UNIVERZITET EDUKONS

FAKULTET POSLOVNE EKONOMIJE

SREMSKA KAMENICA

NASTAVNI PREDMET: INOVACIJE I

UPRAVLJANJE PROMENAMA
TEMA INDIVIDUALNOG ZADATKA:
KOMERCIJALIZACIJA ZNANJA U INOVACIJE

PROFESOR: STUDENT:

Dr Nenad Penezić Ivančević Aleksandar

Broj indeksa: E 21/22

Datum predaje: 12.03.2023.g.

SADRŽAJ:

UVOD

1. POJAM INOVACIJE

2. KLASIFIKACIJA INOVACIJA

3. FAKTORI INOVATIVNOSTI PREDUZEĆA

4. MODELI TEHNOLOŠKIH INOVACIJA

5. GENERACIJE INOVACIJA

6. INOVACIJE KAO FAKTOR KONKURENTNOSTI PREDUZEĆA

7. INOVACIONE STRATEGIJE PREDUZEĆA

8. INOVACIJE U JAVNOJ UPRAVI / SEKTORU

9. TEORIJE INOVACIJE I OKVIR NOVE SINTEZE JAVNE UPRAVE

10. INOVACIJE U PRAKSI LOKALNE SAMOUPRAVE

ZAKLJUČAK

1
UVOD

Savremeno poslovno okruženje kakvo poznajemo danas odlikuje visoka turbulentnost,

neizvesnost i rizik. U takvim uslovima poslovanja privredni subjekti su prinuđeni da neprestano
ulažu u istraživanje i razvoj i inovativne aktivnosti kako bi opstali kao tržišni akteri. Preduzeća
nastoje da kombinuju svoje postojeće resurse i sposobnosti i da ih iskoriste na novi, najbolji
mogući način. Iz tih njihovih aktivnosti upravo proizilazi inovativnost i rađaju se inovativne
organizacije. Inovacije su nešto što se prvenstveno vezuje za pojam preduzetnika koji nastoji da
uvek uočava promene, reaguje na njih i prihvata visok nivo rizika, i koristi to kao mogućnost u
svom poslovanju. Ali i pored toga, velike kompanije su upravo te koje imaju mogućnost i
neophodna finansijska sredstva da sprovode inovacije. To je proces, kojim je kao i svakim
drugim procesom neophodno upravljati na pravi način. Tu dolazi do izražaja uloga menadžera na
svim nivoima i njihovih sposobnosti da naprave balans i optimizaciju između svih inovativnih
aktivnosti u preduzeću. „Sve teče, sve se menja, samo su promene konstantne“, je metafora koja u
potpunosti oslikava savremene uslove poslovanja.

U prethodnim vremenima, poslovne strategije su bile definisane i implementirane

najčešće na reaktivan način u odnosu na procese u okruženju, ali i unutar samih organizacija.
Tako se i u literaturi o inovacijama najčešće može naći konstatacija da inovacije kreiraju nešto
novo s ciljem zadovoljenja određenih potreba za kojima postoji potražnja na tržištu. Ipak odavno
je poznato i u teoriji marketinga definisano da se potrebe ljudi kreiraju, a ne da se potrebe
potrošača jave, pa da tržište zadovoljava njihove potrebe. Kotler navodi da je najbolje da se
proizvod kreira i nametne potrošačima kao potreba na prvoj stepenici Maslovljeve teorije
hijerarhije potreba (Vesna Novaković et al., 2020). Danas većina organizacija deluje proaktivno,
odnosno uočava moguće događaje pre njihovog nastajanja i reaguju na njih. Prilagođavanje
brojnim i raznovrsnim promenama, rast konkurentnosti i stalno poboljšanje performansi,
predstavljaju osnovni uslov za opstanak i uspeh savremenih preduzeća.

Nauka i tehnologija predstavljaju glavne pokretače i ključne faktore ekonomskog i

društvenog razvoja. Sve češće se govori o društvu i ekonomiji koji su zasnovani na znanju
(Knowledge based economy), a koji se baziraju na kreativnosti i inovacijama. Konstantno
usavršavanje zaposlenih, kao i omogućavanje zaposlenima da iskažu svoju kreativnost postaje
sve više neophodno (Vesna Novaković et al., 2020). „U Sjedinjenim Američkim Državama i
Evropi najuspješnije su one kompanije koje svoje poslovanje baziraju na znanju, jer je znanje
obnovljiv resurs koji donosi kontinuiran profit“ (Rajić, D, Kamberović, Ž, Uljarević, J,
Dimitrijević, M, 2015).

2
 1. POJAM INOVACIJE

Etimološki posmatrano sam termin inovacija potiče od latinske reči „innovation”, što bi se
doslovno moglo prevesti kao novina, novotarija, odnosno napraviti nešto novo, uvođenje nečeg
novog, menjanje itd. S obzirom da je sam pojam „novo” relativnog karaktera može se naslutiti da
ne postoji precizna definicija inovacije i inovativnosti. Ono što je novo za jedno preduzeće ne
znači da je novo za neko drugo, tako da će se i sam pojam inovativnosti tada odnositi samo na
jedan privredni subjekt. Osim toga i sam stepen novine koji je neophodan da bi se nešto
okvalifikovalo kao inovacija nije precizno utvrđen i u značajnoj meri je arbitrarnog karaktera.
Dakle da li će nešto biti predstavljeno kao inovacija zavisi i od mišljenja ispitanika i kreatora
baza podataka (Oslo Manuel, 1997). Takođe treba uzeti u obzir i vremensku dimenziju pojma
„novo”, odnosno od kada i koji period se nešto može smatrati novim.

Iz svega iznetog sasvim je jasno da sve definicije pojma inovacije moraju u nekoj meri
sadržati novinu koja može biti nešto novo za preduzeće, tržište ili za svet. Ipak ne može se sve što
je novo smatrati za inovaciju. Inovacija predstavlja održivi poslovni koncept što je jasno
diferencira od pojma kreativnosti (Atkison & Ezell, 2014). Dok kreativnost podrazumeva
stvaranje novih ideja (invencija) bez obzira da li se one mogu praktično primeniti i ostvariti,
inovacije uključuju u sebe transformaciju nove ideje u nove proizvode ili procese. Dakle ne mogu
sve kreativne ideje postati inovacije, već samo one koje se mogu „praktično nadgraditi”.
Inovaciju možemo definisati kao skup aktivnosti koje preduzeće preduzima kojim se vrši
komercijalizacija nove ideje, odnosno njeno prevođenje u konkretan proizvod, proces ili uslugu.
Drugim rečima, inovacija predstavlja „uspešnu primenu kreativnih ideja u organizaciji“ (Amabile
1996, 1155). Na osnovu ove definicije može se zaključiti da inovacija ima dve komponente. Prva
komponenta je kreativna ideja, a druga je praktična upotreba što implicira da ideja malo vredi bez
implementacije. Postoji veliki broj primera gde se zasluge nisu pripisivale prvobitnim tvorcima
već onima koji su tu ideju kasnije razvili. Fon Štam (Von Stamm) navodi primer retgenskog
skenera koji je izumeo EMI (Electric and Musical Industries - EMI), ali je njegov komercijalni
uspeh napravio Dženeral Elektrik (General Electric) ili video rekorder (Videocassette recorder -
VCR) koji je razvila kompanija Ampeks/Soni (Ampex/Sony), a Macušita (Matsushita) ga je
uspešno komercijalizovala (Von Stamn 2003, 1).

Oslo priručnik inovacije definiše kao „nove i značajno poboljšane proizvode i proizvodne
procese“ (Oslo Manuel, 1997). Po Fraskati priručniku inovacija obuhvata „transformaciju ideja u
tržišni proizvod, metod društvene usluge” (Frascati Manuel, 2002).

Svakako jednu od najkompletnijih definicija pojma inovacije je dala Organizacija za

ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Ona pod pojmom inovacije smatra „primenu novog ili
značajno poboljšanog proizvoda (fizičkog dobra ili usluge), procesa, nove marketinške ili
organizacione metode u poslovnoj praksi, organizaciji radnog mesta ili eksternim odnosima“
(The OECD Innovation Strategy, 2010).

3
 Čuveni ekonomista, osnivač modernе teorije ekonomskog rasta, Jozef Šumpeter (Joseph
Schumpeter) je među prvima uvideo značaj inovacija u stvaranju nove vrednosti i konkurentske
prednosti. On povezuje inovacije sa ekonomskim razvojem i definiše inovacije kao novu
kombinaciju proizvodnih sredstava (Hidalgo, A, Albors, J, 2008). Inovacija je po Šumpeteru
kritična i ključna dimenzija ekonomskih promena, u smislu stvaranja nove vrednosti. On navodi
da je promena jedina konstanta u evoluciji i razvoju kapitalističke ekonomije. Preduzetnike
smatra odgovornim za stvaranje inovacija (agenti inovacija). Tvrdio je da preduzetničke inovacije
pokreću kapitalističku ekonomiju talasima „kreativne destrukcije“ koji čine zastarelima stare
inovacije, ideje, tehnologije, kvalifikacije, opremu, organizaciju. Takva kreativna destrukcija,
uključujući i nestanak postojećih firmi i stvaranje novih, uzrokuje progres i uvećanje životnog
standarda svih ljudi (Wikipedia, 2023).

Smatrajući da potražnja (demand driven) daje podsticaj inovacijama, Šmukler

(Schmookler) i Draker (Drucker) iznose zamerke na Šumpeterovu teoriju po kojoj je inovacija
prvenstveno inicirana proizvodnjom. Šmukler objašnjava da „izumi i inovacije imaju tendenciju
da napreduju u oblastima u kojima je potražnja snažna i rastuća” (Lundvall 2007,11), a Draker
navodi kupovinu na rate kao primer inovacije koja transformiše ekonomiju ističući da „gde god
je uvedena (kupovina na rate) menja ekonomiju zasnovanu na proizvodnji u ekonomiju
zasnovanu na potražnji, bez obzira na produktivni nivo ekonomije” (Drucker 2002, 31).

Majers (Myers) i Markis (Marquis) smatraju da „inovacija nije samo pojedinačna akcija,
već ukupni proces međusobno povezanih podprocesa. To nije samo koncepcija nove ideje, niti
pronalazak novog uređaja, niti razvoj novog tržišta. To je proces svih navedenih stvari koji deluju
na integrisan način” (Myers and Marquis 1969).

Trot (Trott) daje šematski prikaz inovacije: Inovacija = teorijski koncept + tehnički
pronalazak + komercijalna eksploatacija. Teorijski koncept je polazna osnova i ona predstavlja
skup novih ideja. Pronalazak je proces pretvaranja ideje u opipljiv proizvod, u kome nauka i
tehnologija igraju veoma značajnu ulogu. Uključivanjem komercijalne eksploatacije pronalaska
dolazi se do inovacije. Dakle inovacija po Trotu obuhvata: „upravljanje svim aktivnostima
uključenim u proces stvaranja ideja, razvoja tehnologija, proizvodnje i stavljanje na tržište novog
(ili unapređenog) proizvoda, proizvodnog procesa ili opreme” (Trott 2017, 16).

Peri (Perry) nabraja nekoliko ključnih karakteristika koje čine osnovu definicije inovacije:
kreativnost, implementacija, novost, svest, stalno učenje kroz praksu, novo ponašanje, novi
izgledii razmišljanja, ušteda u radu, efikasnost i promene (diskontinuitet) na bolje, kroz
iskorišćavanje datih mogućnosti i različitih kombinacija predmeta, materijala i procesa (Perry
2010, 14).

4
 2. KLASIFIKACIJA INOVACIJA

Postoje razni kriterijumi za klasifikaciju inovacije. Najznačajniji su priroda inovacije,

kompleksnost i tip novine.
Prema prirodi inovacije razlikuju se inkrementalne, poluradikalne i radikalne inovacije
(Davila, Epstein and Shelton 2006, 38). Inkrementalne inovacije su postepene i usmerene su na
manja poboljšanja uz poznat cilj, odnosno rezultate. Predstavljaju najčešći oblik inovativnih
praksi. Radikalne inovacije podrazumevaju suštinske, revolucionarne, originalne promene koje
dovode do potpuno novih procesa, proizvoda i usluga. Rezultati radikalnih inovacija ostaju
nepoznati. Proces eksploatacije (exploitation) i istraživanja (exploration) su u osnovi ove podele.
Eksploatacija se odnosi na manja prilagođavanja, poboljšanja postojećih proizvoda, usluga, a
istraživanje se odnosi na stvaranje nečeg novog, novih proizvoda i usluga.
Radikalne inovacije u javnom sektoru podrazumevaju „razvoj novih usluga ili suštinski
novi način organizacije i pružanja usluga“ (Albury 2005, 52).
U praksi se mnogo češće sreću inkrementalne inovacije jer radikalne inovacije zahtevaju
znatna finansijska sredstva, zalaze u nepoznate, neistražene sfere i nose visoku verovatnoću od
neuspeha zbog rizika koji nose. Između inkrementalnih i radikalnih inovacija nalaze se
poluradikalne „koje donose promene bilo u poslovnom modelu, bilo u tehnologiji organizacije,
ali ne i obe promene istovremeno“ (Davila, Epstein and Shelton 2006, 47).
Po istom kriterijumu Kristensen (Christensen) deli inovacije na održive, revolucionarne i
disruptivne (Christensen, Raynor and Anthony 2003, 3). Održive inovacije podrazumevaju
konstantno unapređenje u pogledu tehnologije u okviru postojećeg poslovnog modela.
Revolucionarne inovacije podrazumevaju promenu tehnologije isto u okviru trenutnog modela
poslovanja. Disruptivne inovacije izazivaju pravu „tehnološku revoluciju“ i mogu da uvedu
potpuno nove proizvode na tržište, da poboljšaju postojeće, ili imaju nižu cenu ili su namenjeni
drugoj potrošačkoj grupi. Nastaju kada kupci počnu masovno da prihvataju usluge manjih
kompanija. Manje kompanije koje ulaze na tržište fokusiraju se na potrošače koji su
„zanemareni“ od strane velikih kompanija nudeći im usluge po nižoj ceni. Kada dostignu
očekivani standard tj. Kvalitet one kreću u ekspanziju svojih usluga.
Po kriterijumu kompleksnosti inovacije mogu obuhvatati komponente, podsisteme ili pak
ceo sistem. Tako na primer parna mašina, električna energija, informaciono-komunikacione
tehnologije, biotehnologija, nanotehnologija predstavljaju radikalne inovacije koje obuhvataju
ceo sistem, dok veća brzina računarskog procesora može biti primer za inkrementalnu promenu
na nivou komponente.
Po osnovu tipa novine kao kriterijuma inovacije se mogu podeliti na: inovacije
proizvoda/usluga i na inovacije procesa. Trot proširuje standardnu podelu na „inovacije
proizvoda, procesa, organizacije, menadžmenta, proizvodnje, marketinga i usluga“ (Trott 2017,
17).
Zakon o inovacionoj delatnosti Republike Srbije je definisao inovaciju kao „primenu
novog ili značajno poboljšanog proizvoda, procesa ili usluge sa ciljem stvaranja nove dodate

5
vrednosti, i kao takva može biti inovacija proizvoda, inovacija procesa, inovacija organizacije ili
marketinška inovacija“ (Član 2. Zakona o inovacionoj delatnosti, „Službeni glasnik RS“, broj
129 od 28.decembra 2021).
Prema OECD metodologiji razlikuju se četiri osnovne vrste inovacija. Tako razlikujemo:
inovaciju proizvoda, inovaciju procesa, inovaciju u marketingu i organizacionu inovaciju.
Inovacija proizvoda se definiše po Oslo priručniku kao uvođenje novog ili značajno
poboljšanog proizvoda ili usluge po pitanju karakteristika ili njihove upotrebe. Podrazumeva
značajna poboljšanja tehničkih karakteristika, delova i materijala, softvera, uputstva za upotrebu
ili drugih funkcionalnih karakteristika. Može da se bazira na novim znanjima i tehnologijama ili
na novoj kombinaciji i primeni postojećih znanja i tehnologija. Inovacija proizvoda podrazumeva
i nov način upotrebe proizvoda sa manjim izmenama tehničkih karakteristika. Poboljšanja
proizvoda u vidu rutinske nadogradnje ili redovne sezonske promene (npr.promena dizajna) se ne
mogu smatrati inovacijom proizvoda ukoliko ne uključuju i veću promenu funkcionalnih
karakteristika ili upotrebe proizvoda.
Inovacija usluga se po Oslo priručniku definiše kao značajno poboljšanje u načinu
pružanja usluga (upotreba novih funkcija ili karakteristika kod postojećih usluga) ili uvođenje
novih usluga (npr. internet bankarstvo).
Inovacija procesa predstavlja uvođenje značajno unapređenih ili potpuno novog načina
proizvodnje, isporuke i aktivnosti podrške pri upotrebi proizvoda. Obuhvataju primenu novih ili
znatno poboljšanih tehnika, opreme i softvera kod uslužno orijentisanih preduzeća, kao i u
aktivnostima procesa podrške (nabavka, transport, računovodstvo, održavanje). Razlika između
inovacije proizvoda i procesa se može jasno uočiti, dok kod usluga to ne mora biti slučaj s
obzirom da se proizvodnja, isporuka i potrošnja mnogih usluga dešava u isto vreme.
Inovacija u marketingu prema Oslo priručniku se definiše kao primena nove marketing
metode koja obuhvata značajne promene dizajna ili ambalaže, plasmana, promocije ili cene
proizvoda. Neki autori je nazivaju inovacija pozicije jer ima za cilj da razvije novo tržište ili da
drugačije pozicionira proizvod na tržištu (Francis & Bessant, 2005). Inovacije u marketingu
podrazumevaju primenu novih marketing metoda i deo su nove marketing koncepcije i strategije
u poslovanju preduzeća. Mogu nastati unutar preduzeća ili se preuzeti spolja.
Organizacione inovacije su u Oslo priručniku predstavljene kao uvođenje novih
organizacionih metoda u poslovanju, organizaciji radnih mesta i u odnosima sa okruženjem koje
imaju cilj da unaprede upotrebu znanja, kvalitet proizvoda i usluga i efikasnost preduzeća. One su
orijentisane ka unapređenju performansi poslovanja smanjenjem transakcionih troškova,
povećanjem produktivnosti rada, efikasnijem korišćenjem imovine, smanjenjem troškova zaliha
itd. Za razliku od drugih organizacionih promena, karakteristika organizacione inovacije je
uvođenje novih organizacionih metoda za preduzeće. One su najčešće rezultat strateških odluka
rukovodstva. Neki od primera organizacionih inovacija mogu biti uvođenje i primena nove
metodologije za usvajanje novih znanja i uspostavljanja baze podataka primera iz prakse,
uvođenje i implemetacija sistema za upravljanje proizvodnjom, lancima snabdevanja, upravljanja
kvalitetom, poslovnog reinženjeringa. Organizacione inovacije se mogu odnositi i na samu
organizaciju zaposlenih, kao na primer primena novih načina raspodele odgovornosti i donošenja

6
odluka u organizacionim jedinicama. Promene u samoj strukturi obavljanja poslovnih aktivnosti i
primena organizacionog modela sa uvođenjem formalnih i neformalnih timova. Organizacione
inovacije se mogu odnositi i na odnose preduzeća sa okruženjem kao na primer uspostavljanje
nove saradnje sa drugim organizacijama (npr. univerziteti, instituti itd.) ili pak sa dobavljačima i
korisnicima. Autsorsing tj. izmeštanje i poveravanje određenih poslovnih procesa i aktivnosti
drugim preduzećima takođe predstavlja primer ove inovacije. Takođe promene u upravljanju koje
predpostavljaju i primenu nove organizacione metode poslovanja su isto jedan oblik ove vrste
inovacija.

3. FAKTORI INOVATIVNOSTI PREDUZEĆA

U zavisnosti od mesta nastanka sve faktore koji utiču na inovativnost preduzeća možemo
podeliti na interne i eksterne.

Interni faktori obuhvataju sposobnost preduzeća da kreira i da komercijalizuje inovacije,

kao i mogućnost zaštite istih.

 Sposobnost preduzeća da kreira i da komercijalizuje inovacije - stepen mogućnosti

dizajniranja i ekonomske valorizacije inovacija zavisiće pre svega od finansijskih i
kadrovskih resursa kojima preduzeće raspolaže.
 Mogućnost zaštite inovacija - inovaciju je neophodno zaštititi zbog nesklada koji
postoji između interesa pojedinca, odnosno organizacije, da ostvari maksimalnu
moguću korist od inovacije i šireg društvenog interesa da se upotrebom inovacije od
strane što većeg broja privrednih subjekata maksimizira proizvodnja i prihodi
(Narayanan, 2001). Dva osnovna mehanizma kojima je moguće zaštititi inovacije su
patenti i poslovne tajne. Patentima se štiti inovacija za ograničeni vremenski period,
dok zaštita poslovne tajne nije vremenski limitirana.

Eksterni faktori inovativnosti su oni koji se nalaze izvan preduzeća. Tu spadaju tržišni
podsticaji, skup istraživačkih institucija i struktura sektora.

 Tržišni podsticaji - podsticaji na strani ponude (npr. rasploživost određenih faktora,

njihova cena itd.) i na strani tražnje (npr.kupovna moć, preferencije kupaca itd.) će
svakako u velikoj meri uticati na stepen inovativnih aktivnosti privrednog subjekta.
 Skup istraživačkih institucija – stepen povezanosti istraživačkih institucija sa
proizvodnim sektorom determiniše i u kojoj meri će preduzeće biti inovativno.
 Struktura sektora – Unapređenje inovativnosti privrednog subjekta zavisi i od prirode
i intenziteta konkurencije u sektoru, kao i od uslova za saradnju preduzeća prilikom
realizacije skupih, rizičnih i dugoročnih istraživačkih projekata.

7
 4. MODELI TEHNOLOŠKIH INOVACIJA

Kada se govori o inovacijama najčešće se prvo pomisli na tehnologiju i tehniku.

Tehnološki napredak omogućuje stvaranje i poboljšanje postojećih sredstava za rad, dovodi do
nastanka i/ili poboljšanja postojećeg proizvoda i uslovljava unapređenje organizacije (Levi, M,
Marinković, S, Obradović, J, 2005).

Jozef Šumpeter je koncipirao prve modele tehnoloških inovacija na osnovu pozicije ideje,
nauke i istraživanja kao izvora inovacionog procesa. Prvi model tzv. preduzetničkih inovacija se
bazira na opredeljenju po kome su tehnološke inovacije potpuno nezavisne od ekonomskih
uslova, odnosno pokretači ovih inovacija su spoljašnjeg (egzogenog) karaktera u odnosu na
preduzeće i tržišnu strukturu (Schumpeter, 1961). Preduzetnici koriste rezultate nauke izvan
preduzeća, te su inovacije koje se na njima baziraju egzogenog karaktera. Model preduzetničkih
inovacija je karakterističan po fenomenu „kreativne destrukcije“ . Po njemu preduzetnici igraju
ključnu ulogu u stvaranju inovacija. Oni su ključni nosioci inovacionog procesa zahvaljujući
svojoj prilagodljivosti. Novi preduzetnici sa novim idejama lako ulaze na tržište i kontinuirano
razaraju postojeća. Drugi Šumpeterov model odnosi se na velika preduzeća koja svoju budućnost
sve više grade na istraživačko-razvojnom radu. Naučno-istraživačke aktivnosti se vrše unutar
velikih organizacija. One su endogene veličine. Ovaj Šumpeterov model se odlikuje
„kreativnom akumulacijom“ gde prevlast imaju postojeća velika preduzeća i u kome postoje
prepreke za ulazak novih inovatora na tržište. Velike organizacije koje poseduju akumulirano
znanje u određenoj oblasti tehnologije, sa sopstvenim razvojno-istraživačkim aktivnostima i
znatnim finansijskim resursima stvaraju barijere za ulazak preduzetnika i malih preduzeća na
tržište. Obrazac „kreativne destrukcije“ se može nazvati još i „proširivanje“, a obrazac „kreativne
akumulacije“ je moguće nazvati „produbljivanje“. Kod proširivanja postoji inovativna osnova
koja se stalno uvećava ulaskom novih inovatora na tržište i erozijom konkurentskih i tehnoloških
prednosti postojećih preduzeća, dok kod produbljivanja postoji dominacija (monopol) nekoliko
velikih preduzeća koja kontinuirano inoviraju. U toku razvoja industrije postoji mogućnost da
jedan model pređe u drugi. U slučaju velikih tehnoloških i tržišnih diskontinuiteta često se dešava
da se drugi model zameni prvim modelom.

5. GENERACIJE INOVACIJA

Najčešće se piše o pet generacija inovacija od jednostavnih linearnih do kompleksnih,

interaktivnih (Rothwell, 1994; Rothwell & Gardner, 1992).

8
 Prvu generaciju inovacija iz perioda prve industrijske revolucije, koji je bio dominantan u
toku 40-tih i 50-tih godina 20-og veka, odlikuje linearni inovacioni proces koji polazi od naučnog
otkrića koje postaje pronalazak. Pronalazak dovodi do proizvodnje, marketinga i prodaje
proizvoda ili procesa. Najbitnije je obezbediti kontinuirani priliv otkrića. Ovaj model zanemaruje
potrebe tržišta i preferencije potrošača prilikom pokretanja inovacionog procesa. Kvalitet
poslovanja zavisio je od razvoja nauke i tehnologije.

Druga generacija inovacija nastala je krajem 60-tih godina 20-og veka koji karakteriše
intenzivan rast proizvodnje i porast konkurencije. On se bazira na tražnji koja postaje ključni
pokretač za nastanak inovacija. Inovacije nastaju kao reakcija na nezadovoljene, konkretne
zahteve na tržištu i asortiman proizvoda određen je tražnjom kupaca. Tržište postaje izvor ideja
za istraživanje i razvoj. Fokus se sa tehnološkog razvoja prebacuje na istraživanje tržišta.

Treća generacija inovacija se javlja početkom 70-tih godina prošlog veka u uslovima
smanjenja tražnje (zasićenja tržišta) i povećane potrebe za umanjenjem troškova usled naftne
krize. Predstavlja kombinaciju prethodna dva modela. U njegovoj osnovi je povratna sprega
između rezultata istraživanja i tržišnih potreba koje treba zadovoljiti. Tržište rađa ideje koje
raspoloživo znanje i tehnika mogu da zadovolje i alternativno istraživanje i razvoj produkuju
nove ideje koje potom marketing afirmiše.

Četvrta generacija inovacija nastala je ranih 80-tih sa razvojem informacionih

tehnologija. One su omogućile strateško udruživanje organizacija sa istim ciljevima i to na
globalnom planu. Vreme postaje ključni proizvodni faktor budući da se životni vek proizvoda
dosta skratio. Odatle proističe i potreba za skraćenjem vremena inovacionog procesa koje je
moguće postići jedino povećanim ulaganjem u istraživanje i razvoj. Tokom ovog perioda dolazi
do globalne ekspanzije japanskih preduzeća koje im je omogućio originalan sistem razvoja novog
proizvoda, ali i njihova sposobnost da uspešno kopiraju inovacije proizvoda i procesa i time
znatno skrate trajanje inovacionog procesa.

Peta generacija inovacija predstavlja nadogradnju prethodne i javlja se usled ubrzanog

razvoja tehnologije, sve većih zahteva tržišta i stalnog davanja na značaju ograničenim resursima.
Sve veći značaj se daje integraciji i umrežavanju koji garantuju brzinu razvoja i fleksibilnost.
Prisutna je automatizacija poslovnih procesa i formiranje strategijskih poslovnih alijansi. Ona
nam ukazuje da se inovacija mora sagledati u kontekstu šireg sistema i da nije dovoljno
posmatrati inovaciju kao izolovanu promenu na nivou komponente. Ističe se i ekonomski
potencijal inkrementalnih inovacija.

Umrežavanje i saradnja preduzeća u celokupnom procesu razvoja i komercijalizacije

inovacija je naročito bitna za mala i srednja preduzeća (MSP). Ona može da obuhvata različite
zadatke od najjednostavnijih (npr. zajednička nabavka potrebnih ulaza) do najsloženijih (npr.
saradnja u oblasti istraživanja i razvoja). Saradnjom se smanjuju troškovi i rizici, dok se
unapređuje razvoj inovacija i njihova uspešna komercijalizacija. Tržišna neizvesnost pozitivno
utiče na povezivanje preduzeća. Na taj način je moguće ukloniti neke barijere koje stoje na putu
9
nastanka inovacija kod malih privrednih subjekata, bez narušavanja njihove fleksibilnosti u
poslovanju. Umrežavanjem MSP-a se povećavaju inovativne šanse, smanjuju transakcioni
troškovi, deli rizik, omogućava kompletniji pristup, povećava proizvodna efikasnost i ekonomija
obima.

Prethodno navedene generacije inovacija svakako nisu konačne i za očekivati je da će se

pojaviti nove generacije (Pokrajac, 2010). Bitno je naglasiti da se inovacioni proces mora u
celosti sagledati kako bi preduzeće njime adekvatno upravljalo.

6. INOVACIJE KAO FAKTOR KONKURENTNOSTI PREDUZEĆA

U savremenim tržišnim uslovima privređivanja konkurentnost preduzeća predstavlja

jedan od ključnih faktora opstanka. Ona bi se mogla definisati kao sposobnost preduzeća da se
nadmeće (konkuriše) na tržištu, stvarajući uslove za unapređenje kvaliteta života zaposlenih u
njemu. Ona treba da omogući dugoročnu profitabilnost, uz uvažavanje i zadovoljenje potreba
zaposlenih. (Dragičević, 2012). Ne postoji jedinstveni pokazatelj koji bi kvantifikovao veličinu
konkurentnosti preduzeća, već se ona može brojčano odrediti kroz čitav set različitih parcijalnih
indikatora kao što su: ostvareni tržišni udeo prodaje, rast preduzeća, uvećanje profita, porast broja
zaposlenih, investicije, produktivnosti, akcije itd.

Konkurentnost je, istorijski gledano, podrazumevala različite strategije preduzeća. Nakon

Drugog svetskog rata strategije konkurentnosti su podrazumevala napad na tržišta i poraz rivala
(Narayanan, 2001). Šezdesetih godina prošlog veka, suprotno prethodno navedenoj, one su
podrazumevale detaljno planiranje koje se zasnivalo na prognozama ekonomista uz uvažanje
specifičnosti određenih tržista. Nadiruća konkurencija japanskih preduzeća je, deceniju kasnije,
umanjila značaj ideje detaljnog korporacijskog planiranja, budući da ona nisu imala vremena za
takve aktivnosti. Osamdesetih godina 20-tog veka naglasak se stavlja na povećanje profita, čime
se omogućava očuvanje sopstvene konkurentnosti kod preduzeća. Ovu ideju je izneo Majkl
Porter (Michael Porter) u knjizi „Konkurentska strategija“. Devedesetih godina prošlog veka,
Hemel i Prahald iznose nov pristup u definisanju međunarodne konkurentnosti preduzeća i
akcenat stavljaju na ključne kompetencije koje su glavni izvor konkurentnosti (Prahalad &
Hamel, 1990).

Kapitalizacijom znanja u inovacije stvara se potpuno nova vrsta konkurentske prednosti.

Pritom se poseban značaj daje inovacijama zasnovanim na konfiguraciji različitih vrsta znanja.
Preduzeća koja su inovaciono superiornija od svojih konkurenata, postaju lideri u tržišnoj
utakmici. Ona ostvaruju rast u projektovanoj profitabilnosti. Inovacije proizvoda deluju na rast
profita tako što povećavaju prihode (veći nivo zadovoljenja potreba potrošača), dok inovacije
procesa to čine smanjenjem troškova proizvodnje (Cvetanović, 1997).

10
 Odnos između inovacija i konkurentske prednosti nije statičan. Na dinamičnost ove veze
utiču promene u konkurentnim domenima i evolucija preduzeća. Da bi se potencijal inovacija u
potpunosti iskoristio, treba da postoji bliska, uzajamna veza između odluka vezanih za inovacije i
odluka vezanih za poslovnu strategiju.

7. INOVACIONE STRATEGIJE PREDUZEĆA

Koncept inovacione strategije predstavlja relativno nov koncept strategije poslovanja. On

podrazumeva inkorporiranje inovacione dimenzije u samu poslovnu strategiju. Njeni koreni
se vezuju za praksu upravljanja istraživanjem i razvojem u velikim diverzifikovanim
preduzećima.

Jedno od ključnih pitanja koje se nameće prilikom donošenja strateških odluka u vezi sa
inovacijama jeste to da li kompanija treba da uđe na tržište sa svojom inovacijom. Neki od
osnovnih razloga za donošenje negativnog odgovora su: nedostatak sredstava (finansijska
sredstva, oprema, kadrovi), nedostatak znanja (znanje o proizvodnji, marketingu, kanalima
distribucije), loša koordinacija sa poslovnom strategijom preduzeća (mala, udaljena, previše
specijalizovana tržista za upotrebu tehnologije koja nisu od koristi preduzeću koje ju je
razvilo), ograničeni domet (ograničen domašaj za promovisanje namene svoje tehnologije na
svetskom tržištu), odluka menadžmenta da je svrsishodnije transfer tehnologije trećoj strani
(neki od navedenih faktora otežava eksploatisanje inovacije).

Inovacija često zahteva značajna finansijska sredstva za svoju difuziju. Konvencionalni

izvori finansiranja najčešće neće biti dostupni u slučaju da inovacije nose sa sobom veliki
stepen rizika. Obično je potrebno dosta vremena kako bi inovacije donele profit, te će one
zahtevati strpljive investitore koji su voljni da čekaju duži vremenski period.

Kako bi se uspešno realizovao inovacioni proces sve češće se koristi licenciranje. Pošto su
inovatori osobe koje vole da istražuju, a ne da donose komercijalne odluke, oni često ustupaju
eksploataciju inovacije drugom subjektu.

U slučaju da je odgovor na pitanje da li kompanija treba da uđe na tržište sa svojom

inovacijom potvrdan, onda joj se nameće niz inovacionih strategija koje će joj dati odgovore
na pitanja kako i kada izaći na tržište.

Strategija prvog poteza predstavlja inovacionu startegiju koja se bavi pitanjem kako biti
prvi na tržištu. Zasniva se na činjenici da mnogi ljudi zamišljaju inovaciju kao trku u kojoj je
pobednik onaj ko prvi plasira svoj izum na tržište. Posebno je naglašena u dot.com eri.
Sonijev vokmen i Polaroidov fotoaparat su primeri uspešne strategije prvog poteza. Vokmen
je bio inovacija koja je napravila revoluciju na tržištu audio opreme, svrstavši Soni kompaniju
u jednu od vodećih na tržištu audio opreme. Ova strategija ima brojne prednosti koje

11
predstavljaju barijeru za ulazak potencijalnih konkurenata. Prva se odnosi na priliku da se
utvrdi tehnološka prednost. Ona omogućava kompanijama da postanu poznatije i
kompetentnije u sferi tehnologije. Druga prednost se odnosi na one kompanije gde je
tehnološka prednost funkcija sopstvenog R&D i gde strategija prvog poteza predstavlja
barijeru za ulazak drugih preduzeća na tržište. Treća je pribavljanje retkih resursa koji se
mogu odnositi na lokacije, dobavljače ili objekte distribucije (npr. prodaja na malo kada
lokacije mogu biti jedan od kritičnih faktora). Kao četvrto je mogućnost boljeg prihvatanja
inovacija i pridobijanje kupaca, koji pak mogu smatrati proizvode konkurencije ili skupim ili
neprikladnim. Ostale potencijalne koristi kod upotrebe ove strategije mogu biti: više mesta za
stvaranje poznatog brenda, uobličavanje preferencija kupaca, postavljanje novog proizvoda u
set potrošačkih potreba, mogućnost za patentiranje i drugih prava intelektualne svojine itd.

U praksi je efikasnost ove strategije ograničena i postoji niz primera onih koji su
kasnije doživeli neuspeh na tržištu, iako su uspešno primenili ovu strategiju. Tok tehnoloških
promena i brzina širenja tržišta su dva važna činioca koja ukazuju da li je primena ove
strategije pogodna ili ne. Kod brzih tehnoloških promena prednosti primene ove strategije će
izostati jer će brzi tok promena povući i nove konkurente. Uspešnost strategije prvog poteza
zavisi od brojnih kontekstualnih faktora koje budući inovatori moraju uzeti u obzir prilikom
donošenja odluke o izboru inovacione strategije.

Strategija pratioca se zasniva na ideji da treba sačekati tehnološki diskontinuitet, da bi se

uvidelo kako se tržište i tehnologija adaptiraju inovaciji. Ukoliko je inovacija prihvaćena u
velikom stepenu od strane potrošača i ukoliko postoje brojni konkurentski dizajni koji
pokazuju iščezavanje, tada pratilac (sledbenik) stupa na tržište. Rizik se ogleda u mogućnosti
da se ostane u zapećku i da se tako bude odbačen (Boyer & Moreaux, 1987). Pratilac može
izvući koristi od investicija preduzeća koja su prva stupila na tržište. Ukoliko se ona ne mogu
ograničiti ili zadržati velika je verovatnoća da će druge organizacije (slobodni jahači) kopirati
ili upotrebiti investicije preduzeća koja su prva izašla na tržište. Pratilac može izvući i korist
od efekta širenja informacija. Naime pionirskim preduzećima vremenom postaje sve teže da
sačuvaju znanje i iskustvo koje su stekli u radu sa novom tehnologijom. Pratioci mogu
pristupiti informacijama koje cure u javnost i da na taj način izbegnu troškove R&D. Takođe
efekti učenja pratilaca na tuđim greškama i neuspesima, izbegavanje tehnoloških puteva koji
neće voditi uspešnoj inovaciji, više vremena za razvoj komplementarnih aktiva stavljaju
pionire u goru poziciju u odnosu na pratioce.

Strategija sporednog ulaza se zasniva na ideji uspešnog pristupanja glavnom tržištu iz

takozvanih tržišnih niša u kojima se nalaze potencijalni potrošači sa posebnim potrebama.
Radikalne inovacije koje podrazumevaju i nove tehnologije često poseduju karakteristike
poput mobilnosti, smanjenja veličine, niže potrošnje struje odnosno veće efikasnosti, te
inovatorima pružaju mogućnost da upotrebe, istaknu i unaprede ove osobine kako bi svoje
proizvode izdvojili u odnosu na konkurenciju.

12
 Strategija derivatora predstavlja primenu nove tehnologije na postojeći, prvobitni
proizvod prisutan na tržištu da bi se dobio novi proizvod. Njen cilj je da izvuče koristi od
postojećeg proizvoda na tržištu kako bi omogućila ulaz sa novim proizvodom. Predstavlja
neki oblik hibridne strategije koju ne mogu koristiti nova preduzeća koja nemaju neophodne
proizvode sa svojim mestom na tržištu. Za potvrđene proizvode sa reputacijom strategija
derivatora može biti pravi izbor. Primena nove tehnologije se osim razvoja novih proizvoda
može upotrebiti i kod reinoviranja, odnosno velikog broja manjih poboljšanja postojećih
proizvoda, usluga i procesa (Rothwell & Gardner, 1992).

8. POJAM I VRSTE INOVACIJA U JAVNOJ UPRAVI / SEKTORU

Proučavanje pojma inovacije je u ekonomskim teorijama i teorijama upravljanja bilo

predominantno fokusirano na privatni sektor. Inovacijama u javnom sektoru pridavao se je
manji značaj. Zbog kompleksnosti, inovacijama u javnoj upravi je potrebno posvetiti veću
pažnju sa stanovišta teorije.

Neki teoretičari smatraju da inovacija u oblasti javne uprave mora biti duboka,
strukturalna, radikalna promena i da mora sadržati novinu za organizaciju, nov proces,
uslugu ili proizvod. Jednu od umerenijih definicija izneo je Malgan (Mulgan) navodeći da je
“najjednostavnija definicija da se inovacije javnog sektora odnose na nove ideje koje stvaraju
javnu vrednost. Ideje moraju biti barem delimično nove (umesto poboljšanja), one moraju biti
prihvaćene (umesto da budu samo dobre ideje) i moraju biti korisne” (Mulgan 2007, 6).

Još jedna definicija veoma značajna za ovo područje navodi da je inovacija „proces
odabira, razvijanja i primene kreativnih ideja da bi se postigla namerna, diskontinuirana,
progresivna promena uvođenjem nečega novog ili značajno poboljšanog u određeni proizvod
(uslugu), proces, praksa ili sistem kroz postojeće ili nove oblike saradnje“ (Perry 2010, 23).

Inovacije u javnoj upravi se moraju posmatrati kroz prizmu zadovoljenja potreba

savremenog društva. „Ništa osim inovativne vlade ne može ići u korak sa težnjama građana
za vladom koja je efikasna i efektivna u svojim osnovnim zadacima i sposobna da odgovori
na različite i promenljive potrebe savremenog društva“ (Osborne 2010, 52-53).

Kada se govori o vrstama inovacija u javnoj upravi postoje različite podele.

Tako Koh i Hoknes razlikuju šest vrsta inovacija u javnom sektoru:

1. Nova ili poboljšana usluga (zdravstvena zaštita kod kuće);

2. Procesna inovacija (promena u proizvodnji usluge ili proizvoda);

13
 3. Administrativna inovacija (upotreba novog instrumenta koji može dovesti do promene
politike);
4. Sistemska inovacija (novi sistem ili značajna promena postojećeg sistema, npr.,
osnivanje novih organizacija ili novih oblika saradnje);
5. Konceptualna inovacija (promena u pogledu aktera; takve promene praćene su
upotrebom novih koncepata, npr., integrisano upravljanje vodama);
6. Radikalne promene racionalnosti (menja se pogled na svet ili mentalna matrica
zaposlenih u organizaciji). (Koch and Haukner 2005, 8).

U zavisnosti od pokretača Koh i Kohnes razlikuju inovacije odozgo prema dnu (top-
down), čiji su inicijatori rukovodeće strukture, i inovacije odozdo prema vrhu (bottom-up),
koje su inicirane od strane službenika, dok u odnosu na svrhu pokretanja vrše podelu na
inovacije vođene potrebama (rešavanje određenog izazova, problema) i inovacije vođene
efikasnošću (povećanje efikasnosti proizvoda, usluga ili procedura).

Hartlijeva razlikuje sedam kategorija inovacija u javnom sektoru:

1. Inovacije proizvoda (novi proizvodi npr. nova oprema u bolnicama);

2. Inovacije usluga (novi načini pružanja usluga npr. onlajn poreski obrasci);
3. Inovacija procesa (novi načini osmišljavanja organizacionih procesa npr.
administrativna reorganizacija službe koje su u direktnoj komunikaciji i onih koje
nisu);
4. Inovacije pozicije (novi konteksti ili korisnici npr. usluge povezivanja mladih);
5. Strateška inovacija (novi ciljevi ili namena organizacije npr. nove bolnice osnovane
od strane fondacija);
6. Inovacije u upravljanju (novi oblici građanskog angažmana i demokratske institucije
npr. neformalno odlučivanje; prenošenje nadležnosti odnosno decentralizacija);
7. Retorička inovacija (novi jezik i novi koncepti npr. naplata zagušenja u Londonu ili
porez na ugljenik). (Hartley 2005, 28).

Prema Vindrumu (Windrum) postoje sledeći tipovi inovacija u javnom sektoru:

1. Inovacije usluga (uvođenje novog ili poboljšanje kvaliteta postojećeg uslužnog

proizvoda);
2. Inovacije pružanja usluga (novi ili izmenjeni načini isporuke ili drugi način interakcije
sa klijentima, u svrhu pružanja određenih javnih usluga);
3. Administrativne i organizacione inovacije koje menjaju organizacionu strukturu.
(Windrum and Koch 2008).

Vindrum smatra paradoksom što su se u teoriji zanemarivale inovacije u javnom sektoru

koji je glavni pružalac usluga u razvijenim ekonomijama. On potom izlaže distinkciju između
sledećih vrsta inovacija:

14
 1. Konceptualne inovacije – povezane su sa razvojem novih ciljeva i strategija koje
mogu da podrže postojeće uslužne proizvode, procese i organizacione oblike;
2. Inovacije politika – menja se način mišljenja i ponašanja u vezi sa političkim sistemom
vrednosti;
3. Sistemske interakcije – uvode se novi ili unapređeni načini interakcije sa drugim
organizacijama i bazama znanja (Windrum and Koch 2008).

Sledeći autor, Voker (Walker), klasifikuje inovacije u javnom sektoru na:

1. Inovacije proizvoda koje dalje deli na: totalne inovacije (pružanje novih usluga novim
korisnicima), ekspanzivne inovacije (pružanje postojećih usluga novim korisnicima) i
evolutivne inovacije (pružanje nove usluge postojećim korisnicima);
2. Inovacije procesa gde navodi tehnološke inovacije (promene u tehnici, fizičkoj opremi
i organizacionim sistemima) i organizacione inovacije (promene koje se odnose na
strukturu, strategiju i administrativne procese);
3. Pomoćne inovacije se odnose na rad sa drugim pružaocima usluga, korisnicima ili
drugim javnim organizacijama (Walker 2006, 313).
Peri (Perry) navodi sledeće vrste inovacija kod pružanja javnih usluga i to:
1. Inovacije proizvoda (outcome, productoutcome, product);
2. Inovacije usluga (operational, service);
3. Inovacije procesa (organizational, process);
4. Konceptualne inovacije (conceptual);
5. Inovacije politika (policy);
6. Sistemske inovacije (interface, systemic) (Perry 2010, 24).
U literaturi se često razdvajaju inovacije proizvoda i usluga i upoređuju se sa
Šumpeterovom kategorijom „uvođenja novog proizvoda.“ Neki autori (Vindrum) prave
dinstinkciju između „inovacije usluga“ i „inovacije pružanja usluga.“

1. TEORIJE INOVACIJE I OKVIR NOVE SINTEZE JAVNE UPRAVE

Neka od prvih istraživanja inovacija u javnom sektoru javljaju se 70-tih godina XX veka i
vezuju se za Rojznera (Roessner). U svojoj studiji on iznosi empirijske dokaze kojima
potkrepljuje sumnju da je javni sektor manje inovativan od privatnog.

Rodonačelnik savremenih inovativnih studija Evert Rodžers (Everett Rogers), kroz pet
izdanja knjige „Difuzija inovacija“ (Diffusion of Innovations), bavi se postupkom širenja
inovacija od naučnih i tehničkih, do društvenih i menadžerskih. Ono što je interesantno za
njegovo shvatanje inovacije je to da on inovaciju posmatra kao ideju, praksu ili predmet koji ne
mora biti nov, gledano sa stanovišta vremena njegovog otkrića ili prve upotrebe, već je bitno da
se ideja opaža kao nova od strane pojedinca ili druge jedinice. U svojim straživanjima on ističe

15
značaj personalnih varijabli poput obrazovanja, društvenog statusa, izloženosti masovnim
medijima, društvenoj participaciji i kosmopolitskim ličnostima, koje podstiču inovativnost, dok
fatalizam i dogmatizam vidi kao osnovne faktore koji se protive uvođenju inovacija. Takođe
uviđa da su velike, složene organizacije, sa dobrim međuljudskim odnosima i neiskorišćenim
resursima, sklonije inovacijama, a da su centralizacija i formalizam glavne prepreke za uvođenje
inovacija. (Rogers 2003).

Standford Borins (Sandford Borins) i Robert Ben (Robert Behn) su sledeća dva značajna
teoretičara koji su se bavili inovacijama javne uprave. Borins smatra da uspešne inovacije
zahtevaju precizno planiranje, merljive ciljeve i redovno praćenje. On ističe ulogu rukovodilaca
srednjeg nivoa menadžmenta, interesnih grupa i pojedinaca u nastanku inovacija. (Borins 1998).
Robert Ben pak smatra da rukovodioci nemaju dovoljno znanja o običajima, interesima,
stavovima svojih zaposlenih i klijenata i da nije moguće uvesti strategiju koju bi oni slepo pratili.
Novi zadaci rukovodilaca se vezuju za nove situacije i u pokušajima da dođu do konačnog cilja
nekada imaju rezultata, ali nekada se čine i greške. On navodi da će mnogi nosioci javnih
funkcija i političari nastojati da izbegnu greške u javnoj upravi jer one nose rizik senzancionalnih
skandala. Takođe je neophodno odrediti i podciljeve svake faze u sprovođenju inovacije. Ben
smatra da inovacija ne uključuje samo eksplicitno nego i prećutno znanje (tacit knowledge), koje
nastaje kao rezultat različitih pokušaja od strane pojedinaca, i da u takvim okolnostima nije
moguće koristiti konkretan model za sprovođenje inovacija koji treba imitirati.

Međunarodna ekspertkinja u oblasti javne uprave, Džoselin Burgon, je istražujući izazove

sa kojima se suočava javna uprava u XXI veku došla do okvira nove sinteze koji objedinjuje
doprinose države, građana, organizacija civilnog društva, privrednih aktera u kreiranju savremene
javne administracije koja će biti sposobna da odgovori današnjim izazovima.

„Klasičan model javne uprave“ koji je važio u industrijskom dobu i kojeg odlikuje
vertikalna, hijerarhijski ustrojena i strogo razgraničena podela vlasti nije odgovarajući za
savremene uslove postindustrijske ere gde dominiraju društvene mreže i informacione
tehnologije. Svet je bio podeljen na privatni i javni interes. Privatni je funkcionisao po tržišnim
principima, dok je javni bio u isključivom domenu države. Postojala su pravila koja su se
koristila u svim situacijama, bez mogućnosti uvođenja novog načina rada i novih rešenja za
ostvarivanje zadatih ciljeva. Dakle u modelu javne administracije XX veka država je glavni
pružalac javnih usluga, dok građani imaju dosta ograničen uticaj na javne usluge.

U XXI veku menja se odnos između države i građana tako da oni nisu više samo korisnici
javnih usluga, već uzimaju učešće u iniciranju promena i stvaranju javnih rezultata. Novi pristup
u kome država u saradnji sa građanima radi na unapređenju usluga koje se pružaju građanima i
stvaranju javnog dobra podrazumeva i transformaciju sistema javne uprave. Zahvaljujući
savremenoj informaciono-komunikacionoj tehnologiji i socijalnim mrežama omogućeno je
širenje informacija u realnom vremenu i povezivanje ljudi, znanja, organizacija i institucija uz
minimalne troškove, stvarajući nov prostor za inovacije.

16
 Okvir nove sinteze ne nudi odgovore poput teorijskih modela već pruža mogućnost da se
istraže pretpostavke i opcije od strane istraživača, dok se do odgovora dolazi praksom u pogledu
specifičnih okolnosti svake države. On pokazuje kako rezultati javnih politika, rezultati
udruženog društvenog delovanja, autoritet države i udružena moć društva stvaraju prostor za
različite mogućnosti kombinovanja resursa i kapaciteta (organizacionih, inovativnih,
institucionalnih, adaptivnih) u svrhu produkovanja kolektivnih rezultata. Inovacija ne mora da
predstavlja obavezno novu ideju. Ona se bazira na praktičnim rešenjima koja su prilagođena
situaciji. Novina može biti zasnovana na spajanju, kombinovanju ili rekombinovanju ideja,
lokalnih resursa i kapaciteta (Bourgon 2011).

2. INOVACIJE U PRAKSI LOKALNE SAMOUPRAVE

Jedan od primera inovacije usluga koje organ uprave u saradnji sa ustanovama i preduzećima
pruža građanima je uspostavljanje jedinstvenog upravnog mesta. Ova inovacija ima za cilj
unapređenje dostupnosti i podizanje kvaliteta usluga, koje jedinice lokalnih samouprava pružaju
građanima kao vid transformacije uprave u servis građana. Istovremeno, bazirajući se na
administrativnoj efikasnosti i delotvornosti kao načelima dobre uprave i dobrog upravljanja,
očekivane promene nisu zasnovane samo na sprovođenju novina koje donose zakonske obaveze,
već i na razvijanju i unapređenju primera dobre prakse.

Nova zakonska rešenja, predstavljaju pravni okvir, ali time ne ograničavaju realizaciju svežih
i kreativnih ideja, koje dovode do promena u radu jedinica lokalne samouprave i unapređenja
kvaliteta usluga koje se pružaju građanima. Jedan od najvećih izazova očekivane promene načina
rada i shvatanja javne uprave kako građana, tako i zaposlenih predstavlja uvođenje inovativnih i
primenljivih pristupa, kojima se ubrzavaju, optimizuju i pojednostavljuju često prenormirani
postupci, a da se pri tome ne smanjuje nivo prava i pravne zaštite stranaka. Inventivnost,
prilagodljivost i dinamičnost, koja se ispoljava naročito u radu lokalne samouprave, predstavljaju
jedan od ključnih preduslova šire održive promene koncepta i shodno tome postupanja javne
uprave.

Jedinstveno upravno mesto, predstavlja upečtljiv primer budućih i očekivanih pravaca

unapređenja administrativne efikasnosti i delotvornosti. Jedinstvenim upravnim mestom postiže
se više pozitivnih efekata, kako za stranku, tako i za upravu.

Naime, stranka, po pravilu, podnosi samo jedan zahtev za ostvarivanje više prava, odnosno
prikuplja samo jedan set dokumentacije. Drugo, stranka ne mora da se obraća i tokom postupka
komunicira sa dva ili više različitih organa. Treće, ukida se najmanje jedan korak u procesu
ostvarivanja prava, odnosno jedan dolazak, što predstavlja još jednu uštedu koju donosi

17
jedinstveno upravno mesto. Četvrto, ukupni rokovi za ostvarivanje određenog prava stranke kroz
jedinstveno upravno mesto mogu, i trebalo bi, da se skrate.

Za same organe, u najvećem broju slučajeva uspostavljanjem jedinstvenog upravnog mesta

trebalo bi da se olakša proces dokazivanja ispunjenosti uslova jer se ono sprovodi samo u jednom
postupku. Istovremeno, smanjuje se obim dokumentacije, što doprinosi racionalizaciji i
ekonomičnosti i delotvornosti postupka. Na kraju, ne samo što doprinosi položaju stranke u
odnosima sa nadležnim organima, već se unapređuje organizacija i koordinacija postupanja
unutar uprave kao i sa drugim organima, smanjuju ukupni troškovi postupanja i poboljšava
protok informacija u oba smera. Navedeni primer svakako predstavlja inovaciju usluga uprave ka
građanima u smislu značajnog poboljšanja u načinu pružanja usluge.

U pojedinim lokalnim samoupravama razvijeno je devet modaliteta jedinstvenog upravnog

mesta, koji predstavljaju inovaciju u smislu unapređenja organizacione efikasnosti i poboljšanja
kvaliteta usluga, jer se formira jedinstvena tačka kontakta stranke sa organom uprave.

Ulažući zahtev na jedinstvenom upravnom mestu, stranka vidi samo tačku kontakta -
jedinstveni uslužni centar, bolničku administraciju u postupku e-Beba ili ustanovu koja vodi prvi
postupak od nekoliko sukcesivnih koje je povezalo jedinstveno upravno mesto, npr. centar za
socijalni rad. U jedinstvenom uslužnom centru, kao delu gradske uprave, stranka, na primer,
podnosi zahtev za ostvarivanje prava na dečiji dodatak, pri čemu se odmah pokreće sukcesivni
postupak za ostvarivanje prava na energetski zaštićenog kupca, uz podnošenje samo poslednjeg
računa za električnu energiju ili gas. U postupku e – beba stranka, odnosno roditelj kao tačku
kontakta vidi bolničku administraciju, odnosno jedinstveno upravno mesto koje se nalazi u
porodilištu, gde može, pored ostalih zahteva da podnese i zahtev za ostvarivanje prava na
roditeljski dodatak iz budžeta Republike Srbije. Kao tačku kontakta stranka vidi ustanovu u
slučaju kada se jedinstveno upravno mesto nalazi u centru za socijalni rad, gde stranka podnosi
zahtev za ostvarivanje prava na socijalnu pomoć, a ukoliko centar pozitivno odluči o navedenom
pravu, dostavlja doneto rešenje gradskoj upravi koja na osnovu već dodeljenog statusa korisnika
socijalne pomoći i priloženog poslednjeg računa za električnu energiju ili gas dodeljuje licu status
energetski ugroženog kupca. Kod e-servisa, jedinstveno upravno mesto je servisna magistrala
organa, koja omogućava integraciju i upravljanje elektronskim uslugama organa, kroz online
podnošenje zahteva.

U navedenom primeru, organizacione inovacije su vidljive u promeni organizacije radnih

mesta i promeni opisa poslova, na način da bude povećana produktivnost rada, kao i kvalitet
usluga i efikasnost uprave. Zaposleni koji rade na administrativnim postupcima povezanim u
jedinstveno upravno mesto, primenjuju nove načine rada, a takođe to dovodi i do raspodele
odgovornosti. Ova inovacija obuhvata podsistem, odnosno određene organizacione jedinice
uprave. Organizaciona inovacija se odnosi i na odnos organa uprave sa okruženjem kao na primer
uspostavljanje nove saradnje sa ustanovama i javnim preduzećima.

18
 Osnivanje biznis inkubatora (BIZ), kao jednog od instrumenata regionalnog i lokalnog
ekonomskog razvoja, je inovacija lokalne samouprave koja ima za cilj da pruži pomoć
novoosnovanim firmama da opstanu u najosetljivijoj fazi svog postojanja. Primarna uloga i
cilj poslovnih inkubatora je da kroz set usluga podstiču kreiranje uspešnih preduzeća sa
težnjom da ista pri napuštanju inkubatora budu finansijski likvidna i samoodrživa. Na
lokalnom i regionalnom nivou, poslovni inkubatori su instrument za podsticaj rasta nivoa
zaposlenosti, transfera tehnologije i inovacija, razvoju preduzetničkog duha, očuvanju i
unapređenju stručnog kadra.

BIZ stanarima pruža formalno organizaciono okruženje sa menadžmentom, organizuje

sistem planiranja, monitoringa i razvoja stanara, sistem merenja učinka, organizuje treninge i
edukaciju, uključujući i pomoć u pripremi poslovnog plana, marketinga, istraživanja tržišta,
pomoć u razvoju tehničke i druge dokumentacije, dobijanje odgovarajućih sertifikata i dr.
Jedna od usluga BIZ-a je i umrežavanje i podsticaj na saradnju između preduzetnika unutar
inkubatora, kao i umrežavanje sa spoljnim partnerima. Takođe, stanari mogu koristiti
zajedničke prostorije, kancelarijsku opremu i ostalu infrastrukturu inkubatora - sale za
sastanke, konferencijske sale, prateće osoblje i opremu.

Ovaj primer ne ilustruje vidljive promene u organizacionoj strukturi gradske uprave jer je
grad Zrenjanin u saradnji sa Razvojnom agencijom Vojvodine osnovao preduzeće poslovni
inkubator (grad 65% i RAV 35%). Sporazumom o saradnji definisana su međusobna prava i
obaveze, kao i uloga svake strane u ovom inovativnom projektu. Na ovaj način, ostavljena je
sloboda rukovodstvu Poslovnog inkubatora Zrenjanin da brzo reaguje i prilagodi se
promenama na tržištu, prati i uvodi nove inovativne ideje odnosno mere, i da sprovodi
aktivnu politiku jačanja kapaciteta lokalnih privrednih subjekata.

ZAKLJUČAK

19
 Inovativnost predstavlja jedan od ključnih faktora opstanka, rasta i razvoja preduzeća.
Veći stepen inovativnosti omogućava bolje prilagođavanje dinamičnim promenama u
okruženju, bolje zadovoljavanje postojećih i stvaranje novih potreba i zahteva potrošača,
promene u načinu organizovanja, poslovanja i rada preduzeća, kao i razvoj privrede i društva
zasnovanog na znanju (OECD, 1996). Unapređenjem inovativnosti preduzeća poboljšavaju se
poslovne performanse, ostvaruje se veći udeo na tržištu, raste produktivnost. Mali stepen
inovativnosti vodi ka zaostajanju u svim oblastima proizvodnje i poslovanja preduzeća.

Osim u realnom sektoru privrede, inovacije postaju imperativ i u javnim upravama kako
bi države išle u korak sa potrebama građana koje se u savremenom svetu često menjaju. U
današnje vreme je sve teže predvideti različite želje i potrebe građana. U tom pogledu se kao
zahtev nameće učešće građana u podršci sistemima javnih uprava. Na taj način usluge sve
više uspevaju da zadovolje rastuća očekivanja i zahteve korisnika tj. građana.

Javne uprave su u razdoblju od kraja Drugog svetskog rata do 80-tih godina XX veka bile
zasnovane na strogoj centralizaciji i hijerarhiji sistema, sa posebnom pažnjom na strogim
pravilima u strukturi rukovođenja. Smatralo se da su države dužne da brinu o svojim
građanima čitav život, te se je ovaj period često označavao kao „zlatno doba države
blagostanja.“ Uplivom tržišnog načina funkcionisanja i jačanjem privatnog sektora pred javnu
upravu se nameću novi zahtevi. Država više nema isključivu moć nad svim društvenim
sferama, već se ističe potreba za saradnjom sa svim zainteresovanim akterima, a pre svega
građanima.

Uvođenje inovacija u javnu upravu ima mnogo pozitivnih efekata. One pomažu boljem
iskorišćavanju resursa i kapaciteta, povećavaju efikasnost i efektivnost rada, stvaraju
transparentnije i otvorenije profesionalne obrasce, podstiču kulturu kontinuiranog
usavršavanja, proizvode domino efekat jer uspešne inovacije u jednom sektoru otvaraju vrata
inovacijama u drugim oblastima. Poboljšanjem usluga javnog sektora, inovacije pomažu da
države ojačaju poverenje među građanima i da učvrsti svoj legitimitet.

Bitno je naglasiti da inovacije nisu same sebi cilj. Naglasak treba da bude na onome što
one donose, na transformisanju praksi, odnosa i procesa u javnim upravama, koje
kontinuirano napreduju, a u cilju povećanja efikasnosti, efektivnosti i zadovoljstva krajnjih
korisnika. Sistemi državne uprave moraju držati korak sa promenama koje se dešavaju u
društvu, kako na međunarodnom, tako i na nivou regiona i lokalnih zajednica kako bi bile
efikasne i sposobne za dalji razvoj. Profesionalna, delotvorna i odgovorna javna uprava koja
će građanima pružiti veći stepen sigurnosti i održiv ekonomski rast su dva cilja kojima države
teže, a inovacije predstavljaju pomoćno sredstvo za ostvarenje ovih ciljeva.

LITERATURA

20
 Albury David, Fostering Innovation in Public Services, Public
Money&Management, Taylor&Francis Journals, Vol. 25, No.1, February 2005,
pp.51-56.
 Amabile M. Teresa, et al., Assessing the Work Environment for Creativity,
Academy of Management Journal, Vol. 39, No. 5, October 1996, p.1154-1184
 Atkison, R. Ezell, J. (2014). Ekonomika inovacija: Utrka za globalnu prednost,
Mate, Zagreb, 132.
 Borins Sandford (ed.), Innovations in Government, Research, Recognition and
Replication, Ash Institute for Democratic Governance and Innovation, John F. Kennedy
School of Government, Harvard University, Brookings Institution Press, Washington
D.C., 2008.
 Bourgon Jocelyne, A New Synthesis of Public Administration, Serving in the 21st
Century, School of Policy Studies, McGill-Queen’s University Press, Kingston,
2011
 Boyer, M., & Moreaux, M. (1987). Being a Leader or a Follower: Reflections on
the Distribution of Roles in Duopoly. International Journal of Industrial
Organization, 5(2), 175-192
 Christensen M. Clayton, Raynor E. Michael, Anthony D. Scott, Six Keys to
Creating New-Growth Businesses, Harvard Managament Update, Boston, MA,
Article Reprint No. UO301A, January 2003, pp. 3-6.
 Cvetanović, S. (1997). Tehnološke promene i ekonomska efikasnost, Ekonomski
fakultet, Niš
 Davila Tony, Epstein Marc, Shelton Robert, Making Innovation Work - How to
Manage It, Measure It, and Profit from It, Pearson Education, Inc., New Jersey,
2006.
 Davila Tony, Epstein Marc, Shelton Robert, Making Innovation Work - How to
Manage It, Measure It, and Profit from It, Pearson Education, Inc., New Jersey,
2006.
 Dragičević, M. (2012). Konkurentnost: Projekat za Hrvatsku, Školska knjiga,
Zagreb, 14.
 Drucker Peter, Innovation and Entrepreneurship, Practice and Principles, Perfect
Bound, 2002.
 Francis, D., & J. Bessant (2005). ‘Targeting innovation and implications for
capability development’,Technovation, 25(3), 171–183
 Frascati Manuel. (2002). OECD.
 Hartley Jean, Innovation in Governance and Public Services: Past and present,
Public Money&Management, Vol. 25, Issue 1, 2005, pp. 27-34.
 Hidalgo, A. Alboros, J. (2008). „Innovation management techniques and tools> a
rewiev from theory and practice”. Department of business Administration, ,
Universidad Politecnica de Valencia,, Spain: Spain, p. 3.
21
 Joseph Schumpeter, https://sh.wikipedia.org/wiki/Joseph Schumpeter, 20.02.2023
g.
 Ketels, C. (2006). Michael Porter,s Competitiveness Framevork – Recent
Learnings and New Research Prioriteies. Journal of Industry Competition and
Trade, vol. 6, no. 2, pp. 115-136
 Levi, M. M. (2005). „Menadžment inovacija i tehnološkog razvoja“. Beograd:
FON
 Lundvall Bengt-Ake, Innovation System Research and Policy, Where it came
from and where it might go, Paper to be presented at CAS Seminar, Oslo,
December 4, 2007, pp.1-50.
 Mulgan Geoff, Ready or Not? Taking Innovation in the Public Service Seriously,
NESTA, Making Innovation Flourish, London, April, 2007, pp.1-39.
 Narayanan, V. K. (2001). Managing technology and innovation for competitive
advantage. Pearson Education India.
 OECD (1996). The Knowledge-Based Economy, Paris: Organisation for economic
cooperation and development.
 Osborne P. Stephen (ed.), The New Public Governance? Emerging perspectives on
the theory and practice of public governance, Routledge, London, 2010.
 Oslo Manuel, (1997). OECD.
 Perry Kevin, Innovation in the Public Sector, Putting it into Perspective, Roskilde
Universitet, ICE – Project, Working Papers, No. 1, Roskilde / Aalborg, 2010,
pp.1-35
 Pokrajac, S. (2010). Preduzetništvo: izazovi i putevi „kreativne destrukcije«
privrede Srbije, Mašinski fakultet, Beograd, 124
 Prahalad, C., & Hamel, G. (1990). The core competence of the corporation,
Harvard Business Review, 68: 79–91.
 Rajić, D. K. (2015). „Primena inovacionih standarda za razvoj privrednih
subjekata“., (str. 2). Beograd.
 Rogers M. Everett., Diffusion of Innovations, Free Press, Division of Macmillan
Publishing, New York, Fifth Edition, 2003
 Rothwell, R. (1994). Towards the Fifth-generation Innovation Process,
International Marketing Review, Vol. 11 Iss: 1, 7 – 31
 Rothwell, R., & Gardner, D. (1992). The Strategic Management of Re-innovation,
R&D Managament Review, 19(2) 147-160
 Schumpeter, J. (1961). The Theory of Economic Development, A Galaxy book,
New York
 Stamm von Bettina, Managing Innovation, Design and Creativity, London
Business School, Wiley, London, 2003.
 The OECD Innovation Strategy, (2010). Paris, OECD

22
 Tina Aničić (2021). Inovacije u sistemima javnih uprava. Administracija i javne
politike, 7 (16), str. 5-40
 Trott Paul, Innovation Management and New Product Development, Pearson
Education Limited, Harlow, England, 2017.
 Vesna Novaković, et al. (2020). Inovacija kao pokretač ekonomskog razvoja.
Časopis za ekonomiju i tržišne komunikacije, 10 (1), str. 230-249
 Walker M. Richard, An Empirical Evaluation of Innovation Types and
Organizational and Environmental Characteristics: Towards a Configuration
Framework, Oxford University Press, Journal of Public Administration Research
and Theory, October 2007, pp. 591-615.
 Windrum Paul, Koch Per (eds.), Innovation in Public Sector Services,
Entrepreneurship, Creativity and Management, Edward Elgar, Cheltenham, UK,
Northampton, MA, USA, 2008
 Zakon o inovacionoj delatnosti, „Službeni glasnik RS“, broj 129 od 28.decembra
2021

23