У науци се узима да смрћу митрополита Павла Ненадовића 1769. године
престаје епоха раног барока, како у културном, тако и у политичком смислу. Док је митрополит Ненадовић био поборник руско-украјинских оријентација, дотле се нови митрополит Јован Георгијевић залагао за све чвршће окретање ка Бечу. То је такође и последња деценија владавине Марије Терезије која је спроводила реформе у Хабзбуршкој монархији које су у великој мери погађале цркву, што се одразило и на православно становништво унутар граница Монархије, те је карловачким митрополитима ранија моћ као полтичких поглавара нације знатно ограничена. Све то је имало и одраза у сликарству. Одређени знаци кризе ранобарокног сликарства видљиви су већ у делима ЈОВАНА ПОПОВИЋА који је радио 50-их година 18. века. Поповић је осликавао иконостас НИКОЛАЈЕВСКЕ ЦРКВЕ У ИРИГУ и на примеру икона Великих празника и старозаветних сцена види се како он сцене смешта у један продубљен простор, често са пејзажном позадином која показује интересовање за појавни свет. Његове фигуре имају много више живости него светитељи на иконама ранобарокног периода, пластичност постиже колористичким односима, а само се понекад назиру трагови цртежа. Утицаји средњоевропског сликарства још су видљивији у делу ТЕОДОРА КРАЧУНА, који једном ногом стоји у раном бароку, а другом у високом бароку. Разлике између раног и високог барока добро се уочавају уколико се упореде иконе Јована Крститеља које су изводили Димитрије Бачевић, као изразити представник раног барока и Теодор Крачун. Бачевићев Св. Јован је постављен фронтално, торзо му је непропорционалан остатку тела, ноге су веома издужене, а фигуром доминира глава са крупним очима. Јован Крститељ на Крачуновој икони је представа једног мускулатурног атлете у контрапосту. Временом ће Крачунове фигуре постајати све издуженије, док ће контрапосто све више добијати облике маниристичке figure serpentinate. Поново у складу са западноевропским наслеђем, код Крачуна се све више наглашава покрет и гестикулација. И он напушта златну позадину и своје фигуре смешта у пејзажне, архитектонске или оквире са облачићима, као што је случај са иконама у цркви АРХИЂАКОНА СТЕФАНА У СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ, али има и примера као што су иконе са иконостаса цркве СВ. АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА У СУСЕКУ где се Крачун враћа златној декоративној позадини украшеној флоралним орнаментима. Још неки од значајних представника високог барока су Јован Исајловић Старији, Григорије Јездимировић, Григорије Давидовић-Опшић и Лазар Сердановић.