Барух де Спиноза

17. век

Ствара под утицајем Декартове филозофије. Главна дела су: Етика и Начела
Декартове филозофије.

Онтолошки проблем

Спиноза користи дедуктивно – геометријски начин у излагању своје филозофије.

За разлику од Декартовог дуалистичког учења о супстанцији, он заступа монистичко
схватање. Према њему постоји само једна бескрајна супстанција и то је Бог или природа
(Deus sive natura). Бог није узрок који споља делује на свет, него узрок који делује у свету
– иманентан узрок. Последица оваквог схватања јесте пантеизам, став да је Бог присутан
у свим, како добрим, тако и лошим стварима у свету. Пантеистичко изједначавање Бога
и природе, творца и творевине, било је неприхватљиво за хришћанство. Према Спинози,
о Богу или природи не може се рећи ништа одређеније, осим да постоји, што значи да
његова суштина (essentia) нужно укључује постојање (existentia). Бог као стваралачка
природа (natura naturans) истоветан је са створеном природом (natura naturata). Пошто
је супстанција Бог или природа неограничена, она има неограничено много одређења
или атрибута. Међутим, ограничени људски разум може да схвати само два одређења
супстанције, мишљење и протежност. Они су само атрибути, тј. својства супстанције.
Сваки атрибут под посебним условима развија се у бесконачно много модификација,
одређења. Тако се мишљење развија у бесконачно много природних идеја, а
материјална природа у бесконачно много природних тела. Ово бесконачно мноштво
појединачних предмeта свести и материјалне природе, Спиноза назива модусима
(посебним модификацијама атрибута). Модификације мишљења не могу се објаснити
помоћу протежности, нити се неки материјални предмет може објаснити атрибутом
мишљења. Према томе, појединачна ствар у оквиру једног атрибута, може стећи
посебна одређења једино на основу одређења која потичу од појединачних ствари
истог атрибута. Свако одређење је у исти мах и ограничење. Пошто је свака појединачна
ствар ограничена помоћу друге ствари исте врсте, следи да свака појединачна ствар
претпоставља све друге ствари исте врсте (атрибута). Ова узајамна повезаност је нужна
последица постојања супстанције (Бога или природе), која бесконачно производи
појединачне ствари према одређеном реду. Зато Спиноза тврди да у стварности не
постоји слободно деловање, него је све одређено – детерминисано. Детерминизам
полази од тога да су сви догађаји у свету, укључујући морални избор, потпуно одређени
на основу претходно постојећих узрока. Највиши закон који влада стварношћу је
нужност која повезује Бога и атрибуте и условљава везу атрибута са стварањем његових
модуса.