ВАСИЛИЈЕ РОМАНОВИЧ (1718-1773)

Сликарство Василија Романовича углавном је било везано за Славонију и

једним делом за Срем, с тим што је оно доста страдало у Другом светском рату и
ратовима 90-их година, тако да је мало тога остало сачувано. Он се на својим иконама
није потписивао, али на основу документације из манастира која помиње ,,Василија из
Мале Русије'' закључује се да је реч о Романовичу. Он се школовао на Кијевско-
печерској лаври, а у Кијеву је добио и прву поруџбину – осликавање цркве СВ.
БОРИСА И ГЉЕБА. Те фреске нису сачуване јер је црква страдала у пожару, али је
сачуван уговор. У Карловачку митрополију долази вероватно заједно са Јовом
Василијевичем 40-их година 18. века и он се појављује као већ формиран и искусан
сликар, те стога не чуди што га је епископ бачки Висарион Павловић ангажовао у
БОЂАНИМА.
Након Бођана одлази у Пакрац код тамошњег епископа Софронија Јовановића.
У Пакрацу је урадио ПОРТРЕТ СОФРОНИЈА ЈОВАНОВИЋА, као и иконостас
ПРИДВОРНЕ КАПЕЛЕ који је уништен у Другом светском рату. За оближњи
манастир ПАКРУ радио је икону Тајне вечере која нам је данас позната само преко
фотографија. Када је епископ Софроније Јовановић преминуо, на место
администратора епархије дошао је Арсеније Радивојевић, па се Романовичу приписује
и ПОРТРЕТ АРСЕНИЈА РАДИВОЈЕВИЋА који је он понео са собом када је постао
будимски епископ и данас се чува у Владичанском двору у Будиму.
У Славонији је радио и иконостас у СЛАТИНСКОМ ДРЕНОВЦУ који је
уништен током Другог светског рата. То није био традиционални ниски
поствизантијски иконостас са престоном зоном, зоном са апостолима и Деизисом и на
крају Распећем са Богородицом и Јованом, већ нови тип иконостаса који се појављује
доласком Украјинаца у Карловачку митрополију. Веома високи иконостаси су се у
Русији и Украјини појавили већ у 17. веку и састојали су се из:
1) престоне зоне
2) зоне са Великим празницима
3) зоне са апостолима
4) зоне са пророцима
5) горње зоне са представама Страдања које често нису постављене водоравно, већ су
полукружно поређане око крста са Распећем
Романович је осликавао и иконостас у КОСТАЈНИЦИ, с тим што је црква
срушена, али је иконостас претходно демонтиран и великим делом сачуван. Знамо да је
радио и иконостас у МОРОВИЋУ у Срему, одакле је повремено одлазио у Сремске
Карловце и тамо је такође насликао неколико икона које се данас чувају у Галерији
Матице Српске.
Романович је преминуо у манастиру Хопову 1773. године где је отишао с
намером да се трајно настани и прими монашки чин, мада се то никад није десило.
Умро је у 55. години живота, што је забележено у руководственим књигама неколико
фрушкогорских манастира којима је пред смрт завештао 12 форинти за свој
четрдесетодневни помен.