АМБЛЕМАТИКА

Амблематика је уметнички жанр који се развија у 16. веку, а у европској

уметности највећу популарност стиче у време барока у 17. веку. Хорацијев стих ,,Ut
pictura poesis’’ из Писма Пизонима који је почивао на идеји да су сликарство и поезија
сестринске уметности свој најпотпунији израз добио је управо у амблематици, као
жанру који почива на интеракцији визуелног и литерарног. У амблематици, визуелни и
литерарни елементи су нераздвојиви, јер речи објашњавају слику, а слика објашњава
речи, односно текст.
Амблематику су користили припадници свих вероисповести, припадници
различитих политичких и филозофских опредељења и она се заснивала на свим
дотадашњим знањима из теологије, филозофије, историје, права, поезије,
књижевности, географије, геологије, зоологије итд. Обично је указивала на одређену
морализаторску поруку, па је стога амблематика почивала и на другом Хорацијевом
стиху ,,docere et delectare’’, јер је истовремено и забављала и подучавала, односно
носила неко дубље значење.
Сама реч потиче од грчке речи emblema која је у античко време најчешће
означавала комад неког племенитог материјала, углавном злата, који је био део неке
веће целине из које је могао да се извади и касније негде другде уметне. Временом је
сама реч попримила и одређена метафоричка значења.
Творац првог амблематског зборника био је Андреа Алћати и тај зборник се
звао Emblemata. Он није имао слике, већ само текст, а исто се десило и са
најутицајнијим амблематским зборником у бароку у целој Европи, а то је прво издање
Иконологије Ћезара Рипе из 1593. године. И Алћати и Рипа су сматрали да читалац
треба да у свом уму изгради слику, тако да су ти амблеми уствари били ,,голи
амблеми''. Међутим, барок је као стил почивао на свести да је слика најмоћнија у
преносу одређене поруке, тако да је већ следеће издање Иконологије из 1603. године
садржало илустрације у дрворезу. Од 1603. године, структура амблема је увек
трострука и садржи:
1) наслов – inscriptio
2) слику/пиктограм – imago
3) објашење / пропратни текст у стиху или прози – subscriptio

Рипин амблематски зборник имао је велики број издања, а на српску барокну

уметност највише је утицало издање Јохана Хертела из Аугзбурга 1758. године. То су
пре свега били амблеми персонификација, а оно што је новина овог издања јесте
додавање литерарне, историјске или библијске теме свакој од персонификација. Сваку
од тих представа тумачили су стихови на латинском или немачком језику. Рипина
Iconologia је преко Хертеловог издања била стандардни приручник бечке Ликовне
академије и сигурно је била позната и српским каснобарокним сликарима који су
студирали у Бечу.
Једна од најранијих амблематских представа у српском сликарству настала је
40-их година 18. века када је Јов Василијевич ангажован на извођењу завршних радова
у манастиру БОЂАНИ. Наиме, на окулусу дрворезбареног картуша насликан је пејзаж
са лествицама које спајају небо и земљу. Ова представа не садржи inscriptio, али је
рађена на основу амблема који представљају Scala coeli (Небеске лествице) које се
везују за Јаковљев сан. Такав амблем је могао да се тумачи и као Христов силазак на
земљу, али је могао да исказује и идеју о Богородичином безгрешном зачећу што овде
и јесте случај, јер се тај амблем налазио на Богородичином трону.

1
 Амблематски утицаји се најлакше препознају када сликана представа преузима
форму амблематског пиктограма и тада најчешће симболизује неку врлину. На пример,
Димитрије Бачевић слика амблем Будности за архијерејски трон у манастиру
КРУШЕДОЛУ у виду ждрала који стоји на уздигнутој нози и држи камен своје
порекло има још у средњовековном Физиологу и он уствари симболизује духовног
пастира који бди над убогима и сиромашнима које му је Бог поверио.
У српском барокном сликарству представе амблема могу бити укључене и у
поједине композиције с намером да јасније одреде њихово симболичко значење. Тако
се у представи Богородичиног покрова на своду цркве СВ. КУЗМЕ И ДАМЈАНА У
ФУТОГУ појављују амблематске представе шлема и стреле, које потврђују идеју о
Богородичиној заштити.
У оквиру Карловачке митрополије неретко се дешавало да се на грбовима
епархије спајају амблематика и хералдика. На пример, на ГРБУ БУДИМСКЕ
ЕПАРХИЈЕ насликано је хришћанско Сунце правде које тријумфује над осталим
религијама које симболизују полумесец, звезде и ибис.
Посебну популарност у барокном православљу уживали су амблематски
зборници са БИБЛИЈСКОМ ТЕМАТИКОМ Угледајући се на њих, Јохан Улрих
Краус, мајстор из Антверпена, приредио је илустровано здање Библије које је
послужило Жефаровићу приликом живописања манастира Бођани. Управо на основу
средњоевропске амблематике се уобличавају и представе појединих светитеља, а
прихватању амблематске структуре доприносили су и графички листови.
Амблеми ПЕРСОНИФИКАЦИЈА видљиви су на иконостасу који је радио
Стефан Тенецки у цркви у РУМИ где је приказана Св. Софија окружена
персонификацијама Вере, Љубави и Наде. Тенецки ту представу преузима из
украјинске амблематске традиције која се ослањала на западноевропске барокне
представе на којима се божанска премудрост приказивала окружена врлинама.
Представе теолошких врлина укључене су и у композицију Тајне вечере коју је
Теодор Илић Чешљар радио за наос НИКОЛАЈЕВСКЕ ЦРКВЕ У КИКИНДИ.