Srpski junački deseterac nam pruža odličan primjer kako je narodna književnost očuvala sjećanje na

prošlost. S ponosom možemo reći da su epske pjesme u vrijeme turske vladavine za srpsku nacionalnu
svijest učunile ono što su Ilijada i Odiseja za učinile grčku.

Mnogi događaji ličnosti ostali su na taj način oteti od zaborava i poslužili kao inspracija u borbi za
oslobođenje i stravanje samostalne države.

Sve epske pjesme svrstali smo prema tematici u nekoliko ciklusa: pretkosovski, kosovski, pokosovski,
pjesme o Marku Kraljeviću, hajdučki i uskočki ciklus, pjesme posvećene borbi Srba u Prvom srpskom
ustanku.

Iako su motivi ovih pjesama istorijski, ipak nam one ne mogu biti jedini i najpouzdaniji izvor za izučavanje
prošlosti. Istorijska nauka se dugo borila da razdvoji stvarnost od legende. I danas često čujemo da je
kralj Vukašin ubio cara Uroša, (stihovi) ili da je Vuk Branković kosovski izdajnik (stihovi). Prije više od
jednog vijeka istoričari su dokazali da ovo nije istina, te da car Uroš nadživio kralja Vukašina, a Vuk
Branković nastavio borbu protiv Turaka i nakon Kosova i umro u turskom zarobljeništvu. Iako motive
narodnog pjevača možemo razumjeti i opravdati teškim životom pod turskom vlašću i nikad prežaljenim
gubitkom samostalne države, danas nam to ne smije služiti kao izgovor da legendom potiskujemo istinu.

Taj težak položaj Srba i žudnju za slobodom naročito ističu pjesme iz hajdučkog i uskočkog ciklusa, te
pjesme posvećene Prvom srpskom ustanku.

Mnogi književnici su u deseteračkom stihu vidjeli sjajno sredstvo da izraze svoj talenat i stvaralački genij.
Među njima pomenućemo Ivana Mažuranića, Andriju Kačića Miošića i posebno Petra II Petrovića
Njegoša.

Deseterac je srpsku kulturu proslavio u Evropi još u ono vrijeme kada su za Srbe kao narod rijetki čuli, a o
njihovoj prošlosti gotovo da ništa nisu znali. Poseban doprinos tome su dali braća Grim i Johan Volfagang
Gete. Geteov prevod Hasanaginice zainteresovao je mnoge naučnike, ali i običnan svijet za srpsku
kulturu. (hasanaginica)
Одговара Вукашине краљу:
”Мој нећаче, дијете Уроше!
”Ја те водим од јеле до јеле
”До највише и награнатије,
”Гди но има за одморе лада,
”Да сједнемо, да се одморимо,
”И бијела љеба наједемо.”
Па сједоше под зелену јелу.

Урош једе љеба бијелога,

Урош једе, ујко га не једе,
Већ он ода по гори зеленој,
Па пребира отрована биља,
Да отурје дијете Уроша.
Отрова га и сарани млада
Под највишом и најгранатијом
У горици а брснатом јелом,
Гди сједоше јести љеба б’јела.

"- А проклети Вуче Бранковићу!

Сјутра јесте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу Косову
Ко је вјера, ко ли је невјера!

Тад би Лаза надвладао Турке, -

бог убио Вука Бранковића,
он издаде таста на Косову!
Тада Лазу надвладаше Турци,
и погибе српски кнез Лазаре,
и његова сва изгибе војска,
седамдесет и седам иљада!

Što se bjeli u gori zelenoj?

Al' su snjezi, al' su labudovi?
Da su snjezi, već bi okopnuli,
labudovi, već bi poletjeli;

nit' su snjezi, nit' su labudovi,

nego šator age Hasan-age:
on boluje u ranami ljutim.
Oblazi ga mater i sestrica,
a ljubovca od stida ne mogla.
Was ist Weißes dort am grünen Walde?
Ist es Schnee wohl, oder sind es Schwäne?
Wär es Schnee, er wäre weggeschmolzen;
Wären's Schwäne, wären weggeflogen.

Ist kein Schnee nicht, es sind keine Schwäne,

‘s ist der Glanz der Zelten Asan Aga.
Nieder liegt er drin an seiner Wunde.
Ihn besucht die Mutter und die Schwester;
Schamhaft säumt sein Weib, zu ihm zu kommen.