ВАСИЛИЈЕ ОСТОЈИЋ (?

-1791)

Не знамо када је Василије Остојић рођен. На основу архивских података сматра

се да је био син једног београдског трговца Остоје Вучковића који се истакао у
скупљању прилога за изградњу Саборне цркве Св. архангела Михаила у Београду, а
тада се и Васа Остојин помиње као приложник храму. Стога се може закључити да је
он био родом из Београда и да је био пореклом из добростојеће трговачке породице у
време када је Београд био престоница Краљевине Србије 30-их година 18. века.
Међутим, 1739. године када Турци враћају контролу над Београдом, долази до Друге
сеобе Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем и тада и Василије Остојић
прелази у Хабзбуршку монархију и појављује се у Петроварадинском Шанцу, који је у
том тренутку био веома важно културно средиште.
Врло брзо је Василије Остојић ступио у школу Јова Василијевича и као његов
помоћник, учествовао је у осликавању различитих цркава, као што је иконостас цркве
у БОЂАНИМА, где је радио иконе апостола. Врло је вероватно да је помагао
Василијевичу и приликом осликавања ПРИПРАТЕ И ОЛТАРСКОГ ПРОСТОРА
КРУШЕДОЛА, али о томе немамо прецизније податке.
Већ наредне, 1749. године, Василије Остојић ради делове иконостаса у
СТАРОМ СЛАНКАМЕНУ, односно престоне иконе са представама Богородице са
Христом и Христа. Обе иконе се данас чувају у Галерији Матице Српске. На тим
иконама се примећују типичне одлике украјинског сликарства: златни флорални
орнаменти на драперији, златни трон такође декорисан вегетативним мотивима, нежан
инкарнат, већи реализам у представљању фигура и слично. У оквиру Сремске епархије
сам је осликао и иконостас цркве у ПУТИНЦИМА.
Остојић је имао велики број сарадника и један од њих је био Јанко Халкозовић,
пореклом Цинцар. Са њим ради иконостас у ГРОБЉАНСКОЈ ЦРКВИ
МАНАСТИРА РАКОВЦА, где су одлагане мошти монаха. Овај иконостас је био
демонтиран јер је Раковац у Другом светском рату темељно уништен и конзерватори
нису знали како је тај иконостас изгледао, тако да је његов данашњи изглед последица
претпоставке како је иконостас могао првобитно изгледати.
Заједно са Димитријем Бачевићем који је радио архијерејски трон, Остојић је
радио тронове за мошти Св. Бранковића у КРУШЕДОЛУ, где му је помоћник био
Јован Поповић. Пошто су манастир основали деспотица Ангелина и њен син Ђорђе
(Максим), њихове мошти се налазе у једном кивоту, а у другом кивоту су мошти
деспота Стефана и њиховог другог сина Јована који су у време оснивања манастира већ
били почивши. Њихове мошти су спалили Турци, али оно што је од њих остало
сачувано положено је у нове кивоте. Са Јованом Поповићем је радио и иконостас у
НЕРАДИНУ, врло репрезентативан и декоративан и он је прилагођен висини храма
пошто у потпуности затвара поглед на олтарски простор. За њега је карактеристично
што има мрежасту перфорирану структуру која је ослоњена на основну носећу
структуру у виду стубова. Све то је позлаћено и мраморирано, односно колорисано
тако да имитира мермер. Са Поповићем је радио и иконостас НИКОЛАЈЕВСКЕ
ЦРКВЕ У ИРИГУ, али је он касније пресликан.
Са Лазаром Сердановићем радио је иконостас у ВУКОВАРУ, али доста тога је
страдало током ратова 90-их година. Са Сердановићем је радио и иконостас и друге
иконе у ПАКРИ, али је и он уништен као и манастир.
Заједно са Бачевићем је радио иконостас у цркви УСПЕЊА НА ДОБРОЈ
ВОДИ КОД ДАЉА, по захтеву митрополита Павла Ненадовића, али митрополит није
био задовољан њиховим радом. У то време, око 1761. године Бачевић је склопио
договор са сликарем Димитријем Поповићем да осликају иконостас у

1
НИКОЛАЈЕВСКОЈ ЦРКВИ У ЗЕМУНУ, али је Поповић од тога из непознатих
разлога одустао, па је Бачевић у помоћ позвао Василија Остојића и тада су склопили и
договор да и убудуће раде заједно. Међутим, Бачевић је тада био тешко болестан од
туберкулозе и док је он боловао, Василије Остојић је завршио у међувремену
иконостас у РАКОВЦУ, те му је Бачевић тражио да новац подели са њим што је
Остојић одбио. Спор је стигао и до митрополијског суда који га је разрешио у корист
Димитрија Бачевића и прогласио га је сликарем који практично има монопол над
Сремском епархијом, тако да нико не може без његове сагласности да осликава
храмове у Сремској епархији, те ни Василије Остојић док је Бачевић био жив није
могао да буде ангажован у црквеном сликарству.
Након Земуна, Василије Остојић тражи послове негде другде и пошто је добар
сликар, позивају га у српски део Будимпеште који се звао ТАБАН (по табачком,
кожарском цеху) и он тамо ради иконостас који је уништен у пожару 1810. године, а
други иконостас је радио Арсеније Теодоровић. Црква је опстала и после пожара, али
је потом срушена током Другог светског рата и то је била највећа црква коју су Срби
имали. У близини Будимпеште Василије Остојић је радио и иконостас у САБОРНОЈ
ЦРКВИ СЕНТАНДРЕЈЕ и вероватно је био сличан будимском, само што је тај био
много већих димензија.
Негде пред крај живота, Василије Остојић је аплицирао и за наследно племство,
али није доживео да добије племство јер је преминуо 1791. године. Пошто је био
стациониран у Новом Саду, сасвим је сигурно да је радио и поруџбине за своје
суграђане, али је јако мало тога остало сачувано осим медаљона у сводовима и на
зидовима НИКОЛАЈЕВСКЕ ЦРКВЕ У НОВОМ САДУ, где је и сахрањен.