POZITIVNA PSIHOLOGIJA I HRONICNO NEZADOVOLJSTVO IZ UGLA

LOGOTERAPIJE

Kažu da danas živimo brzo. Brže nego što su nekad živeli naši roditelji. Trčimo iz jedne
obaveze u drugu, komunciramo putem mobilnih telefona, imamo veliki izbor kanala, sve je
dostupno kad god to poželimo. Kad tako kažemo rekli bismo da su nove generacije srećnije nego
što su starije generacije bile i da je život dosta lakši. Da li je zaista tako? Da li zaista živimo
bezbrižno? Da li se osećamo srećno i zadovoljno ili je ipak obrnuto?

Istraživanja pokazuju da je jedan od glavnih problema današnjeg društva dosada i

besmisao. U ovom radu bavićemo se uzrocima dosade današnjeg društva, kao i promenama koje
su dovele do toga.

Starije generacije opisuju svoje detinjstvo i život kao borbu. Neretko govore da je život
nekada bio težak i da je danas mnogo lakše. Često pričaju o gladi, borbi da se nađe posao koji će
da obezbedi hleb za porodicu, ali govore i kako su se dosta družili i kako su se zabavljali.
Današnje generacije mnogo lakše dolaze do posla, stopa obrazovanja je sve viša i imamo visoko
obrazovano društvo, ali istovremeno istraživanja pokazuju da imamo nesrećno i nezadovoljno
društvo. Kad tako uporedimo čini se da su u toj borbi i patnji nekadašnjeg života ljudi bili
zadovoljniji, a da danas pored obilja raznoraznih aktivnosti i poslova koji su većini dostupni,
imamo sve više nezadovoljnih ljudi. Kao da veća ponuda izbora dovodi čoveka u dosadu, jer ne
zna šta bi izabrao i uvek misli da je neki drugi izbor možda bolji od onoga koji je napravio.
Krenimo malo kroz istoriju.

Pre pojave mobilnih telefona i interneta, dan jednog čoveka i njegova komunikacija sa
okolinom izgledala je potpuno drugačije. Ustao bi ujutru, otišao na posao, zaradio za hranu i
otišao bi kući ili možda na neki dogovoreni sastanak, koji je morao da se dogovori na
prethodnom sastanku, jer su se dogovori sklapali uživo. Komuniciralo se putem pisama sa
članovima porodice ili partnerima koji su udaljeni. Mnoge stvari se nisu znale sad i odmah.
Čovek je morao da bude strpljiv. Pri sastanku sa nekim nisu mogli da znaju da li će se neko
pojaviti ili ne, a ako se ne pojavi verovalo se da ga je nešto ozbiljno sprečilo. Danas, sve izgleda
mnogo drugačije. Većina kompanija nudi fleksibilno radno vreme i rad od kuće. Možemo odmah
da dogovorimo sastanak sa nekim putem klika, komuniciramo sa ljudima iz drugih delova sveta
putem video poziva i deluje kao da su tu sa nama. Možemo da biramo koje ćemo filmove i serije
da gledamo, koju ćemo muziku da slušamo, ne moramo da čekamo omiljenu pesmu pored
kasetofona kako bismo je snimili, a opet sve češće čujemo da nema dovoljno vremena, da je
nezadovoljstvo veliko i da je život teži nego ranije. Postižemo da obavimo mnogo više obaveza u
jednom danu nego ranije, brzo se prebacujemo sa jedne na drugu aktivnost, stižemo sa jednog
kraja grada na drugi, ali da li smo zaista prisutni u svemu što radimo ili samo odrađujemo te
aktivnosti i štikliramo stavke na našem spsiku? Da li je čovek uspešan i treba da bude zadovoljan
nakon toga? Danas patimo zbog nerealnih životnih ciljeva. Žurimo da postignemo sve što smo
zamislili u određenom vremenskom roku, posmatramo bajkovite živote na društvenim mrežama i
pitamo se šta to mi radimo pogrešno kad ne živimo taj život ispunjen blagostanjem. Usled
užurbanog načina života nastala je i pozitivna psihologija koja nudi brza rešenja za
nezadovoljstvo, a kao posledicu pozitivne psihologije dobili smo hronično nezadovoljstvo. Zvuči
paradoksalno, da nešto što ima za cilj da suzbije nezadovoljstvo stvori hronično nezadovojstvo.
Zašto pozitivna psihologija nije u tome uspela?

Pozitivna psihologija zasniva se na pozitivnom načinu razmišljanja ili uverenju da ako

mislimo pozitivno o našem životu i ljudima u njemu, da ćemo živeti lep život, bez brige i bez
patnje. Da li je to moguće? Da li je moguće da radimo na ličnom razvoju bez povremenog
osećanja bola, tuge i patnje? Da li rečenice poput „Kako zračiš, tako privlačiš“ zaista čine da
nam život u istom momentu postane lepši i bolji ili samo potiskujemo ono što zaista osećamo?
Da li čoveku koji se suočava sa nekim životnim problemima zaista znači da čuje da treba samo
da veruje da će biti bolje, da bude srećan i kad je tužan, jer će na taj način manifestovati svoj
bolji život ili to ipak ne radi kako je zamišljeno? Odlazak kod psihoterapeuta ili psihologa je
uvek bila tabu tema. Danas malo manje, ali ipak ljudi danas više čitaju knjige iz oblasti pozitivne
psihologije i na taj način veruju da rade na sebi. Pozitivna psihologija je lako dostupna, nudi
instant rešenja i ta rešenja se lako primenjuju. Zapravo sve što čovek treba da uradi je samo da
misli pozitvno. U pozitivnoj psihologiji nema patnje, nema teških momenata, jer sve je to dobro i
možemo očekivati trajno i intenzivno zadovoljstvo. Kao posledicu toga imamo hronično
nezadovoljstvo, jer se teškim momentima ne treba baviti. Patnja se doživljava kao trenutak
slabosti, a teški trenuci kao prolazan udarac sudbine. Tema koju pozitivna psihologija zaobilazi
dok se bavi prolaznošću teških trenutaka, jeste prolaznost života. Slikovito prikazano, pozitivna
psihologija može da posluži samo kao privremeni flaster, ali ne može da zaleči ranu. Za ranu je
potrebno vreme i adekvatna nega, a pozitivna psihologija to ne može da pruži i onda dolazimo do
javljanja hroničnog nezadovoljstva, jer nismo uspeli da zalečimo ranu i ona još uvek boli. Ne
povezujemo se sa tom ranom, već imamo očekivanje da će ona samo tako da prođe, a ako ostane
ožiljak nosićemo ga na sebi i nećemo razgovarati o njemu. Rane dosta govore o čoveku i postoje
da nas nauče ko smo mi. Život je ispunjen trenucima zadovoljstva, ali i trenucima
nezadovoljstva, bola i patnje.

Posmatrano iz ugla logoterapije, kad nastupi kriza, čovek tu krizu posmatra kao zadatak,
kao životni izazov za koji treba da nađe rešenje. U pronalaženju rešenja i donošenju odluke
pomaže mu prapovrenje koje ima. To možemo nazvati intuicijom koja nam poručuje da će sve
biti dobro, ali daleko je drugačije od pogleda koji ima pozitivna psihologija gde se svaka
situacija gleda kao pozitivna bez obzira na to šta čovek zaista oseća. Prapoverenje je unutrašnji
osećaj koji nam pomaže da prihvatimo određenu situaciju, a pozitivna psihologija se temelji na
pozitivnom razmišljanju o određenoj situaciji, ali ne i na unutrašnjem osećaju. Iz ugla
logoterapije, kad čovek duhovno-duševno najdublje trpi, on trpi za volju nečega, a istinska patnja
u ljudskom životu povezana je sa gubitkom vrednosti. Viktor Frankl je rekao: „ Ako je istinska
ljudska patnja uvek spojena sa nekim gubitkom vrednosti, onda pateći čovek može naći
pomirenje i prihvatanje vlastite sudbine samo tako što on sa svoje strane ostvaruje nove
vrednosti.“ Da li je zaista moguće pronaći smisao u patnji? Šta ako su ti momenti bola i patnje
zaista tu da bi nam pokazali nešto novo i važno? Šta ako taj zadatak čeka na nas i šta ako samo
mi možemo da ga obavimo na način na koji niko drugi ne može? Pozitivna psihologija ne može
da odgovori na ova pitanja, jer za ove odgovore nije dovoljno da čovek sedi i misli pozitivno i da
nešto dovoljno jako želi. Potrebno je izabrati teži put i suočiti se sa teškim udarcima sudbine.
Osetiti taj udarac, negovati ranu koja je nastala, živeti sa tom ranom dok ne pronađemo smisao te
rane i te patnje.

Još jedna tema kojom se pozitivna psihologija bavi jeste ’sreća’. Pozitivna psihologija
opisuje sreću kao cilj, a sreća je toliko individualna. Nešto što za nekoga može predstavljati
trenutak sreće, za drugog može predstavljati trenutak straha ili tuge. Da li je zaista moguće biti
stalno srećan? Život je ispunjen trenucima zadovoljstva i nezadovoljstva. Ako je trenutno period
nekog nezadovoljstva, to ne znači da naš život nije kvalitetan, već da treba da se pitamo šta je
ono što nas u tom momentu čini nezadovoljnim. Kao što je i sam Frankl rekao, postoji sudbinski
prostor i dešavanja koja spadaju u taj prostor su ona nad kojima nemamo uticaj, ali ono na šta
imamo uticaj je naša reakcija na taj događaj i šta ćemo mi učiniti povodom toga, kakvu odluku
ćemo doneti.

Ovako sagledano, možemo reći da pozitivna psihologija ima samo sudbinski prostor i
prepušta sve sudbini, jer se veruje da će sudbina sve to srediti umesto nas i da će ishod biti
pozitivan. Sa druge strane, logoterapija pored tog sudbinskog prostora nudi i prostor u kome
imamo slobodan izbor da odlučimo koji stav ćemo zauzeti i kakvu odluku ćemo doneti, što opet
vraća čoveku odgovornost za izbore koje pravi. Kao što je Frankl rekao – smisao je sila koja
pokreće ljudski život, a ne uspeh ili sreća. Ne treba ciljati ka uspehu, već se posvetiti nečemu
većem od nas samih, a uspeh će nas pratiti kao proizvod naše lične posvećenosti i zalaganja.

Maja Nikolić,

Socijalni radnik i edukant logoterapije