.

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

Teма: Патријарх Герман: Почетак раскола у Македонији и

Америци

Семинарски рад из предмета: Историја српске Цркве

Ментор: Студент:

Асистент: Миле Суботић Божидар Мијалковић 21/047

Београд, 2022.
Апстракт: Конструкција рада обухватаће период друге половине 20 века доласком за патријарха,
Германа Ђорића и његовим борбама за очување јединства наше свете цркве у времену пуном
превирања и утицаја актуелне власти, њене политике и идеје на црквени живот и ван граница
тадашње СФРЈ.
Кључне речи: Герман Ђорић; СФРЈ; Епископ Дионисијe;, Америка; СПЦ; Стеван
Ластавица; Македонска православна црква; Аутокефалија; Сабор; Раскол.

1.Увод
После смрти патријарха Викентија Проданова, Свети архијерејски синод заказао је избор
новог патријарха за 13. септембар 1958. године. За новог патријарха изабран је жички
епископ Герман Ђорић, који се налазио на челу СПЦ више од четврт века, време, које није
достигао ниједан патријарх СПЦ од 1918. године до данас. Радан и активан, он је животу
СПЦ утиснуо печат своје личности и своје многостране активности. Када је изабран за
патријарха СПЦ био је у 52-ој години живота. У овом раду ћемо дакле представити његов
допринос и тешко бреме које је имао носити у време прогона саме цркве од стране
тадашње власти. Осврнућемо се и на почетак македонског и америчког раскола.

2. Патријарх Герман - Биографија

Патријарх Герман или световним именом Хранислав Ђорић био је рођен 7. августа 1899.
године у Јошањичкој Бањи. Отац му се звао Михаил, који је био учитељ кога су касније
рукоположили у чин ђакона, а нешто касније и у презвитера. Име мајке је било Цвета.
Основну школу завршио је у Дренови и Крушевцу, а богословију започету у Београду
завршио је у Сремским Карловцима. Једно време је студирао права у Паризу, а после се
уписао на ПБФ у Београду, где је и дипломирао 1942.године. Добија чин ђакона од еп.
жичког Јефрема и поставља га за писара духовног суда у Чачку.1

Због проблема са здрављем, престао је са црквено – административним радом и касније

бива рукоположен у чин презвитера са парохијом у Миоковцима 1927.године. Након

1
Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двдесетог века, ПРОМЕТЕЈ, Нови Сад, 2012. год.
стр.133
избора патријарха Гаврила за патријарха српског 1938. био је постављен за референта
Светог архијерејског синода. Такође на овој дужности бива постављен за викарног
епископа моравичког 1951.2

С обзиром да је Герман био удовац, 7. јула га је замонашио у манастиру Студеници еп.

Валеријан. Уређивао је службени лист СПЦ ,,Гласник'' . Нешто касније године 1952.
изабран је за епископа будимског. До устоличења никада није дошло јер за то није могла
бити добијена сагласност тадашњих мађарских грађанских власти. 3 После смрти Николаја
жичког, Герман постаје епископ жички и тиме администрира Епархијом будимљанско -
полимском и Епархијом рашко – призренском. На патријаршијском трону наслеђује
патријарха Викентија 13. септембра 1958. године.4 У његово време и поред тешког
периода и самог прогонства, патријарх Герман успео је да подигне зграду Богословског
факултета у Београду и Богословије у манастиру Крки и , најзад, упорним залагањем
патријарха Германа, настављени су радови на храму Светог Саве на Врачару.5

За време тридесетогодишње управе Српском црквом, у време патријарха Германа,

основане су нове епархије: Источно - америчка и канадска, средњезападно - америчка и
западноамеричка, западноевропско - аустралијска, аустралијска, врањска, канадска и
бихаћко - петровачка.6 Чак у овом времену је дошло до два раскола у Српској цркви.
Епархија скопска, злетовско - струмичка и охридско - битољска уз велику подршку
државних власти издвојиле су се из састава Српске православне цркве насилним путем у
самосталну ''македонску православну цркву'' коју није признала ниједна православна
црква у свету.7

Патријарх Герман имао је нарочито смисла за грађевинску делатност и у датим приликама

учинио је доста. Посебну пажњу гајио је према манастирима и материјално их помагао.
Након дуже болести, патријарх Герман је умировљен 1990.године. Преминуо је 27.августа
1991 и сахрањен у храму Светог Марка у Београду.8

2
Сава, еп. шумадијски, исто, стр. 133.
3
Сава, еп. шумадијски, исто, стр. 133.
4
Сава, еп. шумадијски, исто, стр. 133.
5
Сава, еп. шумадијски, исто, стр. 134.
6
Сава, еп. шумадијски, исто, стр. 134.
7
Сава, еп. шумадијски, исто, стр. 134.
8
Сава, еп. шумадијски, исто, стр. 134.
3. Почетак америчког раскола
Прилике, које су настале у дијаспори СПЦ, у вези случаја бившега епископа Дионисија
имале су, поред осталога, за последицу да је ова, пространо веома велика, епархија
подељена на три епархије и да су за њих изабрани нови епископи. Створене су:
Средњеамеричка, Западноамеричка и Источноамеричка и Канадска епархија. Када је
бивши епископ Дионисије био осуђен и рашчињен, било је разумљиво да су за нове
епархије морали бити бирани и нови епископи. Било је, исто тако, разумљиво, да један
епископ није могао сам обављати ни црквене ни културно-националне послове и потребе
овако великог простора. 9

То је, у своје време, увиђао и сам бивши епископ Дионисије. У чланку „Ревизија Устава
епархије“, који је објављен у „Америчком Србобрану“ од 6. априла 1962. године,
Дионисије је заговарао стварање митрополије и бирање за њу више епископа, који би били
његови „помоћни епископи“, „а да се за пример организације цркве узме грчки тип, а не
руски, тј. да ова црква увек остане у саставу са својом матером Црквом и Патријаршијом у
Београду, у Југославији, без обзира на државне режиме, који тамо владају“. Дионисије је
за ову митрополију тражио аутономију „и право да предлаже Сабору лица за своје будуће
епископе, односно митрополите“. Своје излагање и образложење Дионисије је завршио
узвиком: „Али, нека свак зна, време је дошло да она има неколико епископа, да би
заједнички могли да ухвате црквени живот у руке и поведу га још бољем напретку. Овде
изјављујем, да сâм не могу више са успехом да носим ово бреме, да вршим сав овај посао
око организовања и уређења наше свете Цркве.“ У то време Дионисије је имао своје
кандидате за нове епископе на овоме подручју. Из једног објашњења, објављеног у
„Парохијском гласнику“ цркве Св. Саве у Милвокију (јула 1963. године) дознајемо ко су
тада били кандидати епископа Дионисија. 10

Свети архијерејски сабор бирао је баш ову тројицу и изабрао за епископе СПЦ у Америци
и Канади. Најпре је, 13. јула 1963. године, хиротонисан Стеван Ластавица (умро 10. маја
1966). Затим, 1. августа 1963. године, др Фирмилијан Оцокољић и, после њих, Григорије
Удицки. ... На своме заседању, маја 1984. године, Свети архијерејски сабор изабрао је за
9
Ђоко Слијепчевић, Историја српске православне цркве III: за време Другог светског рата и после њега,
Београд, JRJ, 2002. год. Стр. 130.
10
Ђоко Слијепчевић, исто, стр. 130
канадског епископа јеромонаха Георгија Ђокића, духовника манастира Тавне, а за
викарнога епископа јеромонаха Лукијана Пантелића.11

Сабор је и формално одлучио да Епархија америчко-канадска буде подељена на три нове:

Средњезападноамеричка са седиштем у манастиру Светог Саве у Либертивилу с тим да на
њеном челу и даље остаје дотадашњи епископ Дионисије, Западноамеричка са седиштем у
Лос Анђелесу, и Средњеисточно - америчка и канадска са седиштем у манастиру
Шејтланду код Детроита.12

Сабор је потом расправљао о огрешењима епископа Дионисија и закључио да Синод треба

да покрене судски поступак. (Истога дана) Синод је покренуо тај поступак одлучивши да
ће епископу Дионисију бити забрањено свештенодејство, да му се принадлежности смање
напола и да буде разрешен од управе, док његова кривица не буде коначно утврђена и
црквена пресуда буде донета. Потом је Синод о својим одлукама обавестио Сабор. 13
На челу Епархије средњезападноамеричкој остао је епископ Дионисије, али како је он
одлуком Синода привремено разрешен дужности и стављен под забрану свештенодејства
до коначне одлуке суда, управа те Епархије поверена је у привремену администрацију
архимандриту Фирмилијану.Синод је све своје и одлуке Сабора упутио на разне адресе,
између осталог и епископу Дионисију.14 Синод је саставио посланицу о одлуци Сабора о
подели Епархије америчко-канадске на три нове епархије и упутио је епископу Дионисију,
црквено-школским општинама, на 400 разних адреса и „свему пречасном свештенству,
преподобном монаштву и свима синовима и кћерима Српске православне епархије
Америчко-канадске“.15

Синод је позвао свештенство и све верне у Сједињеним Америчким Државама и Канади,

да се одлукама повинују и прихвате их као коначне. (Синод су чинили: патријарх Герман,
епископи тимочки Емилијан, захумско-херцеговачки Владислав, шумадијски Валеријан и
рашко-призренски Павле.)16

11
Ђоко Слијепчевић, исто, стр. 130
12
Ђоко Слијепчевић, исто, стр. 132
13
Ђоко Слијепчевић, исто, стр. 133
14
Ђоко Слијепчевић, исто, стр. 133
15
Ђоко Слијепчевић, исто, стр. 134
16
Станимир Спасовић, Историја српске православне цркве у Америци и Канади 1941 – 1991., штампарија
српске патријаршије, Београд 1997. стр. 123.
Епископи браничевски Хризостом и банатски Висарион су још 3. јула, два дана пре
сусрета са епископом америчко-канадским Дионисијем, предложили Синоду сазивање
ванредног Сабора. Тај предлог је подржала и Савезна комисија за верска питања
затраживши од патријарха да сазове Синод. Патријарх је на седници Синода једва убедио
чланове, уз велико противљење посебно епископа рашко-призренског Павла, да Сабор
буде сазван за 26. јул.17

Нејединственост Синода дала је повода Савезној комисији за верска питања да закључи да

започети процес мора бити што пре окончан, па је члановима републичких комисија за
верска питања наложено да разговарају са архијерејима, јер је заузет став да предложени
кандидати морају да буду изабрани, без обзира на све познате негативне чињенице из
њихових биографија.18Сабор је, са девет гласова за, три против и два неважећа листића,
трајно епископу Дионисију забранио свештенодејства, потврдио одлуку о умањењу
његових принадлежности напола, и разрешио га управе епархијом
Средњезападноамеричком, коју је номинално водио до доношења црквеносудске и
Саборове пресуде. 19

Пошто је констатовано да више не испуњава услове предвиђене за епархијског архијереја,

епархија је проглашена упражњеном, а епископу Дионисију наређено да управљање том
епархијом преда новопостављеном администратору Фирмилијану, дотадашњем
архијерејском заменику. Тако је окончано формално развлашћење епископа Дионисија,
али чела прича ипак тиме није била завршена.20

4. Почеци македонског питања

„Македонско питање” сачекало је патријарха Германа одмах по ступању на светосавски
трон у септембру 1958., будући да је већ на почетку октобра исте године одржан црквено-
народни сабор у Охриду, с којег је затражена аутономија за такозвано ''МПЦ''. Претходно
је Синод на челу с патријархом Германом изнео јасан став да је црквено-народни сабор

17
Станимир Спасовић, исто, стр. 123.
18
Станимир Спасовић, исто, стр. 123.
19
Станимир Спасовић, исто, стр. 124.
20
Станимир Спасовић, исто, стр. 124.
противан Уставу СПЦ и да значи цепање јединства српске цркве, а викарном епископу
српског патријарха, владици топличком Доситеју, којег је на сабор у Охриду „делегирала”
Савезна верска комисија, изричито је забрањено да на тај скуп иде. 21 Црквено-народни
сабор одржан је без обзира на противљење СПЦ, обновљена је Македонско-охридска
архиепископија, успостављене три епархије, донет Устав МПЦ, који предвиђа канонско
јединство са СПЦ, а на чело МПЦ изабран је владика Доситеј с титулом архиепископ
охридски и митрополит скопски.22

О одлукама са Охрида, Сабор СПЦ се изјаснио на заседању у јуну 1959, али су притисци
комунистичких власти да се оне признају почели и раније. Заседање је чак и прекинуто, а
патријарх Герман и чланови Синода позвани су да хитно дођу у Савезну верску комисију
где су им у перо диктирали какве ће одлуке донети највише црквено тело. Патријарх
Герман је рекао: ја ћу ово пренети, али нисам сигуран да ће Сабор и прихватити.

Највишецрквено тело одлучило је на том заседању да призна широку аутономију

македонској цркви, затражене су одређене измене Устава МПЦ и условно прихваћено да
епископ Доситеј буде изабран за скопског митрополита, с тим што су против тога били
епископи шабачко-ваљевски Симеон и рашко-призренски Павле, који су тражили да
Сабор позове на одговорност епископа Доситеја. 23 Патријарх Герман на састанку у
Савезној верској комисији по завршетку рада Сабора говори:, да је „Свети архијерејски
Сабор уложио најбољу вољу да илегално стање цркве у Македонији врати у нормалу и
створи канонски поредак, што ни приближно не би учинио да није имао у виду државни
интерес; ишао је у попуштању до крајњих граница”.24

Али, они су ишли даље и затражили потпуну самосталност од српске цркве, аутокефалију.
Иако су притисци, претње и уцене власти били подједнако снажни, о аутокефалности
МПЦ патријарх Герман није уопште хтео да разговара, а исти став имали су и Синод и
Сабор СПЦ Јула 1967. на новом црквено-народном сабору у Охриду МПЦ је сама
прогласила аутокефалност.25

21
Ђоко Слијепчевић, исто, стр. 135
22
Ђоко Слијепчевић, исто, стр. 136
23
Ђоко Слијепчевић, исто, стр. 136
24
Ђоко Слијепчевић, исто, стр. 136
25
Ђоко Слијепчевић, исто, стр. 136
 СПЦ је тада прекинула канонско и литургијско општење са МПЦ, а у образложењу те
саборске одлуке наведено је да је проглашавање аутокефалности не само у супротности с
основним законима и канонима цркве него чак и са Уставом саме МПЦ. „Шта је прави
циљ неканонске акције за одвајањем? Јер кад се мали део цркве од три епархије, са
непуних 600.000 верника, без иједне богословске школе, са слабим кадром клира, на
неканонски начин, самовољно цепа од мајке цркве са позивом на нека тобожња историјска
права, онда се тиме уноси расуло и пружа врло рђавим пример другима, како у земљи,
тако и у иностранству”, наводи се у образложењу саборске одлуке.. Преговори и покушаји
да се и после прекида канонског општења уреде односи СПЦ и МПЦ и да се потоња врати
у канонске оквире потрајали су у деценијама које су уследиле, без успеха. 26

5. Закључак
Током друге половине 20ог века доласком патријарха Германа на патријаршијски трон
сам изазов СПЦ није био ни мало лак. Патријарх Герман имао је ни мало лак задатак са
свим затеченим проблемима што са режимом што унутар саме цркве на коју је режим
вршио притисак са циљем разједињења и коначног покоравања самом систему. У раду је
обухваћен само почетак раскола и њене почетне ескалације која ће у Америци трајати све
до почетка 1991. године.

Сажетак: Случај бившега епископа Дионисије Миливојевића веома је онеспокојио Цркву

и лично патријарха Германа. И у свом личном односу према патријарху Герману и у свом
ставу према Цркви у земљи показао се Дионисије некоректно и дволично. Он је, без
икаквог притиска споља створио први раскол у СПЦ док је случај МПЦ настао и растао
под притиском комунистичке власти у оквиру њене националне политике према Србима,
коју је примила и наследила од Коминтерне. Политика Коминтерне према Југославији

26
Ђоко Слијепчевић, исто, стр. 137
била је дуго изразито антисрпска и разбијачка. Сличност између ова два случаја је у томе
што су у њега уплетени и црквено - канонски и политички мотиви.

ЛИТЕРАТУРА
- Ђоко Слијепчевић, Историја српске православне цркве III: за време
Другог светског рата и после њега, Београд, JRJ, 2002. год.
- Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двдесетог
века, ПРОМЕТЕЈ, Нови Сад, 2012. год.
- Станимир Спасовић, Историја српске православне цркве у Америци и
Канади 1941 – 1991., штампарија српске патријаршије, Београд 1997.