FRIDRIH NIE

(1844 1900)

Aleksandar ukovi, Ekonomski fakultet, Subotica

Misaono polazite

Odvraanje od svake metafiziko-moralne pozicije Nastojanje da se demaskira ono idealno, visoko i nadljudsko kao proizvod nemoralnog i previe ljudskog Sredina teza: ivot je mnogo bogatiji od ideala ivota ovek ima mnogo vie mogunosti nego da bude samo dobar ovek ili svetac ovek je stvaralac vrednosti, a ne njihov proizvod

kritika evropskog nihilizma

Moral nije nita drugo do pokornost obiajima, a obiaji su tradicijom prenesen nain delovanja i procenjivanja Slobodan ovek je nemoralan, jer eli da u svemu zavisi od sebe, a ne od ikakve tradicije Dosadanja nauka o moralu:

nije problematizovala sam moral ispitivala je samo epifenomene i nevane detalje nije promiljala da li moral uopte postoji polazila je od temeljne deobe svega postojeeg na trebanje i bitak, koja je, u stvari, vetaka konstrukcija bespomonog oveka

Ne postoje nikakvi moralni fenomeni (istine ili stvarnost), ve samo moralna tumaenja fenomena (istine ili stvarnosti)

Vrlina, greh, volja za mo

Valja se odvaiti na to da se bude nemoralan kao priroda Ipak, ostaje se na podruju etike i zagovara se novi moral: moral imoraliste Borba protiv morala mora se voditi upravo u ime samog morala Volja za mo: pokuaj prevrednovanja svih vrednosti Kritika morala jedne istorijske epohe, a ne morala uopte Celokupno duhovno stvaralatvo (vaspitanje, obrazovanje, religija, filozofija, moral i umetnost) treba da se podredi ivotu ivot:
nije sladunjava pesma o spasu, blaenstvu i miru ve besomuna, okrutna, zlobna i realna borba

Sredstva borbe su zaotrena do krajnosti, a pobeuje jai, sposobniji i smeliji

Beskompromisna volja za mo

Volja za ivotom:
kriterijum moralnosti i njen vrhovni pojam u svom prirodnom stanju jeste volja za mo

Vrh lestvice vrednosti zauzimaju: odvanost, lukavost, okrutnost, telesna i duevna snaga Vrlina:

nije neophodna za sreu (kao to ni greh nije uzrok nesree) vrlina slabia je da nestane vrlina jakih je sve ono to unapreuje ivot

Sutina ivota:
prisvajanje, povreda i svladavanje slabijeg nametanje vlastitih oblika ivota

Nema savesti, postoji samo navika po kojoj neto utvrujemo kao glas savesti, samilosti i pravednosti

Pojam boga:
sinteza svega institucionalnog to spreava oveka da bude ovek stvoren je od strane oveka po njegovom izopaenom liku najautoritarnija brana za puni ivot treba to pre shvatiti da boga nema

Objavljuje se:
da je bog umro a ne da bog ne postoji (prosvetiteljski ateizam)

Bog je figurisao kao kljuna odrednica, ali je sada s time svreno Uzrok smrti boga poiva u samoj istoriji hrianstva, koje je upropastilo sve istine u kojima je pre njegove pojave iveo ovek, a pre svega traginu istinu predsokratovske Grke Namesto:

punog ekstatinog ivota, u kome su i mnogi bogovi bili protiv ljudi stavljene su same fikcije: apstraktni bog, moralni red sveta, besmrtnost, greh, milost i iskupljenje

Smrt boga

Smrt boga (venog, hrianskog) predstavlja:

dokinue (platonskog) boga evropske metafizike obustavljanje predodreenosti svega postojeeg ideji koja je nosila i oveka i svet afirmaciju delovanja kao jedinog dostojnog naina ljudskog opstanka

ovek:
ne postaje ni dobar ni istinit ni lep po pasivnom predavanju viim vrednostima uvek iznova sam mora da se izbori za vlastiti smisao ivota treba sam da odreuje vlastitu sudbinu, koju ne treba samo da izdrava, ve i da voli amor fati

nominalizam i moral
Iskazom Bog je mrtav, bog se proglaava zavisnim od: vremena, nastajanja i nestajanja, moi i nemoi oveka i istorije i neopozivo se negira hriansko uenje o zagrobnom ivotu Hrianstvo se obraa umornim duama: mada oni slabi svakako moraju da ustuknu i oni najjai imaju svoje umorne trenutke (pa i oni mogu da budu slomljeni) Prava istina oveka je:

telo (slepi, nepoznati um, mudriji od naeg uma) a ne duh (samo oruje i igraka tela)

Paskalovska logique du coeur, koja je iznad pukog racionaliteta Nihilizam hrianstva svodi se na platonski nihilizam koji obezvreuje ovostani svet Smrt boga znai zapravo smrt oveka koji ima potrebu za bogom, kojeg ima da zameni natovek

nemo za mo

Postoje dve temeljne forme volje za mo:

volja za ivotom volja ni za im (openhauer)

Volja ni za im:
nastaje kad se ivot iscrpe, kad opada i postaje dekadentan predstavlja nemo za mo ivot se tada okree protiv samog sebe i postaje sebi stran volja pronalazi nove vrednosti resentimana

Kazivanje ne je jedini stvaralaki in nemoi Resentiman je imaginarna osveta nemoi spram moi pod parolom: mo je zlo Propovednici prirodnog prava i hriani propovedaju imaginarnu jednakost meu ljudima:
unienost oveka pred bogom umanjenju individualnih razlika do zanemarivosti odsustvu volje za mo

enski princip

enska ivotna osnova:

ima svoju simboliku u noi, iz koje sve proizlazi i u koju se sve vraa predstavlja granicu volje za mo, ali drugaije nego jednakost, jer se jednakost jo moe svesti na volju za mo, tj. njenu minornost, a ono ensko ne jeste kosmiki princip, univerzalna mo i zagonetka suprotstavljena je mukom principu volje za mo

ena je najopasnija igraka Ona vie ljubi nego to je ljubljena Ide li enama, ponesi bi.

saznanje
Moemo da pojmimo samo onaj svet koji smo sami stvorili Stoga i logika, a ne samo teorija saznanja, predstavlja pokuaj s nae strane:

da shvatimo svet prema jednoj emi bia koju smo mi sastavili ili, tanije, da svet omoguimo za formulisanje i proraun

Ali volja za saznanjem ostaje ograniena, kao i sama volja za moi, na istinu bia, a ne bitka Volja za istinom samo je jedan sluaj volje za moi Filozofi su jo od Sokrata neopravdano favorizovali apolonski princip, zapostavljajui dionizijski Filozofski pojmovi su prazne konvencije, bez uporita u stvarnosti, koji doprinose tome da se ivot zameni idealima ivota nominalizam

veno vraanje istog

Najei oblik pojavljivanja volje za mo je borba za ivot i smrt Ali upravo ta borba javlja se u vremenu u onoj dimenziji ljudskog opstanka to je ujedno bitna granica same volje za mo:

nikakva volja ne moe vratiti prolost ona mora da ide zajedno s vremenom, da napreduje od prolog ka buduem

Uzrok zadovoljstvu nije u ispunjenju ve u nezadovoljstvu, u tome to volja hoe napred Vreme je mo u kojoj se iscrpljuju svi kvanti moi Volja koja hoe da negira vreme kao prolost je ludost (openhauer) Ali ovo hteti natrag:
nije tek htenje u nekom drugom pravcu ve htenje za obratom cele vremenske strukture

veno vraanje istog

Htenje prolosti treba da postane identino s htenjem budunosti, kao i obratno Ono prolo, sadanje i budue treba:

da postane isto (nebitno) da se sve utopi u stalno sada

To je mogue samo ako kosmosom vlada veno vraanje istog kljuna teza (nuno sledi iz teze o volji za mo) Stalnost sada:

evropska metafizika tradicija naziva venou ali ona vie nije nepominost, ve veno vraanje istog vreme samo postaje bezvremeno

Time se venost hrianske onostranosti vraa u ovostranost Sada vie nema nikakvog prirodnog izlaza: venost valja izdrati ovde na zemlji

veno vraanje istog

Veno vraanje istog ipak ostaje za Zaratustru zagonetka:

ono se ne moe empirijski ni dokazati ni opovri a nedokuivo je: kako da ono to jeste jeste

Egzistencijalnu strukturu svega postojeeg pokazati kao veno vraanje istog, najvii je, ali zapravo, neobjanjivi zadatak miljenja Uvianje bitnog ogranienja zapadno-evropske metafizike: Sve to jeste egzistira, to je imanentni logos celokupnog bitka, ali to se ne moe izvesti ni iz kakvog miljenja

runoa istine

Svet je u svojoj realnosti (istini), kao veno vraanje istog, neizdriv Umetnost:
zdrava tenja za afirmacijom ivota reakcija na svekoliku bolesnu religiju, moral i filozofiju najbolje sredstvo da se takav svet ipak izdri vrednija i vanije od istine dijametralno suprotna istini

Umetnost je vrednija od istine, ivot je vredniji od ideala ivota U konfrontaciji rema nadulnoj istini umetnosti je la Oseati da je neto lepo, znai oseati da je, u stvari, lano. Ali kako je la nuna da bismo pobedili ovu realnu stvarnost, ispada da se ivot moe opravdati samo estetski to nije neki logikospekulativni zakljuak, ve o egzistencijalni imperativ La o lanom svetu, negacija negacije, zapravo je istina Umetnost afirmie i usavrava pravi ivot Estetske vrednosti vode poreklo od biolokih

natovek
ovek koji odgovara samom bitku i tako se nalazi i nadilazi Natovek je umetnik koji:

nakon smrti boga kreira ex nihilo:

svoje bie svoj svet (u kome sve postaje igra)

svladava svetsku nudu, tako tp je prima, usvaja i potvruje s radou odobrava ivot, jer ljubi sudbinu kao veno vraanje istog strukturu kosmosa, traginu i venu igru intuitivno osea kao prirodnost svoje prirode

Umetnost:
igra koja nema cilj van sebe same veni stvaralaki impuls samo srce sveta kao kreativna mata

Poigravanje stvaralakim mogunostima:

umetnik s obzirom na materijal natovek s obzirom na ivot

reperkusije

BOG JE MRTAV - Ko je bog?

VEBE

smrt boga
Ludi ovek. Zar niste uli o onom ludom oveku koje je u vedro prepodne upalio fenjer, pojurio na pijacu i neprekidno vikao: Traim boga! Traim boga! Poto su ba tamo stajali mnogi od onih koji nisu verovali u boga, izazvao je veliki smeh. Da li je izgubljen? Pitao je jedan. Da li je zalutao kao dete? Pitao je drugi. Ili da li se krije? Da li se nas plai? Da li se ukrcao na lau? Iselio se? tako su svi vikali i smejali se. Ludi ovek skoi meu njih i prostreli ih pogledom. Gde je bog? Povie, ja u vam to rei! Mi smo ga ubili, vi i ja! Svi smo njegove ubice! Ali kako smo mi to uinili? Kako samo mogli da ispijemo more? Ko nam je dao suner da izbriemo itav horizont? ta samo uinili kada smo ovu zemlju otkovali od njegovog sunca? Kuda se ona sada kree? Kuda se mi kreemo? Da li dalje od svih sunca? Da li se stalno ne ruimo? I najzad, postrance, napred, na sve strane? Da li postoji jo neko gore i neko dole? Da li ne lutamo kroz neko beskrajno nita? Da li ne oseamo dah praznog prostora? Da li nije postalo hladnije? Da li ne dolazi stalno no i sve vie no? Da li fenjeri ne moraju da se pale prepodne? Da li jo nita ne ujemo od buke grobara, koji sahranjuju boga? Da li ne miriemo jo nita od boanskog raspadanja? i bogovi trule! Bog je mrtav! Bog ostaje mrtav! I mi smo ga ubili!

smrt boga
Kako da se teimo mi, ubice svih ubica? Ono najsvetije i najmonije to je svet do sada imao iskrvarilo je pod naim noevima ko e obrisati tu krv sa nas? Zar mi sami ne moramo postati bogovi da bismo samo izgledali njih dostojni? Nikada nije bilo veeg dela i ma ko da se posle nas rodi, zbog toga dela spada u neku viu istoriju nego to je cela istorija do sada bila! Tu zauta ludi ovek i pogleda ponovo svoje sluaoce: i oni utahu i gledahu zaueno na njega. Konano on baci svoj fenjer na zemlju tako da se razbi u pramparad i ugasi se. Dolazi prerano re on tada, meni jo nije vreme. Ovaj ogromni dogaaj je jo na putu i putuje jo nije dopro do ljudskih uiju. Munji i gromu je potrebno vreme, svetlosti i zvezdama je potrebno vreme, delima je potrebno vreme, ak i poto su uinjena, da bi bila viena i sasluana. Ovo delo je njima uvek jo dalje od najudaljenijih zvezda a ipak su istu stvar uinili! Pria se jo da je ludi ovek istog dana prodro u razliite crkve i tamo zapevao svoj requiem aeternam deo. Izveden i pozvan na odgovornost, on je stalno odgovarao samo ovo: Ta ta su jo ove crkve ako nisu grobnice i nadgrobni spomenici boga?

deontoloka etika i prirodno pravo

ovek kakav treba da je, to nam zvui isto tako neukusno kao drvo kakvo treba da je. Tako bi trebalo da je, a nije to je trajna osuda stvarnog ivota.

ovek je stvaralac vrednosti, a ne njihov proizvod Moral nije nita drugo do pokornost obiajima, a obiaji su tradicijom prenesen nain delovanja i procenjivanja Meutim, slobodan ovek je nemoralan, jer eli da u svemu zavisi od sebe, a ne od ikakve tradicije U svoj dosadanjoj nauci o moralu nedostajao je problem morala samog Filozofi su ispitivali samo epifenomene i nevane detalje, a ne i da li moral uopte postoji Nema nikakvih moralnih fenomena, ve samo moralnih tumaenja fenomena Temeljna deoba svega postojeeg na trebanje i bitak, na kojoj se zasniva svaka etika, vetaka je konstrukcija bespomonog ovek

moral imoraliste
Orlovi se ustremljuju pravo na cilj.

Moral je bezvredan jer predstavlja tumaenje stvarnosti i istine Valja se odvaiti na to da se bude nemoralan kao priroda Kritikuje se moral jedne istorijske epohe, a ne na moral uopte Celokupno duhovno stvaralatvo treba podrediti ivotu (vaspitanje, obrazovanje, religija, filozofija, moral i umetnost) ivot je besomuno okrutna zlobna, realna borba, ija su sredstva zaotrena do maksimuma, a u borbi pobeuje jai, sposobniji i smeliji Volja za ivotom kriterijum je moralnosti i njen vrhovni pojam U svom prirodnom stanju, volja za ivotom ujedno je volja za mo Vrednosti: odvanost, lukavost, okrutnost, telesna i duevna snaga Vrlina slabia je da nestane, a vrlina jakih je sve to unapreuje ivot Sutina ivota jeste:
prisvajanje, povreda i svladavanje slabijeg nametanje vlastitih oblika ivota

enski princip

Ide li enama, ponesi bi.

enska ivotna osnova:

ima svoju simboliku u noi, iz koje sve proizlazi i u koju se sve vraa predstavlja granicu volje za mo ( jednakost kao minornosti volje za mo) jeste kosmiki princip, univerzalna mo i zagonetka (najopasnija igraka) suprotstavljena je mukom principu volje za mo (ona vie ljubi nego to je ljubljena)

runoa istine
Nije dostojno jedno filozofa da su dobro i lepo jedno te isto: ako bi dodao i istinito, trebalo bi ga iibati. Istina je runa, mi imamo umetnost da ne bismo propali zbog istine.

Svet je u svojoj realnosti, u svojoj istini, kao veno vraanje istog, neizdriv Umetnost:
zdrava tenja za afirmacijom ivota reakcija na svekoliku bolesnu religiju, moral i filozofiju najbolje sredstvo da se takav svet ipak izdri vrednija i vanije od istine dijametralno suprotna istini

Umetnost je vrednija od istine, ivot je vredniji od ideala ivota U konfrontaciji rema nadulnoj istini umetnosti je la Oseati da je neto lepo, znai oseati da je, u stvari, lano. Ali kako je la nuna da bismo pobedili ovu realnu stvarnost, ispada da se ivot moe opravdati samo estetski La o lanom svetu, negacija negacije, zapravo je istina Umetnost afirmie i usavrava pravi ivot: estetske vrednosti imaju poreklo u biolokim

SEREN KJERKEGOR

(1813 1855)
Aleksandar ukovi, Ekonomski fakultet, Subotica

kritika hegelijanizma

Hegel je shvatao:
pojedinca samo kao orue lukavog svetskog uma istoriju kao progresivni razvoj samosvesti i svesti o slobodi, tj. kao proces transcendovanja date stvarnosti

Misliti stvarnost znai osmiljavati, pre svega, svoj individualni ivot, nezavisno od izmene sveta u kome je taj ivot besmislen Istorija je poprite propadanja pojedinca i njegove slobode
Kritika: Sva estina pobune ipak okonava se u ironiji kao stanovitu klonulog duha koji ne vidi izlaz iz paradoksa ivota

Religija:
kritikuje se crkva (institucionalizovana religija) kao osnova neslobode trai se da se bog sa oltara prenese u ljudsko srce i da postane lini bog

Nastojanje da se moralnim reformama pojedinac spase od:

depersonalizacije otuenja i destruktivnih sila razvoja graanskog drutva

individualnost

Sloboda pojedinca je mogua samo kao: izdvajanje, kao tenja da se u sebi samom, nezavisno od sveta pronau line snage za samorealizaciju O egzistenciji se ne moe graditi racionalni teorijski sistem, jer egzistencijalne istine:
nisu logike (pojmovno saznanje) izviru iz neponovljivo linih sadraja iskustva

Bunt protiv teorija koje oveka svode na razum Da bi doao do istine ovek mora da postane individua Drutvo je apstrakcija oveka, jer gomila je la Individua je nain bivstvovanja kroz koji treba da prou: istorija, epoha i oveanstvo Treba u linoj veri pronai nov nain potvrivanja svoje ljudske sutine Sutina oveka ne meri se postojeim svetom, ve se smisao sveta meri:
slobodom i samosveu pojedinca

protiv racionalizma

Kritika vladajuih predstava:

saznanje nije najvii domet ovekovih pregnua, da je u um nije pretpostavljen srcu misao nije vrednija od ivota

emu slue objektivni misaoni proizvodi ako se ne oituju u ivotu, ako ih subjekt ne usvoji? Istina je stoga neto to postoji samo u odnosu na linost, subjekt Ne samo da je istina subjektivna, ve je, tavie, i sama subjektivnost jedina istina Dok je objektivno miljenje ravnoduno prema subjektu koji misli i svojoj egzistenciji, subjektivni je mislilac, kao egzistirajui u svom miljenju, bitno zainteresovan: on tako egzistira.

sumnja i oajanje

Sumnja:
Kartezijanska: karakteristina samo za misao parcijalna jer u njoj ne uestvuje itava ljudska linost posle njene primene moe se neistinito egzistirati Oajanje: zahteva itavu linost javlja se kada ovek postane svestan:
svoje sluajnosti postojanja u svetu besmislenosti toga sveta van oveka podrazumeva napor da se postigne zdravlje duha (koje nije uroeno)

posledica svesti o svojoj slobodi u tuem svetu

Oajanje je izraz injenice da je ovek:

konano, vremenito i sluajno bie beskonano, veno i slobodno bie

tj. da ovek tei ka venosti, ali da nije u stanju da je dosegne

oajanje i apsolutni izbor

Kada bira oajanje ovek:

osea sebe (svoje bivstvovanje) kao nedostatak ima oseaj greha i krivice savest kao osnovni oblik samosvesti

to je vea krivica i kajanje (zbog nedostataka sopstvene prirode) to je vea sloboda Oajanje vodi oveka do ina odluke, do izbora kojim se on raa u duhovnom smislu Apsolutni izbor je, u stvari, ovekov dvostruki izbor: birajui apsolut (venost) bira sebe okajavajui svoju nesavrenu prirodu postaje egzistencija (samosvesna individua) vlastito ja zasnovano u bogu, ali i vlastito

naini postojanja

Razlikuju se tri naina postojanja:

estetski (ivot mate, uvek ponavljane igre, stvarnost je u ideji, ovek ne stie samosvest, ve samo ide za zadovoljstvima, koja mu uvek ispostavljaju manjak zadovoljstava zaarani krug uivanja ideal je Don uan) moralni (stvarnost je u inu, rukovoenje optevaeim normama (instuticijama), tipsko ponaanje i potiskivanje individualnosti ideal je Sokrat) religiozni (ivot se stavlja u odnos prema apsolutnom, odrie se svoje subjektivnosti, negira sebe samog i postaje neprirodan, ovek u linoj veri pokuava da pronae univerzalnost, ali na svoj vlastiti nain ideal je Hristos)

Ovi naini postojanja razlikuju se prema mogunosti pojedinca da iskusi paradoks vremenitog i venog:
estetski ivot tu mogunost ne nudi moralni ivot: ne razumeva paradoks, nego se nad njim sablanjava i bei u opte

religiozni ivot strasno prihvata paradoks u obliku vere

egzistencija

Religiozni ivot podrazumeva prelaz ka apsolutnom, koji je pun patnje i bola, a on znai promenu celokupnog ivota Egzistencija podrazumeva:
suprotstavljanje i superiornost u odnosu na bilo kakvu sutinu predodreenost, upuenost i bolest na smrt ispunjenost strahom i teskobom briga za svoje postojanje nezainteresovanost za stvarnost, praksu, nauku, estetsku kontemplaciju i etiku autonomiju kretanje u stranom svetu paradoksalne ljudske i boanske suprotstavljenosti individualnost i spas pojedinca (a ne apstraktnog oveanstva)

ili-ili

Zaljubivi se u Reginu Olsen, koja mu je ubrzo postala verenica, ipak odluuje da je napusti, jer je i suvie voli i smatra da ne bi bila srena uz njega, filozofa i veno nemirna duha, nezadovoljna sobom i svetom. Naputa je i ostaje u nju zaljubljen celog ivota Ili e razumeti njegovu filozofiju, pa e je prihvatiti i sama postati nesrena ili je nee razumeti, zbog ega e joj i on ostati dalek, zbog ega nee biti srena

Ako se oeni, kajae se. Ako se ne oeni, kajae se. Ako se oeni ili se ne oeni, jednako e se kajati.

paradoks egzistencije i vera

U veri paradoks se priznaje, ali ne znanjem nego strasnom verom, odlukom Paradoks se ne moe prihvatiti niti prekoraiti razumski: Credo quia absurdum Iskupljenje i izlaz iz paradoksa moe biti samo individualni in izvren u sadanjosti, a ne jednokratna opta rtva Boga u prolosti Avramu se posle dugog iekivanja rodi sin, ali Bog posle izvesnog vremena zatrai od Avrama da rtvuje sina, te ga u zadnji as potedi uverivi se u njegovu veru. Avram je pokuao da se iz krajnjeg oajanja izbavi skokom u ambis oajanja, te da izdri apsurd prihvatanjem apsurda. S racionalne i moralne take gledita to je zloin, jer bi Avram mogao da spasi sina ubijajui sebe. Ali Avram veruje da e, prihvatanjui rtvu, sina spasiti. Jov koji je itav ivot proiveo u krajnjoj bogougodnosti biva kanjen zbog grenosti svoje ljudske prirode, a ne zbog nekog pojedinanog ogreenja. Jov je nevin i svestan je toga. I bog zna da je Jov nevin, ali ga iskuava. Jov prihvata boiju kaznu sa verom u boga, jer ne vidi mogunost da prevazie svoje patnje na drugi nain osim pomou vere.

etiri mogunosti Avramovog postupanja

1. kratkovidi fanatizam: Avram prinosi sina na rtvu prikazujui sebe hirovitim idolopoklonikom, a Isak se obraa Bogu s molitvom 2. racionalna alternativa: Avram podlee iskuenju i umesto sina rtvuje ovna (ak i uz Boije odobrenje), ali ostatak ivota proivi u oajanju 3. moralizam: Avram prinosi sina na rtvu, ali celog ivot posle toga moli Boga za oprotaj to je zaboravio na roditeljsko oseanje 4. slabika bogougodnost: Avram se koleba pred Isakom, ali ipak pokuava da ga rtvuje, zbog ega Isak gubi veru

strast vere

O veri se ne govori propovedniki (dogmatski), ve egzistencijalnopsiholoki (teskoba, dosada, oajanje) oveka treba uputiti na njega samog i na temeljnu odluku: ili oajanje ili skok vere Vera nie tek onda kad postoji oajanje zbog paradoksa Vera postaje najvia strast jer se njom postie nemogue Strast se moe oseati samo prema neemu to nije sasvim izvesno Vera je usmerena na neto potpuno neizvesno ona je najvia strast Ovu strast prati strah:
vie zbog uzvienosti cilja nego zbog slabosti verujueg

Kada se vera istinski poseduje (nema stepenovanja), vie nije mogue izraavanje uobiajenim jezikom optevaeih pravila i normi - utnja Greh je nedostatak linosti, a ne moralnosti

ponavljanje

Prava religioznost pojedinca ispoljava se u pojmu ponavljanja: hrianinu ne pomae nita to je crkva stara dvadeset vekova i to je doivela svoje trijumfe, jer svaki pojedinac mora ponoviti sam u sebi celokupni sadraj istinske vere Bez tog svog vlastitog puta ne moe se biti religiozan, pa i sudbinu Spasitelja treba da svaki u sebi ponovi, put drugih ne znai nita Ponavljanje je i negacija smisla i vrednosti spoljanjeg ivota, jer bi bez ponavljanja pojedinac prestao da bude ono to jeste po svojoj pojedinanoj egzistenciji Hrianstvo se uopte ne moe nauiti ni pouavati, ono mora biti saoptavanje egzistencije Verovanje u slubeno hrianstvo je smeno, a ljudi su suvie dresirani, premda to ne vide, jer su izgubili vlastito ja: obraati se bogu slubenim molitvama isto je tako smeno kao udvarati se eni po knjizi formula Na mesto verovanja hrianstvo je postavilo sigurnost, na mesto linog, uznemirenog, strastvenog traenja uenje napamet

dometi

Kjerkegorova filozofija:
protivna svakoj racionalnoj meditaciji slepa za stvarne korene rastrzanosti i kriza to ih proivljava njemu savremena evropska civilizacija, pa i slubeno hrianstvo jednostrana je u naglaavanju neponovljive linosti i u negaciji svega optedrutvenog i nadindividualnog zamraena intimno obojenim dubokim religioznim oseajima snaan i korenit okret od idealistike sistematske nemake klasine filozofije

ivei svoju filozofiju kao retko koji filozof, a ne spekuliui unutar beivotnih konstrukcija, Kjerkegor je u svojim izvanredno pisanim filozofskim i literarno-poetskim delima ostavio potresan dokument spontanog bunta jedne senzibilne, misaone i tragine prirode protiv malograanskog sveta, protiv mirne svakodnevice, ali i protiv opte, hladne, bezoseajne shematike velikih idealistikih sistema

VEBE

Strah i drhtanje

A ta je Avram uinio? Nije doao ni prerano ni prekasno. Uzjahao je magarca, lagano krenuo putem. Sve vreme je verovao, verovao je da bog ne bi hteo da uzme Isaka od njega, a ipak je bio voljan da ga rtvuje ako bi se upravo to zatrailo. Verovao je snagom apsurda, jer o ljudskom proraunavanju tu nije moglo biti govora, a apsurd je upravo u tome to je Bog zahtevajui sve to od njega u sledeem trenutku trebalo da opozove svoj zahtev.... On nije verovao da bi jednog dana na onom svetu trebao da bude blaen, nego da e ovde, na ovom svetu, nai blaenu sreu. U veri paradoks se priznaje, ali ne znanjem nego strasnom verom, odlukom Paradoks se ne moe prihvatiti niti prekoraiti razumski: Credo quia absurdum utanje heroja vere Iskupljenje i izlaz iz paradoksa moe biti samo individualni in izvren u sadanjosti, a ne jednokratna opta rtva Boga u prolosti

Strah i drhtanje

Ponavljanje onoga to je nekada bilo savremeno Avramu i Jovu, upuuje na to da venost moe biti inkarnirana u vremenitosti tako da opet postane savremena linim inom vere.

Tri naina postojanja: estetski, moralni i religiozni Ovi naini postojanja razlikuju se prema mogunosti pojedinca da iskusi paradoks vremenitog i venog:
estetski ivot tu mogunost ne nudi moralni ivot: ne razumeva paradoks, nego se nad njim sablanjava i bei u opte religiozni ivot strasno prihvata paradoks u obliku vere

U veri paradoks se priznaje, ali ne znanjem nego strasnom verom, odlukom Paradoks nije mogue prihvatiti niti prekoraiti razumski: Credo quia absurdum Iskupljenje i izlaz iz paradoksa moe biti samo individualni in izvren u sadanjosti, a ne jednokratna opta rtva Boga u prolosti Univerzalnost treba pokuati pronai na svoj vlastiti nain u linoj veri

Pojam strepnje

Egzistencija je uvek ono pojedinano; apstraktno ne egzistira, subjektivnost je istina, subjektivnost je stvarnost. Zakljuivati od miljenja ka postojanju jeste protivrenost, jer miljenje upravo od stvarnog oduzima postojanje i misli po tome to ga ukida i prevodi u mogunost.
Religiozni ivot podrazumeva prelaz ka apsolutnom, koji je pun patnje i bola, a on znai promenu celokupnog ivota Suprotstavljanje i favorizovanje egzistencije bilo kakvoj sutini, egzistencija oveka koji je predodreen, upuen i bolestan na smrt, koji je pun straha i teskobe, pun brige za svoje postojanje, nezainteresovan stvarnou, praksom, naukom, ak i estetskom kontemplacijom i etikom autonomijom Kreui se u ovom stranom svetu, predodreena, ograniena i brigom optereena ljudska egzistencija ivi u okviru paradoksa ljudske i boanske suprotstavljenosti ili ili, suprotnosti vremenskog i venog, ivota i smrti Ta egzistencija je individualna, pa je spas pojedinca jedini stvarni imperativ