravnoteže?
Zamislila je vrstu pitanja koje bi postavljali. Da li poričeš da je figura
izrezbarena po tvom liku? Da li poričeš da išta znaš o nekome ko te je video
tako jasno i iz takve blizine?
Pokušali bi da ga smekšaju tom figurom, i to bi možda upalilo.
Pirjo nije sumnjala ko je bio umetnik. To je bila ona kučka Alberte, koja
je spopadala Atua. Bila je to njena specijalna vrsta vudu lutke, namenjena da
ga začara i zadrži zarobljenog u mreži uslova i zahteva od kojih ne bi mogao
da se izbavi.
Da, bila je sigurna da je to njeno delo, tako da je bilo dobro što su uspeli
da se otrgnu kletvi i oslobode se nje. Nije se moglo znati šta bi se inače
dogodilo.
I što se više u mislima vraćala u vreme kada se to dogodilo, više je mrzela
ljude koji su joj vratili uspomenu na Alberte.
Stegnula je figuricu u ruci i htela je da je tresne o pod, ali je pažljivije
pogledala lepo izrezbareno lice i prelepa usta. Bilo je to skoro kao da joj se
vratio Frank kao mladić, i to ju je dirnulo. U to vreme sve je bilo tako
jednostavno i iskreno.
A opet, tako komplikovano, da je sve krenulo pogrešno.
Sve zbog Alberte.
 Prinela je figuricu obrazu, malo je pomerila, pa poljubila njene usne
sećajući se izgubljenih dana nevinosti.
Onda je čula buku iz hodnika iza sebe i spustila figuricu na sto. Jedan od
dvojice tamo zaključanih ljudi je ječao.
U sekundama koje su usledile donela je neke radikalne odluke i postupila
u skladu sa njima. Kada je ušla u kontrolnu sobu videla je da obojica i dalje
leže opruženi na podu i da imigrant pokušava da pridigne glavu. Prvo je
morala da se pobrine za njega.
Zakotrljala je kalem sa neizolovanim kablom napred, povukla čoveku
rukave košulje preko članaka i obmotala mu kabl oko ruku najmanje deset
puta tako da su bile tesno spojene jedna uz drugu. Zatim ga je odvukla do
klupe i čvrsto ga vezala. Prvo oko članaka, zatim mu je privezala butine za
klupu, a posle toga mu je telo vezala za dve mesarske kuke na zidu. Kada je
završila sa njim, uradila je potpuno isto i sa drugim čovekom. On nije bio
mnogo teži od imigranta, uprkos razlici u visini, ali je bio potpuno mlitav tako
da joj nije bilo lako, a naročito zbog toga što je Pirjo osećala mučninu. Zato je
trenutak stajala dok se nije oporavila i dok čudni osećaj u stomaku nije
prošao.
Zatim je ljude kablom obmotala oko tela jednog uz drugog i odmakla se
za korak da proceni posao koji je obavila.
Premotala je celi scenario u svojoj glavi, pitajući se da li je nešto pogrešno
uradila, ili previdela neke detalje.
Ljude je bilo moguće pratiti preko signala njihovih mobilnih telefona, ali
telefoni su im verovatno oduzeti i isključeni u prijemnoj sobi. A zatim je tu
bio i auto koji je videla kada je prošao. Verovatno je bio parkiran dalje niz
put, ali nije mogao da ostane tamo; bio je preblizu.
Izvukla je ključeve automobila iz džepa krupnijeg od dvojice muškaraca i
ponovo proverila da li je sve onako kao što bi trebalo da bude. Oni su bili
čvrsto uvezani jedan uz drugog, a u ovu prostoriju nije ulazio niko osim nje.
Električar ne bi trebalo ponovo da dolazi sledećih nekoliko dana, tako da joj
je ostajalo dovoljno vremena. Zatim, tu je bila i Nisiktu koja je dočekala ove
ljude, ali nije li sama Pirjo njoj dala ime „cenjena”?
Da, ona će definitivno poverovati Pirjo kada bude tvrdila da su ljudi sami
izazvali nesreću.
Sada je imigrant počeo sasvim da dolazi sebi, tako da nije bilo vremena za
gubljenje. Procenila je razdaljinu do razvodne kutije i odsekla dva parčeta
kabla dužine tri metra, pa namotala jedan oko imigrantovog palca, a drugi oko
policajčevog levog nožnog članka.
Pogledala je u razvodnu kutiju u koju su vodili svi različiti kablovi
solarnog električnog sistema, pa odvrnula poklopac. Nesvesno su joj i
električar i Širli rekli kako pomoću ovoga može da vrši mučenje, i nešto još
gore od toga. Jednosmerna struja će kod osobe koja bude izložena njenom
dejstvu izazvati samo blago peckanje, sve dok je sunce slabo. Ali što je sunce
postajalo jače, postajalo je i sve opasnije. Na kraju će ih i ubiti.
Klimnula je glavom i uzela šrafciger sa izolovanom drškom sa gomile
alata ispod klupe, pa otpustila dva jezička kroz koje su kablovi slali struju u
transformator. Jednosmerna struja iz kablova dolazila je iz svih solarnih
ploča, što je stvaralo optimalni učinak. Ako sunce jače zasija, napon će biti
ogroman.
Povukla je kraj kabla koji je bio obmotan oko imigrantovog palca do
razvodne kutije i povezala ga na pozitivni jezičak, a zatim na isti način kabl
obmotan oko članka krupnog čoveka povezala sa negativnim jezičkom.
Iste sekunde kada je povezala drugi kabl, svi mišići na licima dvojice
muškaraca su se zgrčili, i sve četiri noge odjednom su se ispružile.
Imigrantova noga ju je jako ritnula u stomak, od čega se srušila na kolena.
Uhvatila se za stomak, gledajući u ljude koji su sedeli otvorenih očiju,
buljeći, dok je celo njeno biće vrištalo da mora da beži odavde.
Oteturala se u svoju kancelariju i na trenutak sela za sto, ječeći dok bol
nije popustio. Na trenutak je bila prestravljena, ali onda je skrenula pažnju na
ono što je moralo da se uradi, pogledala na sat i ponovo ustala.
„Idem samo na desetak minuta na svež vazduh, Nisiktu”, rekla je ženi na
recepciji. „Danas više neće biti nikakvog posla, pa možeš da se vratiš u svoju
sobu. Ja ću sama poslužiti one ljude čajem kada se vratim.”
Osmehnule su se jedna drugoj. Ovde nije bilo opasnosti.

Policijsko vozilo bilo je parkirano malo dalje niz put, sa strane, ali veoma
vidljivo.
Ispreturala je fioku ispod instrument table, a onda otvorila i pregledala
prtljažnik, ali nije našla ništa u vezi sa istragom koja je ljude dovela ovamo.
Pokrenula je auto i parkirala se nekoliko stotina metara dalje na malom
sporednom putu koji više niko nije koristio. To joj je dalo malo više kontrole
nad situacijom. Ako se uskoro pojavi još policajaca, mogla je da tvrdi da su se
ona dvojica nekuda odvezli, ali su rekli da će se vratiti.
 Niko ne bi trebalo da uđe u centar i njuška okolo dok su njih dvojica još
živi. A kada budu mrtvi, razmisliće da li da to prikaže kao nesreću, ili da ih se
jednostavno otarasi. U svakom slučaju, kada dođe vreme za to, doći će ovamo
da skine registarske tablice sa kola i pobrine se da one završe u Poljskoj ili na
nekom drugom udaljenom mestu. Poljaci i ljudi iz baltičkih država koji su se
vozili uokolo i molili da kreče kuće mogli su da ih dobiju besplatno ako
pristanu da ih odnesu negde što dalje. Mogli su da dobiju i tablice sa starih
kola koje su skupljale prašinu u Staji čula. One ionako neće biti ponovo
korišćene.
Krenula je nazad prema Akademiji, gledajući u nebo. I dalje je bilo
oblaka, ali izgledalo je da će ih povetarac sa istoka oduvati dalje od obale.
Pomislila je kako će sunce uskoro ponovo zasijati, dok je masirala stomak
i prolazila kroz vrata recepcije. Sada je već prošlo dosta vremena otkako se
beba poslednji put ritnula.
„Hajde, dušice”, šapnula je. „Zar si toliko umorna? Ovo je bio izuzetan
dan, tako da je i mama malo umorna”, mrmljala je. „Tata ti je izabrao ime,
tako da možeš da budeš srećna u vezi sa tim. A kada se rodiš, imenovaćemo te
istog dana kada smo se tata i ja sjedinili pod suncem u krugu od drvenih
stubova. To će biti divan dan, dušice.”
Čvrsto je sklopila oči kada ju je iznenada obuzeo jak osećaj nelagode. Bio
je to zaista gadan osećaj, kao da je nešto u njenom telu potpuno izbačeno iz
ravnoteže.
Pomislila je da nešto zaista nije kako treba, dok joj se znoj slivao sa čela.
Morala je da ode u kliniku u Kalmaru na pregled, ali prvo je morala da zna
protiv čega se bori. Oni ljudi su morali da odgovore na njena pitanja, a onda
će ona morati da stupi u akciju.

Obojica su sedeli uzdrhtalih brada i napregnutih mišića vrata, zureći u nju dok
je ulazila u prostoriju.
Imigrant je pokušao da nešto prosikće, ali reči su se izobličile od grčeva u
njegovom vratu.
Uzela je šrafciger i odvrnula jedan od kablova iz razvodne kutije.
Obojica su se istovremeno obeznanila, a glave su im pale na grudi.
„Trebalo bi da vam je drago što trenutno ne sija sunce”, rekla je dok su
oni polako pridizali glave.
Pogledala je prema svetlarniku i opazila da su muškarci pogledima pratili
njen.
„Ti si luda”, rekao je onaj krupniji. „Mogla si da nas ubiješ.”
Ona se osmehnula. Mislio je da je luda? Blagi bože, on nije imao pojma
koliki je bio ulog u ovome. Ceo svet čekao je da ovaj centar proširi poruku
kako bi sve religije mogle da se ujedine, i da nastupi mir za sve. Šta su ova
dvojica beznačajnih ljudi mislili ko su oni da bi mogli da stanu na put takvoj
viziji?
Osmeh joj je nestao sa lica. „Šta vi znate?” pitala je, vraćajući kabl u
ležište od čega su se muškarcima izvila leđa, a noge počele da se trzaju. Ovog
puta je iz bolnog iskustva znala da treba da ostane podalje od njih.
„Vrlo dobro znam da efekat nije mnogo jak u ovom trenutku. Možda ovo
deluje samo kao unutrašnja poruka, hm? Ali sačekajte samo malo, da sunce
ponovo izađe. Onda će biti gore. Mnogo gore.”
Ponovo je podigla kabl, nateravši muškarce da popadaju, mada udar nije
bio tako jak kao prošli put. Možda je čovek mogao da se navikne na ovu
jačinu struje.
„Šta znate?”, ponovo je upitala.
Krupni se nekoliko puta zakašljao pre nego što je odgovorio. „Znamo sve
i nismo jedini koji to znaju. Tvoj Atu je pre mnogo godina ubio devojku
kolima i pobegao, a sada ga je prošlost sustigla. Zato nemoj sebi dodatno da
pogoršavaš situaciju. Pusti nas, Pirjo. Mi… ”
Ponovo je pritisnula kabl na jezičak i čitava scena se ponovila. Posle
nekoliko sekundi pustila ih je da dođu sebi.
Ako sada ne izlanu šta znaju, ovo će biti njen poslednji pokušaj.
„Ima li vas još?”, upitala je.
Krupni je pokušao da klimne glavom. „Naravno. Atu je već odavno pod
sumnjom. Jedan policajac je mrtav zbog ove istrage. Atu je za sobom ostavio
trag smrti i očaja. Zašto ga štitiš? On nije vredan toga, Pirjo. Nema razloga
da…”
Zagrcnuo se pokušavajući da udahne vazduh kada je ona ponovo
pritisnula kabl na jezičak. Ovog puta pritisnula je jako i okrenula im leđa.
Sada je znala: šta bude - biće. Ovi ljudi nisu mogli da joj kažu ništa što bi
je oslobodilo brige. Imigrant čak nije rekao ni jednu jedinu reč. Samo je
hladno zurio u nju, kao da bi mogao da je ubije pogledom. Ne, ona je
postupila ispravno.
Podigla je pogled ka oblacima koji su plovili preko neba, a onda je
ponovo osetila grč, samo što ovog puta kao da joj je neko zabio nož u stomak.
Delovalo je skoro kao da se beba u njoj u jednom trzaju okrenula naopačke.
Kao da je njen fetus izložen delovanju struje umesto onih ljudi.
Zateturala se kroz hodnik, zalupila vrata za sobom i sručila se u svoju
kancelarijsku stolicu. Nekoliko puta je jako udahnula, uvlačeći vazduh u
dubinu pluća, u pokušaju da umiri puls, ali bez uspeha. Ruke su počele da joj
se tresu, a koža joj se ohladila. Nešto ozbiljno nije bilo u redu. Da li je to bila
psihološka reakcija na ono što se spremala da uradi? Nije osećala ništa u vezi
sa tim, ali da li je ipak to mogao da bude razlog? Da li joj se budila savest? Da
li je to bila neka vrsta pokore ili kazne? Nije mogla da poveruje u to. Molila
se Horusu dok se bol u njenom stomaku pojačavao, molila ga je da je izbavi
iz ovih muka.
„Radim ovo sa najboljim namerama!”, vrisnula je.
A onda je prestalo isto tako naglo kao što je počelo.
Uspravila se uz uzdah olakšanja, ali onda je na svoj užas shvatila da je
noge ne slušaju.
Tada je primetila krv.
Krv na stolici i na svojoj beloj odori.
Toplu krv koja joj je tekla niz nogu, kapajući po podu ispod stola.

Karl je mogao da misli samo na tri kratke reći, dok je ostatak njega bio samo
telesni bol: neće još dugo. Na početku je osećaj bio kao da mu se celo telo
nadima, i kao kada ti utrne ruka, ali onda su se svi njegovi mišići zgrčili i
zatresli. Čak su se i sićušni mišići u njegovim očnim kapcima i nozdrvama
stegnuli i ukočili. Bilo je to gotovo kao da mu celo telo polako sagoreva.
Odjednom mu je srce kucalo pod punim pritiskom, a u mozgu su povremeno
sevali kratki bleskovi svetlosti, dok su pluća sve lošije reagovala na
nedostatak kiseonika. A što je više svetlosti prolazilo kroz pokrov od oblaka,
učinak struje bio je jači, i reći „Neće još dugo” imale su sve više smisla.
Karl uopšte nije osećao Asada pored sebe. Samo se u kratkim bleskovima
sećao da su sedeli čvrsto vezani jedan za drugog. Samo u bleskovima prisećao
se gde se nalazi.
Onda je struja odjednom postala slabija. Dahtao je i teško disao. U telu je
i dalje osećao električne drhtaje, ali ni blizu onako jako kao ranije. Zbunjeno
se osvrnuo oko sebe. U sobi je bilo svetlo. Možda čak i svetlije nego pre. Šta
se dešavalo?
 Čuo je ječanje pored sebe.
Na trenutak je sedeo pokušavajući da primora svoje vratne mišiće na
poslušnost. I dalje su bili tvrdi kao kamen. S velikom teškoćom uspeo je da
okrene glavu prema Asadu, i video da je njegovo tamno lice izobličeno od
bola.
Karl se zakašljao kada je pokušao da progovori, ali uspeo je da istera reči
iz sebe.
„Šta se dešava, Asade?”
Prošao je trenutak pre nego što je on odgovorio u kratkim dahtajima.
„U zidu… postoji… uzemljenje.”
Karl je još malo iskrenuo glavu. Isprva nije shvatio, šta je Asad hteo da
kaže. Zid je bio od neke vrste metala, to je video, ali kakve je to veze imalo?
Onda je zapazio blag vonj sagorelog mesa i pokušao da shvati odakle
dopire.
Sada je video da se jedna Asadova ruka grči. Podigao je svoje vezane ruke
prema zidu što je više mogao, pritiskajući palac oko koga je bio obmotan kabl
o metalni zid.
Sa njega se podizao veoma slab trag dima. To je bilo ono što je namirisao.
„Struja… ne ide… dalje…”, promrmljao je Asad.
Karl je pogledao prst i nokat koji su polako postajali braon, a vrh čak još
tamniji. Bilo je šokantno gledati u to. Karl je znao dovoljno o struji da shvati
da Asad žrtvuje svoj prst za njih. Upravo u ovom trenutku, struja se
akumulirala iz suludo velikog broja solarnih ćelija i spuštala se kroz kabl koji
je vijugao oko Asadovog palca, a odatle na metalni zid.
Zar nije njegov profesor fizike govorio da struja uvek nađe najkraći put da
se isprazni?
„Zar ne možeš da izviješ ruku i pritisneš kabl pravo na zid, Asade?”,
oprezno je upitao.
Asad je napeto odmahnuo glavom. „Ahhh”, procedio je kada je oblak
odjednom prolebdeo iznad njih. Na trenutak ga je bol naterao da popusti
pritisak na zid, od čega je Karl vratom udario o zid i ruke su mu se zgrčile.
Samo dok nije naišao sledeći oblak.
Primetio je kako se Asad grči, a onda je struja ponovo nestala iz Karlovog
tela.
 Iza njega, Asad se zagrcnuo. To je bilo nepodnošljivo za gledanje. Ovako
nije moglo dugo da se nastavi.
Karl je duboko udahnuo. „Kada sunce zasija pravo kroz oblake, Asade,
pusti zid. Bol će nestati… u sekundi”, čuo je sebe kako izgovara. Bilo je
grozno misliti o tome, ali šta ako nije bio u pravu? Ako neće proći u sekundi?
„Ali pre nego što pustiš, moram da znam zašto…” Ponovo je nakratko
razmišljao. Da li je stvarno želeo da zna?
„Da znaš… šta?”, zaječao je Asad.
„Said! Zašto te tako zovu? Da li ti je to pravo ime?”
Na trenutak je pored njega vladala potpuna tišina. Nije trebalo da pita.
„To… to je prošlost, Karle”, s mukom je izgovorio Asad. „Nadimak… eto
šta je to. Nemoj da… misliš o tome… sada.”
Karl je pogledao u pod. Senke su postale jasnije izražene.
„Sunce se probija. Sada pusti, Asade. Čuješ li me!”
Telo pored njegovog se izvilo, ali Karl nije osetio promenu. Asad nije
pustio zid.
„Hajde, Asade. Pustit
„Biću ja… dobro”, odgovorio je Asad gotovo nečujno. „Pokušao sam…
ovo… i ranije.”

50

Zavalila se u stolici i posegnula za telefonom. Ako hitna pomoć brzo stigne,

za četrdeset pet minuta već će ležati u ginekološkoj klinici u Kalmaru.
Rekla je sebi da će, ako Atu pođe sa njom, sve ponovo biti u redu.
Upravo je htela da se osmehne na tu misao kada ju je odjednom presekao
oštar bol.
„Ne! Šta se dešava?” promrmljala je, dok ju je sledeći bolni grč ponovo
obarao u stolicu.
Instinktivno je spustila pogled. Krvarenje između njenih nogu se pojačalo.
Nekoliko sekundi sva je drhtala, a onda se sve u njoj smirilo. Previše
smirilo. Osećala je silovite udarce pulsa. Pokrete u materici. Nagoveštaje koji
su mogli da joj daju ideju o njenom opštem stanju. Svi znaci su odjednom
prestali.
Pirjo je počela da plače. I baš kao onda kada je sa dečjom naivnošću
zatražila od majke da je voli podjednako kao njene sestre, znala je da su suze
uzalud prosute, da od plakanja nema koristi. Sudbina ide samo svojim putem i
ti jednostavno moraš da je pratiš, koliko god užasno i tužno to moglo da
izgleda. To je sada jasno shvatila. Iz trenutka u trenutak, sve je odjednom
postajalo nevažno. Malo biće u njoj odlučilo je da će njih dvoje sada da se
razdvoje. Trudovi su počeli, ali vodenjak nije pukao jer je beba u njoj bila
mrtva. Bila je sigurna u to.
Na trenutak je zurila u telefon, potpuno izgubljena.
Zašto bi zvala pomoć? Zašto bi spasla sebe kada je sve izgubljeno? Neće
navesti Atua da je ponovo oplodi. Nikada neće imati dete koje bi sve preuzelo
u budućnosti, pa zbog čega onda da živi? Atuovo obećanje da će se njih dvoje
sjediniti u braku u krugu od drvenih stubova ionako ne bi bilo ispunjeno, ne s
obzirom na to kako stvari stoje.
A onda, tu su bili i ljudi u kontrolnoj sobi. Ona zadugo neće moći da ih se
otarasi ako sebi dopusti da je odvezu u bolnicu. Električar će naći tela kada
ponovo dođe za nekoliko dana.
Sada se Pirjo sva tresla. Čak ni surove finske zime nisu činile da oseća
toliku hladnoću.
Slomljeno je spustila ramena. Ne zbog svoje sudbine, nego zbog Atuove.
Kada pronađu tela, povezaće stvari, a ona to nije smela da dopusti. U jednom
trenutku naći će i Širli, a onda će i ona i Atu da plate za njene postupke.
Dakle, postojao je samo jedan izlaz: morala je još jednom da se žrtvuje za
Atua, i to ovog puta svojim životom. Sve će zapisati dok bude krvarila do
smrti. Preuzeće krivicu za sve. Baš sve. A oni ljudi tamo neće biti živi da
dokažu suprotno. Njihova sudbina moraće da sledi njenu. Sami su napravili
izbor da se previše približe.
Dugo je s nežnošću gledala drvenu figuricu koju je policajac doneo sa
sobom.
Onda ju je s ljubavlju poljubila i počela da piše.

Karl je rekao sebi da sada ne paniči. Da se isključi od bola i iskoristi vreme

koje je preostalo.
 Nekako je uspeo da se osvrne po prostoriji, uprkos bolnim posledicama
poslednjih nekoliko udara, koji su izazvali jake grčeve u njegovim rukama i
nogama.
Najveća opasnost sada je bila da Asad neće moći da zadrži prst pritisnut
na zid. Ako to ne bude mogao, njihova tela će automatski biti odbačena nazad
u grčevima, a Karl je vrlo dobro znao do čega će to dovesti. Trenutno se nije
plašio same smrti, nego da će umiranje trajati dugo. Da ih struja koja će
poteći kroz Asadov prst, kroz njihova tela i napolje kroz Karlovu levu nogu,
neće ubiti bez neopisivih patnji. Užasavajuće slike pogubljenja u električnoj
stolici, žrtve kojima krv teče iz očiju i neverovatno izobličena tela, sve je to
video isuviše jasno u svojoj svesti. Već je iskusio kakav je to osećaj, kao da
mu se mozak kuva, a srce bi moglo da ga izda svakog trenutka.
Ali kako izbeći tu sudbinu? Da li je postojao ikakav mogući izlaz, s
obzirom na to da ih je ona zla žena tako čvrsto vezala? Kablovi su bili
izuzetno čvrsti, a kuke na zidu iza njih previše jake. Ugao pod kojim su sedeli
onemogućavao im je da izviju tela u bolji položaj ili da se sasvim oslobode.
„Kada… kada… kada mi prst potpuno sagori”, mumlao je Asad pored
njega. „Kabl… kabl će… pasti… na mene ako… ne… mogu da ga
odgurnem… dalje na pod.”
Karl je pokušao nešto da kaže, ali mišići u njegovom vratu bili su i dalje
toliko napeti da nije mogao da ispusti nikakav zvuk. Očajnički strahujući da
mu je oduzet čak i glas, osetio je kako mu se oči pune suzama.
Znao je da nekako mora uspeti da ne zaplače. Vlaga na njegovom licu ne
bi nimalo popravila situaciju.
Hteo je da kaže Asadu da će mu pomoći kada se to desi. Da će se izviti što
više budu mogli kako bi kabl pao na pod. Ali mogao je samo da klimne
glavom.
Pitao se zašto faza nije pregorela. Da li je uopšte postojala faza? Istegnuo
je glavu unazad i pogledao ispod razvodnih kutija i tabli kojima se kontrolisao
ceo sistem. Tamo gore žena je zašrafila dva kraja kabla. Kada bi samo imao
jednu slobodnu ruku. Samo slobodnu šaku. Onda bi…
Okrenuo je glavu prema svom prijatelju kada je čuo užasan zvuk. Sada je
bilo jasno da Asadov prst počinje da gori. Lice mu je bilo belje nego kod
albina.
Ali Asad je izdržao.
Pirjo je na trenutak odsutno sedela sa rukama na tastaturi. Sada je bila istinski
iscrpljena. Stvari su se prebrzo dešavale.
Sada je na ekranu na kraju reči koju je napisala bilo na stotine slova „o”.
Mora da joj je prst nekoliko sekundi ostao na tipki „o”.
Počela je da ih briše.
Baš kada je pomislila da će Atu uskoro doći, i da mora da požuri, čula je
kako se otvaraju vrata koja su vodila do njegovih prostorija.
Osetila je ujed bola u srcu kada joj je do nozdrva došao njegov miris. Da
ona dva policajca nisu došla, ovo bi bio najblaženiji trenutak u njenom životu.
Skoro je mogla da oseti zagrljaje koji su sada bili nemogući. Milovanja koja
njih dvoje neće razmeniti. I najgore od svega, osmesi i kikot deteta, koje su
oboje želeli više nego bilo šta drugo, nikada neće postojati.
Pirjo samo što se nije onesvestila od očajanja na tu pomisao kada se
okrenula i videla kako Atu zrači. Bio je sav u žutom, u tesnim pantalonama i
majci sa okovratnikom, i izgledao je kao mladić koji je krenuo u provod.
Pokušala je da uzvrati na njegov osmeh, ali lice joj je bilo utrnulo.
Znala je da on neće videti krv, i pomislila kako je sreća što je zaklanja
prednji deo stola.
„Sjajno izgledaš, Atu”, rekla je pokušavajući da podigne ruke prema
njemu kako bi mogla da mu stegne šaku, ali jednostavno nije imala snage za
to.
Umesto toga, rekla je: „Upravo nešto završavam.” Sada je uspela da se
malo osmehne. „Trebaće mi samo pet minuta i onda ću ti se pridružiti.”
On je prišao korak bliže, glave nagnute u stranu.
„Nešto nije u redu, Pirjo?”, upitao je. Naravno da je primetio da stvari
nisu onakve kakve bi trebalo da budu.
Instinktivno je osmotrio sto, i usmerio pogled na malu drvenu figuru
pored njene ruke.
Od toga se prenuo, i osmeh je odmah nestao sa njegovog lica. Reakcija je
bila primetna, kao da ga je neko udario. Nekoliko puta je prešao pogledom sa
figure na njene oči, sa mešavinom zbunjenosti i šoka.
Zatim je dohvatio figuricu i pogledao je izbliza, a lice mu se zgrčilo kao
da mu je pogled na nju izazvao fizički bol.
„Prepoznajem ovu figuricu”, rekao je, a u glasu su mu se osećala pitanja
koja su ostala bez odgovora. „Odakle ti?”, oštro je upitao.
 Sada je ona i previše jasno opazila šta joj je gubitak krvi uradio, kako joj
snaga otiće, a ćelije u telu žude za kiseonikom. Rekla je sebi da se mora
koncentrisati na to da jasno govori. Da mora da govori polako, ili će početi da
trtlja i balavi.
Osmehnula se pogledom, što nije bilo lako izvesti. „Prepoznao si je. To je
divno, Atu. Ali hajde da o tome razgovaramo malo kasnije. Upravo ću da
završim sa ovim.”
„Da li je Bjarke bio ovde?”, upitao je on, na njeno iznenađenje.
Zbunjeno ga je pogledala. Šta je hteo da kaže?
„Ne znam ko je Bjarke”, rekla je.
Njega je taj odgovor očigledno iznervirao.
„Mora da znaš, pošto je figurica ovde.”
Ona je polako odmahnula glavom. Srce je počelo da joj kuca brže u
pokušaju da napuni krv kiseonikom.
On stvarno nije razumeo. To je bilo jasno. „Sećam se toga. Bio je to jedan
mladić na Bornholmu, on ju je izrezbario.” Namrštio se. „Rekao je da želi da
mi je da jer je zaljubljen u mene.”
Pirjo nije shvatala. „Ne znam o kome govoriš. To nikada nisi pominjao.”
„Samo mi reci otkud figurica ovde, Pirjo. To je jednostavno pitanje. Nije
došla preko mene jer sam ja odbio da je uzmem. Bio je prava napast i nisam
mogao da trpim njegova udvaranja, i zato mi učini uslugu i nemoj da poričeš
da je bio ovde.”
„Za pet minuta, Atu”, rekla je ona, ovog puta oštrije. Ako treba da spasi
centar i Atua, mora da završi svoje pisano priznanje.
„Šta je to toliko važno?” Hteo je da obiđe oko stola i pogleda tekst na
ekranu kada ga je ona zaustavila.
„Dobro, reći ću ti! Ja preuzimam svu krivicu, Atu, i ne možeš da me
sprečiš u tome. Razumeš li? Priznajem ono što si ti uradio.”
Sada ju je Atu pogledao na način kakav nikada pre nije videla.
Nezadovoljstvo je bila prva reč koja joj je pala na pamet, ali to je moglo da
bude i gnušanje.
Gnušanje? Zar on nije razumeo da se ona žrtvuje za njega?
„Šta sam ja to uradio, Pirjo, i kakve to veze ima s figuricom? Da li je to
tvoj način da mi kažeš kako si se pokajala zbog onoga što si mi upravo
obećala? Trenutno ništa ne razumem.”
 Htela je da ga uzme za ruku, ali nije se usudila da se nagne napred iz
straha da će se onesvestiti. Nije smela dopustiti da se to dogodi.
„Ubio si Alberte”, rekla je tiho.
„Šta sam uradio? Alberte?”
„Da, devojku sa kojom si bio na Bornholmu.”
Očekivala je da će je pogledati šokirano. Da će njegovo lice izraziti da je
njegova tajna otkrivena, ali ne i da će se sručiti na zid kao da noge više ne
mogu da ga drže.
„Alberte! Da li je Alberte mrtva?” Nekoliko puta je progutao pljuvačku i
zaječao.
Zašto je poricao da išta zna o tome? Da li je zaista bio toliko nemilosrdan?
„Ne shvatam zašto se ponašaš kao da se to nije dogodilo. Ti znaš bolje
nego bilo ko drugi šta se desilo. Zbog toga si hteo da pobegneš sa Bornholma.
Pa zašto onda jednostavno ne kažeš onako kako jeste? Šta nije u redu sa
tobom? Pobeleo ši kao krpa, Atu. Šta se dešava?”
On je ostao nepomičan, kao da se svako od njih nalazi u svom svetu, sa
svojim sopstvenim jezikom, i to ju je naljutilo. Toliko godina ćutanja među
njima, a sada, kada je to konačno izašlo na videlo, on samo ćuti. Nije računala
na ovo. Ovo je bilo tako kukavički.
„Razočarao si me, Atu. Tada sam te spasla. Prikrila sam da si je ti ubio.
Shvatila sam to istog dana kada smo otišli sa ostrva. Da li si možda mislio da
sam mogla da ne obraćam pažnju na to koliko si pričao o njoj? Nedeljama nisi
pričao ni o čemu drugom. Možda si mislio da to ne boli, ali bolelo je. A onda
sam na radiju čula da su je našli mrtvu, bačenu na drvo od udarca vozila čiji je
vozač pobegao. To je bilo samo dva jutra pre nego što smo otišli sa ostrva.
Odmah sam znala da si to bio ti, Atu, i da će te pronaći ako nešto ne uradim.
Tražili su kombi po celom ostrvu. Znao si to, zar ne? A onda sam na
folksvagenu našla tablu na kojoj je bilo krvi.”
„Ne shvatam o čemu pričaš. Ovo je potpuno ludilo. Nemam nikakvu
predstavu ni o čemu od toga. Nisam znao da je Alberte mrtva, i ako je to
tačno, vrlo sam tužan. I kakva je to tabla o kojoj pričaš?”
„Moram li i to da ti objašnjavam? Tabla koja je visila na kući u Eleneu,
naravno. Nebeska sfera! Ti si sam ispisao slova, tako da nemoj pokušavati da
kažeš kako se ne sećaš.”
„Da, naravno da se toga sećam. Zakačio sam se na šrafove kada smo se
Seren Melgord i ja potukli, i prilično sam krvario. Dakle kakva je to priča o
tabli i kakve to veze ima sa Alberte?”
 Atu je bio majstor u manipulisanju drugima, ali da li je zaista verovao da
sada može da izmanipuliše i nju?
„Da li je to istina? Da li je ona mrtva?” ponovo je upitao. Ovo je bilo
jadno.
Pirjo je stegnula zube. Dovoljno često u životu nailazila je na otpor.
Najmanje što je mogao da uradi za nju u ovim okolnostima bilo je da bude
iskren. „Pričvrstio si tablu na prednji kraj folksvagena i upotrebio to da je
odbaciš gore na drvo kada si naleteo na nju. Ali opusti se. Ja sam se rešila te
table za nas. Spalila sam je, Atu, tako da možeš da mi zahvališ na tome.”
U tom trenutku izraz u njegovim očima promenio se od očajanja i ljutnje
do ledene hladnoće. „Šokiran sam svim ovim što govoriš, Pirjo. Stvarno sam
užasnut!”
Zatim mu se izraz lica ponovo promenio. Odjednom se osmehivao,
delujući spokojno.
Okrenuo se prema njoj.
„Aha, ovo je provera. Proveravaš me. Ovo je igra. Ali gde si našla
figuricu, Pirjo? Da li je to nešto što si dugo planirala?” Tresnuo je figuricu o
sto ispred nje.
Zar nije shvatao koliko je ona trenutno bila ranjiva?
„Gubi se odavde, Atu! Idi, traže te”, rekla je slabim glasom. Bar mu je
toliko dugovala.
„Ko me traži?” I dalje je stajao ispred nje, osmehujući se kao da je sve u
redu. Zar joj nije verovao?
Ona je duboko udahnula. „Policajci koji su došli sa figuricom, eto ko.
Policija te je tražila sve ove godine. Oni znaju da si to bio ti. Ali ja skidam
krivicu sa tebe, zato se samo gubi odavde. Sve je ionako izgubljeno.”
„Ništa ne razumem. Koji policajci?” Više se nije osmehivao.
„Dobro se sećam tog vremena, kada si počeo da pričaš kako želiš da
ostaneš na ostrvu zbog Alberte. Bio si potpuno opsednut njome, i ona te je
celog obuzimala. Nisi bio pri sebi kada dođeš kući. Nije bilo ni slično kao sa
drugim ženama, i to me je brinulo. Ali shvatio si, bogu hvala, da to nije bilo u
skladu sa onim što želiš u svojoj budućnosti, ni sa onim što smo se dogovorili.
Nije bilo u skladu ni sa čim.”
„Da, sećam se te rasprave, i takođe se sećam tvoje ljubomore, Pirjo. To ti
je uvek bila najveća slabost. Ali obećao sam ti da ću je se otarasiti, i to sam i
uradio, ali ne način na koji ti sada ukazuješ. Više ne znam za šta me ti
smatraš, ili šta misliš o meni, Pirjo. Uopšte te ne prepoznajem. Ja nikada ne
bih mogao da oduzmem život drugom ljudskom biću. Radije bih ga oduzeo
samom sebi.”
Stavio je ruku sebi na čelo, na trenutak lebdeći između nečeg potpuno
neshvatljivog i stvarnosti.
„Kada se dogodilo to sa Alberte?”
„Rekla sam ti. Dva dana pre nego što smo otišli.”
„To je ludilo.” Udario se po čelu stegnutom pesnicom, kao da želi
udarcem da vrati sve na svoje mesto. „Onda se to desilo dan nakon što sam
raskinuo sa njom. Plakala je zbog toga, i ja sam takođe plakao, ali to je bilo
sve, uveravam te. Kasnije sam se pokajao zbog toga, ali prekasno.”
Pirjo je sada osećala hladnoću. Noge su joj se tresle, usne su joj drhtale.
Bilo joj je teško da se koncentriše. Šta je on to govorio? Pokajao se? Zbog
čega se pokajao?
„Pa gde si onda bio tog jutra, dva dana pre nego što smo nestali sa
Bornholma?”, upitala je ona.
„Nestali? Mi nismo nestali. Nikada nije postojala namera da se tamo duže
zadržavamo. Ja sam završio ono zbog čega sam došao, ti to znaš.”
„Gde si bio?”
„Kako bih sada mogao toga da se setim? Osećao sam se potišteno, pa sam
verovatno izašao nekuda da meditiram sa sunčevim kamenom, kao što obično
i radim.”
„Bilo je krvi i na braniku sa strane. Mnogo krvi.”
„Ali to je bilo od Melgordovog udarca. Ti i to znaš. Rekao sam ti.”
Da, tako je tvrdio. Šta je drugo mogao da kaže?
„Rekla si da su dvojica policajaca došla ovamo sa figuricom. Šta su hteli
sa njom? I gde su oni sada?”
Pirjo je napola sklopila oči. Sada je bila toliko umorna.
Atu je naizmenično klimao i odmahivao glavom. Bio je u stanju
unutrašnjeg haosa. Da li je zamišljao da može sve da nadmudri? Zašto nije
jednostavno pobegao?
Pirjo je pogledala u ekran i ponovo počela da briše slova „o”. Vreme je
isticalo, mogla je to da oseti.
Sada je prostorija promenila boju. Da li umiranje tako izgleda? Da li je
svet odjednom postao lak i topao? Polako je okrenula pogled prema prozoru.
Treperava svetlost naterala ju je da zatrepće. Sunce se probijalo kroz oblake.
Kako je samo bilo lepo.
Onda je uglom oka videla kako njegova ruka ponovo podiže figuricu.
„Bio je to on”, šapnuo je. „Naravno da je on to uradio.”
Izgledao je gotovo uplašeno. Delovalo je stvarno, ali da li je bilo?
„Bjarke je bio samo veliki mladi izviđač. Bio je opsednut svim što sam
radio, pa sam mu dopustio da pomaže u iskopavanjima, gore na Knarheju. A
onda je poželeo da mi da ovo, izjavljujući mi ljubav. Naravno, ja to nisam
želeo. Rekao sam mu da odlazimo, a on je odgovorio da je to Albertina
krivica. Sada se sećam. O bože, nije imalo nikakvog smisla.”
Pirjo je bila šokirana. Nije znala u šta da veruje.
„Raskinuo sam sa njom i nikada je više nisam video.”
Na trenutak, Pirjo je osećala prijatnu toplotu na licu. Sada je sunce sijalo
svom snagom, i izgledalo je kao da je njena kancelarija obasjana reflektorima.
Otvorila je usta, pokušavajući da diše kratkim i dubokim udisajima. Pomislila
je kako je sunčeva snaga do sada zasigurno ubila one ljude. Zatim su joj se
mišići vrata opustili, brada joj je pala prema grudima i drhtanje je prestalo. U
njenom telu nije bilo dovoljno energije čak ni za to.
Ali ako je ono što je Atu govorio bilo istina, šta onda?
Da je to stvarno bilo istina, i da je ona to znala, ništa od ovih užasnih
stvari ne bi se dogodilo.
U sledećih nekoliko sekundi, moguće posledice postale su joj jasno
razumljive. To je moglo da bude istina.
Ako Atu nije nikoga ubio, kako je ona mogla to da uradi? U tom slučaju,
živela je u laži, reagovala na laž i dopuštala drugima da plate za tu laž. Ubila
je tri žene, a uskoro će biti četiri, kada se uračuna i Širli. Ljubomora i
nerazumevanje su je obuzimali i potpuno izjeli.
Začulo se nekakav urlik. Da li je poticao od nje? Nije to znala.
Atua nije bilo ispred stola i čula se buka. On je nešto vikao.
Pirjo je otvorila oči. Neka slova „o” i dalje nisu bila obrisana. Ostalo je
još nekoliko nenapisanih rečenica.
„Šta si ovo uradila?”, začuo se uzvik iz kontrolne sobe. Bio je to Atuov
glas.
Ekran je nekoliko puta blesnuo.
 Ona je klonula na svojoj stolici. Nije više osećala ruke i noge.
„Ludačo!” Odjednom je Atu stajao ispred nje i režao joj u lice.
„U nesvesti su, ali su živi. Budi zahvalna zbog toga”, mislila je da je
rekao.
Zatim je zgrabio telefon sa stola i počeo da tipka brojeve kao lud. Čula je
neke reči kao „policija” i „hitna pomoć”.
„Sada si ozbiljno bacila na mene sumnju za nešto što je Bjarke uradio. Da
li to shvataš?”
Pokušavala je da klimne glavom dok je on otvarao fioku i uzimao sav
novac koji je bio unutra. „Uništila si mi život. Znaš li to, Pirjo? Moje životno
delo biće uništeno ako ne nateram Bjarkea da prizna.”
Upravo sada je zaista želela da je on zagrli. Da se oproste i da je drži za
ruku dok ne bude gotovo. Ali on je nije ni pogledao.
„Moraćeš da primiš svoju kaznu zbog ovoga, Pirjo”, rekao je okrećući joj
leđa. „Zahtevam to od tebe. U međuvremenu, postoji nešto što moram da
uradim.”
Bilo je to poslednje što joj je rekao pre nego što je nestao.
A poslednje što je čula pre nego što je najzad odustala bili su očajni
glasovi odozdo iz dvorišta.
„Požar!” vikali su. „Požar! Požar!”

51

Karl se probudio lica pritisnutog na betonski pod. Celo telo mu je treperilo i

peklo ga. Srce mu je toliko jako kucalo da je osetio mučninu i morao je da se
suzdrži da ne povrati.
„Šta se desilo?”, rekao je i povratio, ali niko mu nije odgovorio.
Prešao je pogledom niz svoje telo. Ruke su mu se i dalje tresle, ali su bile
slobodne. Sada je primetio da su svuda po podu razbacani komadi kabla.
Malo dalje ležala su i klešta za žicu, a vrata prema hodniku bila su širom
otvorena.
„Asade, jesi li tu?”, upitao je drhtavim glasom.
 „Pirjo, zašto ništa ne preduzimaš? Kuća gori!” čuo je kako neko viče na
švedskom.
Onda je neko vrisnuo. Iz kancelarije se čuo grozničavi bat koraka.
„Ništa ne diraj!” viknuo je neko. „Mrtva je!”
Posle toga su vrisci postali dublji i jači.
„Upomoć”, pokušao je da vikne Karl, ali nije mogao da nadglasa opšti
metež.
Pokušao je da se otkotrlja sa mesta na kome je ležao, ali nije mogao.
Tamna senka zaklonila je svetlost iz kancelarije, i tada je čuo kako mu se
približavaju nečiji koraci.
„Upomoć!”, ponovo je viknuo, osećajući kako grupe mišića, jedna za
drugom, počinju da mu se opuštaju. Postalo mu je izuzetno vruće kada je krv
ponovo prostrujala kroz njegovo telo, a to je i te kako bolelo. Bilo je to skoro
kao da su mu sve vene i arterije otvrdnule i ne mogu da propuštaju krv.
U prostoriji je stajao obris nečijeg tela. „Ovde u kontrolnoj sobi dva
čoveka leže na podu. Nešto definitivno nije u redu, noge su im vezane”,
odjednom je vrisnuo neki glas.

Neko vreme je Karl sa strepnjom gledao kako njegovom onesvešćenom

prijatelju daju veštačko disanje u prostoriji u koju su ih preneli.
Napolju su vikali ljudi, tražeći još vode i improvizovanu vatrogasnu
opremu. Neki su pokušavali da dođu do Atua, ali izgleda bez uspeha.
Rekli su da je telo pored stola Pirjino, i da je ona mrtva. Neko je pokrio
stolnjakom sa stola iz prijemne prostorije. Verovatno Nisiktu, jer je ona stajala
potpuno paralisana pored nje, bela kao duh, plačući.
Unutra je bilo vrlo malo ljudi, koji su pasivno stajali i gledali: muškarci i
žene obučeni u belo, koji su nesumnjivo shvatili da je san završen. Verovatno
su bili potpuno ošamućeni, nesposobni da sve to prihvate.
„Pogledajte mu ruku”, šapnuo je neko od njih, pokazujući Asadovu
žestoko opečenu šaku i pocrneli palac.
Karl je sa zahvalnošću posmatrao ljude koji su pomagali Asadu. Oni su
znali šta rade, to je bilo sigurno, i zato neka ih bog blagoslovi zbog toga.
„Izvući će se”, rekao je jedan od njih. „Srce mu kuca brzo i jako, ali
kuca.”
 Karl je duboko udahnuo. Sve dok oni uspevaju da pomognu Asadu, on
sam će biti dobro.
Otpio je malo vode iz čaše koju mu je donela neka milosrdna duša, ali je
shvatio da mu je veoma teško da guta. Na trenutak je morao mirno da drži
glavu kako se ne bi ljuljala sa jedne strane na drugu kao klatno u satu. Levi
članak ga je boleo kao da je posečen, a pluća su ispuštala sluz kao da su
opečena. Ali uprkos nelagodi i bolu, i kasnijim efektima koji bi mogli da
uslede, bio je živ, i znao je da će sve biti u redu. I samo deset minuta kasnije
već se osećao bolje.
Asad ga je spasao.
Kada bi samo oni sada mogli da spasu Asada.

Iz daljine su se čule sirene, a onda su stigle tačno ispod prozora. Hitna pomoć,
policija, vatrogasni kamioni - čitav puk spasilaca mobilisan je u ovoj akciji.
Karl je sada stajao na nogama, i prepričavao svoju verziju događaja koliko
mu je to glas dozvoljavao. U međuvremenu, dvojica njihovih švedskih kolega
preko telefona rutinski su proverili njegovu i Asadovu legitimaciju. Karl se
nadao da će dobiti Larsa Bjerna i da će se on šokirati.
Sa druge strane prostorije, na sofi, Asad je uzviknuo nekoliko
neartikulisanih zvukova, ali kada mu je lekar dao injekciju, odjednom se
probudio. Izgledao je zbunjeno zbog gomile ljudi oko njih.
Kada je video Karla, blago se osmehnuo.
Petnaest minuta kasnije, kada je lekar previo Asadu ruku i stavio mu
privremenu oblogu, i stavio zavoj Karlu na članak, saslušali su preliminarni
policijski izveštaj.
Njih su pronašli u kontrolnoj sobi, kako leže na podu sa brojnim
povredama, nogu vezanih kablovima. Niko nije znao ko je presekao kablove i
oslobodio im tela i ruke, ali to teško da je mogla da bude ona žena koja je
nasmrt iskrvarila.
Doktor je procenio da je neophodno da ih odvedu u bolnicu u Kalmaru,
iako su naizgled izbegli teške i po život opasne povrede. Samo će Asadov
palac najverovatnije morati da bude amputiran, na šta on naizgled nije
reagovao.
Karl je pretpostavio da je sigurno u šoku, i spustio mu je ruku na rame pa
ga stegnuo. Nije mogao rečima da izrazi kako se osećao zbog Asadove žrtve.
I sveg tog bola koji je podneo.
 „Hvala ti, Asade”, rekao je. Ali to nije izgledalo dovoljno.
On je klimnuo glavom. „Hteo sam da spasem i sebe, Karle, nemoj da
pridaješ tome previše značaja”, prodahtao je s naporom.
Od njih je zatraženo da identifikuju mrtvu ženu kao osobu koja ih je
onesvestila i vezala. Posle toga su došli tehničari i napravili snimke.
Forenzički patolog napisao je provizornu potvrdu o smrti, ali bio je uveren da
je uzrok smrti jako krvarenje izazvano za vreme prevremenih trudova. Spustio
je stetoskop na njen stomak i posle nekoliko sekundi odmahnuo glavom. Ni
dete više nije bilo živo.
Onda su bolničari iz hitne pomoći spustili telo na nosila i izneli ga.
Količina krvi na mestu gde je sedela i ispod stola bila je užasavajuća. Bilo
je teško razumeti da je toliko krvi moglo da istekne iz tako sitne žene.
„Priznala je da vas je napala. Gledajte”, rekao je jedan policajac,
pokazujući kompjuterski ekran na stolu.
Karl je pročitao. Bilo je na švedskom, i tekst je bio užasavajući.
„Šta tačno kaže, Karle?”, zabrinuto je upitao Asad. „Ne čitam švedski
naročito dobro.”
Karl je klimnuo glavom. Naravno da ne. To se nije ni moglo očekivati od
nekoga ko pre šesnaest godina navodno nije razumeo ni reči danskog.
„Piše: ’Priznajem svoja dela. Ubila sam dvojicu policajaca u kontrolnoj
sobi solarnog električnog sistema. Ubila sam Vandu Fin. Ona je zakopana u
Ginge Alvaru, naoko osamsto metara od mesta gde se završava staza, a onda
stotinu metara udesno. Gurnula sam jednu Nemicu ispred kola dole na
pristaništu trajekta u Karlskroni. Zvala se Iben. Utopila sam Klaudiju, koja je
pronađena u Poljskoj. Trenutno se ne sećam njihovih prezimena. Sve je
počelo sa Alberte na Bornholmu, gde je Atu, u to vreme zvani Frank,
započeo..
I tu se priznanje završavalo sa bezbroj slova „o” i nekoliko razmaka
između njih. Mora da joj je prst ostao na tom mestu na tastaturi kada je
izgubila svest. Karl je pokazao na slovo „o” na tastaturi. Odmah iznad tipke
za razmak.
„Gde je Atu?”, upitao je Karl gledajući ljude u prostoriji.
Svi su slegali ramenima. Sve je ukazivalo na to da je pacov umakao sa
broda koji tone.
„Njegov auto nije ovde”, rekao je neko.
„Dakle, izvukao se pre nego što se sve oko njega srušilo.”
 „Mislim da je time privukao ogromnu optužbu na sebe, bežeći dok je
njegova izabranica Pirjo sedela ovde umirući, a zgrade gorele”, rekao je Karl.
„Da, ali ono što je ona napisala… može da se razume na nekoliko načina”,
uključio se Asad.
Karl je klimnuo glavom. „Može. To takođe može da znači da je ona
pokušala da on ispadne odgovoran za Albertinu smrt. Ne možemo da znamo
na osnovu ovoga što imamo ovde. Ne znamo ništa o njenim motivima. Možda
je bila luda. Ali činjenica da je on pobegao, ostavljajući svoju verenicu i
životno delo u plamenu, govori mnogo. ”
„Onda moramo da ga nađemo, zar ne?”
Karl je klimnuo glavom. Ali gde? I kako? Njih sada vode u bolnicu.
Asadove povrede nisu se mogle ignorisati. Napravio je samo nekoliko koraka
i izgledao je kao zombi. Udovi su mu očigledno bili ukočeni i najverovatnije
su ga prokleto boleli, baš kao i Karla njegovi. A onda, bila je tu i njegova
šaka. Bilo je skoro nepodnošljivo misliti na to.
„Objavićemo potragu za Atuom Abanšamašom Dumuzijem i njegovim
autom”, rekao je jedan od švedskih policajaca u civilu.
„Dobro. Čujte, moramo da nađemo naše ključeve od kola i mobilne
telefone”, rekao je Karl. „Inače…”
„Moraćete to da prepustite nekom drugom, jer to sada nećete raditi”,
ubacio se doktor. „Napolju nas čekaju neki pacijenti za transport i ambulantna
kola.”

Napolju u dvorištu bleskalo je mnoštvo plavih svetala, a ljudi u uniformama

bili su izgubljeni u oblaku dima i vlage. Nedaleko odatle i dalje su se videli
crni stubovi dima koji su se dizali u vazduh, ali vatra je već stavljena pod
kontrolu, kako je rekao komandir na terenu.
Karl je pogledao preko tela koje je pre samo sat i po bilo osmehnuta i
srećna žena sa Atuovim ogrtačem prebačenim preko ramena i sunčevim
kamenjem u rukama. Njeno smrtno belo lice još nije bilo pokriveno, a mnogi
u belo zaogrnuti muškarci i žene stajali su oko nje, potpuno izgubljeni i
uplakani.
Tada je ekipa sa nosilima došla sa mesta gde je izbio požar. Ljudi su
šaptali, prinosili ruke licu i u neverici pratili razvoj događaja.
„Širli!”, rekao je neko od njih.
Žena koju su nosili bila je još živa. Jedan bolničar išao je pored nosila i
nosio stalak za infuziju, dok je drugi držao masku sa kiseonikom preko njenih
usta. Nekoliko puta ispružila je ruku prema ljudima pored kojih su prošli,
dodirujući im ruke. Nije dobila mnogo povratnih reakcija, ali nekoliko njih
pomilovalo ju je po prstima dok su je bolničari žurno nosili.
„Nju ćemo smestiti u jedna ambulantna kola, a mrtvu ženu u druga.
Danski policajci mogu da budu odvezeni jednim od kola hitne službe”, rekao
je komandir na terenu.
Izubijanu ženu na nosilima spustili su pored one mrtve. Skinuli su joj
masku i obratili joj se. Ona se zakašljala, ali je izgleda bila u stanju da
odgovara na pitanja. Onda je spasilac prišao da joj opere čađ oko očiju. Čak
joj je i kosa bila crna od čađi, baš kao i koža. Sve na njoj bilo je crno. Bilo je
čudo kako je preživela. Mora da su je spasli u poslednji čas.
Izgledala je izuzetno tužno dok je tako ležala. Možda nije računala da će
se živa izvući sa onog mesta. Verovatno je još bila u šoku.
Zatim je okrenula glavu prema drugim nosilima, pokušavajući da se
pribere. Nekoliko puta je trepnula pre nego što je stvarno shvatila šta vidi.
A onda se dogodilo nešto čudno i groteskno, i Karl je znao da to nikada
neće moći da zaboravi.
Ne skidajući pogled sa leša, počela je da se smeje. Da se smeje tako
neobuzdano i zvonko da su svi u dvorištu stali kao ukopani.

52

Petak, 16. maj, i subota, 17. maj 2014.

Informacije iz bolnice u Kalmaru bile su potpuno neodređene. Asadu su
morali da amputiraju levi palac, ali on je to odbio. Ako mora da bude
uklonjen, onda će onda će on sam to uraditi, rekao je.
Karlu je postalo muka kad je na to pomislio i zagledao se u tu nesrećnu
ruku. Ako ikada ispadne upotrebljiv prst od te stvari koja je na površini
izgledala potpuno ugljenisano, on mora da ima dobru vezu sa višim silama.
„Jesi li siguran, Asade?”, upitao je, pokazujući na opekotine na koži
visoko iznad njegove nadlanice.
On je bez oklevanja potvrdio. Rekao je da je i ranije imao slične
opekotine. I tada je sasvim sam lepo rešio problem.
Doktor je tada bez uvijanja upozorio šta će se dogoditi ako dođe do
gangrene, dodajući razne instrukcije šta se ni u kom slučaju ne srne raditi u
ovoj neprijatnoj situaciji.
Karl je video da Asad trpi bolove, ali ih je hrabro podnosio. Neće biti po
doktorovom.
Zatim im je osoblje bolnice proverilo funkciju srca i bubrega, izvelo veći
broj neuroloških testiranja i zatražilo od njih da izvedu niz istezanja mišića
pre nego što im je najzad postavljeno najmanje stotinu pitanja pre nego što je
ceo pregled završen.
„Zadržaćemo vas noćas ovde jer se na Karlovom kardiogramu i dalje vide
neke nepravilnosti. Ako nije gore od ovoga, iskustvo nam govori da će se sve
srediti samo od sebe za nekoliko sati, ali voleli bismo da uradimo EKG sutra
ujutro da bismo bili sigurni.”
Asad i Karl su se pogledali. Ovo im neće baš olakšati poteru za Atuom.
Medicinski konsultant, Šveđanin, tipično elegantnog izgleda u svojim
najboljim godinama, namestio je naočare bez okvira na nos. „Mogu da osetim
kako oklevate da prihvatite ovu ponudu, ali ne bi trebalo. Obojica ste imali
mnogo sreće. Asad je, po svemu što znam, žrtvovao prst, i sasvim sigurno
vam je spasao živote i definitivno vas sačuvao od većeg broja ozbiljnih
povreda. Da u pitanju nije bila jednosmerna struja, i da niste imali toliko sreće
sa lošim vremenom, sada ne biste bili ovde. Bili biste živi ispečeni. Vaš
mozak i nervni sistem pretrpeli bi nepopravljivu štetu. A u najboljem slučaju,
vaše mišićno tkivo pretrpelo bi daleko veća oštećenja, što bi izazvalo
neuporedivo veći bol koji biste sada trpeli.”
Oni su se pobunili kada im je zatraženo da obuku bolničku odeću. Odrasli
ljudi u predugim spavaćicama, golih dupeta i maljavi, predstavljali su prizor
koji niko nije želeo da vidi.
„Zamoliću vas da imate na umu da bi u narednih dvadeset do trideset
meseci moglo biti odloženih reakcija na nasilan i traumatičan slučaj fizičkog
stresa. Zato, ako primetite ikakve značajne promene u pamćenju,
nepravilnosti u funkcionisanju čula, pogoršan vid ili sluh, morate da zatražite
medicinsku pomoć. Da li smo se dogovorili?”
Oni su potvrdili. Ko bi se usudio da se ne složi sa doktorom koji je nosio
naočare bez okvira?
„Još nešto”, rekao je čovek u belom mantilu dok je prilazio vratima. „Vaše
švedske kolege došle su i donele vaše mobilne telefone i ključeve od kola, a
auto vam je parkiran dole na bolničkom parkiralištu.”
E to je već bila informacija sa kojom su mogli da žive.

Ujutro je bilo teško ustati iz kreveta, i njihova tela su negodovala. Karl je

pogledao ka Asadu, koji je spavao na leđima u bolničkom krevetu. Skinuo je
zavoj i ležao sa palcem u ustima. Skoro kao beba kada se uspavljuje.
I dalje je sedeo tako kada su četrdeset pet minuta kasnije bili u autu na
putu za Kopenhagen. Uprkos revnosnoj potrazi, švedska policija nije imala
vesti o tome gde se Atu nalazi.
„Da li stvarno misliš da će ti to spasti prst, Asade?”, najzad je rekao kada
su prešli nekih četrdeset ili pedeset kilometara.
Asad je pažljivo izvukao palac iz usta, spustio prozor i pljunuo.
Zatim je izvukao malu smeđu bočicu iz Bodi šopa iz džepa. Na njoj je
pisalo Ulje čajevca.
„Uvek nosim jednu ovakvu sa sobom. To je nešto što me je Rose naučila.
Ima dezinfekciona svojstva. Samo ne smeš da ga progutaš”, rekao je sipajući
nekoliko kapi u usta; a zatim je gurnuo palac.
„To izgleda kao opekotina trećeg stepena, što znači da su nervi mrtvi,
Asade. Neće pomoći šta god da koristiš.”
Asad je ponovio postupak, ponovo pljunuo i okrenuo se prema njemu.
„Mogu da osetim život u njemu, Karle. Možda je malo crn, ali to je samo
koža. Ako postoji nešto što nije u potpunosti upotrebljivo, to je samo gornji
zglob.” Na to je uzeo još nekoliko kapi i ponovo gurnuo prst u usta.
„Dobili smo neke povratne informacije od policije u Istadu”, obavestio ih
je jedan od kolega iz štaba policije preko radija. „Čovek koga tražite viđen je
kako se vozi na trajektu sa Istada u Rene.”
Šta je rekao?
„Zašto smo čuli za to tek sada?”
„Juče su pokušali da vam jave, ali nije bilo signala sa vaših telefona.”
„Nismo ih ni imali sa sobom. Policajci su ih sami doneli u bolnicu,
dođavola. Zašto nas nisu zvali u bolnicu?”
„Spavali ste.”
„Onda su mogli da nas zovu jutros.”
 „Pogledaj na sat, Merk, tek je pola osam. Sumnjam da im je radno vreme
uopšte i počelo.”
Karl je zahvalio i prekinuo poziv. Atu je bio na Bornholmu, ali šta je,
dođavola, radio tamo? Zar to nije bilo poslednje mesto na koje bi on otišao da
je bio na Atuovom mestu?
Asad je ponovo pljunuo kroz prozor.
„Otišao je tamo da ukloni neke tragove koje smo prevideli, ako mene
pitaš. On zna da mu ništa ne možemo prikačiti bez dokaza.”
Onda su jednostavno morali da ga smesta zaustave.
Karl je pogledao kroz prozor. Odluka koju je morao da donese nije bila
laka. Pogledao je svog partnera koji se borio da spase palac i držao ga u
ustima, i odmah je osetio nalet stida. Šta sve on nije žrtvovao u poslednjih
dvadeset četiri sata? Pa zar onda i Karl ne bi mogao malo da se žrtvuje?
„Iznajmiću privatni avion”, odlučio je.
Asadove oči izgledale su kao da će iskočiti iz glave.
„Da, da, biću ja dobro. Možda je i hipnoza delovala, ko zna?” Pogledao je
GPS uređaj. „Nismo previše daleko od aerodroma u Ronebiju, tako da
možemo tamo da stignemo za pola sata. Pokušaću da proverim da li Er taksi
iz Kopenhagena može da nam pomogne.”
Prošlo je deset minuta i jedan izuzetno ljubazan čovek izvinio se što ne
mogu da nađu slobodan avion u tako kratkom roku. „Ali pitajte jednog od
naših bivših pilota, Šveđanina Sikstena Bergstrema”, predložio je. „On ima
privatni mlažnjak, Eklips 500, na aerodromu u Ronebiju. Letelica ima šest
sedišta i leti sedamsto kilometara na sat, tako da je to možda upravo ono što
tražite. Pošto je udaljenost između dva aerodroma otprilike sto dvadeset
kilometara, put do Bornholma može da se obavi za tili čas.”

Karl nikada u životu nije mislio da će uraditi nešto ovako svojevoljno. Dok su
mu noge drhtale, seo je u izuzetno udobno kožno sedište bez boje, nepomično
zureći u starijeg gospodina koji se spremao da uzleti.
„Da te držim za ruku?”, rekao je njegov saputnik utešnim glasom, nakon
što je obmotao ogroman zavoj oko levog palca.
Karl je duboko disao.
„Već sam se pomolio za tebe, Karle. Sve će biti u redu.”
Karl se utisnuo u sedište što je dublje mogao, čela potpuno mokrog od
znoja, instinktivno podižući ruke dok je avion uzletao.
„Ne, stvarno ne morate to da radite”, rekao je pilot osvrnuvši se iza sebe.
„Već imamo dovoljno krila. Samo se opustite.”
Da li je Asad u tom trenutku potisnuo smeh? Da li je on to sedeo ovde sa
spaljenim prstom i izmoždenim telom i smejao se?
Karl se okrenuo prema njemu i primetio, vrlo čudno, da je to zarazno.
Kada je razmislio o tome, stvarno je bilo vrlo komično.
Spustio je ruke i opustio ramena. Zapravo uopšte nije bio uplašen. Bilo je
to samo nešto što je umislio.
A onda se nasmejao tako jako i tako neočekivano da je pilot skoro doživeo
srčani udar. Kakav bi to obrt sudbine bio da su se srušili.
Čim su poleteli, već je došlo vreme za sletanje. Karl se u sebi nekoliko
puta srdačno zahvalio Kazambri dok je prilazio policijskom nadzorniku
Birkedalu, koji ih je čekao.
„Još nismo ušli u trag tom čoveku. Nije prijavljen ni u jednom od hotela, i
ni u jednom kampu ne veruju da je kod njih odseo neko ko odgovara opisu.”
„Dakle, ili je odseo u nekom pansionu, ili spava u autu, ili je kod nekoga
koga ne poznajemo. Imate li kola za nas?”
Birkedal je pokazao na mali crveni pežo 206. „Možete pozajmiti auto
moje žene. Ionako je ostavila sve za sobom.”
Izgledao je pomalo ogorčeno, ali trebalo je da bude dovoljno mudar i ne
prihvati Rosina čudna udvaranja.
Dogovorili su se da celog dana budu u kontaktu, jer čovek koga su tražili
ne bi trebalo da ima ikakve šanse da ode sa ostrva. Stavili su pod nadzor i
trajekte i aerodrom.
„Možeš li, Asade?”, upitao je dok su se gurali u auto. On je podigao
zavijeni palac uvis.
Žilav momak, taj Asad.
„Onda je krug za Atua i Franka zatvoren”, rekao je Asad. „On se vratio na
Bornholm. Ali, šta misliš, gde je?”
„Svakako nema razloga da verujemo kako se vratio na mesto zločina. To
ne bi imalo nikakvog smisla. A ako jeste, neće pronaći ništa što istražitelji već
nisu našli. Pre mislim da bi mogao da se javi nekome na ostrvu ko zna više
nego što je za njega dobro.”
„Za koga bi to uopšte moglo da bude dobro?”
 Bio je u pravu. Definitivno ne za osobu koju je Atu tražio. Karl je morao
da prizna Atuu da je vrlo odlučan, možda malo i previše.
„Misliš li da je on mogao nekoga da ubije, Karle?”
„Zar ne tražimo nekoga za koga mislimo da je to već jednom uradio?” Zar
nisu videli kako tog čoveka obožava rulja u belo odevenih ljudi, i zar to nije
bila pozicija moći zbog koje bi bio spreman da učini bilo šta, samo da je
zadrži?
„Inge Dalbi je u Kopenhagenu, tako da ne moramo da brinemo zbog nje.
Trenutno najviše razmišljam o June Habersot. Šta ti kažeš?”
Asad je klimnuo glavom. „Tako je. Ni ona nije htela da priča o njemu. Bio
si u pravu što si mislio da ona nešto zna.”
Karl je refleksno posegnuo za svojim telefonom, ali je umesto toga upro
prstom u plišanu igračku kojoj je na stomaku pisalo Mama je najbolja.
Sumnjao je da se Birkedalova žena trenutno tako osećala.
„Moraš da nazoveš June Habersot, Asade. Dodaj mi telefon kada je
dobiješ. Nešto mi govori da ona neće hteti da razgovara sa tobom.”
On je posle pola minuta odmahnuo glavom. Nije bilo signala.
Pozvali su je na radno mesto u Jobolandu i rekli su im da je ona trenutno
na bolovanju, što je bilo lako razumljivo, s obzirom na način na koji je jedna
katastrofa sledila za drugom. I njen sin i bivši muž bili su mrtvi. Ali nije
važno, zaključila je prijateljski raspoložena žena na drugoj strani linije, glavni
deo sezone neće početi još pet nedelja.
Sledeća stanica bila je kuća June Habersot na Jernbanegadeu u
Akikerbiju.

„Ovo je drugi put danas da neko pita za nju”, rekao je mladić koji je nosio
kombinezon preko golih grudi dok je iznosio stvari iz susedne kuće.
„A ko je bio pre nas?”, upitao je Karl, čudeći se njegovoj ogromnoj,
čupavoj bradi koja nikako nije mogla da bude praktična u ovom poslu.
Izgledao je više kao neki profesor iz šezdesetih godina. Trebalo je još samo da
nosi somotni sako, ali njega je verovatno oblačio kada završi posao. Čudna
moda u ovom trenutku.
„Bio je to neki stariji tip sav u žutom.” Mladić se nasmejao. „Izgledao je
kao da je iz loše televizijske reklame za neku turističku agenciju. Preplanuo,
sa jamicom na bradi, sve u paketu.”
 Asad i Karl su se pogledali.
„Kada je to bilo?”
Obrisao je znoj sa čela dok je razmišljao. „Pre možda dvadeset-dvadeset
pet minuta, rekao bih.”
Dođavola. Da su došli dvadeset minuta ranije, uhvatili bi ga.
„Ali pretpostavljam da ne znaš kuda je June Habersot otišla?”, upitao je
Asad.
„Pojma nemam. Ali rekla je da je pošla tamo gore po nešto za grob svog
sina. Vrlo čudno. Mislim da je dobila ideju zbog nečega što sam uneo u
kuću.”
Pogledao je Asadovu ruku. „Izgledaš kao da ti je ruka upala u nešto. Šta je
bilo, uhvatili su te sa prstima u tegli?” Nasmejao se. Karl se nadao da Asad
nije shvatio uvredu.
„Šta si to uneo za šta misliš da joj je dalo ideju?” upitao je Asad, stežući
svoju zdravu desnu šaku. Dakle, on je znao za tu frazu.
Karl ga je uhvatio za ruku da ne bi podlegao iskušenju da mlatne momka.
„U stvari, ne znam. Bila je to jedna od prvih stvari koje sam uneo. Obično
stavimo krpe i odeću navrh tereta, u crne plastične kese, ali mislim da je to
bila neka kolekcija časopisa u kutiji. Ipak, nisam siguran.”
Karl je povukao Asada prema kolima.
„Gde, za ime sveta, može da nađe nešto što je bilo Bjarkeovo? Da li da
pretpostavimo da je u njihovoj staroj kući u Listedu, ili u kući one žene u
Sandflugtsveju, gde je on iznajmljivao sobu?”
Asad je klimnuo glavom. „Gazdarica se zvala Neli Rasmusen”, rekao je.
Bilo je dobro što je to upamtio.
Onda se Asad otrgnuo od Karla, okrenuo se na peti i krenuo pravo nazad
prema nosaču. Da li će se sada potući?
„Šta je tačno rekla?”, doviknuo je već sa udaljenosti od deset metara.
Momak se zagledao u njega, ne shvatajući, sa kutijom na ramenu.
„O čemu?”
„Pošla je tamo gore da nešto uzme. Zar nije tako rekla? Da li si sasvim
siguran da je bilo tako?”
„Da. A kog je đavola važno da li je rekla ovako ili onako?”
 „Nije rekla da mora da ode gore u grad, zar ne?”
„Ako jeste, onda mora da sam gluv.”
Karl je stao iza Asada. „Tako je. Važno nam je da znamo da li se odvezla
u Listed ili Rene da uzme stvar koje se setila. Znaš li nešto o tome?”
„Pa, onda je to verovatno Rene. Bar je pokazala u tom pravcu kada je to
rekla. Žene to stalno rade i bez razmišljanja.”
„Nisi to rekao i tipu u žutoj odeći, zar ne?”
On je izgledao kao da ne zna šta da kaže. Dakle, rekao mu je.
„Da li je izgledao kao da zna kuda treba da krene?” upitao je Karl. Bjarke
se odselio kada je Frank otišao sa ostrva, tako da on nije znao tu adresu.
„Možda”, rekao je momak. „Barem je imao stranicu iz lokalnog
telefonskog imenika u ruci. Možda je tamo našao adresu.”
„Moramo da požurimo”, rekao je Karl potrčavši prema kolima. Asad ga je
prestigao.
„Dođavola, nema GPS-a”, progunđao je Karl gledajući u instrument tablu.
Koji put je bio najbrži?
„Opusti se, Karle. Naći ću to na svom smartfonu.” Asad je na trenutak
kuckao po telefonu. „Trebaće nam petnaest minuta ako budemo vozili na jug
prema Lobeku i Nilarsu.”
Karl je doneo odluku. „Zovi Birkedala. Moraju da pošalju kola tamo.”
Asad je kucao po telefonu, očigledno s naporom zbog bola u levoj ruci.
Zatim je minut sedeo, klimajući glavom dok je slušao odgovor.
„Da li si rekao da treba da budu diskretni kada dođu tamo? Nisam te čuo”,
rekao je Karl.
Asad je nabrao nos. „Oni ne dolaze, Karle, i ne želiš da čuješ zašto. Ali
sva njihova kola trenutno su zauzeta. Ima neke veze sa nadzorom trajekata i
aerodroma.”
„Molim?”
„Takođe je rekao da ćemo ionako stići tamo pre njih. Pežo može da ide
prilično brzo, tvrdi on.”
„Onda on može i da snosi proklete posledice ako nas išta zaustavi”, rekao
je Karl, ne obraćajući pažnju na brzinomer na kome je kazaljka brzo prešla
stotinu na putu na kome je ograničenje bilo osamdeset kilometara na sat.
„Skini košulju, izbaci je kroz prozor i pusti da leprša”, nastavio je dok je
pritiskao sirenu. „Hajde, Asade. Pretvorili smo ovu limenku u kola za hitne
intervencije pod punim gasom.”

Deset minuta kasnije, posle prolaska pored raštrkanih kuća i desetina meštana
razjapljenih usta, u maloj crvenoj munji od kola pored koje je lepršala zelena
košulja, Karl i Asad stigli su do kuće u Sandflugtsveju. Ako su očekivali neka
kola ispred kuće, ostali su razočarani. Ovde očigledno nije bilo ničega što je
moglo da opravda njihovu rizičnu vožnju.
„Pozovi policijsku stanicu i prijavi vožnju u hitnoj situaciji, Asade, a ja
idem da proverim ima li ikoga u kući. I uzmi jednu ili dve pilule, mogu da
vidim koliko te taj palac boli.”
Neli Rasmusen je s oklevanjem otvorila vrata. Na glavi je imala šešir, i
ispustila je uzdah olakšanja kada je videla ko je to. A kakav je samo prizor za
umorne i bolne oči predstavljala kada je sasvim otvorila vrata! Čak ni neka
italijanska ili grčka majka ne bi mogla da bude tako ogrnuta u crninu ujutro,
kao što je ona bila. Na šeširu je imala veo koji je bio spreman da ga spusti.
Čarape, cipele, sako, bluza, suknja, rukavice, ogrlica, očni kapci, trepavice i
kosa, sve je bilo crno kao ugalj. Rose bi je zbog toga neizmerno volela.
„Mislila sam za vas da ste taksista”, rekla je izvlačeći crnu maramicu iz
crne tašne, spremna da osuši potpuno suve oči. Istinski pozorišni talenat.
„Da li je June Habersot bila ovde?”
Pomalo potišteno, klimnula je glavom.
„Šta je htela?”
„Možete samo da pitate. Da li stvarno mislite da je htela da mi kaže? Da
uzme časopis iz Bjarkeove sobe, mislim. Nije mi pokazala, ali tako mi se
učinilo dok je izlazila.”
„Da li vas je posetio čovek u žutoj odeći?”
Klimnula je glavom, ovog puta delujući pomalo uplašeno.
„Zbog toga nisam odmah otvorila. Nisam htela da ponovo uđe ovamo.”
„Kada je dolazio?”
„Upravo pre nego što ste vi došli. Pre pet minuta. Tada sam takođe mislila
da je to moj taksi.”
„Šta je hteo?”
„Hteo je da dođe do Bjarkea. Bio je kao lud i progurao se unutra. Počeo je
da viče: Gde je Bjarke? Da li je na spratu? Mora da je kod kuće u subotu!
Bilo je užasno neprijatno, naročito u danu kao što je ovaj.” Još jednom se
potapšala po očima.
Na trenutak se nestrpljivo premeštala s noge na nogu. „Gde je taksi
otišao? Zakasniću.”
„Gde?”
Ona je izgledala potpuno ogorčeno. „Na Bjarkeovu sahranu, naravno.”
„Tačno. Da li je on jedini koga sada sahranjuju?”
„Da, držali su ga u Kopenhagenu do sad. Morali su prvo da… obave
autopsiju.” Ovog puta pustila je pravu suzu.
„A čovek u žutom, šta je bilo s njim? Mi njega tražimo.”
„Zašto me to ne iznenađuje? Bio je stvarno neprijatan. Kada sam mu rekla
da ne može da vidi Bjarkea zato što je on mrtav i da će danas biti sahranjen,
pobeleo je kao utvara. Oči su mu postale jako svetle, izgledalo je kao da je
potpuno poludeo, a onda je rekao da to ne može biti istina. Da je Bjarke ubio
devojku i da mora to da prizna. Bilo je zaista šokantno čuti tako gnusnu laž o
nekome ko vam je bio toliko drag.”
Karl je delovao zbunjeno. „Bjarke! Da li je to rekao?” Protrljao se po čelu.
Bilo je više stvari koje je morao da prerasporedi u svojoj glavi.
„Da, i te kako jeste. A onda je promrmljao nešto kako Bjarkeova mama
mora da mu pomogne. Tada je odjednom izgledao krajnje zabrinuto, i pitao
me je da li je ona još živa. Upravo sam htela da mu kažem da nije, ali nisam
se usudila.”
„Ona mora da bude na sahrani. Da li ste mu rekli gde će sahrana biti
obavljena?”
Klimnula je glavom.
„Karle”, doviknuo je Asad iz kola, „policija zna da je prenoćio u pansionu
u Svanekeu. Naša žena u Listedu, Bolete, pozvala ih je da kaže kako ga je
videla jutros ispred Habersotove kuće. Zvala je i tebe.”
Karl je pogledao u svoj telefon. Naravno, baterija je bila prazna.
„Pođite sa nama”, rekao je ženi u crnini. „Možete da nas navodite na
putu.” To će joj uštedeti novac za taksi.
Asad je ponovo skinuo košulju da ukaže na njihovu hitnu situaciju. Neli
Rasmusen ostala je bez daha. On je zaista imao mnogo malja na grudima za
tako niskog čoveka.
 „Koja je to crkva?”, upitao je Karl pritiskajući sirenu.
Karl je ponovio šta je Neli Rasmusen rekla o Atuu i Bjarkeu, dok je ona
sedela pozadi i klimala glavom.
„Mislim da laže”, suvo je dodao Asad.
Karl je klimnuo glavom. To je svakako bilo moguće. Atu je obilazio ljude
na ostrvu koji su ga u ono vreme poznavali, i verovatno je bio vrlo zadovoljan
što mu je Bjarke sada uklonjen s puta. Oni su videli šta taj čovek može da
uradi svojim rečima.
„Onda moramo da upozorimo June”, nastavio je Asad.
Neli Rasmusen je ćutala.

Bilo je vrlo malo parkiranih kola ispred kamenog zida kod Okrugle crkve u
Esterlarsu, a nekoliko su bili kombiji koji su pripadali lokalnim građevinarima
koji su doneli izuzetno veliki podijum.
„Možda su se parkirali na Kirkebogordu. Nemoguće je da je došlo tako
malo kola. A gde je odar?” šokirano je rekla Neli Rasmusen kada su stigli na
parkiralište i kad je Asad obukao košulju.
„Zašto ne zvone zvona?” nastavila je gledajući na svoj časovnik. Stalno
ga je tapkala. „O bože, stao je. Zakasnili smo na sahranu.” Sada je bila
stvarno potresena.
„Gledaj, Karle!” Asad je pokazao na plavi volvo. I stvarno, auto je imao
švedske tablice.
Iskočili su iz kola ostavljajući Neli Rasmusen samu sa sobom.
Ona je bila u pravu. Dole, u dnu crkvenog dvorišta, služba se upravo
završavala, a otprilike stotinu metara ispred njih čovek u žutom išao je pravo
prema grupi ožalošćenih koji su stajali oko groba. Bio je to Atu. Karl i Asad
ubrzali su korak. Ako potrče, dolazili su u opasnost da se Atu okrene i opazi
ih. Nisu smeli da rizikuju da on ponovo pobegne, ali, s druge strane, morali su
da zaštite June Habersot. Ko zna šta je taj čovek smerao?
Sveštenik se već sklonio u stranu, sa malim ašovom u ruci, tako da su
ljudi već bacali zemlju na sanduk. Sada su videli kako June Habersot staje na
ivicu groba i ubacuje nešto unutra.
Čula se glasna reakcija onih koji su videli šta je to bilo.
Zatim je gurnula ruku u tašnu i nešto izvadila.
 U istom trenutku su čuli Atua, odnosno Franka, kako viče Junino ime.
Zvučao je očajno. Grupa pored groba iznenađeno je zastala, a onda su se svi
povukli u jednom naglom pokretu.
Frank je sada već skoro stigao do groba. Raširio je ruke i rekao June nešto
što nisu uspeli da čuju, dok su dodatno ubrzavali korak da mu priđu.
Sada su videli šta je June Habersot izvukla iz tašne. Bio je to pištolj takve
vrste i kalibra da ga je bilo teško ne uočiti.
Odjednom je odjeknulo nešto što je zvučalo kao četiri ili pet pucnjeva.
Prasak je odjeknuo od zidova kada se Atu presamitio i pao pored groba. Ovo
je bilo čisto pogubljenje. Ubistvo s predumišljajem.
Karl i Asad stali su kao ukopani. Sada je već prošlo mnogo vremena otkad
je Karl bio naoružan.
Ona ih je u istom trenutku primetila. Bilo je očigledno da su se događaji u
poslednjih nekoliko sekundi odvijali prebrzo za nju, posle čega je ostala da
zuri naizmenično u beživotno telo čoveka ispred sebe, dno groba, učesnike na
sahrani i sveštenika, koji joj je hrabro prilazio izgovarajući umirujuće reči.
„Sada će se ubiti, baš kao što je uradio njen muž”, šapnuo je Asad, dok je
ona podizala oružje do glave. Ali nije samo Asad to predvideo, jer Je
sveštenik jurnuo napred zamahnuvši svojim ašovčićem pravo u pištolj, kao da
je vrhunski igrač u američkoj bejzbol ligi.
Vrisnula je kada ju je pogodio u ruku, i pištolj je odleteo u stranu. Ne
osvrćući se, pojurila je prema klupi pored zida groblja. Skočila je na nju, pa
preko kamenog zida koji je okruživao crkveno dvorište i prema putu pored
koga su počinjala obradiva polja.
„Ti trči za njom Asade, a ja ću da odem po auto”, povikao je Karl
okrećući se prema paralizovanim posmatračima. „Neko od vas neka pozove
policiju!”
Na trenutak je gledao u Atua, koji je ležao sa jednom nogom iznad groba,
širom otvorenih očiju. Sveštenik mu je opipao puls na vratu. Na njegovoj
pomodnoj žutoj majci videle su se dve duboke rupe na stomaku i jedna na
ramenu. Videlo se parče kože na mestu gde je metak ušao. Tačno tamo gde je
imao istetoviranu reč REKA, setio se Karl.
Sveštenik je odmahnuo glavom. Atu je bio mrtav. Karl uopšte nije
sumnjao u to.
Bilo je vrlo simbolično što je čovek koji je ovde ležao želeo da bude čuvar
tajne i sin sunca, a sada je završio svoje zemaljske dane na najslavnijem
mestu na ostrvu, u senci okrugle crkve koja je skrivala mistične tajne vitezova
templara.
Podigao je pištolj. Isti kao onaj kojim se Habersot ustrelio. Mora da je to
bio drugi od dva pištolja koji su pripadali pokojnom nastavniku iz Narodne
srednje škole i koji nikada nisu pronađeni. Zato što je Habersot uzeo oba, a
njegova žena je sigurno nekako uspela da uzme jedan od njih bez njegovog
znanja. To nije bilo baš nešto što je bivši muž mogao da joj prigovori.
Karl se uspravio i hteo da potrči kada je Neli Rasmusen pokazala dole u
grob, jecajući kao nikada pre.
Dole, među crvenim ružama i tri pune lopate posvećene zemlje, ležao je
časopis u punom koloru sa potpuno golim muškarcem na naslovnoj strani. Da
li je tako June Habersot htela da kaže kako je konačno prihvatila način na koji
je njen sin živeo?
Ali zašto?
A onda je potrčao.

53

Karl je sustigao Asada na kraju puta.

„June je parkirala svoj auto dole na onoj farmi”, prodahtao je on
pokazujući iza sebe. „Bio sam tako blizu da sam spustio ruku na kvaku na
vratima, ali nisam uspeo. I dalje imam problema sa mišićima i disanjem,
Karle. Žao mi je.”
Karl je razumeo. Asad nije imao zbog čega da se izvinjava. Posle samo
stotinu metara koje je pretrčao, on umalo nije pao.
„Da li si video registraciju?”, upitao je.
Asad je odmahnuo glavom. Dođavola.
„Gledaj, vidim auto kako se kreće tamo dole”, viknuo je Asad pokazujući
napred.
Iako je auto bio najmanje pola kilometra ispred njih, jasno su mogli da
čuju kako June Habersot menja brzine.
„Gura tu staru zarđalu kantu preko granica njenih mogućnosti. Ona vozi
kao luđak, Karle. Nikada je nećeš stići.”
 „Zovi Birkedala. Pretpostavljam da sada mogu da nađu neki auto kojim
mogu da nam pomognu u poteri za njom.”
Karl je sada poterao pežo kao da pokušava da progura pedalu gasa kroz
pod, dok je pokušavao da razume zašto je June Habersot pokušala sebi da
oduzme život pored groba svog sina. Da li je to bila depresija izazvana
njegovom smrću, ili nešto dublje? Da li je to bilo nešto što se skrivalo u
dubini njene psihe? Uostalom, ona je skrivala pištolj sve ove godine. I zašto je
ubila Atua? Da li je to bila samoodbrana? Ali, ako je bila samoodbrana, zašto
je pobegla? Da li je to stva…
„Pazi!”, viknuo je Asad držeći telefon u ruci. Put ispred njih bio je
prekriven slomljenim flašama. Opasne, kao igla oštre krhotine mogle su da
zaustave bilo šta što ima gumene točkove.
Karl je usporio i polako milio sledećih nekoliko stotina metara. Da Asad
nije ovo video, gume bi eksplodirale uz prasak.
„Reci ovo i Birkedalu. Moraće da pošalju nekoga da ovo raščisti.”
Pred njima je bio još jedan ravan deo puta pa je Karl pritisnuo gas.
Kada su stigli do zgrada u Gildesbou, put je bio crn od tragova guma na
mestu gde je skretao na jug. Saobraćajni znak pokazivao je ka Osedemsveju.
„Šta ti misliš, Asade? Da li su ovo njeni tragovi?”
On je potvrdno klimnuo glavom. Sada je uspeo da dobije dežurnog
policajca u Reneu. Trebalo mu je samo nekoliko sekundi da prenese poruku,
dok je Karl ubrzavao na 125 kilometara na sat niz put na kom je vidljivost sa
obe strane bila dobra.
„Tamo!”, viknuo je Asad.
Karl je video. Na dnu puta crni auto naglo je skrenuo udesno.
Stigli su do raskrsnice, krenuli za njom desno, a zatim više nisu bili
sigurni šta dalje.
Otprilike stotinu metara ispred njih, otvarale su se dve mogućnosti:
skrenuti levo na Almindingvej, ili produžiti pravo.
„Ovog puta nema tragova guma, Asade. Pravo napred, šta ti misliš?”
Asad nije odmah odgovorio, pa se Karl okrenuo prema njemu. Glavu je
malo spustio prema grudima, a mišići vilice su mu se pokretali. Bilo je
očigledno da se luđački napreže da ne zaječi.
„Da li da idemo u bolnicu, Asade?”, upitao je Karl. U ovom trenutku,
June Habersot mogla je da ide do sto đavola.
 Asad je čvrsto sklopio oči, pa ih ponovo otvorio kada je napunio pluća
vazduhom do tačke pucanja.
„Sada je prošlo, Karle. Samo vozi”, rekao je. Ali to nije bilo istina, nije
prošlo.
„Vozi!”, viknuo je, i Karl je pritisnuo gas.
Šuma oko njih sada je bila jaka i gusta. Nekoliko malih puteva delovali su
kao mogući, ali oni su nastavili pravo dalje. U svakom slučaju, to je bio pravi
put ako želiš da stigneš u Rene, a tamo su morali da odu ako potera ne uspe.
Onda je Asad mogao da dobije neka sredstva za ublažavanje bolova koja bi
zaista delovala.
Sada su čuli škripu kočnica dalje napred, u šumi, posle čega se čuo slab i
prigušen tresak. Ako je to bio auto June Habersot, ne samo da su išli u
pravom smeru, nego su joj bili blizu.
Našli su kola četiristo metara dalje niz put. Ležala su prevrnuta na bok,
kao da su se samo blago preturila, ali dve trake spaljene gume na malom
parkiralištu, zapravo tek uskom proširenju pored puta, i gomila povaljane
trave ukazivali su na nešto drugo.
„Vozila je prebrzo i kočnice su blokirale kada je htela da se ovde
zaustavi?”, sugerisao je Asad dok je Karl gledao unaokolo.
„Možda je mislila da može da vozi kroz visoku travu i tako nestane iz
vidokruga.”
Na trenutak su stajali mirno gledajući oko sebe. Ona je nestala.
Bio je to prelep, ali i čudan prizor, tako blizu puta. Brdo usred šume na
inače ravnoj i vlažnoj livadi.
Karl je pogledao plakate koji su objašnjavali da je na vrhu brda neki
zamak.
Lileborg, pisalo je na putokazu okačenom između dva crvena stuba pet
metara ispred.
Karl je pogledao u pravcu koji je pokazivala strelica. Koliko je mogao da
zaključi, morao si da zaobiđeš brdo.
„Misliš li da je pobegla sa druge strane puta pa u šumu?”, upitao je Asad.
„Svakako nije pobegla oko onog brda tamo dole, inače bi izgazila travu.”
Karl je pogledao prema livadi. Bio je to veliki otvoren prostor. Ako je
imala pola minuta početne prednosti pre nego što su oni stigli, a nije mogla da
ima mnogo više od toga, to je bilo dovoljno vremena da nestane u šumi, ili da
ode stazom oko brda, ali definitivno ne i da pređe livadu.
„Ako se povredila kada je sletela s puta, što izgleda vrlo verovatno, ja na
njenom mestu ne bih izabrao šumu”, zaključio je on. „Tamo stalno udaraš u
nešto.”
Asad se složio i tako su se okrenuli prema brdu.
Prošlo je manje od dvadeset četiri sata otkad su njihova tela bila izložena
izuzetno surovom tretmanu, što je činilo njihov uspon, i uz najmanju strminu
na brdu, stalnim izazovom. Već posle prvog skretanja i kratkog prelaska preko
neke gole stene, obojica su teško disali i bili potpuno iscrpljeni.
„Mi smo ludi, Asade. Trebalo je da budemo u krevetima u bolnici u
Kalmaru”, rekao je Karl kada su stigli navrh druge strmine odakle su imali
čist pogled na parkiralište dvadeset pet metara niže.
Asad je podigao zavijenu ruku uvis i stao. Karl je to takođe čuo. Sa
zapadne strane pucketale su grančice. Onda se čulo kako je pukla neka zaista
velika.
„Mislim da nas ona čeka, Karle”, šapnuo je on.
Pogledali su u zid od granitne stene, koji trava i žbunje nisu uspeli da
prekriju. Bio je to Lileborg, utvrda o čijoj unutrašnjosti nisu ništa znali.
Karl je žalio što nisu obratili više pažnje na tablu sa informacijama dole
pored puta dok se približavao obronku koji se spuštao prema jezeru iza livade.
Sa njegove leve strane, duž obale, vijugala je staza, ali zvuk nije dopirao
iz tog pravca. Sa desne strane staza je prelazila preko velikih stena i litica,
okruženih metalnom ogradom koja je sprečavala da ljudi padnu u klanac.
Iza njega, Asad je pokušavao da potisne učinak koji je uspon ostavio na
njega, tako da je bilo dobro što je on preuzeo vodstvo.
Onda su se odjednom našli na vrhu. Visoka trava, litice, sto za piknik za
one koji su poneli hranu sa sobom, i nekoliko zidova, među njima i jedan sa
otvorom prema spektakularnom pogledu preko jezera. Ali nigde nije bilo June
Habersot.
„Kakav je to onda bio zvuk koji smo malopre čuli?”, pitao je Karl.
Asad je slegnuo ramenima. Trenutno je bio potpuno ravnodušan, to se
jasno videlo. Još je mogao da misli samo na svoju ruku.
Karl se na trenutak oporavljao od uspona, sa rukama spuštenim na kolena.
Ovo je bilo jednostavno žalosno. Razumljivo, da, ali žalosno. Nadao se da
ovo nije situacija koju će morati još dugo da podnose.
 Karl je bio ljut jer ih je ovaj slučaj mnogo koštao. Izgubljen je Asadov
palac, kao prvo i najvažnije, ali i mnogo vremena i novca. Teško su radili
nedeljama, pokušavajući da nađu čoveka koji je nedavno ubijen tačno njima
ispred nosa. Mučili su se da dobiju odgovore od žene koja je pokušala da ih
ubije, a sada je i sama bila mrtva. Mučili su se da razvežu čvorove kojima se
Habersot bio uvezao skoro pune dve decenije, i pokušali roditeljima da
podnesu konačni izveštaj šta se dogodilo njihovoj ćerki. I gde su sada stigli?
Nigde. To je samo dolivalo ulje na vatru Larsa Bjerna.
Neko će možda na vreme naći June Habersot, i Karl se nadao da će je naći
živu, ali sada je sumnjao i u to.
Onda je čuo Asadov telefon.
„To je Rose”, rekao je on, uključujući spikerfon.
Dođavola. Sada će morati sve da objašnjavaju. Karl gotovo da nije mogao
da se gnjavi sa tim.
„Kako si?”, bilo je prvo što je rekao. „Da, Karl je, ali moj telefon se
ispraznio. Asad sluša.”
„Zdravo Asade”, rekla je ona. „Ali sada nećemo pričati o meni, važi?
Nisam naročito dobro, ali biću u redu, tako da dosta o tome. Šta je sve to što
sam čula o vama?”
„Da, prošli smo kroz pravi pakao, ne smeta nam da to priznamo. Asad, pa,
on…”
On mu je mahnuo da stane. Nije hteo nikakvo pominjanje svoje ruke.
„Asad stoji pored mene i maše. Mi smo na Bornholmu, i June Habersot je
upravo pucala u Atua i ubila ga.”
„Šta si rekao?”
„Da, dotle je sve jasno, ali ne možemo da stignemo dalje od toga.”
„Zašto je to uradila?”
„Nismo pričali sa njom. Pobegla je sa mesta zločina.”
„Ako mene pitate, sve je u ovom slučaju komplikovano. I ja imam nešto
što je malo prodrmalo stvari.”
„Zar nije trebalo da uzmeš neke slobodne dane, Rose? Uostalom, subota
je.”
„Vrlo zabavno, gospodine Merk. A šta je onda s vama? Dakle, sada sam
pregledala ceo Bjarkeov kompjuter, i to je bilo zanimljivo iskustvo, mogu da
vam kažem. Četrdeset pet posto memorije zauzimaju razne kompjuterske
igrice. Neke su izuzetno stare, tako da verujem da ih godinama nije igrao.”
„Koliko je kompjuter star?”
„Koristi vindous 95, što je izgleda savremenije u odnosu na stariju verziju,
tako da možeš i sam da shvatiš.”
Majko mila! Čudo što mašina nije odavno donirana nekom afričkom selu.
„Pedeset dva posto zauzimaju slike, dva posto spam pošta, a tu je i jedan
tekstualni fajl. Pesma, zapravo.”
„Pesma?”
„Da, on je napisao pesmu. Naslov je stvarno vrlo jasan: Za Franka. Tekst
se nalazio među nekim programskim fajlovima igrice Zvezdane staze iz 1995,
tako da ga nije bilo lako pronaći.”
Zaboga, ona je stvarno bila temeljna.
Zatim je naglas pročitala pesmu, i bez obzira na to koliko ona bila
napisana nevešto i bez talenta, značenje je bilo nemoguće prevideti. Radilo se
o odbačenoj ljubavi i ogromnom besu. Besu što je Frank srušio njihov svet.
Besu što je Bjarkeova porodica uništena Frankovim odlukama. Besu što
Frank uopšte postoji.
„Dakle, Bjarke je oduvek znao za Franka i Alberte. Samo što jednostavno
to nije hteo da kaže svom ocu. Zašto?” Karl je odmahnuo glavom; ovo se
jednostavno nije uklapalo. „Ne. Sada sam potpuno zbunjen.”
„Samo polako, Šerloče. Ako mi dozvoliš”, prekinula ga je Rose. „Kao
prvo, hoću nešto da kažem. Ako se ikada pojavi slučaj u kome će neko morati
da bulji u gole muškarce koji na sebi nemaju ništa osim ružnih kožnih kapa i
opasača sa nitnama u vrlo kompromitujućim položajima, to sledeći put neću
biti ja. Pregledala sam više od pet hiljada - pet hiljada - fotografija tih gadosti
pre nego što sam našla jednu koja daje smisao ovom slučaju. To ne bi mogao
da izmisliš! I mislim da bi trebalo da kažemo policiji na Bornholmu da sledeći
put, kada odnesu kompjuter na pregled, treba dobro da pregledaju sve, baš
kao što sam ja uradila.”
Ona se žalila, ali zar nisu muškarci u koži bili upravo njen fazon?
„Pogledajte MMS koji vam šaljem - odmah!”
Sačekali su trenutak dok im pištanje telefona nije reklo da je poruka stigla.
Karl je zadrhtao.
Bila je to fotografija napravljena lepog snežnog dana, negde u vreme
Božića, na mestu gde su mladi izviđači prodavali božićne jelke. Cena je bila
razumna, dvadeset kruna po metru visine, ali to je bila jedina razuma stvar u
vezi sa fotografijom.
Asad je stajao pored njega, jednostavno zapanjen.
„Halo, jeste li tu?”
„Da, Rose, tu smo”, rekao je on automatski. „I u pravu si. To je
zapanjujuća fotografija. Dobro urađeno. I te kako si zaslužila pravo da se
ostatak dana odmaraš.”
Ponovo je pogledao fotografiju. Bio je zaista šokiran. Stajao je tu,
primoran da u deliću sekunde shvati da su svi tragovi koje su pratili bili
pogrešni: revnosna potraga za imaginarnom daskom zbog glupog malog ivera
koji je Habersot našao, potraga za folksvagen kombijem, a da se i ne pominju
sva sredstva koja su upotrebili da podvuku svoje sumnje koje su ukazivale na
Franka zvanog Atu, i dani istraživanja i razgovora koji su ih često navodili u
pogrešnom pravcu. Sve je to od početka bilo uzaludno, a ovo je bio dokaz za
to.
Na fotografiji se video Bjarke, sa širokim osmehom na licu, u svojoj
izviđačkoj uniformi. Kapu je navukao nisko na čelo, i imao je uprtač preko
ramena, a u pojasu nož ukrašen raznim malim štitovima. Bio je gord kao
paun: ponosan na svoj čin pomoćnika vođe izviđača, na svoj mali
preduzetnički poduhvat, od koga su sredstva verovatno išla u dobrotvorne
svrhe, i ponosan na terenac na koji se naslanjao. A izgledao je podjednako
zadovoljno idejom da je verovatno sve sam smislio. Jer je na terenac namestio
tablu, a na tabli je velikim belim slovima pisalo:
VELIKA BOŽIĆNA RASPRODAJA JELKI
MLADIH IZVIĐAČA - SREĆAN BOŽIĆ
Ovo je bilo šokantno. Došli su na Bornholm da zaštite June Habersot od
Franka, a u stvari je trebalo da bude obrnuto.
„O čemu razmišljate?”, upitala je Rose.
„Razmišljamo da bi nam ova fotografija dobro poslužila ranije. I Rose, to
je ista stara tojota kojom je June Habersot pobegla pre dvadeset minuta, i koja
sada leži prevrnuta na bok na livadi pedeset metara ispod nas. Dođavola!”
„Rekao si da smo mi mogli da upotrebimo ovu fotografiju ranije?”
„Zar ne misliš da je Habersot mogao da je upotrebi? Ili, da se drugačije
izrazim: da li stvarno misliš da on nije znao da je njegov sin imao tu tablu na
kolima?”
„On je bio policajac, Rose. Žrtvovao je sedamnaest godina života za ovaj
slučaj. Naravno da nije znao.”
 „Slušaj moju teoriju. Habersot je godinama sumnjao u svog rođenog sina.
Tako ja mislim, i zbog toga je tako uporno radio na slučaju. Imao je sumnje, i
hteo je da ih otkloni po svaku cenu. Zar ne bi najzgodnije bilo da usmeri prst
sumnje na osobu koju je najviše mrzeo? Ljubavnika svoje žene. Šta kažeš na
to?”
„Zašto je onda nas uključio u slučaj? Sve bi bilo zaboravljeno sa njegovim
samoubistvom.”
„Prepustio je prljav posao nama, nadajući se da ćemo ga mi dovesti do
kraja. Habersot je naleteo na zid, ali možda smo mi mogli da nađemo Franka,
a ako ne, ili ako otkrijemo stvarnu podlogu slučaja, onda bismo mi bili ti koji
moraju da obave težak posao hapšenja njegovog sina. To je bila Habersotova
dilema. Hteo je da zaštiti momka, ali je na kraju shvatio da je grešio. Bjarke je
bio kriv. Zbog toga je odlučio da se povuče.”
„To je samo hipoteza, Rose. Dobro utemeljena i razumna, ali ipak
hipoteza. Ako si ti u pravu, grozno ću se osećati. Nekoliko ljudi je poginulo
tokom ovih događaja. Ne zaboravi na to, Rose.”
„Takav je život”, rekla je ona, i odmah se ispravila. „Htela sam da kažem -
takva je smrt, naravno.”
Asad je podigao ruku u znak upozorenja, gledajući preko ramena.
„Sjajno obavljeno Rose, mnogo ti hvala. Za sada ćemo ostati na ovome, u
redu? Baterija samo što se nije ispraznila.”
„Muškarci! Zar nikada ne mogu da se pobrinu…”, bilo je sve što je uspela
da kaže pre nego što je Karl prekinuo vezu.
Asad je podigao obe ruke, pokazujući prema nekoliko stepenika na steni
koji su davno vodili do drugog nivoa, ali se on srušio pre mnogo godina.
Sada je i Karl to čuo.
„Idem samo da mokrim”, rekao je Asad glasno, na prstima idući desno
dok je pokazivao Karlu da krene levo.
Zatim su iskočili u isto vreme.
Tu, na kamenom zidu, June Habersot ležala je na postelji od trave,
otprilike metar ispod njih. Istog trenutka kada ih je videla, zamahnula je na
njih debelom granom, i pogodila je Asada u osakaćenu ruku. Njegov vrisak
izmešao se sa njenim i bio je toliko jak da ju je naterao da ispusti granu,
povlačeći se do ugla zida.
Kipteći od besa, Karl se bacio na nju, povukao je i savio joj ruke iza leđa
da joj stavi lisice.
 Odmah je vrisnula od bola i Karl je shvatio da je povređena. Levo rame
joj je mlitavo visilo, a nekoliko prstiju na levoj ruci bilo je iščašeno i štrcalo
je.
„Jesi li dobro, Asade?”
On se držao za ruku, ali je potvrdno klimnuo glavom.
„Onda pozovi kola hitne pomoći za nju”, rekao je Karl.
Pažljivo ju je poveo do stola za piknik, rukama je usmeravajući da sedne.
Ona je dosta izgubila na težini od prvog puta kad su se sreli pre skoro tri
nedelje. Oči su joj izgledale krupne na upalom licu, a ruke su joj bile kao kod
deteta.
„Čula sam sve što je veštica rekla preko telefona”, rekla je posle minut
ćutanja. „I ona je potpuno pogrešila.”
Karl je glavom dao znak Asadu. On je već uključio snimanje glasa na
svom telefonu.
„Sada imaš šansu da nam kažeš kako je bilo, June. Ako ne želiš da te
prekidamo, nećemo.”
Ona je sklopila oči, verovatno da odagna bol. „Bilo mi je drago što ste
jurili Franka ili Atua, ili kako god ga zvali, nazad do ostrva. Za mene je bio
poklon što ga odjednom vidim kako stoji tamo. Zar ne shvatate to?” Pokušala
je da se nasmeje, ali je bol u ramenu sprečio u tome.
Otvorila je oči i zagledala se u Karla. „Htela sam da se ubijem. Bjarke i ja
smo se previše udaljili tokom godina, a sve je to bila moja krivica. Posle
Bjarkeove smrti, ostao mi je samo osećaj krivice, preveliki da bih ga mogla
podneti.”
„Krivice zbog čega, June?”
„Zbog toga što sam dopustila Franku da ima toliki uticaj na moju
porodicu. Da uništi moj život i živote svih nas. Bjarke više nije mogao da se
nosi sa tim. Ne nakon što je njegov otac odustao.”
„Tvoj sin je izvršio samoubistvo zbog toga što je bio ljubomoran na
Alberte i što ju je ubio. Videli smo auto i grtalicu za sneg. Šta tu još ima da se
kaže?”
„Da nije Bjarke ubio Alberte. Bila sam to ja.”
„Ne verujem ti. Ti preuzimaš krivicu umesto svog sina”, rekao je Asad.
„Ne!” Udarila je šakom po stolu uprkos bolu. Zatim je dugo sedela ćutke,
gledajući preko brda i šume na drugu stranu jezera.
 Kada stigneš do tačke kada se optuženi otvorio samo da bi se opet
zatvorio, strpljenje je jedino što će pomoći da ponovo počne da govori Karl je
često tako sedeo satima, a upravo sada nije moglo da se uradi ništa drugo.
Asad je ovo takođe razumeo.
Posle nekoliko minuta, okrenula je glavu prema njemu i pogledala ga u
oči. Kao da ga je pogledom preklinjala da postavi pitanje.
Karl je na trenutak razmislio. Pitanje je moralo da bude ono pravo, ili će
se ona zauvek zatvoriti.
„U redu, June, ja ti verujem, a znam da ti veruje i Asad. Ispričaj nam sve
od početka, i na svoj način.”
Uzdahnula je, i plakala nekoliko trenutaka gledajući naniže u sto dok je
počinjala da govori.
„Zaljubila sam se u Franka i mislila sam da ćemo ostati zajedno. Sastajali
smo se tamo gde ste me našli, i vodili smo ljubav u travi. Moj muž Kristijan
nije umeo ono što je umeo Frank, pa sam se strastveno zaljubila u njega.”
Stegnula je usne.
„Viđali smo se nekoliko meseci.”
Karl je shvatio da je to moralo da bude u isto vreme kada se Frank viđao
sa Inge Dalbi.
„A onda je raskinuo sa mnom, uprkos svim obećanjima, kojih je bilo
mnogo. Zašto bih inače varala muža, sa kojim sam imala sina i sa kojim sam
živela? Zašto?”
Obojica su slegnuli ramenima. Da, zašto?
„Obećao mi je da ću imati novi život, da ću otići sa ostrva, i da razlika u
godinama nije bitna. Ali je lagao, svinja.”
Podigla je glavu. Ogorčenost je bila jasno vidljiva.
„Vrlo dobro sam znala da je našao mlađu ženu. Mogla sam da namirišem
jeftini kurvinski parfem. Smrdeo je na njega kada je došao da me otkači, i
kada razmislim o tome, to sam primetila i nekoliko puta ranije. Shvatila sam
da se viđao sa njom u isto vreme kad i sa mnom - to je bilo najgore.” Frknula
je kroz nos. „Zbog toga sam ga pratila da vidim šta smera. Bože moj, to dvoje
golupčića mislili su da su jako lukavi! Videla sam kako održavaju kontakt.
Ostavljali su jedno drugom poruke pored stene ispred škole. Frank i ja smo
radili to isto, samo što smo mi poruke ostavljali na mestu gde smo vodili
ljubav.”
Dakle, tamo su Alberte i Frank ostavljali poruke. Pored velikog kamena
pored kog su oni prošli bar deset puta. Vrlo ironično.
„Samo jednom, otišla sam da nađem Franka u komuni u Eleneu, gde mi je
otvoreno rekao da je zaljubljen u Alberte i da je vodi sa sobom nazad u
Kopenhagen. Mrzela sam ga zbog toga, ali podjednako sam mrzela i nju.”
Na trenutak je sedela premišljajući o svojim rečima. Bilo je lako videti
kako se priseća te mržnje sa punom snagom.
„Htela sam da uklonim Alberte iz njegovog života pre nego što se to desi.
Morala je da bude osakaćena, a njen savršen izgled uništen. Jednostavno je
morala da bude sklonjena s puta. Možda bi me onda Frank ponovo primio
sebi. Stvarno sam verovala u to, dugo vremena kasnije. Godinama sam ga
čekala da se vrati, što je bilo ludo i naivno. Od tada, jednostavno nisam htela
da čujem za njega. Ni od svog bivšeg muža, ni od svoje sestre, ni od vas.
Frank je bio jednostavno izbrisan iz mog života.”
Karl je u sebi pomislio da je na kraju ionako platio za to kada se ponovo
pojavio.
„Pozajmila sam auto svog sina - onaj što leži dole u jarku - dok je on bio
na poslu u radionici u Akikerbiju. Uvek ga je ostavljao ispred kuće moje
sestre jer je tamo ručao svakog dana. To je zapravo bilo vrlo simpatično.”
Na trenutak se osmehivala.
„Kako bih se pobrinula da udarac ne ostavi trag na autu, uzela sam
grtalicu za sneg koju je on sam napravio, i koja je bila ostavljena u garaži
naše kuće u Listedu. Ubacila sam je u prtljažnik svojih kola i odvezla se do
Jernbanegadea, gde sam je zakačila na branik tojote, za koji je upravo i
konstruisana.”
„Izvini što ću baš sada nešto da kažem, June, ali moram da znam. Kako si
znala da će se Alberte sastati sa Frankom tamo ispod drveta tog jutra?”
Ona se osmehnula, kao da se sprema da preda svoj diplomski rad. Možda
je i bilo tako.
„Ostavila sam poruku ispod stene vrlo rano ujutru pre nego što sam se
odvezla do Akikerbija. Mogla sam potpuno verodostojno da imitiram Frankov
rukopis. Bio je vrlo jednostavan.”
„Da, ali kako si mogla znati da će ona videti poruku tako rano ujutru?”
„Izlazila je rano svakog jutra pre nego što ostali ustanu, čak i ako nije bilo
ničega pored stene. Bila je samo glupa mlada devojka. To je za nju bila igra.”
„I Alberte je bila toliko glupa da je jednostavno dopustila da bude
pregažena, da li to govoriš?”
 Ponovo se pojavio onaj osmeh. „Ne, stajala je pored puta, a ja sam se
pravila kao da ću proći pored nje. Ona se osmehnula nekome ko vozi grtalicu
za sneg sa takvim natpisom kada nije ni bilo snega, a ostalo je više od mesec
dana do Božića. Ali uskoro je prestala da se smeši kada sam trznula volan i
naletela na nju. Prvo na nju, a onda na bicikl.”
„I niko te nije video osim nje?”
„Bilo je rano jutro. Mi ovde na Bomholmu smo opušteni i ne ustajemo
tako rano.”
„Onda si se odvezla nazad u Akikerbi i parkirala Bjarkeov auto ispred
Karinine kuće gde je bio parkiran i ranije? Razgovarali smo sa njom u
staračkom domu, ali nije mogla da nam pomogne.”
„Da, tako je. Ali Karin me je videla kako vraćam grtalicu za sneg nazad u
svoj prtljažnik. Godinama je pretila da će me prijaviti, tako da nisam ja bila ta
koja se naljutila na nju, kao što ona uvek kaže. Ona je bila ta koja je bila ljuta
na mene.
Posle sam se odvezla u Listed i vratila grtalicu na mesto. Sutradan sam
saznala da je Karin rekla Bjarkeu da sam uzimala auto i da me je videla sa
grtalicom. Do tada je već počela potraga za Alberte.
„Sve troje smo sedeli za trpezarijskim stolom te večeri kada nam je
Kristijan rekao da je našao Alberte na drvetu, i da je to ostavilo užasan utisak
na njega. Mogla sam da primetim da je Bjarke sve shvatio. Bilo je
jednostavno grozno. Moj Bjarke nije bio glup, nažalost, moglo bi sada da se
kaže. I mrzeo me je zbog toga, ali me nikada nije izdao. Nikada nije rekao
svom ocu. Umesto mene, izdao je njega. Zbog toga nije mogao da živi pod
istim krovom sa ocem kada sam se ja iselila nekoliko meseci kasnije. Neko
vreme živeo je sa Karin i sa mnom u Akikerbiju, ali onda je našao svoj stan.”
„Da li ste ikada pričali o tome?”
Odmahnula je glavom i obrisala suzu sa vrha nosa.
„Ne, nismo mnogo razgovarali. On se udaljio od mene i zbog svoje
seksualnosti. To je za mene bilo previše nastrano.”
„Bilo ti je teško da to prihvatiš?”
Klimnula je glavom.
„A onda si bacila jedan od njegovih časopisa dole u njegov grob, da
pokažeš da si sada to prihvatila, posle sveg ovog vremena?”
Ponovo je klimnula. „Bilo je toliko toga što se isprečilo između Bjarkea i
mene. To je moralo tamo da se zaustavi. Sve je moralo tamo da se zaustavi.”
 „Dakle, vrlo dobro si znala zašto je napisao da se izvinjava svom ocu, a ne
tebi?”
Ćutke je potvrdila, trljajući nadlanicu povređenim prstima, i na trenutak
stežući usne pre nego što je progovorila.
„A kako bi ti mogao da živiš da je tvoj otac izvršio samoubistvo zbog
slučaja koji si mogao da rešiš za njega? Mislim da je njegovo izvinjenje bilo
način da zamoli za oproštaj”, rekla je dok su joj suze polako klizile niz
obraze, ostavljajući tamne tragove na sasušenom stolu.
„Misliš li da je tvoj bivši muž sumnjičio Bjarkea, kao što je Rose maločas
pretpostavila?”
Odmahnula je glavom. „Ne, bio je previše glup za to. Ta Rose…”
Sve troje su istovremeno čuli zvuk: glasne zavijajuće tonove koji su preko
krošnji drveća dopirali do njih. Prvo jedan, a zatim i drugi. Polako ali
postojano dobijali su na snazi i gubili na visini tonaliteta, pre nego što su se
najzad spojili. Pomoć je bila na putu.
„Čuju se dve sirene”, rekla je ona. Izgledala je zbunjeno. „Da li dolaze i
policijska kola?”
„Da, pretpostavljam. Uglavnom dođu kada se dese ovakve stvari.”
Njene krupne oči kao da su se smanjile. „Koliko ću da dobijem?” upitala
je.
„Mislim da sada ne bi trebalo da brineš o tome, June”, pokušao je Karl da
je umiri.
„Koliko godina?”, upitala je sada Asada, direktno.
„Verovatno od deset do maksimalne, po mom mišljenju. Maksimalna je
obično četrnaest godina”, rekao je on bez uvijanja.
„Hvala. Sada znam. Tada ću imati sedamdeset šest, ako još budem živa.
Ne verujem da imam volje za to.”
„Mnogim ljudima kazna bude skraćena zbog dobrog ponašanja”, rekao je
Karl da ublaži vest, dok su sirene terale ptice da odlete sa drveća sa zapadne
strane.
„Volela bih da imam reku po kojoj bih mogla da se klizam. Ali ovde ne
pada sneg, i sve ostaje prilično zeleno…
Sećate li se toga? Citirala sam tu pesmu u Jernbanegadeu prvi put kada ste
došli tamo. To je iz pesme Džoni Mičel. Da li ste to znali?”
Nakratko se osmehnula, sama za sebe. „Frank me je tome naučio. On me
je naučio da se sanjarenjem prenesem na drugo mesto na kome bih radije bila.
To znači da više nisi srećan tu gde si. On me je i tome naučio. Znate li na šta
mislim?”
Obojica su vrlo polako klimnuli glavom. Sirene su sada bile blizu
parkirališta. Za trenutak, ona će biti u kolima hitne pomoći sa policijskom
pratnjom. Naravno da je na kraju pomislila na tu pesmu.
Ustala je tako naglo da ih je uhvatila nespremne. Potrčala je četiri koraka
prema otvoru u zidu, strčala četiri stepenice niže, a onda se bacila preko zida
u ništavilo.
Oni su jurnuli napred, istovremeno stigavši do spoljašnjeg zida.
Duboko ispod videli su unakaženo telo. Silovito je udarila u litice i
verovatno poginula na mestu pre nego što je skliznula do poslednje ivice na
steni, i sada je visila sa drveta licem nadole.
Baš kao Alberte sedamnaest godina ranije.
 EPILOG

Stajali su nekoliko minuta pogledom prateći bleštava plava svetla dok nisu
nestala u okeanu zelene trave.
Karl je pregledao Asadov kao kreda beo zavoj. Bio je čvrsto i bezbedno
vezan.
„Šta ti je rekao doktor, Asade?”
„Pokazao sam mu da mogu da savijem palac, a onda mi je on dao
injekciju antibiotika.”
„I?”
„Mogao sam da ga savijem, Karle. Šta još ima da se kaže?”
Karl je klimnuo glavom. Za nekoliko sati Asad će sedeti u avionu na
redovnom letu do aerodroma Kastrup u Kopenhagenu, a odeljenje za
opekotine u bolnici Hvidovre bilo je udaljeno samo petnaest minuta vožnje
odatle. Na kraju je ubedio Asada da ode tamo.
„Da li smo se dogovorili šta ćemo sada da radimo?”
„Da, vozimo se u Listed.”
Jedva da su prešli i pola puta do tamo kada se oglasio Asadov telefon, i on
je uključio spikerfon. Osoba sa druge strane linije predstavila se kao Ela
Person, policijska sekretarica iz Kalmara, i rekla je da zove u ime
kriminalističkog inspektora Fransa Sundstrema.
„Otkrili smo ko je poslao policiju i hitnu pomoć u Akademiju za upijanje
prirode na Elandu”, rekla je. „Posle ponovnog slušanja snimka iz
dispečerskog centra hitne službe, ispostavilo se da je to bio glas šefa centra,
Atua Abanšamaša Dumuzija. Takođe imamo razloga da verujemo i da je on
bio taj koji vas je oslobodio. Svakako se nije javio niko drugi spreman da
preuzme zasluge za to. Kriminalistički inspektor Sundstrem mislio je da će
vas to zanimati. Mislio je da će to pokazati postupke Atua Abanšamaša
Dumuzija u nešto drugačijem svetlu. Samo je hteo da to znate pre nego što ga
uhapsite.”
Karl je pogledao pejzaž po kome je isti taj Frank Brenan lutao pre mnogo
godina. I dok je razmišljao o tome, Asad je odgovorio policijskoj sekretarici
da može da prijavi da je Atu Abanšamaš Dumuzi preminuo i da će verovatno
dobiti izveštaj o tome od lokalne policije na Bornholmu.
Proveli su ostatak putovanja ćuteći. Trebalo je vremena da se prihvati ova
informacija.

Oko kuće Kristijana Habersota u Listedu širila se neka atmosfera koje ranije
nije bilo. Kuća je odjednom utonula u prošlost. Imanje pokojnika, izgrađeno
po „uradi sam” modelu, bilo je spomenik propalog života jednog čoveka. I
dalje je tu bilo tajni, razume se, ali misterija je nestala.
Pogledali su u prozore i videli koliko je efikasan bio Rosin trud. Osim
nešto materijala za pakovanje i nameštaja koji je korišćen za police, nije
preostalo ništa što bi ikoga podsećalo da je ovde bio sakupljen kompletan
manifest jednog zločina.
Pogledali su prema dvostrukim vratima garaže i primetili da su vlasti
stavile katanac na njih.
„Da li da sačekamo bravara da uđemo kroz kuću do garaže, ili da ih
jednostavno otvorim?” upitao je Asad.
Karl je hteo da pita kako namerava to da uradi, ali pre nego što je uspeo u
tome, Asad je gurnuo zdravu ruku između krila vrata i trznuo ih. Katanac je i
dalje bio na svom mestu, ali okvir vrata više nije, tako da su se vrata otvorila,
otkrivajući tamu na koju su njihove oči morale da se priviknu.
Prizor je bio isti kao pre: automobilske gume, stare igračke za vodu na
naduvavanje, limenke sa bojom na policama i poluprazne kartonske kutije.
Zabacili su glave unazad gledajući u grede na kojima su bile jedrilica,
skije i skijaški štapovi.
Vratili su se do ulaza, pokušavajući da nađu bolji ugao da vide šta bi
moglo da se nalazi među gomilom stvari. A kada nisu uspeli da vide ništa
novo, izašli su iz garaže i baš tu, pod vrlo neobičnim uglom, nalazilo se nešto
položeno na ceradu na krovu i gurnuto prema zadnjem zidu.
„Nećemo moći da se popnemo gore bez merdevina, Karle”, rekao je Asad.
„Hajde, postaviću ti oslonac za nogu svojim rukama.”
Obuhvatio je šakama Asadovu cipelu i gurnuo ga uvis. Bilo je
neverovatno kako je Pirjo, onako sitna kao što je bila, uspela da ga pomeri.
Bio je dovoljno težak da ti polomi kičmu.
„Da”, bilo je sve što je rekao kada je stigao gore.
 „Šta da?”
„Ovde je grtalica za sneg. Široka otprilike metar i po, sa belim velikim
slovima na njoj. Ne mogu da vidim šta piše, ali to već znamo.”
Karl je odmahnuo glavom. Koliko je ovo samo bilo apsurdno. Da su samo
onda imali merdevine, potraga za Frankom završila bi se ovde.
„Fotografiši je. Uključi blic”, zagunđao je Karl. Nije mu više bilo naročito
prijatno da ovako stoji.
Video se blesak i Karl se spremio da savije kolena i pomogne svom
prijatelju da se vrati na zemlju.
„Samo trenutak, Karle”, rekao je on. „Nešto je okačeno na zid iza lopate
za grtanje snega. Gurni me još malo gore.”
Karl se napregnuo. Bila je to ona vrsta manevra koji ume da krene
naopako, pa je skupio snagu i gurnuo ga što je više mogao.
„Da!”, viknuo je Asad odozgo. „Sada možeš da me spustiš.”
„Šta je to?”, upitao je Karl ispravljajući leđa.
Asad mu je dodao predmet. Bila je to blistavobela koverta. Na njoj nije
bilo prljavštine, ni prašine, ni paukovih mreža. Bila je netaknuta i
nekorišćena, kao da je upravo izvađena iz fioke.
Za istražitelje, bilo je napisano na prednjoj strani Habersotovim
prepoznatljivim rukopisom.
Oni pogledaše jedan u drugog.
„Otvori je”, rekao je Asad, i Karl je tako i uradio.
Bio je to list papira ispisan rukom, koji je bio korišćen i ranije jer je na
poleđini bilo nešto odštampano.
Na vrhu je ponovo pisalo Za istražitelje, a na dnu je bio Habersotov
potpis. „Pročitaj naglas, Karle. Ne mogu da čitam njegov trakopis.”
„Švrakopis, Asade, ali nije bitno!”
Pročitao je:
Sve ste shvatili, znači, i zadatak je obavljen.
Moja sumnja u Bjarkea narasla je kada sam neko vreme posle
Albertine smrti našao ovu stvar, koju je Bjarke izgleda koristio kada
je prodavao božićne jelke. Pomislio sam da se sećam kako je radio
na nečemu takvom i našao sam to ovde dok je celo ostrvo tragalo za
tom stvari.
 Ali iako je dosta toga ukazivalo na mog sina, gajio sam jaku
sumnju i u ljubavnika moje bivše žene. Da, vrh dobro sam znao za
njihovu vezu. Moja mreža poznanstava na ostrvu govori mnogim
ustima, i kroz nju sam takođe došao do čvrstih pokazatelja da je
čovek sa folksvagen kombijem bio isti onaj koji se sastajao sa
Alberte.
Onda sam na mestu zločina našao iver drveta, i još nekoliko
drugih stvari koje su mi dale nadu da sam pogrešio u vezi sa
Bjarkeom. Želja za osvetom i urođeni poriv za zaštitom, nažalost,
idu jedno uz drugo. A nisam mogao da otkrijem Bjarkeov motiv za
tako nešto. Zašto bi on ubio potpuno nepoznatu devojku? To nije
imalo nikakvog smisla. Znao sam da nije zainteresovan za suprotni
pol. To je bila tema o kojoj smo June i ja mnogo raspravljali. Njoj
je bilo zaista teško da to prihvati. Ali mislim da mi u policiji imamo
šira moralna shvatanja nego mnogi drugi.
Zato je moje istraživanje ukazivalo na čoveka u folksvagenu. I
tako se i nastavilo, dok nisam našao ključni dokaz da, uprkos
svemu, Bjarke jeste imao jak motiv.
Otkrio sam to jednog dana kada sam, pre mesec dana, iskoristio
Bjarkeovu staru sobu za odlaganje mog istražnog materijala i
našao ovo u kutiji sa starim kompjuterskim igricama.
To je ono što možete da vidite kada okrenete papir.
Karl je okrenuo list.
Bile su to odštampane prečice do igre Zvezdane staze, sa olovkom
napisanim beleškama, a na dnu je vrlo sitnim slovima bilo napisano:
ZA FRANKA
Bila je to pesma koju je Bjarke napisao u vezi sa svojom opčinjenošću tim
čovekom. Znali su šta tu piše.
„Pročitaj ostatak onoga što je Habersot napisao, Karle”, rekao je Asad.
Tek kada sam našao ovu pesmu, zaista sam sve razumeo. Bjarke je
bio zaljubljen u istog čoveka kao i moja žena. I on je ubio Alberte
jer je bio odbačen da bi se napravilo mesta za tu mladu devojku.
Bjarke je ovo sigurno napisao kada je već prošlo prilično mnogo
vremena. Verovatno baš pre nego što će se iseliti odavde. Sada mi je
sve jasno i logično, i to mi slama srce.
Najiskrenije se izvinjavam što sam bio toliko uporan u svojoj
odlučnosti da svalim zločin na pleća nevinog čoveka, kada je sve
 vreme moj sin bio taj koji je učinio to strašno nedelo.
Sada ostavljam njegovu sudbinu u vašim rukama. Ne mogu u sebi
pronaći snagu da krenem na svog sina. Zato se to ovde završava.
Kristijan Habersot, 29. april 2014.
Dugo su stajali ne izgovorivši ni reči.
Mislili su isto.
„On je ovo napisao dan pre nego što je pozvao tebe, Karle”, najzad je
rekao Asad.
Karl je klimnuo glavom.
„Pre toga je već bio doneo odluku da se ubije.”
„Da. Naravno da je to mala uteha, s obzirom na sve ostalo.” Karl je
odmahnuo glavom. „Da smo samo videli to pismo malo ranije. Rose je bila u
pravu. Habersot je znao da je njegov sin umešan, na jedan ili drugi način.”
„Da, ali ne i da je njegova žena bila ta koja je to uradila. Nikada to ne
bismo otkrili da nismo istraživali na ovaj način na koji jesmo, Karle. June
Habersot bi to odnela sa sobom u grob.”
On je klimnuo glavom. „Treba da nazovemo Rose i kažemo joj da je bila
u pravu u vezi sa Habersotom, i da je June Habersot sve priznala.”
Asad je podigao svoj zdravi palac, izabrao Rosin broj u imeniku i uključio
spikerfon.
Prošlo je nešto vremena pre nego što se neko javio. Njih dvojica su
upravo hteli da odustanu.
„Ovo je Rosin telefon, razgovarate sa Irsom”, rekao je neki glas. To
svakako nije bila Rose.
„Ovaj, jesi li to ti, Rose?”, upitao je Karl. Da li je počela da glumi drugu
osobu?
„Ne. Rekla sam da je ovde Irsa. Ja sam Rosina sestra. Sa kim
razgovaram?”
Karl je i dalje bio nesiguran, ali ako ona hoće da se igra, onda nek joj
bude.
„Karl. Zamenik policijskog nadzornika, Karl Merk, Rosin šef, ako mogu
tako da se izrazim.”
„Oh.” To je zvučalo kao da je ovo loša vest. „Pokušala sam da vas
pozovem, Karle Merk, ali vaš telefon nije bio dostupan.”
 „Izvinjavam se, baterija se ispraznila. Šta…”
„Rose nije dobro”, prekinula ga je ona. Zvučala je zabrinuto. „Došla sam
pre sat vremena. Rose i ja nalazimo se jednom nedeljno, subotom, da
popijemo šolju čaja, znate, i našla sam je u spavaćoj sobi. Uopšte me nije
prepoznala. Stalno je govorila da je uradila ono što je morala i da sada samo
želi da izađe iz svega toga.”
„Iz svega toga?”
„Da, posekla se po članku makazama. Takođe je tvrdila da je ona Viki,
naša treća sestra. Rekla je da su je hipnozom ubedili da je Rose, ali da ona
nije želela da bude Rose jer je Rose loša devojka. I da je hipnoza otišla
preduboko. Rekla je da joj je hipnotizer rekao kako ne može da joj pomogne
jer je ona čaša koja je već prepunjena.”
„To je strašno.” Karl je pogledao Asada, koji je odmahivao glavom.
Ovo nije moglo da bude istina.
„Primljena je u bolnicu Nordvang, tako da ne bi trebalo da očekujete da
ćete je uskoro čuti. Ako ikada ponovo izađe.”
Asadova ideja bila je da se odvezu u Akikerbi i naruče cveće za Rose i
pošalju ga preko firme Floragram. Istovremeno su mogli da kupe buket da ga
polože pored Albertinog drveta.
„Svestan si da ne možemo da odemo do drveta istim putem kojim je išla
June Habersot?”, rekao je Asad kada su završili šta su imali u gradu.
„Da, potpuno sam svestan toga”, odgovorio je Karl. „Ali ovog puta se
nećemo voziti baš isto kao prošli put. U redu? Ne verujem ni da je ovaj auto
spreman za to.”
Asad mu se zahvalno osmehnuo.

Dugo su stajali gledajući grane i stablo i mali buket cveća ispod njega. Prvi
put kada su stajali ispred ovog drveta, jedva da je bilo olistalo. Sada je drveće
već bilo tamnozeleno.
„Nadam se da će njeni roditelji najzad moći da pronađu malo mira”, rekao
je Karl.
Asad nije komentarisao. Verovatno je sumnjao u to.
Na trenutak su pognuli glave u znak poštovanja prema previše lepoj i
naivnoj mladoj ženi koja nikada nije imala život o kome je sanjala. A onda su
se odvezli.
 Razgovarali su o Rose i onome što bi mogli da urade za nju, kada im se
odjednom sa desne strane pojavila Narodna srednja škola.
„Zaustavi auto, Karle”, rekao je Asad kada su stigli do nje.
Iskočio je iz kola i prešao put do stene na kojoj je bilo uklesano ime škole.
„Hoćeš li mi pomoći?” doviknuo je nakon što je odgurnuo nekoliko
kamenova ispod dna stene.
Karl je upravo stigao do njega kada je Asad otkotrljao u stranu jedan
tamni kamen koji je pokrivao malu rupu.
„Evo ga!”, rekao je trijumfalno. „Ovo je mesto gde su razmenjivali
poruke, Karle. I gde je June Habersot ostavila svoju lažnu poruku.”
Karl je klimnuo glavom i sagnuo se. Bilo je to pre sedamnaest godina, a
mala rupa je ipak i dalje postojala. Zagrebao je po zemlji u rupi. Bilo je čudno
pomisliti tako nešto.
A onda je vrhom prsta dodirnuo nešto glatko. Da li je to bila plastika, ili
samo mali kamen? Izvadio je olovku iz džepa na grudima i zabio je u zemlju,
pa otkopao predmet. Bila je to providna plastična kesica kakva se koristi za
čuvanje markica ili recepata. Plastika je sasvim potamnela posle tolikih
godina u zemlji. Čudno je bilo što nije bila dublje zatrpana.
„Nešto je unutra”, rekao je Asad.
Bio je u pravu. Karl je pažljivo otvorio kesicu i izvadio parče presavijenog
papira. Bio je u solidnom stanju, iako je papir požuteo od vlage.
Karl je razmotao papir i držao ga tako da obojica mogu da čitaju.
Draga Alberte, počinjala je poruka.
Zaboravi šta sam rekao juče. Stvarno želim da te ponovo vidim kada se
vratiš na Seland posle škole. Moj broj u komuni je 439032—
Dva poslednja broja više nije bilo moguće pročitati. Ali ono što je bilo
napisano ispod bilo je sasvim jasno.
Do sledećeg viđenja. Bezgranično te volim.
Frank
Asad i Karl su se pogledali. Mora da je Frank ostavio poruku istog onog
jutra kada se Alberte odvezla na biciklu da dočeka svoju strašnu sudbinu.
Asad se držao za povređenu ruku dok je Karl položio šaku sebi na vrat.
Da je ostavio svoju ljubavnu izjavu samo nekoliko minuta ranije, ništa od
ovoga nikada se ne bi dogodilo.
Karl je uzdahnuo, ali je osetio blago tapšanje po ramenu.
Pogledao je u dva bistra smeđa oka, uokvirena borama od smeha.
Bar su bili zajedno u ovom groznom saznanju.
 ZAHVALNICE

Hvala mojoj supruzi i srodnoj duži, Hane, za beskrajno ohrabrivanje u toku

dugog procesa pisanja projekta Sektor Q. Hvala Hening Kure za uredničke
savete, istraživanje o kultovima sunca i sjajnim idejama. Hvala Elizabet
Ahlefelt-Laurvig za istraživanje i mnoštvo informacija. Takođe hvala Ediju
Kiranu, Hane Petersen, Mihi Smalstigu i Karlu Andersenu za pažljivo i
kompetentno čitanje, a naročito mojoj urednici Ane K. Andersen za našu
sjajnu saradnju.
Hvala Lene Jul i Šarlote Vajs iz Politiken forlaga za veliko strpljenje.
Hvala Hele Skov Vaher za obaveštavanje čitalaca o razvoju projekta.
Zahvaljujem za smeštaj za vreme procesa pisanja Gite i Peteru K. Ranesu, i
Danskom centru za pisce i prevodioce u Haldu. Hvala Serenu Pilmarku za
divan boravak na Bornholmu. Hvala Elizabet Ahlefelt-Laurvig za moj
boravak sa istraživačkom ekipom Hening Kure u Tempelkrogenu.
Hvala policijskom nadzorniku Lejfu Kristensenu za ispravke u vezi sa
policijom. Hvala kolegama Karla Merka u policijskoj stanici u Reneu za
divnu dobrodošlicu i obaveštenja o policijskom poslu na Bornholmu:
komesaru policije Peteru Meleru Nilsenu, okružnom tužiocu Martinu
Gravesenu, detektivu Janu Kragbeku i glavnom inspektoru policije Mortenu
Brandborgu, kao i stručnim ljudima u službi.
Hvala Svendu Ogeu Knudsenu u Okrugloj crkvi u Esterlarsu. Hvala
ljudima iz Narodne srednje škole na Bornholmu za toplu dobrodošlicu,
obilazak i sjajne ćufte: računovođi Marijane Kofed, domaru Jergenu Kofedu,
upravnici kuhinje Karen Pretorijus i bivšem direktorskom paru, Bente i
Karstenu Torborgu, za prijatno i produktivno provedeno popodne.
Hvala Karen Neregard i Anete Elebi iz Listedhuseta za inspirišući
razgovor i obilazak. Hvala Paulu Jergensenu iz Merbilonge za žestoku rok
svirku na gitari i to što me uveo u misterije Elanda i Alvareta.
Hvala Johanu Danijelu „Danu” Šmitu što je stvorio savršene klonove mog
starog kompjutera i što je moj život u svetu informacionih tehnologija učinio
prijatnijim. Hvala Nene Larsen za kao munja brzu kurirsku uslugu do
Barselone. Hvala mojoj predstavnici za odnose sa javnošću u Nemačkoj,
Beatrise Habersot, što mi je dopustila da upotrebim njeno prezime. Hvala
Peteru Mihaelu Paulsenu, kapetanu turističkog broda Sem za „zamenu
imena”. Hvala Kes Adler Olsen za obiaveštenje o Zeitgeist video-snimku.
Hvala Beniju Tegersenu i Lini Pilori što su učinili moj ambijent za pisanje u
Švedskoj još fantastičnijim. Hvala Arne i Anete Merild i Olafu Slot-
Pedersenu za podsticaj u Barseloni. Takođe hvala Olafu Slot-Pedersenu što je
sa mnom podelio svoje iskustvo sa hipnozom.
Hvala Katrine Bojsen što je sa mnom podelila svoj nepobedivi duh. Svi
možemo mnogo da naučimo od nje.
 O AUTORU

Jusi Adler-Olsen rođen je 1950. u Kopenhagenu. Detinjstvo je proveo u

bolnici za duševne bolesnike, gde je njegov otac radio kao psihijatar. Studirao
je medicinu i sociologiju, kasnije i film, i kao student je otvorio prodavnicu
polovnih knjiga, a jedno vreme je radio i kao restaurator starih zgrada, što
smatra svojim najlepšim hobijem. Radio je kao urednik u dečjim izdanjima i
kao novinar. Prodao je više od šesnaest miliona knjiga širom sveta. Oženjen je
i živi u Danskoj.
1 Andersenova bajka o pet kokošaka, kod nas prevedena kao „Tako je,
zaista!” (Prim. prev.)
2 Institucije za obrazovanje odraslih u skandinavskim zemljama, pandan
našim narodnim univerzitetima ili večernjim školama. (Prim, prev.)
3 Na sanskritu atman ili ata označava sopstvo. Pojam se koristi u hinduizmu i
srodnim učenjima, a u evropskim filozofskim sistemima prevodi se i kao
svest, duh ili duša. (Prim, prev.)
4 Lat. usluga za uslugu. (Prim, prev.)
5 Skandinavsko tradicionalno žestoko piće, pravi se kao votka, od žita ili
krompira, nakon čega mu se dodaju trave, začini i voćne arome. (Prim, prev.)
6 Nem. Zabranjen pristup. (Prim, prev.)
7 U staroj paganskoj mitologiji Skandinavije pripadnici prvog kruga
panteona, za razliku od Vanira, nižih bogova. (Prim, prev.)
8 Biblijska ptića (Postanje) o Lotovoj ženi koja Se osvrnula prema Sodomi
kada je Gospod izlio svoj gnev na nju. i bila kažnjena tako što se pretvorila u
stub soli. (Prim, prev.)
9 Jevrejska molitvena kapica, naziva se još i kipa. (Prim, prev.)
10 Kineski biljni čaj ili medicinski biljni čaj; u skladu sa kineskom
tradicionalnom medicinom pije se da snizi temperatura i vlažnost organizma.
(Prim, prev.)
11 „Rim nije izgrađen za jedan dan”, izreka koja znači da treba uložiti mnogo
vremena i truda da bi se nešto postiglo. (Prim, prev.)
12 Gulguber (norv.) ili guldguber (Šved. dan.), doslovno „mali starac od
zlata”, umetnički predmeti, amajlije ili ponude božanstvima iz gvozdenog
doba kakvi se mogu pronaći širom Skandinavije. Napravljeni su od tankih
komada tučenog zlata ili, ređe, srebra. (Prim, prev.)
13 Svetlucavi mineral (feidspat) koji se može pronaći u južnoj Norveškoj,
Švedskoj i na nekim nalazištima u SAD.
14 Fišer (Fisher, Fischer), u germanskim jezicima ribar; otuda asocijacija na
Svetog Petra, najvemijeg sledbenika Isusovog, koji se u svetovnom životu
zvao Simeon i bio je ribar. (Prim, prev.)
15 Franc Mesmer (1734-1815), nemački lekar koji je razvio teoriju o
životinjskom magnetizmu, pokretač praktične primene hipnoze (takođe
poznate i kao mesmerizam) u terapijske svrhe. (Prim, prev.)
16 Nezvanični naziv za centralne i istočne države američkog juga u kojima u
društvu preovladava konzervativni evangelistički protestantizam. Termin je
skovao Henri Luis Manken (1880-1956), slavni američki novinar nemačkog
porekla. (Prim, prev.)
17 Nem. doslovno „duh vremena” (cajtgajst), opšta moralna, intelektualna i
kulturna atmosfera nekog perioda. (Prim, prev.)
18 „Ilsa, SS vučica”, kanadski film iz 1975. o sadističkoj upravnici
koncentracionog logora koja vrši eksperimente na zatvorenicima kako bi
dokazala da žene bolje podnose bol od muškaraca. (Prim, prev.)
19 Ruski kmetovi koji su poput teglećih životinja vukli plemićke izletničke
brodove po rekama, naročito Volgi, kao što je prikazano na slavnoj slici Ilje
Rjepina „Burlaci na Volgi” (1873) (Prim, prev.)
20 Scot, u većini zapadnoevropskih jezika naziv za Škotlanđanina. (Prim,
prev.)
21 Strah od pauka. (Prim.prev.)