Budizam

Uvod:

Budizam je put ka duhovnom otkriću. Osnivač Sidarta Gautama je razmatrao ljudsko stanje. Pronašao
je bolest, propadanje i smrt. Shvatio je da postoje i radost i užitak, ali da oni ne traju. Sve stvari u
životu su prolazne. Zato, i u radosti svest o smrti izaziva nesreću i patnju. On nije verovao da je smrt
konačno oslobođenje od patnje. U indijskoj religijskoj tradiciji se duše ponovo rađaju nakon smrti. I
taj ciklus neprestano traje. On je nastojao da nađe način da se oslobodi tog beskrajnog ciklusa. Kroz
meditaciju je shvatio put ka konačnom oslobođenju i postao prosvetljen.

Osmostruki put – Buda je shvatio da je želja uzrok patnje. Zato je njegovo rešenje bilo: eliminisati
želju „pravim mislima i pravim delima“. To se moglo postići praćenjem Osmostrukog puta. To je serija
od osam visoko moralnih faza. Prve faze zahtevaju ljubazno ponašanje prema svim živim bićima.
Kasnije faze su teže i zahtevaju meditaciju i disciplinu. Ova istina ili zakon budizma je poznata kao
darma. Zaista, Buda darma je ime religije u Aziji. Naziva se i Srednjim putem. Buda je savetovao one
koji su sledili darmu da izbegavaju krajnosti ponašanja, poput ekstremnog samoodricanja ili
sebičnosti. Govorio je da je prvo bolno, a drugo nisko i vulgarno. Takođe, rekao je da su oboje
neprofitabilni.

Nirvana – ispravno praćenje Osmostrukog puta dovodi do nirvane. Budisti kažu da se ona ne može
opisati rečima. To nije raj. Na starom indijskom jeziku, ona znači „gašenje“. Ono što se gasi u budizmu
su mržnja, pohlepa i zabluda. Gledajući na drugi način, ona je gubitak ega ili „ja“, stanje koje završava
put patnje i bola kada ljudi putuju kroz živote. Ona takođe implicira „beskrajno širenje“, što se
opisuje kao postajanje deo univerzuma. To je nirvana koju je doživeo Sidarta kada je postao Buda.

Moralni sistem – budizam traži od sledbenika da se suzdrže od uzimanja života bilo koje vrste, da ne
lažu, ne varaju i ne kradu i da tretiraju druge sa ljubaznošću. „Mržnja ne prestaje mržnjom ni u
jednom trenutku“, kaže Buda, ,,mržnja se zaustavlja ljubavlju.“

Teravada i Mahajana – Budina učenja su zapisali njegovi sledbenici, i to 500 godina posle njegove
smrti. Do tog vremena je on razvio dva bitna oblika: Teravada Budizam i Mahajana Budizam.
Sledbenici Teravade slede učenja istorijskog Bude, dok sledbenici Mahajane sebi prilagođavaju
Budinu doktrinu. Teravada se sledi u Šri Lanki, Mjanmaru, na Tajlandu, u Kambodži, Laosu i delovima
Indonezije. Mahajana se sledi u Japanu, Kini, na Tibetu, Vijetnamu i Koreji. Japanci su ga asimilirali u
svoju kulturu. Danas većina njih prati prakse i šintoa i budizma.

Prakse – na Tajlandu učenici prave sveće koje poklanjaju lokalnom budističkom hramu i proslavljaju
pesmom i igrom. U Šri Lanki budistički monasi vode slona ulicama. On nosi jedan od najsvetijih
budističkih relikvija u zemlji – zub samog Bude. Na Tibetu se duhovni vodiči (lama) okupljaju oko ljudi
koji umiru i recituju određene tekstove kako bi pomogli tim ljudima da dostignu viši nivo postojanja.
U Koreji se prodavnice i kuće ukrašavaju papirnim lampama, dok šarene povorke prolaze ulicama u
čast Bude. U Japanu ljudi ponavljaju frazu „pozivam Budu Amidu“ u svakodnevnom životu.

Moralna poruka – osobi koja se bavi svakodnevnim brigama, nudi poruku saosećanja, iskrenosti i
samokontrole. Sa druge strane, pruža osnovu za celoživotnu meditaciju i razmišljanje. Privlačan je
ljudima koji žive i u gradovima i na selima.

Sveštenički život – on je fleksibilan. Neki ljudi uđu u hram kao deca i ostanu tamo čitav život. Drugi
žive sveštenički život kratko vreme, pa se vrate u svet. To nije osuđivano jer svi budisti, bili oni
sveštenici ili obični ljudi, mogu da slede Osmostruki put. Oni kažu da traže „utočište“ u Tri dragulja –
Budi, darmi i sangi (organizovana zajednica budističkih sveštenika).
Budizam ima univerzalni apel. On prepoznaje patnju svih ljudi i pruža način da se ona savlada. Svako
ga može praktikovati. U prošlom veku je dobio popularnost širom sveta. Budina darma je praktična,
jer pruža konkretne akcije i naglašava individualni napor. Buda je rekao da on može samo da pokaže
put, a svaka osoba ga mora samostalno slediti.

Život Bude:

Princ Sidarta Gautama je rođen oko 563. godine p.n.e. Rodio se u gradu Kapilavastu, koji je danas
poznat kao Nepal. Bio je sin Šudodane, vođe Sakja. Zato se Sidarta kasnije nazivao i Sakjamuni.

Detalji njegovog života potiču iz usmene tradicije koju su započeli ljudi koji su ga zaista poznavali. Ona
je zapisana posle 500 godina od njegove smrti.

Prema legendi, kraljica Maja, njegova majka, je bila preplavljena osećanjem radosti i mira. Te noći je
imala divan san: slon sa šest kljova, koji je nosio lotosov cvet u surli, ju je dodirnuo. U tom trenutku je
začet njen sin. Kada je to ispričala mužu, on je pozvao brahmane, učene ljude, da ga protumače.
Predvideli su da će dete biti ili najveći kralj ili najveći asket. Njegovo ime bi bilo Sidarta, što znači „on
čiji je cilj postignut“.

Pred porođaj, kraljica je stala da se odmori i uhvatila granu drveta. U tom trenutku, Buda izlazi iz nje.
Beba je bez pomoći prohodala sedam koraka u svakom od četiri smera kompasa. Iz njegovih otisaka
stopala su nikli lotosovi cvetovi. Beba je izjavila: „Više neću imati drugih rođenja, jer je ovo moje
poslednje telo. Sada ću uništiti i iskoreniti patnju koju uzrokuju rođenje i smrt.“ Posle sedam dana,
kraljica umire. O Sidarti se brinula njena sestra Mahaprajapati.

Budin otac ga je okružio zadovoljstvima i ispunjavao je svaku njegovu želju. Sidarta nikada nije video
nikakav oblik patnje ili teškoće. Jedan od brahmana ga je učio načinima upravljanja, pripremajući ga
da mudro vlada. Takođe, naučio ga je i umetnosti ratovanja. Svi njegovi drugovi su bili deca
kraljevskih službenika.

Kada je imao oko 20 godina, oženio se Jasodarom, ćerkom jednog od kraljevih ministara. Ona je u
roku od godinu dana rodila Rahulu, Sidartinog sina, čije ime znači „okov“ ili „prepreka“. Kralj
Šudodana je bio zadovoljan jer je osigurao svog sina. Nekoliko godina je Sidarta sa svojom porodicom
živeo u palati i uživao u svim zadovoljstvima koja pruža kraljevski život.

Kada je imao 29 godina, zamolio je svog kočijaša da ga odveze u vožnju. Dok se vozao, video je tri
stvari koje nikada pre nije video. Te stvari su bile: starac, bolestan čovek i leš. Pitao je kočijaša da ih
objasni. On je rekao da su starost, bolest i smrt prirodne i neizbežne stvari koje dolaze svim ljudima.
Šokiran, vratio se u palatu i razmišljao o tim prizorima. Prvi put se suočio sa stvarnošću.

Još jednom je zamolio kočijaša da ga odveze u grad. Ovaj put je video poslednju od četiri pojave koje
su promenile njegov život. To je bio hodočasnik, asket, koji nije imao ništa. Čovek je obrijao glavu,
nosio samo iznošenu žutu haljinu i držao štap za hodanje. Taj čovek mu je rekao da traži stanje u kom
su patnja, starost i smrt nepoznati. Te noći je Sidarta odlučio da se odrekne života i užitka u palati.
Tiho se oprostio sa porodicom, koja je spavala, i napustio grad. Na rubu šume je skinuo svoj mač,
ošišao kosu i bradu i odbacio prinčevsku odeću. Obukao je žutu haljinu svetog čoveka i rekao kočijašu
da svo njegovo vlasništvo vrati njegovom ocu.

Sidarta je lutao kroz severoistočnu Indiju, tražeći svete ljude koji su ga učili starim indijskim
tehnikama meditacije. Njegov glavni cilj je bio da pronađe odgovor na problem patnje. Želeo je da
sazna zašto ljudi pate i kako se ona može završiti. Proučavao je drevnu indijsku filozofiju. Najviše je
bio uticajan koncept samsare. Samsara je verovanje da, posle smrti, duša prelazi u novo telo. Drugi
naziv za ovaj proces je reinkarnacija. Svaka misao i delo imaju posledice u ovom i u narednom životu.
To je zakon karme. Ako je kvalitet jednog života bio dobar, to će dovesti do boljeg ponovnog rođenja.

Četiri kaste – zakon karme je imao i društvene implikacije. Indijsko društvo je bilo podeljeno na četiri
kaste. Na vrhu su bili brahmani, sveštenici i religijski učitelji. Druga kasta je uključivala ratnike i
vladare. Treća i četvrta kasta su bili trgovci, radnici i seljaci. Na samom dnu, izvan ovih kasta, bili su
ljudi čiji položaj ih je činio nečistima. Bilo je nemoguće uzdignuti se u višu kastu. Članovi svake kaste
su bili strogo odvojeni jedni od drugih. Ljudi različitih kasta se nisu venčavali, nisu jeli zajedno ili imali
fizički kontakt jedni sa drugima. Ako je osoba prekršila pravila, morala je proći kroz ritual pročišćenja.
Jedini način za napredovanje je bio akumulirati dobru karmu i ponovo se roditi u višoj kasti.

Mokša (oslobađanje) – neki su verovali da je samsara beskonačna. Ali, u Sidartino vreme, su se razvila
nova učenja, kasnije zabeležena u spisima „Upanišade“. Učitelji koji su ih napisali su razvijali ideju
mokše ili oslobođenja. Živeći visoko duhovnim životom, duša bi se mogla ujediniti sa Brahmanom,
Konačnom stvarnošću. Tada bi ciklus samsare bio prekinut.

Privučen novom idejom, Sidarta je usvojio život ekstremne samodiscipline, neprestano meditirajući.
Naselio se na obali reke Nairanjana, odlučan da sebe prisili u stanje uma koje će dovesti do mokše.
Šest godina je ostao tamo, jedući i pijući samo dovoljno da bi ostao živ. Njegovo telo je postalo
iscrpljeno, a njegova svetost je privukla pet drugih svetaca da mu se pridruže.

Jednog dana je shvatio da su njegove godine odricanja samo oslabile njegovo telo. U takvom stanju
nije mogao meditirati kako treba. Ustao je i kročio u reku da se okupa. Međutim, bio je toliko slab da
se nije mogao izvući iz vode. Spisi kažu da su stabla savijala svoje grane da mu pomognu. Tada se
pojavila mlekarka Nandabala. Ponudila mu je mleko i pirinač, što je on prihvatio. Osnažen obrokom,
seo je pod smokvu (budisti je zovu bodistablo, stablo prosvetljenja) i odlučio da neće ustati, dok ne
pronađe odgovor. Spisi kažu da je Mara, zli bog koji stalno tera ljude da priželjkuju, video da je
Sidarta blizu cilja. Poslao je tri sina i tri ćerke da ga iskušavaju. Mučili su ga žeđu, požudom i
nezadovoljstvom, nudeći svakakva zadovoljstva kako bi ga sprečili da dođe do cilja. Međutim, nije se
dao prevariti. Ušao je u stanje duboke meditacije, u kojoj se prisetio svih svojih prethodnih
reinkarnacija. Stekao je znanje o samsari i uverenje da je odbacio neznanje i strast „ja“, koji su ga
vezivali za svet. Konačno je dostigao prosvetljenje. Otkrivši način da okonča patnju, vratio se kako bi
podelio svoje prosvetljenje sa drugima, kako bi i oni okončali cikluse svojih rođenja i patnje. Time je
dao primer saosećanja i mudrosti, koji bi bili obeležje njegovih sledbenika.

Buda je otputovao u grad Sarnat, gde je pronašao pet svetaca koji su bili sa njim, ali su ga napustili
kada su mislili da se odrekao prosvetljenja. Videli su znakove na njegovom telu koji su ukazivali na to
da je dosegnuo viši stepen svetosti. Počeo je da im predaje ono što je otkrio. Uzeo je šaku pirinča i
nacrtao točak na zemlji. To je bio točak života koji se vrti kroz postojanja. Ovo pripovedanje je
nazvano „Pokretanje točka doktrine“. Točak se koristi kao simbol budističke nauke.

Sidarta Gautama je otkrio da je postao Buda. Ni život zadovoljstva, ni život asketizma nisu pravi
putevi do nirvane. Umesto toga, savetovao je Srednji put, koji izbegava oba ekstrema. Objasnio je
Četiri plemenite istine i Osmostruki put, koji su srce njegovog učenja. Četiri plemenite istine su
Budina analiza uzroka patnje. Osmostruki put je rešenje. Zajedno čine darmu, ili doktrinu budizma.

Faze Osmostrukog puta – prva faza, pravo mišljenje, se odnosi na razumevanje Četiri plemenite
istine. Zatim, kroz prave namere, osoba odlučuje da usmeri svoj život na ispravan put. Pravi govor se
sastoji od istine, pravednog kritikovanja drugih i nekorišćenja grubog jezika ili ogovaranja. Pravi
postupak znači uzdržavanje od ubijanja, krađe, okrutnosti i požudnih aktivnosti. Osoba mora da
pobedi sve zle misli i da teži da probudi i održi samo one dobre. Prava pažnja, gde je osoba svesna
svih stanja svog tela, osećanja i uma, je posebno bitna. Ona vodi do poslednje faze, prave
koncentracije, koja je duboka meditacija, koja vodi do višeg nivoa svesti. Osoba koja je praktikuje će
dostići prosvetljenje.

Pet svetaca su postali Budini prvi učenici. Narednih 45 godina je putovao kroz severoistočnu Indiju,
propovedajući darmu i odgovarajući na pitanja. U svojim predavanjima je zadržao koncepte samsare i
karme. Izazvao je autoritet brahmana. Protivio se žrtvovanju životinja bogovima, što su samo oni
mogli raditi. Buda je rekao svojim sledbenicima da ne ubijaju ni jedno živo biće. Nije prihvatao
posebnu ulogu brahmana kao tumača religijske istine. On je naglašavao da bilo ko, bez obzira na
kastu, ko prati Osmostruki put može dostići nirvanu.

Skande – Buda je osporavao i ideju o atmanu, odnosno duši – individualnoj svesti, koja se ponovo
rađa iznova i iznova. Odbacio je ideju o postojanju bilo koje lične, večne duše ili trajnog sebe. Buda je
učio da je pojedinac sačinjen od pet elemenata nazvanih skande, koji su stalno bili u stanju promene.
Skande su bile oblik i materija, osećanja, ideje i svest. Ono što se ponovo rađalo su grupe skandi, koje
su se neprestano menjale pod uticajem karme. Dakle, skande koje su se rađale nisu bile iste kao one
koje su umrle. Kada osoba dosegne nirvanu, skande bi se raspršile. Nakon toga, osoba više ne bi
nakupljala lošu karmu, čak i ako joj se život nastavio.

Parabole i priče – što se tiče brahmana, koji je smatran vrhovnim bićem, Buda je odbio da razmotri da
li takva univerzalna duša postoji. Hinduistički cilj mokše je u budizmu poistovećen sa ciljem dostizanja
nirvane. Jednostavnost Budine nauke i protivljenje kastinskom sistemu su mu doneli mnogo
sledbenika. Buda je često koristio priče da objasni svoju doktrinu. U „Paraboli o gorušičinom zrnu“ je
naučio lekciju suočavanja i prihvatanja patnje.

Bikku – Buda je za svoje učenike i sledbenike postavio pravila ponašanja, organizovavši tako sangu,
koja je postala zajednica sveštenika. Članovi sange su poznati kao bikku. Ona je imala dve funkcije.
Prva, sveštenici su bili zaduženi za čuvanje i podučavanje darme. Druga, sanga im je omogućila da se
usredsrede na cilj nirvane. Samo ljudi koji provode vreme u meditaciji mogu postići poslednja dva
koraka Osmostrukog puta. Buda je napravio još jedan prekid sa tradicijom kada je dopustio ženama
da se pridruže sangi. Prva budistička sveštenica je bila njegova tetka, koja ga je odgajila.

Pet propisa – Buda je prihvatao i laike-sledbenike (upasaka). To su bili ljudi koji su verovali u budizam,
ali nisu sledili stroga pravila sange. Buda ih je podsticao da žive što savršenijim životom. Propisao je
pet pravila: suzdržati se od oduzimanja života, suzdržati se od krađe, suzdržati se od seksualnog
nemorala, suzdržati se od lažnog govora i suzdržati se od opijata koji zamagljuju um.

Tokom putovanja se vratio u rodni grad. Njegov otac je bio ponižen kada ga je video kako moli za
hranu. Ali, onda se setio čuvenog proročanstva i pomirio se sa sinom. Budina supruga i sin su se
pridružili sangi, a njegov rođak Ananda je postao njegov najverniji pratilac.

Kada je Buda imao oko 80 godina, kovač Cuanda mu je dao otrovnu hranu. Razboleo se od nje. Prisilio
se da nastavi da hoda do sela Kušinagara, gde se, konačno, odmarao u senci drveća. Rekao je Anandi
da mu se bliži kraj. Tri puta je pitao ljude oko sebe da li imaju još nekih pitanja u vezi sa njegovim
učenjem. Svi su ćutali. Buda je izgovorio svoje poslednje reči: „Sve što je stvoreno je podložno
propadanju i smrti. Sve je prolazno. Radite na svom spasenju sa revnošću.“ Nakon prolaska kroz
nekoliko stanja meditacije, Buda je preminuo ili, kako kažu budisti, dostigao je svoju parinirvanu –
prestanak percepcije i senzacija.
Tokom svog dugog života, Buda nije putovao dalje od 250 kilometara od grada u kojem je počela
njegova propovednička služba. Međutim, on je pokrenuo verski pokret koji će se proširiti širom sveta
i i dalje ostati vitalna sila, 2500 godina posle njegove smrti.

Širenje budizma:

Budizam je počeo da se širi iz indijske države Bihar, čije ime potiče od vihara, što znači „budistički
manastir“. Širio se kroz severnu Indiju.

Ašoka – on je bio vladar koji je prihvatio i čvrsto sledio budizam. Naredio je izgradnju skloništa za
putnike i zabranio je žrtvovanje životinja. Ukinuo je mnoge okrutne kazne za zločince. Postao je uzor
svim budističkim vladarima. Želeći da prenese svetu Budina učenja, poslao je misionare u sve pravce.
Neki od misionara su stigli i do Sirije, Egipta i Grčke, a drugi su putovali na jug i sever. Dva glavna
pravca su bila: sever, preko azijskog kontinenta i jug, prema jugoistočnoj Aziji.

Kina – budizam je stigao u I veku, za vreme dinastije Han. Kina je tada imala dve filozofije koje je
verno sledila – konfucijanizam i taoizam. Budizam im nije protivrečio, niti zamenio. Vremenom je
prihvaćen kao treća velika istina. Kada je Kina bila u periodu nemira, budizam se ukorenio u narodu.
Formirane su sange, a indijski misionari su dolazili da predaju. Budistički religiozni tekstovi su
prevođeni na kineski. Jedan od poznatih kineskih hodočasnika je bio Šanzang. On je putovao u Indiju.
Tokom putovanja, zarobljen je od strane pirata. Tražili su nekog za žrtvovanje. Dok su palili vatru,
Šanzang je ušao u duboku meditaciju i dogodilo se čudo. Nastao je ciklon i uništio piratski brod. Pirati
su se uplašili i oslobodili ga. Vratio se u Kinu 645. godine i herojski dočekan u Čanganu. Doneo je
ogroman broj rukopisa, a ostatak života je proveo prevodeći i podučavajući. Požurio je razvoj
kineskog budizma i postao narodni junak. Za vreme dinastije Tang je budizam imao visok uticaj. Bio je
u središtu verskog i intelektualnog života. Većina careva, kao i carica Vu, su bili zaštitnici budizma.
Sanga je održavala bolnice, pružala pomoć siromašnima i delila hranu u vreme gladi. Kineski budisti
su počeli razvijati nove škole budizma. Izum štampe je pomogao u širenju religije, jer su prve knjige
bile zbirke budističkih spisa. Konfucijanisti su optuživali budizam za slabljenje konfucijanskog ideala
porodice. Godine 845, car zatvara hramove i sveštenici su morali da se vrate običnom životu.
Narednih hiljadu godina je budizam bio u padu. Ali, kineske ideje budizma su se proširile na Japan,
Koreju i Vijetnam.

Vijetnam – kineski misionari su doneli budizam u severni deo Vijetnama. Vijetnamci su pomešali
budizam sa autohtonim religijskim praksama. Svako veliko selo je imalo sliku Bude, a članovi sange su
bili uključeni u seljačke poslove. Sveštenici su bili visoko poštovani. Budizam je stekao popularnost jer
se borio protiv kineske dominacije, a i kasnije se borio protiv francuske kolonijalne vlasti.

Koreja – kineski sveštenik Šundao je doneo budizam u Koreju 372. godine. Severne kraljevine su ga
prihvatile, a kraljevina Sila se tome opirala. Tamo su ubili misionara sa severa. Taj misionar, Ji Ćadon,
je predvideo da će mu teći bela krv kako bi dokazao istinu o darmi. Kada se to obistinilo, i oni su
prihvatili religiju. Korejski budizam je doživeo zlatno doba od VI do XIV veka.

Japan – godine 552. je korejski kralj poslao misionare u Japan. Oni su doneli sliku Bude i pismo kralja,
koji je hvalio religiju kao „najodličniju od svih nauka“. Pokrenuta je debata da li će se kamiji uvrediti
ako je prihvate. Jedna plemićka porodica je usvojila budizam i podigla hram. Nažalost je izbila kuga,
budizam je optužen i hram je uništen. Međutim, 592. godine je princ Šotoku postao glavni savetnik
carice Suiko. On je bio strastveni budistički vernik i ubeđivao ju je da ga prihvati. Dve godine kasnije je
budizam proglašen državnom religijom. Princ Šotoku je počeo da gradi hramove. Japan je slao
izaslanike u Kinu da proučavaju ovu religiju. Oni su doneli ideje o kulturi i vladi, kao i konfucijanizam i
taoizam. Japan je počeo prilagođavati kinesku kulturu. Princ Šotoku je transformisao Japan. Godine
710. je izgrađena prestonica u Nari, gradu čiji je uzor bio Čangan. Tamo je osnovano mnogo hramova.
I car Šomu je bio posvećen budizmu. Vremenom, budisti su postali moćni i nasilni prema svakome ko
bi se suprotstavio. Tako da se carska porodica morala odaljiti od njih i osnovali su novu prestonicu u
Kjotu 794. godine. Carica Koken je preduzela inicijativu sjedinjavanja šintoa i budizma. Organizovala
je ceremoniju za boga rata Haćimana, kog su poštovali i budisti. Na ovoj ceremoniji su obe religije
dobile jednak status u Japanu. Budizam je postao omiljena religija samuraja i odražavao se u mnogim
aspektima japanske kulture.

Pad u Indiji – dok se širio Azijom, budizam je doživeo pad u rođenoj zemlji. Hinduizam je prolazio kroz
period regeneracije. Nove škole su postajale popularne. Samo u hramovima je budizam bio vitalna
sila. Oko 1200. godine su muslimani iz Avganistana osvojili severnu Indiju. Opljačkali su i spalili mnoge
hramove. Tada je doba budizma u zemlji svog osnivača bilo gotovo. Danas se u Indiji 2% populacije
pridržava budizma.

Varijante budizma:

Postoje dva glavna oblika budizma. Jedan je bio konzervativan i želi da se drži prvobitnih doktrina i
praksi. On se zove Teravada. Drugi oblik slobodno tumači učenja i prakse. Zove se Mahajana, što
znači „veliko vozilo“. Mahajanci su se rugali Teravadi kao „manje vozilo“ ili Hinajana.

Mahajana:

U središtu ovog budizma je bodisatva – biće mudrosti. Bodisatva je blizu nirvane, ali ga odlaže kako
bi radila na spasenju svih bića. Odložiće ga dok i najmanje biće ne dostigne najviši cilj. Ona stiče
zasluge praktikovanjem Šest vrlina. Te vrline su: savršeno davanje (dana), savršena moralnost (šila),
savršena strpljivost (šanti), savršena hrabrost (virja), savršena meditacija (dijana) i savršena mudrost
(pradžna). Ova škola budizma je razvila ideju neba naseljenog bodisatvama. Nebo uključuje i prošle
bude i budućeg budu (Maitreju). Postavljeno je pitanje zašto Buda nije ostao bodisatva. Mahajanski
odgovor je u doktrini Tri tela Bude. Tri tela su: telo esencije, telo blaženstva i telo transformacije.
Živeći kao Sidarta Gautama, nastanio se u telu transformacije. To telo je manifestacija tela
blaženstva. U tom telu je on vrhovni bog. Telo blaženstva je manifestacija tela esencije, koje je
Konačni Buda i identifikuje se sa nirvanom.

Madjamika škola – osnivač je Nagajuna. On je govorio da je sve što postoji praznina. Zato se njegova
teorija zove i Doktrina praznine. Tvrdio je da svet nema apsolutnu stvarnost jer je sastavljen od
prolaznih fenomena. Pošto se praznina ne menja, ona je apsolutna stvarnost. Praznina predstavlja
nirvanu i Budino telo esencije. Postojanje praznine se moglo iskusiti meditacijom. Svi su bili bude ako
su je mogli prepoznati kroz meditaciju. Ova doktrina je bila popularna u Japanu i Kini. Budući da su
stvarni svet i nirvana isti, ova škola privlači ljubav prema prirodi i to je ono što je privuklo ova dva
naroda. Pored toga, pruža brži put ka prosvetljenju jer je nirvana svuda, samo je treba shvatiti.

Jogakara škola – osnovana je u IV veku. Osnovno uverenje je da fenomenalni svet postoji samo u
umu posmatrača. Primer: sveštenik u meditaciji može da stvori vizije koje su jednako stvarne kao
njegovo obično viđenje sveta. Jedina stvarnost izvan uma je takvost, koja je pandan praznini. Takvost
je stanje apsolutne čistoće. U tom stanju se dostizalo spasenje.

Razlike između Teravada i Mahajana budizma:

Ideal arhata i ideal bodisatve – idealna osoba u Teravada budizmu je bio arhat. Arhat je onaj koji
putem Osmostrukog puta postaje prosvetljen. Njegov cilj je usmeren na dostizanje prosvetljenja za
sebe. Za razliku od bodisatve, koja odlaže svoje prosvetljenje za dobrobit drugih.
Cilj nirvane i cilj bude – u Teravada budizmu se nirvana dostiže kroz Osmostruki put. A u Mahajani je
cilj da se postane buda. U Teravadi se razlikuje dostignuće bude i dostignuće nirvane od strane
arhata. U Mahajani svako biće može postati buda.

Uloga sopstvenog napora i uloga verovanja u dostizanje spasenja – Teravada kaže da se nirvana može
dostići samo sopstvenim naporima. Mahajana dozvoljava korišćenje molitvi i vere, kao i pomoć budi i
bodisatvi, u dostizanju spasenja.

Istorijski Buda i više buda – Teravada naglašava važnost istorijskog Bude, a u Mahajani je on samo
jedan od budi i bodisatvi. U Mahajani su ga identifikovali kao Konačnog Budu i zato su ga smatrali
bogom.

Sveštenici i svetovnjaci – Teravada je nazvan religijom sveštenika. Sanga je bila centar verske
zajednice. Svetovnjaci su sticali zasluge tako što su sangi nudili hranu i donacije. U Mahajani je sanga
bila važna kao očuvatelj tradicije i učenja. Ali, svetovnjaci su imali veću ulogu: mogli su se moliti
direktno bodisatvama i tražiti spasenje od njih.

Važnost mudrosti i saosećanja – Najviša odlika Teravade je mudrost – ona vodi do nirvane. U
Mahajani je najviša odlika saosećanje – da bi se bića dovela do spasenja.

Palijski i sanskritski spisi – palijski spisi Teravade su zapisani na Šri Lanki, i to na staroindijskom jeziku.
Mahajanski spisi su zapisani na sanskritskom jeziku.

Jedna škola i više škola – Teravada ima jednu školu. Njeni sledbenici tvrde da je to ona škola koju je
Buda propovedao. Mahajana ima više škola zbog slobodnijeg tumačenja učenja.

Širenje južnim ili severnim putem – Teravada se širila na jug (Šri Lanka, Mjanmar, Tajland, Laos i
Kambodža). Mahajana se širila na sever (Japan, Kina i Koreja).

Čista zemlja – Kinezi su razvili ovaj oblik budizma, koji se fokusira na Budu Amidu. Raj u kom on
boravi se zove Čisto Kraljevstvo. To je prelepo, idilično mesto, koje se može dostići ako se prati Buda
Amida. Ova vera je donela veliku utehu za patnju.

Honen i Šinran u Japanu – japanski sveštenik Honen je doprineo razvoju Čiste zemlje u Japanu.
Njegov odgovor na nered i patnju je bila potpuna zavisnost od milosrđa Amide. Sve što je bilo
potrebno za spasenje je ponavljati njegovo ime. Šinran, njegov učenik, je dalje sproveo ideje.
Proglasio je da izgovaranje fraze samo jednom u životu donosi spasenje. On se čak i oženio, tvrdeći da
Amidi nije bitna sveštenička zakletva. Tvrdio je da su porodica i dom pravo religijsko mesto za život.

Ćan škola – i ona se razvila u Kini. Poznata je i kao Škola meditacije. Stvorio ju je Bodidarma, indijski
misionar, 520. godine. Ova škola je stavila meditaciju u središte religijske prakse. Meditacija nije
samo sredstvo, u njoj stoji istina. Na ovu školu su uticali konfucijanizam i taoizam. Koristila je
taoističke metode za povećanje intuicije. Ova škola se proširila na Koreju i Vijetnam, ali najveći uticaj
je imala u Japanu. U Japanu je poznata kao zen. On kombinuje indijske verzije sa praktičnim
pristupom i tehnikama kineske verzije. Cilj je bio da se meditacijom dostigne satori ili prosvetljenje.
Zen budizam je imao dve glavne škole – Rinzai i Soto, koje su došle u XII i XIII veku.

Zen budizam – Eisai je bio japanski sveštenik koji je putovao u Kinu. Nakon dostizanja prosvetljenja,
vratio se kao zen majstor. Osnovao je Rinzai školu. Tamo su ljudi koristili zagonetke kao pomoć u
čišćenju uma za meditaciju. Dogen je osnivač Soto škole. Tamo su koristili zazen kao put do
prosvetljenja. Zazen je meditacija sedenja. Ove dve škole imaju mnogo sličnosti. Verovali su da svako
može postati buda. Zen je postao religija samuraja, jer je bio jednostavan i naglašavao je disciplinu.

Tantristički budizam:

Razvio se u Indiji, u V veku. U njemu treba da se dostigne spasenje – tantra. Tantra je ime knjiga koje
sadrže tehnike za dostizanje prosvetljenja. Knjiga uključuje: magiju (mantre), okultne dijagrame
(mandale) i simboličke pokrete ruku (mudre).

Cilj ovog budizma je dostizanje mističnog jedinstva sa stvarnošću, izvan svakodnevne stvarnosti. Kroz
meditaciju, vernik bi dostigao unutrašnje jedinstvo sa budom ili bodisatvom i iskusio blaženstvo i
konačnu stvarnost. Na Tibetu se osoba koja je vešta u ovim praksama naziva lama.

Marpa i Milarepa – Marpa je u XI veku obnovio tantrističku tradiciju. On ga je proučavao u Indiji i

prenosio ga na Tibetu. Njegov najpoznatiji učenik je bio Milarepa. Obojica su bili važni u tibetanskom
budizmu zbog stvaranja poezije kojom su izražavali lična religijska iskustva.

Gelug-pa škola – krajem XII veka su Indijci preplavili Tibet. Tada su Tibetanci počeli videti svoju zemlju
kao centar budizma. U XV veku je Congkapa osnovao Gelug-pa školu. Ona je postala dominantna u
tibetanskom budizmu. Takođe, uspostavljena je linija Dalaj Lama.

Dalaj Lama – treći Congkapin naslednik je bio prvi Dalaj Lama. Nakon smrti Dalaj Lame, počinjala se
potraga za detetom koje je bilo njegova reinkarnacija. Kada ga pronađu, ono bi bilo obrazovana od
strane starijih lama. Godine 1642, Dalaj Lama postaje vladar Tibeta. Bio je to sve do 1959. godine,
kada su Kinezi preuzeli vlast nad Tibetom. Tibetanski budizam (lamasizam) je i dalje religija više od
65% tibetanskog naroda. Obnova ovog budizma je počela i u Mongoliji 1990-ih.

Važnost stupe:

Stupa je konstrukcija u obliku brda, koja je prvi put korišćena za prekrivanje pepela i ostataka Bude.
Rane stupe su izgrađene od blata i podložne raspadanju. Bile su jednostavne i neinspirativne. Ali,
ostala je osnovni arhitektonski dizajn budističkih hramova. Podseća na točak darme.

Najvažnija rana stupa se nalazi u Sanćiju, u centralnoj Indiji. Ovu stupu je osnovao Ašoka kako bi
obeležio donošenje darme na Šri Lanku. Takođe, ona ima tri nivoa kišobrana, koji predstavljaju Tri
dragulja budizma: Učitelj (Buda), Zakon (darma) i zajednica sveštenika (sanga).

Najveća stupa na svetu se nalazi na ostrvu Java, u Indoneziji. Na ovo ostrvu su Indijci doneli i
hinduizam i budizam. Ta stupa se nalazi u manastiru Borobodur. Ona simboliše Mahajana budistički
pogled na svemir.

U Kini se stupa razvila u pagodu, visoki višespratni toranj. I pagode uključuju budističke relikvije.
Građene su od cigle, kamena i drveta. Jedna od najimpresivnijih je Big Goose, koja se nalazi u
Čanganu. Do VII veka su one bile prisutne i u Japanu, Koreji i Vijetnamu. U tim državama su često deo
kompleksa koji su uključivali centre za učenje i dvoranu za poštovanje. I pagode predstavljaju
Mahajana budizam.

U Mjanmaru stupa ima karakterističan vrh. Jedan od najlepših primera je Šudagon u Jangonu. Ovaj
hram sadrži osam svetih dlaka Bude. Gradnja pagoda je posebno bitna u ovoj državi. U gradnju su se
uključivali i siromašni ljudi kako bi stekli duhovni značaj ili dobru karmu.
Sajt

Uvod:

Danas je Japan jedan od najvećih čuvara budističke prakse i umetnosti u svetu.

Budizam je u Japan stigao sredinom VI veka. Godine 585. je priznat od strane cara Jomeija, a onda se
brzo širio pod uticajem njegovog sina princa Šotokua. Prema predanju, car se razboleo, a princ se, već
opčinjen budizmom, dan i noć molio uz njegov krevet. Car se oporavio i prešao u budizam. Šotoku je
prepustio presto carici Suiko i bio je njen regent. Posvetio se širenju budističkih učenja. Izgradio je
sedam hramova, uključujući Horjuđi u Nari i Šitennođi u Osaki. Centralizovao je državu, uveo kinesku
birokratiju i doneo Ustav od 17 članova, koji je uspostavio budističku etiku i konfucijanska načela kao
moralne temelje države. U savremenoj veri se princ poštuje kao budistički svetac.

Prolaz od Kine i Koreje:

Budizam je došao na brodovima koji su prolazili Unutrašnjim morem, do luke Naniva. Odatle su
sveštenici i umetnici, zajedno sa budističkim spisima i slikama, došli u Jamato.

Asuka period (538-710):

Budizam je došao iz Koreje, ali njegov razvoj je bio pod uticajem Kine. Došao je 552. godine, zajedno
sa bronzanom statuom Bude. Klan Soga je bio odgovoran za njegovo prihvaćanje. Ali, ubrzo nakon
toga je izbila epidemija velikih boginja. Drugi klanovi su se pobunili protiv klana Soga i tvrdili su da je
statua odgovorna za tu bolest. Onda je car odlučio da je baci u reku Naniva, blizu carske palate u
Osaki. Kasnije, kada je klan Soga pobedio, ona je izvađena.

Nova državna religija:

Korejski i kineski misionari su doneli rituale i tekstove i Teravada i Mahajana budizma. Prihvaćen je
Mahajana budizam. U periodu Nara je budizam postao državna religija. Stigla je i budistička umetnost
i skulptura.

Tri teksta su imala veliki uticaj: Lotos Sutra, Sutra pozlaćenog svetla i Sutra dobrotvornih kraljeva.
Nazvani su „Tri spisa koja štite državu“. U početku je vlast koristila budizam kao instrument državne
moći, a ne kao instrument spasenja mase. Obredi su se koristili za obezbeđivanje blagostanja u zemlji
i proterivanje demona i bolesti.

Otpor budizmu:

U vreme princa Šotokua je došlo do sukoba između probudističkih i antibudističkih frakcija. Klan
Soga, koji je podržavao princa, je preuzeo vlast i naterao prinčevog naslednika da izvrši samoubistvo,
ali su bili uništeni u državnom udaru, koji je predvodila carska porodica.

Budizam je pobedio, ali je morao da se prilagodi šintou. Šinto verovanja je pripojio tokom Nara i
Heian perioda, što je rezultiralo njihovim spajanjem.

Šinto u Asuka periodu:

Šinto je dobio taj naziv u Asuka periodu da bi se razlikovao od budizma. Car Tenmu je odvojio narodni
od carskog šintoa. Ovde opet priča o tome kako je naručio „Kođiki“ i o nastanku „Nihongija“.

Jedan od najpoznatijih asketa je En no Gjoja. Živeo je u VII veku. Smatra se ocem Šugendoa, pokret
koji je kombinovao planinsko poštovanje sa budističkim učenjima. Danas se planinski askeci zovu
jamabuši ili šugenđa.
Nara period (710-794):

Nara period počinje prebacivanjem prestonice u Heiđokjo (današnja Nara). Napravljena je po

Čanganu.

Car Šomu je naredio uspostavljanje sistema provincijskih hramova kokubunđi širom zemlje. Okrenuo
se učenjima Kegon škole, koja su služila kao osnova za vladu.

Jedno od najvećih umetničkih dostignuća cara Šomua je izgradnja Velikog Bude (Daibucu) u hramu
Todaiđi, u Nari. Legenda kaže da je sam car učestvovao u izgradnji. Sveštenik Gjoki je bio ključan u
prikupljanju materijala za projekat. Još jedno carevo dostignuće je Šosoin, ogromna riznica
umetnosti, koju je sakupio car. Zbirka je poklonjena Todaiđiju 756. godine, od strane carice Komjo.

Drvo je uvek bilo dominantan materijal koji se koristio za pravljenje budističkih prikaza. U Nari,
drvene skulpture još nisu bile toliko popularne i takmičile su se sa novom tehnologijom proizvodnje,
nazvanom Kanšicu (suva lak boja). Ova tehnika je bila popularna u Tang Kini.

Hejan period (794-1185):

Prestonica je preseljena iz Nare u Kjoto. Ovo je period procvata budizma. Pojavila su se dva nova
pravca: Tendai i Šingon. Oba su doneta iz Kine. Njihovi osnivači su počeli da grade budističke hramove
pored šinto svetilišta na planinama Hiei i Koja. Kamiji koji žive na tim planinama su smatrani
manifestacijama buda. Kasuga svetilište u Nari je još jedan simbol sinkretizma ove dve religije.

Drvo je počelo da dominira u umetnosti. Bilo je lakirano, pozlaćeno i oslikano. Do kasnog Hejan
perioda se japanska budistička umetnost odvojila od kineske, a ovaj procvat se nastavlja i u
narednom Kamakura periodu. Ova umetnost se razvijala do XVI veka. Ali, onda njen značaj pada zbog
konfucijanske etike Edo perioda, kontakta sa Zapadom i političkih nemira.

Stvoren je rjobu šinto i sprovodio se na osnovu teorije Honđi Suiđaku, u kojoj se kamiji prepoznaju
kao manifestacije (suiđaku) originalnih buda (honđi). U Kamakura periodu su neke šinto sekte
predložile suprotno, proglasivši kamije kao honđi, a bude kao suiđaku. Harmonizacija šintoa sa
budizmom je nazvana Šinbucu Šugo. Prema budizmu, osoba koja je učinila dobro može postati deva
(nebesko biće) nakon smrti, podstičući ljude da čine dobra dela. Kada je došao u Japan, reč deva je
prevedena kao ten i kami kako bi se lako širio među ljudima. Kada su se asimilovali, spojili su se i
njihovi hramovi. Ovaj sinkretizam je trajao do Meiđi perioda.

Zanimljivost: Tokom izgradnje Velikog Bude, car Šomu je naredio svešteniku Gjokiju da to prijavi
boginji Amaterasu u Iseu i da ponudi ostatke Bude.

Versko hodočašće je isto uspostavljeno u ovom periodu. Istovremeno, sastanci sa Lotos Sutrom su
postali popularni među plemstvom.

Umetnički istoričari dele Hejan period na rani Hejan (794-897) i kasni Hejan (897-1185). Drugi period
se prikazuje kao period pada kineskog umetničkog uticaja i period propadanja japanske carske moći.

Sveštenici Saićo (Tendai) i Kukai (Šingon):

Saićo je osnovao Tendai školu, a Kukai Šingon školu budizma. Saićova škola je koristila sintezu
različitih budističkih doktrina, uključujući i Lotos Sutru, rituale, Amidu i zen. Tendai je stekla veliki
dvorski ugled i popeo se na vrh. Doktrine Šingon škole su bile mistične i okultne i zahtevale se visok
nivo asketskih veština. Razvijeni su složeni i tajanstveni rituali, koristeći mantre, mudre i mandale,
kako bi se dostiglo prosvetljenje.
Šingon je japanska verzija tantričkog budizma, koji je najjači u Japanu i na Tibetu. Najistaknutiji bog
Šingona je Dainići Buda.

Kukai (Kobo Daiši) je jedan od najomiljenijih budističkih spasitelja u Japanu. Dostigao je prosvetljenje
pre smrti. Njegovi portreti su široko rasprostranjeni. Otputovao je u Kinu 804. godine i zanimao se za
ezoterični budizam. Vratio se 806. godine i dobio je dozvolu da izgradi svoj hram na planini Koja
(hram Kongobuđi). Igrao je bitnu ulogu u pomaganju ljudima, takođe je i osnovao prvu školu za
obične građane. Sve mu se pripisuje, od izuma kana pisma do uvođenja homoseksualnosti. Jedan je
od najslavnijih kaligrafa i objavio je prvi japanski rečnik. Postao je važan pokrovitelj umetnosti i
osnovao je stotine hramova širom Japana.

Šinto danas:

Za razliku od drugih religija, šinto nema ni osnivača, ni svetu knjigu, ni zakone, ni sveštenstvo. Nema
svoj raj ni pakao. Nema moralni kodeks, nego norme zajednice i ideje pozajmljene iz konfucijanizma.
Šinto univerzum je amoralan i ravnodušan. Vrlina nije uvek nagrađena, niti je zlo uvek kažnjeno.

Šinto sveštenici ne slede nikakav put. Obredi se izgovaraju na starom jeziku, koji narod ne razume.
Mogu nekad biti savetnici, ali njihove glavne obaveze su da budu posrednici između kamija i ljudi, da
obavljaju obrede i da brinu o uđigamiju. Da bi zvanično bio sveštenik, osoba mora biti imenovana od
Udruženja šinto svetilišta, ali ne postoji sistem kvalifikacije. Ali, to ne smeta Japancima. Oni znaju da
je to put kamija, da je priroda konstantna i da je nekad zahtevna, a nekad opraštajuća.

Rečnik:

Ahimsa – nepovređivanje živih bića

Alm – doniranje hrane i drugih dobara sveštenicima i hramovima

Amitaba (Amida) – bodisatva koji živi u raju koji se zove Čista zemlja

Arhat – buda koji je dostigao prosvetljenje u Teravada budizmu

Avalokitesvara – bodisatva koji gleda na svoja žrtvovanja sa ljubavlju. Najpopularnija bodisatva

Bardo – ljudska duša između smrti i ponovnog rođenja

Bikku – sveštenik koji se potpuno posvetio praćenju Budinog puta

Bodi drvo – drvo ispod kojeg je Buda sedeo pre nego što je dostigao prosvetljenje

Bodidarma – legendarni sveštenik koji je doneo čan budizam u Kinu u VI veku

Bodisatva – biće koje je blizu nirvane, ali koje to odlaže, jer želi da pomogne ostalim bićima da je
dosegnu

Buda – prosvećeni

Budina priroda – nalazi se u svima. Potencijal za dostizanje prosvetljenja

Ćaitja – zbornica za sveštenike

Darma – Budina doktrina koja se sastoji od Četiri plemenite istine i Osmostrukog puta

Diana – stanje uma postignuto višom meditacijom

Hinajana – bukvalno, „malo vozilo“. Termin koji Mahajana budizam koristi da bi ponizio Teravada
budizam.

Karma – koncept koji vezuje sledbenika na beskonačni ciklus rođenja, smrti i ponovnog rođenja. Ona
određuje i njegovu sudbinu u svakom životu

Koan – zagonetka ili priča koju zen budisti koriste da bi svoje učenike doveli do iznenadnog shvatanja

Lama – budistički sveštenik na Tibetu

Mahajana – bukvalno, „veliko vozilo“. Jedan od dva velika oblika budizma, koji je slobodniji. Njegovi
tekstovi su napisani na sanskritskom jeziku

Maitreja – bodisatva koja poseduje osobine saosećanja i dobronamernosti

Manđušri – bodisatva koja poseduje mudrost i rečitost

Mantra – zvuk, reč ili fraza koji bude neki religijski efekat

Mara – personifikacija zla, bog smrti

Nirvana – cilj budizma. Stanje mira i tišine koje se postiže oslobađanjem iluzija

Parinirvana – smrt Bude

Samsara – beskonačni ciklus rođenja, smrti i ponovnog rođenja

Sanga – organizacija budističkih sveštenika

Stupa – kupola ili pagoda u kojoj se nalaze svete relikvije

Sutra – tekst koji sadrži Budina učenja

Teravada – drugi velik oblik budizma. On bukvalno prati Budina učenja i smatra se orginalnim
budizmom

Tipitaka (Tripitaka) – budistički tekstovi su raspoređeni u tri „korpe“ i dele Budina učenja na kodove
discipline za sveštenike, propovedi i besede i višu doktrinu (budistička filozofija i psihologija)

Urna – ožiljak između Budinih obrva koji označava njegovu veliku intuiciju

Ušaniša – izbočina na Budinoj glavi koja označava njegovu veliku mudrost

Vihara – pećine za sveštenike

Zen ili čan – oblici Mahajana budizma u Japanu i Kini