„Za sve što se dešavalo kriv je bio neko drugi.

“
Vilijam Mekilvani, Ledlo

„Gde god da čovek ide, nosi sa sobom svoj roman.“

Benito Peres Galdos, Fortunata i Hasinta1

„Da biste snažno dirnuli, potrebno je da prikažete velika nezadovoljstva, rane i

mrtve.“
Kornej, Slučaj Horacije

1
 Pjer Lemetr

OGLEDALO NAŠIH MUKA

S francuskog prevela
Olja Petronić

2
6. april 1940.

3
 Za Paskalin,
Katrin i Alberu, sa zahvalnošću i ljubavlju.

4
 1

Oni koji su mislili da će rat uskoro početi odavno su se umorili, a gospodin Žil prvi među
njima. Više od šest meseci nakon opšte mobilizacije, gazda kafe-restorana La petit boem
je, obeshrabren, prestao u to da veruje. Lujza ga je tokom smene čak čula kako
obznanjuje da zapravo „u taj rat niko nikad nije zaista verovao“. Po njemu taj sukob nije bio
ništa drugo do ogromno diplomatsko pogađanje na nivou Evrope, uz spektakularne
rodoljubive govore i gromoglasne objave, dakle jedna džinovska partija šaha u kojoj je
opšta mobilizacija bila tek dodatna opsena. Jeste da je tu i tamo bilo nekoliko mrtvih –
„Nema sumnje više nego što nam kažu!“ – ono komešanje u Saru, u septembru, koje je
života koštalo dve ili tri stotine duša, ali najzad, „Nije to rat!“, govorio je provukavši glavu
kroz kuhinjska vrata. Gas-maske, koje su dobili u jesen a sada su ležale zaboravljene u
uglu kredenca, postale su predmet podsmeha u karikaturama. U skloništa se silazilo
fatalistički, kao da se želi zadovoljiti neki prilično jalov ritual, bile su to uzbune bez aviona,
rat bez borbi koji se razvukao. Jedina opipljiva stvar bio je neprijatelj, uvek isti, onaj sa
kojim smo razmenjivali obećanja da ćemo se klati po treći put za pola veka, ali koji takođe
nije izgledao oran da se bezglavo upusti u tuču. Do te mere da je generalštab u proleće
dozvolio vojnicima na frontu… (tu je gospodin Žil prebacivao krpu u drugu ruku i
kažiprstom upirao u nebo kako bi podvukao besprimerenost situacije)… da gaje
povrtnjake! „Pa vi vidite…“, uzdisao je.
Isto tako, stvarni početak neprijateljstava, iako se odigrao na severu Evrope, predaleko
za njegov ukus, vratio ga je u sedlo. Vikao je svakome ko je želeo da ga čuje „kako
Saveznici upravo praše Hitlera kod Narvika, neće ovo dugo potrajati“, a pošto je procenio
da je ta priča završena, mogao je ponovo da se usredsredi na omiljene uzroke svog
nezadovoljstva: inflaciju, cenzuru u dnevnim novinama, dane bez aperitiva, zavetrinu u
koju su sklonjeni oni pošteđeni ratovanja, autoritarizam područnih službenika ambasada2
(a naročito onog tupana Frobervila), satnicu prekida vatre, cenu uglja – ni prema čemu nije
imao milosti, izuzev strategije generala Gamlena, koja je, smatrao je, bila bez premca.
– Ako dođu, doći će preko Belgije, to se zna. A mogu vam reći da ih tamo čekamo!
Lujza, koja je nosile tanjire sa prazilukom u sosu od sirćeta i papcima u saftu, primetila
je sumnjičav izraz na licu jednog gosta koji je mrmljao:
– Zna se, zna se…
– Ma daj! – vrisnuo je gospodin Žil vraćajući se prema šanku. – Pa otkud misliš da će
doći?
Jednom rukom je pomeo sve stalke za tvrdo kuvana jaja.
– Ovde imaš Ardene: nemoguće proći.
Mokrom krpom je je nacrtao veliki polukrug.
– Ovde imaš liniju Mažino: nemoguće proći. I otkud misliš da dođu? Ostaje samo
Belgija!
Kad je završio demonstraciju, nagnuo se prema kuhinji gunđajući.
– Nije potrebno biti general da se to razume, boga mu jebem…
Lujza nije slušala nastavak razgovora zato što njena briga nije bilo strateško
gestikuliranje gospodina Žila, nego doktor.

5
 Tako su ga zvali, govorili su „doktor“ u tih dvadeset godina koliko je svake subote
dolazio da sedne za isti sto, pored izloga. Sa Lujzom nikad nije razmenio više od nekoliko
reči, uvek vrlo ljubaznih, dobar dan, dobro veče. Pristigao bi oko podneva, seo sa
novinama u rukama. Iako nikad ne bi odabrao ništa osim deserta dana, za Lujzu je postalo
pitanje časti da primi njegovu narudžbinu, koju je izricao ravnim i tihim glasom, „Klafuti,
da“, rekao bi, „To je savršeno“.
Čitao je vesti, gledao u ulicu, jeo, praznio karaf, pa bi, oko dva sata, onda kad bi Lujza
brojala novac, ustao, presavio Pari soar i ostavio ga na uglu stola, spustio napojnicu u
tacnicu, pozdravio se i otišao iz restorana. Čak i prošlog septembra, kada je u kafe-
restoranu vladala velika pometnja zbog opšte mobilizacije (gospodin Žil je tog dana bio u
velikoj formi, čovek bi stvarno poželeo da mu poveri upravljanje generalštabom), doktor ni
za jotu nije promenio svoj ritual.
I najednom, četiri nedelje ranije, dok mu je Lujza donosila krem brile sa anisom,
osmehnuo joj se, nagnuo se prema njoj i izneo molbu.
Da joj je predložio seks, Lujza bi spustila tanjir, ošamarila ga i mirno se vratila poslu.
Gospodin Žil bi zbog toga bio spreman da izgubi najstariju stalnu mušteriju. Ali nije bilo
tako. Predlog jeste bio seksualne prirode, da, naravno, ali bio je… Kako da kažem…
„Da vas vidim nagu“, rekao je mirno. „Samo jednom. Samo da vas gledam, ništa više.“
Lujza, bez daha, nije znala šta da odgovori; porumenela je kao da je nešto pogrešila,
otvorila usta, ali ništa nije izašlo. Doktor se već vratio svojim novinama, a Lujza se pitala
da nije sanjala.
Tokom čitave smene mislila je samo na tu neobičnu ponudu, raspoloženje joj se kretalo
od nerazumevanja do gneva, ali je zbrkano osećala da je pomalo kasno, da je morala
odmah da se nacrta pored stola sa pesnicama na kukovima i da podigne glas, uzme goste
za svedoke, da ga postidi… Bes je rastao u njoj. Kada joj je jedan tanjir iskliznuo i razbio
se o pločice, to je bio okidač. Jurnula je u salu.
Doktor je bio otišao.
Njegove novine ležale su presavijene na rubu stola.
Besno ih je podigla i bacila u kantu za smeće. „Svašta, Lujza, šta te spopalo?“, šokirao
se gospodin Žil, koji je doktorov Pari soar i zaboravljene kišobrane smatrao korisnim
smećem.
Izvadio je novine iz kante i poravnao ih dlanom gledajući Lujzu uvređeno.
Lujza je bila tinejdžerka kada je počela da radi subotom u restoranu La petit boem, u
kojem je gospodin Žil bio vlasnik i kuvar. Bio je to snažan čovek sporih pokreta, velikog
nosa, sa džunglom od dlaka u ušima, malo uvučene brade i prosedim gustim brkovima koji
su mu padali preko usta. Neprestano je nosio patofne neodredive starosti, a crna, okrugla
beretka obmotavala mu je lobanju, niko nije mogao da se pohvali da ga je video
gologlavog. Kuvao je za tridesetak usta. „Pariska kuhinja“, govorio je podižući kažiprst, do
toga je mnogo držao. I to jedno jelo „kao kod kuće, ako hoće da biraju, gosti samo treba da
pređu ulicu“. Njegova delatnost bila je pomalo obavijena velom tajne. Niko nije shvatao
kako je taj teški i spori čovek, koga su, po opštem utisku, neprestano viđali za šankom,
uspevao da pripremi toliko obroka takvog kvaliteta. Restoran je uvek bio pun, mogao je da
radi i uveče i nedeljom, pa čak i da se proširi, što je gospodin Žil uvek odbijao. „Kada se
vrata otvore previše, nikada se ne zna ko će ući“, govorio je, dodajući: „Znam ja o tome
ponešto…“, zagonetnu rečenicu koja bi ostajala da visi u vazduhu kao kakvo proročanstvo.
Nekad davno predložio je Lujzi da mu pomogne u sali, one godine kada mu je žena,
koje se više niko nije sećao, otišla sa sinom kafedžije iz Ulice Markade. Ono što je bilo tek
komšijska usluga nastavilo se dok je Lujza studirala na Učiteljskom fakultetu. A zatim,
pošto je posao dobila u blizini, u državnoj školi u Ulici Damremon, nije nimalo promenila
svoje navike. Gospodin Žil joj je plaćao na ruke, obično zaokružujući sumu na višu

6
deseticu, a to je radio sa mrzovoljnim izrazom na licu, kao da mu je ona to tražila, a on joj
nerado udovoljava.
Činilo joj se da je doktora oduvek poznavala. Isto tako, nije joj toliko nemoralno
izgledalo to što je želeo da je vidi golu koliko činjenica da ju je gledao kako raste. U
njegovoj molbi je, po njenom mišljenju, bilo nečega incestuoznog. Povrh toga, upravo je
bila izgubila majku. Zar se takvo nešto predlaže siročetu? U stvari, gospođa Belmon je
umrla sedam meseci ranije, a Lujza već dobrih šest nije više nosila crninu. Napravila je
grimasu pred tako neubedljivim argumentom.
Upitala se šta li starcu poput njega može biti u glavi da bi poželeo da je vidi golu.
Razodenula se i stala pred podno ogledalo u svojoj sobi. Imala je trideset godina, ravan
stomak, nežni svetlokestenjasti trougao. Okrenula se na stranu. Nikad nije volela svoje
grudi, smatrala ih je premalima, ali je mnogo volela svoje dupe. Imala je trouglasto lice
svoje majke, visoke jagodice, blistavo plave oči i lepa, blago ispupčena usta.
Paradoksalno, te putene usne bile su prvo što biste videli na njoj, iako nije bila
nasmešena, a ni brbljiva, nikad to nije bila, čak ni kao dete. U kvartu su njenu ozbiljnost
uvek pripisivali iskušenjima kroz koja je prošla – otac poginuo 1916. godine, stric godinu
dana kasnije, a depresivna majka je vreme uglavnom provodila na prozoru, zureći u
dvorište. Prvi muškarac koji je lepo pogledao Lujzu bio je veteran iz Velikog rata kome je
pola lica otkinuto u eksploziji granate, pa vi vidite kakvo je to detinjstvo.
Lujza je bila lepa devojka, ali nikad spremna da to prizna. „Ima ih na desetine lepših od
mene“, ponavljala je sebi. Imala je uspeha kod momaka, ali „sve devojke imaju uspeha, to
ništa ne znači“. Kao nastavnica, bez prestanka je odbijala nasrtaje kolega i direktora (kad
nije đačkih roditelja) koji su pokušavali da je uhvate za zadnjicu u hodniku, u tome nije bilo
ničega neuobičajenog, tako je bilo svuda. Nikad joj nije nedostajalo udvarača. Među njima,
Arman. Tri godine. Vereni, kako i priliči, molim! Lujza nije bila od onih koje svoju reputaciju
serviraju komšijama na tacni. Njena veridba je bila đavolska priča. Gospođa Belmon je
mudro prepustila uzde Armanovoj majci – prijem, posluženje, blagoslov, više od šezdeset
zvanica i gospodin Žil, u svom fraku (Lujza je kasnije saznala da ga je iznajmio u
prodavnici dekora i pozorišnih kostima, sve mu je bilo premalo osim pantalona koje je
neprestano podizao kao kada izlazi iz svoje kuhinje) i lakovanim cipelama u kojima su mu
stopala izgledala mala kao u Kineskinje, gospodin Žil dakle, koji je glumio domaćina pod
izgovorom da je zatvorio restoran kako bi ponudio svoju salu. Lujzu nije bilo briga, žurilo joj
se da ode u krevet sa Armanom jer je sa njim želela bebu. Koja nikad nije stigla.
Priča se razvukla. U kvartu nisu shvatali u čemu je stvar. Na kraju su počeli da gledaju
verenike srdito, sumnjičavo, tri godine su zajedno a ne venčavaju se, to ne biva. Arman ju
je zaprosio, navaljivao je, Lujza je čekala da joj prestane menstruacije da bi rekla „da“, pa
je odlagala svakog meseca. Većina devojaka je molila Boga da ne zatrudni pre braka, a sa
Lujzom je bilo obrnuto, nema bebe, nema venčanja. Ali beba nikako da stigne.
Lujza je pokušala poslednji put, očajna. Pošto nisu mogli da imaju dece, otišli bi po
jedno u sirotište, nesrećnika ne nedostaje. Arman je to doživeo kao uvredu svojoj
muškosti. „Zašto da ne pokupimo psa koji kopa po kantama za smeće. I on je potrebit“,
rekao je. Razgovor je izmakao kontroli, i to se ponavljalo, svađali su se kao bračni par. Na
dan kad je bilo reči o usvajanju, Arman je, besan, otišao kući i nije se vratio.
Lujza je odahnula zato što je mislila da je greška u njemu. A kako je samo taj raskid
odjeknuo u kvartu! „Pa šta“, vikao je gospodin Žil, „ako se maloj ne dopada. Hoćete da je
udate protiv njene volje?“ Ali je odveo Lujzu u stranu: „Koliko ti je godina, Lujza? Dobar je
tvoj Arman, šta još hoćeš?“, ali sve to je govorio baršunastim, gotovo oklevajućim glasom,
i dodao: „Beba, beba, ma doći će ona! Za te stvari treba vremena!“, pa se vratio u kuhinju,
„Samo bi još nedostajalo da mi ne uspe bešamel…“.

7
 Kod Armana je najviše žalila za bebom koju joj nije podario. Ono što je do tada bilo
samo neispunjena želja postalo je opsesija. Počela je da želi bebu po svaku cenu, bilo
kakvu, čak i ako joj donese nesreću. Pri pogledu na odojče u kolicima stezalo joj se srce.
Proklinjala je, mrzela sebe, budila se uz trzaj, sigurna da je čula neko dete kako plače,
žurno ustajala iz kreveta, sudarala sa nameštajem, trčala u hodnik, otvarala vrata, njena
majka je govorila, „Sanjala si, Lujza“, pa bi je zagrlila i odvela do kreveta kao da je još
devojčica.
Kuća je bila tužna kao groblje. Najpre je zaključala vrata sobe koju je nameravala da
uredi za tu bebu. Potom je odlazila da spava u njoj, ležeći na podu samo sa pokrivačem,
krišom od majke, koja se nije dala prevariti.
Gospođa Belmon, koju je kćerkina grozničavost rastuživala, često ju je stezala u
naručje, milovala je po kosi, govorila da razume, da rađanje dece nije jedini način da se
uspe u životu; lako je bilo njoj koja ih je imala.
„To je veoma nepravedno“, priznavala je Žana Belmon, „Ali… možda priroda želi da tom
detetu najpre pronađeš tatu.“
Naivna je bila ta formulacija, Majka Priroda, sva ta zbrka koja joj je išla na živce u
školi…
„Da, znam, to te nervira. Hoću da kažem… Često je bolje stvari raditi po redu, eto.
Pronaći čoveka, a zatim…“
– Imala sam ga!
– Očigledno nije bio pravi.
Onda je Lujza pronalazila ljubavnike. Krišom. Tu i tamo je spavala sa muškarcima koji
nisu imali veze sa njenim kvartom, sa njenom školom. Ako bi joj neki mladić namignuo u
autobusu, odgovorila bi onoliko diskretno koliko je moral dozvoljavao. Dva dana kasnije bi
zatvorila oči, usredsređena na pukotine na tavanici, stenjala i, koliko sutradan, stala da
čeka sledeću menstruaciju. Misleći na to dete, ponavljala je sebi „Moći će sve da mi radi“,
kao da će obećanje golgote olakšati njegov dolazak. Bila je svesna da je obolela od
hronične bolesti, to ju je opsedalo.
Vratila se u crkvu da pali sveće, ispovedila je nepostojeće grehe kako bi zaslužila
iskupljenje, sanjala da doji. Kada bi joj neki od ljubavnika usnama obuhvatio bradavicu,
rasplakala bi se i ošamarila ga, svakog od njih. Pokupila je mače i bila veoma zadovoljna
što je tako čisto; vreme je provodila u brisanju, ribanju, provetravanju, bila je to sebična
životinja, odmah je postala debela, zahtevna, upravo ono što joj je bilo potrebno da plati
zbog umišljene greške koju je mislila da je počinila time što je neplodna. Žana Belmon je
govorila da je ta mačka zlo, ali nije učinila ništa protiv njenog prisustva.
Iscrpljena tom trkom, Lujza je odlučila da ode lekaru. Presuda je pala, to neće biti
moguće, neki problem sa jajovodima, posledica ponovljenih upala, tu se nije moglo ništa.
Pogodilo se da je mačka iste večeri pregažena ispred La petit boem, hvala bogu, rekao je
gospodin Žil.
Lujza je odustala od muškaraca i postala naprasita. Noću je udarala glavom o zidove,
počela je da mrzi sebe. U ogledalu je videla kako joj se na licu pojavljuju neprimetni tikovi,
kako se pojavljuje onaj kruti, nervozni, razdražljivi i napeti izraz žena iz kojih izvire
frustracija što nisu rodile decu. Druge oko nje, kao što je Edmond, njena koleginica, ili
gospođa Kroaze, koja je držala prodavnicu duvana, nije bilo briga što nisu majke. Lujza se
pak osećala poniženom.
Njen potisnuti gnev plašio je muškarce. Čak se ni gosti u restoranu, koji se ranije nisu
ustručavali, više nisu usuđivali da je okrznu između stolova. Bila je hladna, suzdržana. U
školi su je iza leđa zvali „Đokonda“, i to ne od milja. Ošišala se na veoma kratko da bi
kaznila svoju ženstvenost, da bi bila nedostupna. Paradoks je time postao još veći, zato
što je sa takvom frizurom bila lepša nego ikada. Ponekad se plašila da će uzeti decu na

8
zub, da će završiti kao gospođa Geno, ona luda koja je pred tablu izvodila svojeglave
dečake i skidala im gaće, a na odmorima je neposlušne devojčice slala u ćošak i držala ih
tamo sve dok se ne upiške u gaćice.
Dok je stajala naga pred ogledalom, Lujzi su se takve misli vrtele po glavi. Možda zato
što više nije imala nikakve odnose sa muškarcima, najednom je postala svesna da joj je,
koliko god nemoralan bio, doktorov predlog laskao.

Sledeće subote je ipak odahnula. Bez sumnje je i on shvatio nepriličnost situacije i nije
ponovio molbu. Ljubazno se osmehnuo, zahvalio za uslugu, za karaf i zaronio u Pari soar
kao i obično. Lujza, koja ga nikada nije zaista pogledala, iskoristi to da ga podrobno
osmotri. Prethodne nedelje nije odmah reagovala zato što u njemu nije bilo ničega
sumnjivog ni zabrinjavajućeg. Markantno lice, izduženo i umorno. Zbog njega je izgledao
kao da mu je sedamdeset godina, ali ona nikada nije bila nadarena za to, često je grešila.
Mnogo kasnije setiće se da je pomislila kako u njemu ima nečega etrurskog. Ta reč ju je
iznenadila, nije bila uobičajena za nju. Htela je da kaže „rimskog“, zbog snažnog i malo
povijenog nosa.
Gospodin Žil, uzbuđen vešću da bi komunistička propaganda uskoro mogla da podleže
smrtnoj kazni, predlagao je da se debata proširi („Ja bih i njihove advokate poslao na
giljotinu… Ma dajte, to je istina, šta sad!). Lujza je raspremala susedni sto kad je doktor
ustao da krene.
– Daću vam novac, naravno, reći ćete mi koliko želite. I ponoviću, želim jedino da vas
gledam, ništa drugo, nema nikakvog razloga da se bojite.
Zakopčao je poslednje dugme kaputa, stavio šešir, osmehnuo se i mirno izašao nakon
što je kratko mahnuo gospodinu Žilu, koji je bio na bekstvu Morisa Torea („Sigurno je u
Moskvi ta životinja! Klupko, kad vam ja kažem, klupko!“). Zatečena tim vaskrsenjem u koje
više nije verovala, Lujza umalo nije ispustila poslužavnik. Gospodin Žil podiže pogled.
– Nešto nije u redu, Lujza?
Čitave naredne sedmice bes je rastao u njoj, reći će ona toj matoroj budali šta misli.
Čekala je subotu sa gnevnim nestrpljenjem, ali kad je videla da ulazi u restoran, izgledao
joj je tako star, tako slab… Tokom čitave smene tražila je pravu reč, razlog iz kojeg je njen
bes tako oslabio. Stvar je u tome da je bio siguran u sebe. Činilo se da nikad ni nije
posumnjao da ju je njegova ponuda uznemirila. Osmehnuo se, naručio kolač dana,
pročitao novine, jeo, platio i, na odlasku:
– Jeste li razmislili? – upitao je tiho. – Koliko želite?
Lujza je pogledala u gospodina Žila i postidela se što tako šapatom razgovara sa starim
doktorom kod ulaznih vrata.
– Deset hiljada franaka – dobacila je kao uvredu.
Porumenela je. Bila je to ogromna, neprihvatljiva suma.
On je klimnuo glavom kao da kaže „razumem“. Zakopčao je kaput, stavio šešir.
– Dogovoreno.
Potom je izašao.
Gospodin Žil je upitao:
– Da nemaš neki problem sa doktorom?
– Ne, zašto?
Neodređena kretnja. Ne, ni zbog čega.
Veličina sume ju je uplašila. Završila je smenu, pokušala da napravi spisak onoga što bi
mogla sebi da priušti sa deset hiljada franaka. Shvatila je da će pristati da joj jedan
muškarac plati da se razodene. Kao prava kurva. Ta konstatacija joj je prijala. Bila je u
skladu sa slikom koju je imala o sebi. U nekim drugim trenucima, u želji da se umiri,
razmišljala je da to što će se pokazati naga nije ništa gore nego kod lekara. Jedna njena

9
koleginica je pozirala na nekoj likovnoj akademiji, izgleda da je to bilo samo dosadno, pre
svega se bojala da će se prehladiti.
A deset hiljada franaka… Ne, nemoguće, nije to moglo biti samo za razodevanje. Mora
da želi još nešto. Za tu cenu mogao je da dobije… Ali Lujza nije imala pojma šta jedan
muškarac može da zahteva za takvu sumu.
Možda je doktor razmišljao na isti način zato što to više nije pomenuo. Prošla je jedna
subota. Potom još jedna. Pa treća. Lujza se pitala da li je zahtevala previše novca, da li je
potražio neku drugu, uslužniju devojku. To ju je uzrujalo. Zatekla je sebe kako njegov tanjir
spušta pomalo grubom kretnjom, kako ispušta kratak grleni zvuk kada joj se on obrati,
ukratko, kako postaje ona vrsta konobarice koju bi prezirala kada bi bila gost.
Završavala je smenu i sunđerom brisala sto. Odatle se videla fasada njene kuće, u
slepoj ulici Pers. Na ćošku je ugledala doktora kako puši cigaretu poput nekoga ko sasvim
strpljivo čeka.
Razvlačila je što je duže mogla, ali koliko god vremena utrošili na njega, posao uvek
ima kraj. Navukla je kaput, izašla. Maglovito se nadala da se doktor umorio, ali znala je da
od toga neće biti ništa.
Prišla mu je. On joj se ljubazno osmehnuo. Izgledao joj niži nego u restoranu.
– Gde želite da se to odigra, Lujza? Kod vas? Kod mene?
Kod njega svakako da ne, previše je rizično.
Ni kod nje, uostalom, kako bi izgledala? Komšije… Gotovo da ih nije imala, ali bilo je to
pitanje principa. Stoga, ne.
Predložio je hotel. To je bilo kao javna kuća, pristala je.
Mora da je predvideo takav odgovor, budući da joj je pružio stranicu iz beležnice.
– Petak, može? Oko osamnaest časova? Rezervisaću na ime Tirjon, piše na papiru.
Vratio je ruke u džepove.
– Hvala što ste pristali – dodao je.
Lujza je na trenutak stajala s papirom u ruci, pa ga je gurnula u torbu i otišla kući.

Ta sedmica je za nju bila prava golgota.

Da ide, da ne ide, menjala je mišljenje deset puta na dan, dvadeset puta noću. A ako,
uprkos svemu, stvari pođu po zlu? Adresa je bila adresa jedne ustanove u XIV
arondismanu, Hotel Aragon, otišla je tamo u četvrtak, da vidi. Bila je baš ispred njega kada
su zaurlale sirene. Uzbuna. Pogledom je potražila sklonište.
– Dođite…
Gosti su izlazili iz hotela jedan za drugim, teškim i ljutitim korakom, a jedna starica je
uhvati za ruku, to je tu, vrata pored. Stepenište je vodilo u podrume, upalili su sveće. Niko
se nije začudio što ona ne nosi gas-masku sa remenom, svaka druga osoba u podrumu
nije je imala. Mora da je to bio hotel sa polupansionom, ljudi su se poznavali. U početku su
odmeravali Lujzu, ali ubrzo je čovek kojem se stomak prelivao preko pantalona izvukao
karte za igru, jedan mladi par je izvadio tablu za igru dame, pa se više niko nije zanimao
za nju. Samo je hotelijerka, žena neodredivih godina sa ptičjom glavom, kosom sumnjivo
crnom kao da je perika, sa tvrdim, čeličnosivim pogledom, umotana u čipkasti crkveni veo,
krhka i mršava – kada je sela, Lujza je pod tkaninom njene haljine nazrela šiljata kolena –
jedino je hotelijerka uporno gledala u nju, tamo sigurno nisu često viđali nova lica. Uzbuna
nije potrajala, pa su izašli. „Prvo dame“, rekao je debeli čovek, osećalo se da istu tu
rečenicu izgovara svaki put, da na taj način ima utisak da je džentlmen. Lujzi se niko nije
obratio. Zahvalila je hotelijerki koja ju je gledala kako se udaljava, Lujza je osećala njen
pogled, ali kad se osvrnula, ulica je bila prazna.

10
Sutradan su sati proleteli ludačkom brzinom. Odlučila je da ne ide, ali se, kada se vratila iz
škole, obukla. I u sedamnaest i trideset napustila svoje prebivalište, sa strahom u stomaku.
Na samim vratima vratila se u kuću, otvorila fioku u kuhinji, dograbila nož za meso i
gurnula ga u ručnu torbicu.
Na recepciji hotela vlasnica ju je prepoznala i iznenadila se.
– Tirjon – rekla je Lujza jednostavno.
Starica joj pruži ključ i pokaza na stepenište.
– 311. Na trećem.
Lujzi se povraćalo.
Sve je bilo mirno, tiho. Nikad nije ušla u hotel, na takva mesta se nije išlo u porodici
Belmon, bilo je to mesto za bogate, konačno, za druge, za one koji su išli na odmor ili su
živeli u duhu vremena. „Hotel“ je bio egzotična reč, sinonim za palatu ili, ako bi se
izgovorila na određen način, sinonim za bordel, dva mesta na koja nijedan Belmon ne bi
otišao. A Lujza je bila upravo tu. Tepih u hodniku bio je pohaban, ali čist. Zadihana od
penjanja, malo se zadržala pred vratima, prikupljajući hrabrost da pokuca. Negde se začu
buka, ona se uplaši, dograbi kvaku, okrete je, uđe.
Doktor je bio u kaputu, sedeo je na krevetu, kao u čekaonici. Bio je miran, Lujzi se
učinio užasno starim i bila je sigurna da neće morati da se posluži nožem.
– Dobro veče, Lujza.
Njegov tihi glas. Nije mogla da odgovori, grlo joj se vezalo u čvor.
U sobi se nalazio krevet, te stočić, stolica i komoda na kojoj je videla debeli koverat.
Doktor je jednostavno dopustio da mu na usnama zatreperi blagonakloni osmeh, malo je
nagnuo glavu, kao da želi da je umiri, ali ona se više nije plašila.
Na putu tamo donela je neke odluke. Pre svega, reći će mu da će raditi samo ono što je
prikladno, ne dolazi u obzir da je dodiruje, ako je u tome stvar, odmah će otići. Zatim,
prebrojaće novac, nije želela da je izradi… Ali sada, u toj premaloj prostoriji, shvatila je da
je scenario koji je zamislila neprimenljiv, da će se sve odigrati jednostavno, mirno.
Premeštala se s noge na nogu i, pošto se ništa nije događalo, bacila je pogled na
koverat da u tome potraži ohrabrenje, koraknula unazad, okačila kaput o kuku pričvršćenu
za vrata, izula cipele i, nakon blagog oklevanja, skinula haljinu prekrstivši ruke iznad glave.
Volela bi da joj pomogne, da joj kaže šta da radi. U sobi je vladala mračna, brujeća
tišina. Na trenutak je pomislila da će se onesvestiti. Ako bi joj pozlilo, da li bi on iskoristio
priliku?
Ona je stajala, a on sedeo, ali taj položaj joj nije davao nikakvu prednost. Njegova
snaga ležala je u inertnosti.
Bilo mu je dovoljno da je gleda, čekao je.
Iako je ona bila u donjem vešu, činilo se da je njemu, budući da je držao ruke u
džepovima kaputa, bilo hladno.
Da bi se smirila, tražila je poznate crte gosta kog je poznavala, ali nije uspela.
Nakon jednog ili dva duga minuta neprijatnosti i zato što je svakako valjalo nešto uraditi,
ukrstila je ruke iza leđa i skinula grudnjak.
Čovekov pogled pope se do njenih grudi, kao privučen svetlošću i, iako mu se nijedna
crta nije pomerala, učini joj se da mu na licu razaznaje neku vrstu uzbuđenja. I sama
pogleda u svoje grudi, njihove ružičaste krugove oko bradavica, bilo je to nekako
neodređeno bolno.
Poželela je da završi s tim. Stoga se odlučila, skinula gaćice i ostavila ih na podu. Ne
znajući šta da radi sa rukama, ponovo ih je stavila iza leđa.
Starčeve oči se, kao veoma nežno milovanje, polako spustiše do dna njenog stomaka.
Prođe nekoliko dugih sekundi. Bilo je nemoguće odgonetnuti šta on oseća. Samo mu je na
licu i na čitavoj pojavi lebdelo nešto neodredivo i beskrajno tužno.

11
 Intuitivno je shvatila da mora da se okrene. Možda je poželela da pobegne od te
situacije u kojoj je bilo nečega srceparajućeg.
Zavrtela se na levoj nozi, na trenutak zagledala u gravuru sa nekakvim morskim
prizorom koja je stajala malo ukoso od nje i krasila zid iznad komode. Učinilo joj se da
oseća njegov pogled na zadnjici.
Neki ostatak obzira probudi u njoj bojazan da on pruža ruku, pokušava da je dodirne, pa
se okrenula prema njemu.
On je upravo izvadio pištolj iz džepa i pucao sebi u glavu.

Lujzu su zatekli kako čuči gola, zanemela, i grčevito drhti, dok je na krevetu starac, ležeći
na boku, izgledao kao da se prepustio kratkom snu, podigavši stopala nekoliko
centimetara iznad poda. Samo što se od iznenađenja što se Lujza okrenula prema njemu
bez sumnje pomeo, pa je malo spustio oružje kada je pucao. Pola lica bilo mu je otkinuto,
a na prekrivaču je rasla mrlja od krvi.
Pozvali su policiju. Izronivši iz susedne sobe, jedan gost je dotrčao. Pošto je mlada
žena koju je zatekao bila gola kao od majke rođena, nije znao gde da je uhvati. Ispod
ruku? Za noge? U maloj prostoriji se osećao snažan miris spaljenog baruta, ali na njega je
utisak ostavila sva ta krv, bila je prekrivena njome.
Pokušavajući da ne gleda prema krevetu, čučnuo je pored Lujze, spustio joj ruku na
rame, pomislio kako je ledeno, kao da je od kamena, ali ona je drhtala u trzajima, kao
rublje na jakom vetru.
Dohvatio ju je najbolje što je mogao, ispod pazuha, uspeo da je uspravi, uloživši svu
snagu u pokušaj da je spreči da se sruši.
– Hajte – rekao je – biće u redu…
Spustila je pogled prema starcu opruženom na krevetu.
Još je disao. Kapci su mu se otvarali i zatvarali, zurio je u plafon kao da je čuo neki
neobičan zvuk i pitao se otkud dopire.
Lujza je u tom trenutku poludela. Ispustila je zastrašujući vrisak, otela se kao veštica
koju su zatvorili u vreću sa pobesnelom mačkom. Izašla je iz sobe i sjurila niz stepenice.
U prizemlju se okupila gomila ljudi. Gosti hotela i komšije koje je uzbunio pucanj videli
su kako se pojavljuje gola Lujza i vrišteći gura sve redom.
Prošla je kroz vrata hotela.
U nekoliko koraka izbila je na Bulevar Monparnas i počela da trči.
Prolaznici nisu ugledali golu devojku, već prikazu, krvavo telo, izbezumljeni pogled,
trčala je u cikcak, posrtala, ljudi su se pitali hoće li najednom preći ulicu, baciti im se pod
točkove, kola su usporavala, autobusi kočili, neki čovek je zviznuo sa platforme,
automobilske sirene su se oglasile, ona nije čula ništa, koračala je užurbano, bosonoga,
prolaznici s kojima se susretala ostajali su zaprepašćeni prizorom. Nije prestajala da maše
rukama, kao da rasteruje oblake zamišljenih insekata, krivudala je po trotoaru, tu prošla
duž izloga, nešto dalje zaobišla autobusku stanicu, spotakla se, ljudi su se svuda sklanjali,
niko nije znao šta da radi.
Čitav bulevar bio je uzbuđen. Ko je to, upitao je jedan, neka luda, mora da je odnekud
pobegla, trebalo bi je uhapsiti… Ali Lujza je već bila prošla i uputila se prema raskrsnici
Monparnas. Još je bilo veoma hladno, plavi krugovi počeli su da joj izbijaju tu i tamo po
telu. Imala je lice mahnite osobe, kao da će joj oči iskočiti iz glave.
Na trotoaru je neka stara i mršava žena sa turbanom, kao kućepaziteljka, videla da
pristiže i odmah pomislila na svoju pranećakinju, koja mora da je bila istih godina.
– Zaustavila se naglo, kao da je tražila put. Ni pet ni šest, skinula sam kaput i nabacila
joj ga na ramena. Pogledala me je i pala, tu preda mnom, kao proštac, nisam znala kako
da je zadržim, na sreću bilo je tu ljudi da mi pomognu. Smrzla se načisto ta mala…

12
 Okupljanje ljudi privuklo je policiju, jedan čuvar reda ostavio je bicikl na trotoaru i
laktovima se probio kroz malu gomilu koja se tiskala i komentarisala.
Zatekao je mladu ženu, čija se golotinja nazirala ispod mantila, kako čuči na zemlji,
briše lice gornjim delom podlaktice umrljane krvlju i dahće kao da se porađa.
Lujza je podigla pogled, najpre ugledala kapu, potom uniformu.
Bila je zločinac, dolazili su da je uhapse.
Prestravljeno je pogledala oko sebe.
Kao da je ošinu grom, ponovo je začula pucanj, osetila miris baruta. Zavesa od krvi
spusti se sa neba i odvoji je od ostatka sveta.
Ispruži ruke, vrisnu.
I onesvesti se.

13
 2

Filteri, u redovima po dvadeset, izgledali su kao bačve od nerđajućeg čelika. Daleko od

toga da je njihov dobroćudni izgled kanta za mleko umirivao Gabrijela. U tim filterima,
tobožnjim zaštitnicima od napada borbenim gasom, video je samo zabrinute i skamenjene
stražare. Gledana izbliza, linija Mažino, sačinjena od stotina utvrđenja i blokova čija je
namena bila da zaustave moguću nemačku invaziju, izgledala je užasno ranjiva. I sam
Majenberg, jedna od najvažnijih građevina na toj odbrambenoj liniji, imao je slabosti
starca: iako zaštićeno od metaka i granata, čitavo njegovo vojno stanovništvo moglo je da
umre od gušenja.
– A, stigli ste, šefe? – upitao je podrugljivo vojnik na straži.
Gabrijel je obrisao dlanove o pantalone. Imao je trideset godina, smeđu kosu i okrugle
oči zbog kojih mu je lice izgledalo neprestano iznenađeno.
– Bio sam u prolazu…
– Naravno – rekao je vojnik udaljujući se.
U svakoj svojoj smeni viđao je mladog štabnog narednika „u prolazu“.
Gabrijel nije mogao da ne dolazi da gleda te filtere, da proveri da li su još tu. Stariji
vodnik Landrad objasnio mu je koliko je rudimentaran i pojednostavljen sistem koji
omogućuje da se detektuju ugljenikov oksid i arsenovodonik.
– U stvari, sve će zavisiti od čula mirisa stražara. Treba se nadati da neće biti
prehlađeni, i to je sve.
Kao inženjerac, Raul Laland je bio elektrotehničar. Donosio je loše vesti i prenosio
škodljive glasine sa preciznošću u kojoj je bilo tragova fatalizma. Znajući koliko je rizik od
napada hemijskim oružjem uznemiravao Gabrijela, nikad nije propuštao priliku da ga
obavesti o svemu što bi saznao. Prosto da pomislite da to radi namerno. Evo, koliko sinoć:
– Predvideli su da se zasićeni filteri redom pune, ali ja mogu da ti kažem jednu stvar:
nikad ih neće puniti dovoljno brzo da zaštite celo utvrđenje… Garantovano.
Taj Landrad bio je neobičan prikan – pramen koji mu prelazi preko čela kao neki zarez
od plave, gotovo riđe, kose, usta spuštenih krajeva, usne tanke kao sečivo brijača – i
Gabrijel ga se pomalo plašio. Budući da su cimeri već gotovo četiri meseca, Landrad je
uspeo da uobliči zazor što ga je u Gabrijelu od samog dolaska budio Majenberg. To
džinovsko podzemno utvrđenje izgledalo mu je kao neka vrsta pretećeg čudovišta
razjapljene čeljusti, spremnog da proguta sve žrtve koje bi mu poslao generalštab.
Više od devet stotina vojnika živelo je tu, neprestano prelazeći kilometre po hodnicima
ukopanim pod hiljadama kubnih metara betona, uz neprekidni zvuk elektrogenih grupa,
gvozdenih ploča koje su odzvanjale kao urlici prokletnika i mirise gasnog ulja pomešane sa
endemskom vlagom. Kada uđete u Majenberg, dnevna svetlost bi oslabila čim pređete
nekoliko metara, puštajući da se nazre dugački mračni hodnik kojim se, uz stravičnu larmu,
kretao voz što vozi do borbenih blokova spremnih da ispaljuju granate od 145mm
dvadeset pet kilometara unaokolo, kada bi se vekovni neprijatelj drznuo da se pokaže. U
međuvremenu su razvrstavali sanduke sa municijom, gomilali ih, otvarali, klasifikovali,
premeštali, proveravali, više nisu znali šta da rade. Taj voz, koji su zvali metro, više se nije
koristio ni za šta osim za prevoženje norveških lonaca u kojima se podgrevala supa. Sećali

14
su se naređenja koje je pozivalo vojsku da „pruži otpor na licu mesta ni ne pomislivši na
povlačenje, čak i ako je opkoljena, čak i ako je potpuno odsečena i bez nade u skorašnju
pomoć, sve dok ne ostane bez municije“, ali već neko vreme više niko nije zamišljao šta bi
moglo primorati vojnike na takvu krajnost. Čekajući da padnu za otadžbinu, ljudi su se
dosađivali.
Gabrijel se nije plašio rata – uostalom, tamo ga se niko nije plašio, linija Mažino je bila
na glasu kao neosvojiva – ali je teško podnosio tu atmosferu stešnjenosti i ograničenosti
koja je, sa smenama straže, stolovima na rasklapanje duž hodnika, tesnim sobama i
rezervama pijaće vode, ličila na atmosferu u podmornici.
Nedostajalo je svetlosti. On je, kao i svi ostali ljudi, imao pravo na samo tri sata svetlosti
dnevno, takva su bila uputstva. Napolju su nalivali beton, pošto ta građevina nije bila
završena, ili su odmotavali kilometre bodljikave žice kako bi usporili neprijateljske tenkove,
osim u zonama u kojima bi smetali seljacima ili zadirali u voćnjake (možda je neko
zamišljao da će poštovanje poljoprivrednih aktivnosti ili ljubav prema voću i povrću navesti
neprijatelja da te zone zaobiđe). Takođe su im davali da vertikalno zabadaju železničke
pragove u zemlju. Kada bi jedini bager bio raspoređen negde drugde ili kada bi se mašina-
za-zabijanje-pragova ponovo pokvarila, koristili su ašove namenjene radu na pesku, pa je,
kada bi tokom smene zaboli dva praga, to bio kraj sveta.
Ako bi ostalo vremena, gajili su kokoške i zečeve. Jedno malo uzgajalište prasića čak je
imalo čast da dobije stranicu u regionalnim novinama.
Gabrijelu je najteže padao povratak unutra: ponovni susret sa utrobom utvrđenja
izazivao mu je palpitacije.
Opsedala ga je pretnja napadom hemijskim oružjem. Kadar da prođe kroz odeću i
maske, iperit je prouzrokovao opekotine očiju, epiderma, sluzokože. Tu neprestanu
zabrinutost poverio je vojnom lekaru, umornom čoveku belom kao kreč, sumornom kao
grobar, kojem je sve bilo normalno pošto ništa tamo nije ličilo ni na šta, ni beskrajno
čekanje neznano čega, niti život na takvom mestu, nikom nije dobro, izjavljivao je umorno,
davao aspirin, dođite ponovo, govorio je, voleo je društvo. Dva ili tri puta nedeljno Gabrijel
ga je satirao u šahu, što ga je ostavljalo ravnodušnim, voleo je da gubi. Štabni narednik je
naviku da igra sa doktorom stekao prethodnog leta kada je, mada nije bio bolestan, patio
zbog životnih uslova i dolazio da u pešadiji potraži malo ugodnosti. Vlažnost je u to vreme
bila blizu sto procenata, Gabrijel se kretao u večitom stanju gušenja. Temperatura u
utvrđenju bila je neizdrživa, nisu uspevali da se znoje, tela su im bila neprekidno vlažna,
posteljina mokra i hladna, odeća ih je pritiskala, bilo je nemoguće osušiti rublje, kasete su
se osećale na bud. Vazduh je u spavaonicama bio gotovo potpuno kondenzovan. Na to se
nadovezivalo, pojaćano zvukom ventilacionih cevi, neprekidno brujanje kompresora koji se
ukljućivao u četiri sata svakog jutra. Za Gabrijela, koji je uvek imao lak san, to utvrđenje
bilo je pakao.
Dangubili su, razvlačili se dok su rintali, tromo su držali na oku vrata namenjena
amortizovanju vazdušnog udara neprijateljskih bombi kad bi ih bilo, a pošto je disciplina
znatno popustila, između dve smene na straži vreme su provodili u Domu (oficiri, koji
takođe nisu bili s raskida, žmurili su na njegova danonoćno otvorena vrata). Tu se dolazilo
izdaleka. Neretko su se ljudi iz engleskih ili škotskih bataljona udaljenih nekoliko desetina
kilometara tu iskrcavali kad padne noć, a hitna pomoć je pozivana da ih odveze kada bi bili
previše pijani.
Tu je stariji vodnik Raul Landrad počeo da službuje. Gabrijel nikada nije saznao kakav
je on bio u civilu, ali tu, u Majenbergu, brzo se nametnuo kao glavni švercer, čvorište svih
mutljavina. To mu je bilo u karakteru. Život je za njega bio neiscrpni rasadnik kombinacija i
petljavina.

15
 Karijeru u Majenbergu počeo je kao šibicar. Bile su mu potrebne samo jedna prevrnuta
posuda i dve čaše da sakrije i otkrije orah, kliker, kamenćić, sve mu je odgovaralo. Imao je
ogroman dar da u čoveku probudi sigurnost, pa je ljudima bilo veoma teško da se odupru
želji da pokažu na pobedničku kartu ili ćašu. Dosada i besposlica privlačili su mu stalno
sve više ljubitelja. Glas o njemu proneo se čak do spoljašnjih jedinica, iako su one
prezirale vojnike iz Majenberga jer su ih smatrale povlašćenima. Svi su oduševljeno
dočekivali starijeg vodnika čiji su blistavi nastupi opčinjavali sve, od vrha do dna hijerarhije.
Njegovu veštinu u šibicarenju pratila je još jedna, krajnje ubedljiva: igrao je samo u
smešne sume. Rizikovao se franak ili dva, gubilo se sa osmehom, a Raul bi tokom dana u
tom ritmu neretko zaradio i po trista franaka. U ostatku vremena muljao je sa okolnim
pivnicama, nekim podoficirima iz intendantske službe, konobarima u Domu. I jurio je
devojke. Neki su pričali da ima dobru prijateljicu u gradu, drugi su tvrdili da naprosto ide u
bordel. Kako god bilo, kada bi nestao, uvek se vraćao sa širokim osmehom i nikada se nije
znalo šta mu je uzrok.
Često je uspevao da potrebitim drugovima preproda svoje smene na straži kod
električne centrale, a komanda je žmurila na to. Tako je stvarao slobodno vreme koje je
posvećivao špekulisanju sa snabdevanjem Doma, gde je usavršio sofisticiran i neproziran
sistem popusta prilikom isporuke buradi, preusmeravanja provizija, deljenih napojnica za
kupovinu i prodaju, blagodareći čemu je, zbog toga što se u Majenbergu trošilo četiristo
pedeset litara piva dnevno, mlatio pare. Ali zanimali su ga i svi drugi sektori. Tako je
diskretno zaposeo kuhinje, iz kojih je takođe izvlačio korist, ponoseći se time što može da
obezbedi maltene sve što nije imala intendantska služba, i to je bilo tačno. Oficirima je
nabavljao retke proizvode, a vojnicima umornim od govedine dva puta dnevno nešto čime
će poboljšati uobičajenu ishranu. Kako je vojska zapadala u rutinu, a trupe u dosadu, on je
isporučivao viseće ležaljke, sanduke, sudove, dušeke, pokrivače, časopise, foto-aparate.
Ako vam je nešto bilo potrebno, Raul Landrad bi vam to pronašao. Prethodne zime
nabavio je gomilu dodatnih grejnih tela i rebrastih noževa (sve je bilo smrznuto, vino se
prodavalo u čvrstim kriškama). Zatim je nudio aparate protiv vlage čija je učinkovitost bila
bliska nuli, ali su se prodavali kao alva. Poslastice, čokolada, marcipan, kisele bombone,
slatkiši itd., takođe su veoma dobro išli, naročito među podoficirima. Uprava je svakom
čoveku odobravala sledovanje rakije uz doručak i dobrih četvrt litre vina uz svaki obrok.
Loše vino i alkohol ulazili su u utvrđenje u neverovatnim količinama, zalihe su se
obnavljale ludačkim tempom.
Landrad je, zahvaljujući diskretnom sistemu isisavanja, uzimao za sebe izdašne količine
pa ih je po niskoj ceni preprodavao susednim kafeima i restoranima, zemljoradnicima i
stranim nadničarima. Ako bi rat potrajao još godinu dana, stariji vodnik Landrad mogao bi
da kupi Majenberg.
Gabrijel je svratio da proveri da li je smena straže zaista obavljena. Profesor
matematike u civilu, raspoređen u Vezu, primao je i pretresao pozive koji dolaze spolja.
Rat se tu svodio na nekoliko uputstava o spoljašnjim radovima i na raspored odsustava,
čija je učestalost dostigla zapanjujući nivo. Gabrijel je izračunao da je više od polovine
oficira odsutno u isto vreme. Da su Nemci odabrali taj trenutak da napadnu, preskočili bi
Majenberg za dva dana i stigli u Pariz za tri nedelje…

Gabrijel se vratio u spavaonicu koja se sastojala od četiri kreveta na sprat. Njegov, na

spratu, bio je smešten preko puta kreveta starijeg vodnika Landrada. Dole je spavao
Ambresak, tip sa debelim čekinjastim i svađalačkim obrvama, krupnim šakama
zemljoradnika, gunđavac kome nema ravna. Preko puta se nalazio Šabrije, koji je
tankovijastom i pokretljivom telesnom građom i šiljatim licem podsećao na lasicu. Kada
biste razgovarali sa njim, zurio bi u vas kao da očekuje reakciju na neku svoju šalu. To je

16
zurenje budilo toliku neprijatnost da bi se ljudi na kraju većinom kratko nasmejali u
nelagodi. Šabrije je tako dospeo na glas kao neobično zabavan momak a da za to nikada
nije pružio dokaz. Ambresak i Šabrije bili su pomoćnici Raula Landrada. Ta je spavaonica
bila glavni štab starijeg vodnika. Pošto Gabrijel nikada nije želeo da se upliće u
kombinacije koje su se tamo pravile, uglavnom bi ućutali kad bi on ušao, što je bilo prilično
mučno. Ta nezdrava atmosfera čas je bila uzrok a čas posledica onih malih vesti iz hronike
od kojih je satkan život u kasarni. Nekoliko nedelja ranije jedan vojnik iz jedinice požalio se
da mu je ukraden pečatnjak na kojem su se nalazili njegovi inicijali. Svi su se smejali zašto
što se zvao Pol Delestr3, ali svi su zbrkano osećali koliko ta izmešanost vodi u svađu, u
nerviranje, u porok, nije bilo tako mnogo krađa, ali zlatni pečatnjak, ipak, govorili su, to
nešto vredi, na stranu osećanja.
Kada je Gabrijel ušao, Raul je sedeo na svom ležaju i ispisivao brojeve.
– Stižeš u pravi čas – rekao je. – Ovo je proračun protoka vazduha i zapremine i meni
ne uspeva…
Pokušavao je da utvrdi učinkovitost jedne serije mašina. Gabrijel dohvati olovku.
Rezultat je iznosio 0,13.
– E jebi ga! – izusti Raul.
Bio je zaprepašćen.
– U čemu je stvar?
– Tja, nešto sam posumnjao u elektrogene grupe koje će služiti za filtriranje vazduha.
Kad bi nas napali borbenim gasom, shvataš?
Suočen sa Gabrijelovim zabrinutim ćutanjem, nastavio je:
– Te budale su odabrale dvotaktne motore. Zato će, pošto neće biti dovoljni, morati
pojačano da se snabdevaju. A to će dati ovo…
Gabrijel oseti kako bledi.
Grozničavo je ponovio proračun. I dalje 0,13. U slučaju napada, vazduh koji će filtrirati
električna centrala bio bi jedva dovoljan da se pročisti… sama centrala. Ostatak utvrđenja
bio bi preplavljen gasom.
Raul je presavio papir fatalističkom kretnjom.
– Dobro, nije dotle došlo, ali ipak…
Gabrijel je znao da zamena opreme više ne dolazi u obzir. Šta god da se desi, ratovaće
uz pomoć dvotaktnih kompresora.
– Mi ćemo se skloniti u Fabriku – nastavio je Raul – ali vi, u Vezi…
Fabrika je bila električna centrala. Gabrijel oseti kako mu je grlo suvo. To je bilo
iracionalno. Ako bi došlo do rata, ništa nije ukazivalo na to da će Nemci napasti gasom.
Svejedno, Gabrijel je tu mogućnost doživljavao kao izvesnost.
– Mogao bi da nam se pridružiš ako zagusti…
Gabrijel podiže glavu.
– Imamo šifru za ulazak na južna vrata Fabrike. Ako znaš šifru, otvoriće ti.
– A kako glasi šifra?
Raul malo uzmaknu.
– Ja tebi, ti meni, stari moj.
Gabrijel nije video šta bi mogao da ponudi.
– Informacije. Vi u Vezi ste u toku sa kretanjem intendantske službe, znate šta izlazi iz
magacina i šta ulazi u njih, sve što Majenberg kupuje i nabavlja spolja. Kad bismo znali te
stvari, mogli bismo bolje da se snađemo, razumeš… Mogli bismo da se pripremimo.
Raul je Gabrijelu jasno i glasno predlagao da učestvuje u kombinacijama koje je razvio
u zamenu za ulaznicu na južna vrata Fabrike u slučaju napada.
– Ne mogu, to je… poverljivo. To je tajna.
Tražio je reč.

17
 – To bi bila izdaja.
To je bilo smešno. Raul prasnu u smeh.
– Isporuka konzervisane govedine je vojna tajna? Pa stvarno je sjajan taj generalštab…
Razvio je papir sa Gabrijelovim proračunima i zalepio mu ga za dlan.
– Evo… Kad budeš došao na južna vrata Fabrike, imaćeš šta da čitaš… Izašao je,
ostavivši Gabrijela njegovoj zabrinutosti. Landrada je uvek pratila neka vrsta
uznemirujućeg treperenja, kao što neke biljke za sobom ostavljaju zabrinjavajući miris.

Taj razgovor uznemirio je Gabrijela.

Tri nedelje kasnije, kod tuševa je čuo razgovor između Ambresaka i Šabrijea o „probi
bacača plamena“ izvršenoj na ventilacionim otvorima borbenih blokova.
– Katastrofalno… – tvrdio je prvi.
– Znam – nadovezao se drugi. – Kažu da je filtere zapušila garež! Blok je osvojen za tili
čas.
Gabrijel nije mogao da se ne osmehne. Dvojica mangupa bili su nikakvi glumci, a njihov
lažno spontani razgovor služio je samo tome da ga dodatno zaplaši. A imao je potpuno
suprotan učinak.
Osim što je iste te večeri igrao šah sa vojnim lekarom, a on mu je potvrdio da su
obavljene te probe. Gabrijelov dah postade kratak, a puls mu se ubrza.
– Kako to, probe?
Doca je bio usredsređen na igru i govorio je kao za sebe. Oprezno je pomerio konja
mrmljajući:
– Nisu pokazale baš neke rezultate, istina je. Zato što je reč o vežbi. U prirodnoj veličini,
ovog puta. Oni na vrhu ima da se useru, ali će se zakleti da je sve u redu, da sistem
funkcioniše. Posle toga, ne bi me iznenadilo da organizuju dodatnu misu, biće im
potrebna. A bome i nama.
Gabrijel, zureći u prazno, pomeri damu.
– Mat… – objavio je uz izdah.
Doktor sklopi tablu, zadovoljan rezultatom.
Gabrijel se vrati u spavaonicu blago se zanoseći.

Dani su prolazili. Stariji vodnik grabio je tesnim hodnicima, zauzet kao nikada.
„Bilo bi dobro da razmisliš“, izustio bi ponekad u prolazu.
Gabrijel je čekao da komandant izda naređenje za početak vežbe, ništa se nije
dešavalo, a potom su odjednom, 27. aprila u pet i trideset, sirene počele da zavijaju.
Da li je to bila vežba kojom se vojska hvata na spavanju ili prava nemačka ofanziva?
Gabrijel ustade iz kreveta napet kao struna.
Hodnici su već odzvanjali od sve jače buke stotina vojnika koji su trčali prema svojim
borbenim položajima, naređenja su sevala. Raul Landrad i njegovi pomoćnici izašli su iz
spavaonice prikopčavajući pojaseve, Gabrijel je zakopčavao uniformu prateći ih u stopu.
Vojnici što su prolazili u svim pravcima, iznenadni upad voza koji ga je naterao da se
zalepi za zid podzemnog hodnika s dlanovima priljubljenim uz kamen, zvuk sirena i
punjenja sanduka sa municijom, uzvici, sve to mu je pomutilo čula, nije mogao da izbaci iz
glave pomisao da je možda stvarno reč o nemačkoj ofanzivi.
Gabrijel je trčao iza svojih suseda iz spavaonice koji su mu dosta izmakli, dah mu je
postajao sve kraći, noge su mu drhtale, još nije uspeo da zakopča bluzu i uvijao se ne bi li
to uradio. Petnaestak metara dalje ugledao je starijeg vodnika Landrada kako skreče
desno, ubrzao je korak, skrenuo i on, ali se odmah obreo sučelice gomili koja je pristizala
vrišteći, sa Landradom na čelu, a sve ih je pratio neprozirni oblak koji je napredovao poput
talasa, a iz njega su iskrsavali sluđeni i teturavi vojnici.

18
 Gabrijel na trenutak osta skamenjen.
Nemački gasovi bili su na glasu kao nevidljivi. Iz nekog mračnog kutka njegovog mozga
pristizala je pomisao da je taj beli oblak nešto drugo. Neki još nepoznati gas? Tek što je na
to pomislio, a on ga je obavio i miris dima zagrebao mu je pluća. Zakašljao se,
dezorijentisan, nekoliko puta se obrnuo oko svoje ose, vojnici što su prolazili bili su tek
nejasne siluete, svi su vikali. Ovuda! Prema izlazu! Ne, severni hodnik!
U gustoj magli koja je štipala za oči Gabrijel je napredovao teturajuči se dok su ga gurali
i udarali. Dim je bio utoliko gušći što je na tom mestu hodnik postajao uži, jedva dovoljno
širok za dvojicu ljudi. Na raskršću dva tunela strujanje vazduha najednom je rasteralo dim,
sve je ponovo bilo jasno, iako mu je vid bio zamućen od suza.
Da li je spasen?
Osvrnuo se i pored sebe ugledao starijeg vodnika Landrada kako stoji uza zid i
pokazuje na udubljenje u zidu na kakvo se moglo naići na svakih trideset metara. Većinom
su to bila mesta na koja ste se mogli skloniti tokom prolaska voza, ali u nekima su bile i
male sale koje su služile za skladištenje materijala. Takvo je bilo i to, i imalo je gvozdena
vrata koja su ostala odškrinuta. Jesu li bili blizu električne centrale?
Gabrijel je mislio da se nalazi na suprotnoj strani… Stariji vodnik Landrad je, sa
podlakticom preko nosa, očiju punih suza, pokazivao štabnom naredniku da uđe. Gabrijel
se osvrnuo, oblak belog dima beše ponovo krenuo napred i, kao da ga gura neki iznenadni
vetar, velikom brzinom je osvajao tunel. Izranjajući u grozdovima, povijeni vojnici su
plačući, kašljući, vičući tražili izlaz.
– Ovuda! – zaurlao je Landrad.
Pokazao je na odškrinuta gvozdena vrata. Ne razmišljajući, Gabrijel je načinio dva
koraka i ušao, bilo je prilično mračno. Samo je sijalica s tavanice osvetljavala sićušno
skladište alata. Teška gvozdena vrata zalupiše se za njim.
Raul nije ušao za njim, zatvorio ga je.
Gabrijel se baci na vrata, pokuša da ih otvori, ali kvaka se okretala u prazno, počeo je
lupa, ali se naglo zaustavio. Kroz pukotinu ispod njega, kroz šarke sa strane, beli dim je
počeo da prodire u prostoriju, kao da ga neko ubrizgava unutra.
Gabrijel je zaurlao, pesnicama počeo da lupa u vrata.
Sloj guste i ljute magle ulazio je ludačkom brzinom, kao voda prilikom poplave. Vazduha
je bilo sve manje.
Potresen kašljem koji mu je prevrnuo stomak pa ga podigao od zemlje a potom
presamitio, Gabrijel pade na kolena.
Grudi samo što mu nisu eksplodirale, dim ga je gušio, činilo mu se da će mu oči iskočiti
iz duplji.
Video je samo nekoliko centimetara ispred sebe. Između dva grča pogledao je u svoje
raširene dlanove. Pune krvi.
Iskašljavao je krv.

19
 3

– Belmon, je li tako? – upitao je sudija Le Poatven.

Lujza je u bolničkom krevetu izgledala sitna kao tinejdžerka.
– I kažete da nije prostitutka…
Ceo dan je brisao naočare krpicom od jelenske kože. Taj pokret je njegovim kolegama,
saradnicima, sudskim izvršiteljima, advokatima zaista mnogo govorio. Ruka koja je tačno u
tom trenutku masirala stakla jasno je govorila da on sumnja u ono što je rečeno.
– Kako god, nema dosije – odgovorio je policajac.
– Povremena… – promrmljao je sudija stavljajući naočare.
Zahtevao je uspravnu stolicu, bio je veoma pedantan po pitanju stolica. Nagnuo se nad
usnulo telo. Lepa. Kratka kosa, ali ipak lepa. Sudija se razumeo u mlade žene, poprilično
ih je prošlo kroz njegovu kancelariju u Palati pravde, ne računajući one sa kojima je petljao
u bordelu u Ulici Sent Viktoar. Bolničarka je sređivala sobu. Pošto mu je smetala buka,
žustro se okrenuo prema njoj i prostrelio je pogledom. Samo ga je odmerila i nastavila kao
da on nije tu. Sudija je umorno uzdahnuo, ah te drage žene! Vratio se do Lujze, oklevao,
ispružio ruku i dodirnuo joj rame. Prst malo kliznu po koži. Topla. Meka koža. Devojka
stvarno nije bila loša. Između nje i pucnja u sopstvenu glavu… Prst mu je laganim i
repetitivnim pokretom pratio liniju devojčinog ramena.
– Jeste li završili?
Sudija povuče ruku kao da se opekao. Bolničarka se, držeći u naručju lavor kao bebu,
nagnula nad malog sudiju, koji preblede.
Da, završio je s tim. Zatvorio je fasciklu.

***

U narednim danima lekari nisu dozvoljavali ozbiljnije ispitivanje. Saslušanje je moglo da se

nastavi tek naredne sedmice.
Lujza je ovog puta bila budna. Ako se tako može reći. Pošto nije dolazilo u obzir da
počne dok mu policajac ne donese uspravnu stolicu, sudija je samo čistio stakla svojih
naočara zureći u Lujzu koja je, sada sedeći u krevetu sa rukama zimogrožljivo prekrštenim
na grudima, gledala u prazno. Nije jela gotovo ništa.
Stolica je konačno stigla, sudija ju je pregledao, pristao da sedne na nju, otvorio fasciklu
na kolenima i, mada mu je smetala ona bolničarka koja je i dalje stajala tu kao kerber,
krenuo sa istorijatom situacije. Policajac je otišao da se nasloni na zid sučelice devojčinom
krevetu.
– Zovete se Suzan, Adrijen, Lujza Belmon. Rođeni ste…
Ponekad bi podigao pogled prema njoj, koja nije ni trepnula, kao da je se to nimalo ne
tiče. Sudija se najednom zaustavi, mahnu rukom ispred Lujzinog lica, a ona ne odreagova.
Osvrnuo se.
– Sigurni ste da razume šta joj se govori?

20
 Bolničarka mu šapnu na uvo:
– Do sada je rekla samo nekoliko reči, prilično nesuvislih. Lekar je govorio o mentalnoj
konfuziji, svakako ćemo morati da dovedemo specijalistu.
– Ako je još i luda, ništa nismo uradili – uzdahnuo je sudija ponovo uronivši u svoju
fasciklu.
– Mrtav je?
Sudija iznenađeno pogleda u Lujzu koja ga je gledala pravo u oči, i to ostavi snažan
utisak na njega.
– Doktor… Tirjon… ovaj… živeo je još samo jedan dan.
Oklevao je pa dodao „gospođice“.
Razljućen tim ustupkom devojci poput nje, nastavio je gnevnim tonom:
– Bolje za njega, verujte mi! U onakvom stanju…
Lujza je pogledala u policajca a potom u bolničarku, pa saopštila, kao da još ne može
da se oporavi od toga:
– Ponudio mi je novac da me vidi golu.
– To je prostitucija! – slavodobitno je uzviknuo sudija.
Mogao je da okvalifikuje delo, bio je zadovoljan. Zapisao je to u svoju fasciklu sitnim i
gustim krasnopisom, u skladu sa njegovim karakterom, i nastavio da čita. Lujza je potom
morala od objasni na koji je način upoznala doktora Tirjona.
– Nisam ga stvarno poznavala…
Sudija prasnu u suvi smeh.
– Je li tako? Znači razodevate se pred prvim koji naiđe?
Okrenuo se prema policajcu lupivši se dlanom po butini, neverovatno, jeste li vi čuli to?
Lujza je govorila o restoranu, o radu subotom, o doktorovim navikama.
– Sve to ćemo proveriti sa vlasnikom
Nagnuo se prema svojoj fascikli i promrmljao:
– Videćemo ima li u toj kući još neka povremena…
Pošto nije imalo bogzna šta da se čačka na toj strani, sudija Le Poatven pređe na ono
što ga je zaista zanimalo:
– Dobro, i kad ste se našli u sobi, šta ste radili?
Istina je devojci izgledala tako jednostavna, tako jasna da nije pronašla reči.
Razodenula se, to je sve.
– Jeste li tražili svoj novac?
– Ne. Bio je na komodi…
– Znači prebrojali ste ga! Niko se ne skida pred muškarcem a da ne proveri šta je sa
novcem! To jest, pretpostavljam, je li? Šta ja znam o tome…
Okrenuo se na jednu pa na drugu stranu kao da traži odgovore, ali lice mu je bilo crveno
od zbunjenosti.
– A posle toga, pobogu!
Sve više se nervirao.
– Razodenula sam se, to je sve.
– Ma stvarno! Muškarac ne daje petnaest hiljada franaka samo da gleda golu devojku,
to ne drži vodu.
U Lujzinom sećanju dogovorili su se za deset hiljada franaka, a ne petnaest, ali više nije
bila baš sigurna.
– A to ja želim da čujem: šta je stvarno trebalo da uradite za takvu sumu novca?
Policajac i bolničarka nisu baš shvatali šta sudija pokušava da ustanovi, ali kretanje
njegovih prstiju po staklima naočara odavalo je iznerviranost koja je veoma ličila na
uzbuđenost, bilo je to prilično mučno.
– Jer stvarno… tolika suma… Čovek se nužno zapita!

21
 Ritam pokreta po staklima bio je sve brži. Na trenutak je pogledao u devojčine grudi
koje su podrhtavale pod tkaninom spavaćice.
– Petnaest hiljada franaka, nije to mala stvar!
Razgovor je zapao u ćorsokak. Sudija je ponovo uronio u svoju fasciklu. Ponovo je
izronio iz nje sa krvožednim osmehom. Iako je sve – otisci prstiju, položaj tela, snaga
udara metka – ukazivalo na to da je doktor Tirjon sam pucao sebi u glavu, ostao je još
jedan prestup za koji ju je mogao okriviti i to ga je obradovalo:
– Narušavanje javnog morala!
Lujza se zagledala u njega.
– E da, gospođice! Ako mislite da je normalno da se potpuno goli šetate Bulevarom
Monparnas, bravo za vas, ali znajte da pošten svet ne p…
– Nisam se šetala!
Gotovo je vrisnula i stresla se od glave do pete. Sudija se isprsi.
– A je li? Šta ste onda radili na bulevaru goli od glave do pete? Išli ste u kupovinu? Ha-
ha-ha-ha!
Ponovo se okrenuo ka policajcu, ka bolničarki, ali njihova lica ostadoše nedokučiva. Nije
važno, na krilima svog naslađivanja, nastavio je glasom povišenog tonaliteta, kao da će
početi da peva:
– Krajnje retko se događa da javni moral naruši mlada žena koja želi da izloži svoje…
(grozničavo je zgrabio naočare, umalo ih ispustivši)… da svima pokaže svoju… (prsti su
mu bili beli od stezanja)… da prikaže svoje…
Okvir puče nadvoje.
Sudija je razneženo pogledao u dva komada, kao na kraju uspelog snošaja. Otvorio je
kutiju za naočare i delikatno ih stavio u nju rekavši sanjalačkim tonom:
– Vaša karijera u javnom obrazovanju je završena, gospođice. Kad budete osuđeni,
bićete i razrešeni!
– Tirjon, da, sećam se – rekla je Lujza.
Prekid je bio takav da je sudija umalo ispustio kutiju za naočare.
– Tako je. Žozef Ežen Tirjon – promucao je – šezdeset sedam godina, Bulevar Oberžon,
u Neji sir Senu.
Lujza je samo kratko klimnula glavom. Pometen, sudija zatvori fasciklu, toliko bi voleo
da ona zaplače. Ah, da se saslušanje odvijalo u njegovom kabinetu… Otišao je sa
žaljenjem.
Svako bi na Lujzinom mestu upitao šta će se dogoditi. Ona nije postavila nijedno
pitanje, sudija je bio razočaran, izašao je ne pozdravivši nikoga.

Lujza je ostala u bolnici još tri dana. Nije pojela gotovo ništa.
Jedan policajac joj je doneo odluku suda u sobu baš kad se spremala da je napusti.
Samoubistvo je bilo potvrđeno, odustalo se od prostitucije kao motiva.
Bolničarka je stajala nepokretna. Glave malo nagnute u stranu zurila je u Lujzu sa
pomalo bolnim osmehom na usnama. Kao i policajac, sećala se da je mlada žena ostala
podložna optužnici za narušavanje javnog morala, što ju je moglo koštati radnog mesta. Ni
jedno ni drugo nisu znali šta da kažu.
Lujza je načinila nekoliko koraka prema vratima. U bolnicu je stigla potpuno gola. Niko
nije znao šta je bilo sa odećom koju je ostavila u sobi hotela Aragon. Osim možda policije i
sekretarijata suda. Zato je bolničarka obišla koleginice i sakupila prilično raznovrsno ruho –
predugačku vunenu suknju, plavi džemper na zakopčavanje, kaput sa kragnom i reverima
od lažnog krzna. Lujza je izgledala kao da izlazi iz prodavnice polovne odeće.
„Vrlo ste ljubazni!“, rekla je, kao da je došla do iznenadnog otkrića.

22
 Policajac i bolničarka su gledali kako se udaljava umornim i mehaničkim korakom nekog
ko će se baciti u Senu.
Umesto toga, krenula je u pravcu slepe ulice Pers, na trenutak zastala oklevajući kada
je, na uglu ulice, videla izlog restorana La petit boem, potom je, pogleda uprtog u zemlju,
ubrzala korak i otišla kući.

Sagrađena posle rata iz 1870. godine, kuća na broju 9 u slepoj ulici Pers odisala je
nekadašnjim buržoaskim obiljem, bila je to ona vrsta prebivališta koju za sebe gradi neki
rentijer ili trgovac koji se povukao iz posla. Luizini roditelji tu su se nastanili one godine
kada su se venčali, 1908. Porodica Belmon nije bila dovoljno brojna da zauzme celu kuću,
ali Adrijan Belmon bio je preduzimljiv čovek koji se kladio na mnogobrojno potomstvo.
Sudbina mu se usprotivila: dobio je samo jedno dete, Lujzu, a onda je poginuo 1916.
godine, na istočnoj padini klanca Vinj.
Nekada, pre nego što se udala, Žana Belmon, Lujzina majka, gajila je velike nade,
završila je više razrede osnovne škole, položila malu maturu, nije ih bilo mnogo takvih.
Roditelji i učitelji sanjali su da će postati bolničarka ili sekretarica u opštini, ali je ona, sa
sedamnaest godina, nenadano odlučila da napusti školu. Pošto joj je kuća bila draža od
fabrike, postala je sluškinja – sluškinja koja zna da čita i da briše prašinu, kao na
stranicama Oktava Mirboa. Njen muž pak nije hteo ni da čuje da mu žena radi, od toga je
napravio pitanje časti. Nakon njegove smrti, Žana je morala da se vrati poslu sluškinje u
nadi da će za njihovu kćer Lujzu sačuvati tu kuću u slepoj ulici Pers koja je bila ono malo
što im je pripadalo.
Posle rata, Žana Belmon je potonula u depresiju kao u živi pesak. Zdravlje joj je
doživljavalo sudbinu kuće koja je, pošto nije održavana, propadala iz godine u godinu.
Prestala je da radi, nikada se više nije tome vratila. Porodični lekar je govorio o klimaksu, o
anemiji, potom o neurasteniji, menjao je mišljenje kao košulju. Gospođa Belmon je najveći
deo života provodila gledajući kroz prozor. Pripremala je hranu (često isto jelo) i
interesovala se za Lujzino školovanje, potom za njenu diplomu, potom za njeno zanimanje,
potom ni za šta kada joj je kćerka postala nastavnica i majka joj više nije bila potrebna.
Žana je postala toliko laka da je počela polagano da nestaje. Zdravlje joj se naglo
pogoršalo u proleće 1939. godine. Lujza ju je ponekad po povratku iz škole zaticala u
krevetu. Sela bi pored nje, još u mantilu, uzela je za ruku. „Šta nije u redu? – Napad
umora“, odgovorila bi gospođa Belmon sa jadnim osmejkom. Lujza bi joj skuvala supu od
povrća.
Jednog avgustovskog jutra, ušavši u njenu sobu, zatekla ju je mrtvu. Bile su joj pedeset
četiri godine. Majka i kćerka nisu se ni oprostile.
U Lujzinom životu sve je tada krenulo nizbrdo, neosetno, tiho. Bila je sama, mladost joj
se istopila kao sladoled, gospođa Belmon je umrla, sama kuća je bila tek senka onoga što
je nekada bila. S godinama je postala toliko trošna da nakon stanara koji su je napustili,
nikada nisu došli drugi. Lujza je odlučila da je proda po ceni koju joj ponude kako bi počela
život iz početka negde drugde, ali notar koji je vodio ostavinsku raspravu predao joj je sto
hiljada franaka koje su joj ostavili bivši podstanari jer su se, kada je bila dete, vezali za nju
i želeli su da se pobrinu za njenu budućnost, a na to je dodao još dvadeset četiri hiljade
franaka, prihod od tog novca za dvadeset godina pošto se gospođa Belmon, nikada joj to
ne pomenuvši, veoma potrudila da ga oplodi povoljnim ulaganjima. To od Lujze nije
načinilo bogatu ženu, ali joj je obezbedilo sredstva da sačuva i renovira kuću.
Stoga je dovela jednog građevinskog preduzimača, pregovarala o proračunima stavku
po stavku. Zakazali su sastanak radi konačnog dogovora, jedne večeri posle škole. Ali
negde po podne prodavci novina u ulici Damremon počeli su da izvikuju da je objavljen rat.

23
Proglašena je opšta mobilizacija. Zidar nije došao. Plan za preuređenje kuće sačekaće
bolje dane.
Kada se vratila iz bolnice, Lujza je neko vreme ostala u dvorištu gledajući u zgradicu
koja je nekada služila kao ostava njenom ocu, a gospođa Belmon ju je iznajmila za
smešno nisku cenu, nije mogla da traži više, zgradica je bila potpuno nekomforna. U
onome što je upravo proživela bilo je nečega moćnog, zaprepašćujućeg, nečega što ju je
vraćalo u vreme kada su tu stanovala dvojica ljudi koji su joj ostavili to nasledstvo. To
mesto ostalo je prazno. Svake dve ili tri godine Lujza bi jedva smogla snage da ga očisti,
provetri, baci ono čega se nije otarasila prethodnog puta. U velikoj prostoriji na spratu sa
niskom tavanicom ali velikim prozorima ostali su samo peć na ugalj, paravan od platna sa
ovcama i čobanicama sa preslicama i smešni otoman, u, recimo, stilu direktorijuma, sav u
vencima i pozlatama, sa naslonom za ruku – bio je to komad nameštaja za levoruke – što
je oponašao vrat labuda koji se isprsio, a Lujzi je, niko nije znao zašto, bilo stalo da ga
reparira, ali ga je ipak ostavila tu, kao na kakvom tavanu.
Gledajući daščaru, dvorište od nabijene zemlje, kuću, u tom je prizoru, kao da ga tek
sada otkriva, videla metaforu svog života i osetila kako joj naviru suze. Grlo joj se steglo,
noge su je izdale, načinila je nekoliko koraka i sela na crvotočno drveno stepenište koje je
vodilo u daščaru i koje su uvek koristili veoma oprezno. Zastrašujuća vizija glave doktora
Tirjona nadoveza se na viziju bivšeg borca koji je, sa svojim drugom po oružju, tu nekada
pronašao utočište.
Taj mladić, Eduar Perikur, nosio je maske da sakrije lice čiji je donji deo raznela granata.
Lujzi je bilo jedanaest godina. Stekla je naviku da se, po povratku iz škole, popne do njega
da zajedno mešaju papir maše, lepe perlice, trake, slikaju, po zidovima je visilo na
desetine maski, po jedna za svako raspoloženje. Lujza je u već u to vreme govorila malo,
slušala je Eduarovo promuklo i zviždavo disanje, volela je njegove ruke koje joj je spuštao
na mršava ramena, imao je najlepši pogled koji se mogao zamisliti, nikada više Lujza nije
videla takav. Zato što se to može dogoditi između potpuno različitih bića, između tog
osakaćenog dvadesetpetogodišnjeg bivšeg borca i te devojčice bez oca rodila se mirna i
večna ljubav.
Doktorovo samoubistvo otvorilo je ranu za koju je Lujza mislila da je zarasla. Jednog
dana, Eduar ju je napustio.
Sa svojim drugom Alberom Majarom upustio se u prodaju lažnih spomenika palim
borcima i obogatio se.
Kakav je skandal to bio…
Valjalo je bežati. Lujza se okrenula prema Eduaru i kažiprstom, kao što je učinila prvog
dana, sanjalački pratila zjapeću ranu na njegovom licu, naduveno i crvenkasto mesto
poput sluzokože koja se vidi…
– Vratićeš se da se pozdravimo? – upitala je.
Eduar je klimanjem glave odgovorio: „Da, naravno“. To je značilo „n“.
Sutradan je Alber, njegov ortak, bivši računovođa koga je uvek viđala kako drhti kao list i
briše vlažne dlanove o pantalone, uspeo da pobegne sa jednom mladom sluškinjom i
bogatstvom u gotovom novcu.
Eduar je ostao i bacio se pod točkove automobila.
Prodaja lažnih spomenika palim borcima za njega je uvek bila tek međuigra.
Lujza je kasnije saznala koliko je život tog jadnog mladića bio komplikovan.
Shvatila je da, od tog trenutka, njen život nije napredovao ni za pedalj, niti je
nazadovao. Samo je ostarila, bilo joj je trideset godina. Rasplakala se još više.
U poštanskom sandučetu našla je pismo od škole u kojem su je pitali za razlog
odsustvovanja sa nastave. Odgovorila je, bez ikakvog objašnjenja, da će se vratiti na

24
posao za nekoliko dana. Ispisivanje te obične stranice teksta iscrpelo ju je, pa je legla i
spavala šesnaest sati bez prestanka.
Nakon što je bacila sve što je istrulilo u ostavi, morala je da izađe u kupovinu. Kako bi
izbegla La petit boem, sačekala je da joj autobus u prolazu zakloni izlog restorana kako bi
se provukla.
Prošlo je više od nedelju dana kako nije ni čitala ni slušala vesti. Kada vidi Parižane
kako se bave svojim poslovima, čovek bi pomislio da se na frontu ne dešava bogzna šta. A
ono malo što se saznavalo iz dnevnih novina bilo je prilično umirujuće. Nemci, u
teškoćama, bili su blokirani u Norveškoj i Saveznici su ih potisnuli sto dvadeset kilometara
u oblast Levanger. Doživeli su „trostruki poraz od francuskih torpiljera“ u Severnom moru,
zaista nije bilo nikakvog razloga za brigu. Gospodin Žil je, iza svog šanka, bučno čestitao
generalu Gamlenu na strategiji i predviđao batine koje će Nemci neizostavno dobiti ako se
usude da krenu „prema nama“.
Lujzi je bilo teško da se zainteresuje za vesti, ali se kačila za njih kako bi bile prepreka
za sliku koja bi joj se pojavila u umu čim ne bi bio nečim zauzet – sliku napola raznesene
glave doktora Tirjona.
Pravosuđe je odustalo od napora da shvati zato je izabrao baš nju da uradi nešto takvo
iako bi mu bilo dovoljno da uđe u bilo koji bordel. Neretko se dešavalo da je to pitanje
probudi usred noći. Pokušavala je da lice subotnje mušterije poveže sa tim prezimenom
Tirjon, ali nikad nije uspevala. Sudija je rekao da je živeo u Nejiju. Baš neobično što je
svake subote dolazio u XVIII arondisman na ručak – zar u Nejiju nema restorana?
Gospodin Žil je rekao da je doktor „dvadeset godina stalni gost“, što u njegovoj glavi nije
bio kompliment. Lako je prihvatao da se trideset godina može spremati hrana u istoj
ustanovi, ali da se tu može jesti gotovo isto tako dugo nadilazilo je njegove sposobnosti
razumevanja. Ipak, vernost tog gosta šokirala ga je manje od činjenice da nikad ništa nije
govorio. „Da su svi kao on, bilo bi to kao da kuvamo za trapiste…“ U stvari, gospodinu Žilu
se nikada nije dopadao.
Prikupljajući satima u glavi ono malo što je znala o doktoru, Lujza je provela besanu
noć, sklupčana u fotelji u dnevnoj sobi u pokušaju da zaspi.
Pošto se golim okom videlo da se njena zaliha hrane topi, sutradan je ponovo izašla. Taj
početak maja i nije tako loš, pomislila je. Prvo stidljivo sunce milovalo joj je obraze, osetila
se lakšom. Iz straha da će je komšije i prodavci ispitivati udaljila se od svog kvarta kako bi
kupila nešto za jelo, i to hodanje ju je okrepilo.
Ali razvedravanje nije potrajalo. Po povratku kući čekalo ju je pismo. Sudija Le Poatven
pozivao ju je u četvrtak, 9. maja, u deset časova, radi „njenog predmeta“.
U panici je potražila dokument koji joj je policija uručila kada je izašla iz bolnice i u
kojem je nedvosmisleno pisalo da je predmet zatvoren i da nije podignuta nikakva
optužnica protiv nje. U toj već prihvatljivo apsurdnoj aferi takav poziv nije imao nikakvog
smisla. Lujza se, ostavši bez daha, potpuno obučena sruči u fotelju u dnevnoj sobi.

25
 4

Gabrijel se presamiti u novom naletu grča, ali nije imao više ništa u želucu. Dim je sada bio
toliko gust da ništa nije video dalje od metra. Hoće li umreti tu, između ta četiri zida?
Disanje mu je ličilo na ropac, dim koji je i dalje ulazio obavijao mu je lice, podigao je glavu,
vrata su bila odškrinuta.
Vazduh uđe u taj budžak napravivši vrtlog…
Gabrijel je kroz suze primetio sloj prozirnijeg vazduha u nivou poda. Ne razmišljajući
polete, okliznu se u barici povraćotine, nastavi klizajući se, uspe da dođe do hodnika.
Užurbani koraci su ga prestizali, neki su se sudarali s njim ne zaustavljajući se.
Bez imalo snage, Gabrijel je neko vreme lutao ne uspevajući da shvati gde je. Najzad je
prepoznao ambulantu, pokucao i ušao ne čekajući odgovor. Pet kreveta bilo je zauzeto. U
tom metežu, ljudi su padali.
– I vi ste se lepo udesili… – rekao je major, sablasniji nego ikad.
– Bio sam zatvoren u skladištu, tamo u tunelu…
Iz glasa mu je izbijala užasnutost. Lekar se namršti.
– Gurnuli su me…
Doca ga uvede u ordinaciju, skide ga do pojaca, oslušnu.
– Kako to mislite, gurnuli su vas?
Gabrijel ne odgovori, a major shvati da se ispoved time završava.
– Astmatičar!
Dijagnoza je izgovorena gotovo slavodobitno, uz jasan nagoveštaj. Bilo je dovoljno da
Gabrijel potvrdi i doktor će ga staviti na spisak kandidata za otpust, vratiće se kući.
– Ne.
Major se, skeptičan, usredsredi na svoj stetoskop.
– Sve je u redu, majore… Hoću da kažem, bolje mi je.
Gabrijel je dograbio košulju, navukao je, bio je iscrpljen, smrdeo na povraćotinu, sva
boja mu je nestala iz lica, prsti su mu drhtali na dugmićima.
Doca se na trenutak zagledao u njega, a potom potvrdno klimnuo, u redu.
Za Gabrijela su izgledi da bude poslat kući upravo nestali. Šta ga je motivisalo? Nije bio
ni ideolog ni aktivista, još manje heroj. Kakav je to onda jak razlog imao da ne iskoristi
priliku koju ne bi mnogo vojnika pustilo da promakne? Čitao je novine. Nikad nije verovao
u Hitlerove miroljubive proteste, Minhenski sporazumi su mu izgledali kao ludost,
užasavao ga je vetar koji je duvao iz Italije. Nije frktao zbog naređenja o opštoj mobilizaciji
zato što je mislio da se treba suprotstaviti. Taj neobični rat koji nije ličio ni na šta
obeshrabrio je mnoge, i istina je da se mnogo puta zapitao da li bi bio korisniji kada bi
nastavio sa svojim časovima matematike u školi u Dolu. Ali život ga je postavio tu i on je
ostao. Invazija Norveške, napetost na Balkanu, „upozorenja’1 nacista Švedskoj… Najnovije
vesti navodile su ga na pomisao da njegovo prisustvo možda neće biti uvek uzaludno.
Gabrijel je zapravo bio prilično bojažljivo momče, ne mnogo sklono hrabrim delima, ali se
retko povlačio pred opasnošću i nalazio je nejasna zadovoljstva u situacijama koje su ga
najviše plašile.

26
 Major ga je zadržao na posmatranju dva dana, tokom kojih je Gabrijel imao vremena da
razmišlja o onome što mu se dogodilo.
Po lekarovom mišljenju, okolnosti u kojima se mladi štabni narednik obreo zatvoren u
skladište i dalje su bile prilično zagonetne.
– Morali biste da napišete izveštaj – pokušao je.
Ali Gabrijel to nije želeo.
– Takve priče nisu dobre, naredniče. Na mestu kao što je ovo naše, ovako stešnjenom,
svi smo jedni na drugima. Znamo kako to počinje, ali…

***

Mora da mu je bilo stalo do tog izveštaja, zato što je Gabrijelu, kada je napuštao
ambulantu kako bi se vratio na svoje mesto, lekar pružio poziv kod komandanta
Majenberga. Dolazak odmah. Major, koji je očigledno bio inicijator tog poziva, nije izgledao
ni ožalošćeno ni pometeno, ali Gabrijel je u njemu razaznao pomalo smešnu krutost ljudi
koji misle da su izvršili svoju dužnost kada su nešto uradili po svom nahođenju. Voleo bi da
može da se razbesni, ali osim što to ne bi ništa promenilo, morao bi reći toliko toga da se
obeshrabrio.
Sedeći u hodniku, Gabrijel se, dok je čekao da se komandant udostoji da ga primi,
zadovoljio razmišljanjem o situaciji u kojoj se našao.
Najzad su ga pozvali, a on je zauzeo stav mirno i pripremio se da odoleva pitanjima, ali
to nije bilo potrebno. Doktor je napisao izveštaj. Majorov bilans se u oficirovim ustima sveo
na „problemčiće sa zdravljem, shvatam o čemu je reč“.
– U civilu profesor matematike, je li tako?
Gabrijel čak nije imao vremena da potvrdi, a postavljen je za podoficira za nabavku na
malo.
– Potporučnik Daras biće odsutan tri meseca, vi ćete ga zameniti.
Gabrijel, bez daha od iznenađenja, oseti kako mu lupa srce – zbogom podzemnom
životu u Majenbergu, čekaju ga dani napolju, putovanja do Tionvila i nazad, vazduh i
svetlost!
– Znate šta vam je zadatak. Uzmete tri čoveka, dopunite narudžbe intendantske službe,
brinete se o plaćanju gotovinom. Pod mojom ste komandom. U slučaju problema, dolazite
kod mene. Pitanja?
Gabrijel bi ga najradije poljubio. Umesto toga pružio je ruku, uzeo svoje naređenje o
imenovanju i pozdravio.
Intendantska služba bila je zadužena da snabdeva Majenberg mesom, kafom, hlebom,
rumom, suvim povrćem itd., što je stizalo kamionima ili vozom. Ostalo – rano voće i
povrće, živinsko meso, mlečni proizvodi – spadalo je u nadležnost „Nabavke na malo“, za
koju je sada bio zadužen Gabrijel, kao i za „plaćanje gotovinom“, budući da je gotov novac
omogućavao da se kupuje kod trgovaca kod kojih vojska nije imala račun. Preko Nabavke
na malo ljudi su naručivali sve što nije bilo moguće kupiti u gradu, mada su konkurentske
usluge koje je nudio stariji vodnik Landrad znatno usporile tu aktivnost poslednjih meseci.
Gabrijel je prodisao. Svratio je da zahvali majoru, a ovaj je, gledajući u stranu,
odgovorio neodređenim pokretom koji je mogao da znači bilo šta. Potom je trčeći otišao da
se spakuje. Gabrijel će nadalje biti smešten napolju, blizu magacina intendantske službe.
Danju će moći da udiše seoski vazduh, a noću da izađe i posmatra zvezde.
– Ma nemoj? Podoficir za nabavku na malo! – uzviknuo je Raul Landrad zadivljeno.

27
 Gabrijel je samo pokupio svoje stvari i, ne pozdravivši nikoga, krenuo hodnikom prema
slobodi.
Teturajući se pod težinom opreme, zaustavio se u Vezi da prenese uputstva, potpiše
registar. Kroz tri meseca, kada se vrati onaj koga zamenjuje, moraće se tu vratiti da radi,
nije želeo o tome da razmišlja, svaki dan je novi dan. Potom je izašao iz Majenberga.
Prostrana poljana bila je prepuna vozila, ljudi koji su utovarivali bodljikavu žicu, malih
jedinica koje su marširale. Gabrijel se, dišući sa žudnjom oslobođenog zatvorenika, uputi
prema intendantskoj službi.
Oko sedamnaest časova dobio je sobu, sićušnu ali samo njegovu prostoriju, hladnu kao
frižider, ali sa prozorom koji je gledao na okolne šume sa druge strane poljane.
Tek što je spustio opremu na pod, iz susedne prostorije, namenjene njegovoj budućoj
ekipi, dopreše zvuci koraka, glasovi. Otvorio je vrata. Stariji vodnik Landrad, u pratnji
Šabrijea i Ambresaka, upravo je preuzimao sobu.
– Hej! – uzviknu Gabrijel.
Trojica vojnika okrenuše se prema njemu, kao iznenađeni.
Raul Landrad krete prema njemu osmehujući se.
– Pomislili smo da će ti na novoj dužnosti biti potrebni iskusni ljudi.
Gabrijel se ukoči.
– To ne dolazi u obzir!
Raul je izgledao uvređeno.
– Nećeš valjda odbiti pomoć!
Gabrijel mu priđe. Stezao je zube, a suzdržavani gnev jasno se čuo kada je šapatom
rekao:
– Nestaćete odavde. Sva trojica. I to odmah.
Raulova uvređenost prešla je u zlovolju. Spustio je glavu, neko vreme pretraživao džep,
izvukao maramicu sa plavim prugama i polako je razmotao. Gabrijelu zastade dah. Na
dlanu je pečatnjak od potamnelog zlata i sa znakom PD počivao poput velikog pretećeg
insekta, baš onaj pečatnjak koji je nestao nekoliko meseci ranije i oko kojeg su se onoliko
zafrkavali.
– Videli smo kako ga trpaš u svoj ranac, stari moj.
Osvrnuo se.
– Jelda, momci, da smo ga svi videli?
Ambresak i Šabrije burno potvrdiše, izgledali su iskreno.
Gabrijel u deliću sekunde sagleda posledice te pretnje, optužbu za krađu, mogućnost da
dokaže svoju nevinost pred tri svedočanstva koja ga terete. Više od gubitka privremenog
raja u koji je upravo dobio pristup, što je već bio gadan udarac, paralisala ga je mogućnost
da bude tako nepravedno optužen.
Raul mirno vrati pečatnjak u maramicu i gurnu ga u džep.

28
 5

Advokat Dezire Migo izašao je iz hotela Komers tačno u sedam i trideset, kupio jutarnje
novine i stao, kao i obično, na autobusku stanicu. Penjući se na platformu otkrio je, ne
iznenadivši se, da je „suđenje Valentini Boasje“ na naslovnim stranama svih dnevnih
novina. Ona koju su u poslednjih godinu dana nazivali „mala poslastičarka iz Poazaa“ zato
što joj je otac u tom mestu držao pekaru, optužena je za ubistvo svog bivšeg ljubavnika i
njegove ljubavnice. Autobus je ostavio Dezirea na trista metara od palate pravde u Ruanu,
a on ih je prešao svojim sporim, odmerenim korakom koji nije bio u skladu sa njegovim
godinama (manje od trideset, sasvim sigurno) i sa njegovim fizičkim izgledom – prilično
sitan, vitak tip, koji se bavi atletikom.
Advokat Dezire Migo popeo se uz stepenice, a gomila zainteresovanih za to suđenje
počela je da pristiže, kao i lokalni novinari. Bez sumnje je razmišljao o užasnoj optužnici
koja će njegovu klijentkinju možda poslati na giljotinu i koja je počivala na dva optužujuća
elementa: predumišljaju i pokušaju da sakrije tela. Malo je reći da se mlada Valentina
nalazila u delikatnoj situaciji. „Izgubljena, čak!“, komentarisao je reporter koji je kao dokaz
navodio to što je suđenje održano uprkos nesreći koja se dogodila njenom braniocu,
advokatu po službenoj dužnosti koji je nekoliko dana pre toga pao pod hladnjaču: „To što
suđenje nije odloženo znači da je stvar rešena…“
Nakon što je sa poštovanjem pozdravio kolege, dok se presvlačio i navlačio crnu odoru
sa trideset tri dugmeta, jakom i gornjom togom, advokat Migo je primetio upitne ili
skeptične poglede advokata iz komore u Ruanu, koji su videli kako pre jedva mesec dana
iz Pariza dolazi taj sjajni mladi čovek. Vratio se u Normandiju iz porodičnih razloga
(njegova stara majka, koja je i dalje živela tu, bila je prilično loše, kako su razumeli) i nije
oklevao da u hodu preuzme taj „gadni slučaj“ koji niko nije hteo. Takav gest je na sve
ostavio snažan utisak.
Čim je ušla u sudnicu, ljupkost optužene privukla je sve poglede. Bila je to krhka mlada
žena ozbiljnog lica, lepo izvajanih jagodica i zelenih očiju. Iako je bila odevena u strogi
kostim, nije se moglo ne primetiti da je bila predivno građena, od glave od pete.
Niko nije znao hoče li ta atraktivnost imati pozitivan uticaj na porotnike ili neće. Neretko
se dešavalo da lepe žene dobiju težu kaznu nego druge.
Advokat Migo srdačno se rukova sa njom, tiho joj uputi nekoliko reči i mirno zauze
mesto ispred nje kako bi prisustvovao raspletu suđenja koje se pokazalo sumornim.
Uzevši u obzir i težinu dokaza protiv optužene i neiskustvo njenog branioca, tužilac
Frankto je prethodnog dana samo sažeto izneo činjenice i, u klasičnom zanosu, pozvao na
„strogost koju društvo duguje sebi…“ itd. Bilo je to jedno lenjo ništa. Osećalo se da šlajfuje.
Publika u Ruanu znala je i za bolje trenutke i ljudi su se pitali jesu li prešli sav taj put da bi
prisustvovali osuđujućoj presudi koja nije imala ništa ni sa strogošću procedure ni sa
sposobnošću ministarstva.
Državni advokat proveo je prvi dan u otpuštanju svedoka nakon dva pitanja, dok je
advokat Migo oborene glave grozničavo listao svoj predmet, očigledno se pritajivši, što je
svima bilo razumljivo, zasigurno je stenjao pod pritiskom očiglednosti situacije. Porotnici su

29
ga posmatrali sa bolnim sažaljenjem kakvo je obično bilo namenjeno kradljivcima jabuka i
muževima rogonjama.
Negde pred podne već su se nesnosno dosađivali na sudu u Ruanu.
Dakle, juče kilav dan i to prepodne drugog dana kada će se završiti suđenje. Optužnica
će biti pročitana oko pola dvanaest. Po sveopštem mišljenju, to neće potrajati. Ako je
advokat odbrane izgubljen kao što izgleda, njegovo izlaganje biće čista formalnost, porota
će se sastati pred podne, principa radi, i u podne će ljudi ručati kod kuće.
Oko pola deset, državni advokat je ispitao poslednjeg svedoka, advokat Migo je naglo
izronio iz svog predmeta, pogledao čoveka kod klupe za svedoke ludačkim očima i upitao
glasom koji još niko nije čuo:
– Recite mi, gospodine Fjerboa, jeste li se videli ili sreli sa mojom klijentkinjom 17. marta
pre podne?
Odgovor sevnu:
– Jesam, gospodine! (Bio je to nekadašnji vojnik koji je postao kućepazitelj.) Čak sam
pomislio: ah, ova mala je neobično poranila, hrabra je…
U sali se začuo žamor, predsednik uze čekić, ali advokat Migo je ustao.
– A zašto to niste rekli policajcima?
– Tja, niko me nije pitao…
Zamor je postao metež. Ali ono što je za publiku bilo tek zaprepašćenje ubrzo je postalo
mučenje za državnog advokata. Naime, advokat Migo je ponovo pozvao sve svedoke,
jednog po jednog.
Brzo je postalo jasno da je istraga traljavo sprovedena.
Pokazujući zadivljujuće poznavanje predmeta, mladi advokat je vratio sve svedoke,
pozvao još neke, sud je oživeo, porotnici su uživali, čak se i predsednik, koji je imao još
nekoliko nedelja do penzije, nekako podmladio.
Dok je mladi branilac lovio slabosti istražitelja, laži i proizvoljnosti svedoka, na brzinu
izvedenu istragu, dok je ekshumirao zaboravljenu nadležnost i analizirao članove Zakonika
o krivičnom postupku, pokušajmo da shvatimo ko je taj sjajni mladi advokat koji samo što
nije pridobio porotu.
Dezire Migo nije uvek bio advokat Migo.
U godini koja je prethodila tom suđenju on je tri meseca bio „gospodin Minjon“, učitelj u
jedinom razredu u Rivare an Pizeu, gde je primenjivao krajnje inovativne pedagoške
metode. Škola, iz koje su iznesene klupe, pretvorena je u odeon, a celo prvo tromesečje
bilo je posvećeno pitanju „ustava idealnog društva“. Gospodin Minjon je iznenada nestao
uoči dolaska inspektora iz Akademije, ali je u srcima svojih učenika ostavio neizbrisiv trag
(kao i u mislima njihovih roditelja, samo iz dijametralno suprotnih razloga).
Nekoliko meseci kasnije pronalazimo ga kao Dezirea Minjara, pilota u aero-klubu u
Evreu. On nikad nije ušao u avion, ali je pokazao letačku knjižicu i neoborive sertifikate.
Zahvaljujući njegovom komunikativnom entuzijazmu organizovana je, za nekoliko bogatih
klijenata iz Normandije i pariske regije, veličanstvena ekspedicija avionom daglas DC-3,
koji bi Pariz povezao sa Kalkutom preko Istanbula, Teherana i Karačija, a njime bi
prosvetljeno pilotirao on (što bi bilo njegovo vazdušno krštenje, što očito nikom nije ni palo
na pamet). Putnici, njih dvadeset jedan, dugo su pamtili trenutak kada je Dezire, u punoj
opremi, pokrenuo motore koji zaurlaše pod zabrinutim pogledom njegovog mehaničara,
kome su ti potezi izgledali dosta neuobičajeno, potom je, najednom zabrinut, objasnio da
je potrebna još jedna provera, izašao iz aviona, udaljio se prema hangarima i nestao za
sva vremena odnevši kasu aero-kluba.
Ključ njegove (ipak) kratke karijere bio je to što je više od dva meseca ostao doktor
Dezire Mišar, hirurg u bolnici Sen Luj u Ivernon sir Saonu. Malo je nedostajalo da izvede
ambiciozno podvezivanje plućne arterije na pacijentu koji je imao mali otvor na

30
interventrikularnom septumu, ali mu to nikada nije pravilo probleme. Dezire je u poslednjoj
sekundi zaustavio anesteziologa, napustio operacioni blok a potom i bolnicu sa kasom
uprave. Pacijent je pretrpeo samo strah, a bolnička uprava ismevanje. Stvar je hitro
zataškana.
Nikad niko nije uspeo da shvati ko je zaista Dezire Migo. Sigurno je bilo jedino da je
rođen u Sen Non la Bretešu, gde je proveo detinjstvo, pošto o tome postoje tragovi u nižim
pa u višim razredima osnovne škole, nakon čega nestaje.
Mišljenja onih koji su se sa njim sreli bila su raznovrsna kao i sam njegov život.
Članovi aero-kluba koji su upoznali pilota Dezirea Minjara opisivali su smelog i
preduzetnog avijatičara („Pravi predvodnik!“, rekao je neko), pacijenti doktora Dezirea
Mišara pominjali su pažljivog, ozbiljnog, usredsređenog hirurga („Ne mnogo pričljiv. Kao
kleštima da mu čupaš reči…“), roditelji učenika učitelja Dezirea Minjona su pak govorili o
povučenom, sramežljivom momku („Kao devojčica… Pomalo iskompleksiran, čini mi se.“).
U trenutku kada se vraćamo suđenju, državni advokat je dahćući dovršavao zbrkanu
optužnicu, utemeljenu, u nedostatku nespornih dokaza, na principima koji nikoga nisu
ubedili.
Dezire Migo započinje svoje izlaganje:
– Zahvaljujem vam, gospodo porotnici, pre svega za to što ovo suđenje doživljavate kao
prilično neobično. Jer koga obično imate pred sobom? Kome ste sudili u poslednjih
nekoliko meseci? Pijancu koji je sinu smrskao lobanju tučanim tiganjem, majci podvodačici
koja je neposlušnu mušteriju ucmekala sa sedamnaest uboda nožem, bivšem žandarmu
koji je postao preprodavac krijumčarene robe pa je jednog od svojih snabdevača vezao za
šine na pruzi Pariz – Le Avr, gde ga je voz isekao na tri dela. Bez muke ćete se složiti sa
mnom, gospodo porotnici, da moja klijentkinja, dobra katolkinja, odana kćerka jednog
poštovanog pekara, briljantna ali skromna učenica škole Sent Sofi, nema nikakve veze sa
gomilom ubica koja obično sedi na klupama ove sudnice.
Mladi advokat, koji je najpre bio povučen, gotovo pogubljen, a potom uspravan i čvrst
tokom ispitivanja, sada je govorio jasnim, dobro odmerenim glasom. Bio je savršeno
elegantan, izražavao se uz precizne, sugestivne, britke pokrete i kretao sa merom i
lakoćom. Prisutnima se dopadao sve više.
– Zadatak gospodina tužioca, gospodo porotnici, nije bio ni težak ni složen, jer se
podrazumevalo da je u ovoj stvari, ako mi dozvolite, presuđeno unapred.
Vratio se prema svojoj klupi, uzeo jutarnje novine i pokazao porotnicima njihove
naslovne strane.
– Normandi ekspre: „Život Valentine Boazje na kocki u sudu u Ruanu.“ Le Kotidjen di
bokaž: „Mala poslastičarka na dva koraka od giljotine.“ Ruan maten: „Može li se Valentina
Boazje nadati doživotnoj?“
Zastao je, dugo se osmehivao pa dodao:
– Retko se dešava da vox populi i ministarstvo jasnije kažu porotnicima šta im je
zadatak. I da ih navedu na flagrantniju i, recimo to, skandalozniju povredu postupka!
Nakon te tvrdnje zavladala je teška tišina.
Zatim je počelo ponavljanje svega što se stavlja na teret optuženoj i što je advokat Migo
izneo na kritičku svetlost onoga što je neobično nazivao „promišljeni razum“ – izraz čija je
nejasnoća čak udesetostručila poštovanje porote.
– Gospodo porotnici – zaključio je – ovo suđenje moglo bi da se prekine ovde: imamo
(mahnuo je upečatljivim svežnjem dokumenata) sve motive da zahtevamo poništavanje
procedure, formalnih nedostataka je bezbroj. Na određen način, nakon što je ovom slučaju
presudila štampa, sada to čini sam sud. Ali nama je draže da odemo do kraja. Jer moja
klijentkinja ne pristaje da sud napusti slobodna zahvaljujući proceduralnim smicalicama.
Zavladala je sveopšta zaprepašćenost.

31
 Dezireova klijentkinja umalo ne pade u nesvest.
– Ona zahteva da se razmotre činjenice. Zahteva da se vaš sud osloni na istinu.
Preklinje vas da je, u trenutku izricanja presude, odmerite gledajući je u oči. Zaklinje vas
da shvatite kako je njen postupak obeležen pečatom spontanosti i odbrambenog refleksa.
Jer da, gospodo porotnici, pred vama je zločin počinjen u legitimnoj samoodbrani!
Sudnica zabruja, a predsednik se sumnjičavo namršti.
– Pa da, legitimnoj samoodbrani! – ponovio je Dezire Migo. – Zato što je žrtva zapravo
pravi dželat, a tobožnji ubica je zapravo žrtva.
Poduže je pominjao uznemiravanje, nasilje, surovost, poniženja koja je njegova
klijentkinja morala da trpi od onoga koga je ubila hicem iz revolvera. Ogavna slika tih
zlostavljanja užasnula je porotu i prisutne. Muškarci su obarali pogled. Žene su grizle
pesnice.
Zašto nikada nije govorila o tim okolnostima ni policiji ni istražnom sudiji i zašto ih
otkrivamo tek danas?
– Iz pristojnosti, gospodo porotnici! Čista abnegacija! Valentini Boazje draže je da umre
nego da ugrozi reputaciju onoga koga je toliko volela!
Dezire je zatim pokazao da to što je Valentina sahranila svoje dve žrtve nipošto nije bilo
iz želje za njihovim nestankom, već da bi im osigurala „dostojnu sahranu koje bi ih religija
lišila zbog njihovog razvratnog načina života“.
Vrhunac tog izlaganja svakako je bio trenutak kada se Dezire, pominjući odurne ožiljke
koje je mučitelj ostavio njegovoj klijentkinji, okrenuo prema njoj i izdao joj naređenje da se
obnaži do pasa i pokaže ih. Sudnica vrisnu od užasa, predsednik doviknu optuženoj da ne
čini ništa, a snažno crvenilo zaprepašćene Valentine (čije su očaravajuće grudi zapravo
bile savršeno bele kao u devojke) shvaćeno je kao znak njene sramežljivosti. Žamor nije
prestajao. Dezire Migo, krut kao kip Komandanta, dade znak predsedniku: savršeno, neću
insistirati.
Nakon toga je oslikao portret „Valentininog dželata“, znalačku mešavinu šumskog
čudovišta, satanske ličnosti i izopačenog mučitelja, pa završio izlaganje opsežnim
oratorskim pokretom namenjenim porotnicima:
– Vi ste ovde da kažete šta je pravedno, da razaznate istinito od lažnog, da odolite
glasu rulje koja osuđuje naslepo. Ovde ste da prepoznate hrabrost, da pokažete
velikodušnost, potvrdite nedužnost. Ne sumnjam da će vas vaša samilosna reč uvećati i
da će uvećati sa vama, šta to pričam, zahvaljujući vama, pravdu u našoj zemlji koju vi
danas otelovljujete.
Tokom većanja, dok je Dezire bio okružen reporterima, novinarima i čak kolegama koji
su sa žaljenjem došli da mu čestitaju, predsednik advokatske komore prokrči sebi put i,
prebacivši ruku preko mladićevih ramena, odvuče ga u stranu.
– Znate, kolega, nismo pronašli trag vaše habilitacije u pariskoj komori.
Dezire se iznenadi.
– E to je zaista čudno!
– I ja tako mislim. Kad biste došli kod mene, čim se većanje završi, voleo bih…
Prekide ga zvono koje je najavljivalo povratak u sudnicu. Dezire Migo je imao tek toliko
vremena da na brzinu svrati u toalet.
Teško je odrediti da li ih je ubedilo advokatovo izlaganje ili je, pošto se ljudi u provinciji
dosađuju, unelo živost i pružilo porotnicima priliku da se pokažu vrlima, u svakom slučaju
Valentina Boazje, kojoj su priznate olakšavajuće okolnosti, bi osuđena na tri godine
zatvora, od čega dve uslovno pa je, zahvaljujući igri odlaganja kazne i dužine pritvora,
slobodna izašla iz suda.
Što se njenog branioca tiče, više ga niko nije video. Rasprava o presudi pretpostavljala
bi priznanje da je čitav pravosudni lanac dopustio lažnom advokatu da radi potpuno

32
nekažnjeno, tako da ga više niko nije pominjao.

33
 6

Lujza je, čitajući iznova i iznova poziv sudije Le Poatvena, hiljadu puta prekopala, ispitala i
odmerila taj „njen predmet“. Bez rezultata. Zabrinutost joj je noću puzala od stopala
naviše, pela joj se u grlo. Ako bi se radilo o narušavanju javnog morala do kojeg je sudija
toliko držao, zašto ju je pozivao, zar to sada nije bila stvar suda? Sanjala je kako stoji pred
nizom sudija koji nervozno dirkaju naočare, lome ih i šalju je na giljotinu, a tu je dželat
imao lice sudije Le Poatvena i vikao je prodornim glasom: „Aaa, želimo da pokažemo
svoju… svoje“, ona je bila gola, sudija joj je zabrinjavajuće nepomično zurio u međunožje,
budila se sva u znoju.
U četvrtak je, sa kaputom na leđima, bila spremna već u sedam sati, baš previše rano,
trebalo je da se pojavi na sudu u deset. Spremila je još jednu kafu, ruke su joj malo
drhtale. Došlo je vreme. To jest, gotovo da je došlo, šta da se radi, stići će ranije, oprala je
šoljicu i u tom trenutku je odjeknulo zvono.
Oprezno se uputila prema prozoru i ugledala gazdu bistroa La petit boem kako tapše
nogom po trotoaru i zuri u fasadu. Nije želela da mu otvori, da razgovara. Gospodin Žil nije
imao ništa sa tom nesrećnom pričom, Lujza je postupala poput onih edila iz antičkog doba
koji su ubijali donosioce loših vesti, ali šta ćete, povezivala je restoran sa tim gadnim
događajem, čoveku je potrebno da pronađe krivce, kao da gospodin Žil nije ispunio
zadatak da je zaštiti. Neobično je što je došao da pozvoni na Lujzina vrata, trebalo je samo
da pređe ulicu, ali on se obukao kao za neku svečanost, tesno odelo i lakovane cipele,
čovek ga je lako mogao zamisliti sa buketom cveća. Ličio je na čoveka koji je došao da
zaprosi devojku, ali je izgledao pomireno sa sudbinom kao udvarač koji će biti ostavljen.
Nekoliko dana pre toga, autobus koji je Lujzi služio kao paravan kasnio je, morala je da
krene nezaklonjena. Prolazeći žustrim korakom pored restorana, ugledala je gospodina
Žila kako nosi tanjire. Bio je to jadan prizor koji se, kako su joj pričali, ponavljao u onim
retkim prilikama kad nije mogla da radi u restoranu. Prilikom služenja, kao i u razgovoru,
gospodin Žil nije slušao ništa. Brkao je stolove i narudžbine, prelazio preko cele sale radi
kašičice, zaboravljao je hleb, jela su stizala hladna kad bi uopšte stigla, ljudi su čekali
račun i po čitavih četvrt sata, pa bi postali nestrpljivi, a gospodin Žil bi se iznervirao, samo
treba da odete negde drugde, gosti bi odložili salvetu, u redu, to ćemo i uraditi, stalni gosti
su uzdisali. Lujzina retka odsustva uvek su ugrožavala reputaciju kuće i njen profit. Zbog
toga gospodin Žil nikada nije želeo da je zameni, draže mu je bilo da lično žonglira između
kuhinje i sale, da gubi goste, ali da zaposli nekog drugog, e to nikad!
Lujza baci pogled na sat sa klatnom, vreme je prolazilo, morala je da otvori.
Gospodin Žil ju je sa rukama na leđima gledao kako prilazi glavnom ulazu.
– Mogla si da svratiš… Mi brinemo, znaš!
To „mi“ koje je u njegovoj glavi označavalo klijentelu restorana, susedstvo i, u širem
smislu, celu zemlju, ličilo je na kraljevsko „mi“ čiju je nespretnost uočio.
– Hoću da kažem…
Ali nije uspeo da dovrši. Zagledao se u Lujzu.
Mogla je da otvori kapiju, ali nije učinila ništa. Posmatrali su se kroz tanke rešetke, kao
da je gospodin Žil stao pred nekakav šalter po imenu Lujza Belmon. Nije znala šta se

34
pričalo o njenom odsustvu, njenom povratku. Bilo joj je svejedno.
– Jesi li barem dobro? – upitao je gospodin Žil.
– U redu je…
– Htela si da izađeš…
– Ne. U stvari, da.
Klimnuo je glavom sa izrazom razumevanja i najednom zgrabio šipke obema rukama,
poput zatvorenika.
– Hoćeš li se vratiti, reci?
Lujza je videla kako se približava njegovo krupno lice, beretka mu se očeša o ogradu i
zaustavi se na potiljku, zbog čega je izgledao pomalo smešno. Nije toga bio svestan toga
zato što mu je to pitanje stezalo srce, zauzimalo je sav prostor.
Lujza slegnu ramenima.
– Ne, ne verujem.
Nešto u njoj se slomi. Još i više nego samoubistvo doktora Tirjona, izlazak pred
istražnog sudiju i narušavanje javnog morala, čak i više nego objava rata, ta odluka ju je
odašiljala u neki novi život i to je uplaši.
Uplaši i gospodina Žila i on u šoku ustuknu, očiju punih suza. Pokuša da se osmehne,
odustade.
– Da, naravno.
Lujza shvati da ga napušta, to joj slomi srce, ne zato što žali zbog takvog odlaska nego
zato što ga voli, što je on deo jednog života koji se upravo završio.
Gospodin Žil, u vereničkom odelu, nakrivljene beretke, premeštao se s noge na nogu.
– Dobro, tja, odoh ja…
Nije znala šta da kaže, gledala je kako se udaljava, ogromna zadnjica mu se ljuljala, to
odelo je bilo premalo za njega, pantalone su mu padale na gležnjeve, a šav na leđima
sakoa izgledao je kao da će svakog trena ispustiti dušu.
Umesto da izađe, Lujza se ponovo popela uz stepenice, uzela maramicu, bacila pogled
kroz prozor u trenutku kada je gospodin Žil za sobom zatvorio vrata restorana La petit
boem. Tek tada je shvatila da joj nije postavio nijedno pitanje. Šta je znao o onome što se
dogodilo? Kako je mogao nešto da zna? Nužno je primetio doktorovo odsustvo (prvo u
nekoliko decenija), ali kako je mogao da njegovo odsustvo dovede u vezu sa njom? Da li
je vest o tome objavljena u Pari soaru? Da li se iz nje moglo saznati nešto o Lujzinoj
umešanosti?
Uskoro je izašla i, ovog puta se ne skrivajući, prošla pored restorana kako bi stigla na
autobusku stanicu. Potresen tim kratkim susretom sa gospodinom Žilom, njen se duh
mučio da zamisli saslušanje koje ju je čekalo. Iz tašne je izvadila poziv radi „vašeg
predmeta“.

– Predmet je, naime, vaš u najvećoj mogućoj meri! – rekao je sudija Le Poatven.
Više nije nosio naočare, sigurno su bile na popravci. Umesto njih, igrao se duguljastim
nalivperom, prilično velikim za njegove sitne šake, i gledao u Lujzu nabranih očiju.
– Vi…
Osećalo se da je razočaran. Onako iscrpljena, pometena, sedeći u bolničkom krevetu,
devojka mu je izgledala zavodljiva – ta njena strana male uličarke mnogo mu se dopadala
– ali tu, u njegovoj kancelariji, izgledala mu je obična, beznačajna, dronjava. Kao neka
udata žena. Sudija odloži nalivpero i zabode nos u fasciklu.
– Za narušavanje javnog morala… – poče Lujza čvrstim glasom koji i nju iznenadi.
– Pffif, da je barem o tome reč…
Po njegovom umornom, razočaranom tonu Lujza shvati da će odustati čak i od tog dela.
– U tom slučaju, imate li pravo da me ponovo saslušate?

35
 Da je upotrebila bilo koju drugu reč, sudija bi odgovorio. Ali pomenula je „pravo“, što će
reći pravosuđe, a to je bila njegova oblast, eksplodirao je. Mladi zapisničar mora da se
navikao na to. Samo je prekrstio ruke gledajući kroz prozor.
– Kako to, imam li „Pravo“? – zaurlao je Le Poatven. – Nalazite se pred licem Pravde,
gospođice (osećalo se da stavlja veliko slovo na početak svih reči). I morate da Joj
odgovorite!
Lujza je ostala mirna.
– Ne shvatam šta radim ovde…
– Stvar je u tome da ne postojite samo vi na ovom svetu!
Lujza nije shvatala na koga sudija cilja.
– E da… – dodao je.
Ono što je izgledalo kao loša vest za Lujzu bilo je dobra vest za njega.
Dao je znak mladom zapisničaru koji, uzdahnuvši, izađe iz kancelarije i vrati se nekoliko
sekundi kasnije u pratnji neke žene od šezdesetak godina, elegantne u crnom kompletu,
sa tužnim pogledom i licem. Nije bilo drugog rešenja, sela je pored Lujze, koja oseti njen
parfem, šik i diskretan, nešto što ona sebi nikada nije poklonila.
– Gospođo Tirjon, žao mi je što moram da vam nametnem…
Pokazao je na Lujzu, koja snažno pocrvene.
Udovica Tirjon gledala je pravo pred sebe.
– Svakako, slučaj je zatvoren što se tiče… preminuća vašeg supruga.
Ćutao je dovoljno dugo da podvuče u isti mah i posledice te konstatacije i tajanstvenost
tog novog poziva. Lujza se odmah zabrinu. Kakva opasnost je sad mogla da joj preti… ako
više nema slučaja?
– Ima nešto drugo! – izgovorio je sudija kao da joj čita misli. – Odustalo se od optužbi za
prostituciju i narušavanje javnog morala, ali ostaje…
U tom načinu da pravi napetost, tako retkom u ozbiljnom pravosuđu, bilo je nečega
grotesknog, opscenog, ali i užasno pretećeg. Mirisalo je na diskreciono pravosuđe.
– Iznuda! Ako „gospođica“ nije „prodavala“ svoje čari, čemu je onda bila namenjena ona
suma novca? Ucena, nema zbora!
Lujza je ostala otvorenih usta. Čime je ona mogla da ucenjuje doktora Tirjona, to je bilo
apsurdno.
– Zahvaljujući vašoj tužbi, gospođo, moći ćemo da sprovedemo istragu i dokažemo da
je bilo iznude. Otimačina!
Okrenuo se prema Lujzi.
– A za vas to znači tri godine zatvora i globu od sto hiljada franaka!
Lupio je nalivperom po stolu da bi označio kraj svoje demonstracije.
Lujza je bila skrhana. Tek je izmakla jednoj optužbi, a već joj je pretila druga… Tri
godine zatvora! Samo što nije zajecala kada je više osetila nego videla pokret gospođe
Tirjon.
Odmahivala je glavom.
– Molim vas da razmislite, gospođo. Pretrpeli ste veliku štetu. Gubitak supruga sa
izvrsnom reputacijom, koji nije bio od onih što „odlaze kod devojaka“. Dao je novac
„gospođici“, pa za to je postojao neki razlog, dođavola!
Lujza je osetila kako se gospođa Tirjon ukrutila. Videla je da otvara tašnu, uzima
maramicu, briše oči. To očito nije bilo prvi put da sudija Le Poatven podstiče doktorovu
ženu da podnese tužbu i, ako su mu napori do tada bili jalovi, nije odustao od namere da
je ubedi.
– Ta ekstravagantna suma je uzeta od novca za kuću! Možemo da otkrijemo razlog za
to i kaznimo krivca!

36
 Nasmejao se nervozno, teatralno. Lujza požele da se umeša, ali ledila se od prisustva
te udovice koja je diskretno istresala nos.
– Ništa nam ne govori da gospođica nije izvukla još više novca od gospodina vašeg
muža! Koliko li je ovo stvorenje iznudilo vašem pokojnom mužu? Vama!
Lice mu zasija pred snagom tog argumenta.
– Taj novac bi bio vaš, gospođo! To je nasledstvo vaše kćerke Anrijete! Bez vaše tužbe
nema istrage, a bez istrage nema istine! Ako podnesete tužbu, moći ćemo sve to da
isteramo na čistac.
Lujza se spremala da se umeša, nije želela da se misli kako je iskoristila taj novac…
Nije ga čak ni uzela, koverat je ostao na komodi… Gušila se od argumenata, ali ju je
prekinuo sudija.
Gospođa Tirjon je odmahivala glavom.
– Zaboga! – zaurlao je sudija. – Zapisničaru!
Nestrpljivo je mahao ručicom, ništa nije išlo dovoljno brzo, a naročito mladi zapisničar
koji duboko uzdahnu, uze sa police nešto što se nije videlo, vrati se i krenu prema
sudijinom radnom stolu.
– A ovo, gospođo Tirjon, ipak nije da nije ništa!
Pokazivao je kuhinjski nož koji je Lujza bila ponela sa sobom – mora da su joj ga
pronašli u odeći. Gledan tako, sa malom bež etiketom na kojoj je posle imena Belmon bio
ispisan broj predmeta, taj obični kuhinjski pribor izgledao je opasno. Veoma lako ste ga
mogli zamisliti u ruci kakvog ubice.
– Ima li „devojka“ koja se šeta sa ovime u džepu bezazlene namere, pitam ja vas!
Ali nije se znalo kome sudija postavlja pitanje. To nemesto na koje su ga okolnosti
prinudile dovodilo ga je u stanje ludačkog gneva. Želeo je da je kazni, jao kako mu je ta
devojka išla na živce!
– Podnesite tužbu, gospođo!
Dograbio je nož, da čovek pomisli kako će izbosti nekoga, tu mladu bolesnicu koju je
morao da pusti u nedostatku tužbe ili tu suprugu koja mu je uskraćivala sredstva da kazni
onu prvu.
Ali ne i ne, gospođa Tirjon vrtela je glavom zdesna nalevo, nije htela, želela je bez
sumnje da završi s tim, jednom zasvagda. Naglo je izašla iz prostorije, tako brzo da mladi
zapisničar nije imao vremena ni da trepne. A ni sudija. Bio je preneražen.
Za Lujzu, slučaj je bio zatvoren drugi put.
I ona je ustala, uputila se prema vratima sa strahom da će joj neki glas narediti da
sedne, ali ne desi se ništa. Sa olakšanjem je izašla iz Palate pravde. Ovog puta je bilo
gotovo, ali prisustvo one udovice ju je pogodilo, zbog toga je osećala pritisak u grudima.
Kada je prolazila ispod arkada, iznenadila se što vidi gospođu Tirjon pored jednog stuba
u razgovoru sa nekom ženom, manje elegantnom od nje, kćerkom bez sumnje, imale su
neku neodređenu porodičnu crtu. Kada je prošla pored njih, obe su je ispratile pogledom.
Lujza je morala da se napregne da ne ubrza korak. Prešla je preko dvorišta gledajući u
zemlju, bilo ju je stid.

***

Dan ili dva vrtela se po kući, a potom je napisala direktoru škole da će početi da radi u
ponedeljak.
Nakon toga otišla je na groblje, kao i uvek kada se osećala dokonom.

37
 Otišla je do porodične grobnice, napunila vazu vodom i stavila u nju buket koji je donela.
Emajlirane fotografije njenog oca i njene majke bile su pričvršćene za mermer jedna pored
druge. Činilo se da ne pripadaju istoj generaciji, istom svetu. To je bez sumnje imalo veze
sa činjenicom da joj je otac poginuo 1916. i da ga je majka nadživela dvadeset tri godine.
Lujza se uopšte nije sećala oca, bio je tek stara fotografija, dok joj sve u vezi s majkom
bilo blisko. Majka ju je volela koliko je mogla, ali depresija ju je satrla, napravila je od nje
utvaru.
Lujza je jedan deo detinjstva provela brinući se o ne baš živoj majci, ali majci sa kojom
se osećala bliskom. Zato što su ličile jedna na drugu. Lujza nikada nije znala je li to dobro
ili nije. Na okamenjenoj slici koju je imala pred očima bilo je to isto lice kao njeno, ista usta
i, više od svega, iste oči retke bistrine.
Prvi put od Žanine smrti poželela je da razgovara sa njom, požalila što nije to umela da
radi dok je još bilo vremena.
Sada je njeno žalovanje završeno i zbog toga je bila tužna: žal što više ne može da
razgovara sa ženom koju je volela, ali koju, u osnovi, više nije oplakivala.

38
 7

Raul Landrad je, prisvajanjem Gabrijelove, konačno raspolagao teritorijom po meri svojih
ambicija. Kada je, prvog dana, seo za volan kamiona koji je bio veza sa trgovinama
Tionvila i magacinima intendantske službe, iz čitave njegove ličnosti izbijalo je
samopouzdanje čoveka koji dobija odgovornost za koju se osećao stvorenim.
U zadnjem delu su Ambresak i Šabrije, kao psi čuvari, ravnodušno gledali put.
– Kako se ono beše zove piljar? – upitao je Raul.
Na to pitanje se u Gabrijelovoj glavi odmah upali lampica za uzbunu.
– Flutar, Žan-Mišel.
Raul je skeptično odmahnuo glavom. Upravo je počeo rat za uticaj. Unapred izgubljen.
Kada bi Gabrijel izašao iz prodavnica i nadgledao utovar, video bi da Raul iza kulisa
razgovara sa trgovcima. Nakon toga bi nestao na sat vremena, ponekad i više, kao da je
običan posetilac zaokupljen vlastitim poslovima. Rano tog popodneva morali su da čekaju
sat vremena pored kamiona.
– Sigurno je u bordelu – rekao je Šabrije filozofski.
– Ili šibicari u nekoj uličici – dodao je Ambresak. – Samo da osvoji cigarete, ne bi trebalo
da potraje.
Raul se konačno pojavio gurajući ručna kolica natovarena jutanim džakovima i
prekrivenim sanducima. Gabrijel ga podseti na red sa onoliko autoriteta za koliko je bio
kadar.
– Idemo, šefe, idemo! – odgovorio je Raul šaljivo.
Krenuli su. Bilo je pet sati, bio im je prvi dan i nikada do tada kamion nije stigao u
Majenberg tako kasno.
Sutradan, na ulazu u Tionvil, Raul je krenuo pravo kod novog snabdevača. Gabrijel je
ćutao. To prećutno pristajanje, priznanje nemoći, odmah je zapečatilo Raulovu trgovačku
revnost. Manje od nedelju dana kasnije, pobacao je mreže u svim pravcima.
Kamion je obično odlazio gotovo prazan i vraćao se pun. Već druge nedelje napustio je
Majenberg napola natovaren kartonskim kutijama, sanducima, vrećama. Gabrijel se popeo
na platformu i podigao ciradu. Raul ga je odmah zaustavio.
– To su lične stvari…
U glasu mu je treperila suzdržana pretnja, koju je želeo da umiri nečim nalik na osmeh,
tanke usne su mu iscrtale neku vrstu akcenta na pola puta između izazova i provokacije.
– Činimo usluge drugarima, razumeš – rekao je brižljivo pokrivajući sanduke.
Potom se uspravio, stao sučelice Gabrijelu.
– Ako ti je draže, možemo im reći da mogu da idu u peršun i da nećemo ni prstom
mrdnuti za njih, kako god hoćeš.
Već su bili na glasu kao grupa povlašćenih koja može da se šepuri po gradu po ceo
bogovetni dan dok ostali trunu u utrobi Majenberga, kad ne moraju da nalivaju beton po
kiši, pa se moglo lako zaključiti kako bi reagovali. Gabrijel siđe i zauze suvozačko mesto.
Nekoliko kilometara nakon polaska kamion je verovatno upao u rupu, čuo se zvuk
slomljenog stakla, niko se ne pomeri, a nekoliko trenutaka kasnije miris ruma ispuni
kabinu.

39
 – Ovde ćemo stati – rekao je Raul – samo da kupimo neke sitnice jednom drugu.
Gabrijel nije imao vremena ni da se pobuni, a Šabrije je već dodavao sanduke
Ambresaku koji je stajao na trotoaru ispred pivnice Sport, u koju je upao Raul. Mora da je
uzeo alkohol i kafu iz zaliha intendantske službe i sada ih je preprodavao kafedžijama…
– Eto – rekao je Raul zauzimajući mesto sa volanom. – Nije bogzna šta, ali dobro…
Pružio je tri izgužvane novčanice.
– Ovo neće moći da potraje, Landrad… – izustio je Gabrijel.
Bio je sav beo od gneva.
– Je li? A šta ćeš uraditi? Objasniti generalštabu šta tolerišeš već nedelju dana? U isto
vreme ćeš im reći koliko zarađuješ, to će im se dopasti.
– Nikad nisam ništa zaradio!
– Ma jesi, zaradio si, svi smo videli, jelda, momci?
Ambresak i Šabrije ozbiljno klimnuše glavama. Raul zgrabi Gabrijela za rame.
– Hajde, stari moj, uzmi pare! Za tri meseca završava ti se zamena. U tom trenutku sve
će boleti uvo…
Gabrijel odgurnu Raulovu ruku, a ovaj odmah dodade:
– Radi kako hoćeš. Hajde, momci, idemo, imamo posla.

Treće sedmice Raul je uveo novu trgovinu – prodavao je vojno rublje. Iznošene su vreće
pune gaća, šinjela, pokrivača pa čak i cipela, koje je Raul preprodavao seljacima iz okoline
– veoma široka klijentela.
Stariji vodnik Landrad bio je stvarno darovit. Kretanje dobara i namirnica što su izlazile
iz utvrđenja obavljalo se tako brzo i diskretno, tako pritajeno da se Gabrijel ponekad pitao
da li halucinira. Na ulazu se nelegalna roba mešala sa službenom, niko ništa nije video.
Petak je bio dan za veliko snabdevanje, kretali su sa četiri vozila kako bi doneli teške i
kabaste proizvode, suvo povrće, konzerve, bačve vina, kafu itd. Na povratku u utvrđenje
sve to se tovarilo u vagone vozića koji je špartao hodnicima u pravcu magacina
intendantske službe i kuhinja. Najednom nestade svetla, tunel utonu u mrak. Vojnici
počeše da viču, kakav je to haos! Trebalo je pozvati električnu centralu, neki tehničar sa
lampom na čelu dođe gunđajući, stiže, stiže, svetlo se upali. Gabrijel je imao tek toliko
vremena da vidi kako se, na zidu, silovito zatvaraju vrata jednog skladišta. Iz prethodnog
vagona nestala je polovina robe. Raula i njegove pomoćnike videli su tek sat kasnije,
izgledali su zadovoljni svojim danom.
Sledećeg utorka Raul zgrabi Gabrijela i odvuče ga u stranu.
– Je l` bi ti prijalo malo opuštanja?
Poče da kopa po džepu i izvuče papirić sa neobičnim pečatom, na kojem su bili ispisani
samo jedan broj i nekoliko slova.
– Ako hoćeš, ostavićemo te tamo, napraviti krug, svratiti po tebe u povratku i gotova
stvar…
Landrad je upravo izmislio „ulaznice za bordel“. Dve takve ustanove nalazile su se u
blizini – jedna na trideset kilometara od utvrđenja, a druga na šezdeset. U oba slučaja
trebalo je ići vozom. Same kratkotrajne dozvole osiguravale su rentabilnost te železničke
linije. Raulov izraz bio je ohrabrujući. I dalje je držao ulaznice u ispruženoj ruci.
– Ne, hvala! – odsečno mu odvrati Gabrijel.
Raul vrati ulaznice u džep. Šta li se dogovorio sa gazdama? Koju tarifu je ispregovarao i
za snabdevanje čime? Gabrijel nije želeo da zna ništa o tome, ali video je kako počinju da
kruže te ulaznice koje su se osvajale na šibicarenju i uskoro su se za njih mogle dobiti sve
vrste robe. Nekoliko dana kasnije bile su paralelna moneta na crnoj berzi u Majenbergu,
kojom je upravljao stariji vodnik Landrad.
Stvar je poprimala zabrinjavajuće razmere.

40
 Za tri sedmice je „Landradov sistem“ počeo da funkcioniše punom parom. U Gabrijelu,
koji je bio savladan brzinom njegovog uspostavljanja i razmerama prostora koji je pokrivao,
a Raulovom ucenom sprečen da nešto učini, proradio je profesorski refleks: beležio je šta
se događa. Pošto nije znao tačne količine koje su kružile ili imena Landradovih kontakata,
on bi, po povratku u svoju sobu, u sveščicu upisivao robu čije mu je poreklo ili odredište
izgledalo sumnjivo, te dane i sate. Pretvarao se da ne vidi kako Landrad po strani
razgovara sa nekom mesaricom, piljarem, vinogradarem, nego je to beležio. Po povratku u
Majenberg kamion je donosio kartone cigareta, pakete duvana, kutije cigara kojih nije bilo
ni na jednom spisku, a Gabrijel je beležio da su tu.
Dani su prolazili. Za olakšanjem što se oslobodio teskobne atmosfere Majenberga
usledila je želja da se tamo vrati, da konačno izađe iz gadne afere koja je poprimala
zabrinjavajuće razmere i pre ili kasnije vodila svoje organizatore pred vojni sud. U
međuvremenu je krivotvorio brojeve, varao na količinama, prikrivao neprijatne detalje.
Ali uskoro se odigrao jedan događaj, a potom još jedan i Gabrijel je, pre nego što je
shvatio šta mu se dešava, ubačen u veliki vrtlog svog vremena, pa će mu se život
promeniti tako da više nikada ne bude isti.

Kao što se ponekad složene operacije razreše u deliću sekunde, tako se biznis starijeg
vodnika Landrada urušio odjednom, za samo jedan dan.
Sve je počelo jednim zlosrećnim gestom.
Na platformi kamiona Gabrijel je između dva prazna sanduka otkrio četiri kanistera lož-
ulja.
– Nije to ništa – rekao je Landrad. – Za nas to ne menja ništa, ali postavi se na mesto
onih jadnih zemljoradnika koji više ne mogu skoro ništa da rade zbog restrikcija!
To gorivo je poticalo iz onih četiri stotine kubnih metara lož-ulja uskladištenih u
Majenbergu i namenjenih funkcionisanju ventilacije i filtera koje je Gabrijel tako često išao
da proverava.
Za njega, krasti lož-ulje nije značilo dodatni mali profit nego učestvovati u gušenju
utvrđenja u slučaju napada borbenim gasom. To je bio čin izdaje.
Od samog pogleda na te kanistere gušio se kao da mu nedostaje vazduha.
Okrenuo se, bled kao krpa.
– Više neću da čujem za tvoj sitni šverc, Landrad, gotovo je s tim!
Sišao je s kamiona.
– Hej! – uzviknuo je Raul trčeći za njim.
Njegova dva pomoćnika prišla su žurnim korakom i preprečila mu put.
– Gotovo je, čuješ li me!
Gabrijel je sada urlao, ljudi su se osvrtali tu i tamo. Pokazao je kartonsku sveščicu u
koju je beležio šta se dešava.
– Sve imam ovde! Tvoje mahinacije, datume, sate, sad ideš da položiš račun
komandantu!
Raul, kao čovek brzih refleksa, odmeri ozbiljnost situacije, shvati posledice. Gabrijel je
prvi put uhvatio odsjaj panike u njegovom pogledu. Landrad krajičkom oka opazi da im se
približavaju vojnici. Udarcem pesnice u stomak presamiti Gabrijela, a potom ga uhvati
ispod pazuha kako bi ga odneo daleko od pogleda. Gabrijel je svoju sveščicu stiskao uz
grudi. Dok ga je Ambresak držao za podlaktice, Raul je pokušao da mu je istrgne, ali
Gabrijel ju je stezao kao sumanut. Trojica ljudi ubrzaše korak. Otvoriše vrata prostorije koju
je jedva osvetljavala nekakva plafonjera, a Gabrijel dobi prvu salvu udaraca pesnicom u
rebra.
– Daj mi to, ludače! – rekao je Raul stežući usne.

41
 Gabrijel se prevrte i, ležeći na stomaku, uloži veliki napor da se odupre. Raulovi
saučesnici uzalud su pokušavali da ga podignu. Ambresak, koji je retko radio stvari
napola, šutnu ga u međunožje vrhom bakandže. Gabrijel odmah povrati, bol mu je kidao
utrobu.
– Prestani! – uzviknu Landrad zadržavajući Ambresaka koji je želeo da ponovi udarac.
Potom se nagnu nad Gabrijela.
– Hajde, daj mi tu sveščicu i ustani, biće sve u redu…
Ali Gabrijel se svio kao puž oko svoje beležnice i štitio ju je kao da mu život od toga
zavisi.
Najednom zaurlaše sirene.
Borbena galama.
Neko otvori vrata skladišta, desetine vojnika trčale su hodnicima.
Raul uhvati redova koji se saplitao o vlastitu opremu.
– Kakav je ovo metež?
Mladi vojnik je bio hipnotisan prizorom – Gabrijel puzi po podu u pravcu izlaza.
Raul mu prodrma rame, ponovi pitanje.
– Rat je – najzad odgovori zapanjeni momak.
Gabrijel podiže glavu.
– Švabe… Osvojile su Belgiju…!

42
 8

Kada se Lujza u ponedeljak pojavila u školi, kolege su je rasejano pozdravile, ali ne kao
nekoga ko je bio bolestan, niko je nije pitao šta ima novo kod nje. Istina je da su svi bili
zabrinuti. Nastavnici koji nisu bili mobilisani 1939. tada su pozvani. Ili su već bili otišli. U
svakom slučaju, nastavnički korpus se sav rasuo, a deca izbeglica pristigla su u velikom
broju, nedostajalo je klupa, stolica, nedostajalo je svega. Osim uvreda. Ponavljajući ono
što su čuli kod kuće, mnogi mali Francuzi nazivali su male Belgijance „Švabama sa
severa“, rugali su se akcentu Luksemburžana, ali i dece iz Pikardije, Lila, rat je kapilarno
osvojio školska dvorišta.
Naslovi u dnevnim novinama govorili su o iznenadnoj ofanzivi koju su Nemci započeli
dva dana pre toga. „Nemačka kreće u borbu na život i smrt protiv nas“, izjavio je,
uostalom, general Gamlen. Bila je to ratnička, dakle umirujuća izjava. Iako se sve odvijalo
kako je bilo predviđeno, ta brutalna ofanziva ipak je zatekla Francuze, u atmosferi se
osećala iznenađenost. Oni koji su držali da će rat ostati diplomatski trudili su se da budu
nevidljivi. Novine su tvrdile da generalštab drži stvari pod kontrolom. „Holandija i Belgija
pružaju žestok otpor hordama Rajha“, glasio je naslov u jednim novinama; „Nemci
zaustavljeni pred belgijskim linijama!“, objavljivale su druge. Nema razloga za brigu. Koliko
jutros, štampa je uveravala da su u Belgiji francusko-britanske snage „paralisale“
napredovanje neprijatelja, da su brutalni napad agresora „zaustavile moćne mase“
savezničkih vojski, da je dolazak francuskih trupa čak „ulio novu energiju“.
Sve je to bilo bajno i krasno, ali ljudi su se ipak pitali odgovara li to stvarnosti. Od
prošlog septembra na sve strane se ponavljalo da će odlučujuće oružje tog rata biti
informacija. Opravdana je bila bojazan da su novine krenule u opsežnu kampanju sa ciljem
da kod Francuza održe pobednički moral. Pa i kada je reč o oborenim avionima. To je bila
tema razgovora pod nadstrešnicama, dok su se dečaci igrali rata u školskom dvorištu.
– Deset na dan, kad vam kažem! – naglašavala je gospođa Geno.
– Na radiju su pomenuli tridesetak – odgovorio je neko.
– A ovo, šta ovo znači? – upitao je gospodin Laforg pokazujući svoj primerak
Entranzižana, koji je govorio o pedeset.
Niko nije znao odgovor.
– Num nos adsentiri huic qui postremus locutus est decet? — upitao je direktor sa
iskusnim osmejkom, ali niko ga nije razumeo.
Razdvojili su se kad su shvatili da je Lujza tu, ali taj pokret je više izgledao kao pokušaj
da se udalje od nje nego kao namera da joj naprave mesta.
– Meni tu ništa nije jasno – rekla je gospođa Geno. – Kako god bilo, rat je muška
stvar…
Na to joj glas postade još izopačeniji nego obično, a iskošeni pogled najavljivao je da se
sprema da izusti jednu od onih niskosti koje su činile osnovu njenog karaktera.
– A muške stvari tiču se samo nekih žena…
Dvoje ili troje kolega okrenuše se prema Lujzi. Zvono odjeknu, svako ode prema svom
razredu.

43
 Budući da je u kantini atmosfera bila teška kao i na odmoru, Lujza je pred kraj dana
odlučila da ispita direktora, primerak neodredivih godina iz Ministarstva za javno
obrazovanje, mislili su da je pred penzijom još pre osam godina, kada se Lujza zaposlila u
toj školi. Nekada je predavao književnost i latinski, a jezik mu je bio osebujan, sav u
perifrazama i nikada nije pogađao metu tako da ga je često bilo teško razumeti. Bio je
niskog rasta i tokom razgovora se grčevito podizao na vrhove prstiju, imali ste utisak da
razgovarate sa federom.
– Gospođice Belmon – odgovorio je Lujzi – vidite da sam veoma zbunjen. Nikad nisam
običavao da slušam ogovaranja, znate to…
Lujzina pažnja odmah se probudila. Bilo je vreme glasina, a jedna od njih ticala se nje.
Videvši da mlada žena stiska ruke, direktor podiže glas:
– I ne tiče me se, verujte mi, kako neko šeta ulicom!
– Šta se dešava? – upitala je Lujza.
Jednostavnost pitanja zateče direktora. Bela bradica zadrhturi mu istovremeno sa
donjom usnom. Plašio se žena. Nakon dugačkog i mučnog udaha, otvorio je fioku svog
radnog stola i spustio pred Lujzu tekst iz Pari soara, tekst po čijem se stanju moglo
odgonetnuti da je prošao kroz popriličan broj ruku:

Tragično samoubistvu u hotelu u XVI arondismanu

Nastavnica, povremena prostitutka,
pronađena naga na mestu drame.

U tekstu, nesumnjivo napisanom u večeri događaja, bilo je mnogo nepreciznosti.

Nijedno ime nije odštampano, Lujza bi mogla da se pretvara kako ne zna o čemu je reč, ali
ophrvala ju je zbunjenost, ruke su joj drhtale.
– Novine razgaljuju narod glupostima, gospođice Belmon, nije da to ne znate. Sic transit
gloria mundi.
Lujza mu se zagleda u oči. Osetila je kako slabi. Izgledao je kao mrzovoljni školarac dok
se vraćao svojoj fioci. Pružio joj je nastavak, drugi tekst, konsekventniji:

Samoubistvo u XVI arondismanu: misterija razrešena

Dr Tirjon je oduzeo sebi život u prisustvu
nastavnice za čije je čari platio.

– Ako hoćete moj savet, rekao bih: Ne istam rem floccci feceris…

***

Sutradan se Lujza vratila u školu izmučena kao učenica. Koleginica koja predaje muzičko
naginjala je glavu u želji da stavi do znanja kako gleda na drugu stranu. Gospođa Geno se
tiho izrugivala u hodniku. Lujza je izopštena, čak se ni direktorčić nije više usuđivao da je

44
gleda. Kada bi je videle na hodniku, kolege bi se zagledale u svoje cipele. I tu su, kao i kod
sudije, mislili da je kurva.
Te večeri se sama ošišala još kraće nego obično i sutradan otišla u školu našminkana,
što joj se nikada do tada nije dogodilo. Na odmoru je pripalila cigaretu.
I naravno, na osudu žena, muškarci su odgovorili interesovanjem. Lujzi je tada palo na
pamet da dopusti svim mužjacima iz škole da je zaskoče. Dok je pušila u dvorištu
prekrštenih ruku, izbrojala ih je, tuce, ništa nemoguće. Zagledala se u jednog od čuvara
zamišljajući kako je uzima otpozadi na katedri u njenoj učionici. Ne znamo je li shvatio, ali
je porumeneo i oborio pogled.
Direktorčić je, uviđajući kakvo razorno dejstvo na grupu odraslih ljudi imaju dve linije
ruža za usne i jedan potez maskarom, izustio kroz uzdah:
– Quam humanum est! Quam trititiam!
Za Lujzu je glumljenje kurve bilo kratkotrajno zadovoljstvo. Pre svega se osećala
samom, tuđom, posramljenom, bacila je paklu cigareta.
Razvoj vojne situacije odvratio je pažnju od nje.
Neodređena i uporna sumnja ophrvala je školu, kao i ostatak stanovništva Pariza. Upad
neprijatelja u Belgiju jeste potvrdio intuiciju vojnih dužnosnika, ali se njegov prelazak preko
Ardena malo protivio predviđanjima. Novine su na razne načine komentarisale tu novu
nemačku ofanzivu, odajući opštu nesigurnost. Entranzižan je uzalud stavio naslov
„Nemački napad obuzdan“, Le Peti Parizjen je tvrdio da se Nemci „približavaju Mezi
između Namira i Mezjera“. Kome verovati?
Kućepazitelj, čovek žutog tena i sumnjičavog duha, upita zapovedničkim tonom:
– Pa je l’ oni prelaze preko Belgije ili preko Ardena? Moramo da znamo!
Naredni dani nisu doneli razjašnjenja kojima su se ljudi nadali. Na jednom mestu bi
pročitali: „Ni u jednoj tački neprijatelj nije načeo naše glavne odbrambene linije“, a na
drugom: „Napadač neprestano napreduje“. Između nesigurnosti o odvijanju rata i teške
atmosfere što su je izazvala otkrića o Lujzi (čemu je seksualna dimenzija dodavala bajni
miris perverznosti, nemira i zabrane), život u školi postajao je sve teži.
Lujza se pitala: šta ona radi tamo? Više niko nije želeo da je tu vidi, a ona više nije
želela tu da bude. Zar nije vreme da promeni život? Ali kako? Gospodin Žil nije imao
sredstava da plaća konobaricu sa punim radnim vremenom, a ona nije znala da radi ništa
drugo osim da uči decu da čitaju i da služi teleće glave u ravigot sosu. Bila je u istoj
situaciji kao i svi: nadala se čudu.
U petak uveče, kada je, iscrpljena, spustila tašnu na kuhinjski sto, uputila se prema
prozoru i pogledala u izlog bistroa La petit boem. Sad bi joj poseta gospodina Žila bila od
koristi. Na delić sekunde Lujza je zamislila gromoglasne komentare o nesposobnosti
kojima je sigurno napajao svoju klijentelu povodom situacije sa Nemačkom, osmehnula se
i primetila da je sela da večera ne skinuvši kaput. Nešto stvarno nije bilo u redu u njenom
životu. Onaj hitac iz revolvera doktora Tirjona, čiji joj je smisao izmicao, nije prestajao da
pravi štetu.

45
 9

– Mmmda…
Državni sekretar bio je čovek od šezdesetak godina. Zbog bucmastog lica i napućenih
usana odavao je utisak da će briznuti u plač. Posledica umora, bez sumnje, i velikih
odgovornosti. Upravljati Ministarstvom informisanja, to jest cenzure, sa pet stotina agenata
koji su većinom bili normalijanci4, nastavnici, profesori, oficiri, diplomatsko osoblje, nije to
mala stvar. Bilo je dovoljno ući u hotel Kontinental, taj mravinjak, da se shvati kako njegovi
podočnjaci nisu posledica neke večerinke koja se odužila ili pak supruginog džangrizanja.
– Gospodina Kedesa – rekao je zamišljeno – sreo sam jednom ili dvaput… Predivan
čovek!
Nasuprot njemu, mladić koji je pristojno položio ruke na kolena složio se sa
poštovanjem. Iza velikih okruglih naočara imao je neobično neodređen pogled rasejanih
ljudi, onaj oklevajući i grozničavi izraz koji je sekretar često viđao kod intelektualaca što ih
je izjedao rad u nekoj veoma naprednoj disciplini. Orijentalni jezici. Sekretar je u ruci držao
pismo iz Francuske škole sa Dalekog istoka, potpisano sa Žorž Kedes, koji mu je toplo
preporučivao svog studenta zbog njegove ozbiljnosti, istrajnosti, smisla za odgovornost.
– Govorite vijetnamski, kmerski…
Dezire je ozbiljno potvrdio.
– Služim se – dodao je – i tajlandskim i džarai jezikom.
– U redu, u redu…
Ali sekretar je bio razočaran. Umorno je spustio pismo na radni sto. Videlo se da taj
državni službenik grca pod teretom sudbine.
– Moj problem, mladiću, nije Orijent, tamo smo pokriveni. Jedan profesor orijentalnih
jezika odveo je sa sobom trojicu svojih učenika. U tom sektoru, nažalost za vas, nemamo
mesta.
Dezire je živo trepnuo. Razumeo je.
– Ne – produžio je sekretar – moj problem, vidite, to je Turska. Imali smo samo jednog
specijalistu za turski jezik i uzelo nam ga je Ministarstvo industrije i trgovine.
Dezireovo lice sinu.
– Možda bih mogao da budem od koristi…
Sekretar razrogači oči.
– Moj otac – odmereno objasni mladić – bio je sekretar poslanstva, čitavo detinjstvo
proveo sam u Izmiru.
– Vi… vi govorite turski?
Dezire priguši lažno skromni smešak dok je odgovarao:
– Ne bih prevodio Mehmeda Efendi Pelivana, naravno, ali ako treba češljati štampu iz
Istanbula i Ankare, iskreno…
– Čudesno!
Sekretar bi imao mnogo muke da pronađe neki trag turskog pesnika koga je Dezire
upravo izmislio, ali bio je toliko zadovoljan što mu je proviđenje poslalo tog mladića da ni
na trenutak nije pomislio na to.

46
 Dezire je, pod vođstvom vratara, išao putem nalik na lavirint kroz raskošne hodnike tog
velikog hotela u Ulici Skrib, čijih je četiristo soba bilo utočište ekipa zaduženih za baratanje
informacijom.
– Niste primljeni u vojsku zbog…? – usudi se sekretar ustajući da ga isprati.
Dezire bolno pokaza na svoje naočare.
U toj rekviriranoj palati mogli ste se sresti sa neumornom i šarenom gomilom muškaraca
u odelima, vojnika u uniformama, poslom opterećenih studenata, sekretarica koje nose
fascikle, svetskih žena, bilo je teško shvatiti ko tu šta radi. Parlamentarci su vikali, novinari
su tražili nekog od odgovornih, pravnici su upadali jedni drugima u reč, razvodnici su
krstarili velikim hotelom zveckajući pozlaćenim lancima, profesori su pravili teorije, viđen je
i neki pozorišni glumac kako stojeći u predvorju zahteva odgovor na pitanje koje niko nije
čuo i nestaje kao što se pojavio. Koncentracija onih sa preporukama i sinova iz dobrih
kuća bila je spektakularna, jer svi su želeli da postanu deo tog ratnog i republikanskog
karavan-saraja kojim je nedavno upravljao, ako se tako može reći, slavni dramaturg čije
reči gotovo niko nije razumeo, zamenjen istoričarem koji je došao iz Narodne biblioteke i
stavljen pod nadležnost nekadašnjeg borca protiv cenzure koji je unapređen u ministra
informisanja, sve to je izgledalo kao mondeni rusvaj i imalo je ogromnu privlačnu moć za
intelektualce, žene, zabušante, studente. I pustolove. Dezire se tu odmah oseti kao kod
kuće.
– Sa turskom štampom imaćete pune ruke posla – zaključio je sekretar spuštajući ruku
na mladićevo rame. – Na tom polju sve kasni…
– Daću sve od sebe da to nadoknadim, gospodine sekretaru.
Razvodnik ga ostavi na pragu prostorije čija je skučenost izražavala
neveliko interesovanje što ga je vlada pokazivala za Tursku. Sto koji je u njoj zauzimao
središnje mesto bio je prekriven novinama i časopisima kojima Dezire ne bi umeo da
izgovori ni nazive, što u njegovim očima nije imalo nikakvog značaja.
Nakon što ih je otvorio, izgužvao, proizvoljno isekao i nagomilao, otišao je u arhivu,
uzeo nekoliko francuskih dnevnih novina iz poslednjih nedelja i sastavio spisak opštih
informacija o Francuskoj i Saveznicima koje su kao poticale iz turske štampe.
Siguran da nikome neće pasti na pamet da uporedi njegov rad sa beleškama ili
saopštenjima ambasade u vezi sa kutkom na planeti za koji nikoga nije bilo briga, nakon
što je upecao nekoliko natuknica iz francusko-turskog rečnika iz 1896. godine, krenuo je
da piše entuzijastičan zaključak, u kojem je objašnjavao da je turska neutralnost predmet
unutrašnje borbe u Istanbulu između pokreta Merkez sol, koji je predvodio novi vođa po
imenu Nuri Vehfik, i prozapadne grupacije Limli sag. Nije bilo lako shvatiti šta stvarno žele
protagonisti te unutrašnje bitke koju je Dezire izmislio od početka do kraja, ali beleška je
umirujuće zaključivala: „Predvorje Orijenta kao i Zapada, Turska bi mogla da izazove
zabrinutost kad bi se umešala u evropski sukob. Ali kao što pokazuje pažljivo čitanje
turske štampe, Francuska tamo i dalje ima snažan uticaj, a dve frakcije, iako su
suprotstavljene, potpuno su opčinjene našom zemljom, koja će u otadžbini Muhija i
Gilsenija i Mustafe Kemala umeti da nađe iskrenog, sigurnog i pouzdanog saveznika.“

– Odlično.
Sekretar je bio zadovoljan. Imao je vremena da pročita samo zaključak, a on ga je
umirio.
Turske novine su neredovno stizale u Pariz, Dezire je dane provodio po hodnicima.
Ljudi su se navikli da između ogromnih stubova od ružičastog mermera, na stepenicama i
na peristilu vide tog visokog, stidljivog i usredsređenog mladića koji nervozno trepće dok
vas pozdravlja. I taj njegov šeprtljasti izgled… Muškarci su mu se pomalo podsmevali, a
žene su se razneženo osmehivale.

47
 – Stižete u pravi čas!
Sekretar je sve više ličio na šefa kuhinje izbezumljenog zbog iznenadnog priliva gostiju.
Cenzura se primenjivala na sve: radio, film, reklame, pozorište, fotografiju, izdavaštvo,
pesme, doktorske teze, izveštaje o poslovanju anonimnih društava, bilo je toliko posla, više
nije znao gde mu je glava.
– Potreban mi je neko na telefonu, pođite sa mnom.
Služba telefonske cenzure nalazila se u jednom od apartmana na poslednjem spratu,
gde su, sedeći za nizom telefonskih aparata, saradnici nadzirali i prekidali razgovore
vojnika u kasarnama sa porodicama, novinara sa redakcijama i, uopšteno uzev, sve
razgovore u kojima bi se mogle preneti informacije zanimljive u zemlji i izvan nje, što će
reći bezmalo sve, više se nije znalo dokle se sa tim stiglo, valjalo je kontrolisati,
cenzurisati, niko zapravo nije znao šta da radi, zadatak je bio neizmeran.
Dezireu su dali fasciklu debelu kao ruka, a u njoj spisak svih tema čiji je nadzor služba
imala da obezbedi. Od kretanja generala Gamlena do dnevne vremenske prognoze, od
informacija o cenama prehrambenih proizvoda do pacifističkih govora, od zahteva za
povećanje plata do jelovnika u vojsci, sve što je moglo biti korisno neprijatelju i uticati na
moral Francuza moralo se strogo cenzurisati.
Kada se prvi put uštekao, naleteo je na razgovor redova iz Vitri-le-Fransoa sa
verenicom.
– Dobro si, dušo? – počela je.
– Ccc, ccc, ccc – prekinuo ju je Dezire. – Ne sme se pominjati ništa u vezi sa moralom
trupa.
Osetilo se da je to dekoncentrisalo devojku. Oklevala je, a potom:
– Je li bar lepo vreme?
– Ccc, ccc, ccc – rekao je Dezire. – Ništa o meteorološkim uslovima.
Usledila je duga tišina.
– Draga…
Vojnik je čekao da ga prekinu. Ništa se ne desi, pa on krenu:
– Pričaj mi o berbi grožđa…
– Ccc, ccc, ccc. Francusko vino je strateški podatak.
Mladi vojnik se razbesne, stvarno nije bilo načina da se razgovara. Odlučio je da tu
prekine.
– U redu, slušaj, zlato…
– Ccc, ccc, ccc. Ne pominjati ništa što ima veze sa Francuskom bankom.
Ćutanje.
Devojka se najzad usudi: .
– Pa eto, sad te ostavljam…
– Ccc, ccc, ccc, bez defetizma!
Dezire je bio u odličnoj formi.

***

Dva dana je davao sve od sebe i zažalio je zbog povratka kolege kojeg je zamenjivao ali,
pošto mu je služba u vezi sa Turskom oduzimala veoma malo vremena, bio je srećan što
ga je sekretar odmah poslao na cenzuru pošte, gde se upustio u inovacije koje su mu
donele jednodušno divljenje kolega.
Otvarao je pisma vojnika roditeljima i, s obzirom na to da se prvenstveno valjalo obrušiti
na srce sintakse, ukinuo je sve glagole. Primaoci su tada dobijali pisma tipa: „Mi čvrsto, ti .

48
sa posla na posao a da zapravo šta tu. Drugovi često, svi
Služba je svakog jutra dobijala nova uputstva, koja je Dezire odmah primenjivao
revnosno i precizno. Ako je trebalo da cenzuriše svaku informaciju u vezi sa, na primer,
puškomitraljezom MAS 38, Dezire bi, osim glagola, zacrneo sva slova „M“, „A“ i „S“. To je
davalo nešto poput: „ i čvr to, ti po l n po o d z pr vo št tu.
Drugovi če to, vi .“
To je procenjeno kao veoma efikasno. Koristeći sve veće sekretarovo poverenje, Dezire
je zatim boravio na cenzurisanju štampe. Svakog jutra je ulazio u impozantnu dvoranu za
proslave u Kontinentalu ukrašenu prekrasnim korintskim stubovima i oslikanom tavanicom
na kojoj su anđelčići oblih guza teško leteli, i seo bi za veliki sto na kojem su bile poređane
prelomljene strane koje će vratiti novinama nakon uklanjanja prokazanih elemenata. Bilo je
tu četrdesetak saradnika nadahnutih lepim patriotskim duhom koji su, ojačani za dnevne
zabrane (koje su se nadovezivale na one od prethodnih dana, registar sada nije bio daleko
od hiljadu strana), bili zaduženi za ogroman zadatak zacrnjivanja.
Dok je konobarica iz restorana Se Danijel delila mlako pivo i vlažne sendviče, rasprave
o dnevnim uputstvima su se zahuktavale, nakon čega se svako, pun protivrečnosti i
približnosti, na svoj način bacao na operaciju čišćenja. Neretko su ta uputstva proizvodila
apsurdnosti. Javnost se na to navikla i niko se ne bi ni namrštio čitajući, na primer, da ta i
ta namirnica, „koja je prošlog meseca vredela… franaka, danas vredi…!“
Dezire je brzo stekao lepu reputaciju na području naoružanja. Divili su se njegovoj logici
po kojoj se cenzura mora shvatiti u svom „ekstenzivnom značenju“.
– Indukcija, dedukcija: neprijatelj je oštrouman! – propovedao je nervozno trepćući.
Čudesno je dokazivao, onim skromnim tonom što je njegovim tumačenjima davao auru
očiglednosti da je, zbog argumentativnog lanca koji povezuje „oružje“ sa „uništenjem“, a
potom sa „štetom“, „žrtvom“, „nevinošću“ i dakle sa „detinjstvom“, svako upućivanje na
porodičnu ćeliju sadržalo neki prikriveni strateški element i stoga se moralo izbaciti. Reči
„otac“, „majka“, „stric“, „tetka“, „brat“, „sestra“, „rođak“ itd. bile su neumoljivo progonjene.
Pozorišna reklama za Čehovljev komad postala je „Tri…“, naslov Turgenjevljevog romana,
i…“, čak su videli jedan „… naš koji si na nebesima“ i jednu „Ra… ovu Fedru“. Zahvaljujući
Dezireu cenzura se podigla u rang lepih umetnosti, a Anastazija je bila na putu da postane
osma muza.

49
 10

– Negde kod Sedana, po onome što su mi rekli – odgovorio je neodređeno neki vojnik na
pitanje koje Gabrijel nije čuo.
Nesigurnost oko odredišta nije bila neobična ako pogledate kako su se smenjivali talasi
naređenja i protiv naređenja. Iako je trebalo da se krene pešice, čekali su više od sata, pa
su onda upućeni prema železničkoj stanici, a nakon toga su se, po naređenju
generalštaba, vratili u Majenberg, ali, tek što su stigli tamo, vraćeni su na stanicu gde su
se konačno uspuzali u stočne vagone. Ta nemačka ofanziva u Belgiji bila je predviđena, ali
prisustvo neprijatelja u Ardenima zateklo je sve, komanda je bila na mukama kada je
trebalo odlučiti o odgovoru.
Ni Šabrije ni Ambresak nisu bili na putovanju. Poslati su negde drugde. Odmah
zaboravivši one što su mu bili odani pomoćnici, stariji vodnik Landrad nije time bio
pogođen ni na trenutak. U jednom uglu vagona šibicario je sa drugovima koje još nije
očerupao, neki su se vraćali, uvek i svuda ima nepopravljivih. Zaradio je više od četrdeset
franaka, on je od svega umeo da napravi profit. Tako je bilo gde god je prolazio, istog
trenutka bio je svačiji drugar. Ponekad bi se okrenuo prema Gabrijelu sa lepim osmehom,
kao da je, a on je to možda i mislio, sve što su doživeli sada bilo precrtano.
Stvari su potpuno drugačije stajale za Gabrijela, koji je osećao užasne bolove u
međunožju, tamo gde mu je Ambresak zadao udarac cokulom ne štedeći snagu. Imao je
utisak da su mu se genitalije udvostručile od polaska, od toga je imao mučninu.
U trupi je vladalo osećanje olakšanja.
– Daćemo mi po nosu tim budalama! – povikao je neki mladi vojnik, pun entuzijazma.
Nakon beskonačnog čekanja tog neobičnog rata koji je isisavao energiju, žurilo im se
prema raspletu. Začula se Marseljeza, nakon nje, pošto su pauze trajale sve duže,
kafanske pesme.
Oko osam sati uveče počeli su da pevaju golicave pesme.
Valjalo je izaći iz voza, bili su u Sedanu.
Kasarna je vrvela od sveta. Morali su da se naguraju u trpezarije pretvorene u sobe.
Smeštanje je obavljeno uz veliku buku, svađali su se oko ćebadi, ali kao drugovi, taj
komad vojske ličio je na veliko telo ukočeno od meseci i meseci neaktivnosti, srećno što
može da protegne udove.
Sat kasnije već su se čuli uzvici radosti, Landrad je pelješio pridošlice uz glasno
odobravanje prisutnih.
Čim je stigao, Gabrijel je pohitao u klozet da proceni štetu. Međunožje mu je bilo veoma
osetljivo, natečeno i bolno, ali mu se genitalije nisu nadule onoliko koliko se pribojavao.
Kada se vratio, Landrad mu je namignuo i prasnuo u smeh stavljajući ruku na usta, kao da
nije bio odgovoran za snažan udarac u njegova jaja, nego mu je za vreme odmora zakačio
neku prvoaprilsku šalu za leđa.
Gabrijel je pogledao u desetine muškaraca nagomilanih na tom mestu. Taj veliki skup
predivno je ilustrovao princip šarenila, pravilo što ga je francuska vojska smatrala veoma
modernim i koje se sastojalo u razgrađivanju jedinica, a potom u njihovom rekonstruisanju
shodno nekoj višoj logici koja je svima izmicala. Tu je bilo vojnika iz četiri čete što su

50
poticale iz tri bataljona, a oni pak iz tri različita puka. Niko nije poznavao nikog ili gotovo
nikog, jedina glava koja vam je bila poznata pripadala je podoficiru koji je po činu bio tik
iznad vas. Oficiri su bili zbunjeni, nadali su se da komanda zna šta radi.
Onima koji su imali sreće da pokupe limene porcije poslužili su toplu supu, ali bistru kao
izvorska voda. Ostali su žvakali hleb i naprosto jedni drugima dodavali kobasice čije
poreklo niko nije znao.
Krupan momak od dvadesetak godina hodao je između redova pitajući:
– Da neko nema pertle?
Raul Landrad je bio najbrži i pružio mu je par crnih pertli.
– Evo. Tri franka.
Krupni mladić otvori usta kao riba. Gabrijel prekopa svoju opremu.
– Evo, uzmi ove – rekao je.
Po njegovom gestu shvatili su da su te besplatne. Raul Landrad vrati svoje pertle u
vreću sa fatalističkim izrazom, kako god hoćeš.
Momak se sa olakšanjem sruči pored Gabrijela.
– Spasao si mi život…
Gabrijel je gledao u Landradov profil, u njegov ptičji nos, u njegove tanke usne, on je
već bio prešao na nešto drugo. Prodavao je paklice cigareta drugovima koji ih nisu imali.
Kada se Raul okrenuo prema njemu sa neodređenim osmehom na usnama, Gabrijelu je
bilo teško da zamisli kako je taj čovek kadar, ako ga okolnosti na to navedu, da nekome
naredi da ga snažno šutne cokulom u muda.
– Među poslednjima sam stigao u magacin sa odećom – produži mladi vojnik
otkopčavajući bluzu. – Bilo je samo prevelikih ili premalih cipela. Radije sam odabrao
velike, naravno, ali zbog toga su mi potrebne pertle, a nije bilo ni njih.
Svi se nasmejaše anegdoti. Za njom usledi još jedna. Bilo je tušta i tma takvih priča.
Neki ogroman tip ustade i izazva sveopšti smeh: nije pronašao svoju veličinu, i dalje je bio
u civilnim pantalonama. Daleko od toga da su izazivale neprijatnost, te nezgode iz
kasarnskog života ni u čemu nisu kaljale pobednički moral koji je preovladavao. Neki oficir
je prošao tuda, a družina ga je odmah dohvatila.
– I, kapetane, hoćemo li im najzad dati po nosu?
– O – reče ovaj sa trunkom žaljenja – pre svega ćemo statirati. Ovde neće biti napada
još neko vreme. A šta bismo kad bi ga bilo! Švabe koje uspeju da pređu Ardene sigurno
neće doći u malim jedinicama.
– Ma dočekaćemo mi njih! – uzviknu neko.
Još neki povikaše, kao da je energija trupe srazmerna skromnosti njenog doprinosa.
Kapetan se osmehnu i izađe iz sobe.

***

Istog tog oficira Gabrijel će potražiti sutradan ujutru oko sedam sati. Njegova radio-stanica
primila je poruke koje su protivrečile spokojnoj sigurnosti od juče. Značajni pokreti
nemačkih trupa zapaženi su severoistočno od Sedana.
Uzbuna se pope do komandanta, a potom do generala, koji s visoka odbaci informaciju:
– Optička varka. Ardeni su šuma, shvatate? Ubacite u nju tri motorizovane jedinice i
odmah ćete imati utisak da je reč o čitavom vojnom korpusu.
Prešao je nekoliko koraka do karte na zidu, na kojoj su šarene pribadače oblikovale
veliki kroasan duž granice sa Belgijom. Patio je što je tu, što se skrštenih ruku igra

51
sporednu ulogu dok je tamo pravi rat u jeku. To je bio gadan udarac za njegovu herojsku
dušu.
– Hajde – izustio je nakon dugačkog nostalgičnog uzdaha – poslaćemo tamo malo
pojačanje.
Taj ustupak ga je koštao. Da je mogao, vratio bi se kući.
I tako je četa od dvesta ljudi određena da u slučaju potrebe priskoči u pomoć 55.
pešadijskoj diviziji zaduženoj da nadzire pristup Mezi, trideset kilometara odatle.
Za to odredište nije bilo voza. Gabrijelova jedinica, četrdesetak pešadinaca, morala je
da korača putem, pod zapovedništvom jednog pedesetogodišnjeg rezervnog kapetana po
imenu Žiberg, u civilu apotekara iz Satorua, oficira koji se mogao pohvaliti briljantnom
službom tokom prethodnog rata.
Sredinom prepodneva sunce je počelo jako da prži, topeći onaj lepi entuzijazam od
prethodnog dana. Čak je i Landrad, koga je Gabijel nadzirao krajičkom oka, bio na
mukama. Kod njega je umor bio predvorje gneva. Njegovo zategnuto lice nije obećavalo
ništa dobro.
Visoki tip koji se juče podsmevao svojim civilnim pantalonama više se nije osmehivao, a
vojnik sa pertlama žalio je za premalim cipelama dok je osećao plikove koje su mu pravile
one prevelike. U normalnim okolnostima bilo ih je osmorica u njegovoj jedinici, ali četvorica
su poslata negde drugde kao pojačanje.
– Kuda to? – upitao je Gabrijel.
– Nisam dobro razumeo. Mislim da je na sever…
Kako su napredovali, u daljini su videli kako nebo povremeno para narandžasta
svetlost, razaznavali su kako se izvija dim, ali je nemoguće reći na kolikoj udaljenosti –
deset kilometara? Dvadeset? Više? Ni sam kapetan nije imao pojma.
Gabijelu je ekspedicija delovala zabrinjavajuće. Ta oklevanja i te nesigurnosti nisu mu
govorili ništa vredno, sve će to eksplodirati. Rat ispred, Landrad iza, to mu nije slutilo na
dobro.
Sada su noge bile teške. Dvadeset kilometara hoda pod punom opremom, i skoro još
toliko treba preći, sa prevelikim rancem, sa čuturom glupavo pričvršćenom za pojas da vas
udara po butinama pri svakom koraku… Gabrijelu su se u ramena usekli remenovi od
previše krute kože koje nije uspeo da namesti kako treba, mehanizmi su bili blokirani, ništa
nije klizilo. Telo mu je bilo izmrcvareno od umora. I puška mu je bila teška. Sapleo se i
umalo pao, Landrad ga je zadržao. Nisu razmenili ni reč od odlaska iz Majenberga.
– Daj mi to – rekao je stariji vodnik vukući remenje njegovog ranca.
Gabrijel je hteo da pruži otpor, ali nije imao vremena, hteo je da zahvali, ali Raul je već
bio tri koraka ispred, zabacio je Gabrijelov ranac na svoj i činilo se da ga je već zaboravio.
Avioni su prošli na velikoj visini. Francuski? Nemački? Bilo je teško reći.
– Francuski – rekao je kapetan, držeći dlan iznad očiju kao Indijanac.
To je bilo utešno. Utešna je bila i reka belgijskih i luksemburških izbeglica, većinom u
kolima, srećnih što se susreću sa trupama koje idu u susret neprijatelju. Dvosmisleniji su,
nasuprot tome, bili Francuzi iz tog kraja, čija su ohrabrenja nepromenljivo stizala u vidu
slogana iz prethodnog rata („Sredićemo ih!“, uz stisnutu pesnicu). Dvadeset godina kasnije
ta sličnost je izazivala nelagodu.
Momci su počinjali da gunđaju, napraviše pauzu, niko nije ništa ubacio u stomak od
jutros, prešli su dvadeset tri kilometra, bilo je vreme da spuste opremu i da stave nešto u
kljun.
Deleći hleb i loše vino, pričali su priče iz kasarne, ratne priče. U najzabavnijoj,
protagonisti su bili izvesni general Buke koji je, kako se čini, objasnio da je najučinkovitiji
instrument za zaustavljanje nemačkog oklopnog vozila… krevetski čaršav. Potrebna su
bila četvorica, po jedan za svaki ugao, kao da će raširiti stolnjak, i onda treba da se širokim

52
i dobro koordinisanim pokretom bace na tenk kako bi mu pokrili kupolu. Tako oslepljena,
nemoćna, posada nije više imala drugog rešenja nego da se preda. Momci su se smejali s
nelagodom. Gabrijel nije znao kako da shvati tu anegdotu, ozbiljno ili ne; u oba slučaja
ostavljala je mučan utisak. To je rekao general? – pitali su ljudi u neverici, ali niko nije
slušao odgovor zato što je valjalo ustati, nastaviti hodanje, hajde, momci, smenjivali su se
podoficiri, poslednji napor i kupaćemo se u Mezi, ha-ha-ha.
– Hvala – rekao je Gabrijel uzimajući svoj ranac od Raula.
Sa pristojnim osmehom, Landrad stavi ruku na slepoočnicu.
– Na usluzi, štabni naredniče!

Drugi deo puta ličio je na prvi, sa tom razlikom što su izbeglice koje su sada sretali bile
manje pričljive od prethodnih, možda zašto što su išle pešice, sa decom u naručju. Shvatili
su da beže od nemačkih trupa, ali niko nije mogao da isporuči neku upotrebljivu stratešku
informaciju. Sklanjali su se na sigurno dolazeći u susret Francuzima, to je sve što se
moglo razumeti.
Po drugi put tog dana prošli su pored betonske zgrade izolovane u toj šumi.
– Boga mu poljubim…
Gabrijel poskoči. Landrad mu je prišao.
– E pa stvarno je lep cvet francuske odbrane!
Utvrđene kuće i bunkeri koje su otkrivali nisu bili dovršeni i odavali su utisak pustoši.
Izgleda da nisu pripadali istom projektu kao i Majenberg u kojem su oni živeli. Ostavljeni
bez opreme, prekriveni bršljanom, već su ličili na ruševine koje samo što nisu postali.
Landrad pljunu na zemlju, a potom, pokazujući glavom na Gabrijelovo međunožje, šeretski
reče:
– Srediće se to do povratka kući, ništa ne brini.
Gabrijel bi voleo da mu odgovori, ali nedostajalo mu je snage i energije.
Najzad su stupili u kontakt sa trupama ulogorenim duž reke. I time su svi bili razočarani,
kako vojnici iz Gabrijelove čete, tako i oni iz 55. divizije. Prvi zato što su stigli iscrpljeni time
što su pešice prešli četrdeset kilometara i što su se osećali rđavo dočekani, a drugi zato
što su očekivali mnogo značajnije pojačanje.
– Štamislite da uradim sa vaših dvesta ljudi! – vikao je neki potpukovnik. – Treba mi tri
puta više!
Avioni više nisu prolazili, niko nije jasno video razlog da se traži znatnija pomoć.
Topovske kanonade čule su se iz prilično velike daljine, nije stigla nijedna nova informacija,
ako se izuzme „prisustvo neprijateljskih trupa u velikom broju“ sa druge strane Meze, za
šta se znalo da treba misliti: optička varka.
– Ja moram da pokrijem dvadeset kilometara obale! – svejedno se drao onaj oficir. – Da
ojačam dvanaest potpornih tačaka! Ovo nije linija fronta, ovo je sir, svuda ima rupa.
To je bilo alarmantno samo ako bi Nemci došli u veoma velikom broju i veoma dobro
opremljeni, što nije izgledalo moguće pošto su uglavnom napadali preko Belgije.
– A šta vi onda čujete, šta je to? Mjaukanje mačke?
Svi su pažljivije oslušnuli. Da, zaista, na severoistoku se čula artiljerijska paljba.
Kapetan-apotekar upita:
– Šta kažu izviđački avioni?
– Nema tih aviona! Eto. Nema ih!
Kapetan, iscrpljen celodnevnim hodanjem, samo zatvori oči, dobro bi mu došao trenutak
odmora, ali to nije dolazilo u obzir, njegov nadređeni je već pozvao sve oficire i razmotao
svoju veliku kartu.
– Poslaćemo momke da vide šta Švabe petljaju sa druge strane Meze. Potrebni su mi
ljudi da pokriju njihovo povlačenje. Tako da ćete vi postaviti svoju jedinicu ovde. A vi tu. Vi

53
tu…
Njegov krupni kažiprst pratio je krivudavu liniju Meze. Kapetanu Žibergu je pokazao
jednu pritoku Meze, Tregjer, koja je iscrtavala neku vrstu obrnutog slova U, kao zvono.
– A vi ovde. Na izvršenje.
Jedinica je utovarila oružje, sanduke sa municijom i kantinu u prikolicu kamiona, zakačili
su za njega top od 37mm, koji je, ljuljajući se, krenuo šljunkovitom šumskom stazom.
Svi su osetili da je upravo okrenut novi list.
Baterija je sada bila svedena na dvadesetak ljudi koji su morali da uđu u šumu, dok se
dan bližio kraju, što je stvaralo atmosferu nesigurnosti. Nebo su, na severu, prekrili veliki
oblaci. Reka izbeglica naglo je presušila, možda su išli preko nekog drugog mesta, dalje
na reci. Niko to nije rekao otvoreno, ali – ili su neprijatelja očekivali sa te strane i nije se
baš jasno videlo kako će, čak i uz pomoć artiljerije, tako slabo naoružana jedinica biti
kadra da ga zaustavi; ili nije bilo razloga za strah i nisu baš jasno shvatali šta rade tu…
Gabrijel se nađe u visini kapetana Žiberga koji je promrmljao: „Samo fali da padne
kiša…“. Što se desilo nekoliko minuta kasnije, u trenutku kad su došli do kamiona.
Most na Tregjeru bio je jedna od onih malih betonskih građevina iz prethodnog veka,
izlizanog i bukoličkog šarma, dovoljno širok za teretno vozilo, ali su kola mogla preko njega
da prolaze samo naizmenično.
Kapetan naredi da se od pljuska koji je postajao sve jači zaštiti naoružanje, top od
37mm, puškomitraljezi (odlični, ganc novi FM 24/29). Bili su prinuđeni da gacaju po blatu
kako bi izvukli platna namenjena zaštiti logora, prvih šest određenih vojnika otišli su
gunđajući da stražare sa obe strane mosta.
Raul Andrad se dobro snašao, kao što je često bio slučaj. Izdejstvovao je da ga postave
na mesto nadzornika oružja. Koristeći čin starijeg vodnika, seo je u kabinu kamiona i
osmehujući se gledao kako se kiša sliva niz vetrobran, a drugovi trče po pljusku.
Kapetan Žiberg je otišao da ispita Gabrijela, koji je svoju radio-stanicu postavio malo
dalje, pod ciradom.
– Recite mi, naredniče, imate li ipak kontakt sa artiljerijom? Artiljerci su se nalazili na
nekoliko kilometara odatle. U slučaju napada od njih bi tražili da zaspu drugu obalu reke
kako bi držali neprijatelja na odstojanju.
– Dobro znate, kapetane – odgovorio je Gabrijel – da nemamo pravo da sa artiljerijom
komuniciramo preko radio-stanice…
Kapetan je trljao bradu, zbunjen. Generalštab je zazirao od bežičnog prenošenja poruka
koje su tako mogle biti lako presretnute. Komande za otvaranje vatre morale su se izricati
isključivo lansiranjem raketa. No, kapetan se upravo tu susretao sa jedim problemčićem:
– Opremili su nas sasvim novim samohodnim raketnim bacačima, ali niko u jedinici ne
zna njima da se služi. A nema uputstva za upotrebu.
U daljini, krošnje drveća su se ponovo bojile u crvenkasto od hitaca čije je odjeke
zaglušavala kiša.
– To bez sumnje francuske trupe zadevaju Švabe – rekao je kapetan. Gabrijel se, ne
znajući zašto, setio devize generala Gamlena:
„Hrabrost, energija, poverenje.“
– Bez sumnje… – odgovorio je. – Ne može biti ništa drugo…

54
 11

Iako je ogroman salon u Kontinentalu već bio krcat, i dalje su pristizali ratni muškarci i
žene. Svako bi već na pragu dohvatio čašu šampanjca rasejanom kretnjom koja je odavala
decenije iskustva, a potom bi, prepoznavši neku siluetu blizu saksija sa zelenim biljkama,
uzviknuvši neko svima poznato ime, prešao preko dvorane štiteći čašu kao za vreme jakog
vetra.
I zaista, vetar koji je duvao četrdeset osam sati, mešavina zabrinutosti i olakšanja,
poverenja i vrtoglavice, uzbuđivao je gomilu u najvećoj mogućoj meri. Najzad je to bilo to.
Rat. Pravi. Svima se žurilo da o njemu saznaju više. Svi su hrlili u Kontinental, samo srce
Ministarstva informacija. Diplomate su tražene, vojnici osvajani na juriš, novinari opsedani,
novosti su kružile od grupe do grupe, RAF je bombardovao Rajnu, Belgijanci su se
predivno pokazali, neki general je razočarano izustio gnječeći cigaretu: „Rat je već
završen.“ Ta tvrdnja je ostavila snažan utisak, proširila se, idući od ovog akademika do
onog profesora univerziteta, od ove radodajke do onog bankara, i stigla je do Dezirea, čiju
reakciju je ispitivalo tuce pohlepnih pogleda. Već dva dana, koliko je imao zaduženje da
naglas čita zvanična saopštenja za štampu, smatralo se da nema bolje obaveštenog
čoveka.
– Svakako – rekao je on odmereni tonom – Francuska i Saveznici drže situaciju pod
kontrolom, ali opet, govoriti o „završenom ratu“ znači možda malo preuranjeno svršiti
posao.
Radodajka prasnu u smeh, to je bilo njeno područje, ostali se samo osmehnuše i
sačekaše nastavak. Ali nisu dobili ono što su očekivali zato što ih je neki čovek prekinuo
probijajući se kroz masu:
– Bravo, stari moj! I… kakva sigurnost!
Dezire je oborio kratkovidi pogled u znak skromnosti, jer je shvatao da se prisutni dele
na dva tabora – obožavaoce i zavidljivce. Budući da se zbog velikog broja žena među
prvima dodatno zgušnjavao tabor ljubomornih, neočekivana podrška tog visokog državnog
službenika (bio je nešto u Ministarstvu za kolonije) bila je posebno dobrodošla. Gotovo
vertikalni Dezireov uspon u Kontinentalu podjarivao je vatru komentara, pitanja. „Znamo li
odakle je taj dečko? “, pitali su se, ali informacija o Dezireu potpadala je pod ista pravila
kao i informacija o ratu, ljudi su mislili ono što žele da misle i za sada je taj jednostavni
momak, mešavina stidljivosti, šarma i pouzdanosti, bio ljubimac Kontinentala. Odgovarao
je zameniku državnog sekretara za informisanje štampe, nervoznom i grozničavom
čoveku, naelektrisanom kao baterija.
„O tim ljudima možemo misliti šta god hoćemo“, rekao je Dezireu tokom njihovog prvog
susreta, „ali ovom Leonu Blumu koji je osnovao Ministarstvo propagande kažem: kapa
dole. Ne bih rekao ’kakav čovek!’, Jevrejin je, ali ipak, kakva divna ideja!“
Tokom njihovog prvog susreta, zamenik državnog sekretara koračao je tamo-amo po
kancelariji, sa rukama na leđima.
– Sada vas pitam, mladiću, šta je naša misija?
– Da informišemo…
Bio je zatečen, to je odgovor na koji odavno nije pomislio.

55
 – Da, ako hoćete… Ali zašto da informišemo?
Dezire je lupao glavu, gledao oko sebe, a potom najednom:
– Da utešimo!
– Eto! – vrisnuo je zamenik državnog sekretara. – Francuska vojska je zadužena da
ratuje, u redu. Ali ničemu ne služi ređanje topova u bateriju ako ljudi koji njima upravljaju
nemaju pobednički mentalitet. A u tom cilju oni moraju da osete da ih podržavamo,
potrebno im je naše poverenje! Cela Francuska mora da veruje u tu pobedu, shvatate li!
Da veruje! Cela Francuska!
Stao je pred Dezirea, koji je za glavu viši od njega.
– Radi toga smo ovde. U vreme rata, tačna informacija je manje važna od utešne
informacije. Ona prava nije naša tema. Mi imamo uzvišeniju, ambiciozniju misiju. Mi smo
zaduženi za moral Francuza.
– Razumem – rekao je Dezire.
Zamenik državnog sekretara ga je posmatrao. Mnogo su mu govorili
o tom oštroumnom momku sa debelim staklima na naočarima. Pričali su da je
nepretenciozan – to je bilo očigledno, ali briljantan – to je bilo moguće.
– I, mladiću, kako vidite svoj posao u ovoj službi?
– A, E, I, O, U – odgovorio je Dezire.
Zamenik državnog sekretara, koji je znao abecedu, samo ga upitno pogleda. Dezire
nastavi:
– Analizirati, Evidentirati, Influensirati, Osmotriti, Upotrebiti. Hronološkim redom:
Osmatram, Evidentiram, Analiziram i Upotrebljavam kako bih Influensirao. Na moral
Francuza. Da bude na najvišem nivou.
Zamenik sekretara odmah je shvatio da su mu poverili krem de la krem.
Od 10. maja, kada su Nemci krenuli u veliku ofanzivu na Belgiju i kada je trebalo
kontrolisati informacije za štampu, nametnulo se ime Dezirea Migoa.
Svakog jutra i svake večeri novinari i reporteri dolazili su po najnovije vesti sa fronta.
Dezire je ozbiljnim tonom čitao ono što je valjalo zapamtiti iz tog poludnevnog perioda i
odgovaralo je onome što se najviše želelo, to jest: „Francuske trupe pružaju energičan
otpor zavojevaču“ i „Neprijateljske snage ne ostvaruju značajan napredak“. Tim izrazima
koje je Dezire mirno deklamovao dodavana su pojašnjenja („nedaleko od kanala Alber i od
Meze“, „u oblasti Sar i zapadno od Vogeza“), čija je svrha bila da pojačaju verodostojnost,
a da se ne razotkriju detalji kojima bi neprijatelj mogao da se posluži. Jer je taj posao bio
težak upravo zbog toga: valjalo je umiriti, informisati, ali ostati neodređen, zato što su
Švabe slušale, špijunirale bez predaha, nadzirale, vrebale.
Ne recite ništa, ponavljale su vlasti. Svuda su izlepljeni plakati koji podsećaju da sve što
se kaže može biti od koristi Nemcima, prava ili lažna vest mogla se pokazati kao
presudnija od baterije tenkova, pravo Ministarstvo rata bilo je Ministarstvo informisanja, a
Dezire je bio njegov glasnik.
Ministarstvo je pozvalo ceo Pariz. Bio je rat, bilo je vreme za svetkovinu.
Dezirea su cele večeri vukli za rukav, tražeći pojašnjenje, zahtevajući poverljivu
informaciju. Novinar iz Matena odveo ga je u stranu:
– Recite mi, dragi Dezire, zna li se nešto više o tim padobrancima?
Bilo je javno poznato da su Nemci svuda pomalo po savezničkim
teritorijama rasporedili naoružane i obučene agente zadužene da se utope u
stanovništvo i kad dođe trenutak, pruže odlučujuću podršku trupama zavojevača. Ti
elementi, označeni rečima „peta kolona“, mogli su da budu Nemci, ali i Belgijanci,
Holanđani simpatizeri III rajha, pa čak i Francuzi koje su, očigledno, regrutovali među
glavnim izdajnicima, to jest komunistima. Otkako su otkrivena trojica nemačkih

56
padobranaca prerušenih u časne sestre, ljudi su viđali špijune svuda. Dezire je diskretno
pogledao prema svom desnom ramenu pa je prošaputao:
– Dvanaest prerušenih patuljaka…
– Ne…!
– Kad vam kažem. Dvanaest patuljaka, sve nemački vojnici. Ubačeni krajem prošlog
meseca. Izdavali se za mlade koji kampuju u Vensenskoj šumi. Uhvatili smo ih na vreme.
Novinar je bio zaprepašćen.
– Naoružani?
– Hemijski proizvodi. Veoma opasni. Spremali su se da zagade mrežu pijaće vode u
Parizu. Ciljali su školske kantine. A posle, bog će ga znati šta…
– I… mogu li?
– Antrfile, ništa više. U ovom trenutku ih saslušavaju, razumete… Ali čim budu
propevali, informacija je samo vaša.
Na drugom kraju sale zamenik sekretara je sa posve očinskom nežnošću posmatrao
svog mladog novajliju koji je jedrio između grupa i odgovarao na pitanja odmereno i
pametno. Dezire je dozvolio jednom reporteru da zabeleži ono što je rekao o moralu
nemačke soldateske:
– Hitler je konačno odlučio da napadne zato što je tamo pretila glad, nije imao drugo
rešenje. Francuska vojska bi, uostalom, mogla da pokrene veliku informativnu kampanju
pomoću brošura: svaki nemački vojnik koji se preda imaće pravo na dva topla obroka.
Generalštab okleva, naravno, zato što bismo tako mogli imati dva ili tri miliona nemačkih
vojnika na grbači, treba hraniti sve te ljude, možete zamisliti…!
Na nekoliko metara odatle zamenik državnog sekretara se osmehivao, kakvo lepo veče.
– Student na Orijentalnim jezicima, je li? – upitao je iznenada neki visoki državni
službenik pokazujući na Dezirea.
Ta informacija ga je zapanjila, proveo je osamnaest meseci u Hanoju.
– Tako je – rekao je zamenik državnog sekretara. – Ovaj mali fenomen stiže nam iz
Francuske škole na Dalekom istoku. Vlada gomilom azijskih jezika, neverovatno!
– E pa, on će znati sa kim treba razgovarati… Čujte, Dezire…
Dezire se osvrnuo. Nalazio se licem u lice sa Azijatom od pedesetak
godina koji mu se široko osmehivao.
– Predstavljam vam gospodina Tonga, sekretara u službi za lokalnu radnu snagu. Dolazi
nam iz Pnom Pena.
– Angtuk phataeh phob kento siekvan – rekao je Dezire rukujući se s njim. – Kourphenti
chiahkng yourdai.
Pred tom neskladnom gomilom fonema u kojoj je bilo nemoguće uočiti makar i jednu
jedinu reč kmerskog, gospodin Tong je oklevao. Ako se taj mladić dičio time što predivno
govori njegov jezik, nije bilo pristojno razuveravati ga. Samo se osmehnuo u znak
zahvalnosti.
– Salanh ktei sramei – dodao je Dezire udaljavajući se.
– Neverovatan je, zar ne? – rekao je zamenik direktora.
– Da, baš tako…

***

– Nemačka avijacija je nastavila da dejstvuje na francuskoj teritoriji. Sa zanemarljivim

rezultatima…

57
 Dezire je za to obraćanje novinarima odabrao jedan dobro osvetljen apartman na
drugom spratu u koji je moglo da se nagura šezdesetak reportera.
– … a naša avijacija je uzvratila žestokim bombardovanjem nekoliko vojnih ciljeva od
najvećeg značaja. Oboreno je trideset šest neprijateljskih letelica. Grupa naših lovaca
sama je oborila njih jedanaest u istom danu. Ništa značajno između Mozela i Švajcarske.
Sadržaj prvih saopštenja vrteo se oko dve ideje. Nemačka ofanziva je bila predviđena,
čak očekivana, a naša vojska je savršeno kontrolisala situaciju.
– Kretanje naših trupa nastavlja se normalno u središnjem delu Belgije.
Za reportere koji su poslati na lice mesta kako bi svojim redakcijama
poslali informacije (i fotografije) koje pokazuju intenzitet borbi, Dezire je od drugog dana
odabrao ono što je nazvao „kontrolisano dramatizovanje“:
– Nemački napad se razvija veoma silovito, ali naše trupe i Saveznici svuda se junački
bore protiv neprijatelja koji ulaže krajnji napor.
Na kraju tog obraćanja novinarima Dezire je lično stajao kod vrata i svakom učesniku
uručivao tekst izjave koju je pročitao.
„Na taj način opipavam puls Francuske“, objasnio je zameniku državnog sekretara.
„Smirujem zabrinutost, destilišem poverenje, ojačavam ubeđenja. I influensiram.“
Tri dana nakon početka nemačke ofanzive, neki novinar ga je naivno upitao:
– Ako su naša vojska i Saveznici tako efikasni kao što se priča, zašto Švabe i dalje
napreduju?
– Ne napreduju – odvratio je Dezire – kreću se napred, to je mnogo drugačije.
Četvrtog dana bilo je teže objasniti zašto je neprijatelj, čiji je prelazak preko Ardena
smatran nemogućim, ipak došao do obala Meze južno od Namira i obrušio se na zonu
Sedana.
– Nemci su – izjavio je Dezire – pokušali da pređu reku na nekoliko mesta. Naša vojska
je izvela snažne protivnapade. Naša avijacija interveniše veoma efikasno. Nemačka
avijacija samo što nije desetkovana.
Zamenik državnog sekretara smatrao je da je šteta što rat ne prati krivu koju iscrtavaju
saopštenja. Ta ofanziva na Mezu i Sedan, prema onome što su uspevali da saznaju
(generalštab je davao malo konkretnih informacija), stavljao je francusku vojsku u
delikatnu poziciju. Stoga je Dezire predložio da se sa „kontrolisanog dramatizovanja11
pređe na „stratešku suzdržanost“:
– Viši interes vođenja operacija nalaže da se na ovom stadijumu ne iznose precizna
obaveštenja o akcijama koje su u toku.
– Mislite da će se novine zadovoljiti time? – upitao je zamenik državnog sekretara,
zabrinut zbog obrta događaja.
– Neće – odgovorio je Dezire osmehujući se. – Ali ima drugih načina da se oni razvedre.
Reporterima razočaranim zbog manjka sadržaja u vezi sa vojnom situacijom, Dezire je
održao opširno izlaganje o stanju i funkcionisanju savezničkih vojski:
– Svuda se vidi samo odlučnost, hrabrost, poverenje, sigurnost. Naši vojnici rade na
spasavanju otadžbine sa jednodušnim poletom. Francuski generalštab mirno i odlučno
sprovodi odavno razrađen plan. Naša vojska raspolaže i moćnom opremom, i izuzetnom
stručnošću, i besprekornom organizacijom.

58
 12

Tuce ljudi stajalo je na ulazu na most. U prikolici kamiona marke reno koji je blokirao
pristup nalazio se puškomitraljez čiji je zadatak bio da sâm potisne neprijatelja. Bio je to
prilično zabrinjavajući prizor, nešto kao brana od žandarmerije. Nešto dalje, top kalibra
37mm nišanio je u pravcu severa. Na maloj prikolici pedeset metara odatle nalazili su se
drugi puškomitraljez i sanduci sa municijom od kojih su neki bili otvoreni blizu minobacača.
Kapetan Žiberg je neprestano išao tamo-amo između Veze („Ima li nešto novo?“) i
mosta na Tregijeru („Sve je u redu, momci, bez brige…“), sve dok sredinom prepodneva
nije konačno stigla izvidnica zadužena da ode i baci pogled na ono što spremaju Nemci –
dvadesetak lako naoružanih ljudi, dva motora, a sve to pod komandom nekog oficira
vidljivo srećnog što ide u susret neprijatelju. Malo raširenih nogu, sa rukom iza leđa,
pogledom je prešao preko čitavog tog prizora – radio-stanice, kapetana Žiberga, u kojem
je video običnog apotekara rezervistu, topa od 37mm, ekipe postavljene pred mostom… i
uzdahnuo.
– Dodajte mi svoju mapu.
– Ali znate…
– Došlo je do sitne greške, moja odgovara zoni 687, a mi smo u zoni 768.
Gabrijel je video da njegov kapetan okleva. Kao i on, imao je mučan utisak kako mora
sa nekim da deli sredstvo za preživljavanje.
– Za nadziranje ovog mosta mapa nije neophodna – objasnio je kapetan Dirok.
Žiberg se povuče i popusti.
Nekoliko minuta kasnije izvidnica je nestala u šumi.

***

Kiša je stala tokom noći. Na sada vedrom nebu videla se svetlost od artiljerijske paljbe, čiji
se odjek približavao. Kapetan Žiberg je posmatrao krošnje drveća.
– Kad bi samo avijacija mogla da nadleti tu zonu i kaže nam šta se tamo događa.
To je bilo najmučnije – čekati i ne znati šta se čeka.
Tokom prepodneva artiljerijska paljba se pojačala. Odjek ofanzive približavao se iz
minuta u minut. Zabrinutost je postala opipljiva.
Uprkos tome što je nebo plamtelo bezmalo svuda – ispred, iza – i dalje nisu dobijali
nikakvo naređenje; veze su bez sumnje bile prekinute, generalštab nije odgovarao. A onda
je, najzad, iznad njih preletela avijacija, ali nemačka. Na srednjoj visini.
– Izviđački avioni…
Gabrijel se osvrnu. Bio je to Raul Landrad – nagnut unazad zurio je u nebo. Napustio je
svoje udobno mesto u kabini kamiona i prišao mu zabrinutog lica. Nelagodnost ophrva
Gabrijela. Užurbanim korakom pridružio se većini jedinice – ljudi su sada bili ćutljivi.
Razgovori se nisu nastavili.
Kapetan Žiberg mu je došao u susret, trebalo je poslati poruku generalštabu.

59
 – Neprijatelj se priprema – rekao je. – U narednim satima doći će do napada. Treba da
pošalju lovce.
Bio je bez daha od uzbuđenja. Gabrijel požuri. Činilo se, možda pod dejstvom straha,
da je paljba jača, da se približava. Odgovora nije bilo. Kapetan Žiberg je poslao dodatnih
šest vojnika pred most.
Najednom se sve ubrzalo.
Rika motora, česta paljba, uzvici. Ljudi su spustili ramena, stegli kundake svog oružja,
puškomitraljezi su nišanili u most. Umesto neke neprijateljske trupe tada su se pojavila dva
izviđačka motora na koja se okačilo nekoliko izbezumljenih francuskih vojnika. Nisu odmah
razumeli šta govore, toliko su bili zadihani. Na trenutak su se zaustavili ispred kapetana
Žiberga.
– Kidajte, momci, više se ništa ne može uraditi!
– Šta, šta? – promucao je Žiberg. – Kako to ništa?
– Švabe! Stižu tenkovi! – uzviknuo je vojnik dodajući gas. – Kidajte odavde!
Onda se pojavio i ostatak jedinice. Oficir, kapetan Dirok, ranije čio, ostario je deset
godina.
– Raščistite mi sve ovo!
Kao da je želeo nadlanicom da pomete čitavu situaciju. Žiberg je zahtevao da zna
zašto.
– Zašto? – zaurlao je kapetan. – Zašto?
Pružio je ruku prema šumi i drugoj strani mosta.
– Imate hiljadu tenkova koji stižu ovuda, koliko vam vremena treba da to shvatite?
– Hiljadu…
Glas mu se slomio.
– Izdali su nas, stari moj… Oni su…
Nije nalazio reči.
– Treba da brišete odavde, ništa se ne može uraditi. Previše ih je!
Ta dvojica komandanata u tom su trenutku postala oličenje francuske vojske u celini.
Kapetan Dirok je odlučio da treba uništiti francusko oružje da ne bi palo u neprijateljske
ruke, te krenuti prema jugu i pridružiti se većem delu puka.
Ali kapetana Žiberga je uvredio takav stav. Napuštanje položaja svodilo se na
odustajanje od otpora. Ne dolazi u obzir, ni za njega ni za njegove ljude, da tako odu bez
borbe!
Dvojica ljudi nisu se sukobila neposredno.
I jedan i drugi besni, preduzeli su suprotne mere čak se i ne gledajući. Dirok je dao
naređenje za pokret, što se u Žibergovoj glavi svodilo na povlačenje, pa je pozvao sebi
vojnike koji su želeli da se bore. Sve je obuzela groznica pred rupom u komandovanju.
Drugi vojnici iz jedinice, koji su im bili prišli, sa zebnjom su gledali u most, pa u svog
kapetana.
– Bolje bi nam bilo da pođemo za njima, zar ne? – rekao je jedan od njih.
Kapetan Žiberg, na iznenađenje svih prisutnih, potegnu pištolj, kojim niko ne bi pomislio
da ume da se služi.
– Ovde smo da čuvamo ovaj most, momci, i čuvaćemo ga! Prvom koji strugne pucaću u
meso.
Nikada ne bismo saznali šta se stvarno dogodilo da su ljudi odlučili da pobegnu, zato
što je u tom trenutku počelo bombardovanje, i to sa nečuvenom silovitošću. Nemački
avioni izbušili su zemlju ovde i onde, sledeći su potkresali šumu, a sve to uz paklenu larmu
bombi, eksplozija, praskova i zemljotresa. Neki vojnici koji su ležali na zemlji odskočiše
uvis, rasporenih prsa, istrgnutih udova. Uskoro je sve postalo samo plamen, pepeo,
zjapeće rupe oko onih nekoliko Francuza opruženih na stomaku sa zadatkom da brane

60
ulazak u svoju zemlju pomoću dva puškomitraljeza i jednog prastarog topa čije obrise čak
više nisu ni razaznavali kroz dim i plamen.
Izgleda da se francuska artiljerija trgla iz obamrlosti i najednom je zasula granatama
šumu s one strane mosta.
Gabrijelova jedinica obrela se zaglavljena između napredovanja nemačkih trupa koja je
sigurno imala hiljadu tenkova (to je još bila samo mogućnost, pošto ništa nisu videli da
dolazi…) i francuske artiljerije koja je pokušavala da ih drži na odstojanju zasipajući ih
preko reke.
Nije trebalo ništa više da većina vojnika dohvati svoju opremu i pobegne kroz šumu,
pravo pred sebe, ko trčeći, ko vrišteći.
Oni što su ostali gledali su ih kako bežeći vijugaju između drveća koje je pokidala i
zapalila nemačka avijacija. Pogledali su se. Pogledali su u most. Tamo su ležala dva
čoveka. Jedan od puškomitraljeza bio je presečen nadvoje, od njega su ostali samo
komadi ugljenisanog gvožđa.
– Treba podići ovaj most u vazduh pre nego što kidnemo, momci.
Žiberg je izgubio kapicu, retke dlake navrh lobanje podigle su mu se kao od užasa, lice
mu je bilo belo kao kreč.
Bilo ih je desetak – desetak ljudi zaprepašćenih situacijom i praskanjem artiljerijske
paljbe nad sobom. Među njima su i Gabrijel, Raul Landrad i debeli vojnik sa pertlama.
– Znate li šta imamo? – zaurlao je Landrad.
– Pikrinsku kiselinu! – odgovorio je debeli vojnik vičući da bi ga
čuli. – Tamo ispod ima raketa! ,
Četvorica ljudi jurnula su prema puškomitraljezu koji se nalazio podalje od mosta i
približila mu ga. Landrad je potrčao prema kamionu, a odmah za njim Gabrijel i debeli
vojnik. Popeo se, žurno podigao cirade, počeo da traži bacajući preko ivice sve što mu je
palo pod ruku, pa kao kakav trofej podigao fišeke eksploziva, osmehujući se široko u znak
pobede, kao da je upravo celu jedinicu odrao na šibicarenju.
Gabijel je zgrabio fišeke koje je Landrad, jedan po jedan, dodavao preko stranice
kamiona, i složio ih je ispod šasije. Bilo je tu deset kila eksploziva, dovoljno da se most
digne u vazduh.
– U pičku materinu! – uzviknuo je Landrad. – Nema ničega da potpalimo ove jebene
fišeke…
Sedeo je leđima naslonjen na točak kamiona. Debeli vojnik sa pertlama bio se zavukao
pod šasiju i vraćao se puzeći. Gabrijel je među kolenima držao raketu.
– Dobro – rekao je Landrad – nemamo ništa električno, napravićemo spori fitilj. Idi da mi
potražiš nešto čime ću da uvežem sve to, važi?
Već se ponovo uspinjao na prikolicu kamiona. Gabrijel je otrčao prema logoru savijenih
kolena, pogrbljen, i vratio se nekoliko minuta kasnije sa šest kaiševa od šatorskog krila
koje je Landrad upotrebio da uveže fišeke sa pikrinskom kiselinom.
Gabrijel je preko Raulovog ramena pogledao u taj smešni most, u odbleske bombi koje
su uz jezivu lomljavu eksplodirale ispred i iza njih i svuda oko šume uništene na nekoliko
mesta. I u samog Landrada.
Bio je to čovek kog nije razumeo.
Ako je postojao neki vojnik za kog bi se zakleo da će pobeći među prvima, to je bio baš
on, a evo ga tu, svom snagom priteže platneno remenje, kivno zureći u most i mrmljajući
kao za sebe:
– Ovo ćemo tom gadu od mosta tutnuti pod suknju, neće još dugo…
Landrad i Gabrijel ustadoše zajedno noseći glavno punjenje, a debeli vojnik mučeći se,
spotičući se, noseći dva dodatna punjenja, one prevelike cipele nisu mu baš pomagale.

61
Sva trojica su trčala u cikcak do reke, obarajući glavu pod artiljerijskom vatrom koja nije
slabila. Kad su stigli do početka mosta, Landrad je podelio uputstva:
– Ja ću namestiti glavno. A vi postavite ostala, jedno na desnu, drugo na levu stranu,
onda ja stavljam potisnik i bum.
Francuske granate padale su sve bliže obali, znak da se neprijatelj približava.
Videvši da dolazi taj neočekivani trio, vojnici nagurani oko poslednjeg puškomitraljeza,
od čijeg se komičnog prisustva stezalo srce, uzdahnuše sa olakšanjem. Nema mosta,
nema čuvanja. Nisu prvi uhvatili maglu kao zečevi, ali su bili veoma srećni što to mogu da
urade sada kada se jedna odlučna ekipa sprema da most pošalje u raj za umetnička dela.
Gabrijel je krenuo nadesno sa svojim punjenjem od deset kila i bacio ga je na beton.
Pogledao je na drugu stranu. Debeli vojnik je učinio isto to, punjenja su bila simetrična,
podigao je ruku sa palcem u vazduhu kada je granata pala u vodu petnaestak metara od
njega, a geler ga je pokosio i srušio u reku. Gabrijel ostade zabezeknut. Landrad je, vukući
uže, stigao do njega.
– Jesi video? – upitao je Gabrijel pokazujući na mesto na kojem je poginuo njihov drug.
Landrad je podigao glavu, ugledao vojnika kako pluta na stomaku.
– Baš bez veze – rekao je – imao je potpuno nove pertle.
Dok je to govorio, ispruženim rukama je dovršio vezivanje užeta i počeo da ukoso
zaseca kraj sporogorećeg fitilja.
– Hajde sad briši – izustio je. – Potpaliću sve to i bežimo glavom bez obzira.
A pošto je Gabrijel i dalje stajao nepokretno, hipnotisan pogledom na druga čije se telo
udaljavalo ljuljuškajući se na rečnim vrtlozima:
– Hajde, kad ti kažem, briši!
Gabrijel požuri prema logoru, gde ih je čekao kapetan Žiberg.
– Dobro je, momci! – rekao je.
Celokupna jedinica je sada isparila u šumi. Dvojica ljudi videla su Landrada kako je kao
ludak zaždio u njihovom pravcu, kao da ga goni eksplozivno punjenje koje je upravo
potpalio. Bez daha se srušio pored njih.
Čim je stigao, okrenuo se i odmerio most nabirajući oči.
– Jebote, stavio sam kratak fitilj, šta radi ta gadura…?
Razumljiv je njegov gnev. Da li je punjenje mokro, da li je potisnik
oštećen? Dvadeset sekundi, trideset, minut. Tada su bili sigurni da su ni za šta rizikovali
život pošto se ništa neće dogoditi.
Kao odjek njihove muke, kao da želi da potvrdi svoju nepobedivost, neprijatelj je zasuo
suprotnu obalu Tregijera dimnim bombama. Nisu uspeli. Iza zavese od belog dima
razaznali su siluete koje su se spremale da u vodu gurnu gumene čamce. Zemlja je počela
da podrhtava, što je znak da se kolona nemačkih tenkova približavala obali.
– Moramo da nestanemo! – uzviknuo je Landrad uspravljajući se.
Kapetan Žiberg, istog mišljenja, spusti ruku na Gabrijelovo rame,
hajde, stari moj, dali smo sve od sebe…
Šta se dogodilo u Gabrijelovoj glavi prilično je teško reći. Nije imao herojsku dušu, ali
imao je obzira. Bio je tu da uradi nešto, a nije to uradio.
Ne razmišljajući o opasnosti, potrčao je prema mostu i stao iza puškomitraljeza.
Kad je tu stigao, skamenio se. Šta treba da radi? Već je viđao to oružje, ali izdaleka.
Spustio je ruku na pravougaoni šaržer koji je stajao uspravno iznad cevi. Iza dimne zavese
koja je počela da se razilazi, postajali su sve jasniji obrisi pneumatskih topova. Gabrijel
zgrabi dršku, usmeri cev prema neprijatelju i stisnu zube, a sve mišiće stegnu kako bi
amortizovao trzaj, zapamtio je to, ovaj puškomitraljez je ispaljivao 450 metaka u minutu.
Pritisnuo je obarač. Začu se jedan hitac. Samo jedan. Jedan bedni metak, kao na
štandu za pucanje na nekom vašaru.

62
 Njemu sučelice stvari su se odvijale ludačkom brzinom. Dok se borio sa svojim oružjem
kako bi pronašao način da isprazni šaržer, zemlja je potmulo podrhtavala pod točkovima
teških vozila koja su pristizala na most.
– Pa pobogu, Glupsone, šta to petljaš?
Raul Landrad je bio tu, sav u osmehu, i smeštao se pored njega.
Taj iznenadni dolazak šokirao je Gabrijela, koji steže ruke oko oružja, rafal odmah
odjeknu, a njih dvojica su gledala u cev kao da im je upravo rekla nešto zapanjujuće.
– Boga ti jebem! – reče Raul euforično.
Gabrijel je upravo shvatio da obarač treba stisnuti dva puta da bi se pucalo rafalno.
Naciljao je most. Raul je ustao, privukao sebi sanduk pun šaržera i ubacivao ih u oružje u
ritmu paljbe, dok je Gabrijel vrišteći zasipao celu tu zonu.
Da budemo iskreni, paljba nije bila naročito precizna. Meci su se gubili u stablima
drveća, u paprati, neki pak prilično retki, u vodi, a većina u zemlji na nekoliko desetina
metara od mete.
Gabrijel je shvatio šta se dešava, pokušao je da promeni putanju, ali uvek je bilo
previsoko, prenisko, nikad nije išlo tamo gde treba.
– Ha-ha-ha! Napred! – urlao je Raul zabavljajući se kao mahnit. – Razvali njušku tim
nitkovima!
Možda negde postoje spontani bogovi šaljivdžije koje su Gabrijelov stav i Raulov smeh
zabavili, tek Gabrijelovi meci su pogodili barutno punjenje i ono je eksplodiralo baš kada je
prvi nemački tenk stupio na most na Tregijeru.
Most se sruši, povukavši tenk u reku.
Gabrijel i Raul bili su zaprepašćeni.
Pad mosta napravio je lep metež na drugoj strani reke. Čula su se naređenja na
nemačkom, kolona tenkova se skamenila. Gabrijel se, sav obamro, blentavo osmehivao.
Raul ga prenu munuvši ga laktom.
– Sad se možda ne treba previše zadržavati…
U deliću sekunde obojica su bili na nogama i počeli da trče prema šumi vrišteći od
radosti.

63
 13

Lujzu je, po povratku iz škole, ophrvala malaksalost nalik na onu nekadašnju, kada je
zabrinuto opipavala stomak, kada je budno pazila na svoje cikluse, kada nije bilo ničeg
novog, onda bi joj nedostajalo energije da ustane, zvala bi dobrog doktora Piproa koji joj je
prepisivao pijavice i bolovanje.
Tako je prošla subota. Potom i nedelja. Osećala se teškom, praznom. Dve vazdušne
uzbune ostaviše je nepomičnom poput kamena. „Možda želim da umrem“, pomislila je ne
verujući stvarno u to. Sirene su zavijale u Parizu, ona je ostajala u krevetu, odevena u
bezoblični pulover koji više nije skidala.
Ponedeljkom je imala nastavu, ali bila je preumorna. Valjalo bi otići kod doktora Piproa
ili ga pozvati da dođe, ali da se obuče i prođe celom ulicom kako bi otišla do telefona, e to
je nadilazilo njene snage.
Rano pre podne gledala je kroz prozor u dvorište kuće srkućući mlaku kafu kad odjeknu
zvono na kapiji. Nije oklevala, otvorila je vrata i nije se iznenadila kada je ugledala
gospodina Žila sa rukama u džepovima.
Ovog puta nije bilo svečanog odela – „kad se setim kakav uspeh mi je donelo, hvala
lepo“ – nosio je kuhinjske pantalone i patofne.
Lujza ostade na pragu. Razdvajalo ih je desetak metara.
Naslonila se na dovratak, držeći činiju s kafom obema rukama. Gospodin Žil nešto
zausti, ali se predomisli, zaustavljen u svom poletu. Ta mlada žena kratke kose, ozbiljnog
lica i tužnog pogleda bila je lepa do ludila.
– Dolazim zbog uzbuna…! – konačno je rekao.
Glas mu je bio koleričan, kao kod ljudi koji su umorni od stalnog ponavljanja onoga što
su rekli. Lujza je klimnula glavom, otpila gutljaj kafe. Razdaljina je primoravala gospodina
Žila da govori veoma glasno, a to je bilo neugodno čoveku kratkog daha.
– Sa svojim vremenom radi šta hoćeš, Lujza, ali kad je uzbuna, radi što i svi, siđi u
sklonište!
Na papiru, ta rečenica izgleda zapovedno, ali iako je započeta kategoričnim tonom koji
je koristio kada komentariše podvige francuske artiljerije, usput se iscrpila i završila kao
šapat, zahtev, molba.
Da je bila manje umorna, Lujza bi se osmehnula. Uzbune. Jedna od dramatičnih tačaka
u životu gospodina Žila bila je to što nije bio postavljen za šefa civilne zaštite. Osim
restorana, posedovao je zgradicu udaljenu četiri kuće odatle i svoj podrum je pretvorio u
sklonište i ponudio ga komšijama iz kraja na uživanje, procenivši da mu zauzvrat uloga
šefa civilne zaštite pripada „po prirodi“. Avaj, na kraju zapleta kome su ritam davali mnogi
usponi i padovi, prefektura je odredila gospodina De Frobervila, „rezervnog vojnika“, kako
je prezrivo govorio gospodin Žil. Od tada se među njima dvojicom vodila potmula bitka.
Lujza je, međutim, shvatila da to nije bio razlog gostioničarevog dolaska, iako je zbog
njenog odsustva njegov tabor bio slabiji.
Najzad je sišla niz četiri stepenika, prešla preko baštice.
Gospodin Žil pročisti grlo.
– Bez tebe restoran više nije isti…

64
 Pokušao je da se osmehne.
– Čeka se tvoj povratak, znaš! Ljudi me pitaju za tebe…
– Ljudi ne čitaju novine?
– Zabole ih za novine! Ovde te svi vole…
Priznavši to pognuo je glavu, kao dete uhvaćeno u šteti. Lujzi se oči napuniše suzama.
– A kad je uzbuna, treba sići u sklonište, Lujza… Čak je i onaj matori glupan De
Frobervil zabrinut za tebe.
Lujza načini nekakvu polukretnju u kojoj je gospodin Žil želeo da vidi saglasnost.
– U redu, u redu…
Dovršila je svoju činiju kafe. Gospodinu Žilu je izgledala „pomalo umetnički“, tako je
nazivao devojke koje su pozirale kao modeli, devojke boeme, neočešljane kao u inat
svima, devojke divljeg šarma, ludački senzualne, jedna ili dve stanovale su u kvartu, pušile
su cigarete na ulici – na njih je ličila Lujza sa svojim lepim licem od mermera, putenim
usnama, tim pogledom…
– Ali, nisam te pitao… Dobro si, Lujza?
– Zašto, ne izgledam tako?
Lupio se po džepovima.
– Dobro, idemo…
Lujza se popela u svoj stan. Čemu je posvetila vreme? Kasnije nije uspela da se seti.
Ostala je samo jedna slika, bezazlena za druge, ali užasno okrutna za nju. Sredinom
popodneva shvatila je da je nekoliko sati ostala na istom mestu, nalakćena na prozor koji
gleda u dvorište, tačno u onom položaju koji je zauzimala Žana nakon smrti svog muža i
koji više nikada nije promenila.
Hoće li i Lujza uskoro poludeti?
Uplašila se.
Gušila ju je atmosfera u kući. Stavila je vodu da se ugreje, umila se i okupala, obukla,
izašla, prošla ispred La petit boem ne okrenuvši glavu. Uzdrmalo ju je to što je otkrila
neobičnu sličnost sa Žanom.
Kuda ići, nije imala cilj.
Hodala je do avenije, stala na autobuskoj stanici, čekala. U korpi su se nalazile novine,
pružila je ruku, njena susetka se osvrnula, samo klošari rade takve stvari. Kao da je ostala
bez imalo samoljublja, Lujza izvadi dnevne novine, izravna ih. Rat se razvijao dosta brzo,
javljali su o kolosalnim gubicima kod neprijatelja, njegovih oborenih aviona bilo je na
stotine.
Na drugoj strani videla je fotografiju ljudi stisnutih jedni uz druge, izgubljenog pogleda.
„Belgijske izbeglice stižu na Gar di nor i pričaju nam o svom izgnaničkom putovanju.“ U
prvom planu nalazilo se dete – dečak, devojčica, nije se jasno videlo.
Pažnju joj privuče antrfile:

Pariski nastavnici primaju izbeglice

Nacionalni sindikat nastavnika i nastavnica

preporučuje svim svojim članovima da se odmah
stave na raspolaganje vlastima radi prihvata izbeglica
koje mogu pristići iz Belgije i pograničnih departmana.
Stalni prihvat izbeglica odvija se
organizovano u Ulici Šato d’o 3 (X).

65
 Lujza nije bila članica sindikata. Možda bi stvari krenule drugim tokom da žena koja je
nekoliko trenutaka ranije okrenula glavu od nje nije otpočela razgovor sa svojom
susetkom:
– Sigurni ste da radi?
– Sigurna nisam… – oklevala je susetka. – Znam da je 65 ukinut…
– I 42! – rekao je neko. – Radi prevoza izbeglica.
– Nemam ništa protiv njih, ali ako će da nam uzimaju autobuse, onda se više ne
slažem! Već imamo restrikcije, jednog dana nema mesa, drugog nema šećera… Kako te
izbeglice misle da ih hranimo ako nema dovoljno ni za nas?
Lujza nastavi da čita. Autobus je stigao, ona je ušla, udubljena u novine: „Avioni su se
pojavili tik iznad krovova. Izbacivali su pakete bombi. Raskomadana su deca koju su
okupljali radi evakuacije.“
Sklopila je novine, zagledala se u grad. Neki Parižani su išli na posao, drugi su se
vraćali s posla, išli u kupovinu, bilo je tu vojnih kamiona, izbeglica u grupama od po
tridesetak u pratnji izviđača, kola hitne pomoći Crvenog krsta, neki čuvari reda nosili su
puške preko ramena…
Lako je pronašla to mesto. Ispred Berze rada bilo je mnogo sveta, ušla je.
Tu je bilo kao u košnici, neki ljudi su pristizali noseći kartonske kutije, neki drugi su
izlazili, svi su se dozivali.
Lujza je napredovala oprezno, kao da se plaši da će biti na smetnji. Sa praga velike
dvorane, pod ogromnim staklenim krovom, videla je stotinak umornih ljudi kako sede ili
leže na drvenim klupama koje su rasporedili kao u kakvoj spavaonici, čitave porodice,
postavili su stolove tu i tamo. Vladala je neprestana graja. Među grupama se kretala žena
u mantilu koja je držala fotografiju. Lujza je čula samo: „Marijet, ima pet godina… Izgubila
sam je…“ Lice joj je bilo izduženo od umora. Kako neko može izgubiti petogodišnju kćerku,
upitala se Lujza.
– Na Gar di noru – reče neki glas.
Pored nje je bolničarka Crvenog krsta od šezdesetak godina takođe posmatrala veliku
dvoranu.
– Bilo ih je tako mnogo da su ih uputili prema suterenu gde su kamioni došli po njih.
Vladala je takva gungula da ne možete ni da zamislite… Pustite ruku svog malog,
napravite korak u jednom smeru, a on korak u drugom, okrenete se, on više nije tu, uzalud
urlate, niko vam ne može reći gde je.
Lujza je gledala u onu ženu koja je nastavljala svoju golgotu po improvizovanim
prolazima, sa fotografijom u ispruženoj ruci. Osetila je kako joj naviru suze.
– Vi ste…? – upitala je bolničarka.
– Nastavnica, ja…
– Treba obići dvoranu, videti sa ljudima šta im nedostaje. Organizacija je tamo…
Pokazivala je na otvorena dvokrilna vrata. Lujza htede da odgovori, ali bolničarka je već
otišla.
Koferi su služili kao stolovi, klupe su vršile dužnost kreveta, ćebad su bila smotana da
glume madrace. Delili su hleb, suve kolače koje su jeli iznemogli muškarci i žene držeći
decu obeznanjenu od umora, čuo se plač beba…
Izgubljena usred te sluđene gomile, Lujza nije znala šta da radi. Između dve grede bilo
je spojeno nekoliko drški od metle za širenje rublja, uglavnom pelena. Na metar odatle,
sedeći na podu, jedna mlada žena je plakala nagnuta nad svoje krilo. Lujza je čula i jecaj
odojčeta, imala je uvo za te stvari.
– Mogu li da vam pomognem?
Mlada žena podiže prema njoj lice izobličeno od iscrpljenosti. U suknjama joj je spavala
beba, čija je karlica bila obmotana ešarpom.

66
 – Koliko je stara? – upitala je Lujza.
– Četiri meseca.
Glas joj je bio ozbiljan, promukao.
– A gde joj je tata?
– Ubacio nas je u voz, nije hteo da ostavi sve tek tako… Razumete, imamo krave…
– Šta mogu…
– Nisam ponela dovoljno pelena.
Pogledala je u improvizovanu sušilicu sa svoje desne strane.
– I povrh toga, ovde neće da se osuše, ne znam zašto.
Lujzi laknu. Obezbediti pelene, to je nešto što je mogla da uradi, odjednom se osetila
korisnom.
Odlučno je stisnula ruku mlade mame, otišla do organizacionog punkta, ali odeća i
proizvodi za decu najviše su nedostajali.
– Ne stižu već tri dana – rekla je ona bolničarka s kojom se malopre srela. – Obećavaju
nam svakog dana…
Lujza je pogledala prema vratima.
– Ako ih pronađete – nastavila je bolničarka – poslužiće svima.
Lujza se žurno vratila do one mlade žene.
– Idem po ono što vam treba. Vratiću se.
Umalo nije dodala: „Čekajte me“, kakva glupost.
Izašla je umirena, puna energije, imala je zadatak.

Kada je stigla u Ulicu Pers, bilo je već osamnaest časova. Popela se na sprat, otvorila
vrata sobe gospođe Belmon.
Lujza nije kročila u nju od smrti svoje majke. Čim je pogrebno preduzeće odnelo telo,
skinula je posteljinu, ćebad, pomela sve što se nalazilo na noćnom stočiću. Potom je
otvorila ormar i nekoliko minuta kasnije više nije bilo ni jedne jedine haljine, ni jednog
jedinog prsluka, ni jednog jedinog para čarapa, ničega. Gospođa Belmon je nestala čak i
pre nego što je sahranjena. Kada je sutradan, na putu za La petit boem, izašla iz kuće,
Lujza je videla da su četiri vreće sa odećom nestaje preko noći.
Soba je bila hladna, vazduh ustajao, otišla je da otvori prozor. Ormar je bio pun lanenog
kućnog rublja, poput čaršafa i servijeta koje nikada nije iznosila. Lujza je odmah pomislila
na to rublje – ako ga iseče, imaće od čega da napravi na desetine čvrstih pelena.
Zaboravila je… Što su te tkanine bile debele! Zgrabila ih je pet ili šest, odvagala u ruci,
biće u redu, mogla je da uzme još jednu ili dve. Naletela je na stare korice od veštačke
kože koje je gospođa Belmon koristila za držanje porodičnih uspomena, razglednica,
pisama. Lujza već odavno nije videla te korice. Otvorila ih je, pronašla jednu fotografiju
svog oca, jednu sa venčanja svojih roditelja, pisma koja mora da su poticala iz rata. Sve to
je spustila na dušek, snela polovinu rublja i ponovo se popela sa jutanom vrećom po
ostatak. Nakon trenutka oklevanja pokupila je mali omot sa fotografijama i prepiskom,
izašla i, nekim čudom, pronašla taksi na uglu svoje ulice, pravac Berza rada.
Noć se spuštala. Vozač je drvio o sadašnjem trenutku, o restrikcijama goriva. Lujzi je,
onako umornoj, bilo draže da otvori kožne korice i rasejano prelista sadržaj.
– A kol’ko izbeglica ima – rekao je vozač – to je da ne veruješ! Pitam gde ćemo ih sve.
I stvarno je bilo sveta, sa koferima i svežnjevima. Kada bi oborila oči, pogled bi joj pao
na požutele fotografije, razglednice sa mora, sa seoskih trgova, sve sa potpisom strica
Renea, brata njenog oca, onog koji je poginuo sa 17 godina i koji je imao lep kaligrafski
rukopis sa arabeskama i kitnjastim slovima. Pronašla je i pisma svojih roditelja, sva iz
perioda između 1914. i 1916.
„Draga moja Žana“, pisao je njen otac, „ovde je užasno hladno, čak se i vino zaledilo.“

67
 Ili: „Moj drug Viktor ranjen je u stopalo, ali lekar je rekao da to nije ništa, laknulo mu je.“
Potpisivao se: „Tvoj Adrijan“.
Gospođa Belmon je pak svoja pisma počinjala sa „Dragi Adrijane“ i pričala je o stvarima
iz svakodnevnog života: „Lujza je vrlo marljiva u školi, cene neprestano rastu, gospođa
Lajdlinger je rodila blizance.“ Potpisivala se sa: „S ljubavlju, Žana.“
Lujza je nekako neodređeno zamerala sebi što upada u tu priču koja nije bila njena, ali
to nije potrajalo. Preovladalo je iznenađenje. Ponovo je videla svoju majku, nalakćenu na
prozor, kako zuri u prazno po čitave dane. A evo sad umesto traga velike izgubljene ljubavi
zbog koje je gospođa Belmon postala neurastenična, Lujza je otkrivala pisma ravna kao
daske, pisma koja nisu govorila ništa ni o čemu i ni o kome, pisma koja su mirisala na
bračnu ljubaznost, na ono što čovek piše kada je vojnik u ratu, na ono što žena odgovara
kada je supruga.
Lujza je kroz prozor taksija zamišljeno posmatrala kako promiče pariski pejzaž. To je
bilo neobično. Nijedne nežne reči, samo uljudne stvari. Bilo je teško par iz tih beznačajnih
pisama povezati sa fatalnom tugom koja je ophrvala gospođu Belmon nakon muževljeve
smrti.
Lujza je zatvorila korice, i upravo u tom trenutku na pod kola ispala je neka vizitkarta.
Na tren je zastala.
Iako je stajala naopako, Lujza je na njoj odmah pročitala ime: Hotel Aragon, Ulica
Kampanj-Premijer.

Velika dvorana na Berzi rada bila je prazna.

Izbeglice su predveče odveli u sabirni centar kod Limoža, bar su tako mislili, niko nije
tačno znao.
Lujza spusti rublje na pod ne obavestivši nikoga, izađe iz zgrade, mahnu taksiju držeći u
ruci vizitkartu hotela koji nije prestao da joj zaokuplja misli otkako ju je otkrila.
Kola uđoše u Bulevar Monparnas.
– Ovde ću izaći – rekla je Lujza.
Putovanje je dovršila pešice.
Išla je, u obrnutom smeru, putem kojim se kretala nekoliko nedelja ranije, gola, oblivena
krvlju, potpuno izgubljena, praćena zvucima sirena automobila i izbezumljenim pogledima
prolaznika…
Recepcija je bila prazna.
Došla je do pulta na kojem je stajao plakat sa natpisom Hotel Aragon, namenjen
mušterijama. To više nije bio isti motiv kao na njenoj kartici, sa nečim nalik španskim
arabeskama, sada je bio moderniji.
Od kada li je ovaj?
Ulazak starice je zateče. I dalje mršava, nesigurna na nogama, nepristupačnog, strogog
lica, preko ramena je nosila čipkasti crkveni veo ispod kog se nazirala crna haljina sa
sedefastim dugmićima. Perika joj je stajala malo ukoso.
Lujza je s mukom progutala pljuvačku kada ju je čula da kaže:
– Dobro veče, gospođice Belmon…
Nije je posmatrala blagonaklono, iz čitavog njenog bića izbijala je kivnost.
Oštrim pokretom pokazala je na mali salon pored recepcije i dodala:
– Tamo ćemo na miru razgovarati…

68
 14

Tek što se most srušio, Gabrijel i Landrad dali su se u trk. Vatra iza njih se pojačala.
Pridružili su se nekolicini drugova koji su trčali sporije, prošli pored kamiona koji je goreo.
Drveće je svuda oko njih bilo obezglavljeno, srezano na visinu čoveka, a šumska staza je
bila izbušena kraterima dokle god je pogled dopirao.
Stigli su na mesto gde su se nalazili delovi 55. divizije koje su došli da podrže i odakle ih
poslali na most na Tregijeru.
Tu više nije bilo nikoga.
Nije bilo ni traga od potpukovnika koji je psovao manjak ljudstva, niti od njegovog štaba,
niti od jedinica koje su bile ulogorene tu nekoliko sati ranije, nije bilo više ničega osim
porušenih šatora, rasporenih kantina, napuštene opreme, razbacanih dokumenata koji su
leteli unaokolo, uništenih puškomitraljeza čiji su ostaci potonuli u blato. Goreo je kamion
koji je nosio top, dim je hvatao za grlo, ta pustoš smrdela je na abdikaciju.
Gabrijel jurnu prema radio-stanici. Od nje su ostala dva radija pretvorena u mrvice, dva
kabla bila su presečna, njihova grupica ostala je sama na svetu. Gabrijel obrisa čelo
vlažno od znoja.
Svi se osvrnuše i na petsto metara odatle videše kako se pomaljaju prvi panceri koji su
prokrčili sebi put kroz Ardene, praćeni vozilima sa gusenicama.
Kolona je izronila iz šume poput njuške kakvog sporog ali gnevnog, osvajačkog
čudovišta, spremnog da proguta sve što bi mu se našlo u domašaju.
To je bio signal. Svi jurnuše u jarak, uzveraše se uz njegovu suprotnu stranu što su brže
mogli i trčeći uleteše u podrast. Nekoliko stotina metara dalje naleteli su na stazu kojom je
još jedna kolona nemačkih blindiranih vozila brzo napredovala preprečivši im put,
neprijatelj je stizao odasvud istovremeno.
Povukli su se povijenih leđa i šćućurili na povećoj udaljenosti, zaklonjeni nekom
šumicom, čekali su dugo, kolona tenkova nikako da prođe, ravnodušna prema vatri
francuske artiljerije koja je, u nedostatku izviđačke avijacije, naslepo zasipala tu zonu,
pucajući čas previše ulevo, čas predaleko, za pola sata samo su dve granate imale sreće
da pronađu metu. Neosetljiva na bol, nemačka kolona je tu žrtvovala tri tenka, čije su
pušeće olupine odmah zaobiđene.
Gabrijel, koji se dao na brojanje vozila, izgubi račun. Nesumnjivo više od dvesta
tenkova, pa oklopna vozila, motociklisti… Čitava jedna vojska koja je osvajala zemlju
promicala je pred očima te šačice francuskih vojnika – potučenih, iscrpljenih,
demoralisanih i užasno samih.
– Izdali su nas… – promrmljao je neko.
Gabrijel ga pogleda. Ko je koga izdao, on to nije imao pojma, ali mu je ta reč nekako
nejasno odgovarala.
Raul Landrad je pak pripalio cigaretu i rukom rasterivao dim. Deklamovao je kroz zube:
– Pobedićemo zato što smo najjači!
Da li je francuska artiljerija uništena ili zarobljena, niko nije mogao da kaže.
Najednom paljba sa francuske strane prestade, nemačka vojska je prošla, ostavivši za
sobom razoren šumski pejzaž, brazde duboke poput grobova, rupe na putu visine

69
kamionskog točka.
Ljudi poustajaše, pogledom obuhvatiše taj poharani, napušteni pejzaž sa kojim su se
poistovetili.
Niko nije znao šta da radi.
Tragovi vozila i tenkova jasno su pokazivali da je nemačka vojska išla na zapad.
Gabrijel je bio jedini podoficir.
– Predlažem da krenemo prema istoku… – odvažio se.
Landrad, prvi na nogama, stade mirno, izvijenih leđa i, sa cigaretom u uglu usana,
odgovori ratničkim i obešenjačkim pozdravom:
– Po naređenju, štabni naredniče!

Koračali su sat vremena, deleći vodu iz dve čuture spasene iz katastrofe, malo govoreći,
kao ljudi pritisnuti onim što im je koliko prethodne večeri izgledalo nezamislivo. Kao
ošamućeni bokseri. Landrad je pušio na začelju grupe poput lunjare koju ta situacija
zabavlja.
Već neko vreme su po svetlosti između drveća mogli da zaključe da se konačno bliže
kraju šume. Ubrzali su korak. Gde su bili niko nije znao, to i nije bilo važno, glave više nisu
funkcionisale. Na licima onih koji bi se osvrnuli vladala je teskoba, osećali su da ih neko
prati, neprijatelj im je bio na tragu, valjalo je ići napred. Bežati. Na nekoliko kilometara
odatle prema zapadu besnela je bitka, odblesci artiljerijske vatre bojili su nebo u
narandžasto.
Nailazili su na druge smetene vojnike koji su dolazili odasvud. Trojica pešadinaca, jedan
artiljerac, tip iz intendanture, dvojica su bila iz voza… A kako su se svi oni našli na tom
mestu, to je bila zagonetka.
– Odakle dolazite? – upitao je visoki mladić sa tankim svetlim brkovima koračajući pored
Gabrijela.
– Most na Tregijeru.
Soldat se zamišljeno namršti, nije znao šta je to, Gabrijel bi glavu dao da to nije
zanimalo nikoga.
– A ti?
Ali vojnik nije čuo pitanje. Prateći misao koju je prežvakavao već neko vreme, nakratko
je usporio kako bi podvukao vlastitu zapanjenost:
– Nemci u francuskoj uniformi, shvataš li ti to?
Gabrijel ga upitno pogleda.
– Nemci prerušeni u francuske oficire dali su naređenje da se povučemo!
Ponovo je počeo da hoda i govorio je drhtavim glasom, kao u snažnom uzbuđenju.
Ta tvrdnja je Gabrijelu izgledala nesuvislo, a mora da mu se to videlo na licu zato što je
mladić vatreno nastavio:
– Sigurno! Špijuni koji govore francuski kao ti i ja! Oni su dali naređenje za povlačenje i
svi su poverovali! Imali su papire generalštaba, lažne, naravno!
Gabrijel se prevashodno sećao gomile koja izlazi iz ardenske šume…
– Jesi li video te papire? – upitao je.
– Ja nisam, ali naš kapetan jeste!
Ali gde je nestao taj kapetan, e to niko nije znao.
Grupa je, došavši do ruba šume, stigla do putića na kojem je nekolicina izbeglica,
iskrslih niotkuda, žurno koračala gurajući kolica, dok bi ih s vremena na vreme prestigla
neka kola ili nekoliko biciklista od kojih su neki dovikivali u prolazu: „Požurite! Ne vucite
se!“
Raznorodna povorka kretala se u tri brzine, kola su nestajala brzo, bicikli polako, a ljudi
su koračali mehanički i sporo, kao u kakvoj pogrebnoj povorci.

70
 Gabrijel se i sam spremao da krene putem kada mu je pažnju privukla grupa što se
zaustavila uz njegov rub – tri vojnika oko neke mape raširene na točku prevrnute bočne
prikolice motocikla koja je nosila oznaku 66. RI, to jest pešadijskog puka iz koga nije bilo
nijednog vojnika na vidiku. U stvari, dvojica oficira opkolila su onog trećeg, ozbiljno
zadubljenog u mapu. Gabrijel priđe da mu vidi čin. General. Bila je to savršeno nepokretna
scena, neka vrsta žanrovske slike. Trojica vojnika okamenjenih kao sveće. Najjači utisak
ostavljao je generalov profil, zaprepašćen, preneražen izraz čoveka skamenjenog
prizorom koji je potpuno stran njegovom poimanju. Gabrijel je, gledajući oko sebe, bez
napora uspeo da sliku tog skamenjenog generala koji traži rešenje za problem čiji mu
elementi izmiču spari sa slikom grupe odrpanih vojnika koji su u neredu počeli da prate
seljake, zaprežna kola i volove…
Po zvuku se činilo da se bitka iza njih udaljila prema zapadu. Zaostao zbog tužnog
prizora generala koji osmatra svoju mapu, Gabrijel je morao da ubrza korak kako ne bi
izgubio kontakt sa svojom grupom, ali grupe već više nije bilo, rastegla se usput, raspala
se.
Iznenadi ga Landradov dolazak – pojavio se kao đavolčić što iskače iz kutije,
osmehujući se uprkos okolnostima.
– Kakvo sranje, a! Dođi ovamo!
Uhvatio ga je za rukav i odvukao do nekih kola, svetlobež renoa novakatra parkiranog
uz jarak sa podignutom haubom.
– Našao sam nekoga! – slavodobitno je rekao Landrad pokazujući na Gabrijela.
Vozač, smeđokos čovek širokih ramena, čekao je u društvu mlade žene, bez sumnje
svoje supruge. Pružio je ruku Gabrijelu rekavši:
– Filip.
Mlada žena je bila sitna, smeđokosa, povučena. Prilično lepa. Da li im je iz tog razloga
Raul pomagao? Čovek se osmehivao, zahvalan na pomoći koju su mu pružali.
– Motor im se blokirao – rekao je Raul Gabrijelu. – Poguraćemo ih.
I ne sačekavši odgovor dodao:
– Ja ću sesti za volan. Ti ćeš gurati sa strane, a oni otpozadi. Hajdemo, na posao!
Nagnuo se prema Gabrijelu i promrmljao, sav razdragan: „To su maslinasti skorojevići!“,
a potom je otvorio vrata i dohvatio se volana. Kola su bila puna kartonskih kutija i kofera.
– Hrabro! – uzviknuo je.
Gabrijel se uhvati za karoseriju u visini suvozačevog sedišta i osvrnu se. Mladi par je,
pozadi, ruku položenih na haubu, pravio grimase gurajući vozilo koje se polako odvojilo od
ivice puta.
Tada ih je prestiglo vozilo koje se kretalo brzo, a Gabrijel je u njemu prepoznao onog
generala kog je video pometenog pred štabnom mapom.
Nešto dalje put se spuštao kao blaga lažna ravnina, vozilo neosetno ubrza, motor
štucnu, Gabrijel udvostruči napore, a potom odjednom, kao u nekoj vrsti jecaja, kola
krenuše.
– Uskači! – odjednom uzviknu Landrad.
Prednja vrata bila su otvorena. Gabrijel se ne razmišljajući pope na nogostup i sede
pored Landrada, koji naglo ubrza.
– Šta to petljaš? – uzviknuo je osvrnuvši se.
Landrad je snažnim trubljenjem primoravao zaprežna kola da ga propuste. Gabrijel je
iza njih, već u daljini, video da mladi par gleda kako mu beže kola. Čovek je mahao rukom,
Gabrijela to užasno zabole, ali bes je bio snažniji, uhvatio je Landrada za lakat kako bi ga
primorao da stane. Odgovor sinu u vidu stisnute pesnice koja pogodi Gabrijela u ugao
usta, glava mu udari u ram vrata, a on se uhvati za čeljust.

71
 Poluonesvešćen, nije uspevao da se pribere, hteo je da izađe, sve je bilo zbrkano, bilo
je prekasno, povorka begunaca na tom se mestu proredila, kola su se kretala pedeset na
sat.
Landrad poče da zvižduće.
Gabrijel je oko sebe tražio nešto čime će zaustaviti krv koja mu je curila po bradi i sve
do vrata.

72
 15

– Uprkos nečuvenoj silovitosti nemačkog napada na frontu na Mezi, s ponosom vam

potvrđujemo da hrabra francuska vojska pruža herojski otpor. I pobeđuje! Protivnapadi
francuske i savezničkih vojski seju nered i sumnju svuda po tevtonskim redovima.
Već na svojim prvim konferencijama za štampu Dezire je uočio skeptike, sumnjičavce,
one kojima se ne mogu pričati priče. Prema njima se okretao izgovarajući neuralgične
delove teksta, njima je kroz debela stakla naočara upućivao svoj najrodoljubiviji pogled.
– Nemci žestoko napadaju, ali francuska komanda dovršava postavljanje zida koji će se
suprotstaviti navali osvajača. Ni u jednoj tački neprijatelj nije načeo naše glavne linije
odbrane.
Nakratko se začu graja. Kategorične tvrdnje Dezirea Migoa svima su prijale.
– Recite mi, gospodine Migo…
Odglumio je da traži otkud dopire taj glas, ah, tamo, nadesno, da?
– Nemci su morali da napadnu preko Belgije, ali napadaju i preko Meze…
Dezire se ozbiljno složi klimanjem glave.
– Tako je. Nemački stratezi su zamislili da će naša vojska biti dezorijentisana diverzijom
na istočnom frontu, što je veoma naivan pristup za onoga kome je poznata lucidnost našeg
generalštaba.
Na takvu formulaciju tu i tamo se začu tihi smeh, doduše brzo ugušen.
Novinar se spremao da ponovo uzme reč kada je Dezire podigao kažiprst u vazduh,
zbog čega ovome splasnu elan.
– Prirodno je pitati se. Ali pod uslovom da ta pitanja u Francuzima ne bude nevericu,
čak sumnju, a to su, u vreme odlučujuće bitke, antinacionalna i antirodoljubiva osećanja.
Novinar proguta pitanje.
Dezire je svoje konferencije za štampu uvek završavao kratkom tiradom u vidu sinteze,
a svaka reč u njoj upotrebljena je s namerom da osnaži – ako je za time bilo potrebe –
poverenje u francusku vojsku i, posredno, u saopštenja Ministarstva.
– Naši komandanti, naslednici Foša i Kelermana, od kojih nema veštijih i srčanijih, naša
avijacija nenadmašne vrednosti, naši tenkovi, beskonačno mnogo bolji od nemačkih
oklopnih vozila, naša pešadija koju odlikuje neustrašivost bez premca… Sve to su
nesporni elementi koji daju puni smisao jednoj potpuno veličanstvenoj i sigurnoj stvari:
borba će se nastaviti do francuske pobede.
Stvarnost je, avaj, imala tendenciju da ide u suprotnom smeru od želja francuske
vojske, primoravajući Dezirea da povećava ulog.
Isto kao u slučaju eskalacije nasilja na severu i istoku, što su vesti sa fronta zadavale
veću brigu, to su Dezireove tvrdnje bile kategoričnije.

Jednog jutra upitao je zamenika državnog sekretara da li misli da je Ministarstvo

najučinkovitiji glas za uticanje na moral Francuza.
Zamenik sekretara trgnu se u fotelji. Mahnu kažiprstom, nastavite.
– Uprkos tačnosti, ta saopštenja su „zvanična reč“ i, u tom svojstvu, uvek bude
određenu nepoverljivost u javnosti. Kad bih se usudio…

73
 – Usudite se, stari moj, usudite se!
– E pa, rekao bih da ljudi spontano poklanjaju manje poverenja zvaničnoj poruci nego…
kafanskoj priči.
– Želite da držite konferencije u kafani?
Dezire se nasmejao onim suvim i nervoznim smehom koji je zamenik sekretara
povezivao sa nadmoćnim umovima.
– Naravno da ne, gospodine! Mislio sam na radio.
– To je prostački! – odmah je viknuo zamenik sekretara. – Nećemo se valjda spustiti na
nivo… Radio Štutgarta! Na nivo onog izdajnika Ferdonea!
Pola Ferdonea nisu nikada zvali nikako drugačije nego onaj „izdajnik Ferdone“. Veliki
urednik Radio Štutgarta, na platnom spisku kod Nemaca, u martu ga je 3. vojni sud u
Parizu osudio na smrt jer su lažne vesti koje je prenosio bile namenjene podrivanju morala
Francuza – ako ne i tome da ih navede na polaganje oružja – procenjene kao činovi
izdaje. Čoveku nije nedostajalo perfidnosti i neki od njegovih slogana pogađali su u sredu:
„Engleska obezbeđuje mašine, a Francuska meso“, „Topovi nikad ne pogađaju kancelarije
generala“, „Dok ste vi mobilisani, oni koji su pošteđeni ratovanja i ostali su u fabrikama
spavaju sa vašim ženama“… Dezire je to smatrao veoma učinkovitim i mislio je da u tome
ima materijala za razmišljanje, a možda je čak i model koji treba oponašati.
– Pitao sam se kakav bi uticaj imala svakodnevna hronika, u udarnom terminu, u kojoj bi
neki državni službenik anonimno govorio… sve ono što administracija ne može da kaže.
Dezire je razvio ideju prema kojoj bi Francuze, budući da ništa nije bilo kredibilnije od
poluzvanične informacije, naveo da veruju u ono što im kaže neko iz vlasti… pod uslovom
da on to učini u poverenju.
– Sa svojim radio-aparatom Francuz ima intiman, gotovo puten odnos. Ima utisak da
spiker govori njemu, samo njemu. Za održavanje poverenja zemlje nema ničega boljeg od
radija.
Na licu zamenika sekretara pojavi se izraz neverice, što je bio njegov način da prikrije
oduševljenje.
– Moramo pokazati Radio Štutgartu – nastavio je Dezire – da i mi poznajemo svog
neprijatelja, da ga čak poznajemo veoma, veoma dobro!

Tako se na talasima Radio Pariza koji je pokrivao celokupnu teritoriju zemlje rodila Hronika
gospodina Dipona, a ona je počinjala uvodom, uvek istim, koji je, pod plaštom
anonimnosti, najavljivao da će neki ugledni pripadnik francuske administracije, savršeno
obavešten zbog svog visokog položaja, odgovarati na pitanja koja su mu poštom poslali
slušaoci.
– Dvostruka korist! – tvrdio je Dezire. – Slušalac će imati utisak da nas zanimaju
njegova pitanja i da ga smatramo dovoljno zrelim da sa njim delimo strateške informacije.
– Dobro veče svima. Gospodin S, iz Tulona (Dezire je držao do geografske preciznosti
koja je, po njegovom mišljenju, „ukorenjivala pitanje u topografsku istinitost“, a taj je izraz
prekrasno zvučao njegovom pretpostavljenom), pita me „iz kog je razloga Nemačka, nakon
godinu dana nepokretnosti, odjednom odlučila da pređe u ofanzivu“. (Dezire je ovde
umetnuo kratak muzički intermeco sa namerom da podvuče kvalitet pitanja i poveća
vrednost važnosti odgovora.) Rekao bih: Nemačka nije mogla da uradi drugačije. To je
ekonomski i moralno uništena zemlja, u kojoj vlada nestašica svega, u kojoj su redovi pred
očajnički praznim prodavnicama nepregledni. Da bi izbegao revoluciju, Hitler je bio
primoran da napadne, da napravi diverziju kako bi pokušao da zauzda duboku
nenaklonost Nemaca nacionalsocijalizmu. Treba biti svestan šta je ta zemlja danas,
beskrvna nacija, ispražnjena od svake supstance, bezvoljna. Nemačka ofanziva nije ništa

74
drugo do očajnički gest nacističke vlasti u pokušaju da Nemačkoj ponovo podari
budućnost, nadu. Da dobije u vremenu.
Dezire se nije prevario. Odmah nakon prve emisije Radio Pariz je primio na stotine
pisama sa najraznovrsnijim pitanjima za gospodina Dipona. Ta je hronika doživela
nesporan uspeh, što je zamenik državnog sekretara sav srećan predstavio na visokom
mestu kao ličnu inicijativu.
– Dobro veče svima. Jedna slušateljka, gospođa B. iz Kolomba, zamolila me da
pojasnim ono što sam ovde nazvao „nestašica svega u Nemačkoj“. – Muzika. – Imamo
bezbroj primera za ono čega nema u Nemačkoj. Nestašica uglja, na primer, surovo se
oseća. Majke odvode decu na groblja kako bi ugrejala ruke na krematorijumima.
Budući da je upotreba kože rezervisana za vojsku, žene nose riblje kože kako bi
pokušale da se zaštite od hladnoće. Za kuvanje više nemaju krompira, jedine hrane za
vojsku, niti putera, koji se koristi isključivo za podmazivanje oružja. Nijedna kuća već više
od godinu dana nije videla ni zrno pirinča niti kap mleka, a parče hleba može se pojesti
samo jednom nedeljno. I, naravno, te nestašice najviše štete nanose najslabijima.
Neuhranjene mlade majke rađaju zakržljale bebe. Rahitično je više od šezdeset odsto
nemačke dece. Tim se restrikcijama bez sumnje može objasniti zastrašujuće širenje
tuberkuloze svuda po zemlji. Milioni nemačkih đaka svakog dana odlaze u školu prljavi kao
svinje jer nema sapuna.
Dezire je, iz hronike u hroniku, puštao da bljesne nešto informacija o samim
Francuzima, sa ciljem da ih razvedri.
– Sasvim je pogrešno reći – objasnio je jedne večeri – da Francuzi nemaju kafe. Kafe
ne nedostaje zato što se može pronaći. Ali Francuzi obožavaju kafu, nikada je nemaju
dovoljno. Stoga, pošto ne pronađu uvek svu onu kafu koju bi želeli, oni imaju (očigledno
pogrešan) utisak o nestašici.

Silogizmi Dezirea Migoa u jednoj polovini Kontinentala izazivali su divljenje, a u drugoj

pritajena suparništva, ljubomoru. U kuloarima su mu se podsmevali utoliko više što se na
visokom mestu izražavalo veliko zadovoljstvo tom francuskom snažnom kontraofanzivom
na području informisanja, sektoru u kojem su Nemci odvajkada bili posebno efikasni i
opasni.
Gospodin De Varambon postao je vođa te podzemne antidezireovske fronde. Bio je to
čovek sav od dužina, dugačkih nogu, rečenica pa čak i misli – to ga je, uostalom,
spasavalo. Kad bi se dočepao neke ideje, više je nije puštao i orao je zemljište sa
predivnom odlučnošću i gotovo životinjskom tvrdoglavošću. Upravo je on mučki natovario
Dezireu na vrat, mada bezuspešno, gospodina Tonga, sekretara u službi za lokalnu radnu
snagu. Bilo mu je čudno što niko nikad nije čuo za Migoa pre nego što je ovaj stigao u
Kontinental.
Zamenik sekretara je razrogačio oči.
– A preporuka gospodina Kedesa, direktora Francuske škole sa Dalekog istoka vama
ne znači baš ništa!
Gospodin De Varambon je promenio kurs i obišao sve službe. Izuzev tog gospodina
Kedesa, koga tamo niko nikad nije video, nema čoveka koji je ikada, izbliza ili izdaleka,
imao posla sa Dezireom Migoom.
– Recite mi, mladiću…
Dezire se osvrnuo i užurbanom kretnjom gurnuo naočare uz nos.
– Gospodine?
– Pre Kontinentala, pre Hanoja, gde ste ono bili?
– U Turskoj, gospodine. Uglavnom u Izmiru.
– Onda… poznajete Portfena?

75
 Dezire se namršti, tražio je…
– Zaboga, Portfena! – ponovio je De Varambon. – U Turskoj nema nikog važnijeg od
njega!
– Nikad nisam čuo to ime… Gde je tačno bio na službi?
De Varambon iznervirano odmahnu rukom, nema veze, okrenuo se i otišao hodnikom
krupnim koracima. Zamka mu nije uspela i, kao i uvek kad bi pretrpeo poraz, iz njega bi
crpeo novu snagu. Nastaviće istragu.
Dezire je produžio svojim putem. Savršeno je prepoznavao taj vetrić koji je prethodio
trenucima razotkrivanja, sretao se s njim celog života, bilo je vreme da misli na strateško
povlačenje.
Prvi put u životu teško mu je padalo napuštanje neke uloge. Bilo je prerano. Obožavao
je ono što je radio od tog rata. Kakva šteta!

76
 16

Hotelijerka je prekrstila ruke u krilu, nabusito stisnutih usana, nepristupačnog, kivnog lica.
Sivim očima zurila je u Lujzu kao kakva ptica zloslutnica. Lujza se pak pribojavala onoga
što će čuti i nije znala odakle da počne. Obe su, dakle, ostale zatvorene u ćutanje, mlada
žena oborene glave, zureći u šaru na tepihu, a vlasnica hotela pogleda uperenog u svoj
plen, sa izazivačkim izrazom na licu…
Lujza se konačno napregnu da odlepi prste od ručke svoje torbe i reče glasom čije je
podrhtavanje pokušala da obuzda:
– Gospođo…
– Tromber. Adrijen.
To je bilo rečeno kao šamar. Nije bio važan način na koji će razgovor početi, o tome ili o
nečemu drugom, hotelijerka je vrebala prvu priliku da jurne u napad:
– Je l’ vi mislite da se to radi, da dođete i ubijete se u tuđoj kući?
Šta da odgovorite na to? Lujza je u mislima ponovo videla sobu,
starčevo telo… Nije o tome razmišljala iz tog ugla, oseti se krivom.
– Pa stvarno! – nastavila je hotelijerka. – Doktora nismo dočekivali kako treba? Ni
njegovu švalerku? Nije to mogao da uradi negde drugde? Majka mu nije bila dovoljna,
trebala mu je i kćerka?
Lujzu kao da je neko udario u stomak, potisnula je nagon za povraćanjem.
Hotelijerka stisnu usne. Bilo je to jače od nje, tu rečenicu je želela da izgovori od
početka, po vascele dane ju je ponavljala u sebi, u senci njene recepcije činilo joj se da je
to idealna formula, savršen izraz da iskaže svoju kivnost, ali kada je čula sebe kako je
izgovara naglas, više joj nije izgledala isto.
Bio je red na nju da gleda u tepih, kajala se, nije ona bila loša u duši, samo besna.
– Znate, svi ti događaji…
Više nije mogla da gleda Lujzu u lice, nervozno je vrtela svoju burmu u oba smera.
– Možete da zamislite… Policija!
Ponovo je podigla glavu.
– Mi nikad nismo imali problema! Ovo je pristojan hotel, a ne…
Reč ostade da visi u vazduhu. To je bilo to. Priča o „bordelu“. Priča
o kurvanju.
– Nakon… nezgode, gosti su pretili da će otići, gospođice! Nisu više hteli da dolaze
ovde, oni stalni, koji su godinama dolazili kod nas…
Bila je skrhana posledicama tog događaja po njenu ustanovu, po posao, po klijentelu,
poslovni bilans.
– A posle toga, naravno, nijedna devojka nije htela da uđe u tu sobu da je očisti,
shvatate? Ja sam…
Lujza je odlutala, preplavljena nemirom što ga je izraz „majka i kćerka“ izazvao. Shvatila
je da se to može odnositi na nju, sve u svemu ponela se kao drolja, ali njena majka…
– Krvi je bilo svuda, sve do stepeništa. I onaj miris… Mislite da je to normalno u mojim
godinama?
– Spremna sam da platim…

77
 Lujza je imala ušteđevinu, trebalo je da se seti da ponese novca… Ponuda joj se
dopala, odmah se videlo.
– To je lepo od vas, ali u tome su bili korektni, hoću da kažem doktorova porodica.
Poslali su nekoga, javnog beležnika ili tako nešto, nisu raspravljali o troškovima, platili su
odštetu.
Sad je bilo bolje, pomenut je novac, navedene teškoće sa klijentelom, izgovorila je
rečenicu koja joj je bila na srcu više od mesec dana i, iako to što ju je izgovorila nije bilo
efikasno kao u njenoj glavi, laknulo joj je, uzdahnula je.
Prvi put je pogledala u Lujzu, ne u stvorenje koje joj je napravilo onolike probleme nego
u stvarnu, zbunjenu i grozničavu mladu ženu koja sedi u fotelji preko puta.
– Toliko ličite na mamu… Kako je ona?
– Umrla je.
– Oh…
Brojač godina se punom brzinom vrteo u Lujzinoj glavi. Da li joj je doktor mogao biti
otac?
– Moju majku ste upoznali… kada?
Hotelijerka napući usne.
– Rekla bih… 1905. Da, tako je, početkom 1905.
Lujza je rođena 1909.
Ono što je pretilo da se otkrije oduzelo joj je dah. Na pomisao da se skinula gola pred…
To je bilo nemoguće.
– Sigurni ste da je moja majka…?
– U to, mala moja, nema ni trunčice sumnje. Vaša mama je bila Žana, zar ne?
Lujzi se osušilo grlo. Bilo joj je teško da zamisli svoju majku kako odlazi u hotele. Da li je
imala mušterije? Sa sedamnaest godina? Kao da je sama bila optužena, Lujza je prešla u
napad:
– Bila je maloletna…
Najednom srećna, hotelijerka pljesnu rukama.
– Baš to sam govorila svom jadnom-mužu-pokoj-duši-njegovoj. „Rene, naš kuća nije od
onih koje primaju parove tek tako, na dan! Zašto ne na sat, kad si već kod toga!“ Ali on i
doktor su bili drugovi iz detinjstva, razumete, zajedno su išli u školu, navaljivao je i
navaljivao, to će ostati izuzetak, pristala sam, šta ćete, kad ste udati, morate da pravite
uštipke…
To ne zasmeja Lujzu.
– Uostalom – nastavila je hotelijerka – bilo je veoma pristojno, inače ne bih pristala!
Dolazili su jednom ili dvaput nedeljno, češće dvaput. Stigli bi malo pred podne, doktor bi
platio sobu, otišli bi rano po podne.
Veoma pristojno, ne može se reći ni reč. Vaša mama je uvek išla malo iza njega, bila je
impresionirana.
Ničemu nije služilo bežanje od istine, pa se Lujza osmeli:
– Koliko dugo su dolazili?
– Godinu dana, rekla bih… Da, do 1906, krajem godine, sećam se, tada se ženio rođak
mog muža, cela rodbina je došla iz unutrašnjosti, više nismo imali slobodnih soba.
Pomislila sam da će, ako dođu te nedelje, morati da idu negde drugde i oni baš tada nisu
došli. Odjednom ih više nismo viđali.
Da nisu promenili hotel? Činilo se da hotelijerka razume pitanje.
– Više se nisu viđali. Doktor je rekao mom mužu. Koliko sam ja razumela, doktoru je to
jako teško padalo.
To je bilo olakšanje. Njihova veza se završila tri godine pre njenog rođenja. Nije bila
doktorova kćerka.

78
 – Zbog toga nisam bila iznenađena kada su se vratili – 1912. godine.
Lujza preblede. Njena majka je tada bila udata već pet godina.
– Želite li možda šolju čaja? ili kafe? O ne, izvinite, mislim da imamo
samo čaj, za kafu je teš…
Lujza je prekide:
– 1912?
– Da. Počeli su ponovo da dolaze kao i ranije. Samo češće. Doktor je, kao i obično
veoma pristojan, uvek ostavljao napojnicu za sobarice, a vaša majka nije bila bestidnica,
ako vas to može utešiti. Osećalo se da je to… romantična priča, ako se tako može reći.
Lujza je tada imala tri godine, bilo je to nešto drugo. Ne više mladalačka strast nego
preljuba.
– U stvari, prijao bi mi čaj.
– Fernanda!
To je ličilo na kreštanje neke životinje, pauna ili živine. Pojavi se prilično jaka mlada
žena sa keceljom, neprijatnog lica.
– Gospođo?
Hotelijerka naruči čaj dodajući „mala moja Fernanda“, kao što je uvek činila pred
gostima.
Lujza je pokušavala da se pribere.
– Majka vam, znači, ništa nije pričala?
Lujza je oklevala. Odgovoriti je bilo kao da bacate novčić u vazduh, hotelijerka će se
otvoriti ili zatvoriti, bila je to opklada, pa je krenula:
– Ne. Samo želim da razumem…
Pogrešan put, hotelijerka se upravo zatvorila, gledala je u svoje nokte.
– Majka mi je na samrtnoj postelji samo rekla: „Sve ću ti reći, nadam se da ćeš me
razumeti…“, ali nije imala vremena, umrla je.
Zahvaljujući toj laži Lujza je uspela da nadoknadi zaostatak. Hotelijerka je zinula. Ta
priča o pokojnici koja želi da poveri ljubavnu tajnu svojoj kćerki bila je melem za njene
najdublje rane, zato što se udala za impotentnog bivšeg žandarma, nikada nije imala
hrabrosti da nađe ljubavnika i, pošto nije imala na raspolaganju nečije saosećajno uvo, o
tome nikada nikom nije pričala.
– Jadna moja mala – rekla je zapravo žaleći samu sebe.
Lujza je smerno oborila pogled, ali nije izgubila kompas:
– Vratili su se 1912, kažete?
– Na još dve godine. Posle je počeo rat, mislilo se na druge stvari, a ne na ljubavisanje.
Kakva vremena…
Čaj je stigao, bljutav i mlak.
– Kada ste došli, na dan uzbune, gledala sam vas i mislila, neverovatno je koliko liči na
malu Žanu, kakva čudna slučajnost (tako sam je zvala, „mala Žana“, zbog njenih godina,
razumete). Dva dana kasnije, kada sam videla da dolazi doktor, pomislila sam, olala, u tom
grmu beži zec. Kako je ostario… Jedva je prepoznatljiv. Bio je vraški lep čovek, mogu to da
vam kažem, ali to vam je tako, i moj-jadni-muž-pokoj– duši-njegovoj bio je lep momak, ali
na kraju mu se sve udvostručilo, podbradak, stomak, butine, i tako… Gde sam ono stala?
A da, doktor dolazi, traži sobu 311, kao što je radio i ranije, stavlja novac na pult, bila sam
toliko neprijatno iznenađena da sam mu dala ključ bez ijedne reči. „Neko će me tražiti“,
tako je rekao. Odmah sam pomislila na malu Žanu. Ali kada sam videla da dolazite vi,
pomislila sam, Bože blagi, da li je to moguće, očigledno nije, to nije mogla biti ona, bila je
potpuno ista kao i pre dvadeset pet godina, malo sam razmislila: posle majke, evo kćerke.
Hotelijerka je pila svoj loši čaj držeći mali prst uperen u tavanicu i gledajući u Lujzu
preko ruba šoljice. Ipak je još jednom izgovorila svoju rečenicu, bila je zadovoljna.

79
Lujza je ponovo pročitala razglednice iz rata. Sada je sve dobijalo novu boju. I to tužnu.
Gospođa Belmon je imala strastvenu avanturu sa doktorom Tirjonom. Da li je ikada volela
svog muža? Možda ni Adrijan nije voleo nju, ko će ga znati, njihova pisma su bila toliko
banalna.
Lujza je bila povređena zato što je bila plod jedne šuplje, užasno konvencionalne priče,
ali i zato što nikada nije zamišljala svoju majku kao zaljubljenu ženu, to joj je izgledalo
nespojivo sa njom. Kao da se radilo o dvema različitim osobama. Sada je shvatala kakvu
je gromadu prikrivala depresija gospođe Belmon. Jedna zagonetka je ostala nerazrešena.
Ono što je upravo saznala nije objašnjavalo postupak lekara koji je, dvadeset pet godina
kasnije, odlučio da se ubije pred kćerkom svoje nekadašnje ljubavnice. Ništa više nego…
Lujza se skameni, duboko udahnu. Je li bilo moguće da…
Spustila je razglednice, navukla mantil, izašla iz kuće i odlučnim korakom ušla u La petit
boem. Ali umesto da se uputi prema šanku za kojim je gospodin Žil brisao čaše, skrenula
je ulevo i sela za doktorov sto.
Odatle se, kroz izlog, videla fasada Lujzine kuće.
Kuće Žane Belmon.
Gospodin Žil uzdahnu, obrisa šank mokrom krpom, bilo je 16 h, sala je bila prazna, nije
mu se žurilo.
Lujza se, sedeći i stežući mantil oko sebe, nije mrdala. Gospodin Žil je otišao do ulaznih
vrata, otvorio ih, bacio pogled napolje kao da ga znatiželja najednom tera da vidi ulicu,
susedstvo, kao da mu je uzbudljivo da to posmatra, a potom je konačno zatvorio vrata,
obrnuo natpis na kojem sa jedne strane piše „Otvoreno“ a sa druge „Zatvoreno“, i vukući
noge došao da sedne sučelice Lujzi.
– U redu… Treba da razgovaramo, je l’ to želiš?
Lujza nije odgovorila. Gospodin Žil je gledao tamo i ovamo, praznu salu, pult…
– Pitaćeš me… Dobro, šta ćeš me pitati?
Došlo joj je da ga ošamari.
– Sve znate od početka, a nikad mi ništa niste rekli…
– Znam sve, znam sve… Znam jednu ili dve stvari, ne više od toga, Lujza!
– Onda ćete početi tako što ćete mi sve to ispričati.
Gospodin Žil je prešao preko sale. Sa šanka ju je upitao:
– Hoćeš nešto da popiješ?
Pošto Lujza nije odgovorila, vratio se da sedne naspram nje držeći čašu vina vrhovima
prstiju, kao da je neka dragocenost.
– Kada je doktor došao da sedne tu (obrvom je pokazao na sto), bila je koja ono beše
godina… ’21? ’22? Bilo ti je trinaest! Je l’ me vidiš kako ti kažem: „Mala moja Lujza,
gospodin kog vidiš tu, koji dolazi svake subote, e pa to je bivši ljubavnik tvoje majke!“ Pa
stvarno…
Lujza se nije pomerala, nije treptala, zurila je u gospodina Žila hladnim pogledom, od
onih koji ništa ne praštaju. Otpio je gutljaj vina.
– A posle… Vreme prolazi, ti rasteš, on i dalje dolazi ovde svake subote, prekasno je.
Zabrundao je kao medved, kao da je u to „prekasno“ samo za sebe stao čitav njegov
život.
– Tvoja majka i doktor, shvataš, bila je to stara priča. Iz vremena kad smo imali, kol’ko
ono beše, šesnaest godina, sedamnaest…
Gospodin Žil je oduvek živeo u ovom kvartu, roditelji su mu stanovali u Ulici Ordener.
Žana Belmon i on išli su u istu školu. Gospodin Žil je morao biti dve ili tri godine stariji.
– Olala, kako je lepa bila tvoja majka… Baš kao ti! Samo se više osmehivala. Doktor
Tirjon je imao ordinaciju u dnu Ulice Kolenkur, ceo kvart je išao kod njega. Tako su se
upoznali. I svi su bili neobično iznenađeni. Tvoja majka je položila malu maturu i svi su

80
mislili da će ići u školu za bolničarke, kad ne lezi vraže, ona postade sluškinja i zaposli se
kod doktorove porodice! Dobro, bilo mi je jasnije kada sam saznao šta se dešava između
njih. U početku sam mislio da doktor naprosto želi što i ostali, da zaskoči sluškinju, to je
veoma česta pojava. Ali eto, nije bilo to u pitanju, zaljubio se. Kako god bilo, to je ona
tvrdila. Bio je dvadeset pet godina stariji od nje, tako nešto. Rekao sam joj: „Zaboga, Žana,
postala si sluškinja iz ljubavi, kakvu budućnost možeš imati sa tim čovekom?“ Ništa nije
vredelo, i ona je bila zaljubljena, tako je barem verovala. Bila je romantična ona tvoja
majka, shvataš? Čitala je romane, a te stvari nikad nisu dobre, kvare glavu.
Otpio je još jedan gutljaj vina vrteći glavom, kao da kaže „kakva zbrka“. Lujza se sećala
biblioteke svoje majke, knjiga koje je bez sumnje čitala i čitala, Džejn Ejr, Ana Karenjina,
knjige Pola Buržea, Pjera Lotija…
– To je sve? – upitala je.
– Kako to misliš „to je sve“? A šta još hoćeš? Bili su zaljubljeni, spavali su zajedno, jaka
stvar!
Gospodin Žil se razbesneo zaboravivši da je Lujza biće koje ga poznaje najbolje na
svetu. Veoma dobro je znala šta znači neki od tih nastupa kojima je obično razgaljivao
svoju klijentelu.
– Ono što još hoću – rekla je mirno – jeste da saznam zašto su se rastali posle dve
godine. I zašto su se pet godina kasnije ponovo sastali. Da razumem zašto je on, tokom
svih tih godina, svake subote dolazio da sedne za ovaj sto. Ono što ste mi rekli već znam,
a zanima me ostalo.
Gospodin Žil se počeša po beretki.
– Što se tiče navike da dolazi ovde, nikad nisam tražio od njega da položi račun, to ti je
jasno… Ali dobro (okrenuše se prema izlogu, oboje su gledali u fasadu kuće Belmonovih),
to se da odgonetnuti. Bez sumnje je želeo da je vidi, možda ju je čak vrebao. Pošto ona
nikada nije izlazila i vreme je provodila gledajući u dvorište, ali s druge strane…
Od te slike Lujzi se steže srce. Kada je zamislila ta dva bića kako dvadeset pet godina,
dvesta metara udaljeni jedno od drugog, gledaju u suprotnim smerovima razmišljajući o
istom, zavrtelo joj se u glavi i beskrajno se rastužila.
Gospodin Žil pročisti grlo i nastavi kako bi pokazao da ništa nije primetio:
– Kada je prvi put došao da sedne ovde, njegova ordinacija nije postojala bog te pita
otkad. Više uopšte nisam pomišljao na njega, čak mi je trebalo neko vreme da ga
prepoznam, ali ti znaš da ja nikad ne gubim glavu, za mene je on bio gost, znači taktičnost
i diskrecija.
Naiskap je potegnuo ostatak vina iz čaše.
– Jesam se ja pitao šta on tu petlja, ali pošto je uvek sedao za ovaj sto, jedini koji gleda
na tvoju kuću, to jest na Žaninu kuću, to jest na kuću tvoje majke… pomislio sam da je
vreba.
– I nije vam palo na pamet da joj kažete da doktor dolazi ovde, kod vas, da…?
– Ma naravno da jeste, zaboga, za koga me ti smatraš?!
Njegov bes ovog puta nije bio gluma za goste restorana. Ali setivši se toga, postade
mrzovoljan, kao da se ljuti na samog sebe.
– Otišao sam da joj kažem kako doktor dolazi subotom. „A zašto misliš da me je to
briga?“, odgovorila mi je, samo tako, ni pet ni šest. Ja sam ispao budala! Više mi neće
pasti na pamet da činim usluge…
Lujza je prvu pričest obavila sa godinu dana zakašnjenja, sa trinaest, a te godine se
njena majka smestila uz prozor i gotovo da se više nije pomerila od njega. Baš onda kada
ju je gospodin Žil obavestio o doktorovom prisustvu. Sa prozora uz koji se smestila, leđa
su joj bila okrenuta restoranu La petit boem.
Doktor nije došao da gleda u kuću nego da čeka Žanu.

81
 - Pošto nikada nije došla da ga vidi, pomislio sam da će se na kraju obeshrabriti, ali
malo sutra! Iz subote u subotu bio je tu, sa svojim novinama. U početku me je to
rastuživalo, a potom sam se navikao, više nisam mislio na to. Sve dok ti se nije obratio.
Video sam ja da se nešto dešava, ali pošto nisi htela ništa da mi kažeš… Šta…
Pauza. A onda, kao da ga je to pitanje razdiralo od početka:
– Šta je doktor tačno tražio od tebe? Hoču da kažem… Šta se dogodilo u onom
hotelu…?
Nije imao sumnjive namere, samo je želeo da zna do koje mere je Lujza patila. Onda
mu je ispričala – o ponudi, pristanku, novcu, sobi, hicu iz pištolja.
– Bože blagi – reče gospodin Žil – kakva nesreća. Nije on tebe želeo da vidi nego tvoju
majku, naravno, ali ipak…
Položio je svoju ruku na Lujzinu.
– Uopšte nije lepo što ti je uradio nešto takvo… Kad bih ga se samo dokopao!
– U vreme kad su bili zajedno, šta vam je mama pričala o doktoru?
– Tja, pričala mi je ono što žena može da kaže muškarcu kada nije on onaj s kojim
spava!
Lujza nije mogla da se ne osmehne.
– A vi, gospodine Žil, jeste li vi spavali s njom?
– Nisam, ali samo zato što ona nije htela…
Potapšao se po džepovima.
– Niste mi sve rekli, gospodine Žil, da li se varam?
– Šta, šta, nisam ti sve rekao? Naravno da sam ti rekao sve, sve što znam!
Lujza mu se približi. Volela je tog čoveka zato što je imao veliko srce, jednostavno srce.
Nije uspevao da je slaže, pokušavao je, ali nije umeo to da radi. Nije htela da mu nanese
zlo, uzela ga je za ruku i prinela je svom vratu, kao da želi da je ugreje.
Gospodin Žil više nije znao šta da radi. Možda zbog onoga što će joj otkriti, zato što će
joj naneti još bola ili što će joj otkriti tajnu koja mu nije pripadala, bilo mu je teško na srcu,
ali je samo bučno šmrknuo.
Ona ga je ohrabrivala pogledom, kao što je radila u učionici sa stidljivim učenicima koji
oklevaju da smelo krenu napred.
– Lujza… Tvoja majka… rodila je bebu sa doktorom.

82
 17

– Stani, za ime božje!

Raul besno nagazi na kočnicu. Kola stadoše nasred kolovoza. Gabrijel se osvrnu.
Portugalski par je odavno nestao iz vidnog polja.
– Dobro, evo! – rekao je Raul. – I šta ćeš sad, a?
Oko njih, pejzaž je bio ravan, sumoran.
– Nije ti dosta ovako, u čizmama? Hoćeš da klipsaš dva’es’ kilometara peške?
Gabrijel je, pritiskajući maramicom obraz, pogledao u njive koje su se protezale
unedogled. Bili su na nekom sporednom putu. Ovde-onde nazirale su se velike farme
izgubljene u ogromnom prostoru. Nekoliko rasutih stabala doprinosilo je pustoši pejzaža.
– Pogledaj ih… – rekao je Landrad pokazujući u izbeglice koje su prolazile zaprežnim
kolima, biciklima, neki pešice. – Nadalje će biti svako za sebe. Ako to ne razumeš, nećeš
daleko stići, možeš lepo da sedneš na neki međaš i sačekaš Švabe.
Raul je krenuo.
– Hajde – rekao je šaleći se – nije to ništa strašno, štabni naredniče, nećeš nam sad
praviti od komarca magarca!
– Ukrali smo im kola! Mogli smo ih pitati da nas povezu!
Raul prasnu u zvonak smeh i glavom pokaza na zadnje sedište prepuno kofera i
kartonskih kutija. Gabrijel porumene i, kako bi se pribrao, okrenu retrovizor da proceni
narastanje hematoma. Donja usna mu je natekla.
Mala gustina saobraćaja odavala je utisak da idu u pogrešnom pravcu. U pretincu za
rukavice nalazila se mapa, Gabrijel se orijentisao, kretali su se prema zapadu.
– Kuda ti želiš da ideš? – upitao je Raul.
– Da se vratim u Majenberg…
– Šališ se? Odavno su njega pregazili fricevi.
Gabrijel ponovo pomisli na rasulo u svojoj jedinici. Pokušaj da smešnim sredstvima
zaustavi teško naoružanu nemačku kolonu sada mu je izgledao kao čin samoubilačkog
ludila. Nije služilo ničemu. Jesu li usporili Nemce više od jednog sata? Šta je to menjalo?
Ponovo je video telo krupnog vojnika sa pertlama kako pluta po reci, a potom je kriomice
osmotrio profil na put usredsređenog Landrada. Iako je bio krivotvoritelj, lažov i prevarant, i
on je želeo da se bori…
Kako je sve to bilo moguće?
Zar je francuska vojska baš toliko nespremna?
– Ponavljali su nam da oni ne mogu proći ovuda, da je to nemoguće…
– Šta?
Jedna reč pade Gabrijelu na pamet:
– Jesmo li dezerteri?
Bila je to užasna reč, reč u kojoj se nije prepoznavao. Landrad nije odgovorio
uobičajenim smehom, iritantnim i zvonkim. Zamišljeno je nabrao bradu.
– Mišljenja sam da je dobar deo vojske u istoj situaciji.
– Ipak ima onih koji se bore, je l’ da?

83
 Hteo je da kaže, ljudi poput nas, na mostu na Tregjeru, ali to i nije bio baš poučan
primer zato što su u tom trenutku bili u ukradenim kolima kojima su upravo bežali što je
dalje moguće od neprijatelja protiv kojeg bi morali da se bore. Bilo ga je sramota. Ni
Landrad nije izgledao kao da je ponosan na sebe.
– Šta se dogodilo? – upitao je Gabrijel.
– Izdali su nas, eto šta se dogodilo! Peta kolona, komunisti.
„Izdali, kako?“, hteo je da upita Gabrijel, ali je ćutao. Setio se onoga
što je tvrdio vojnik sa svetlim brkovima, navodno su Nemci prerušeni u francuske oficire
izdali naređenje za povlačenje… Dakle, tako malo je dovoljno da se potuče čitava vojska
ove zemlje? To nije bilo mnogo verovatno. Ono što je Gabrijel video bili su loše opremljeni,
slabo naoružani ljudi kojima su komandovali rđavo pripremljeni oficiri u potrazi za
naređenjima jednog neobično odsutnog generalštaba.
– Trebalo bi se vratiti u Pariz. Staviti se na raspolaganje generalštabu.
Raul je odgovorio neodređeno:
– Generalštab, da, u redu, videćemo. Kako god bilo, Pariz mi odgovara. Kad smo kod
toga, nismo baš na dobrom putu…
Zvuci bitke, na njihovoj levoj strani, udaljavali su se. Gabrijel je posmatrao mapu.
– Ako Švabe idu na zapad, trebalo bi da i mi možemo skrenuti malo dalje i uključiti se
na put za Pariz.
Raul je još neko vreme ćutao, a potom je pripalio cigaretu i pogledao nisko nebo, tu
svetlost što slabi, sumorni pejzaž.
– Mora da se nasmrt dosađuju…
– Ko to?
– Ljudi odavde… Za njih ovde rat je razonoda…
Izgledao je kao da to stvarno misli.
Na prvoj pauzi pregledao je kola. Gabrijel se udaljio da piša. Kada se vratio, koferi su
bili ispražnjeni, kartonske kutije otvorene… Nije se videlo jasno zato što je noć već bila
pala, ali je sve do jarka bilo svežnjeva odeće, predmeta svih vrsta, prekrivača, gomila
skromnih stvari, onih kakve su se mogle videti svuda. Iako je tokom prethodna dva dana
video hiljadu puta gore, Gabrijelu se pri pogledu na te lične stvari steglo srce.
– Ništa se ne može izvući iz svega ovoga – gunđao je Raul bacajući prazne kofere.
Gabrijel ga je pustio da radi šta hoće, umor ga je savladao, noge ga više nisu držale,
otišao je da sedne u kola. Raul se vratio za volan.
– Ti ćeš, švrćo moj, morati na spavanje… Štabni narednik, a ima zdravlje kao baba.
Šalio se. Taj tip je bio neuništiv.
Dugo su se vozili, Gabrijel se prepustio brujanju motora. Nejasno se osećao zahvalnim
Landradu što vozi, što napreduje za dvojicu, on je za to bio nesposoban.
– Boga mu!
Gabrijel naglo izroni iz obamrlosti. Kola su se bila zaustavila. Raul je krenuo u rikverc do
malenog puta sa desne strane, oivičenog topolama.
– Dobro miriše, a?
Gabrijel je zaškiljio, nije se videlo šta toliko obećava početak tog asfaltnog puta koji se
gubio u tami. Sa nepogrešivom intuicijom drumskog razbojnika, Raul je nanjušio zlatnu
žicu, nešto poput aristokratske nastambe, prilično pretenciozne – park sa ogromnim
drvećem, velika građevina na kraju aleje čija se masivnost mogla nazreti kroz dva široka
krila kapije od kovanog gvožđa pred kojom su se kola zaustavila. Mesto je izgledalo
napušteno.
– Mislim da smo izvukli glavnu premiju, dečko moj.
Raul je izvadio kutiju za alat, klešta, kombinirke, čekić, sve ono čime Gabrijel nije umeo
da se služi. Udarao je po gvožđuriji i savijao je, pravio je groznu buku.

84
 – Neko će nas videti – rekao je Gabrijel koji je osmatrao okolinu, ali se u tom gustom
mraku nije videlo dalje od tri metra.
Četvrt sata kasnije kapija popusti, što je ispraćeno pobedničkim uzvikom:
– Sredio sam ovu gaduru! Veži se, lutko, polećemo!
Farovi su uskoro osvetlili fasadu, šljunak je škripao pod točkovima, a prilazno stepenište
je sigurno služilo za fotografisanje na venčanjima. Na sve prozore bili su navučeni teški
šaloni od tamnog drveta.
Dok je Gabrijel posmatrao orlove nokte i ružice što su puzale na spratu, Raul je otvorio
kutiju za alat i dao se na obijanje vrata mumlajući kroz zube sve moguće psovke upućene
bravi, vratima, kući, njenim vlasnicima i, uopšteno uzev, svemu što mu se opiralo i dovodilo
ga do ludačkog gneva.
Brava konačno popusti.
U predvorju je vladala pomrčina. Bez oklevanja, kao da je već kod kuće, Raul ulete u
hodnik, čulo se kako nešto petlja na levoj strani i prostorija se najednom osvetli, nije mu
trebalo ni dva minuta da pronađe strujomer.
Bila je to velika porodična kuća, usnula u iščekivanju povratka vlasnika – fotelje i sofe
prekrivene su belim čaršavima koji je nameštaju davao tajanstvena i zabrinjavajuća obličja,
a tepisi smotani duž podnih dasaka ličili su na uspavane insekte. Raul stade pred jednu
sliku, čitavu figuru nekog trbušastog, važnog čoveka, sa bakenbardima koji su mu
proždirali obraze i rukom položenom na rame žene koja sedi, oholog i rezigniranog izraza
lica.
– Šacni pretka! Sigurno je iscedio generacije zemljoradnika i sezonaca da bi sagradio
ovakvu kolibicu, gad jedan…
Dograbio je sliku za donju ivicu, silovito povukao, ram pade preko njega. Držao ju je u
ispruženoj ruci kao stolnjak kojim namerava da prekrije dugački sto u salonu, a potom je,
sa četiri ili pet udaraca o naslon stolice, pocepao sliku, polomio okvir i dokrajčio duže
stranice rama lomeći ih o uglove kredenca, Gabrijel je ostao bez daha.
– Zašto si…
– U redu – rekao je Raul trljajući ruke – to je gotovo, a sad da vidimo šta ima za klopu,
crkavam od gladi.
Kada ga je nekoliko minuta kasnije video kako improvizuje obrok od slanine koju je
pronašao u ostavi, konzervi mesa, luka, šalota, belog vina, Gabrijel je pomislio kako je
Raul Landrad mnogo prilagođeniji ratu nego on (barem ovom ratu, koji nije ličio ni na jedan
drugi). Da je sam, žvakao bi slaninu cele večeri, a Raul je postavio pravi svečani sto, sa
posuđem iz Limoža i kristalnim čašama.
– Idi nam donesi svećnjake, mora da su tamo…
Bili su tamo. Kada se Gabrijel vratio sa svećama, Raul je bio otvorio bocu starog vina
koje je usuo u karaf („Mora da diše, razumeš!“), pa je seo i sav u osmehu rekao:
– Štabni naredniče, poslužen si kao princ ili se ja ništa ne razumem u to.
Da li zbog svetlosti sveća, atmosfere u toj buržujskoj kući, iscrpljenosti izazvane satima
koje su proživeli, možda zbog one idiotske, mehaničke solidarnosti koju osećamo prema
ljudima sa kojima smo podelili neko iskustvo, bez sumnje zbog svega toga u isti mah, ali
Raul Landrad više nije izgledao kao onaj isti čovek. Proždirući hranu kao nikad uprkos
tome što ga je bolela usna, Gabrijel ga je posmatrao i nije video onog šibicara, švercera
namirnica, surovog i ekspeditivnog vojnika kog je poznavao. Ovaj je viljuškom nabadao
velike zalogaje i osmehivao se kao dete.
– „Naređenje glasi da branimo svoje položaje bez pomisli na povlačenje!“ – rekao je
diveći se svojoj čaši vina, ispružene ruke.
Gabrijel se nije osmehivao, ali je dopuštao da bude služen. Kada je hteo da ustane,
Raul je rekao: „Pusti…“, i otišao u potragu za mlinom za kafu i platnenom čarapom.

85
 – I, ti si iz Pariza? – upitao je.
– Bio sam na službi u Dolu.
Raul malo napući gornju usnu, nikada nije čuo za to mesto.
– To je u Franš-Konteu.
– A…
Ni to mu nije bilo poznato.
– A ti?
– Eh ja, ja sam poprilično skitarao…
Namignuo je i lice mu se ponovo promenilo, ličilo je na ono iz Majenberga kada je,
vraćajući se prema kamionu nakon što je ogulio nekog mesara ili kafedžiju, govorio: „I
ovog smo lepo naguzili…“
Bilo je kasno. Raul je bučno podrignuo. Gabrijel je ustao da raščisti sto.
– Ne bakći se time – rekao je Landrad.
Nehajno je bacio posuđe iz Limoža u veliku sudoperu od peščara. Čaše i tanjiri tu se
porazbijaše uz zlokobnu buku. Gabrijel krete da ga zaustavi, ali bilo je gotovo, Raul je već
govorio:
– Sad kad smo klopali, idemo u obilazak. Hajde, dođi.
Na spratu se nalazilo pet ili šest soba i kupatilo. Landrad je gurao vrata jedna za drugim.
– Ovo je soba matorih.
To je bilo rečeno kivnim tonom. Ušao je nekoliko koraka unutra, mirno, ali kao da je bio
pod pritiskom, spreman da sve polomi. Odmah se vratio u hodnik.
– O, jebem ti! – rekao je.
Gabrijel je za njim ušao u sobu mlade devojke, bilo je tu ružičaste boje, pa krevet sa
baldahinom, sto, stolica, biblioteka puna ljubavnih romana, naivne gravure.
Landrad je otvorio fioke ofarbane komode i iz njih iskopao donji veš koji je pustio da mu
klizi kroz prste. Procenio je jedan grudnjak, ispruženih ruku.
– Ovo je format koji mnogo volim…
Gabrijel se vratio u hodnik, pronašao gostinsku sobu i srušio se na krevet čak se i ne
razodenuvši. San ga je oborio.
Ne na dugo.
– Mrdni se, dođi ovamo, sutra će nam se žuriti.
Gabrijel je već izgubio pojam o vremenu i mestu, izronio je kao iz teškog sna, mehanički
pratio starijeg vodnika u hodnik pa u neku sobu, nesumnjivo sobu vlasnika u kojoj su se
nalazili veliki ormari.
– Drži – rekao je Landrad – probaj ovo.
Na Gabrijelov upitan pogled dodao je:
– Šta sad? Hoćeš i dalje da šetaš okolo u uniformi? Ako te Švabe ćape… Ne znam šta
će raditi sa zarobljenicima. Mišljenja sam da će im biti draže da ih streljaju nego da ih
hrane…
To je bilo očigledno, ali je Gabrijelu bilo teško da pređe tu granicu. Ukrali su kola, ali još
uvek mogli da ih se odreknu. Nasuprot tome, obući civilnu odeću znači napustiti stanje
pravovernog vojnika i preći u stanje dezertera koji se krije, pokušava da se provuče kroz
okca mreže, sa svim posledicama. Landrad pak nije oklevao.
– Dobro mi stoji, a?
Nosio je tamno odelo, vidljivo prekratkih rukava, ali moglo je da stvori iluziju.
Gabrijel je pak izvadio platnene pantalone, kariranu košulju i pulover, pa ih je isprobao
teška srca. Pogledao se u ogledalo i nije se prepoznao. Landrad više nije bio tu.
Zatekao ga je na pragu velike roditeljske sobe kako piša na krevet.

86
 18

Kuća doktora Tirjona u Nejiju bila je jedna od onih velikih kockastih građevina koje gledaju
na mirnu ulicu i predstavljaju onaj deo bogatstva koji buržoazija iz XIX veka pristaje da
pokaže. Lujza je prošla pored nje jedanput, zapazila prilazno stepenište, zavese na
prozorima, krošnje visokog drveća iznad krova, park je morao biti iza, lep komad zemljišta.
Zamislila je zimsku baštu sa orhidejama, bazenčić sa fontanom, statue, takve stvari…
Otišla je do raskrsnice, a onda se vratila istim putem.
Taj kvart nije bio mnogo posećen pa bi na kraju neko primetio, žena koja tuda korača
tamo-amo ulicom brzo bi postala kuriozitet, tako da se zaustavila pred ogradom od
kovanog gvožđa, tu je stajao lančić, kao i ručica, dohvatila ju je, prodoran zvuk zvona ličio
je na ono školsko koje označava početak velikog odmora.

„Mrtvorođenče“, rekao je gospodin Žil.

Lujza je ostala otvorenih usta. Zastao joj je dah od tog saznanja.
Gospodin Žil je ponovo seo i trljao je bradu. Poveravanje tajni je kao biserna ogrlica,
kada se nit prekine, sve se raspe.
„Rekao sam joj: ’Zaboga, Žana, moraćeš da podižeš to dete! Možeš li da zamisliš kakav
će ti biti život? A i njegov život?’ Sve joj je bilo jasno, ali šta ćeš, imala je devetnaest
godina, bila je izgubljena, majka joj je pravila nemoguće scene, šta će reći komšije… Ali
nije htela da ga se odrekne.“
Pod teretom sećanja na mučnu situaciju, gospodin Žil je stišao glas.
„Poslali su je kod tetke Selest, majčine sestre.“
Lujza se veoma nejasno sećala sitne žene, suve i nervozne, koja nije skidala plavu
bluzu osim kad bi otrčala na misu, i niske kuće u radničkom kvartu Pre Sen Žerve. Selest
je umrla pred kraj rata, bez muža, bez dece, sušti primer onih života koji su vredeli samo
sebi samima i nisu ostavljali nikakvog traga u bilo čijem pamćenju.
– Kad je to bilo?
– 1907. U proleće.

Sluškinja je sišla niz stepenice i došla do ograde.

Da li je i Žana Belmon, kao devojka, nosila tu belu kecelju u obliku polumeseca, te crne
ravne cipele, tu operetsku odeću? I je li sa istom sumnjičavošću gledala u neznance?
– Izvolite?
Je li govorila tim metalnim, uvežbanim, nadmenim glasom?
– Želela bih da vidim gospođu Tirjon.
– A vi ste…?
Lujza reče kako se zove.
– Pitaću…
Da li je i ona odlazila sporim, gotovo nehajnim korakom one vrste slugu koji se
poistovećuju sa svojim gospodarima?
Lujza je čekala kod ograde, kao kakva službenica, na suncu, bilo je zaista veoma toplo,
znoj joj je izbijao ispod šešira.

87
 – Gospođa nije slobodna.
Sluškinja nije osećala zadovoljstvo što to objavljuje, ali je to izgovorila sa određenom
čvrstinom, imala je naređenje.
– Kada mogu ponovo da dođem?
– Ne zna se.
Taj bezlični, veoma ravnodušan oblik podvlačio je hijerarhiju koja je počinjala sa njom,
nastavljala se sa njenim gazdama i uspinjala do Boga ili do raja klasne borbe, shodno
načinu na koji neko shvata svet.
Lujza je svirala povlačenje i krenula bulevarom, odahnuvši što neće saznati još više, jer
je ono što je saznala od gospodina Žila već bilo dovoljno tužno. Da, odahnuvši. Nikada
neće saznati ništa više od onoga što su joj rekli gospodin Žil i hotelijerka, i to je bilo sasvim
dovoljno.
Autobusi su saobraćali haotično, ali metro je bio daleko, sačekaće na stanici.
Saobraćaj je bio uobičajene gustine, ali je primetila kola do krova natovarena kutijama i
koferima, kao da se pola grada seli. Kandidati za vožnju autobusom bi pristigli, umorili se
od čekanja, otišli, a Lujza je ostajala tu sa mantilom preko ruke, bez cilja, neumorna,
razmišljajući o kao pripadnici posluge. Bilo je neobično služiti porodicu čoveka koji joj je bio
ljubavnik. Da li je to bio doktorov zahtev? Zamislila je svoju devetnaestogodišnju majku
kako saznaje da je trudna. Kako je ona, koja je izgubila dete, doživela period u kojem je
njena kćerka poludela što ne može da dobije bebu? Lujza je pokušala da se seti reči utehe
koje je njena majka izgovarala, ali pamćenje joj je bilo poremećeno, čak se i majčino lice
gubilo, žena koju je poznavala nije imala nikakve veze sa onom koju je otkrivala.
Najzad je, pošto autobus nije dolazio, i na nju došao red da odustane, ići će pešice, ali
ne, zaustavila se videvši da gospođa Tirjon izlazi iz kuće.
Bile su iznenađene što su se obrele tako licem u lice, na nekoliko metara jedna od
druge.
Gospođa Tirjon bila je brža. Podigavši glavu, veoma brzo je prošla pored stanice, ali bilo
je prekasno, nezgodni susret se odigrao, Lujza je bez razmišljanja krenula za njom. Neko
vreme su koračale tako, međusobno se špijunirajući. Ne mogavši više da izdrži, gospođa
Tirjon se osvrnu.
– Samoubistvo mog muža nije vam bilo dovoljno?
Odmah shvativši koliko je takva reakcija glupava, produžila je svojim putem, ali već je
bila izgubila volju da nastavi. Zamerala je sebi, videlo se to po manje čvrstom koraku, po
nečemu u njoj što je oslabilo i pripremalo se za poraz.
Lujza je samo koračala iza nje, ne shvatajući ni zašto to radi ni šta će iz svega toga
proizaći. Skandal? Ovde, na ulici, na trista metara od kuće?
– Šta vi zapravo želite? – rekla je gospođa Tirjon ponovo se osvrnuvši.
Dobro pitanje. Lujza nije imala pojma.
Suočena sa ćutanjem mlade žene, gospođa Tirjon je nastavila da korača, ali se ponovo
zaustavila. Nije mogla da zamisli sebe kako i dalje igra tu igru, ženi njenog položaja nije
priličilo da trpi tako smešnu situaciju. A neće ni razgovarati tako, na trotoaru, kao
kućepaziteljke…
– Dođite – rekla je zapovedničkim glasom.
Malo dalje ušle su u čajdžinicu.
Gospođa Tirjon, rigidna, zatvorena, pristala je da razgovara sa Lujzom, ali joj je bilo
stalo da pokaže do koje će mere to biti ekspeditivno.
– Čaj. Sa mlekom.
Narudžbinu je izrekla tonom koji je sigurno koristila sa svojom sluškinjom. Lujza je u tom
uglastom licu sa izraženim kostima, u tim živim očima tražila onu ucveljenu ženu koju je
srela u kancelariji sudije Le Poatvena. Od nje više nije bilo ni traga.

88
 – Isto i za mene – rekla je Lujza.
– U redu – rekla je gospođa Tirjon. – U osnovi, ovo i nije tako loše. Pogodilo se da i ja
imam pitanja za vas.
Ne čekajući da je upita, Lujza je sve ispričala jednostavno, staloženo, kao što bi govorila
o nekoj vesti ih hronike koja je se ne tiče. Opisala je hotel, sobu, ali na površinu je izranjala
slika Žane Belmon, sedamnaestogodišnje devojke koja je, kao i ona, dolazila u hotel radi
seksa sa istim čovekom, samo sa razmakom od nekih trideset godina.
Gospođa Tirjon se posluži čajem ne ponudivši Lujzu. Linija razgraničenja između
njihovih teritorija prolazila je sredinom stola.
– Mom mužu je bilo više od četrdeset godina kada je sreo Žanu.
I ona je počela svoju priču a da je Lujza nije ništa pitala.
– Kako prihvatiti nešto takvo?
Ruku skrštenih ispred sebe, zureći u svoju šoljicu, to više nije bila ni ucveljena udovica u
sudijinoj kancelariji ni zapovednički nastrojena buržujka koja je pristala na taj razgovor,
nego žena povređena ponašanjem svog muža, supruga.
– Nisam prihvatila tu vezu, ali sam je razumela. Naš brak je već odavno bio propao,
nikada se nismo voleli, u stvari, nije bilo čudno što je on…
Fatalistički je slegnula ramenima.
– Ta situacija mi je bila draža nego da me muž izvrgava ruglu spavajući sa mojim
prijateljicama. Ali brzo sam uvidela da to nije bio samo seks, na to sam se već bila navikla.
Ali… bilo je mnogo bolnije biti svedokom jedne strasti. Ponižavajuće. Uvek sam se plašila
da ću ih zateći tu ili tamo, u nekoj prostoriji u kući, nisam želela da moja kćerka bude
svedok nečeg takvog. Odlučila sam da otpustim Žanu, viđaće se u hotelu, bog će ga znati
gde, više nisam htela ni da čujem za to.
Pogledom je potražila konobaricu, spustila torbu na kolena.
– U poslednje vreme moj muž je mnogo ostario, nekako odjednom. Jednog dana bio je
penzionisani lekar zaljubljenik u istoriju, književnost, botaniku, a sutradan je bio starac,
pokreti su mu se usporili, manje je pazio na sebe, zaboravljao je stvari, ponavljao se.
Nikada mi to nije pomenuo, ali znam da je bio svestan pogoršanja svog stanja. Želeo je da
s tim završi, sačuvao je dostojanstvo. Odbio je da drugi gledaju njegovo potonuće, odlučio
je da umre. Nisam mislila da će odlučiti da to uradi tako… Mogu veoma dobro da zamislim
koliko vam je to bilo mučno… Zbog toga sam odbila da podnesem prijavu.
Gledala je u šank kako bi pozvala konobaricu.
– Sigurna sam da nije želeo da vam naudi.
Bilo je neočekivano čuti je kako na taj način skida krivicu sa čoveka kog nikada nije
volela, koji ju je prevario i protiv njene volje odvukao pred istražnog sudiju.
Konobarica je stigla sa računom, gospođa Tirjon je izvukla novčanik. Lujza ju je
zaustavila jednom rečju:
– A ona beba?
Gospođa Tirjon se ukoči. Mislila je da je gotovo sa tim ispovedanjem, ali se prevarila.
– Izvolite – rekla je, novčanicom otpravljajući konobaricu.
Zatvorila je oči, tražeći malo hrabrosti, pa ih otvorila, oborila glavu.
– Moj muž to nije očekivao, iako je bio lekar. Žana je odbila da… to jest, htela je da ga
zadrži. To je bilo previše. Rekla sam mužu da izabere – ili ona ili ja.
Lujza je osetila gnevnu odlučnost pred kojom je doktor nesumnjivo popustio.
Od početka razgovora govorila je „Žana“, kao da mlada žena kojoj se obraća nije njena
kćerka nego neka komšinica, poznanica.
– Nije imala izbora. Nije još bilo ni dvadeset godina, nije bila situirana. Zakačila se za tu
trudnoću kako bi pokušala da slomi mog muža.
Pogled joj postade tvrd.

89
 – Mogu vam reći da je pokušavala svim snagama! Ali nije uspela.
Bez sumnje ponovo osetivši nešto od one odlučnosti, od one nepopustljivosti koju je
pokazala u to vreme, odrično je odmahivala glavom. Zavladala je tišina.
Mnoge stvari morale su se odigrati upravo u tom trenutku.
Šta bi bilo od te priče da je Lujza, umesto što se obuzdala i okrenula prema gospođi
Tirjon najhladnokrvniji izraz lica kojim je raspolagala, upitala na koji je način umrlo to dete?
Gospođa Tirjon bi bez sumnje improvizovala neki odgovor u koji je Lujza mogla da
poveruje. Ko nije u svom okruženju, a naročito supruga jednog gradskog lekara, imao
mrtvorođeno dete koje je moglo da posluži kao primer? Gospođa Tirjon bi poturila nekoliko
opštih mesta, presrećna što se tako jeftino izvlači.
Ali u toj unapred izgubljenoj igri Lujza je odnela bolnu pobedu.
Pustila je da zavlada duga i teška tišina koju gospođa Tirjon na kraju nije izdržala.
– Dete je napušteno odmah po rođenju. Moj muž se za to pobrinuo. Zahtevala sam da
proda svoju praksu, doselili smo se ovde, nikad više nisam čula ništa o Žani i nisam ni
pokušavala ništa da saznam.
– Napušteno…
– Poslato u sirotište, da.
– Devojčica, dečak?
– Dečak. Mislim da je dečak.
Ustala je.
– Ono što ste doživeli bez sumnje je bilo teško, gospođice, ali uradili ste to za novac. Ja
nisam ništa tražila, samo sam htela da zaštitim svoju porodicu. Primorali ste me da se
setim bolnih događaja. Nadam se da vas više neću videti.
Ne sačekavši odgovor, izašla je iz čajdžinice.
Lujza je neko vreme ostala tu, nije ni dodirnula svoj čaj. Dete koje je njena majka dobila
sa doktorom živi negde na svetu.

90
 19

– Francuska je konačno mirna…

To je jedino pravedno! Otkako je Dezire Migo izazivao divljenje Kontinentala svojom
sposobnošću da zagrebe po dnu kace i od najsićušnije vesti napravi veliku poruku
optimizma, bilo je vreme da bude nagrađen jednom nesporno entuzijastičnom
informacijom. Mogao je da se šepuri, ali to nije bilo u njegovom stilu. Uostalom, reči su bile
dovoljne.
Kažiprstom je gurnuo naočare do korena nosa.
– … jer je, nakon što je maršal Peten ušao u vladu kao ministar, potpredsednik Saveta,
došao red na generala Vegana da stane na čelo Generalštaba Nacionalne odbrane, da
bude postavljen za glavnokomandujućeg svih operativnih ratnih poprišta. Pobednik iz
Verdena i Fošov učenik danas su za komandama. Francuska diše: sa veličanstvenom
mirnoćom i snažnim karakterom prvog, od sada su spojeni sigurno prosuđivanje i urođeni
smisao za komandovanje drugog. Niko više ne sumnja da će isti onaj koji je u novembru
1918. pročitao Nemcima uslove primirja što su im bili nametnuti ponovo odigrati tu ulogu
kroz nekoliko nedelja.
Gospodin De Varambon, stojeći uspravno u dnu sale kao kip Komandanta, posmatrao
je dva puta dnevno Dezireove predstave u nastojanju da reši zagonetku tog mladog
čoveka koji je pao s neba i čije je biografske podatke bilo tako teško pronaći.
Nakon čitanja detalja o francuskim položajima na različitim mestima na frontu, gde je
nemačko napredovanje bilo „svuda zaustavljeno“, svi su imali priliku da se još jednom dive
virtuoznosti Dezirea Migoa, kada se jedan novinar usudio da mu postavi pitanje ne o
imenovanju generala Vegana, nego o isterivanju njegovog prethodnika, generala
Gamlena, koga više niko nije pominjao.
– Blistava izvesnost pobede prelazi iz ruke u ruku, gospodine, i to je sve. General
Gamlen je od francuske vojske napravio nepremostivi zid pred nemačkim naletom, a
general Vegan će se pobrinuti da taj zid napreduje korak po korak, metar po metar, sve
dok neprijatelj, sateran u ćošak, ne bude konačno smožden. Oba čoveka, heroji i jedan i
drugi, dele istu volju i imaju tri svojstva neophodna vojnom zapovedniku: znaju da
komanduju, predvide i organizuju. „Svaka vojska koja ne može da napreduje mora da
izgine na licu mesta umesto da napusti deo rodnog tla koji joj je poveren.“ To formalno
naređenje generala Gamlena preuzeće njegov naslednik. Naučićemo Nemačku kako se
izvode čuda.
Gospodin De Varambon je, kao i svi, bio pun divljenja, ali se kod njega poštovanje
prema drugom uvek preobražavalo u kivnost. Najpre je opsedao zamenika državnog
sekretara bombardujući ga pitanjima o njegovom mladom štićeniku, ali je, budući da se
vojna situacija pogoršavala, usled nužnosti da se pronađu utešne reči u periodu kada su
loše vesti pljuštale kao kiša, Dezire postao nezamenljiv i stoga nedodirljiv.
Učinak imenovanja Petena i Vegana omogućio je, avaj, tek kratko razvedravanje. Iako
niko nije sumnjao u to da se francuski vojnici dušom i telom predaju zadatku odbrane
teritorije, svi su konstatovali da Nemci i dalje napreduju i da njihova strategija opkoljavanja
samo što nije urodila plodom.

91
 Najpre su otvorili front u Belgiji, potom su, iskoristivši to što je francuska vojska jurnula
tamo da ih zadrži, prešli preko Ardena i, nakon jednog zaobilaznog manevra koji će ući u
vojne anale, zapretili da sateraju francuske i savezničke snage u tesnac na Lamanšu kod
Denkerka.
Pa ti sad time podiži moral Francuzima…
Uzalud su kao papagaji ponavljali „savezničke trupe se dobro drže“, svi posmatrači su
shvatali da to što se Nemci obrušavaju na Amjen, na Aras, nije ohrabrujuće. Bio je
potreban sav talenat jednog Dezirea Migoa da se privid sjaja podari onome što je bi
istorijski poraz u najavi. Na tome su njegove Hronike gospodina Dipona na Radio Parizu
svakodnevno radile.
– Dobro veče svima. Gospođa V. iz Bordoa me pita „iz kog se razloga francuska vojska
susreće sa nešto više teškoća nego što je bilo predviđeno pri odbijanju nemačkog
pokušaja invazije“. – Muzika. – Istinski uzrok francuskih teškoća je peta kolona, što će reći
prisustvo, na našem tlu, agenata u zasedi čiji je zadatak da podrivanju delovanje francuske
vojske. Znate li da je Nemačka nedavno, na severu Francuske, padobranom izbacila blizu
pedeset devojaka (manje su upadljive nego muškarci) zaduženih da nemačkim snagama
šalju znakove pomoću ogledala, ali i pomoću dima, kao kod Indijanaca, kako bi im otkrile
francuske položaje? One su pohapšene, ali zlo je učinjeno. Imamo dokaz da infiltrirani
seljaci raspoređuju svoje krave po poljima tako da pokazuju put nemačkim vojnicima.
Koliko su se samo iznenadili francuski oficiri koji su otkrili pse što su ih izdajnici dresirali da
laju Morzeovom azbukom! Pre manje od nedelju dana oboren je nemački avion pun jaja
skakavca koja se spremao da izbaci na naše useve! Ali ta peta kolona se sastoji i od
komunista koji su se infiltrirali u Poštu, na primer, kako bi, remeteći slanje pošte,
demoralisali Francuze. Sabotažama u fabrikama nema broja. Peta kolona. Eto, gospođo
V., glavnog neprijatelja Francuske.
Nije poznato da li je ta hronika bila učinkovit način diverzije s ciljem da se obnovi moral
Francuza, ali su ljudi barem imali utisak da se nešto radi i bili su zahvalni Dezireu na
njegovim rodoljubivim naporima.

Gospodin De Varambon je pak provodio čitave dane u pokušajima da proveri svaki redak u
jedinom dokumentu o Dezireu kojim je raspolagao, kratko, životopisu koji je mladić predao
zameniku sekretara kada je stigao u Kontinental.
– Pogledajte! Ovde piše: „Godine 1933. pohađao gimnaziju u Flerinu (Oaz).“ Zar vam
nije čudno što je taj mladić bio učenik francuske gimnazije čija je arhiva izgorela 1937.
godine?
– Pretpostavljate da je on podmetnuo požar?
– Naravno da ne! Ali zbog toga je taj podatak neproverljiv, razumete?
– To što je neproverljiv ne znači da je netačan!
– Vidite, ovde: „Lični sekretar gospodina D’Orsana, člana Akademije nauka“, a on je
umro prošle godine, cela njegova porodica živi u Americi, ne zna se gde se nalaze njegovi
papiri…!
Zamenik državnog sekretara nije smatrao nekim dokazom taj snop elemenata koji se
uglavnom sastojao od odsutnih informacija.
– Ma šta vi hoćete od njega, zaboga!
Doslovno zanesen preprekama, De Varambon je, poput mnogih opsesivaca, pomalo
izgubio iz vida razlog svoje potrage.
– Naći ćemo mi nešto… – odgovarao je odlazeći sa svojom debelom fasciklom
prepunom nedostajućih papira, obećavajući sebi da će uskoro ponovo krenuti u napad.

92
Iako je zamenik sekretara smatrao De Varambona nemogućim, u njemu se rodila blaga
sumnja, voleo bi da mu savest bude mirna. Stoga je pozvao Migoa u svoju kancelariju.
– Recite mi, Dezire, kakav je bio taj gospodin D’Orsan, čiji ste sekretar bili?
– Veoma prijatan čovek ali, avaj, mnogo bolestan – odgovorio je Dezire. – U njegovoj
službi sam ostao samo četiri meseca.
– A… u čemu se sastojao vaš posao?
– Bio sam zadužen da prikupljam dokumentaciju o jednom pitanju iz kvantne mehanike.
Restrikcija merljivosti neizmenljivih veličina.
– Vi… vi ste i matematičar?
Zamenik sekretara je bio zaprepašćen. Dezire je nervozno treptao pod debelim staklima
naočara.
– Ne baš, ali bilo je to prilično zabavno raditi. U stvari, Hajsenbergov zakon reciprociteta
predviđa da…
– Dobro, dobro, dobro, veoma je zanimljivo, ali nije sada trenutak.
Dezire mahnu rukom, vama na usluzi, i pruži list papira na kojem je napisao tekst svog
narednog saopštenja: „Ogromni nemački gubici u Flandriji, briljantno lokalno dejstvovanje
naših trupa na Somi“ itd.
Mladić je znao da njegov univerzitetski i profesionalni put, koliko god da je solidno
pripremljen, neće večno izdržavati provere i da će tvrdoglavost gospodina De Varambona
na kraju uroditi plodom. Ali to ga nije brinulo. Kladio se da će ostati u službi do potpunog
raspada francuske vojske, koji je bio neminovan.

Rajh je napredovao iz dana u dan, junaštvo francuskih i savezničkih vojnika zaduženih da

mu se odupru bilo je ograničeno strateškim položajem dvaju tabora. Pre ili kasnije, naći će
se licem prema Nemcima, a leđima prema moru. To će biti ili masakr ili debakl, možda
oboje, i onda se više ništa neće suprotstavljati invaziji ostatka zemlje, Hitler bi mogao biti u
Parizu kroz nekoliko dana. Dezire će tada završiti s ratom. U međuvremenu je radio.
– Dobro veče svima. Gospodin R. iz Grenobla pita me šta znamo „o stvarnom stanju
vođa Rajha“. – Muzika. – Ako je verovati Radio Štutgartu, Hitler je na sedmom nebu. Naše
službe za špijunažu i kontrašpijunažu dostavljaju nam mnogo neprijatnije informacije o
Rajhu. Pre svega, Hitler je mnogo bolestan. Ima sifilis, što nije neobično. Iako je učinio sve
da to sakrije, Hitler je homoseksualac, uostalom, dovukao je kod sebe određen broj
mladića da mu ispunjavaju fantazije i, nakon toga, o njima niko više ništa nije čuo. Ima
samo jedan testis i pati od nepopravljive impotencije, od koje je poludeo. Grize tepihe,
cepa zavese, satima nepomično leži. Ni u njegovom generalštabu nije bolja situacija.
Ribentrop je, nakon što je pao u nemilost, pobegao sa nacističkim blagom. Gebelsu će
uskoro suditi za izdaju. U nedostatku lucidnih i duhom zdravih zapovednika, nemačka
vojska je osuđena da učini jedino što ne zahteva razmišljanje: da nepromišljeno gura
napred. Naši vojni zapovednici su to savršeno razumeli, pa je puštaju da se iscrpljuje u toj
ludačkoj trci, a zaustaviće je čim više ne bude pružala otpor, što će se desiti uskoro.

93
 20

Iako su se zvuci bitke približili tokom noći, Gabrijel je spavao kao klada. Bilo je samo
hladne vode, ali malo ga je utešilo to što konačno može da se opere kao čovek u kupatilu
vlasnika kuće, svom od peščara i keramike. Potom se obukao i sišao u prizemlje. Raul je
pokušavao da izvrši pretres kuće.
– Čoveče, kad su kidnuli, poneli su sve što je imalo neku vrednost, kreteni…
Kad ih je video takve, jednog u platnenim pantalonama, a drugog u, za njega,
neprikladnom odelu, Gabrijela je ponovo ophrvala nelagoda.
– Sad smo stvarno dezerteri…
– Mi smo vojnici u civilu, štabni naredniče.
Raul je pokazao na kartonski kofer.
– Unutra su naše uniforme. Ako pronađemo makar i delić francuske vojske koji je
spreman za tuču i ima barem jednog sposobnog zapovednika, navući ćemo ih i daćemo po
njušci onim budalama. U međuvremenu…
Izašao je iz kuće, seo u kola i uključio motor da se zagreje. Da li se moglo uraditi nešto
drugo?
Gabrijel se umiri pomislivši da su sada na putu za Pariz. Landrad neka radi šta hoće, a
on će otići da se stavi na raspolaganje generalštabu.
Pogledao je mapu. Nisu znali gde se tačno nalaze, nisu znali šta se događa, samo su
tamo, na nekih trideset, četrdeset kilometara videli crvenkaste odsjaje borbi. Čulo se
brujanje aviona, ali nije se moglo znati jesu li agresorovi ili saveznički.
Izašavši iz parka sreli su izbeglice – mnogo više nego prethodnog dana – koje su svim
mogućim prevoznim sredstvima išle otprilike na jugozapad, kuda su sada krenuli i oni. Da
li su odjeci borbi značili da Nemci snažno napreduju? Dokle? Da li će se možda baciti u
lavlju čeljust? Bilo je logično pratiti opšte kretanje izbeglica, ali je Gabrijel zbog tog
napredovanja naslepo bio sve nervozniji.
– Ići ćemo da se raspitamo – rekao je Raul ukočivši.
Gabrijel je odmah shvatio zašto se zaustavio tu umesto kilometar ranije. Nailazile su
dve žene na biciklima.
Čim su se zaustavile, videlo se da je Raul razočaran, nisu bile baš lepe. Dolazile su iz
Vuzjea, išle su prema Remsu. Vesti koje su prenosile bile su koliko loše toliko i zbrkane.
Nemci, koji su „napravili pokolj u Sedanu“, uputili su se prema Laonu, ili prema Sen
Kentenu, ili prema Noajonu, nije se zapravo znalo. Uništavali su sve, „postreljali su čitava
sela, i žene i decu“, bilo je mnogo aviona i „na hiljade tenkova“, videli su padobrance na
nebu kod Retela, na stotine njih… Njih dve su bile iz susedne oblasti, tako da su mogli da
se snađu na mapi, bili su u visini Monanvila.
– Dobro – rekao je Raul – brišemo.
Pola sata kasnije Raulovo lice se stvrdnulo. Nisu ga brinule vesti nego benzin.
– Nećemo daleko stići, ova kolica ludački troše! Može biti da ostanemo na suvom pre
nego što pronađemo nešto za klopu, ja sam gladan, pojeo bih konja.
Vozio je sve sporije. Mapa je pokazivala da se mogli uključiti na nacionalni put za Pariz
desetak kilometara odatle. Ako će ostati u defektu, bolje da im se to desi na prometnom

94
putu nego u nedođiji.
Merač je bio u najnižem mogućem položaju kada je Raul polako ukočio i stao.
– Je l’ ovo kamila? – upitao je zbunjeno.
– Dromedar, zar ne? – odgovorio je Gabrijel.
Pred njima je krupna divlja životinja prelazila put dugačkim tugaljivim korakom, polako
žvaćući, čak i ne okrenuvši glavu. Videli su kako prelazi preko jarka i udaljava se kao u
snu, pogledali su se.
Sa leve strane, žbunje je skrivalo polje. Raul isključi motor i obojica izađoše iz kola.
Iza ograde pružao se pust plac na kojem su stajale tri prikolice, a na jednoj je bila
podignuta rešetka. Iz te je sigurno izašla životinja. Na stranici druge prikolice, plakat je
prikazivao razdraganog klovna žute kose i crvenih usana. Raul se odmah oduševio.
– Obožavam cirkus, ti ne?
Ne sačekavši odgovor, popeo se uz četiri stepenika prve prikolice, okrenuo ručicu, vrata
se otvoriše bez napora.
– Možda ima nešto za klopu – rekao je Raul.
Gabrijel ga je pratio, oprezan i teskoban. Jako je smrdelo. Njemu nepoznatim, pomalo
divljim vonjem. Četiri kreveta bila su pričvršćena za zidove lancima i prekrivena plakatima,
torbicama, posuđem, sve je bilo nabacano u žurbi pri polasku. Osim ako nije bilo posledica
pljačke. Vrata plakara i poklopci kovčega bili su otvoreni. Odeća razbacana svuda.
Atmosfera koja je tu vladala nije imala nikakve veze sa cirkusom, kao da su bili u jazbini
kakvog klošara. U fiokama ništa, sve je bilo pokupljeno. Hteli su da krenu kada su primetili
lagano kretanje na levoj strani. Raul pruži ruku, skide prekrivač sa škotskom šarom i
prasnu u smeh.
– Patuljak! Nikad ga nisam video izbliza!
Bio je to čovek velike glave i uskih ramena, sklupčan, otvorenih ogromnih usta, samo
što nije zaplakao, mahao je rukom kao lepezom ne bi li se odbranio. Raul poče još jače da
se smeje.
– Pusti ga… – rekao je Gabrijel vukući Landrada za rukav.
Nije bilo svrhe, Landrad je bio opčinjen tim otkrićem.
– Koliko mu može biti godina?
Okrenuo se prema Gabrijelu. zapanjen.
– Sa njima se to ne može znati, a?
Uhvatio ga je ispod pazuha da bi ga podigao.
– Mora da je urnebesno gledati ga kako trči.
Gabrijel je pojačao pritisak na njegovu ruku, ali Raul se okamenio. Kepec, paralisan od
straha, čvrsto je jednu ruku stiskao uz sebe, nešto je skrivao. Raul ju je grubo dograbio.
– Jebote – rekao je smejući se – što je ovaj kreten jak!
Gabrijel ga je i dalje vukao ponavljajući: „Pusti ga, pusti ga“, ali bez ikakvog rezultata.
Raul ga je gotovo izvukao iz skrovišta, pa ga naglo pustio.
– Čoveče, jesi video ovo?
Bio je to majmun, majušni majmun koji je drhtao kao prut, prestrašenog izraza, videlo se
da je vruć kao žiška, krzno mu je bilo veoma meko, uši veoma velike i punom brzinom je
treptao okruglim očima. Raul nije mogao da dođe k sebi. Očaran, prigrlio ga je i sa
divljenjem mu gledao u sićušne ruke.
– Mršav je – rekao je – ali to je možda normalno. I psima se, čak i kad su dobro
uhranjeni, vide rebra.
Raul je sišao niz stepenice cirkuske prikolice, a majmun se šćućurio uz njega da se
zaštiti od sunca i grčevito se uhvatio za njega kada ga je zaslepila svetlost. Raul ga ugura
pod košulju, odakle se više nije mrdnuo.

95
 Gabrijel je stajao s rukama uz telo, šta da uradi? Okrenuo se prema kepecu koji je
rukama skrivao lice.
– Ja ću… Potrebno vam je… – počeo je, ali nije dovršio.
Pometen, dezorijentisan, jurnuo je iz prikolice.
Landrada nije bilo.
Gabrijel je čuo sebe kako ga zove sa trunkom zabrinutosti u glasu:
– Raule!
Otišao je do kola, nikoga nije bilo, okrenuo se na jednu stranu, pa na drugu. Ako bi
morao da krene sam… Nije umeo da vozi automobil, tu bi bio zaglavljen. Kako god, više
nije bilo benzina. Od teskobe mu se steže grlo.
– Hej, štabni naredniče! – najednom zaurla Landrad na vrhuncu radosti.
Zajahao je cirkuski bicikl, tandem bez opreme, samo upravljač i pedale, zakočio je naglo
kontrom, sprava se umiri, Raul je nastavio da se smeje.
– Jebote, videćeš, nije tako lako kao što svi misle.
Gabrijel je odmahivao glavom, ne, ne, ne dolazi u obzir.
– Ovo je najbolje, veruj mi. Ova kolica će nas ostaviti za manje od deset kilometara i šta
ćemo onda, da hodamo?
Bilo je toplo. U kolima, uz sve prozore otvorene, nije toga bio svestan, ali sada kad su
bili na golom zemljištu, shvatio je da je sunce veoma jako. Bilo je to vreme koje prija
majmunčiću, ali njima… Životinja je izgledala kao grba pod Raulovom košuljom, a on je
uspravio bicikl.
– Više voliš da hodaš po kijametu?
– A naše uniforme?
Majmunčić pokaza uplašenu glavu kao da zna odgovor.
– Baš je šašav!
– Treba da mu vratimo majmuna – počeo je Gabrijel pokazujući na prikolicu, ali Raul je
ponovo seo na bicikl.
– Dobro, šta ćeš da uradiš?
Gabrijel je okrenuo glavu nadesno, nalevo i odlučio da i on zajaše bicikl. Raul mu je
ostavio mesto napred. Ručke su bile veoma kratke, okretanje pedala je teško išlo. Landrad
se smejao kao da je na ringišpilu. Tandem se zaljulja, ali nekako uspe da dobije u brzini,
da postigne privid ravnoteže. Prošli su pored kola, stigli do regionalnog puta i počeli da
voze nešto brže, nešto sigurnije.
Landrad je zviždukao, kao da je bio na odmoru.
– „Neka nas pomisao na otadžbinu nadahne nepokolebljivom odlučnošću!“ – vikao je
razdragano.
Gabrijel nije smeo da se osvrne, ali bio je uveren da Raul ne okreće pedale i da se
prepustio vožnji, kad se majmunčić najednom, iz nepoznatog razloga. uplaši.
– Jao! – vrisnu Raul zaljuljavši bicikl. – Ovaj kreten me je ujeo!
Uhvatio je majmuna za glavu i bacio ga daleko od sebe, kao otpadak.
Gabrijel je video kako sitna silueta leti kroz vazduh i sleće u jarak pored puta. Odmah se
zaustavio, odložio tandem. Raul je pogledao u svoju ruku i prineo je ustima.
– Jebena nakaza!
Gabrijel je otrčao do jarka. Tamo se oprezno kretao, nije želeo da ga zgazi, ali ivica puta
odavno nije održavana, trava je bila visoka, trnje je sprečavalo da se priđe. Ništa se nije
mrdalo, zakoračio je, shvatio da mu je napor uzaludan. Okrenuo se prema putu, Raul se
udaljio gurajući tandem, već je bio daleko. Gabrijel je nemoćno pogledao u jarak i, kada je
shvatio da je upravo u tom trenutku želeo da zaplače zbog majmunčića od dvesta grama,
rastužio se još više. Zatekao je Landrada kako stoji nasred puta koji se uliva u nacionalni.

96
 Bilo je to kao da se zavesa naglo podigla i ukazao novi prizor. Kontrast ih je prikovao na
licu mesta.
Na stotine muškaraca, žena, dece, staraca koračali su u istom smeru, u beskonačnom
defileu usredsređenih, preneraženih, uplašenih lica. Gabrijel mahinalno dograbi bicikli pa
krenuše i oni, utopivši se u masu u pokretu.
– Jebem ti! – rekao je Raul izvijajući vrat napred, pun divljenja, kao da se pred njim
odvija neki sportski poduhvat.
Slučaj ih je smestio pored zaprežnih kola koja je vukao konj, a uz njih je hodala čitava
porodica, među njima i devojka kratke smeđe kose i veoma umornog lica.
– Odakle ste ovako došli? – upitao ju je Raul osmehujući se.
Majka je nezadovoljno rekla svojoj kćerki:
– Ne odgovaraj, dođi ovamo!
Raul podiže ruke, kako god hoćete, to mu nije pokvarilo raspoloženje.
Hodali su. Prošli su pored pokvarenih vojnih kola hitne pomoći koja je neko gurnuo u
jarak i pored dva izolovana pešadinca obeshrabrenog izgleda koja su hvatala dah sedeći
na međašima.
Ta se reka sastojala od gomile kola i dvokolica koje su vukli volovi, od čeza, poluludih
staraca, ovde bogalj sa štakama koji napreduje brže od svih ostalih, tamo neka grupa,
čitav razred, reklo bi se, iako je tu bilo dece svih uzrasta, celokupna škola, bog će ga znati,
nastavnik ili direktor vikao je bez prestanka da se moraju držati jedni za druge, da se nikad
ne puštaju, drhtavi glas mu je išao do kreštavih tonova, nije se znalo ko se više plaši,
dečica ili on; biciklisti su nosili kofere na ramovima, žene su u naručju stezale bebu,
ponekad dve, a uzastopni talasi tog meteža sudarali su se međusobno, pa su se ljudi onda
vređali, ponekad ispomagali, ali samo na mah zato što su zatim opet počinjali da misle na
sebe, gurali su se. Neki čovek koji se bio zaustavio da pomogne seljaku čije su se čeze
prevrnule uspravio se i van sebe vikao: „Odet! Odet!“, osvrćući se u svim pravcima dok mu
se u glasu čulo očajanje.
Na Gabrijela je najveći utisak ostavilo gotovo opipljivo osećanje malodušnosti koje se
izvijalo iz raznorodnih grupa od kojih se sastojala ta gomila. Prisustvo nekoliko vojnika,
smetenih i rezigniranih, razoružanih, u razdrljenim uniformama i teškog koraka, samo je
upotpunilo sliku brodoloma i odustajanja koju je otelovljavao taj skup. Na sluđenost
stanovništva što ga je nemačka ofanziva isterala na puteve nadovezivao se sve očigledniji
debakl njegove vojske.
Bujica najednom naiđe na raskršće četiri puta, usko grlo u koje su se sticale i jedne o
druge lomile raznorodne grupe što su sačinjavale povorku koja je na putu unedogled
iscrtavala isprekidanu liniju insekata teškog, mehaničkog i upornog koraka. U toj atmosferi
stočnog vašara, dreka je odzvanjala odasvud. Niko nikog nije video, nije bilo oficira da
komanduje, žandarma da štiti, neki kaplarčić je mabao rukama, ali to je bilo potpuno
beskorisno, njegova naređenja bila su zaglušena brujanjem motora, mukanjem krava koje
su vukle kola sa nameštajem, decom i madracima. Usisan u tu gomilu, Gabrijel nije znao
kud udara. Neki motociklista je trubeći i u pratnji jednog sitroena prokrčio sebi prolaz kroz
gomilu. Ljudi su se razdvajali. Iza podignutog prozora Gabrijel je ugledao uniformu i širite
visokog oficira.
Najzad su prošli raskrsnicu, a linija izbeglica sada se rastezala kao harmonika i
nestajala u daljini.
Raul, opušten na tom putu kao da je na vašaru, obraćao se jednima, drugima. Svi su
bežali od nemačkih četa koje su napredovale prema unutrašnjosti zemlje sejući paniku,
sravnjujući sela sa zemljom, pričalo se, desetkujući stanovništvo. Raul je tražio hranu, tu i
tamo bi napabirčio voćku, komad hleba, daleko od dovoljnog. Umor je bio osetan, kao i

97
žeđ, no vodu je bilo teško pronaći, svi su imali samo za sebe, a po tom suncu niko nije bio
voljan da deli. Na tom sumornom putu nije bilo nijednog sela.
– Tamo ćemo okušati sreću – rekao je Raul pokazujući na tablu na kojoj je pisalo
Anankur.
Gabrijel je oklevao.
– Hajde, hajde – navaljivao je Raul.
Zajahali su bicikl, nakratko vijugali, a potom postigli normalnu brzinu.
Prestigao ih je samo jedan vojni kamion, sa sedam ili osam ljudi u prikolici.
Bilo im je potrebno dvadesetak minuta da stignu u Anankur, selo sa niskim kućama,
koje su sve do jedne bile zatvorene, zabarikadirane rukom svojih vlasnika u bekstvu, i sa
zakatančenim prodavnicama čiji su metalni zastori bili navučeni. Dvojica vojnika kretala su
se u toj scenografiji kraja sveta, da poveruješ da su jedini preživeli kakvu katastrofu.
– Pa baš su jadni ovi Francuzi! – rekao je Raul.
Ta rečenica zaprepasti Gabrijela.
– I mi bežimo…
Raul se zaustavi nasred puste ulice.
– Nipošto! I u tome leži čitava razlika, brajko moj. Civili beže, a vojnici se povlače,
nijansa!
Koračali su posred kolovoza. Nekoliko zavesa zadrhta pri njihovom prolasku. Neka žena
protrča duž zidova kao miš i uđe u jednu od kuća zalupivši vratima. Neki čovek iskrsnu na
biciklu i gotovo odmah nestade. Reka izbeglica prolazila je u daljini, i odatle je veliki broj
stanovnika otišao.
Izlaz iz sela već se ocrtavao pred. njima, udaljen nekoliko stotina metara, kao da je
regionalni put prolazio kroz Anankur nepažnjom i žurilo mu se da iz njega izađe.
Upravljajući se prema crkvenom zvoniku, skrenuli su u jednu ulicu levo, pa u jednu desno i
obreli se na sićušnom trgu što ga je prilaz crkvi gotovo sasvim zauzimao. Preko puta,
pekara-poslastičarnica bila je netaknuta, ali je metalni zastor na kafeu bio obijen, savijen i
delimično podignut.
– Nemoj, molim te! – preklinjao je Gabrijel, ali Raul se već povio i ušao.
Gabrijel je, uzdahnuvši, otišao da sedne na kamene stepenice. Od umora mu se stezalo
srce. Naslonio se na vrata crkve. Sunce mu je godilo, ophrva ga dremež.
Probudi ga neka vibracija. Koliko dugo je spavao? Približavalo se neko teško vozilo.
Pred njim, sa druge strane trga, zevao je metalni zastor. Zvuk motora se bližio, on ustade,
povi se i šmugnu u radnju u kojoj je vladao polumrak. Na malom šanku stajale su
pocepane kartonske kutije. U vazduhu je lebdeo jak miris vina.
Gabrijel brzo okrete glavu. Shvatio je da je kamion došao na trg. Krenuo je napred
drhteći.
– O stari moj… – rekao je Raul promuklim glasom.
Ležao je, pijan kao čep, pored podrumskih vrata koja su ostala otvorena, crvenih usana,
zureći u prazno, a cigare su mu virile iz džepova naduvenih od paklica cigareta.
Gabrijel se nagnu, ustani, ne smemo ostati ovde, ali kamion se zaustavio – vlasnik?
Na levoj strani čulo se neko kretanje, zvuk metala kao da se ruši skela.
Gvozdeni zastor upravo je podignut na silu uz prodornu škripu, tri francuska vojnika
jurnuše unutra, gurnuše Gabrijela, podigoše Raula, obojicu ih silovito zalepiše za zid
držeći ih za gušu.
– Pljačkaši! Evo šta vi radite dok se drugi bore! Gadovi!
– Čekajte… – počeo je Gabrijel.
Odmah ga udariše u slepoočnicu, od čega je na nekoliko trenutaka izgubio vid.
– Ukrcajte ovaj ološ… – naredio je oficir.

98
 Vojnicima nije trebalo reći dva puta pa su snažno gurnuli dvojicu ljudi prema izlazu, gde
ovi popadaše i zasuše ih udarci nogama. Podignuše ih na silu, Raul se teturao, saplitao, a
Gabrijel pokušavao da rukama zaštiti glavu.
Odvukli su ih do trotoara, podigli u prikolicu kamiona pomoću udaraca kundacima,
trojica vojnika uperila su oružje u njih, a drugi su ih zasipali udarcima cokula.
– U redu je, momci – rekao je oficir, ali prilično neuverljivo. – Hajdemo, na put.
Dok je kamion kretao, vojnici su, držeći se za stranice prikolice, nastavili da devetaju
dvojicu ljudi koji su se zgrčili, sa rukama na potiljku.

99
 21

Lujza se zapanjujuće brzo navikla na pomisao da je njena majka rodila dete pre nego što
se udala. Priče o devojkama koje su ostale trudne, o tajnim abortusima kolale su svuda,
otkrivalo ih se onoliko po porodicama, kad neko umre, kad se sređuje nasledstvo, nije
videla zašto bi Belmonovi bili pošteđeni. Ali to što je njena majka napustila dete i dalje joj
je stajalo kao kost u grlu. Knedla teskobe nije joj davala mira, povezana sa njenom željom
za detetom. Opsedala ju je činjenica da je njena majka bila kadra za takav postupak, ali
brzo je shvatila da joj se po glavi ne vrti toliko lice gospođe Belmon koliko lice udovice
Tirjon. Ni tri dana kasnije njen sivi, oholi, ogorčeni pogled nije joj izlazio iz glave.
Neprestano je iznova proživljavala razgovor sa njom, ne mogavši tačno da odredi šta je
toliko muči.
– Je li? – rekao je gospodin Žil na to. – Napušteno?
Upravo u tom trenutku Lujza je shvatila istinu, zato što je, za razliku od gospođe Tirjon,
gospodin Žil bio potpuno iskren. Doktorova žena ju je uverila da je dete napušteno. Lujza
je bila sigurna da tom rečenicom nije rečeno sve.
Otrčala je u opštinu.
Grad je bio grozničav, zabrinut. Radnje su se usred dana zimogrožljivo sklupčale iza
svojih metalnih zastora kao da je najavljen neki protest. Lujza je videla da prolaznici nose
torbice sa gas-maskama, da trče užurbanim korakom. Prodavac novina je vikao: „Žestoki
napadi Nemaca na severu!“ Neki piljar je tovario kofere u svoj kamionet.
Opština je u to vreme morala da bude otvorena, ali bila je zatvorena.
Lujza je ušla u jedan kafe, zatražila telefonske imenike, izašla, sišla u metro. Bilo je tri
sata po podne, vagoni su bili krcati, voz se naglo zaustavio između stanica, svetlost se
ugasila, začulo se vrištanje žena i glasovi muškaraca koji su želeli da zvuče utešno.
Svetlost se vratila otkrivši bleda, napeta lica, ljudi su zurili u sijalice koje su treptale, začulo
se mrmljanje, svi su šaputali kao u crkvi, činilo se da se sva vrućina pariskog leta nagurala
u taj voz, svi su tražili malo prostora. „Moja zaova okleva da krene zbog starijeg sina koji
mora da položi ispite“, jedna žena je u poverenju rekla drugoj, a ova odgovori: „Moj muž
kaže da treba sačekati kraj nedelje, ali već je četvrtak…“ Ponovno kretanje voza nije
izazvalo olakšanje, zabrinutost se prenosila od stanice do stanice.
Prihvatilište za nezbrinutu decu nalazilo se u Ulici Anfer 100, da se čovek ponekad
zapita gde je pamet toj administraciji…5
Bila je to prostrana zgrada u obliku potkovice. Sa unutrašnjim dvorištem, nizom
istovetnih prozora i teškim vratima, ličila je na džinovsku školu. Dva skladištara tovarila su
zapečaćene kartonske kutije u kamion sa ciradom, portirova kućica bila je zatvorena, sve
zajedno je odavalo utisak praznine. Lujza krete predvorjem visokim kao u katedrali, začu
potmule i sumorne korake zaposlenih na stepeništu, iščita male plakate sa informacijama
pune strelica i kategoričnih uputstava, susrete se sa jednom bolničarkom i nekoliko časnih
sestara. Jedna od njih joj pokaza gde je arhiva, u južnom krilu namenjenom administraciji.
– Ne znam ima li tamo još nekoga…
Pošto je Lujza pogledala uvis prema velikom satu na unutrašnjem pročelju zgrade koji je
pokazivao da je popodne tek počelo, sestra je dodala:

100
 – Mnogi službenici su tražili odmor. (Osmehnula se uviđavnim izrazom.) Ima čak nekih
koji su otišli bez pitanja.
Lujza se popela uz široko akustično stepenište na kojem se nije srela ni sa kim. Na
trećem spratu, koji se nalazio u potkrovlju, od vrućine se nije moglo disati, iako su svi
prozori bili otvoreni. Pokucala je, nije čula odgovor, pa je gurnula vrata i ušla. Službenik se
hitro okrenu prema njoj, iznenađen.
– Zabranjeno je za javnost!
Lujza na trenutak proceni situaciju i učini ono što je inače prezirala. Osmehnu se da bi
se dopala. Imao je dvadesetak godina i bio vidno obeležen žigom adolescencije koja
nikako da se završi. Od onih iždžikljalih momaka nespretnih pokreta za koje smo sigurni
da liče na majku, iako je ne poznajemo. Od Lujzinog osmeha porumeneše mu obrazi. U
njegovu odbranu, u tom mračnom dekoru koji je stenjao pod prašinom, papirom i
dosadom, taj živi osmeh bio je nešto poput mrlje svetlosti u okeanu tuge.
– Ako biste hteli da mi pomognete, to bi vam oduzelo dva minuta – rekla je Lujza.
Prišla je ne sačekavši odgovor, osetila miris njegovog znoja, spustila ruku na pult,
zagledala se u njega i osmehu dodala nijansu preklinjanja i zahvalnosti koja bi oborila i
mnoge druge. Mladi čovek pogleda oko sebe u potrazi za nečim iza čega bi se sklonio, ali
ne pronađe ništa.
– Želela bih da pogledam registar napuštene dece u julu 1907.
– Nemoguće! To je zabranjeno!
Odgovor je skinuo teret sa mladića koji se, kako bi pokazao da je razgovor završen,
dade se na skidanje štitnika za rukave.
– Kako to, zabranjeno?
– Takav je zakon! Niko ne može da ih vidi, baš niko! Možete da podnesete pismeni
zahtev ministarstvu, ali oni uvek odbijaju, nema izuzetaka.
Lujza preblede. Njena pometenost prijala je mladom arhivaru, bila je to prijatna osveta
za nemir koji ga je ophrvao. Međutim, umesto da joj pokaže vrata, on je mahinalno rubom
šake poravnavao svoje štitnike koji su sada stajali presavijeni na drvenom pultu i
odmahivao glavom kao pokvašeni papagaj: „Takav je zakon, takav je zakon…“ Lujza
pomeri ruku napred. Surovo zbližavanje sive tkanine i tih ženskih prstiju sa ljupko
ispupčenim noktima uzdrma momkovo srce.
– Ko će znati? – rekla je Lujza veoma tiho. – Vaše kolege su većinom već napustile
svoja mesta!
– Ne dolazi u obzir, bio bih otpušten!
Taj argument je bio konačan. Ponovo je disao. Niko nije mogao tražiti od njega da uradi
nešto što bi dovelo u opasnost njegov posao, njegovu karijeru, napredovanje, budućnost,
njegov život.
– Ma naravno! – odmah uzviknu Lujza.
Arhivarovo raspoloženje iz olakšanja pređe u radost, radost što ga razume ta mlada
osoba koju je sada mogao podrobno da odmerava koliko god želi, pošto je bio zaštićen.
Kakvo lice, kakva ljupkost, a ta usta, a te oči, taj osmeh… Pošto mu se i dalje osmehivala!
Pridružio joj se, ah, kako bi voleo da je poljubi… Ili da je dodirne, eto, samo to, da spusti
prst na te usne koje su same za sebe bile čitav jedan svet, došlo mu je da zaplače.
– Javnost nema pravo – rekla je Lujza – ali vi… Vama to nije zabranjeno.
Momak zapanjeno otvori usta, a uzdah koji se ote iz njih ličio je na ropac.
– Pogledate u registar i čitate naglas! Pa valjda vam nije zabranjeno da govorite!
Lujza je savršeno razumela šta se odvija u glavi tog momka. Gotovo isto ono što se
odigravalo u njenoj kada joj je doktor izneo ponudu, mešavina logičkih razloga, priznanja
nemoći i želje za kršenjem pravila.
– Samo 1907. godina – rekla je Lujza poverljivim glasom. – Jul.

101
 Od početka je znala da će on položiti oružje, ali videvši ga kako se udaljava pognute
glave, postidela se pobede koja joj nije služila na čast. Koliko daleko bi išla da bi pogledala
u taj registar? Zadrhtala je čuvši kako se mladić teškim korakom kreće među policama.
Nekoliko minuta kasnije doneo je ogromnu knjigu na čijoj je korici „1907“ pisalo u skladu sa
u pravilima veličanstvene administrativne kaligrafije i otvorio je sa sporošću – pojaviše se
stranice podeljene na kolone. Mladić nije rekao više ni reč. Prelistavao je knjigu kao da ne
razume šta treba da uradi ili kaže.
Profesionalni refleks priskoči mu u pomoć kada je Lujza upitala:
– Kolona „registarski broj“, šta je to?
– Registarski broj omogućuje da se pronađu kompletni dosijei.
Najednom je izgledao srećan, kao da je došao do nekog otkrovenja.
– A oni nisu ovde!
Bila je to prava pobeda.
– Nalaze se u zgradi Centra za socijalni rad!
Kažiprstom je pokazivao negde prema prozoru. Pobeda se pretvarala u ponos.
Lujza se usredsredila na registar.
– U julu ih ima troje – rekao je arhivar prateći njen pogled.
Setivši se da je pristao da čita naglas, počeo je slomljenim glasom:
– „1. jul – Abelar, Fransin.“
– Tražim dečaka…
Bio je upisan samo jedan. Znači to je on.
Onaj kog Lujza traži:
– „8. jul – Landrad, Raul. Registarski broj 177063.“
Potom zatvori registar.
Novi svet se upravo otvorio pred Lujzom. Ponavljala je u sebi to ime Raul koje joj se
nikada nije dopadalo, ali je najednom poprimilo drugačiju boju. To je sada morao biti
tridesettrogodišnji muškarac. Šta je bilo s njim? Možda je sada mrtav… Tu je pomisao
doživela kao nepravdu. Proživela je usamljeničko detinjstvo, žaleći što nema ni brata ni
sestru ni rođaka. Taj dečak, koji je bio skoro njenih godina i delio je sa njom majku, skriven
je od nje. A ako je mrtav, ona ga nikada neće upoznati.
– Zgrada Centra za socijalni rad, kažete?
– Zatvorena je.
Nije stvarno verovao u to, borio se. Lujza nije morala čak ni da odgovori, on je oborio
glavu, sav zbunjen.
– Imam ključ – priznao je jedva čujnim glasom – ali dosijei se ne smeju iznositi iz
zgrade, razumete.
– Savršeno razumem, gospodine. Ali nije vam zabranjeno da tamo odete, a ni po
jednom pravilniku nije vam zabranjeno da budete u pratnji…
Jadni mladić je bio obeshrabren.
– Nepoznate osobe ne smeju…
– Ali ja nisam „nepoznata osoba“… – rekla je hitro Lujza spustivši svoju ruku na
njegovu. – Vi i ja smo već pomalo prijatelji, zar ne?
Dok je mladi arhivar išao beskrajnim praznim hodnicima upravne zgrade, korak mu je
bio težak kao u životinje koja ide na klanicu.
Nije bilo potrebe da prolaze kroz dvorište, poznavao je to mesto kao svoj džep, skretao
je tamo i ovamo, otvarao vrata, izbegavao hodnike, peo se uz stepeništa. Vrata se otvoriše
nakon dva okreta ključa. Zid prepun fioka. Mladić propusti Lujzu, koja odlučnim korakom
pođe napred. „Labi-Lape“. Otvorila je fioku. Dogovor po kojem bi on čitao umesto nje
istopio se usput. Mladić je ostao na pragu, leđima okrenut vratima, kao da želi da spreči
ulazak neke zamišljene gomile, dok je Lujza izvlačila tanki dosije i otvarala ga na stolu.

102
 Počinjao je sa „Zapisnik o detetu dovedenom u otvoreno nadleštvo“:

Godine hiljadu devetsto sedme, 8. jula, u 10 časova ujutru, kod nas u

kancelariju Centra za socijalni rad došla je osoba muškog pola kako bi ostavila
dete. Shodno uputstvima…

Doktor je zaista lično došao da ostavi dete. O tome udovica nije lagala.

1. Kako glase prezime i ime deteta?

Landrad, Raul.
2. Kog datuma je rođeno?
8. jula 1907.
3. Koje je njegovo mesto rođenja?
Pariz.
4. Komentar:
Osoba koja mi je predala dete izjasnila se kao lekar i odbila je da mi kaže kako
se zove. Uveravala me da dete nije prijavljeno u opštini i da nije kršteno. Ja sam
mu, u skladu sa zakonom i sličnim slučajevima, dodelio ime i prezime.

Lujza je pogledala u zidni kalendar. Sedmi jul je bio Sveti Raul, a sutradan Sveta
Landrad, službenik nije tražio mnogo daleko, da se čovek zapita šta je radio u danima
kada bi mu doveli dva napuštena deteta.
Zapisnik je precizirao: „Dete nosi štrikani vuneni džemperić bele boje. Nema nikakve
posebne belege i čini se da je dobrog zdravlja.“
Lujza pređe na kraj dokumenta:

„U skladu sa zakonom od 27. juna 1904,

u skladu sa raspisom Ministarstva od 15. jula 1904,
u skladu sa pravilnikom departmana od 30. septembra 1904,
iz gore navedenog zapisnika sledi da dete Landrad, Raul
ispunjava uslove da se svrsta među napuštenu decu.“

U dosijeu je ostao samo jedan dokument sa naslovom: „Zapisnik o predaji deteta

štićenika nacije hraniteljskoj porodici.“
Lujza je osetila kako joj se zatežu mišići.
Umesto da bude poslat u sirotište, mali Raul je predat nekoj porodici 17. novembra
1907. godine.

„Po naređenju gospodina senskog prefekta i u skladu sa članom…“

Lujza je okrenula stranu:

103
 „dete Landrad Raul, štićenik nacije, predato je porodici Tirjon koja stanuje u
Nejiju, Bulevar Oberžon 67…“

Lujza nije mogla da veruje šta je upravo pročitala.

Pročitala je jednom, pa još jednom, zatvorila dosije satrvena. Doktor Tirjon je usvojio
dete nakon što ga je u Žanino ime napustio. I bez sumnje ga je odgajio.
Lujza se rasplakala još ne shvatajući zašto. Odmeravala je razmere laži. Bila je kivna na
majku zato što je napustila svoju bebu: kad imate sreće da je dobijete, ne dajete je u
sirotište. Ali najednom je shvatila kakve je užasne nepravde Žana bila žrtva. Celog života
je verovala da je njeno dete napušteno, a zapravo ga je usvojio i odgajio njegov otac.
I njegova supruga.
Stavila je dosije u stranu, otišla prema vratima koja je mladić otvorio. Duša ga je
zabolela od pogleda na tu uplakanu mladu ženu.
Lujza je zakoračila u hodnik, okrenula se, želela je da mu zahvali, veliku stvar je učinio
za nju. Ono što bi mogla da mu kaže bilo je beznačajno. Uzela je maramicu, obrisala oči,
vratila se do njega, podigla se na vrhove prstiju, spustila kratak poljubac na njegove suve
usne, osmehnula mu se i izašla iz njegovog života.

Gospodin Žil ispusti krpu. Brzinom za koju niko ne bi pomislio da je sposoban, obišao je
šank i zagrlio Lujzu.
– De, de, de – rekao je. – Šta se dešava, srce moje malo?
Lujzi je rekao „srce moje malo“.
Ispružila je ruke i pogledala ga.
Potrese je to krupno lice teških crta, briznula je u plač.
Prvi put u životu postavila se na mesto svoje majke.
Prvi put je patila zbog nje.

104
 22

Dezire je mnogima odavno izgledao kao paradoks. Bilo je teško zamisliti da je mladić koji
brzim i nervoznim korakom prolazi kroz hodnike Kontinentala što je neprimetnije moguće i
grozničavo trepće kada mu se obratite isti onaj koji je tako izuzetno informisan i svakog
dana mirnim, odmerenim glasom tako savršeno objašnjava situaciju svima onima koji je
nisu razumeli.
Ipak, u Kontinentalu je razvoj situacije na frontu premestio centre interesovanja pa
Dezire Migo, koji je jednodušno smatran jednim od stubova informisanja, više nije zanimao
nikoga izuzev gospodina De Varambona, koji je pratio svoje tragove sa tvrdoglavnom
odlučnošću oštrodlakog terijera, ali to nije čudilo nikoga, niko ga nije slušao. Gospodin De
Varambon je bio Kasandra Kontinentala.
Svi pogledi bili su upereni u sever zemlje, gde su se francuske i savezničke trupe
povlačile od pritiskom ofanzive Nemaca podstaknutih uspehom u Ardenima i brzinom
kojom su njihove trupe napredovale, metući u prolazu jednu hrabru i valjanu vojsku, ali
vojsku dramatično rđavo pripremljenu za takav ishod, u koji nijedan od glavešina u
generalštabu nije verovao. Bilo je sve teže spokojno komentarisati takav kontekst za
štampu. Reporteri sa fronta igrali su igru i na sva usta hvalili francusku vojsku, ali nisu
mogli da prikriju debakl kod Sedana, nešto skorije poraz u Flandriji i sada „pokret unazad“
(dixit Dezire) u pravcu Denkerka, gde su francuske trupe hrabro štitile povlačenje
Saveznika da ceo taj mali svet ne bi bio bačen u vodu. Dezire je i dalje neustrašivo tvrdio
da se „Saveznici predivno bore“, „obuzdavaju nemačko napredovanje“ ili da „naše divizije
prkose naporima neprijatelja“. No, zasigurno se znalo da je više od trista hiljada vojnika u
opasnosti da ih nacistička vojska uništi ili da se nađu na dnu Lamanša.
Dezire je imao novu priliku da pokaže krajnju lucidnost i učinkovitost svog razmišljanja
kada je, 28. maja, objavljeno da je kralj Leopold III od Belgije odustao od borbe i odlučio
da se preda nemačkim trupama.
– Kakva katastrofa! – vikao je zamenik državnog sekretara hvatajući se za glavu.
Njegovo telo bilo je stalna metafora situacije.
Jedan jutarnji kliše zamenika državnog sekretara bio bi dovoljan da zameni konferenciju
za štampu koju je Dezire i dalje održavao čvrstim i osvajačkim glasom.
– Naprotiv, u tome leži naša šansa – odgovorio je.
Zamenik državnog sekretara je podigao glavu.
– Nedostajalo nam je verodostojno objašnjenje da opravdamo povlačenje naših trupa
pred nemačkom ofanzivom. Evo ga: izdao nas je jedan od naših saveznika.
Zamenika državnog sekretara ošinu očiglednost takve analize. Bilo je prosto kao pasulj,
lepo kao slika. Neoborivo. Dezire je već kasno po podne razvijao svoju teoriju pred
uobičajenim auditorijumom od novinara i stranih dopisnika:
– Slavna francuska vojska bila je u odličnom položaju da potpuno preokrene situaciju,
da probije nemački front i potisne invaziju do istočne granice. Avaj, sramno belgijsko
otpadništvo nanovo je dalo, srećom na samo nekoliko časova, kratku prednost
zavojevaču.
Slušaoci konferencije za štampu oklevali su da prihvate to objašnjenje.

105
 – Dakle, značaj belgijskih snaga bio je tako krucijalan da je njihovo dezerterstvo
potpuno preokrenulo situaciju? – upitao je novinar jednog lista iz unutrašnjosti.
Dezire je trepnuo i klimnuo glavom na način onih profesora razočaranih što moraju da
se ponavljaju.
– Svaka vojna situacija, gospodine, ima svoju tačku ravnoteže. Uništite je, na kom god
mestu da se nalazi, i sve se menja.
U takvim je trenucima čak i De Varambon bio prinuđen da mu se divi.
Dezire je, ne čekajući, nastavio tehničkim informacijama koje bi morale da umire i
najzabrinutije:
– Ovo će vam možda izgledati paradoksalno, gospodo, ali možemo se zapitati da li nam
je možda u interesu da nemačka vojska potisne naše trupe do Lamanša.
Odmah nastade graja, koju je Dezire umirio gipkom i velikodušnom kretnjom.
– Naime, naši saveznici imaju načina da tu prividnu pobedu pretvore u težak poraz.
Naši britanski saveznici su uspostavili sistem podvodnih cevi koje mogu da raspu naftu po
površini mora i da je zapale na zahtev, čime taj prostor odmah postaje džinovska lomača.
Ako se nemački brodovi usude da uplove u Lamanš, njihova će flota odmah biti zapaljena i
potopljena! Francuskoj mornarici će tada biti dovoljno da vrati naše trupe na čvrsto tle kako
bi dovršile posao započet na moru, to jest potpuno uništenje nemačke vojske.

– Slušajte! – uzviknuo je De Varambon.

Uspravio se svom svojom visinom, izvivši se slavodobitno. U ispruženoj ruci držao je
neki dokument koji je zamenik državnog sekretara, žgoljav, gotovo eteričan, uzeo bledom
rukom. Bio je to zbornik imena. Prelistao ga je. Nakon devet neprospavanih noći, više nije
postavljao pitanja, čekao je odgovore. Ovaj nije čekao ni sekund, toliko je Varambon bio
nestrpljiv.
– To je spisak diplomaca Skole za orijentalne jezike iz 1937. Nigde se ne pominje vaš
Dezire Migo. Za slučaj da se potkrala greška, dopunio sam ga diplomcima od 1935. do
1939; sve u svemu pedeset četvorica. I nema ni jednog jedinog Dezirea Migoa!
Njegovom likovanju bili su ravni samo njegovi ponos i glupost.
Dezire se, kada je pozvan u kancelariju svog nadređenog, kreštavo zacerekao, nešto
nalik na krik ptice ili škripanje vrata, nešto vrlo neprijatno, srećom retko se smejao.
– Birnije.
– Oprostite?
Dezire je pružio ruku i, kažiprstom pravim kao pravda, pokazao na ime Birnije na
promociji diplomaca iz 1937. godine.
– Po majci se prezivam Birnije, a po ocu Migo. Puno prezime glasi Birnije Migo, ali to je
pomalo sitničavo, zar ne mislite?
Državni sekretar je prodisao. Već treći put da ga Varambon, zbog svoje apsurdne
opsesije, umalo nije lišio Dezireovog prisustva, umorio se od toga.
Pustio je svog štićenika da se vrati u hodnike Kontinentala.
Dezire se zabavljao. Pronalaženje traga pravog Birnijea, koji je diplomirao istoriju 1937.
i preminuo naredne godine, oduzeće Varambonu mnogo vremena. Njegove napore da
raskrinka Dezirea neprestano je osujećivalo stanje nereda u koje je francuska
administracija sve više tonula iz dana u dan. Pošta je loše funkcionisala. O telefonu da i ne
govorimo. De Varambon je ostvario nekoliko beznačajnih uspeha, sasvim nedovoljnih da
dovedu u opasnost Dezireov položaj u Kontinentalu.
Iako nije bio zabrinut, Dezire je ipak osećao neznatno bockanje u kičmi koje nije
uspevao da definiše rečima. To je možda zbog atmosfere u Kontinentalu, mislio je.
U prva tri dana juna hotel se beše znatno ispraznio, poput preduzeća koje je proglasilo
bankrot. Nakon komešanja na velikom stepeništu, komešanja u prostranim dvoranama,

106
poziva, uzvika, obraćanja, usledili su diskretno šaputanje, diskretni razgovori, zabrinuta
lica i zabludeli pogledi, hodnicima se koračalo kao prolazima na kakvom parobrodu kome
preti brodolom. Čak se i broj prisutnih na konferencijama za štampu smanjio.
Na dan 3. juna 1940. godine, Luftvafe je bombardovao Renoove i Sitroenove fabrike.
Francusko predgrađe je pogođeno kao posred srca. Većina od dve stotine žrtava bili su
radnici, napad je ostavio snažan utisak na ljude. Nije bio prvi put da se nemački
bombarderi razlete nad glavnim gradom, ali posle svih vesti koje su saznali o Ardenima,
Flandiji, Belgiji, Somi, Denkerku, ljudi su imali utisak da su opkoljeni.
Meta više nisu bili drugi, nego oni sami.
Poput jata vrabaca, na stotine, na hiljade Parižana krenulo je putem prema jugu.
Dezire je zameniku državnog sekretara bio utoliko neophodniji što su mu se trupe
rasule.
U istom trenutku odigrao se neobičan događaji koji je, ako se tako može reći, stavio
tačku na tu priču.
Dezirea, koji je u Kontinental dolazio veoma rano, na nekoliko desetina metara od ulaza
u hotel zaustavilo je nešto što je on najpre kao protumačio kao ples. U središtu, golub. Oko
njega vrane, one ptice crnog i blistavog perja koje ljudi ponekad brkaju sa gavranima.
Dezire je veoma brzo shvatio da je u stvari reč o lovu: skakutave vrane kljunovima su
napadale ranjenog goluba koji je hramao pokušavajući da se skloni. Oko njega je vladala
prava hajka koju je vodio jedan zapovednik. Najbolje smeštena vrana bi krenula napred,
silovito kljucnula goluba, odmah prepuštajući mesto sledećoj. Borba je bila tako
neravnopravna, ubistvo tako očigledno da je Dezire udarcima nogu oterao vrane. Mudro
su se udaljile. Čim je on zakoračio prema Kontinentalu, vratile su se svom plenu. Ponovo
ih je rasterao, a one su se ponovo vratile, golubu nije bilo spasa, hramao je nisko,
izduženog vrata, raščerupan, kljucanje ga je dotuklo, vrteo se polako oko svoje ose kao da
se nada da će potonuti u asfalt trotoara.
Dezire je onda shvatio da nema nikakve svrhe nastavljati borbu. Bilo je gotovo. Golub
će biti dokrajčen, vrane su već pobedile.
Nešto što je bilo beznačajan događaj ipak je silno rastužilo Dezirea. Taj lov je u njegovoj
glavi dobio prekomeran značaj. Nije imao ni snage da se tome suprotstavi ni snage da
prisustvuje ceremoniji usmrćivanja. Stegnu ga u grudima, pogleda ispred sebe u kružna
vrata hotela, krenu prema njima, ali u trenutku kada je trebalo da skrene desno kako bi
ušao u Kontinental, on je skrenuo levo. Prema metrou.
Više nikad ga nisu videli.
Zamenik državnog sekretara bio je skrhan zbog tog bega. Za njega, rat se upravo
završio ponižavajućim porazom.

107
 23

Lako ju je pronašla, sreća se ponekad događa. Doktorova kćerka nije promenila prezime,
nalazila se u telefonskom imeniku. Postojala je samo jedna Anrijeta Tirjon, Avenija Mesin.
Sve se odigralo jednostavno, Lujza je ušla u zgradu, raspitala se za sprat kod
kućepaziteljke, popela se, pozvonila, Anrijeta je otvorila vrata, prepoznala Lujzu i zatvorila
oči. To nije bio, kao kod njene majke, refleks iznerviranosti ili nestrpljenja, nego pokret
klonulosti pred zadatkom kog se pribojava i koji je konačno došao na red.
– Uđite…
Umoran glas. Stan, skromne veličine, gledao je na park Monso, doduše u daljini.
Dnevnu sobu je gotovo potpuno zauzimao polukoncertni klavir prekriven gomilama
partitura. U jednom uglu, stočić se ugurao između dve fotelje prekrivene kretonom.
– Dajte mi mantil… Sedite, skuvaću čaj.
Lujza je ostala da stoji. Čula je zvuk čajnika, zveckanje šoljica koje se spuštaju na
poslužavnik. To je trajalo čitavu večnost, a potom se Anrijeta konačno vratila, zauzela
mesto koje je bez sumnje bilo njeno uobičajeno, a Lujza se smestila naspram nje.
– Vaš otac… – počela je.
– Jeste li sudiji rekli istinu, gospođice Belmon?
– Celu istinu! Ja…
– Onda nemojte ništa objašnjavati. Pročitala sam vašu izjavu. Ako je tačna, to mi je
dovoljno.
Blago se osmehivala, želela je da deluje umirujuće. Bila je to žena od pedesetak godina
koja nije mnogo brinula o svojoj frizuri – sedi pramenovi su osvajali teren. Imala je lice
širokih crta, oči bez sjaja i šake pijanistkinje, široke, „muške“. Ta reč pogodi Lujzu.
Neobjašnjivo ju je rastužila.
– Išla sam da se vidim sa vašom majkom.
Anrijeta se bolno osmehnu.
– Ah, kraljica majka… Neću vas pitati kako je prošlo, inače ne biste bili ovde.
– Vaša majka me je slagala.
Lujza nije htela da zvuči agresivno, pokušala je da se ispravi, a Anrijeta zapanjeno
razrogači oči. Lujza je shvatila da je to odglumljeno iznenađenje njen vid humora.
Osmehnula se.
– Za moju majku, laganje nije laganje. Čaj?
Služenju čaja pristupila je mirnim, preciznim kretnjama. Ta žena bila je metodična do
srži, Lujza je se malo pribojavala. Mora da je i inače ostavljala takav utisak na ljude zato
što nije prestajala da se osmehuje, kao da uverava sagovornicu da se nema čega bojati,
da izgleda. vara.
– Da vidimo, gospođice Belmon, šta znate od cele te priče?
Lujza ispriča. Anrijeta je njenu pripovest pratila sa zanimanjem, kao vest iz hronike punu
preokreta. Prekide je u epizodi sa arhivarom:
– Pa, da budemo jasni, zaveli ste ga.
Lujza porumene.

108
 Gospođica Tirjon usu sebi još čaja, polako, ne ponudivši Lujzu, nije joj palo na pamet.
Kada je na nju došao red da priča, spustila je šolju, skrstila ruke u krilu, kao da čeka da
muzika ispuni prostoriju pa da zadrema.
– Veoma dobro se sećam vaše mame. Sigurno su vam često govorili koliko ličite na nju.
Nisam sigurna da je to baš prijatno čuti; kad bi meni rekli isto to… Dolazak nove sluškinje
u kuću nije bio ništa neoubičajeno. Čudno je bilo što je ova mlada, bez iskustva, a naročito
što je ostala. Moja majka je otpuštala sluškinje brzo kao što ih je zapošljavala, bilo je to
prilično mučno. Nedugo po dolasku vaše majke, moja je prestala da joj se obraća, kao da
ne postoji. Sa mnom je bilo drugačije. Imala sam trinaest ili četrnaest godina a Žana
osamnaest, bile smo dosta sličnih godina. Samo što je ona bila ljubavnica mog oca, a to je
bilo nemoguće ne znati, njihova veza je doslovno prožimala celu kuću. Mora da je to bilo
prilično ponižavajuće za kraljicu majku. Duvao je vetar prigušene strasti, kao da je neko
bacio bombu u jedan od hodnika. Istini za volju, moja majka nije imala razloga da se
vređa, oduvek je imala odvojenu sobu. Kada je izvršila svoju dužnost donevši me na svet,
smatrala se oslobođenom bračnih obaveza. Moja majka je stvari povezane sa seksom
smatrala izrazom varvarske prirode ljudi. Ne razume da to može zanimati žene (ima
mnogo stvari koje moja majka ne razume). Uvek ju je više zanimala vernost nego muž.
Nije mogla da se žali što moj otac ima vanbračnu vezu, ali ipak je bilo čudno što se to
odvija u porodičnom gnezdu. Ne znam dubinski razlog iz kog je moj otac proizveo takvu
situaciju. Možda su se moji roditelji mrzeli još i više nego što sam mislila… U osnovi, divila
sam se vašoj majci. Potrebna je nesvakidašnja snaga karaktera da se iz meseca u mesec
podnosi licemernost te situacije koja je povređivala svakoga. Izvan porodičnog kruga, niko
nije znao ništa o tome. Ni moj otac (koji se plašio za reputaciju svoje ordinacije) ni moja
majka (koja je svoje poštenje smatrala nečim poput krunskog dragulja) nisu imali interesa
da se to pročuje. A onda je posle dve godine Žana najednom nestala. Bilo je to malo pre
božićnih praznika 1906. godine, sećam se vrlo dobro, imali smo goste, Žana nije bila tu,
služila je neka druga sluškinja. Pod čvrstom rukom moje majke, mesečni ples sluškinja
nastavio se kao u stara dobra vremena. A moji roditelji su mnogo razgovarali, što se nije
događalo baš odavno. Tiho, šuškajući, šapćući, što je mirisalo na neku mutnu odluku, na
šurovanje. Imala sam petnaest godina, prisluškivala sam na vratima, ali nisam razumela
šta se dešava. Nekoliko meseci kasnije otac mi je saopštio da je prodao ordinaciju i da
ćemo stanovati u Nejiju. Ali u Nejiju nas više nije bilo troje nego četvoro. Bila je tu i jedna
beba. Dečak, Raul. Svi u kvartu su se divili doktorovoj porodici što je usvojila malo siroče.
Moja majka je održavala legendu koja je imala mnogo uspeha. „Pošto smo povlašćeni, šta
ćete, pokušavamo da činimo malo dobra za svet oko sebe.“ To je izgovarala sa skromnim
osmehom madone koji je u čoveku budio želju da je ošamari. Iz toga je izvlačila duboko
zadovoljstvo. Ordinacija mog oca bila je veoma posećena, buržuji obožavaju moral.
Neobično je što meni niko ništa nije objasnio. „Premlada si da shvatiš…“, odgovarala mi je
majka kada bih joj postavljala pitanja. Potom sam jednog dana, ne znam kako, povezala
Žanin nestanak i dolazak tog deteta. „Uh, uh, uh, odakle ti to?“, odgovorio mi je otac
porumenevši. U stvari, Raul vam je polubrat…
Na trenutak je sedela gledajući u prazno.
– U početku, moj otac je prilično pristojno brinuo u njemu, ali on je bio veoma zauzet
čovek. I nakon nekoliko meseci, njegova volja se slomila suočena sa voljom njegove žene.
Prepustio joj ga je. Brzo sam shvatila da moja majka nije pristala nego nametnula da se
usvoji to dete. Ne iz moralne dužnosti, već zato što ga je mrzela. I zato što niko nije bio u
boljoj poziciji od nje da ga unesreći. Njegovo usvajanje omogućilo joj je da kazni sve. Mog
oca, koji je pred očima imao plod izgubljene ljubavi. Vašu majku, koja je bila primorana da
napusti svoje dete i, ne znajući, da ga preda u ruke žene koju je ponizila. Sam Raul je bio
žrtva onoga što trpe sva kopilad kako bi bila kažnjena što postoje.

109
 Svetlost, već slaba, osetno je opala. Taj stan, potonuo u pomrčinu sutona, ostavio je
snažan utisak na Lujzu. Klavir je pomalo podsećao na gubilište do kojeg su vodili stepenici
sačinjeni od gomila partitura. Iznad njega, ispupčena dimna cev kamina kao da je vodila
do nevidljivog sečiva.
– Ne vidi se ništa – rekla je Anrijeta. – Upaliću svetlo.
Odnela je poslužavnik.
Neke druge lampe, jedna po jedna, osvetliše dnevnu sobu, odagnavši preteća obličja
koja su se pričinjavala Lujzi.
Anrijeta se vratila sa bocom i dve čašice, pa ih je napunila.
– Ovo je voćni alkohol – rekla je pružajući Lujzi čašicu. – Videćete, oboriće vas s nogu.
Već od prvog gutljaja Lujzu spopade kratak napad kašlja pa je spustila čašu i položila
ruku na grudi.
Anrijeta je sebi nalila već drugu i srkutala je svoje piće gledajući u prazno.
– Bilo mi je šesnaest. Beba u kući, zamislite samo!
Lujza je veoma dobro zamišljala. Osetila je nešto poput trnaca u prstima, dograbila čašu
i napregla se da je ne isprazni naiskap.
Čim ju je spustila, Anrijeta ju je ponovo napunila, koristeći priliku da naspe i sebi.
– Bio je to veoma lep dečkić. Smešljivac. Dadilja, jedna danguba, više od ičega na svetu
volela je da se ja bavim njime, polovinu svog vremena provodila je čitajući novine u vrtu i
pušeći cigarete. Presvlačila ga je što je ređe moguće jer je tu bila posla, naučio je da hoda
sa tonu teškom pelenom. Uveče bih morala da ga pospem talkom i dugo ga milujem da
zaspi. Igrala sam se kao sa lutkom, naravno, ali sam bila i jedina osoba u toj kući koja ga
je stvarno volela, bebe razumeju te stvari. Čim je Raul prohodao, došlo je do nove podele
karata. Kraljica majka je sišla sa svog Olimpa da se „brine o njemu“. Otpustila je dadilju, i
sa njima se ponašala isto kao sa sluškinjama, menjala ih je svakog meseca. Za dete nema
ničeg goreg od tih neprestanih promena, vrlo brzo izgubi uporište, ne može da stekne
navike. Za negu su bile zadužene dadilje. A moja majka za vaspitanje. Tom se zadatku
posvetila sa uživanjem. Konačno je imala ulogu po svojoj meri, verodostojno igrajući lik
majke koja vaspitava svoje dete, a istovremeno potajno uživa što ga navodi na neuspeh.
Nikada ga nije puštala da predahne. Ni na jednom području. Terala ga je da jede hranu
koju mrzi u ime prehrambene higijene, zabranjivala mu je igre koje je najviše voleo u ime
vaspitne higijene. Da, za moju majku je sve stvar higijene, njene. Detetu je nametano ono
što je bilo dobro za nju, što joj je donosilo olakšanje. Pogled na tu harpiju kako se
obrušava na to dete bio je veliko iskušenje mog života. Raul je bio dobar dečak, znate. Ali
uskraćivanja svih vrsta, zabrane, odsustvo ljubavi, neprestano ispoljavanje autoriteta,
oduzeta zadovoljstva, popravljanje, sati u mračnoj ostavi u kojoj je vrištao od užasa,
neprestani zadaci koje je morao stalno da započinje iznova, poniženja, slanje u
najrepresivnije internate, ne računajući prezir, sve to ga je slomilo. U osnovi nije bio loš.
Kriomice sam intervenisala, previjala rane iza kulisa, bilo je to veoma zahtevno. A gde je
moj otac bio u svemu tome? Neću ga uvrediti ako kažem da je bio slab čovek. Kao i sve
kukavice, imao je iznenadne nastupe besa, trenutnu želju za pobunom, ali uvek bi na kraju
poklekao pred opasnostima za svoju reputaciju, pretnjama za karijeru, ucenama moje
majke… Zauvek je spalio sve mostove prema Žani. Treba priznati da je potegao veze kako
bi uzeo tu bebu i odgajio je ne rekavši joj ni reč – skandal koji bi ona neizostavno
napravila, tužba koju bi mogla da podnese, to je nadilazilo njegove snage. Moja majka je
pobedila. Raul je najpre postao težak, a potom zaista nepodnošljiv. Lažljivac, varalica,
kradljivac, pobegao je iz svih internata, tukao se sa svim svojim profesorima. Moja majka
je govorila: „Vidi kakav je! Rđava narav i to je sve!“ Čitav kvart ju je žalio.
Anrijeta je zaćutala na trenutak.

110
 – Nisam to odmah shvatila… Jednog dana sam primetila da se moj otac ugasio. Bio je
to čovek koga je pobedila vlastita životna priča. Malo-pomalo se zatvorio u svoj svet,
postao je nepristupačan…
Lujzi se steglo srce.
– Ni vi nikad niste rekli istinu Raulu…?
– Porodici Tirjon hrabrost nije jača strana.
– Šta je bilo s njim?
– Čim je napunio potreban broj godina, otišao je u vojsku. Iz nje je izašao sa diplomom
električara. On je pametan dečko, veoma spretan sa rukama. Mobilisan je prošle godine,
sada je vojnik.
Noć je pala. Anrijeta je ponovo napunila čašice, obe su srkutale. Lujza se pribojavala
trenutka kad bude morala da ustane, nije bila naviknuta na alkohol, hoće li se teturati kao
kakva pijandura?
– Da nemate njegovu fotografiju?
Ta pomisao joj je iznenada prošla kroz glavu, želela je da ga vidi – kako li izgleda?
Kasnije se pitala da li se nadala da će otkriti neku sličnost, čak i daleku, sa njom samom,
da će otkriti brata… blizanca. Ljudi uvek sve svode na sebe.
– Da, sigurno je imam.
Lujzino srce lupalo je kao ludo.
– Evo…
Anrijeta joj je pružila požutelu fotografiju nazubljenih ivica. Lujza ju je pogledala. Anrijeta
je bila nasmešena, uzbuđena. Bila je to fotografija bebe od deset ili dvanaest meseci, bebe
koja je ličila na sve bebe sveta. Anrijeta je na toj slici videla bebu koju je volela, a Lujza
samo jednu bebu.
– Hvala – rekla je Lujza.
– Možete je zadržati.
Anrijeta se vratila u svoju fotelju i utonula u mračne misli. Da li ju je predavanje te
fotografije oslobodilo nekog tereta ili je, obrnuto, žalila zbog svog postupka?
Stan je noću izgledao drugačije. Više nije bio jazbina žene koja živi oko svog klavira,
već utočište jednog usamljenog, u sebe povučenog bića.
Lujza je zahvalila Anrijeti, koja ju je otpratila do vrata poverivši joj još nešto:
– Raul mi piše kad sam mu potrebna. Ne ljutim se zbog toga, uvek je bio takav, to je
njegova šićardžijska strana… Čak i kao vojnik, ostao je veran onome što jeste, mangup.
Obožavam ga, ali… U poslednjem pismu traži mi novac i obaveštava me da je u vojnom
zatvoru Šerš midi. Uverava me da je reč o pravosudnoj grešci, to baš liči na njega. Mora
da je maznuo odlikovanja nekog generala kako bi ih prodao na gram, više ne obraćam
pažnju na to. Sutra će biti nešto drugo.
Dve žene se rukovaše.
– Oh – rekla je Anrijeta – sačekajte trenutak…
Nestala je i vratila se sa svežnjem pisama uvezanih uzicom.
– Ovo su pisma koja je vaša majka pisala mom ocu, pronašla sam ih u njegovom
radnom stolu.
Pružila joj je svežanj.
Dok je silazila niz stepenište, Lujza se osećala teškom.
To što je sin njene majke sitni prevarant bilo je veliko razočaranje, ali bilo je tu nečega
još surovijeg.
Nikada Žana Belmon nije saznala istinu o postojanju svog sina, niti o golgoti njegovog
detinjstva.
Nikada Raul Landrad nije saznao ko mu je majka i kakve je priče bio tragična posledica.
Kakvih je laži bio žrtva.

111
Da li je bar znao da mu je čovek koji ga je usvojio pravi otac?
Gurnula je svežanj pisama u torbu.
I otišla da plače u naručju gospodina Žila.

112
6. jun 1940.

113
 24

Ta je ulica doživela nemirne noći, proslave 14. jula, svadbe, odlaske na godišnje odmore,
ali ovog puta nije bilo radosti, nije bilo klicanja… Uposleni očevi su utovarivali stvari u
automobile, majke su trčale, grozničavo stiskajući bebe u naručju, snošeni su madraci,
sanduci, stolice, kao da je čitava ulica odlučila da se preseli usred noći.
Fernan je, pušeći cigaretu na prozoru trpezarije, posmatrao tu uzavrelost prevrćući po
glavi pitanje odlaska.
Ozbiljno je razmišljao o tome od one mise u Notr Damu, tri sedmice pre toga –
zapanjujuća epizoda.
Njegova mobilna brigada bila je pozvana da osigura red i mir ispred crkve. Ozbiljna
gomila, nagurana sve do mostova na Seni, izgledala je kao da čeka Mesiju. Umesto njega
su videli pariskog kaptolskog vikara ogrnutog zlatnim plaštom, sa mitrom na glavi i štapom
u ruci, kako dočekuje predsednika Saveta, ambasadore, ministre i gospodina Daladjea.
Fernana je iznenadilo što ti političari – radikali, socijalisti, masoni – kao delegacija dolaze u
Notr Dam da se mole bogu u kog ne veruju, ali njega je najviše brinulo prisustvo znatnog
broja vojnika u svečanim uniformama. Kada je tamo video cvet generalštaba – maršala
Petena, generala Kastelnoa, generala Guroa itd., zapitao se da li je moguće da ti tipovi, u
vreme kada zemlju napada vekovni neprijatelj, nemaju pametnija posla nego da
prisustvuju deliću mise.
Kada su zvučnici postavljeni ispred katedrale odaslali prema ucveljenoj gomili tonove iz
Veni Creator („Pohodi duše vernika…“), a potom iz propovedi monsinjora Bosara („Dođite,
Sveti Mihajlo, koji ste pobedili demona…“) i kada se konačno izvio glas gospodina
kanonika Broa, prvosveštenika („Gospo naša, moli se za nas!“), postalo je očigledno da su
članovi Vlade i vojnog vrha došli do te krajnosti zato što više nisu znali kom svecu da se
obrate.
Misa je trajala beskrajno dugo. Fernan se pitao: koliko su kilometara za to vreme mogli
da pređu Panzerdivisionen generala Guderijana?
Zvona Notr Dama zvonila su sve jače iznad okupljene gomile. Kada su videli da članovi
klera i Vlade napuštaju katedralu sporim koracima, svima je bilo jasno da je Bog upravo
postavljen za šefa generalštaba.
Fernan je tada procenio da će čitavom tom finom svetu biti potrebne dve ili tri sednice
da kidne iz grada. Glasine o odlasku brzo su kolale. Samo u njegovoj brigadi mnogi momci
su već isparili, čak i oni sa činovima, pod izgovorima koje niko nije imao srca da podrobno
ispituje.
Činjenica je da je Fernan, vrativši se kući, odlučio da, uprkos njenom zdravstvenom
stanju, ili upravo zbog njenog zdravstvenog stanja, negde pošalje Alisu. Ona ga je uzela
za ruku i, onim pomalo promuklim glasom od kog bi zadrhtao, odgovorila:
„Ne dolazi u obzir da odem bez tebe, dušo moja.“
Ali odmah potom osetila je snažnu srčanu palpitaciju, što je išlo u prilog suprotnom
rešenju.
Te su epizode uvek bacale Fernana u očajanje i nemoć, jer se nije moglo ništa osim
čekati. Spustio je ruku na srce svoje žene, osupnut brzinom tog ritma koji je vodio u

114
katastrofu.
„Ne bez tebe…“, ponovila je.
Glas joj je podrhtavao.
„U redu“, složio se Fernan. „U redu.“
Zamerio je sebi zbog kukavičluka, trebalo je da insistira, da odluči. Da li je to bilo zbog
rata, ali zdravlje joj se pogoršalo poslednjih meseci. Palpitacije su bile sve češće, sve
žešće, lekari su rekli da joj je potreban odmor.
Da li onda, pošto ona ne želi da krene bez njega, on treba da krene sa njom? Da li
mora, kao i drugi oko njega, da sedne u voz i ode na selo?
Sestra mu je stanovala u Vilnev sir Loaru, tu je držala malu piljarnicu. Napisala mu je:
„Dođi malo kući, ratu nisi baš toliko potreban, misliš li da si neophodan?“
Ne neophodan, svakako da ne, ali što se neprijatelj više približavao, to je on više
osećao dužnost da ga sačeka. Ako treba braniti Pariz, da li je on, mobilni gardista već
dvadeset godina, imao pravo da kidne kao zec i sakrije se kod starije sestre? Dao je sebi
vremena do 10. juna, svog rođendana. Bilo je to apsurdno, nije se baš jasno videlo iz kog
bi razloga beg na četrdeset treći rođendan bio legitimniji nego prethodnog dana ili
sutradan, ali sama vremena su apsurdna.
Kamion za odnošenje smeća naveo ga je da promeni mišljenje.
Ne onaj što je prolazio ulicom kad otkuca pet sati ujutru i redom baca kante od cinka na
trotoar, nego onaj koji je 5. juna, oko osam sati, ušao u dvorište spalionice u Isi le Mulinou
gde je on, na čelu svog odeljenja, bio poslat da izvrši nadzor. Nadzor nad čim? Sve je bilo
tu. Nije bilo uobičajeno slati deset mobilnih gardista da nadziru dolazak kamiona punog
otpadaka.
U toj modernoj fabrici posete su obično bije protokolarne prirode – poslanik u kampanji
dolazio je da se rukuje, senator je vodio posetioce u obilazak „svoje“ fabrike kao da je reč
o njegovoj stalnoj podružnici, ali četiri inspektora sa kravatama do dušnika koji sve žive
gledaju sumnjičavo, e to Fernan još nikada nije video.
Nije se znalo koga predstavljaju, nisu ništa rekli. Iako su stigli na osvojenu teritoriju, ipak
su malčice oklevali kada su videli taj ogromni parobrod sa četiri džinovske peći, sa
pokretnim trakama koje su vodile u pakleno grotlo, to klupko mostića i metalnih stepenica.
Radnici su izlazili pred službenika zaduženog da im utvrdi identitet i da im da se potpišu
u registar prisustva. „Vladino naređenje!“, izustio je jedan od inspektora popuštajući čvor
na kravati, što je, paradoksalno, doprinelo verodostojnosti njegovog uzvika. Svi su se
potpisali.
Fernan je morao da rasporedi svoje ljude da nadziru vrata, pokretne trake i peći, nakon
čega se otvorila teška čelična kapija i propustila unutra kamion. Radnici su dobili
naređenje da ga istovare i spale njegov sadržaj.
Bio je to papir. Formulari, pohabane beležnice, potvrde, razne objave, nevažeći
sertifikati i duplikati, čitava gomila papira kojih su se morali otarasiti, mada nije bilo jasno
zašto tako hitno, ali je zbog njih u postrojenju zavladala naelektrisana napetost, kao da ti
inspektori stavljaju na kocku vlastite karijere.
Đubretari su celo pre podne proveli gurajući do stepenica ručna kolica koja su škripala
pod teretom vreća sa pečatom BdF6 i svaka od njih su bila teška kao tuč.
Odgovorni za operaciju su, držeći notese i satove, neprestano merili, kontrolisali,
beležili, komentarisali, gledali kako radnici rintaju, sve ono zbog čega ljudi preziru državne
službenike. Stalno su menjali organizaciju; očito niko nije znao kako da se toliko papira
spali u razumnom roku.
Fernan je bio na straži na početku pokretne trake koja je vodila džakove prema pećima.
Klimanjem glave pozdravio je radnika od četrdesetak godina, tipa kratkih nogu kome je

115
stomačina visila preko kaiša, ali mu je fizička snaga bila neiscrpna pa je celog prepodneva
otvarao džakove i sadržaj bacao u otvore cevi kao da u to ne ulaže ni najmanji napor.
Vreće su brojali pri istovaru iz kamiona, beležili im broj u svakoj turi, štriklirali spiskove
pri dolasku do peći. Negde pred podne službenici su počeli da tupe o količini neophodnog
ljudstva, revidiranju organizacije, vremenu koje im je na raspolaganju, pa su okrenuli leđa i
izašli iz postrojenja ne pozdravivši se ni sa kim.
Kada se vratio kući, Fernan je stavio tačku na svoju neodlučnost. Alisa će otići iz Pariza
što pre, ali sama, jer je on imao posla u Isi le Mulinou.
– Kakvog posla?
– Posla, Alisa, posla!
Feman je tu reč izgovarao toliko ozbiljno da Alisa nije čula „posao“ nego „dužnost“. I nije
baš jasno videla kako je to, u tom nemirnom vremenu, dužnost mogla sprečavati Fernana
da je odvede daleko od Pariza.
– Hoćeš li dugo ostati? – upitala je zabrinuto.
Nije znao. Dan, dva, nemoguće je reći. Kao da je osetila njegovu odlučnost, nije
odgovorila.
Fernan je sišao da pronađe gospodina Kifea.
Početkom nedelje čuo ga je kako pominje Never i svoje planove da se tamo skloni kod
nekog rođaka, tako da će nužno proći kroz Vilnev sir Loar.
Zatekao ga je pred njegovim vratima, sa kartonskom kutijom u rukama.
Gospodin Kife je sagnuo glavu i pripalio žitan, ali Fernan mu je u pogledu video da
razmišlja, da okleva.
– Sami ste sa ženom – insistirao je – imate valjda malo mesta?
Gospodin Kife je bio inspektor u pošti, lep položaj, imao je sina
vojnika i pežo 402, svakako polovan, ali ipak, ta kola su prilično velika, kada sedite
pozadi, gotovo da možete ispružiti noge, kao u vagon-restoranu.
– Tja, mesta… – rekao je gospodin Kife. – Pa ne baš, nemojte misliti!
Nije to bilo kategorično „ne“, više je ličilo na uslovno „da“.
Gospodin Kife je pak dugo razmišljao o Alisi, toj ženi o kojoj se
pričalo da je bolesna, ali je imala lepe dude i samo takvu guzu.
– Za uslove – nastavio je Fernan – hoću da kažem za hranu, gorivo i sve to, naravno,
kažite mi…
Izgovorio je to sramežljivo, kao mogućnost u koju ni sam nije stvarno verovao. Odnos
između njih dvojice uvek je bio neuravnotežen, zato što je Kife, koji je svoj život smatrao
veoma uspešnim, sa snishodljivošću i zavišću gledao na tog mobilnog gardistu čiji je jedini
osobeni znak bio da mu je žena najbolja treba u zgradi. Pogled gospodina Kifea uronio je
u prazninu. Fernanov zahtev bio je veoma primamljiv, da odveze takvu ženu… I još da mu
plate gorivo.
– Znate… to je đavolska odgovornost.
– Imao sam na umu četiristo franaka – izustio je Fernan.
To nije bila suma kojoj se nadao, odmah se videlo, Kife je dugo klimao glavom,
zamišljeno povlačio dimove, a među njima je zavladala lelujava tišina.
– Znate… – konačno je progovorio – takvo putovanje košta, ljudi ne shvataju…
– Onda recimo šeststo franaka – predložio je Fernan, zabrinut pri pomisli da je ta suma
bila bezmalo sve što je imao…
– U redu, zato što smo komšije, je li! Polazak sutra, sredinom prepodneva, odgovara?
Rukovaše se, ali ne gledajući se, svaki iz svojih razloga.
Kada ju je Fernan obavestio da se dogovorio sa gospodinom Kifeom, Alisa nije
odgovorila. Taj komšija joj je dobacivao požudne poglede kad bi se sreli na stepeništu,
uvek je nastojao da se kao slučajno očeše o nju kad bi se sklonio da je pusti da prođe, ali

116
Alisa se pomirila s tim. Ako biste se vređali kad god vas neki muškarac odmeri ili mu ruka
negde zaluta, tome ne bi bilo kraja. A znala je da je Fernan prilično naprasit pa to nikada
nije pominjala, utoliko pre što se osećala savršeno sposobnom da sa time izađe na kraj.
Fernan je izvadio kartu Francuske, pa su pogledali kojim putem kola treba da idu do
Vilnev-sir-Loara. Cak i u sadašnjim okolnostima bila su to dva dana puta, ne više. Nisu
pomenuli njeno zdravlje, ali dva dana putovanja, nije to bila mala stvar.
– Zašto ne kreneš sa mnom?
Alisa je bila takva, nikad se nije predavala.
Fernan je pak znao da je njegova odluka ispravna, ali istinu nije mogao da joj kaže. Šta
bi Alisa pomislila kada bi sada pomenuo Persiju i Hiljadu i jednu noć? Bilo bi smešno. A
ipak…
Bili su u braku bezmalo dvadeset godina. Nestabilno zdravlje primoralo je Alisu da
ostane domaćica, da nema decu, ali to nije bilo mnogo važno, nikada nije imala naku
majčinsku dušu. A ni dušu domaćice, uostalom, o kući se brinula preko volje, vreme je
provodila čitajući romane. Ne, ono što bi se njoj svidelo nije porodični život sa mobilnim
gardistom, nego su to putovanja.
Egipat, Nil, eto šta je ona želela da vidi.
A još i više Persiju. Da, sada treba reći Iran, ali to nije isto, Hiljadu i jedna noć, to je
Persija. Te priče su je oduvek opčinjavale. Uostalom, Fernanu je njegova žena izgledala
kao istočnjačka princeza kada bi je gledao dok u polusedećem položaju čita na sofi u
dnevnoj sobi. Smejao se kada bi pominjala divane, nameštaj optočen zlatom i
slonovačom, opojne mirise, kupanje u magaričinom mleku, ali se smejao usiljeno zato što
su njegovi prihodi mogli da pokriju samo odmor u Vilnev sir Loaru. Alisa je govorila da to
nije nimalo važno, i to je nesumnjivo bilo tačno. Ali za Fernana je taj plan, naprotiv,
postajao sve važniji kako je vreme prolazilo. Putovanje u Persiju postalo je izvor griže
savesti, otelovljavalo je svu onu krivicu koju ju je osećao što gleda kako predmet njegove
ljubavi kopni na njegove oči, a on tu ne može ništa.
Sutradan je Fernan poljubio Alisu, smeštenu na zadnjem sedištu automobila gospodina
Kifea između dve kartonske kutije i jednog kofera.
– Neće put dugo trajati, ljubavi moja, bićete tamo najkasnije sutra, pa ćeš moći da se
odmoriš.
Alisa mu se osmehnula stežući mu ruku. Bila je veoma bleda. Fernan više nije znao šta
da radi, doći ću vrlo brzo, rekao je, naći ćemo se kod Fransin, ali motor je već brujao,
padoše poslednje preporuke, Fernan obiđe auto da kaže gospodinu Kiferu poveravam je
vama, je li tako, a Kife odgovori nadmenim osmehom.
Čim se auto zatresao, Fernan je, stojeći na kolovozu, podigao ruku. Poslednje što je
video bilo je kako mu Alisa lepom rukom proturenom kroz prozor kaže vidimo se uskoro,
volim te.
Popeo se u stan oduzet od umora, teskoban kao nikad dotad, ophrvan pitanjima i
dvojbama – da li je dobro postupio? Da li je izneverio Alisu? Je li to bio dobar izbor? Stan
mu se učinio praznim, kao dekor za neku pozorišnu predstavu koja se više ne igra. Gotovo
da nije spavao.
Sutradan ujutru je gledao kako druga vozila odlaze.
Bilo je pet sati. Zora će uskoro svanuti na nebu iznad Pariza, ulica je izgledala
prostranije, mora da su neka vozila nestala tokom noći.
Umio se, obukao uniformu, sišao u zadnje dvorište, gde je pokupio jutane džakove čije
je dno još bilo zasuto zemljom od krompira koji je bio u njima.
Potom je uzjahao bicikl.
Njegov spas je sada zavisio od jednog đubretara.

117
 25

Vojni zatvor Šerš midi nalazio se između kaznenog zavoda i kasarne. Ovom prvom bio je
nalik po leproznim ćelijama, tesnim dvorištima i koliko bednoj toliko i deprimirajućoj hrani.
Ovoj drugoj bio je nalik po tupom osoblju, krutom do bola, po gvozdenoj disciplini i veoma
preciznoj organizaciji. To je bilo previše i u normalna vremena, a u ovim vremenima tu nije
bilo baš ničega normalnog. Teški i konačni debakl koji se nazirao svakog dana sve je više
pritiskao zatvorenike koji su u očima čuvara bili otelovljenje svih grešaka što su dovele do
izglednog poraza.
U Šerš midiju bili su zatočeni politički zatvorenici i razni vojni begunci. Prvi su uglavnom
regrutovani među anarhistima i komunistima – tu su se, svi na gomili, nalazili pravi
saboteri, pretpostavljeni špijuni i tobožnji izdajnici. Vojnih begunaca je bilo od dezertera do
nepokornih preko prigovarača savesti. A usred svega toga vojnici koji su počinili prestupe
po opštem pravu – raznorodna gomila pljačkaša, kradljivaca i ubica. Budući da je doživeo
nekoliko kratkih boravaka u zatvoru, Raul se uklopio lakše nego Gabrijel, ali tu su uslovi
bili gori nego na drugim mestima. Po cele noći se vrteo i prevrtao na slamarici koju ni
medved ne bi želeo.
Atmosfera u toj ustanovi bila je više nego teška. Kako se neprijatelj približavao, tako su
čuvari iz Šerš midija prema zatvorskoj populaciji osećali sve veći prezir, koji se graničio sa
mržnjom. Puls rata je tukao sve do hodnika tog zatvora. Šerš midi je bio rezonantna kutija
razočaranja u francusku vojsku. Kada su francuske trupe poražene kod Sedana, kada je
neprijatelj osvojio Kale, kaznene mere i udarci su pljuštali; kada su u Denkerku Francuzi
uspeli da zaštite povlačenje Saveznika, raspored izlazaka u dvorište gotovo da se vratio u
normalu.
Raul i Gabrijel su dva puta bili razdvojeni i potom sastavljeni. Gabrijel mu je svaki put
dosađivao da svedoči o njegovoj nevinosti.
„Ne brini, slegnuće se to“, odgovorio je Raul. „Za mesec dana smo napolju.“
Ništa nije bilo manje sigurno od toga. Francuska vojska je bez griže savesti pristajala da
šalje čitave kontingente vojnika na masakriranje, ali nije podnosila da ijedan od njih bude
zločinac. To je vojsku grizlo, osećala se uprljanom.
Raulov optimizam imao je veze sa činjenicom da je uvek uspevao da se izvuče. Uvek.
Ponekad teško i uz neke žrtve, ali mislio je da bi od onoga što je proživeo od detinjstva
drugi odavno umrli, a on je još bio „na nogama“.
Nekoliko dana je uspevao da muva. Opčinjenost šibicarenjem je univerzalna zato što se
zasniva na svedočanstvu naših čula u koja imamo tendenciju da se uzdamo. Gabrijel se,
iako je to sebi zabranio, divio snalažljivosti koju je taj tip pokazivao. Tako je, čim je stigao,
isposlovao da jedan od čuvara pošalje pismo umesto njega, ali da ne prođe kroz cenzuru.
„To je samo za moju sestru“, objasnio je. Čuvar je bio fer, izgubio je na šibicama, obavio
što se od njega tražilo.
Takođe je pokušao da urazumi Gabrijela.
– Zahtevam da vidim advokata! – rekao je Gabrijel oficiru koji je obradio njegov prijem.
– Zahtevate…
– Hoću da kažem…

118
 Nije imao vremena da doda ni reč, presekao ga je udarac kundakom u stomak.
– Smiri se, stari! – posavetovao ga je Raul.
– Ne stojiš dobro… – rekao mu je vojnik uhapšen zbog toga što je nožem ubo druga
tokom pijanke. – Ne vole ti oni pljačke. Ne znam zašto, možda nisu dovoljno vojnička
stvar…
Prestravljeni Gabrijel tada je počeo da opseda Raula.
– Kad te budu pozvali, moraš da kažeš istinu! – neprekidno mu je ponavljao.
Raul se zabavljao tako što je na taj nalog svaki put odgovarao drugačijim argumentom,
Gabrijel nije znao šta on stvarno misli.
– Kakvu istinu? – rekao bi Raul. – Ne mogu da kažem da nisi bio tamo pošto su te
uhvatili na delu.
– Na delu? – vikao je Gabrijel. – Kakvom delu?!
Na to je Raul odgovarao širokim osmehom i pljeskom po leđima:
– Salim se, štabni naredniče, šalim se!
Raul je mnogo voleo Gabrijela. Na mostu na Tregjeru pokazalo se da je hrabar. On je
bio kolerik, dizanje mosta u vazduh slagalo se sa njegovim temperamentom, tokom celog
detinjstva morao je da se bori protiv nasilja, tuča je za njega bila prirodna stvar. Ali
zapanjilo ga je to kod ovog profesorčića matematike, Raulu se mnogo dopao.

Kao što često biva sa zatvorima, Šerš midi bio je jedno od najbolje obaveštenih mesta u
Parizu. Posetioci su veoma raznovrsni, informacije se prirodno poklapaju. A u prvim
danima juna bile su lošije nego ikada.
Događaji iz Denkerka uzdrmali su i one sa najdublje ukorenjenim ubeđenjima. Taj
užasni period kada su se francuske i savezničke snage herojski opirale nemačkoj invaziji
imao je teške posledice po zatvorenike. Upravo u tom trenutku se francuska administracija
(čitati: vlada) zapitala o sudbini vojnih zatvora, a Šerš midi je bio jedan od glavnih.
Uprave zatvora su, već nakon prvih tenzija sa Nemcima, dobile instrukcije da sklone sve
što je vredno na sigurno, za slučaj teškog udara. Punile su sanduke, kartonske kutije i
vreće, već utovarivale i pretovarivale ono što nije dolazilo u obzir da se ostavi zavojevaču.
Nabrajane su mnogobrojne priče o službama koje su spalile veliki broj dokumenata ili
organizovale noćni prevoz pošiljaka. I sama vlada je ozbiljno razmišljala o odlasku iz
Pariza. Nisu želeli da rizikuju da bude zarobljena na prepad i ispadne još i smešna pored
toga što je ponižena.
Postavilo se pitanje zatvorenika u Šerš midiju.
Država je smatrala da je ta ustanova puna terorista, uglavnom komunista, saučesnika
nacista, kao što su mislili svi oni koji nisu bili komunisti, i postavljalo se pitanje njihove
sudbine ako stvari krenu po zlu, što se upravo događalo. Na visokom mestu se zamišljalo
da će te zatvorenike, uglavnom pripadnike pete kolone, osloboditi još slobodni komunisti u
Parizu i da će se oni staviti u službu nemačkih trupa, kako bi im asistirali prilikom okupacije
glavnog grada i kontrolisanja njegovih stanovnika.
Ta pretnja je mučila čuvare i zatvorenike. Što su se Nemci više približavali, to je
atmosfera bila sve teža a čuvari opasniji, zato što nisu želeli da padnu neprijatelju u šake
zbog toga što su čuvari neprijatelja Francuske.
Na dan 7. juna, Le peti žurnal, što ga je jedan od čuvara delio po zatvoru, najavio je:
„Naše trupe se veličanstveno drže pred nemačkim naletom.“ Zvanično saopštenje
generalštaba tvrdilo je: „Moral naših trupa je sjajan.“ Sutradan, štampa je prihvatila
činjenicu da francuska avijacija mora da „se bori u odnosu deset na jednog“. Na dan 9.
juna: „Između Omala i Noajona, nemački pritisak se snažno pojačava.“
I najednom, 10. juna, malo posle obroka u jedanaest sati, zavladala je neobična tišina.
Niko nije shvatao šta se dešava. Počele su da kolaju glasine. „Nemci stižu u Pariz“,

119
govorili su jedni. „Vlada je zbrisala“, uveravali su drugi. Zatvorenici su ispitivali čuvare, koji
su odjednom postali kao mermerne maske, nije mirisalo na dobro.
Nakon dva sata ćutanja, svima je bilo očigledno da se nešto sprema.
U jednoj od ćelija neko najzad izusti onu reč što je svima bila na umu:
– Postreljaće nas.
Gabrijel se umalo ne onesvesti. Disanje mu se ubrza, nedostajalo mu je vazduha.
– A ne – rekao je Raul – ne možeš biti streljan kašljući, to nije dostojanstveno.
Ležao je u potkošulji na svojoj bednoj postelji i mahinalno petljao sa piljcima koje je
razmenio s nekim drugim zatvorenikom. Ta igra mu je zapravo služila kao brojanice. I on je
bio teskoban zbog situacije, ali bio je svikao da skriva osećanja.
Pošto ih nije zaustavio nikakav demanti, glasine su produžile svojim haotičnim putem od
ćelije do ćelije. Jedna od njih je glasila: „Ne mogu streljati ovde u dvorištu, šta bi radili sa
telima na stotine zatvorenika?“ Druga je odgovarala: „Ako nas utovare u kamione, to znači
da žele da nas postreljaju negde drugde.“
Najednom se začulo:
– Napolje svi, sa svim stvarima!
Nastao je grozan metež, čuvari su pendrecima udarali po rešetkama, otvarali ćelije
jednu za drugom, grubo vukli zatvorenike kako bi ih nagurali u gomilu.
– To što moramo da ponesemo stvari znači da nas negde premeštaju – rekao je
Gabrijel, misleći da se mogućnost streljanja udaljava.
– Ili ne žele da ostave ništa za sobom – odgovorio je Raul kupeći u brzini češalj, sapun,
četku, suve biskvite i nešto rublja.
Jedan stražar ih je već gurao kundakom napolje iz ćelije.
Za nekoliko minuta svi su bili u dvorištu. Među zatvorenicima su pljuštala pitanja, niko
ništa nije znao.
Na ulici su na desetine marokanskih strelaca i mobilnih gardista, sa puškama u rukama,
stajale oko vojnih kamiona sa ciradom. Neki oficir je viknuo:
– Svaki pokušaj bekstva biće kažnjen smrću! Pucaćemo bez upozorenja!
Kundacima su poterali zatvorenike u autobuse.
Raul, gurnut u autobus, nađe se pored Gabrijela. Bio je beo kao kreč, sa slabašnim
osmejkom na usnama.
– Štabni naredniče, mislim da je ovog puta kraj.

120
 26

Za sredinu dana nije bilo mnogo sveta u metrou, Pariz se napola ispraznio. Fernan, sedeći
na drvenom pomoćnom sedištu sa uprtnjačom među kolenima, postade svestan da je za
to doba dana sigurno ostavljao neobičan utisak: mobilni gardista u uniformi sa rancem,
spreman da krene na putovanje… Ali to nikoga nije čudilo. Nije znao baš ništa o zadatku
radi kojeg je pozvan u zatvor Šerš midi i pitao se hoće li biti lako nadzirati taj ranac kojeg
se sada pomalo stideo.
Alisa je otišla pre četiri dana, a za to se vreme desilo toliko stvari da u njemu više nije
bilo nimalo onog stanja duha i entuzijastične nade što su ga naveli da je primora da
otputuje kolima onog prostaka Kifea. Koliko sutradan se grizao zbog toga. Ono što je
čekao nije došlo. Sa jedinicom su ga poslali na Gar d’Osterlic, gde su se hiljade kandidata
za odlazak gložile oko mesta u nekoliko vozova, za koje niko nije stvarno znao hoće li
krenuti. Vagon pun sveta na kraju bi ostao na peronu; neki drugi, na peronu preko puta,
najednom bi krenuo, ali niko nije znao da kaže kuda ide, Dižon, rekao bi jedan, nipošto,
Ren, tvrdio bi drugi. Fernan je okupio ekipu, poslao jednog od ljudi da se raspita kod
staničnih poglavara, ali niko nije znao ko komanduje, gardista se vratio praznih ruku i silno
se namučio da pronađe svoju jedinicu zato što je Fernan morao hitno da ode na drugi kraj
stanice gde je izbila tuča između belgijskih izbeglica i kandidata za odlazak u Orlean.
Fernan je posmatrao tu katastrofu. Na hiljade ljudi širilo je vesti koje su čuli na radiju:
„Izgleda da je gospodin Dipon u svojoj hronici rekao da su se Švabe zarekle kako će
odseći desnu ruku svakom detetu koje budu sreli na putu za Pariz.“ Vest se raširila.
Fernan je čuo nekoga kako kaže da neće odsecati ruke deci nego glave majkama. Kakva
usrana vremena, mislio je.
Ono što je očekivao, na čemu je sve zasnovao – Alisin odlazak, izveštaj o njegovom
vlastitom odlasku – nikako da stigne, bio je žrtva fatamorgane, slepe nade, bio je imbecil.
U petak je uspeo da nazove Vilnev sir Loar. Njegova sestra je u piljarnici imala telefon
kojim se služio ceo komšiluk, a u tom trenutku ništa nije funkcionisalo lošije od telefona,
ako se izuzmu vozovi.
Nekim čudom dobio je broj. U Fernanu je jedna briga zamenila drugu. Alisa jeste stigla,
bio joj je potreban samo jedan poduži dan da dođe iz Pariza, ali odmah potom je otišla.
– Otišla… Kuda to?
– Moraću da prekinem – već je najavljivala operatorka.
– Pa sad… otišla… Hoću da kažem, ne baš otišla, ona je u k…
Veza se prekinula pre nego što je njegova sestra dovršila rečenicu.
Kako god bilo, preko telefona ili ne, ona je započinjala mnogo rečenica koje nikada nije
završavala.
Najzad je dobio naređenje da ode na zadatak u Isi le Mulino. Bio je u pravu što pomalo
veruje u Boga. Samo što nije zaplesao na licu mesta.
Kada je Fernan došao u Isi, bilo je osam sati, državni službenici već su bili tu, ali u
manjem broju nego prethodnog puta. Ostali koji su prethodnog puta bili mobilisani da
kontrolišu operaciju bez sumnje su hitno morali da odu i provere kakvo je vreme kod
Orleana, kažu da je u junu veoma lepo na obalama Loare. Oni koji su preživeli tu

121
zaraženost turizmom zgledali su se, bledi kao krpa, i nervozno delili uloge. Radnici (koje
su zvali kaljavi), postrojeni po naređenju poslovođe, spokojno su čekali nastavak
programa. Vladala je neobična atmosfera, niko nije shvatao zašto su tu u nedelju.
Radnicima su dali da potpišu registre prisutnih, proverili su identitet mobilnih gardista.
Sve je išlo prilično dobro do ulaska kamiona, osim morala kaljavih koji su shvatili da će dan
biti zamoran pošto su hrpu vreća koje treba tegliti odoka procenili na osam do deset
tona… Ali vrhunac spektakla tek je sledio. Odigrao se sat vremena kasnije, kada su, nakon
što su postavili posmatrače na sve ulaze i izlaze i nekoliko kontrolora za istovar kamiona,
ispod i iznad dizalice, u hodnicima, na pristupnom mostiću i na početku levka, dodate prve
vreće.
Nisu bile napunjene zastarelim formularima nego najaktuelnijim mogućim novcem,
lepim novčanicama od pedeset, sto, dve stotine, pet stotina, hiljadu franaka, svima se od
toga zavrte u glavi.
Fernan kratko mahnu rukom kratkonogom radniku velikog stomaka koga je dva dana
ranije video kako baca tone papira u cev. I on je bio zaprepašćen. Jedna jedina novčanica
od hiljadu franaka predstavljala je gotovo celu njegovu mesečnu platu, prva vreća koju je
morao da otegli do pokretne trake bila je teška četrdesetak kilograma, niste morali biti
dobar matematičar da procenite kako ćete tokom dana uništiti tri ili četiri milijarde franaka.
Nemci su se približavali, a Vlada je – što je bedna reakcija – odlučila da spali plen pre
njihovog dolaska.
Kontrolori su na svakih deset metara brojali vreće.
Tipovi koji su obično razvrstavali konzerve, pumpe za bicikle i sanduke sa
pomorandžama teglili su ono čime se moglo kupiti čitavo postrojenje i plaćati pet
generacija osoblja. Ali čovek se navikne na sve. U početku se đubretarima stezalo grlo dok
su merkali jedva zamislivo bogatstvo u samo jednoj vreći, oko podneva su lopatama
prevrtali banknote kao što bi mešali lepak za tapete. Bez sumnje su se pomirili s tim što
gledaju kako u dim odlazi kapital zemlje koji im, kako god bilo, nikada nije pripadao.
Fernan je svakako bio jedini koji oseća zadovoljstvo, intuicija ga nije prevarila,
prethodno spaljivanje bilo je samo proba.
Najzad su stigli do kraja posla.
Računovođa je vrisnuo da se brojevi ne poklapaju tačno, da jedna vreća nedostaje.
Jedna vreća od skoro dve stotine, kakve sad to veze ima, kao da su govorili đubretari,
ali službenici su imali drugačiji pristup, činilo se da za njim jedna vreća vredi više od jedne
vreće, ona je bila simbol, a to što je nestala znači da je ukradena, izgovorena je ta krupna
reč.
Dvojica inspektora, Fernan i još dvojica mobilnih gardista pročešljali su postrojenje u
potrazi za tom vražjom vrećom, brojali su i prebrojavali i najzad je pronašli. Pala je pod
mostić koji vodi do peći. Prazna vreća na tom mestu znači da je njen sadržaj spaljen,
shvatili su kako je takav incident mogao da se dogodi, bio je gotovo kraj radnog dana.
Gotovo, ali ne sasvim. Kaljavi, iscrpljeni napornim prepodnevom, spremali su se da odu
kada su pozvani nazad, hej vi tamo – savijeni kažiprst i pogled kao u učitelja… Fernan je
okupio svoje ljude i zaprepašćen prisustvovao došaptavanju inspektora, nakon čega je
palo naređenje, jasno i precizno: svi da se svuku do gole kože.
Bilo je to izrečeno na formalniji način, ali takva je bila poruka.
Jedan od đubretara poče da gunđa, još jedan mu se pridruži, pa još jedan, pa nećemo
se valjda tek tako skidati tu, mi smo obični radnici… Kada su nadležni zatražili od Fernana
da pozove pojačanje, svi se oduzeše. Stvar je postajala ozbiljna.
Fernan se namrštio zbog zbunjujućeg obrta koji je dobijao taj dan.
Stao je pred jednog od radnika i mirno mu savetovao da skine jaknu. Da se pokori.
Radnik se zagledao u njega okruglim i bezizražajnim očima, izgledao je kao čaplja. A

122
potom je otkopčao kaiš i počeo da raskopčava šlic. Ostali su, jedan po jedan, počeli da
rade isto što i on, ne istim redom, osim jednog visokog glupana koji stade da kmeči, ne
dolazi u obzir, nije on za to plaćen. Dok je izvikivao koliko je ozlojeđen, ostao je jedini
obučen.
Na zahtev jednog od inspektora, svi su morali da se okrenu leđima i podignu ruke. Bili
su oni u vojsci i promiskuitet među drugovima nije bio neprijatan po sebi, ali ovde, u
postrojenju, bilo je nešto drugo stajati u gaćama pred potpuno obučenim državnim
službenicima…
Kada im je dozvoljeno da se obuku, visoki glupan se i dalje premeštao s noge na nogu,
ali više nije vikao. Morao je da se odluči, pa je raskopčao bluzu. Svi su pogledali u njega,
osim onih njegovih drugova koji su se usredsredili na oblačenje kao primerna deca. Tip se
obilno znojio. Sa bolnim uzdahom skinuo je pantalone. Iz gaća mu je ispala pregršt
novčanica od pedeset franaka.
– Vodite ga! – odmah je vrisnuo glavni.
Čovek bi očekivao kolektivni uzvik protesta, ali ništa se nije dogodilo. Naređenje je kao
kamen palo na mrtvilo koje je vladalo u prostoriji.
Fernan je krenuo napred i tihim glasom zamolio radnika da sakupi sadržaj svojih gaća i
da se obuče. Jedan od službenika prebrojao je novčanice držeći ih vrhovima prstiju,
jedanaest novčanica od pedeset.
Kada se radnik obukao, kolege su ga saosećajno posmatrale, dok je Fernandova
jedinica odvodila prestupnika spuštenih ramena. Iako je bilo uvreženo da vlada
najsiromašnijima ne oprašta ni hiljaditi deo onoga što dozvoljava najbogatijima, svejedno
je to bio tužan prizor.
Tada se dogodilo nešto neobično, što su svi prilično dugo pamtili. Neki službenici Banke
Francuske priđoše da se rukuju sa kaljavima što su stajali u stroju ispod mostića. Ta mala
ceremonija, kada je jednom započeta, više nije mogla da se zaustavi, tako da su se svi
službenici rukovali sa svima. Inicijativa je bez sumnje začeta u dobroj nameri, ali defile je
izgledao kao da su na sahrani. Blagodarna nacija zahvaljuje đubretarima i upućuje im
saučešće.
Trbušasti radnik drugarski mahnu Fernanu poslednji put, a potom nestade. Postrojenje
će zaključati neki od poslovođa.
Dok su dvojica ljudi iz njegove jedinice odvodila pohlepnog đubretara u policijsku
stanicu, Fernan je izašao, oprostio se sa kolegama, zajahao bicikl, napravio veliki krug i
vratio se do postrojenja, krenuo duž njegovog zida do vrata jedne tehničke prostorije,
otvorio ih i pronašao malu prikolicu koju je tu ostavio prethodnog dana i u koju je žurno
usuo sadržaj nedostajuće vreće, veliku gomilu novčanica od sto franaka.
Fernan je podelio paket u dve vreće, u jednom uglu ostavio prvu – veću – po koju će
trbušasti radnik doći tokom noći, drugu utovario u prikolicu za bicikl i krenuo put Pariza.
Kada je stigao kući, čekao ga je poziv da sutradan u četrnaest časova ode u zatvor Šerš
midi. Uz to je stajalo i naređenje za zadatak u kojem je pisalo „predmet: neodređen“, uz
pojašnjenje da sa sobom treba poneti „opremu potrebnu za kratko putovanje“.
Pitajući se u čemu bi se taj zadatak mogao sastojati, uzeo je vreću, odustao od brojanja.
Bilo je tu nekoliko miliona franaka. I više nego što je potrebno da omogući svojoj supruzi
da otkrije Persiju.
Pomisao na Alisu ga smekša. Zarekao se da će je sutra pozvati.
Ono naređenje o zadatku što je stajalo na stolu kao da ga je prekorevalo. Da li treba da
ode ignorišući ga? Sada kada je imao sav taj novac, zar ne bi bilo razumno da i on ode
poput tolikih drugih i da se pridruži Alisi?
Prirodno bi bilo da se Fernan oseti slobodnim da napusti Pariz i pridruži se Alisi u
Vilnevu, ali nije mogao ozbiljno da zamisli kako ignoriše formalno naređenje, znao je da će

123
otići tamo gde ga posao šalje, takav mu je bio temperament.
Odlučio je da napuni ranac novčanicama. Ostatak plena nagurao je u kofer koji je sneo
u podrum i sakrio između dva sanduka. Sada je bio u metrou stežući među nogama ranac
krcat novčanicama.
Ponovo je uzeo poziv i još jednom pročitao na koje ga mesto raspoređuju. To mu nije
govorilo ništa naročito.

124
 27

Kada je Lujza stigla pred zatvor Šerš midi, ulica je bila blokirana barikadama koje su
sprečavale prilazak glavnoj kapiji. Žene su stajale tu, nervozne, nemirne.
– Ukinuli su posete – rekla je jedna – ovde sam od podneva…
U glasu joj se osećala teskoba.
Unutra se videlo kako se ljudi u uniformama kreću tamo-amo. Žene bi sporadično
povisile ton, obraćale se vojnicima. „U koliko sati su posete?“, vikale su. „Hoće li biti danas
ili sutra?“ „Mi smo došle iz unutrašnjosti!“ Čak i jedno: „Imamo mi prava!“, koje je palo kao
kamen u bunar.
Ti su uzvici veličanstveno ignorisani, ali mala gomila koja se tiskala na kraju Ulice Šerš
midi želela je da je čuju. Lujza je osećala da je to zabrinjavalo žandarme (ili su ljudi u
uniformama bili mobilni gardisti…), često su pogledavali prema tim ženama. Hoće li one
možda oboriti barikade? Hoćemo li morati da ih rasterujemo? Pod vojničkim kapama oči su
govorile o neprijatnosti što će možda morati da odbijaju žene manu militari.
Izlazeći iz metroa, drugi mobilni gardisti pristizali su sami ili u grupicama, noseći lake
naprtnjače, tašne, gotovo ništa. Kada bi stigli blizu njih, žene su ih podbadale, ispitivale:
„Znate li šta se dešava?“, „Zašto su posete ukinute?“, ali uniformisani su defilovali, neki
oborivši glavu kao pod kišom kamenja, drugi kruti i dostojanstveni, gledajući pravo pred
sebe kako bi naglasili svoju nesalomivost. Najmlađi su otvarali usta, najstariji su ih
ućutkivali jednim pokretom, svi su preskakali barijere i udaljavali se kako bi se pridružili
kolegama pred zatvorom. Većinom su ulazili, neki bi pre ulaska popušili poslednju cigaretu
napadno okrećući leđa grupi posetiteljki kako bi naglasili koliko su ravnodušni prema
njima.
– Zastavniče! – uzviknula je žena koja se razumela u činove – Možete li nam reći šta se
ovde dešava, ništa ne znamo?
Taj je nosio ranac na leđima, bio je to čovek očito spreman za putovanje; ako je bio tako
opremljen, znači da je nešto znao.
Žena se umetnu između njega i barikade, Fernan se zaustavi.
– Hoćete li ih odvesti? – upitala je.
O kome je govorila?
– Imamo pravo da znamo! – rekla je neka druga.
Zatvorenike, bez sumnje. Fernan je pogledao u svoje prilično udaljene kolege, koji su
razgovarali i znatiželjno zurili u njega.
– Na znam o tome ništa više od vas, žao mi je.
Njegovo žaljenje izgledalo je iskreno. Lujza je gledala kako se isturivši rame probija kroz
gužvu i udaljava se.
– Ako čak ni oni ne znaju ništa, onda… – reče neko.
Ali niko nije imao vremena da odgovori, zato što se na drugom kraju ulice pojaviše
autobusi, vozeći polako, prilepljeni jedni uz druge. Od zvuka njihovih motora zvečao je
kamen i podrhtavao pločnik, a njihova sporost ostavljala je snažan utisak. Sve kao jedna,
kao da je reč o nekom visokom gostu, posetiteljke se izmakoše kako bi ih pustile da prođu.

125
 Bila su to vozila pariskog gradskog prevoznika, ali stakla zatamnjena tamnoplavom
bojom davala su im utvaran i preteći izgled. Desetak njih došlo je do ulaza u zatvor, pa su
ostali tu da čekaju, blatobran uz blatobran. Svi vojnici koji su do tada čekali pred velikom
kapijom žurno uđoše. Tu su ostali samo autobusi, skamenjeni poput grabljivica.
I šačica žena koje su ih posmatrale.

126
 28

Sve ih je ubijalo čekanje. Ubijalo je one koji su se plašili kao i one koji su ulivali strah. Blizu
tri stotine zatvorenika izvedenih iz ćelija drhtalo je od teskobe u dvorištu. Oko njih je, sa
puškama u rukama, neumorno koračalo šezdesetak mobilnih gardista, kao i dve čete
marokanskih strelaca, takođe zabrinutih zbog uputstava koja ne stižu ili su nepotpuna.
Kapetan Osler – veoma visok čovek mršav kao lutajući vitez, ali bez njegove naivnosti,
sa skamenjenim crtama lica koje su spadale u red njegovih vojnih vrlina – odbijao je da
odgovori, čak i svojim ljudima.
Fernan je okupio svoju jedinicu. Trebalo je da ih bude šest, a bilo ih je samo pet, Dirozje
je prethodne večeri javio da odlazi, žena mu je bila u osmom mesecu trudnoće, morao je
da je skloni na sigurno. Fernanu bi bilo draže da je odsutan njegov stariji vodnik Bornije,
onaj grubijan. Postoje alkoholičari koji se od svog poroka goje i pijandure koje se od svog
poroka suše. Bornije je bio od tih, žgoljav, kost i koža, a pokretala ga je ludačka energija,
nije se znalo odakle ju je crpeo, bez sumnje zbog toga nikada nije izgledao pijan; sigurno
je sagorevao kalorije time što je sve vreme trčao tek onako, nikada ga nije držalo mesto.
Bio je od onih alkoholičara koje vidite kako na balu plešu potpuno sami sa svojim pivom,
ispred orkestra, uvijajući se. Uz to su išli šiljat nos, tupoumnost, glava uvek spremna da se
usija. U tom zatvoru izgledao je još uzbuđeniji nego obično, ako je to bilo moguće.
Kapetan Osler naredi prozivku, a potom u ugao dvorišta smesti šestoricu ljudi raznih
godišta što ih je čuvalo dvostruko više vojnika.
– Osuđenici na smrt – šapnu Raul Gabrijelu na uho.
Fernanova jedinica bila je zadužena za nadzor nad grupom civilnih prestupnika,
pedesetak ljudi. Umesto da mirno stane pred zatvorenike poređane po trojica, stariji vodnik
Bornije neprestano je koračao tamo i ovamo, nervozno petljajući nešto s puškom, gledajući
na sve strane, oštro i sumnjičavo, što je udesetostručavalo zabrinutost zatvorenika koji su
se došaptavali.
– Tišina! – naredio je Bornije, od koga niko ništa nije tražio.
Čim bi se udaljio, došaptavanje bi se nastavilo.
Pričalo se da Daladje želi da isprazni vojne zatvore, ali šta je to tačno značilo? „To znači
da premesti zatvorenike“, prošaputao je neko. Ta je reč najviše kružila unaokolo jer je bila
utešna. Druga je bila „streljanje“. Niko nije verovao u to, ali svi su bili na ivici nerava…
„Zbog naređenja koja ne stižu? Ili zbog onoga što će morati da urade, da pucaju u nas?“
Neko je pomenuo jame u Vensenu. Gabrijel pomisli da će se onesvestiti. Deset puta od
dolaska u Šerš midi vikao je da je nevin, ali ko to ne radi? U tom su zatvoru bili samo
nevini, osim komunista, oni su, po sveopštem mišljenju, bili krivi.
Uostalom, oni su bili čvorište problema, kako je to podoficirima okupljenim oko sebe tiho
objasnio kapetan Osler:
– Sa sigurnošću znamo da komunisti imaju plan da obiju arsenale i dokopaju se oružja
iz magacina s ciljem da izvode diverzantske napade. Navodno je sinoć dato naređenje i
već su počeli da ga izvršavaju. Ovde komunisti mogu da se pobune i sa sobom povuku
anarhiste, sabotere… Ovde su vam sve sami neprijatelji Francuske.

127
 Fernan pogleda u dvorište. Zasad, neprijatelji Francuske su, spuštenih ramena, drhtavih
ruku, posmatrali uniformisane sa vidljivom teskobom. Sve to nije najavljivalo ništa dobro.
– A… šta ćemo s njima? – upitao je Fernan.
Kapetan Osler se ukočio.
– To će vam biti rečeno kad bude imalo svrhe.
Zahtevao je da se još jednom pristupi prozivci.
Fernan je naslonio ranac na zid tako da može da ga vidi i prozvao: „Alber Zerar,
Audigen Mark…“ Svako je morao da uzvikne: „Prisutan“, a onda mu je jedan od mobilnih
gardista pokazivao kuda da se uputi, dok je Fernan ucrtavao krstić u odgovarajuću kućicu.
Gabrijel, bled kao krpa, nađe se dva reda iza Raula Landrada, koji takođe nije baš
pucao od samopouzdanja.
Svi su se naglo ukočili kada su se na ulici začuli motori.
Brujanje dizel-motora prekinulo je svako nagađanje, glasine su se sledile na licu mesta,
jedan tip se upišao u pantalone i pao na kolena, marokanski strelci uhvatili su ga ispod
pazuha i brutalno odvukli u pravcu osuđenika na smrt, ali su ga pustili pre nego što su stigli
do njih, pa je ostao tako da leži na zemlji i cvili.
– U kolonu po dva! – viknuo je kapetan.
Što je stariji vodnik Bornije, napet kao struna, ponovio za ton višim glasom. Fernan
priđe da ga zamoli da u tišini sačeka naređenja, ali nije imao vremena za to. Kolone
zatvorenika su podrhtavale, a kapija se odškrinula otkrivajući prva vozila. Ti autobusi sa
prozorima ofarbanim u plavo ličili su na mrtvačka kola.
– Svaki pokušaj bega biće kažnjen smrću! – objavio je kapetan. – Pucaćemo bez
upozorenja!
Bornije otvori usta, ali je ta okolnost i njemu začepila gubicu.
Grupica osuđenika na smrt neće ići na putovanje. Ostavili su ih tu, poređane ukrug, na
kolenima, sa rukama na glavi, sa onoliko uperenih pušaka koliko je bilo potiljaka na
nišanu.
Fernan provuče ruke kroz ručke ranca, zabaci ga na leđa i uperi pušku ispred sebe,
poput svojih kolega. Zatvorenici krenuše napred kroz dvostruki špalir marokanskih strelaca
pa su, jedan po jedan, ugurani u autobus.
– Bez ikakvog zaustavljanja do odredišta, izričito naređenje je da se vozi šta god da se
desi.
Gabrijel je doslovno lansiran napred udarcem kundaka, tako da je pao pa se žurno
podigao i potrčao da sedne. Video je Raula Landrada na drugom kraju vozila. Niko nije
govorio. Svima su ruke bile zgrčene, vrat ukočen, grlo stegnuto.
Pogled na kolonu zatvorenika oduzeo je dah posetiteljkama, i dalje okupljenim kod
barikada.
Sve su istezale vratove, odmeravajući siluete koje su se, tek što se se pojavile, nagurale
u slepe autobuse. Čule su, ne mogavši da ih dešifruju, uzvike vojnika, čiji su kundaci
bezobzirno gurali zatvorenike u bubrege.
– Odlaze! – vrisnu neka žena.
Lujza je pronašla mestašce među posetiteljkama. Bila je jedina koja ne zna u koga treba
da gleda. Svaka silueta koja se, u daljini, uguravala u autobus mogla je da bude čovek
koga traži, taj nepoznati brat. Koji je bio on? Sve se odvijalo tako brzo, sve se odigravalo
tako daleko. Jedva da su imale vremena da odmere tu kolonu zatvorenika i bilo je gotovo.
Ništa nije videla.
Prvi autobus je već krenuo i polako je vozio u njihovom pravcu, a pred njim su
gimnastičkim korakom išla dva uniformisana čoveka. Kada su se približili, žene su
pokušale da se skupe nasred ulice, ali barikade su brutalno bačene prema trotoarima,
autobus je ubrzao, valjalo se udaljiti. Nije se moglo razaznati ništa od onoga što se

128
dešavalo unutra. Potom je stigao drugi autobus, a posetiteljke su, stojeći s rukama pored
tela, gledale kako jedno po jedno prolaze vozila odvozeći zatvorenike. Bilo je bolno videti
njihovu nemoć. Više niko nije vikao, glasove je prigušila buka motora.
Ulica je najednom opustela.
Žene su se zgledale.
Stežući torbicu na grudima, svaka od njih je ponešto rekla, a to se završavalo istim
opsesivnim pitanjem: „Kuda ih odvode?“
Pade nekoliko hipoteza, ali se veoma brzo ugasiše, odgovor je bio u svim glavama.
– Valjda ih neće streljati? – konačno se usudi da izgovori žena od pedesetak godina, na
ivici suza.
– Čudno je ovo sa autobusima…
Lujza je pomislila kako se time štiti tajnost operacije, ali nije rekla ništa. Ulica je bila
prazna, zatvorska kapija zatvorena, više se tu nije imalo šta raditi. Žene se, teškim
korakom, čak i ne razgovarajući međusobno, uputiše prema uglu ulice. Nečiji uzvik natera
ih da se osvrnu.
Jedna od njih upravo je videla da se otvaraju vratanca uglavljena unutar velike
zatvorske kapije i da izlazi neki muškarac u odelu.
– To je čuvar – reče jedna žena – poznajem ga!
Sve pohitaše. I Lujza ubrza korak i pridruži im se. Kada je video kako se na njega
obrušavaju te odlučne žene, čovek se ukoči. Uskoro zasut bujicom pitanja i psovki, izusti:
– Premeštaj…
Zavlada tišina.
– Premeštaj, a kuda to?
Nije znao ništa o tome, niko nije sumnjao u njegovu iskrenost. Gotovo preteća grupa
koja je jurnula prema njemu, sada je bila mali skup prestravljenih supruga, majki, sestara i
verenica. Čuvara, koji je imao pet kćerki, to dirnu.
– Čuo sam kako pominju jug – dodao je – ali gde tačno, e to…
Zabrinutost pri pomisli da će ih streljati smenila je zabrinutost da
su ih izgubile. Orlean je svima bio na usnama. Hiljade Parižana koji su svakoga dana
hvatali maglu išle su u samo jednom pravcu – prema Loari. Procenjivalo se da će
nemačka vojska, kada prođe Božansi7, biti potučena. Ili iscrpljena. Ili demotivisana. Ili, još
bolje, da će francuska vojska uspeti da organizuje front otpora ili, zašto da ne,
kontraofanzivu, fantazija se nadovezivala na košmar. Sve to bilo je besmisleno, ali ta je
ideja, zato što je bila upotrebljiva, prokrčila sebi put, postala opšteprihvaćena – Orlean je
bio novi Jerusalim.
Lujza se među prvima uputila prema metrou. Otkako mu je saznala ime, Raul Landrad
je u njenoj glavi dobio ako ne život (nije znala kako danas izgleda), a ono barem težinu,
određenu gustinu. Treba li da odustane od pokušaja da ga pronađe? Treba li da sačeka
neke bolje dane, ne toliko teška vremena?

***

– Neke bolje dane?

Na licu gospodina Žila pojavi se rečit izraz, onaj kojim je častio goste restorana kada je
želeo da pokaže skepticizam.
– Dobro, pre svega, ko je taj momak?
– Sin moje majke.

129
 Po njegovoj reakciji čovek bi se zakleo da gospodin Žil nikada nije ni pomislio na tu
mogućnost. Podigao je pogled prema tavanici.
– Neka bude. A zašto želiš da ga pronađeš? Šta ti je on u životu, je li? Ama baš ništa!
Da ne pominjemo to što je vojni zatvorenik, odmah vidiš da je propalica! Šta je uradio da
dospe tamo? Ubio generala? Šurovao sa Švabama?
Kada bi gospodin Žil nešto zagrizao, ništa ga nije moglo zaustaviti. Njegovi gosti
većinom bi prestali da slušaju i čekali da oluja prođe. Ali ne i Lujza.
– Imam svašta da mu kažem!
– Je l’? Svašta, a šta to svašta, pošto ne znaš ništa o toj priči, ništa osim onoga što ti je
ispričala udovica Tirjon! On sigurno zna više od tebe!
– Onda će on meni ispričati.
– Žao mi je, mala moja Lujza, ali ti si potpuno luda!
Brojao je na prste. Obožavao je da zakuca svoje argumente. To je, po njegovom
mišljenju, bila najučinkovitija strategija da se potuče protivnik. Najpre bi mahnuo ne
palcem, nego kažiprstom – smatrao ga je kategoričnijim:
– Prvo, ne znaš da li taj momak predstavlja javnu opasnost! S obzirom na to da je u
ćorci, imamo pravo da se to zapitamo. Ako mu je suđena giljotina, hoćeš li zahtevati
njegovu glavu da je nabiješ na kolac? Drugo, (tu je kažiprst, kome se pridružio srednji prst,
iscrtavao V koje najavljuje neizbežnu dijalektičku pobedu), ne znaš kuda su otišli! Orlean je
jedna od pretpostavki, ali zašto ne bi bili u Bordou, Lionu ili Grenoblu? Eto zagonetke.
Treće (tri prsta su uperena u protivnika kao Luciferov trozubac), kako ćeš tamo otići? Misliš
da kupiš bicikl i pre mraka se pridružiš vojnoj koloni? Četvrto…
Tu bi gospodin Žil uvek zaribao, „četvrto“ je bilo najteže pronaći. Tada bi sklopio šaku i
pustio je da mu padne pored tela kao čovek kome je draže da odustane budući da na
raspolaganju ima tolike argumente.
– Dobro – rekla je Lujza – hvala, gospodine Žil.
Kafedžija je uhvati za rame.
– Neću te pustiti da napraviš tu glupost, mala moja! Ne znaš u šta se upuštaš! Na
putevima ima na hiljade izbeglica i begunaca!
– A šta biste više voleli? Da sačekate Nemce u Parizu? Hitler je rekao da će biti tu
petnaestog!
– Baš me briga, nemam sastanak sa njim! Ne ideš, i to je sve.
Lujza odmahnu glavom, taj čovek je stvarno naporan. Polako se oslobodila njegovog
stiska, prešla preko restoranske sale i izašla.

Šta treba da ponese?

Dok je bez reda ubacivala odeću u kofer, razlozi koje je naveo gospodin Žil malo-
pomalo pronalazili su put do njene glave. Otkačila je sa zida kalendar Pošte, pogledala
mapu Francuske, liniju Loare, nije imala ni najmanju ideju kako tamo da ode. Voz je bio
isključen, svi su govorili da su železničke stanice pod opsadom. Dugo je posmatrala
krivudavo spuštanje nacionalnog puta koji je vodio u Orlean. Nije valjda jedina koja traži
kola, većina Parižana nije imala auto, a ipak su uglavnom uspevali da odu iz grada!
Videću, pomislila je, ali argumenti gospodina Žila nagrizli su njenu lepu odlučnost.
Nastavila je da gura odeću u kofer već znajući da će ostati tu.
A kad bi ipak uspela da ga pronađe, šta bi mu rekla ako bi se najednom našla pred tim
čovekom: „Dobar dan, ja sam kćerka vaše majke“? Bilo je to pomalo smešno.
Najednom je zamislila muškarca u robijaškom odelu, sa zlikovačkim licem, kao u
romanima u nastavcima.
Obeshrabrena, sela je pored kofera. Ostala je tako neko vreme, utučena, izgubljena,
nemoćna.

130
 Otišla je da upali svetlo, sišla da vidi koliko je sati, prošla pored prozora i tu se ukopala
u mestu.
Potom se popela na sprat što je brže mogla, zgrabila kofer, nagurala u njega sve što je
bilo ostalo na krevetskom prekrivaču, stuštila se niz stepenice, dograbila mantil i otvorila
vrata.
Pred kućom je gospodin Žil, u odelu i lakovanim cipelama, gladio haubu svog
prečasnog pežoa 201 koji nije izašao iz garaže gotovo deset godina.
– U redu, moraćemo da nađemo nekoga da naduva gume…
I zaista, izgledao je spreman da vozi na felnama. Karoserija, nekada plava, bila je
bezbojna kao ogledalo bez odraza.
Kada su prošli pored La petit boem sa spuštenim gvozdenim zastorom, Lujza je
ugledala natpis: „Zatvoreno zbog porodične potrage.“

131
 29

Pored njega je veoma mršav mladić drhtao od glave do pete i nije se činilo da je dobrog
zdravlja, Raul se ne bi kladio na njegovu budućnost. Od onih koji odjednom strugnu i
dobiju metak u leđa.
Mobilni gardisti stajali su u središnjem prolazu autobusa na svaka tri metra, sa puškama
u rukama, a zapovednik je sve njih nadgledao sa svog mesta na platformi.
Prvi minuti bili su veoma teški. Zatvorenici su gledali u stražare misleći kako će ih oni
možda za pola sata pogubiti ne mareći za procedure.
Vreme je sporo prolazilo.
Stakla su bila premazana farbom, ali Raul je uspeo, ne izvijajući se previše očigledno,
da pogleda kroz sićušni delić stakla koji je nekim čudom izmakao četki. Prepoznao je Trg
Danfer, autobus se na tren zaustavio, prodavac novina je vikao: „Pari soar! Nemci u
Noajonu! Tražite Pari soar!“
Nije se jasno sećao gde se nalazi Noajon, bio je u Pikardiji, sto kilometara udaljen od
Pariza, možda sto pedeset. Neprijatelj će se brzo naći na vratima glavnog grada. To je
nužno bilo povezano sa njihovim odlaskom iz Šerš midija.
Zbog gustog saobraćaja često su mileli. Čuvari su se brzo umorili od stajanja. Fernan im
je dozvolio da sednu na pomoćna sedišta.
Raul je uglavnom ispod oka gledao prema starijem vodniku koji je nadzirao središnji
prolaz. Njegova razdraženost nije mu govorila ništa dobro, izgledao je kao idealna osoba
za takvu vrstu košmara, sve na brzinu. Raul je u vojsci poznavao momke poput tog,
razdražljivce, spontane do ključanja, bez trunke hladnokrvnosti, mrske likove koji bi na
kraju uniformu pobrkali sa pravom da budu nepravedni. „Bornije“, čuo je. Zazirao je od
njega kao od kuge.
Njegov zapovednik, zastavnik, bio je čovek od pedesetak godina, teške telesne građe
ali kao isklesan, sa ozbiljnim licem visokog čela, velikim morževskim brkovima i
bakenbardima kakvi se odavno više nisu nosili. Najmirniji od svih. Raul je zapamtio sve te
znake, držanje gardista, kretnje jednih i drugih, sve bi jednog dana moglo da se pokaže
korisnim. Vitalnim.
Ostvarivala se hipoteza da napuštaju Pariz. Zahvaljujući tome što se mogućnost da
završe u jamama u Vensenu udaljavala i što su odbijali da zamisle koban ishod, ljudi su,
iako su ostali napeti, postajali sve manje grozničavi kako su minuti proticali. Atmosfera
postade malo opuštenija. Raul je čak dozvolio sebi da se nakratko okrene prema Gabrijelu
i pogleda ga, ali budni mobilni gardista vrati ga na mesto silovitim udarcem kundaka u
naslon sedišta. Više se uplašio nego što je bio povređen. U tom autobusu vladali su isti
zakoni kao u zatvoru. Raul je povijenih leđa sačekao da nešto drugo odvuče čuvarevu
pažnju, a potom se usudio da baci pogled prema platformi.
Fernan je pak pokušavao da izgleda miran, ali zapravo nije bio. Otkako mu je kapetan
predao njegov spisak zatvorenika, pitao se: šta bi uradio ako bi trebalo streljati te
„neprijatelje Francuske“? Nije odabrao karijeru u mobilnim gardistima da bi završio kao
odgovoran za streljački vod. Ako bi odbio, šta bi se dogodilo? Da li bi bio optužen za
izdaju? Da li bi onda njega streljali?

132
 Pored toga, Fernana je brinuo i sadržaj onog vražjeg ranca. Okolnosti su ga primorale
da ga ponese zato što nije znao hoće li se vratiti u Pariz, ni kada, a ni da li će pronaći ono
što je tamo ostavio, nije mogao drugačije, to je sebi neprestano ponavljao, nisi mogao
drugačije.
I on je čuo kako prodavac novina najavljuje napredovanje nemačke vojske. U slučaju
invazije, svi raspoloživi stanovi bili bi zauzeti, a njegovo skriveno blago bi nestalo. Malčice
se nasmešio na pomisao o Švabi koji bi u svom podrumu pronašao kofer pun novčanica.
Da li bi to bio neki Švaba za primer koji bi sve odneo svojim vlastima ili pak neki
snalažljivac koji bi se prilagodio situaciji? Da skratimo priču. Svoj ranac je stavio u odeljak
za prtljag iznad osuđenika. Pokušaj da ga prekrije mantilom bio bi isto što i da stavi na
njega natpis „Ranac pun vrednosti, ne prilazi!“. Imao je izbora samo između rđavih
rešenja. Sve u svemu, bio je onaj koji je sa sobom poneo najmanje što je mogao, budući
da su novčanice zauzele mesto rublja, nije imao čak ni „opremu potrebnu za kratko
putovanje“ koja je bila preporučena u naređenju koje je dobio.
Taj je autobus svima koji su u njemu bili zbrkano izgledao kao metafora tog trenutka.
Dok je zemlja puštala vodu na sve strane, to slepo vozilo se, s mukom se probijajući
između kolona izludelih Parižana koji su svi bežali u istom pravcu, kretalo prema
nepoznatom odredištu sa kojeg niko nije bio siguran da će se vratiti…
Autobus je kako-tako dobio u brzini. Svima, i zatvorenicima i čuvarima, laknulo je što će
pobeći i izbeći najgore, serijsko streljanje, zverstva. Svako se o svom životu zabavio.
Fernan je pomislio na Alisu. Da li bi, u slučaju srčanog napada, njegova sestra Fransin
znala šta treba da radi? Ima li u Vilnevu stručnih lekara koji još nisu odmaglili?
Fernan i Alisa sreli su se pre dvadeset godina. Možda zato što su oboje bili jedinci ili što
ih ljubav do tada nije bila ispunila, obavili su se jedno oko drugog kao bršljan, ohrabreni
odsustvom dece, koja nisu nedostajala ni njemu ni njoj. Alisa je bila Fernanov horizont iza
koga nije bilo dalje. Fernan je bio njena velika ljubav.
Jednog jutra – bilo je to 1928. godine – Alisa je osetila neku vrstu slabosti, nešto teško i
mračno stezalo joj je grudi, širilo se njome poput zabrinutosti, nešto od čega joj je lice bilo
bledo a ruke hladne; gledala je u Fernana zapravo ga ne videći. On je zurio u nju, a ona
mu se odjednom srušila pred noge. Njihov je život u tom trenutku napukao odozgo nadole,
poput vaze koja je držala vodu, ali joj se, u tom cilju, morala obezbediti neprekidna,
ljubomorna i teskobna nega. Život je tada počeo da im se vrti oko rizika, bolesti, smrti, a
još i više oko strepnje da će biti razdvojeni.
Fernan je bio vernik, ali nikada mnogo aktivan. Ne rekavši Alisi, vratio se crkvi. U
njegovoj glavi je priznati to značilo posrnuti, pokazati slabost. Nastavio je da puši cigaretu
na terasi kada bi je odveo na misu, a on sam tamo je odlazio krišom, putem koji vodi u
kasarnu. Druženje sa Bogom bilo je njegova bračna laž.
Iz potrebe da se umiri još jednom je pogledao u svoj ranac u odeljku za prtljag, potom u
središnji prolaz u kojem su njegovi ljudi budno pazili održavajući ravnotežu uprkos
truckanju autobusa. I najzad u zatvorenike. Pogledao je u svoj spisak. Na njemu su stajala
imena zatvorenika, te datum utamničenja, pravosudni status i razlog zatvaranja. Pedeset
ljudi. Prebrojao je samo šest komunista, ostatak njegovog kontingenta sastojao se od
lopova, silovatelja, pljačkaša, zločinaca svih vrsta. Fini ološ, po njegovom mišljenju.

Kroz neofarbano mesto na prozoru Raul je ugledao tablu „Bur la Ren“. Ulice su bile sve
zakrčenije, autobus je morao neprestano da trubi kako bi prokrčio sebi put. Ljudi su pred
kućama tovarili pakete na krovove kola, policajci su mahali rukama na raskrsnicama u
pokušaju da olakšaju odlivanje bujice koja je išla u samo jednom pravcu. Fernan je
dozvolio da se otvore prozori, da udahnu malo vazduha. Tako su se još bolje čuli uzvici,
nestrpljivi motori, preterano trubljenje.

133
 Negde predveče, glad i žeđ osećale su se u vazduhu. Niko se, naravno, nije usudio da
to kaže. Nasuprot tome, za pišanje se zaista neko morao odlučiti, i to je bio Raulov sused,
mladić koji je prestao da drhti od glave do pete, ali mu je lice bilo belo i napeto od
zabrinutosti. Podigao je dva prsta kao u školi. Sitni mobilni gardista alkoholičar, koji je bio
zaspao, uljuljkan brujanjem motora, u trenutku skoči na noge uperivši pušku.
— Šta hoćeš?
I zastavnik je odmah ustao, ispružio je ruke dajući znak da se smire.
– Moram da pišam… – izgovorio je zatvorenik.
U tu svrhu ništa nije bilo predviđeno. Uvek se moglo reći zatvorenicima da se strpe, ali
niko nije znao kada će biti moguće olakšati se. A naređenje je bilo izričito: ne zaustavljati
se.
Fernan okrete glavu, izašli su iz Pariza, iz predgrađa, put je sada bio manje opterećen…
Tiho je dao uputstva svojim ljudima. Tada je počeo defile zatvorenika prema zadnjoj
platformi, sa koje su pišali na kolovoz dok su im puške bile uperene u leđa.
Taj intermeco postade diverzija.
Zatvorenici počeše da šapuću. Odmerenom kretnjom Fernan je dao znak čuvarima da
ne intervenišu. Kada se vratio na svoje mesto, onaj mladić se nagnu prema Raulu.
– Zbog čega si ovde?
– Ni zbog čega!
To mu je izletelo samo onako, kao nekakva izvorna istina.
– A ti?
– Zbog rasturanja letaka i ponovnog sastavljanja raspuštene organizacije.
To je bio glavni razlog za utamničenje komunista. Izneo ga je sa ponosom u glasu.
– Stvarno si budala… – rekao je Raul smejući se.
Autobus se sada kretao sa potpuno ugašenim svetlima, a padala je noć. Napredovali su
brže nakon što su prošli pored Etampa, prestizali su kolone izbeglica.
Oko sedam uveče Fernan se zabrinuo za provijant zato što je glad počela da se oseća
u vazduhu. Kapetan ništa nije pomenuo. Taj odlazak u žurbi, ta nejasna naređenja, taj
utisak improvizacije najavljivali su prilično komplikovan zadatak. Nije baš video iz kog bi
razloga, u zemlji usred brodoloma, ta operacija bila jedina koja bi bila propisno
pripremljena i koja bi se odvijala na pravi način.

***

Najzad su stigli do Orleana. Bilo je osam sati.

Autobusi su se zaustavili na parkingu centralnog zatvora i prepušteni su nadzoru
mobilnih gardista. Kapetan Osler je okupio podoficire.
– Stigli smo – objavio je glasom u kom se osećalo koliko mu je laknulo. – Organizovanje
prebacivanja naših zatvorenika u zatvor moglo bi da potraje. Pitanje bezbednosti. Dok
čekamo uputstva, pazite na svoja vozila i sve će biti u redu. Na izvršenje.
Otišao je da pozvoni na zatvorsku kapiju poput slučajnog posetioca. Prorez na vratima
se otvori, on otpoče razgovor sa policajcem sa druge strane kapije, nisu imali utisak da ga
ovaj razume. Osetivši poglede svojih podređenih, besno se osvrnuo.
– Hajde, hajde, šta sam vam rekao?
Fernan se vratio u svoje vozilo. Odmah je osetio da je u njegovom odsustvu nivo
nestabilnosti porastao za stepen. Zatvorenici su se okrenuli prema njemu kao jedan, baš
kao prava četa. To zaustavljanje sve ih je zateklo.
Stariji vodnik Bornije grozničavo ga je pogledao.

134
 – Pripremamo prebacivanje! – izustio je Fernan ne obraćajući se nikome posebno.
Potom je prišao svakom od svojih ljudi da im kaže:
– Ovo će nesumnjivo malo potrajati, nećemo se opuštati.
Budući da je zabrinutost malo splasnula, ponovo je izašao, naslonio se na stepenište
koje vodi prema platformi i zapalio cigaretu. Nekoliko kolega iz drugih autobusa poželelo je
isto, pa su uskoro njih petorica zamišljeno pušili posmatrajući uporno zatvorenu zatvorsku
kapiju. Nije prošlo dugo a Bornije im se pridružio. Pošto se sve što je radio vrtelo oko
alkoholizma, on nije pušio. Bog će ga znati pomoću kakve je strategije uspevao da cuga
na dužnosti a da ga niko nikad ne uhvati. Da li je poneo nekoliko boca? – pitao se Fernan.
Čak je i on sam nosio milionče u krupnim novčanicama.
– Kakav je ovo haos? – upitao je Bornije.
Fernan se nije sećao da ga je ikada čuo da govori mirno, odmereno. I u najkraćoj
njegovoj rečenici uvek je bilo nečega uvređenog, ucveljenog, kao da neprestano traži
odštetu za nepravde čijom se žrtvom smatrao.
– Ovakve stvari se nužno oduže – usudio se da kaže jedan od kolega.
– Videćete da će nas ostaviti ovde sa našim tovarom ološa! – rekao je Bornije.
Svi se okrenuše prema masivnoj, negostoljubivoj silueti zgrade utonule u pomrčinu.
– Ja bih ti sve to postreljao…
Čudnovato je bilo što mu niko nije protivrečio. Niko nije želeo nikoga da strelja, ali ta
neobična noć, taj beg iz Pariza, ta slepa vozila, ta uporno zatvorena kapija, neizvesnost
povodom razvoja događaja, sve to je svakoga od njih ispunjavalo umorom koji nije
nastojao da objasni.
– Šta je to?
Jedan od kolega pokazivao je na knjigu koja je virila iz Fernanovog džepa.
– Ništa, to je…
– Imaš vremena za čitanje? – upitao je Bornije.
U osnovi svih njegovih rečenica uvek bi se šćućurio prekor.
Fernan je preko volje izvukao knjižicu. Hiljadu ijedna noć. Nikome nije bila poznata.
– Ovo je treći tom, to znači da si pročitao prva dva?
Fernan je, postiđen, zgnječio cigaretu.
– Uzeo sam ono što mi je došlo pod ruku, samo da mogu da zaspim…
Bornije je taman otvorio usta kada začuše graju u svom vozilu. Stariji vodnik jurnu, ali
Fernan zaurla:
– Bornije, ostani ovde!
Uhvatio ga je za rame, kao što je morao da uradi s vremena na vreme, i dobacio mu istu
rečenicu kao i uvek:
– Sačekaj naređenje!
Poput neke mašine koja, četvrt sata po četvrt sata, skladišti energiju, zatvorska
populacija se ponovo naduvala od potmule strave koja je eksplodirala kada je jedan
mobilni gardista, na kraju snaga, izvukao iz ranca kobasicu i komad hleba. Nikada
kobasica nije pokrenula spontanije komešanje.
Fernan je stigao do njega u dva koraka.
– Odmah da si to sklonio! – naredio je kroz stisnute zube.
– A mi, kad ćemo mi klopati?
Pošto je bio okrenut leđima nije mogao da zna otkud dolazi taj uzvik, osim da je
zajednički. Kolektivni drhtaj prođe preko sedišta, stvarajući utisak da je pobuna moguća.
Mobilni gardisti, koji su jurnuli u vozilo, odmah uperiše puške prema zatvorenicima. Njihov
kolega, crven od zbunjenosti, žurno ugura hranu u ranac.
Više od šest sati niko nije ništa ni jeo ni pio. Dodajte tome i da su tela morala biti
ukočena od sedenja – iscrpljenost je vrebala. Fernanu to nije mirisalo na dobro.

135
 – Nećemo još dugo! – uzviknuo je. – U međuvremenu ćemo vam dati vode.
Zveckanje oružja nateralo ih je da ućute. Fernan izađe iz autobusa.
– Ima li negde vode?
Niko nije znao.
– Loara ti je sa ove strane – rekao je Bornije. – Ako hoćeš da ih podaviš,
najjednostavnije ti je da prevezeš autobus preko mosta.
– Da, trebalo bi im dati da piju – umešao se jedan od kolega. – I moji su počeli da
gunđaju, ne bi valjalo da to ode u pogrešnom smeru…
Fernan je otišao do zatvorske kapije, pozvonio, sačekao, prorez u vratima se otvorio, a
lice se pojavilo u pomrčini.
– Znate li hoće li ovo još dugo?
– Po mom mišljenju, ne, trebalo bi uskoro da se završi.
– Uh! Baš dobro – odgovorio je Fernan – zato što…
Osmeli se da se malčice osmehne ne bi li opustio atmosferu.
– Stvar je u tome što tamo… vlada žeđ!
– E pa, nije gotovo…
Kao da žele da mu daju za pravo, vrata se otvoriše puštajući kapetana Oslera da izađe.
Šestorica podoficira zabrinuto su ga pogledala.
– Pa, ne odvija se baš kao što je bilo planirano…
Oklevao je.
– A šta je bilo planirano? – osmeli se Fernan.
Kapetan Osler je obično bio siguran u sebe, završio je Vojnu školu, nije bio od onih što
sumnjaju. Okolnosti su ga ovog puta uzdrmale. Već je bio primetio da se već nekoliko
sedmica običaji tek delimično poklapaju sa viđenjima generalštaba. Te večeri je činjenica
da običan provincijski zatvor odbija da primi kontingent zatvorenika koji su poslali njegovi
nadređeni napravila pukotine u mirnoj sigurnosti koja ga je do tada ispunjavala.
– Tja, zapravo ništa – morao je da prizna. – Imao sam naređenje da ih prebacim ovde,
ali izgleda da nema mesta.
– A provijant? – upitao je neko.
– To je u nadležnosti ovdašnje vojne oblasti – rekao je kapetan, srećan što zna odgovor.
– Trebalo bi da isporuče tokom večeri…
Odmah su shvatili da će sa provijantom biti isto što i sa prebacivanjem zatvorenika u
zatvor u Orleanu, da se ništa neće odvijati kao što je bilo planirano.
Kapetan pogleda na sat. Devet sati.
Otvor u vratima zvecnu iza njihovih leđa.
– Telegram za kapetana Oslera! – zaurla glas koji je dopirao iz zatvora.
Kapetan pohita. Podoficiri se zgledaše.
– Ja – rekao je Bornije pokazujući na autobuse – ne vidim zašto okolišamo. U svakom
slučaju ćemo ih na kraju postreljati. Da se ja pitam…
Fernan je krenuo da odgovori, ali kapetan se već ponovo pojavio sa telegramom u ruci,
konačno zadovoljan, sa pobedničkim izrazom.
– Dato nam je naređenje da skrenemo prema logoru u Gravijeru.
Niko nije znao o čemu je reč.
– Je l’ to daleko?
Ali pre nego što je kapetan odgovorio, neko drugi upita:
– A šta je sa provijantom…?
– Sve je predviđeno! Hajde, na put! – naredio je kapetan.
– Ipak bismo im mogli dati vode – pokuša Fernan.
– Nemojte mi dosađivati! Gravijer je udaljen petnaest kilometara, mogu da sačekaju još
četvrt sata!

136
Ovog puta zastavnik nije dao nikakvo objašnjenje, čak ni podređenima, nije bio baš sav
svoj. Videli su ga kako ulazi u autobus i seda nakon što je, trzajem glave, naredio vozaču
da krene. Ponovo su pošli na put, to neprestano klackanje svima je išlo na živce.
– Šta misliš, kud idemo? – upitao je tiho mladi komunista.
Raul nije imao pojma.
Kada je, pola sata kasnije, autobus počeo da usporava, on je kroz pukotinu u boji na
prozoru razaznao selo utonulo u noć koja je bila dovoljno svetla da se nazru farme, seoski
putevi. Nakon što je napravilo širok polukrug, vozilo se zaustavilo sučelice odbrambenim
ježevima i bodljikavoj žici…
Prvi je izašao zastavnik. Nakon što je gurnuo svoj ranac pod šasiju autobusa, razdelio je
uputstva.
Zatvorenici su jedan po jedan izašli iz autobusa izgovarajući ime i registarski broj, koji je
jedan od mobilnih gardista štriklirao na spisku.
Kada je izašao, Raul se obreo blizu Gabrijela.
Obojica su pogledali u anamitske vojnike poređane kao za počasni špalir, ali sa
puškama uperenim u njihovom pravcu. A tamo, na samom kraju, na ulazu, još jedan red
naoružanih vojnika, francuskih vojnika.
Zatvorenike su rasporedili u kolonu po tri i dali im naređenje da krenu. Prvi koji se
sapleo dobio je bajonet u butinu, a dvojica koja su htela da ga pridrže zasuti su udarcima
kundaka uz uzvike „Đubradi, protuve, prljave Švabe“…
Raulu, koji je nameravao da iskoristi priliku da zatraži vode, to više nije padalo na
pamet.
– „Naša slavna prošlost pokazuje nam put!“ – šapnuo je.
Ali nije se smejao kao što je obično činio ponavljajući borbene slogane generalštaba.
Pred njima je red baraka podsećao na red grobova na vojničkim grobljima.

137
 30

Lujza se još od polaska pitala da li bi brže išli pešice. Kola su počela da štucaju u Aveniji
Sent Uan.
– To su svećice – rekao je gospodin Žil – očistiće se.
Pežo je bio model iz 1929. godine sa dvoja vrata, a gospodin Žil ga je izvezao četiri
puta, prvi put da ga doveze iz garaže – očešao je kamion sa mlekom na prvoj raskrsnici,
pa se povratak u garažu računa kao drugi put. Još jednom ga je izvezao za odlazak na
svadbu neke daleke rođake koja se naredne godine održavala u Ženevilijeu. To mu je,
dakle, bio četvrti izlazak. Iako je boja s vremenom izgubila sjaj, gospodin Žil ga je polirao
svakih petnaest dana. Iz nekog nejasnog razloga pazio je da rezervoar i hladnjak uvek
budu puni, a rezervni točak ispravan.
Po vožnji gospodina Žila osećalo se da mu nedostaje prakse. Na polasku je lakovane
cipele zamenio patofnama, ali to možda i nije olakšavalo stvari.
Lujza je htela da odustane, ali kafedžija je snažno stiskao volan, vozeći taj auto kao da
je traktor, samo je trebalo čekati kvar ili nezgodu, to je moglo da se dogodi svakog
trenutka.
Nakon beskrajnog čekanja uspeli su da naduvaju gume. Tada su krenuli put južnog
izlaza iz Pariza, saobraćaj je bio gust, vozilo se brzinom hoda.
– Dobro smo uradili što smo poneli kanister, a?
U kolima je smrdelo na benzin.
Počev od Avenije Orlean bujica je išla u samo jednom pravcu, prema jugu, kola puna
ljudi, kofera i kartonskih kutija i sa madracima na krovovima.
– Rekli su ti „prema jugu“, je li tako? – upitao je gospodin Žil.
Već deseti put je postavio to pitanje i, nakon što bi Lujza odgovorila, deseti put je
ponovio:
– Neće biti lako naći ih.
Ovog puta je dodao:
– Mi vozimo brzinom hoda, a oni se sigurno probijaju! Koješta, takav konvoj ne može da
ostane zaglavljen u zastoju.
Lujza je postajala sve svesnija da je to što su uradili osuđeno na neuspeh. Gospodin Žil
je u pravu. Ne samo da se vuku u bujici koja se kretala sve sporije nego, povrh toga, nisu
imali pojma koje im je odredište.
– Ako jug nije Orlean, šta onda jeste? – upitala je Lujza.
Za vojnog stratega njegovog kalibra neobično je bilo što je gospodin Žil geografiju
poznavao tek približno. Samo je potvrdno klimnuo sa skeptičnim izrazom na licu, što je bio
njegov način da kaže kako i on tako misli. Pripalio je cigaretu i očešao levo krilo kola o
betonsku banderu.
U tom planu da po drumovima jure za zatvorenicima iz Šerš midija nije bilo ničega
razumnog, ali trebalo je samo da pogledate bujicu vozila koja je zauzimala tri trake na
kolovozu pa da shvatite kako je polukružno okretanje sada bilo gotovo nemoguće izvesti.
Većinom se vozilo drugom brzinom, ponekad čak prvom. Kola su počela da pate. Oko
osam uveče dugački karavan je skrenut s puta, a potom zaustavljen. Lujza je to iskoristila

138
da izađe iz auta. Sve putnice su tražile neki kutak zaklonjen od pogleda, najmanji žbun se
pretvarao u javni toalet pred kojim je niz žena strpljivo čekao proveravajući krajičkom oka
da im automobil nije najednom krenuo, što se nikada nije događalo.
Lujza je to čekanje iskoristila da se raspita oko sebe. Je li neko video povorku buseva
gradskog prevoza sa staklima obojenim u plavo? Pitanje je bilo neprikladno. Nisu mogli da
zamisle zašto bi se autobusi namenjeni kratkoj vožnji unutar glavnog grada našli na
nacionalnom putu, a i ta priča sa plavim staklima… Lujza je dobijala samo
odričneodgovore, iznenađene poglede, niko nije video ama baš ništa slično. Ne
obeshrabrivši se, ona je, umesto da se vrati u kola, krenula duž kolone vozila, ispitujući
vozače i putnike, uvek dobijajući isti odgovor.
Vratila se i stigla do kola u trenutku kad su krenula.
– Zabrinuo sam se! – dobaci joj gospodin Žil.
Ušla je, stavila ruku na vrata.
– Je l` vi tražite gradske autobuse? – upitala je žena iz kola pored. – Prestigli su nas
rano po podne. Kod Kremlen Bisetra. Bilo je, šta znam, tri sata. Da, u pravcu Orleana.
Prošlo je devet sati. Uputstvo da se vozi sa ugašenim svetlima išlo je od kola do kola,
bojali su se neprijateljskog bombardovanja. Karavan se ugasi far po far, kao girlanda.
Nenaviknut na vožnju u pomrčini, gospodin Žil je očešao zadnji blatobran o kiper koji je
prevozio četiri porodice i njihov nameštaj.
Povorka zatvorenika imala je šest sati prednosti, a oni će, sudeći po brzini kojom su se
stvari odvijale, biti u Orleanu za dva dana…
Gospodin Žil je zaustavio kola pored puta, izašao da otvori prtljažnik. Vratio se kod
Lujze sa korpom od vrbovog pruća punom namirnica – kobasica, boca vina, hleb. Sišavši
niz strminu pored puta, raširio je debeli, beli stolnjak na već vlažnoj travi. Lujza se
osmehnula.
Beg iz Pariza je sat vremena ličio na noćni piknik na selu.

139
 31

Bilo je tu mobilnih gardista, vojnika, a među njima kolonijalnih strelaca – anamitskih i

marokanskih – svaka grupa je izgledala kao da je tu iz nekog drugačijeg razloga.
Zajednička tačka je svima bila nervoza. Fernan je osetio tu napetost čim je izašao iz
autobusa. Prema držanju vojnika postrojenih na ulazu u logor sa puškama u rukama sticao
se neprijatan utisak da je čitav taj konvoj nepoželjan – kako zatvorenici tako i mobilni
gardisti.
Predveče su visoko na nebu videli nemačke eskadrile. Mogućnost da do njih stignu
nemačke trupe, da budu pokošeni rafalima na takvom mestu, bez odbrane, uznemiravala
je gardiste, a za to su odgovornima smatrali taj zatvorenički ološ za koji nisu želeli da
umru.
Kapetan Osler, uvek krut kao vojna pravda, razgovarao je sa svojim kolegom koji je bio
odgovoran za kontingent zatvorenika iz pomoćne zgrade zatvora Sante i shvatio je da će,
pošto je tu stigao poslednji, uzeti ono što je preostalo: šest zgrada bez toaleta, okruženih
bodljikavom žicom. Te barake rđavo osvetljenih prozora izdaleka su ličile na bunkere.
Osler se raspitao o broju zatvorenika u logoru.
– Sa vašima, to mu dođe jaka hiljada.
Saznavši to, Fernan se izbezumi.
Do kad će morati da čuvaju hiljadu zatvorenika?
Kapetan je naredio da se obavi još jedna prozivka, a uz nju je sada išao i pretres tela
koji su izvršili Anamiti. Takva su bila uputstva generalštaba.
Nakon što ih pretresu, zatvorenici su jedan po jedan ulazili u zgradu. Samo je dvadeset
pet prvih imalo na raspolaganju ležaj, ostali su sakupili bale slame, kojih je takođe bilo
nedovoljno. Raul i Gabrijel odlučiše da naprave kutak za spavanje. Mladi komunistički
aktivista zimogrožljivo je legao na samo metar od njih. Cvokotao je. Gabrijel mu je dao svoj
šinjel.
– Šta je, komunjaro – upitao je Raul – Staljin vas ne snabdeva pokrivačima?
Pothranjenost? Iscrpljenost? Bolest? Mladiću je stvarno bilo loše.
Fernan je naredio da se ode po kofe sa vodom. Bornije je doneo samo četiri, zbog čega
su odmah izbile svađe. Iskustvo je šaputalo Fernanu da je bolje da se ne meša i bio je u
pravu. Neki visoki tip je sve pozvao ako ne na solidarnost, a ono bar na organizovanje.
Nije bilo sigurno da će ono što je funkcionisalo kada je reč o vodi važiti i za hranu.
– Komanda ove vojne oblasti treba da isporuči hranu? – otišao je da pita Fernan.
Osler se tresnu dlanom po čelu, a da, ima i to. Otišao je da se raspita kod kolege i vratio
se praznih šaka, niko ništa nije znao. Poslednja isporuka bila je prethodnog dana,
uostalom više nego nedovoljna za sedamsto zatvorenika, izbegli su pobunu tako što su
pucali u vazduh…
Veran svojoj navici, Raul Landrad je iskoristio intermeco u useljavanju kako bi otišao da
popriča sa ovima i onima i, kako je rekao, „sklapa poznanstva“. Nikoga nije zanimalo
šibicarenje, što je bio znak da su stvari skrenule u rđavom smeru. Glad i umor zauzimali su
sav prostor, dangube poput Raula nisu bile dobrodošle.

140
 Taj element nije promakao Fernanu, za koga je način na koji su se zatvorenici okupili
bio još jedan izvor zabrinutosti. Komunisti su prezirali anarhiste, koji su mrzeli tobožnje
špijune, a ovi su pak bljuvali na one što se nisu odazvali vojnom pozivu, dodajte tome
položaje sabotera, vojnih begunaca svih vrsta, defetista i tobožnjih izdajnika – a svi oni su
se gnušali civilnih prestupnika, koji su pak jasno pravili razliku između lopova, prevaranata,
pljačkaša i ubica, koji se ni za šta na svetu ne bi mešali sa silovateljima. A da, bilo je i
nekoliko primeraka ekstremnih desničara koje su tamo svi nazivali „kagular“8, ne mnogo,
njih četvorica, među kojima i novinar po imenu Doržvil, Ogist, pristalica francusko-
nemačkog zbližavanja i vođa te grupice zato što je bio dvadeset godina stariji od ostale
trojice.
Fernan je sa podređenima nasledio prostoriju pored spavaonice, jedva malo udobniju
od onih u koje su smešteni zatvorenici. Gardisti su barem imali svaki svoju slamaricu.
Fernan uglavi ranac u okvir kreveta. Bilo je skoro jedanaest sati, niko nije večerao i za to
veče više se nije imalo čemu nadati. Organizovao je smenjivanje straže u spavaonici
upisujući se za prvu smenu kako bi omogućio ostalima da se malo odmore.
Glad je počela da ga muči. Valjalo je izdržati do sutra ujutru, kada će provijant
neizostavno stići, ali u međuvremenu je, ako izađemo iz okvira društveno-političkih
kategorija i mržnje među klanovima, postojao problem klozeta. Kada se vratio sa pauze za
večernju cigaretu, Fernan je zatekao jednog od zatvorenika kako kroz odškrinuti prozor
izbacuje veliku pregršt slame, pri čemu miris nije ostavljao ni najmanje mesta za sumnju u
razlog za tu kretnju. Trebalo je pronaći neko rešenje, inače se brzo neće moći disati…
– Organizovaćemo turu za toalet – rekao je podređenima.
– Ne ide mi se – rekao je Bornije.
– Nije reč o tebi nego o zatvorenicima!
– Još manje mi se ide!
– A ipak ćeš uraditi baš to.
Zatvorenicima je dozvoljeno da u grupama po trojica odu u toalet pod nadzorom
mobilnog gardiste, što je bila mučna situacija za sve. Poljski nužnici, slabo osvetljeni, bili
su oprani vodom pre četiri dana i smrdeli su kao sam pakao, prvi korisnici iz njih su izašli
veoma bledi, drugima je bilo draže da se suzdrže. Fernan će koliko sutra organizovati
čišćenje. „Pronaći sredstva“, zabeležio je u glavi, spisak je postajao sve duži. Dozvolio je
zatvorenicima da pišaju duž ograde. „Za ostalo, ili nužnik ili ništa!“
Gabrijel se zadovoljio ogradom. Raul je otišao u poljski vece i iz njega se vratio bled kao
krpa. Mobilni gardisti su nakon toga zaključali vrata i prozore. Iznutra se videlo kako se
zatvaraju šaloni, čulo se kako škljocaju katanci.
Gabrijel poče da dahće.
– De, de, štabni naredniče – rekao je Raul – nećeš valjda sad imati napad, nismo u
Majenbergu!
Njegov smeh odjeknu u spavaonici, prekinut Fernanovim ulaskom. Ovaj naredi da se
ćuti.
– Da više niko nije ustao bez dozvole, nema više priče!
Ljudi većinom zadremaše. Zastavnik, sedeći na stolici sa puškom na kolenima, napravi
se da ne čuje šaputanja koja dopreše odavde i odande.
– Spavaš li? – upita Gabrijel.
– Razmišljam – odgovori Raul.
– O čemu?
Iz poljskih klozeta na blagom uzvišenju pružao se panoramski pogled na logor. Raul je
tamo otišao i ostao zadržavajući dah samo da bi osmotrio lokaciju, cirkulisanje vojnika,
puteve kojima idu, okolinu koja se kupala na mesečini. Mesto je bilo veliko i složeno.

141
Izbrojao je izlaze, pristupne tačke i vratio se zaprepašćen. To mesto je bilo propusnije od
zatvora, ali je broj naoružanih vojnika tu bio mnogo veći i terao ga je na razmišljanje.
Od reči „beg“ Gabrijela kao da udari struja.
– Ti si lud!
Raul mu se približi. Iako je govorio tiho, primećivao se njegov gnev.
– Ti si velika budala! Ne razumeš šta se događa? Ništa nije organizovano, nema klope,
nema uputstava, tipovi koji nas čuvaju ne znaju šta će s nama. Kada Švabe budu doletele
ovamo, šta će se desiti po tvom mišljenju?
To je pitanje očigledno mučilo Gabrijela, kao i druge zatvorenike.
– Isporučiće nas Švabama kao poklon za dobrodošlicu?
To je izgledalo malo verovatno.
– A i kad bi to uradili – odvratio je Raul – šta bi Švabe uradile sa nama? Ponudile nam
funkcije u slavnoj vojsci Trećeg rajha?
Još manje verovatno. Gabrijel je ipak i dalje bio skeptičan:
– Kako da pobegnemo? Bez papira, bez prebijene pare?
– Ako brzo ne pobegneš, druže moj, imaćeš izbor – da primiš metak u stomak ili u
leđa…
Kao odgovor na svoju zebnju, Gabrijel je pored sebe čuo kako mladi komunista cvokoće
zubima pod šinjelom koji mu je dao.
– Biće samo jedna komunjara manje – zaključio je Raul okrećući se prema zidu.
Šaputanja postepeno zamreše.
Fernan pogleda na sat, trebalo je da izdrži sat vremena do smene. Da ne bi privlačio
pažnju, ostavio je ranac ispod kreveta i, iako je bilo nezamislivo da neko dođe da pretura,
nije bio miran. To je griža savesti, pomislio je. Kada bi ga ophrvala krivica, usredsredio bi
se na Alisu. Nije imao mogućnost da pozove Vilnev. Želeo bi da je čuje, samo na sekund,
bio mu je dovoljan trenutak da sve razume, da li joj je dobro ili loše, da li je zabrinuta,
teskobna, srećna, odmorna, samo jedan njen ton i znao bi sve, uh, kako je besan što je tu!
Ponovo je pomislio na svoj ranac sa novcem, na kofer ostavljen u podrumu, kako će to
objasniti Alisi, tako ispravnoj, tako…
Zelja pred kojom je posrnuo, mogućnost tog putovanja u Persiju koja mu je izgledala
tako privlačna, sve to mu se činilo kao ogromna zbrka. Postao je lopov da bi ostvario
fantaziju koju Alisa neće deliti, zato što u osnovi ona i nije bila tu da bi se ostvarila, služila
je samo tome da je podržava u bolesti… Zbog toga što je ukrao taj novac, sakrio jedan
deo svog plena, a ostatak poneo sa sobom, Fernan je postao ona vrsta muškarca za koju
Alisa ne bi želela da se uda.
– Tišina! Ne terajte me da intervenišem!
Prijalo mu je da malo viče. Ne više od trideset minuta i otići će na spavanje. Leći će na
stranu kao što je radio sa Alisom, kada bi je privukao sebi, u kašika položaj.

Sutradan u deset sati kapetan Osler je okupio svoje oficire, podoficire i četiri šačice vojnika
rasutih radi nadzora nad barakama u koje su nedavno smešteni zatvorenici iz Šerš midija.
– Podsećam čuvare da su pod zapovedništvom mobilnih gardista kojima ja
komandujem. I da je zabranjeno razgovarati sa zatvorenicima! Ako hoćete da se nađete sa
druge strane, samo izvolite.
Tokom tog muževnog govora, Fernan je podrobno osmotrio te „čuvareu, pešadince
vraćene s fronta, one najstarije, vojnike koji su vidno demotivisani i svesni da time
izvršavaju poslednji zadatak pre nego što postanu primerci onih pobeđenih koji su izgubili
jedan od najkraćih ratova u vojnoj istoriji.
Manje od sata kasnije, ti su čuvari pokazali nemoć pred grajanjem ljudi koji od juče nisu
ništa jeli.

142
 Borije je ušao u baraku kao furija.
– Ako niste zadovoljni, tu su mitraljezi…! – zaurlao je.
Bornijeva prednost bila je njegova iskrenost. Ona je smirila, ako ne
stomake, a ono barem žestinu zatvorenika. Videvši ga kako se dere, već spreman da
puca u gomilu, Raul čestita sebi na dijagnozi koju mu je postavio: ovaj tip je opasan.
Fernan je organizovao izlaske po turama, dozvoljavajući klanovima da ostanu zajedno
kako bi izbegao tuče među već veoma nervoznim tipovima.
Tokom prepodneva, neki su uspeli da naprave igre dame ili domine od pocepanog
papira. Raul je uspeo da osvoji ležaj na šibicama.
Kapetan Osler je bio veoma aktivan. Neprestano je trčao do radio-stanice da traži
naređenja i zahteva provijant, ali ili ne bi dobio nikog ili je razgovarao sa nekim ko nije
znao ništa i odlazio je da se raspita, ali nikada ne bi pozvao.
Kada je na njih došao red da izađu iz barake kako bi protegli noge, Gabrijel je počeo da
se razmrdava. Raul se udaljio sa neusiljenim izrazom na licu i uspeo je, kao da to nije
ništa, da na nekoliko sekundi proćaska sa nekim starim vojnikom koga je bolelo uvo za
kapetanova uputstva.
– Švabe su zapadno od Pariza – rekao je vojnik – prešli su Senu…
Kad bi Nemci zauzeli Pariz, to bi bio poraz. Konačan. Šta bi onda
vlasti uradile sa ovih hiljadu zatvorenika?
Kao da žele da podvuku njegovo pitanje, zaurlaše sirene. Zatvorenici i vojnici legoše na
zemlju. Minuti su prolazili. Raul je ležao blizu kapije. Nemačka eskadrila konačno prolete
iznad njih, očekivali su bombardovanje, ali ništa se ne dogodi, ponovo zavlada tišina.
Najzad se začulo brujanje francuskih aviona.
– Ovi uvek dolaze posle… – izusti Bornije.
Nešto kasnije Raul priđe Gabrijelu.
– Taj trenutak treba izabrati za bežanje. Uzbunu. Svi leže i čekaju bombardovanje, niko
se neće baviti nama.
– A na koji način misliš da izađeš iz logora?
Raul nije odgovorio. Pratio je svoju zamisao i počeo da gleda logor na nov način, iz
drugačije perspektive.
– Kod sledeće uzbune znaćemo da li je to izvodljivo.
Od tog trenutka Raul nije prestao da cunja tu i tamo. Pri svakom izlasku brojao je
korake od tačke do tačke, tražio najbolje putanje, smišljao alternativna rešenja.
Konačno, oko dva sata po podne, kamion službe za snabdevanje koji je ušao logor
potpuno izbezumi Fernana. Tu je bilo kilo i po hleba, kutija pašteta za dvadeset pet ljudi i
kamamber za pedeset.
Fernan je organizovao raspodelu tako što je naredio da se upere puške u zatvorenike
koji bi, došavši po svoj deo, postali agresivni.
– Crći ćemo od gladi – rekao je jedan od zatvorenika.
– Draže ti je da crkneš od metka, gade jedan?
To je rekao Bornije, sa izrazom kakav ima kad mu je loš dan. Je li iscrpeo rezervu cuge?
– A? – rekao je prilazeći zatvoreniku. – Je l’ to hoćeš?
Prilepio je cev svoje puške uz stomak zatvorenika, koji je ispustio sledovanje u prašinu,
ali se hitro sagnuo da ga podigne.
Fernan se umeša:
– Hajde, smiri se.
Potapšao ga je po ramenu kao da su drugovi. To nije pomoglo, Bornije je odlučio da
gura dalje:
– Dovoljno je što vas hranimo, bando bubašvaba!
Pred tim prizorom Gabrijel se namrštio. Potvrđivalo se Raulovo predviđanje.

143
 – Prvi koji se bude bunio… – ponovo zaurla Bornije.
Nije uspeo da završi pretnju jer ga je Fernan gurnuo prema baraci dajući znak jednom
od vojnika da nastavi raspodelu hrane.
Na kraju su ustanovili da ponestaje i duvana.
Tokom popodneva jedan zatvorenik se odvažio da ode do male deponije na koju su
vojnici bacali talog kafe. Improvizovao je raspodelu nekog recimo bež napitka.
Nakon što je izdao naređenja da se vrate u baraku, Fernan je rasporedio vojnike i
mobilne gardiste na sve izlaze.

144
 32

– Ne brini, Lujza, ugnezdiću se tamo ispod.

Gospodin Žil se pravio važan misleći da se može zavući ispod kola, kao kad se istače
ulje. S obzirom na njegovu korpulentnost, to je bilo veoma ambiciozno. Lujza je osetila
kako šasija poskakuje dok je on pokušavao da izvede svoj manevar. Iz samilosti ga nije
pitala kako ide, ali ga je nešto kasnije čula kako hrče na ivici puta gde je, iz očaja, na kraju
pronašao utočište na komadu ćebeta.
Nagnuta kroz prozor, gledala je krupno telo gospodina Žila koji je zaspao na leđima, s
rukama prekrštenim na ispupčenom stomaku. Na kratak trenutak pomislila je da je mrtav.
Tri sekunde kasnije razuverili su je drhtavi obrazi i glasno hrkanje, ali je i taj kratki trenutak
bio dovoljan da je još jednom uveri koliko je ogromno mesto zauzimao u njenom životu.
A ona se, u polusedećem položaju na zadnjem sedištu koje nije bilo dovoljno široko,
cele noći pridržavala da ne padne pa je imala košmare o akrobatskom uspinjanju. Ne
računajući neprestanu buku vozila na tom putu koji nisu hteli da napuste, kao da im neki
drugi mogu zauzeti mesto ili kao da će karavan iskoristiti njihovo odsustvo da pobegne.
Nakon kratkog piknika, kada se gospodin Žil poduhvatio zavlačenja pod karoseriju,
Lujza je otvorila uvezani svežnjić koji joj je predala Anrijeta Tirjon. Bila je sigurna da je
ponela fotografiju bebe, ali sinulo joj je da ju je, u žurbi na odlasku, ostavila na kuhinjskom
stolu…
Pri ono malo svetlosti što je ostalo, pročitala je početak korespondencije svoje majke,
tridesetak pisama, sva prilično kratka. Prvo je bilo od 5. aprila 1905. godine:

Draga moja ljubavi,

Obećala sam sebi da vam nikad neću pisati, da vam nikad neću smetati, a evo
me radim i jedno i drugo. Prezrećete me i bićete u pravu.
Pišem vam zato što nisam odgovorila na vaše pitanje kada ste me ispitivali o
mom ćutanju, mojoj „nemosti“, kako ste rekli. I dalje me impresionirate, eto to je
istina. Ne bojim vas se, naravno (nikada ne bih mogla voleti čoveka kog bih se
bojala), ali sve što kažete zanima me, sve je novo, ne vidim šta bih bolje mogla
da radim nego da vas slušam. Dovoljno mi je da koristim te trenutke, vaše
prisustvo, zato što sam posle toga življa nego ikad.
Juče, kada smo se rastali, bila sam sva opijena… Ali takve stvari se ne govore,
a još manje pišu, pa ću se ovde zaustaviti.
Ali sva moja ćutanja shvatite kao „volim vas“.
Žana

Žani je tada bilo sedamnaest godina. Bila je zaljubljena kako to već mlada devojka
može biti u starijeg muškarca. Mora da mu nije bilo teško da u njoj probudi divljenje. Žana
nije bila glupa, umela je da piše, položila je malu maturu i, kao što je rekao gospodin Žil,

145
„čitala romane“, to se osećalo u njenom izražavanju. Kako je ovakva izjava mogla uticati
na čoveka starijeg od četrdeset godina? Da li se osmehnuo njenoj romantičnoj prirodi?
Lujzu je zapanjilo saznanje da je njena majka bila strastvena devojka, što ona sama
nikada nije bila. Ljubavni jadi za nju su bili nepoznata teritorija. Nije bila ljubomorna,
naprotiv, divila se tome što mlada devojka može na taj način da uroni u avanturu iz koje se,
razumno govoreći, nije mogla nadati bogzna čemu. Lujza nije bila te sreće, ili je nije
zgrabila kada se pojavila; bila je zaljubljena, ali nikada strastvena, vodila je ljubav, ali nije
spoznala tu uzavrelost. Žana je pisala ljubavna pisma, a Lujza nije nikada. Oh, bila su to
ljubavna pisma kakva se svuda mogu pročitati. Ali ponekad bi razmere davanja, njena
iskrenost, njena spremnost da ide do kraja ostavile jak utisak na nju. U junu 1905. godine,
Žana je napisala doktoru:

Draga moja ljubavi,

Budite sebični.
Uzimajte, uzimajte još, uzimajte i dalje.
Sve moje uzdahe čujte kao „volim vas“.
Žana

Svetlost je oslabila. Lujza je složila pisma, obmotala ih uzicom i zavezala je u čvor.

Žana je persirala doktoru. On njoj sigurno nije. Lujza u tome nije videla ni nešto
neobično ni nešto neprirodno, mora da je priča tako počela i nastavila se sama od sebe, u
tim stvarima se ne može ništa učiniti.
Tonući u san, pitala se kako li je doktor pak nju voleo.

Nisu samo Lujza i gospodin Žil bili iscrpljeni. Prethodnog dana gomila se umorila od
stajanja u mestu, što ju je kako demoralisalo, tako i zabrinjavalo. Osmatrali su nebo u
strahu od nemačke eskadrile, živci su im bili na teškom iskušenju.
Ujutru je nekoliko žena otišlo u potragu za vodom, svi su se osećali prljavo. Najbliža
farma primala je izbeglice i nudila je svoj bunar. To je bio glavni karavanski salon.
– Italija je objavila rat Francuskoj – rekla je jedna žena.
– Gadovi… – promrmljala je druga.
Nije se znalo o kome govori. Tišina koja je usledila visila je nad glavama kao pretnja. U
daljini su se čuli avioni, ali se na nebu ništa nije videlo.
– Italija nas je dokrajčila. Samo nam je to još trebalo.
Nužnost da se obavi kratka toaleta, da se prikupi voda za porodicu koja je ostala na
putu, usmerila je razgovor prema drugim temama. Ostalo je učinilo mirenje sa sudbinom.
Da li je neko znao hoće li se put raščistiti? Gde bi se moglo naći benzina? Jaja? Hleba?
Jednoj su bile potrebne cipele, „Ove baš i nisu za hodanje“, rekla je. „To je nezgodno kad
si cipela“, odgovorila je druga i svi prasnuše u smeh, čak i žrtva.
Kada se vratila kod gospodina Žila, Lujza je ustanovila da bujica Parižana nije prestala
da raste. Od polaska nisu prešli ni četrdeset kilometara, ostalo je još više od dvostruko.
Ako bujica nastavi da se zgušnjava, koliko će im vremena biti potrebno da stignu u Orlean,
dva dana, tri?
– Znam – rekla je Lujza.
– Šta znaš?
– Umirete od želje da mi kažete da ste bili u pravu, da je odluka da krenemo bila
glupava.
– Ja sam to rekao?

146
 – Ne, ali pošto tako mislite, to ja kažem umesto vas…
Gospodin Žil podignu ruke prema nebu pa se pljesnu po butinama, ali ne odgovori.
Znao je da je Lujza ljuta na samu sebe, na događaje, na život, a ne na njega.
– Moraćemo da pronađemo benzina…
Svi vozači su sigurno mislili isto to, a niko nije znao šta da se radi.
Ponovo su krenuli. Kamioni, teretna vozila, kiperi, trotočkaši, zaprežna kola koja vuku
volovi, autobusi, dostavna vozila, dvokolice, mrtvačka kola, kola hitne pomoći…
Raznovrsnost vozila koja su se kretala tim nacionalnim putem izgledala je kao izlog
francuskog duha. Čemu treba dodati raznolikost onoga što su svi prevozili – kofera, kutija
za šešire, jorgana, lavora i lampi, kaveza za ptice, kuhinjskog posuđa i čiviluka, lutaka,
drvenih sanduka, gvozdenih kovčega, kućica za pse. Zemlja je upravo otvorila najveći
buvljak u istoriji.
– Ipak su neobični – izustio je gospodin Žil – svi ovi madraci na krovovima kola…
I stvarno ih je bilo mnogo. Možda da bi amortizovali metke iz aviona? Da posluže za
spavanje napolju?
Pešaci i bicikli kretali su se brže od kola, koja su napredovala trzajući se, zbog čega su
patili menjači, hladnjaci, zupčanici. Periodično se moglo prisustvovati pokušajima
žandarma, vojnika, običnih dobrovoljaca da kanališu saobraćaj, ali svi su na kraju dizali
ruke pred tupom tvrdoglavošću te gusenice od hiljada i hiljada vozila odlučne da napreduje
šta košta da košta.
Između dva poskoka tokom kojih su kola osvojila dvadeset metara, Lujza je razvezala
čvor i ponovo otvorila Žaninu korespondenciju.
– Rukopis tvoje majke… – rekao je gospodin Žil.
Lujza se iznenadi.
– Nema mnogo takvih lepotica, znaš. A ni tako pametnih.
Izgledao je ljutito, Lujza ga je pustila da se prazni.
– Sluškinja, možeš misliti…
Isključio je motor, krenuće pomoću kurble kad to bude potrebno; mehaniku su odmarali
kad god je bilo moguće.
U julu 1905. godine Žana je pisala doktoru:

Draga moja ljubavi,

Mora da sam gadna osoba… Nijedna pristojna devojka ne bi ne pocrvenevši
doživljavala ovo što ja doživljavam: otići u hotel sa oženjenim čovekom…! Ali
upravo je obrnuto, sva moja radost je u tome, kao da nema ničega radosnijeg od
greha. Prekrasno je nemoralno.

— I – upita gospodin Žil, umoran od sopstvenog jeda – je l’ bila ponosna što je

sluškinjica?
Lujza ga pogleda. Takav izraz, naročito u vezi sa Žanom, nije bio uobičajen za njega.
– Još nisam stigla dotle – odgovorila je.
– A dokle si stigla?
Lujza mu je mogla pružiti pismo da ga sam pročita, ali nešto ju je zadržavalo, nešto
nalik sramežljivosti ili sramoti, nije tačno znala. Draže joj je bilo da nastavi sa čitanjem.

Već sada nema više ničega mog što nije vaše, a ipak svaki put imam utisak da
se dajem još više, kako je to moguće?

147
 Zaista želim da umrem, znate, nisam vam to rekla šale radi, nije vam se
dopalo, mogu da razumem; naprosto, to je istina. Ali to nije tužna želja, naprotiv,
to je želja da odem noseći sa sobom ono najbolje što će mi život ikada dati.
Spustili ste mi ruku na usta kada sam vam to rekla. Još tu vašu ruku osećam
na svojim usnama, kao što vas osećam u sebi, svuda, sve vreme.

Snaga te strasti Lujzi je oduzimala dah.

Žana
– Je li tužno? – upitao je gospodin Žil.
– To je ljubav.
Nije znala šta drugo da odgovori.
– Ah, ljubav…
Išao joj je na živce taj neprestani skepticizam, podsmešljiv i, u krajnju ruku, uvredljiv.
Nije odgovorila.
U drugom delu dana prošli su vojni konvoji, zapovednički, praveći pred sobom prazninu,
stvarajući učinak usisavanja koji je ubrzao kretanje karavana. Nekoliko časova saobraćaj
nije bio manje gust, ali je tekao lakše. Prestizali su ili zaticali na nekoj raskrsnici, uz rub
puta, kola sa ljudima sa kojima su prethodne večeri napravili jednosatnu pauzu, mahnuli bi
jedni drugima, razmenili nekoliko reči pre nego što ih peristaltičko kretanje karavana
ponovo upije kako bi ih odbacilo nešto dalje, do nekih drugih kola, iza nekih drugih putnika.
Bili su tridesetak kilometara udaljeni od Orleana kada se najednom sve skamenilo, kao
da je dugačka zmija poželela da stane i odrema.
Gospodin Žil, zabrinut zbog benzina, krete nekim seoskim putem nadesno, pronađoše
farmu.
Nešto se promenilo od juče.
Već je bilo završeno vreme (a još je trajalo koliko sinoć) kada su vas puštali da koristite
bunar bez naknade. Seljak je naplatio svoj ambar dvadeset pet franaka. Zbog rizika, rekao
je, ne pojasnivši kojih.

148
 33

Prvi provijant koji je stigao oko sedam ujutru bio je namenjen samo vojsci i čuvarima.
Zatvorenici su kroz prozore videli kako Anamiti istovaraju robu iz kamioneta koji je
poslala komanda te vojne oblasti. Bojeći se ustanka, Fernan je svojim ljudima naredio da
jedu negde po strani i, kako bi napravio diverziju, organizovao je turu higijene pomoću
velikih kofa ugrejane vode koju, avaj!, nije bilo moguće zameniti u nedostatku materijala.
Nakon što je prošlo prvih nekoliko korisnika, sledeći bi samo pogledali prljavu vodu i odbili
ponudu.
– Više bismo voleli da klopamo – progunđao je jedan od njih.
Fernan se napravi da ga nije čuo.
Dva sata kasnije konačno je stigao kamion. Brzo su sračunali: hleb za dvadeset pet ljudi
i kašika hladnog i lepljivog pirinča, sigurno jučerašnjeg, po osobi.
– Ja tu ne mogu ništa, zastavniče, rat je svima!
Fernan nije imao vremena da odgovori na kapetanov iznervirani uzvik jer je Bornije iza
njega upravo viknuo:
– Ti si već bio, gamadi!
Prestupnik pokaza znakove izbezumljenosti koji ga odaše. Bio je to novinar Doržvil, čija
čeljust poče da podrhtava. Zatvorenici odmah jurnuše, baciše ga na zemlji i počeše ga
zasipati udarcima. Još neki se pridružiše napadu, a iskrsnuše i anarhisti.
Fernan jurnu prema njima, ali grupa je već bila prevelika da bi se mogla savladati, nije
imao drugog rešenja nego da izvuče pištolj i puca u vazduh.
To nije bilo dovoljno. Vojnici su morali da ih razdvoje udarcima puščanih cevi u rebra ili
kundaka u potiljak, krv se razli po prašini. Šačica posebno podivljalih zatvorenika
najednom stade sučelice vojnicima, spremna da se potuče, pa makar i golim rukama, po
tome se videlo koliko su gladni…
– Spremni za napad! – zaurlao je Fernan.
Vojnici, iako i sami izbezumljeni, refleksno su se postavili u liniju, sa cevima uperenim
napred.
Nekoliko sekundi je izgledalo kao da će zatvorenici jurnuti na vojnike. Fernan je
nastavio.
– Zatvorenici, u redove po dva! – uzviknuo je. Korakom napred!
Zatvorenici, jedan po jedan, poslušaše i napraviše nepravilan red.
Novinar Doržvil mučio se da ustane, držao se za rebra obema rukama, podigla su ga i
povukla trojica drugova. Svi se vratiše u baraku vukući noge.
Fernan uhvati Bornijea za kragnu.
– Kunem ti se – rekao je kroz stisnute zube – uradi ovo još samo jednom i razbiću te! Ići
ćeš na stražu!
Pretnja je bila čisto virtuelna. Nije se baš moglo zamisliti na koji bi način Fernan sproveo
takvu meru. Ali Bornije se vinuo do čina starijeg vodnika nakon dvadeset tri godine službe i
uz nadljudske napore. Taj čin je bio sve čemu se mogao nadati od sada pa do kraja
karijere, ništa ga nije užasavalo više od mogućnosti da ga izgubi, da se spusti niz ono

149
malo stepenika uz koje je uspeo da se popne i da se nađe kao redov u stražarnici na ulazu
u neko ministarstvo – njegova noćna mora.
Fernan se udalji, pripali cigaretu, onu koju Alisa nikada nije volela, „nikada pre
podneva“, to je bila njegova formula. Gledao je kako zatvorenici polako stižu do barake.
Potom je, donevši odluku, otišao kod kapetana i obavestio ga o njoj.
– Ne želim to da znam, zastavniče!
To je značilo da se slaže.
Fernan je tada okupio svoju ekipu, odabrao najsnalažljivijeg, jednog po imenu Frekur,
momka od tridesetak godina, veoma živog duha, i poverio mu dvojicu kolega mobilnih
gardista i četiri vojnika.
Raul i Gabrijel su sa prozora videli kako ta grupica izlazi iz logora.
– Idu po provijant? – upitao je Gabrijel.
Raul ga nije čuo, posmatrao je severnu ogradu pa je uperio prst u nju.
– Kroz onu tamo možemo da zbrišemo.
Gabrijel nabra oči.
– Moraćemo da trčimo brzo, ali ako nam uzbuna ostavi vremena, niko neće moći da nas
vidi čim zađemo za bivšu zgradu intendantske službe.
Bila je to napuštena građevina razbijenih prozora, razvaljenih vrata, čija je jedina vrlina
bila to što zaklanja jedan deo odbrambenih ježeva i bodljikave žice što su opasivali logor
na tom mestu.
– I šta kad budemo tamo? – upitao je Gabrijel.
Raul napravi grimasu.
– Ostavićemo parče mesa na žici, ali ne vidim drugog rešenja…
Nakon kratke pobune kojoj je upravo prisustvovao, Gabrijel, kome
glad nije dopuštala da jasno misli i koji se isprva opirao ideji o bekstvu, morao je da
prizna da stvari tamo odlaze dođavola. Sve razjareniji čuvari, prve tuče među
zatvorenicima, glad koja sve kinji i od koje su svi pomalo odlepili, potvrda da su Nemci
zapadno od Pariza… Sat kasnije upitao je jednog od čuvara može li doći lekar da pregleda
mladog komunistu koji je cvokotao zubima otkako su došli. Pre nego što je ovaj imao
vremena da odgovori, uleteo je stariji vodnik Bornije.
– Doktor? Ima li još nešto, pederčiću! Ne bismo vam poslali čak ni veterinara!
I dodao je mašući bajonetom:
– Ali ako hoćeš bocu u tibu…
Gabijel se okrenuo na peti.
Nije formalno pristao na Raulov predlog za bekstvo, ali njegov racionalni duh već je
odmeravao izglede za uspeh. Trebalo bi pronaći pravo mesto u pravom trenutku. Imati
sreće. A za prelazak preko bodljikave žice, imali su interesa da se ispomažu. Da je sam,
bekstvo ne bi bilo zamislivo.
Nekoliko trenutaka nakon odlaska grupe koju je Fernan upravo poslao na zadatak, dva
vojnika, prilično stara, dođoše kod njega.
– Nemci se približavaju, zastavniče – rekao je prvi.
To nije bilo ništa novo.
– Ako krene po zlu, i mi ćemo postati zatvorenici… istovremeno sa našim
zatvorenicima. Ako nas Švabe smeste sa njima, imaćemo zbog čega da brinemo…
– Nismo još dotle došli – prigovorio je Fernan, ali je njegovom tonu nedostajalo
ubeđenja.
– Nema artiljerije, zastavniče. A ni avijacije. Ko će nas braniti ako Švabe dođu dovde?
Fernanovo lice bilo je kao od mermera.
– Čekaćemo naređenja.

150
 Nije u to verovao ništa više nego oni, ali šta je mogao da kaže? Kapetan Osler je
neprekidno visio na telefonu, čim bi neko došao nešto da ga pita, on bi ga oterao rukom,
kao muvu, ostavite me na miru!
Kako bi smirio zatvorenike, Fernan je organizovao šetnju po turama. Kada je došao red
na Raula i Gabrijela, polako su se udaljili u pravcu severne ograde, ali ih je brzo pristigao
jedan od vojnika.
– Šta tražite tu? – zaurlao je uperivši pušku u njih.
Taj zdepasti čovek, rumen u licu, patio je zbog vrućine. Visoki i drhtavi glas odavao je i
zabrinutost, očito nije bio dorastao takvom iskušenju. Raul je sve to procenio u nekoliko
sekundi, pa je izvadio cigaretu i pružio mu je.
– Malo smo se sklonili – objasnio je trezveno. – Da pobegnemo od tuča. Tamo je
prilično vruće…
Gabrijel je bio potpuno zbunjen. Pre svega tim živim umom, ali i zato što se pitao otkud
Raulu cigarete kad ih više niko nije imao.
Vojnik zavrte glavom, kao da hoće da kaže kako mu je neprijatno da prihvati, ali više
nije moglo biti mnogo duvana ni među stražarima zato što je, nakon što je kriomice
pogledao iza sebe, prišao i uzeo cigaretu.
– Neću odbiti…
Stavio ju je u džep na grudima uniforme.
– Sačuvaću je za večeras…
Raul dade znak da razume, pripali svoju.
– Zna li se šta će biti? – upitao je.
– Rekao bih da smo đavolski zaglavljeni. Švabe se približavaju krupnim koracima, više
ne dobijamo naređenja.
Kao da potvrđuje njegovu pometenost, na velikoj visini je prošao izviđački avion koji su
njih trojica ispratila gledajući u nebo.
– Mada – rekao je Raul – ne miriše na dobro, to je sigurno.
Čuvarevo ćutanje je imalo vrednost potvrde.
– Sad bi trebalo da se vratite do baraka, momci, ne terajte me da…
Raul i Gabrijel podigoše ruke s dlanovima napred, nema problema.

Grupica poslata na zadatak vratila se rano po podne.

Mladi Frekur, nagnut prema Fernanu, tiho mu predade raport.
Zastavnik je klimao glavom.
Potom se odlučnim korakom vratio u baraku, prošao kroz nju, otvorio vrata podoficirske
sobe, dograbio svoj ranac, izašao, napravio grupu, sa Bornijeom (kog nije želeo da ostavi
samog bez nadzora) i malim Frekurom, rekvirirao jedini kamion sa prikolicom koji je logor
imao na raspolaganju i odredio kurs prema prvoj farmi, u mestu zvanom La Kroa Sen Zak,
odatle će početi.
Usput je dumao kako da tome pristupi.
Kamion se parkirao u dvorištu farme, a on još nije pronašao rešenje.

151
 34

Gospodin Žil nije bio strpljive prirode, gosti restorana su to često učili na sopstvenoj koži.
Dve noći van svog kreveta, od kojih jedna u slami, nisu pomagale. Seljak koji ih je primio
na prenoćište shvatio je to kada je od Lujze zatražio dva franka za kofu vode kojom je
planirala da se opere. Gospodin Žil se tromo pokrenuo podižući prašinu patofnama,
napredovao je poput kakvog debelokošca odgurujući sve pri prolasku, kao na usporenom
snimku – ljude u dvorištu, seljakovog sina, domaćinove pse, govedara koji je pomislio da je
svrsishodno mahnuti vilama pa je dobio pljusku koja bi i vola oborila. Jednim pokretom je
uhvatio seljaka za okovratnik, a dvama prstima, palcem i kažiprstom, zapanjujuće precizno
mu je pritisnuo Adamovu jabučicu i stegnuo je tako jako da je čovek pao na kolena
tamnocrven u licu, kratkog daha, iskolačenih očiju.
– Ponovo reci cenu, čičice moj, nisam te dobro čuo.
Seljak je mahao obema rukama.
– Ne čujem… – rekao je gospodin Žil praveći grimase. – Koliko kažeš?
Lujza je pritrčala, mirno spustila ruku na ruku gospodina Žila i, kao da je nešto kliknulo,
seljak se sručio na zemlju. Gospodin Žil je, mračnog oka, pogledao oko sebe – hoćete
moju sliku? Svi su procenili da je mudrije da okrenu glavu.
– Uzmi svoju kofu vode, Lujza, mislim da je cena sada prihvatljiva.
Tokom pranja ledenom vodu u uglu štale koju je gospodin Žil čuvao spolja, Lujza je
razmišljala o neobičnom ponašanju vlasnika restorana La petit boem. Gospodin Žil prvi put
nije ličio na gospodina Žila.
Kada je izašla, on više nije bio pred vratima. Ugledala ga je ispod hangara, pored
traktora, pa mu je prišla.
– Ne mogu da vam dam više – izvinjavao se seljak dok je dovršavao punjenje kanistera
za benzin. – Posle više nećemo imati sa čime da radimo.
Gospodin Žil je gledao samo u kanister, još malo, tako, još… Dobro! Zatvorio je,
dograbio svoj plen i, bez reči zahvalnosti, krenuo prema Lujzi.
– Mislim da možemo otići do Orleana, čak bi moralo malo i da ostane.
Ostalo ga je.
Pežo 210 pio je kao smuk, ali se saobraćaj začudo razredio na sat ili dva. Bujica je
narastala u nepravilnim talasima, neki trenuci su bili povoljniji od drugih, nikad se nije znalo
kojim će pravcem stvari krenuti.
Na putu, Lujza je uzela paket sa prepiskom.
– Još Žaninih pisama – ustanovio je gospodin Žil.
Kada je pogledao u Lujzu, otpozadi je udario u točak nekih kola, prednje krilo stade da
leprša kao u nasmrt povređenog insekta. Gospodin Žil se više nije zaustavljao, više se nije
izvinjavao, „tako je to u ratu“, govorio je. Od polaska iz Pariza njegov pežo ostavio je
podosta perja na putu – zadnji blatobran na izlazu iz Pariza, far pre ulaska u Etamp, desni
žmigavac dvadeset kilometara dalje, ne računajući bezbrojna udubljenja, grbe, ogrebotine
kojima je bilo prošarano putovanje. Kad bi ga video kako prolazi, svako bi odmah shvatio
da je taj auto bio u ratu.

152
 18. decembar 1905.

Draga moja ljubavi,

Zašto ste čekali poslednji trenutak da mi to kažete? Želeli ste da me kaznite?
Zbog čega? U sekundi sam za vama ostala udovica i siroče na dve duge
sedmice, kažete mi to i odete…
Draži bi mi bio ubod nožem. Da, naravno, zagrlili ste me i stegnuli uza se, ali
ne onako kako to obično činite, kao da želite ostaviti snažniji otisak na mom telu,
ne, bio je to… način da se izvinite? Za šta to? Ništa ne tražim od vas, ljubavi
moja, možete da odete zato što možete da uradite sve! Ali reči mi to tako znači
napustiti me dvostruko. To je nepotrebno surovo, šta sam vam učinila, šta mi
nedostaje? I još pod izgovorom da je o tom odlasku odlučeno naglo, prethodnog
dana… Kao da zatvarate ordinaciju preko noći ne obavestivši nikoga… Zašto me
lažete, nisam ja vaša žena!
U stvari, odlagali ste trenutak da mi to kažete zato što ste znali koliko će me to
zaboleti, zar ne? Zakunite mi se da je o tome reč, da mi samo iz ljubavi zadajete
takav bol i takvu muku!

— Vidiš ti to – prekinu je gospodin Žil – ne znam da li je volela tog svog docu, ali volela
je da mu piše.
Lujza podiže pogled. Gospodin Žil je vozio sa tvrdoglavim izrazom lica.
– Da, volela ga je.
Gospodin Žil se malo naduri. Lujzu to iznenadi.
– Kažem onako – dodao je. – Recimo da je to bila ljubav, ako hoćeš. Ali šta bih ja o
tome rekao…

Kada ste daleko od mene, brojim dane, brojim sate, to me drži, ali petnaest
dana bez vas! Šta mislite da radim sa svim tim danima?
Vreme što se preda mnom prostire u vašem odsustvu izgleda mi kao pustinja,
okrećem se, vrtim se, više ne znam šta da radim, prazna sam.
Htela bih da počistim malo snega u dvorištu, da napravim rupu, pa da se u nju
zavučem i hiberniram do vašeg povratka, da se probudim tačno u trenutku kad
ponovo budete tu, kad legnete na mene. Moram da se skrivam da bih plakala.
Sve moje suze pripadaju vama.
Žana

Kada su stigli, na crkvi Sen Patern odzvonilo je deset sati.

Orlean je ličio na vašarski grad. Svuda samo umor, iscrpljene porodice, časne sestre
koje trče kao miševi, preopterećena administracija. Vladala je grozničava atmosfera puna
očajanja, ljudi su tražili gde se može jesti, gde se može spavati, kuda se može ići, svuda je
bilo isto.
– Dobro – rekao je gospodin Žil – nađemo se ovde?
Lujza nije imala vremena da odgovori, on je već bio ušao u najbliži bistro.
Raspitivati se unaokolo da li je neko „video autobuse pariskog gradskog prevoza sa
prozorima ofarbanim u plavo“ i dalje je izgledalo podjednako besmisleno, ali zapravo nije
iznenadilo nikoga. Ljudi su tražili plinsku bocu, točak za dečja kolica, mesto na kojem bi

153
mogli sahraniti psa, ženu koja nosi kavez za ptice, poštanske marke, delove za reno,
gume za bicikl, telefon koji radi, voz za Bordo… Raspitivanje o pariskim autobusima na sto
kilometara od glavnog grada nije odskakalo iz bujice pitanja. Ali Lujza nije dobila nikakav
odgovor, ni ispred zatvora – gde nije srela nikoga – ni na centralnim trgovima, ni uz reku,
ni na ulazu niti na izlazu iz grada, nigde. Niko nije video te vražje autobuse.
Sredinom popodneva vratila se do gospodina Žila koji je, sedeći u kolima, iglom i
koncem zašivao svoje pocepane patofne.
– Srećom sam poneo te sitne potrepštine… – progunđao je pa se ubo u palac. – Jebem
ti!
– Dajte mi to – rekla je Lujza uzevši mu rad iz ruku.
Od umora su na njenom lepom licu počele da se iscrtavaju linije i bore koje su – i u
tome leži nepravda kada je o lepim ženama reč – dodatno podvlačile baršunastost njenih
usana, bistrinu očiju i u čoveku budile želju da je privuče sebi. Krpeći patofne pričala mu je
u glavnim crtama o svojim hodočašćima po gradu.
– Ljudi – zaključila je – imaju o čemu drugom da misle pa ne gledaju oko sebe, vide
smo ono što se njih tiče.
Gospodinu Žilu se ote dubok filozofski uzdah. Lujza na trenutak prestade da krpi.
– Ne znam šta se očekuje. Sad kad se stiglo do Loare… Da li bi trebalo…?
Nije znala kako da dovrši pitanje. Čemu su se nadale te stotine hiljada izbeglica sad kad
su napustile Pariz? Da će Loara biti nova linija Mažino? Očito su se zapravo nadali da će
tamo zateći oporavljenu francusku vojsku, spremnu da pruži otpor a možda čak i ponovo
osvoji nešto terena, ali viđali su samo raštrkane i unezverene vojnike, napuštene kamione
– francuska vojska je isparila. Tokom poslednje dve uzbune nijedan francuski avion nije
pokazao ni krajičak krila. Loara neće biti ništa drugo do dodatna etapa na putu kojim je
krenula ova zemlja ophrvana panikom.
Usred te ljudske bujice koja je neprekidno pristizala u talasima, pronaći autobuse
pariskog gradskog prevoza i Raula Landrada bilo je nemoguća misija. A povratak u Pariz
nezamisliv.
– Po onome što mislim da sam razumeo – rekao je gospodin Žil gledajući Lujzu kako
mu ušiva patofne – dolazak izbeglica i približavanje Švaba počinju da izazivaju prpu u
celom gradu. Izbeglice ulaze sa severa, a Orleanci počinju da brišu na jug…
Lujza je završila krpljenje.
– Nameravate da idete daleko u patofnama?
– Do logora u Gravijeru.
Lujza ga iznenađeno pogleda.
– Pa da, ne obilazim ja bistroe kao neka pijandura! Nego iz osećanja dužnosti! Obišao
sam ih pet. Ako uskoro ne pronađemo tog tvog mangupa, umreću od ciroze jetre!
– Gravijer?
– Petnaestak kilometara odavde. Navodno su tamo. Stigli prekjuče. Tokom noći.
– A zašto mi to niste rekli?
– Svašta! Da nemam patofne za vožnju, kako bismo otišli tamo?

Logor u Gravijeru nije bio označen na putu, pa je gospodin Žil tri puta morao da se
zaustavlja i raspituje po kafeima, bio je poprilično siv u licu kada je došao do širokog
neasfaltiranog puta na čijem početku je naglo zakočio zbog lanca i table „Vojni logor“ koji
su mu blokirali pristup.
– Izvini – rekao je Lujzi, koja je zamalo izbegla čeoni sudar sa šoferšajbnom.
– Stvarno je bilo vreme da stignemo – rekla je trezveno.
– Cela ova istraga me je zamorila…
– I šta čekamo? – upitala je Lujza pokazavši na put.

154
 – Čekamo da budemo sigurni u ono što radimo! Ako podignemo lanac, nezakonito
ćemo ući u logor, znaš li šta to znači?
Bio je u pravu. Nakon što bi ušli silom, stigli bi pred logor koji čuvaju vojnici, zamišljala je
osmatračnice, bodljikavu žicu, uniforme, kako bi im to pomoglo?
– Mislila sam da popričam sa nekim vojnikom, nekim čuvarem… – usudila se.
– Ako želiš da te uhapse zbog prostitucije ispred vojnog logora, to je najbolja tehnika.
– Ili da pronađemo nekog vojnika koji je izašao, da razgovaramo s njim.
– Po onome što sam razumeo, tu je nagomilano dobrih hiljadu tipova, ako priđeš
vojniku, nadaj se da ih sve poznaje…
Lujza malo razmisli i odluči:
– Malo ćemo sačekati. Ako ne uđemo u logor, niko nam ništa ne može reći. Čekaćemo,
mora neko proći…
Gospodin Žil je progunđao nešto što je sigurno srodno pristanku.
Lujza izvadi Žaninu korespondenciju. Kad god bi je uzela, razvezala bi čvor, a onda ga
na kraju ponovo zavezala.
Maj 1906. Žani je bilo osamnaest godina. Upravo se zaposlila kod doktora kao članica
posluge.
Čim je počela da čita, gospodin Žil je izašao iz kola da izglača pežo krpom od kamilje
kože. Apsurdan postupak, kao da farbate kantu za smeće koja smo što nije ispražnjena.
Možda mu nedostaju razgovori za šankom njegovog restorana. Radio je širokim, žustrim,
gotovo gnevnim pokretima.

Draga moja ljubavi,

Oprostite, oprostite, oprostite, nikad mi nećete oprostiti, znam to, to sam i
zaslužila. Sada kad sam uradila tu nisku, prostu, sramotnu stvar, imate prava da
me mrzite, kad biste samo znali koliko zameram sebi…
Shvatila sam to čim sam se našla pred vašom suprugom.
Često sam je zamišljala (prezirala sam je mada je nisam poznavala, zato što
ste sav njen a nimalo moj) i, uprkos svojoj mržnji, molila sam se da me izbaci iz
kuće. Ali Bog me je, u ime moje niskosti, napustio pošto me je vaša supruga
zaposlila umesto da me otera.
Oh, kad se setim vašeg pogleda kada ste ušli u salon gde sam služila čaj…
Poželela sam mogućnost da vas preklinjem, da vas oboje molim za oproštaj, da,
čak i nju, toliko sam bila nesrećna.

Prisustvo gospodina Žila na vratima prekide je i uznemiri. Sada je prešao na prozore,

kao da je radnik na benzinskoj pumpi.
Otkad je bio tu, odmah pored nje?
Da li joj je čitao preko ramena?
Da bi izgledao prirodno, otvorio je usta i dunuo u staklo da se zamagli, pa ga je živo
protrljao, zauzetog izraza, pa je čak i zagrebao noktom po staklu. Za nekoga ko nije
mogao da pređe deset kilometara a da ne udari u banderu ili obori kravu, bila je to
zapanjujuća nega na kojoj Lujza, obuzeta čitanjem, nije htela da se zaustavlja. Ako je hteo
da čita, neka čita.

Pocepaćete moje pismo, pre ili kasnije viknuti istinu, a mene će oterati s posla,
to je normalno zato što sam sebično čudovište: ušla sam u vašu kuću da vas

155
 povredim, da vas postidim, a sva sramota pada na mene.
Ali vidite, stvar je u tome da ste vi ceo moj život. Glupo sam mislila da ćete,
ako poremetim red u vašem životu, biti primorani da odaberete i da zaštitite moj.
To je rđavo, znam.
Ali razumete, imam samo vas.
Sada strahujem od susreta sa vama u vašoj vlastitoj kući, u koju sam mislila da
se mogu skloniti uprkos vama…
Oterajte me brzo, i dalje ću vas voleti više nego sebe samu.
Žana

Gospodin Žil se udaljio. Videla ga je s leđa, oborene glave, kao da posmatra nekog
insekta pored stopala ili traži ključ koji mu je ispao na zemlju. U načinu na koji se držao
bilo je nečega potištenog, teškog, nečega što je odskakalo, spuštena ramena,
napuštenost…
Zainteresovana, izašla je iz kola, prišla mu.
– Nešto nije u redu, gospodine Žil?
– To je od prašine – rekao je okrenuvši se.
Rukavom je obrisao oči.
– Kakva je gadost ta prašina.
Kopao je po džepu i okrenuo se kao da hoće da se usekne zaklonjen od pogleda. Lujza
nije znala šta da radi. U ovom delu šume nije bilo ništa više prašine nego na šanku u La
petit boem… Šta se dešava?
– O, majku ti božju! – uzviknuo je najednom.
Sa puta je odjednom iskrsnuo vojni kamion koji je jurio pravo na njih.
– Izvini… – rekao je Lujzi pojurivši za volan.
Pronalaženje kvačila potrajalo je izvesno vreme, nakon čega je gospodin Žil krenuo u
potragu za rikvercom, kamion je kočio, trubio, osećala se iznerviranost, vojnik je iskočio iz
vozila da skine lanac vičući:
– Odlazite, ovo je vojni logor, udaljite se!
Idući unazad pežo je udario u drvo, udarac je bio žestok, ali kola su barem oslobodila
prolaz.
Vojnik je vratio lanac na mesto vičući još jednom:
– Odlazite, ovo je vojni logor!
Kamion je zaurlao i prošao pored njih.
– Pratite ga!
Gospodin Žil nije razumeo. Jao što bi Lujza u tom trenutku volela da ume da vozi
automobil!
– Držite rastojanje, ali pratite kamion.
Kada su se kola ponovo našla na putu i dok su, iz zavoja u zavoj, gledali u zadnji deo
kamiona daleko ispred sebe, Lujza je objasnila:
– Napred je podoficir, zastavnik. Videla sam ga u zatvoru Šerš midi kada su ukrcali
zatvorenike u autobuse. Pokušaću da razgovaram s njim.

156
 35

Seljak je bio čovek ponosan na svoj stomak, na svoju veliku farmu, na svoje životinje, na
pokornost svoje žene i na uverenja koja se nisu promenila ni za jotu otkako su mu
prenesena šezdeset godina ranije – netaknuto nasleđe staro četiri generacije.
Videvši ga, Fernan je konačno shvatio šta mora da uradi.
– Ostali, sačekajte me ovde… – rekao je i, dograbivši svoj ranac u letu, iskočio iz
kamiona urlajući: rekvizicija!
Krupnim koracima pređe tridesetak metara koji su ih razdvajali, ali seljakovo lice je
imalo više nego dovoljno vremena da se raspadne. Po ukočenosti njegovih bokova, po
načinu na koji je zario pesnice u džepove i uvukao glavu u ramena, Fernan je shvatio da je
odabrao pravu strategiju. Stao je pred njega i još jednom uzviknuo:
– Rekvizicija!
Okrenuo je leđa kamionu i niko iz njegove ekipe nije video kako se široko osmehuje
dodajući mnogo umerenijim tonom:
– Naravno, sve što bude rekvirirano, biće plaćeno…
Za zemljoradnika to je dobra vest, ali nedovoljna. Šta će rekvirirati i koliko će platiti ono
što budu uzeli?
– Treba mi stotinak jaja, dvadeset pet kokošaka, sto kila krompira, salata, paradajz,
voće, takve stvari…
– Prvo, nemam sve to!
– Uzeću onda ono što imate.
– Stvar je u tome… treba da vidim…
– Dobro, slušajte, neću ovde da provedem noć. Rekviriram, platim, ukrcam, tačka. Je l’
tako jasnije?
– Uh, uh, uh!
– Pošto jaja?
– Pa, sad su pet franaka.
Pet puta skuplje nego obično.
– U redu, uzeću stotinak.
Seljak sračuna. Bože blagi, upravo mu je izmaklo petsto franaka.
– Imam dvadeset ili trideset, ne više…
Njegovo žaljenje je bilo potresno iskreno.
– Uzeću ih. Pošto kokoške?
Uprkos tuzi što nema tražene količine, seljak je doživeo najveličanstveniji trenutak u
svojoj karijeri. Živinu je prodao osam puta skuplje nego na pijaci, salatu deset puta,
paradajz dvadeset puta, krompir trideset puta. Za svaki proizvod imao je argument kojim je
opravdavao cenu – retkost, kiša, sunce, ali taj zastavnik je bio tupson na kakvog naletite
samo jednom u životu, pravi kreten koji je gutao sve bez reči.
Tad mu u glavi iskrsnu sumnja:
– Recite, kako će sve ovo biti plaćeno? Ja ne dajem robu na kredit!
Fernan, koji je nadgledao utovar namirnica u kamion, nije čak ni okrenuo glavu.
– U gotovini. U gotovom novcu.

157
 Seljak primeti u sebi: dobra li je ova francuska vojska, ne bih joj poverio svoj novčanik.
– Dođite ovamo…
Udaljiše se, nestadoše u uglu štale, Fernan iz ranca izvuče svežanj novčanica od sto
franaka debeo kao evnuhova butina, što zaprepasti seljaka.
– Evo.
Fernan je otišao. Ali okrenuo se u trenutku u kojem je njegov sagovornik gurao novac u
džepove pantalona.
– A da, htedoh da vam kažem, Švabe su na trideset kilometara odavde. Ako ostanete
ovde, nećete se dobro provesti!
Seljak preblede. Trideset kilometara… Da li je to moguće? Koliko juče još nisu bili stigli
ni u Pariz! Rekli su na radiju!
– A vi, pešadija ili šta ste već, gde ste vi?
– Mi smo upravo stigli u logor u Gravijeru da branimo sela. I farme.
– A dobro – reče seljak, umiren.
– Ali ne vas. Vi ćete morati da se branite sami.
– Pa zašto ne branite i nas?
– Vi nam prodajete namirnice, pa sada za nas više niste farma nego snabdevač, to
nema veze jedno s drugim. I pazite, ovaj, Nemci ne rekviriraju. Oni okupiraju, služe se i na
odlasku sve spale. Varvari, videćete… Hajde, držite se.
Fernan bi morao da se stidi tih laži, ali utešili su ga izgledi da će ovaj seljak sa
strepnjom čekati neprijatelja koji će u svakom slučaju doći.
Svratili su u dve zadruge, tri pekare i na četiri farme, gde su nagrabili još krompira,
kupusa, repe, jabuka, krušaka, nekoliko šunki, sira. Fernan je svuda urlao: „Rekvizicija!“,
što je bilo namenjeno ušima njegove trupe, a potom bi odvlačio vlasnika u stranu, otvarao
ranac i vadio novčanice od sto franaka.
Iskoristio je trenutak kada je njegova jedinica bila zauzeta utovarom da kupi stvari koje
će podeliti kao bonuse svojim ljudima, sitnice koje će sakriti od drugih.
Ovaj rat je izgledao kao redak zgoditak za seljake iz kraja, koji su svoje proizvode
prodavali skupo, ponekad veoma skupo, čak skandalozno skupo. Fernan nije brojao,
uzimao je sve što se moglo jesti bez previše pripreme.
Kada su prolazili kroz Mesikur, zaurlao je: „Stop“, tovar je kliznuo po prikolici, vojnici se
izudaraše, a Fernan je već bio izašao, čekajte me tu, otišao je u poštu koja je, nekim
čudom, bila otvorena.
Desilo se i drugo čudo, tu je bila i poštarka.
– Telefon radi?
– Kako kad. Već dva dana nisam dobila operaterku…
Bila je to mršava žena koja je izgledala kao osorna guvernanta.
– Ipak ćemo pokušati – rekao je Fernan dajući broj svoje sestre u Vilnev sir Loaru.
Kroz prozor je video svoje ljude – pušili su gledajući u neverici prazne trotoare i puste
ulice i izgledali zapanjeni što je običnom zastavniku mobilne garde tako lako da rekvirira
toliko namirnica dok komanda vojne oblasti ne uspeva da isporuči više od kamambera za
trideset ljudi.
– Centrala se ne javlja.
– Možete li da budete uporni?
Dok je poštarka ponovo pokušavala da telefonira, Fernan priđe pultu.
– Niste otišli?
– Tja, a ko bi otvorio poštu?
Fernan se osmehnu, a poštarka odjednom obori glavu.
– Žinet? Monika ovde! Znači vratila si se?

158
 Dotična Žinet je krenula u podugačko objašnjavanje, koje je poštarka iz Mesikura
podvlačila kratkim grlenim zvucima, nakon čega pozvaše Vilnev. Ispruženim kažiprstom
pokazala je Ferdinandu kabinu.
– Ooo, to si ti, pilence!
Nije da mu se žurilo niti da nije pomislio da pita svoju sestru kako je, nego je to bilo jače
od njega:
– Reci mi kako je Alisa?
– Ne znam kako ovo da ti kažem…
Fernan iznenada oseti hladnoću, kao da mu je istekla sva krv odjednom.
– Sve vreme provodi u kapeli Bero…
Glas njegove sestre bio je ozbiljan, gotovo skrhan. Fernan nije shvatao šta je u tome…
Ali ubrzo je razumeo. Znao je tu kapelu Bero, izgubljenu među poljima, malu i veoma staru
građevinu, napuštenu, skrivenu pod bršljanom, opasanu grobljem sa urušenim
nadgrobnim spomenicima. Pitao se čak da li je ono beše jedan deo krova srušen.
– Pre svega, pilence, mnogo je daleko!
Taj pojam je bio relativan, njegova sestra nikada nije bila dalje od Montaržija. Fernan bi
po sećanju rekao da je ta kapela udaljena nekoliko kilometara od Vilneva.
– Zbog toga tamo spava!
To je bilo prilično teško razumeti. Nije bilo neobično što se Alisina vera pojačala u ova
teška vremena, ona je bila ubeđena da je i dalje živa zahvaljujući svojoj revnosnoj
pobožnosti. Ali da se pojačala do te mere da spava u kapeli na osami, nekoliko kilometara
udaljenoj od najbliže bakalnice? Fernan je brzo shvatio da se ta stara kapela koristi kao
centar za zbrinjavanje izbeglica.
– Ona, eto tako, kaže da ih ima na stotine i da ih ne možemo napustiti, što se mene tiče
u redu, ali ako tamo ostavi zdravlje…
– Rekla si joj da to nije razumno?
– Neće ništa da čuje! U svakom slučaju, nije svraćala u Vilnev otkako je tamo, pa
razgovarati s njom, eh…
Pomisao na to da Alisa, sa srcem kakvo je njeno, srcem koje može da otkaže pri
najmanjem naporu, provodi dane i noći kao dobrovoljac u nekakvom improvizovanom
centru za zbrinjavanje u napuštenoj kapeli bila je alarmantna. Gde spava? Da li joj daju
zamorne zadatke? Fernan je bio siguran da Alisa nije nikome rekla ništa o svom
zdravstvenom stanju…
Dok je slušao sestru, gledao je kroz prozor. Uzeti kamion, jurnuti prema toj vražjoj
kapeli, bilo je to nekoliko sati putovanja, pronaći Alisu, smestiti je na sigurno… To ili
nahraniti zatvorenike. Na trenutak oseti kao da je u Bornijeovoj koži, da mrzi zatvorenike.
Možda ga je ta, veoma neprijatna sličnost sa starijim vodnikom primorala na jedan vid
mudrosti…
– Uskoro ću doći tamo…
Zbog nemogućnosti da pazi na Alisu, njegova sestra je počela da plače, pa hajte vi sad
nastavite da radite u tim uslovima…
Izlazeći iz pošte najpre je ugledao poglede svojih vojnika, razrogačene oči čiju je
putanju ispratio – neka lepa plavooka mlada žena umornog lica stala je pred njega.
– Gospodine zastavniče?
Lujza nije znala kako se treba obraćati podoficirima u vojsci, nije se sećala na koji ga je
način ona žena ili devojka pozvala kada se pojavio na kraju ulice sa onim svojim rancem,
hodajući prema zatvoru Šerš midi.
Fernan ostade ukopan pred njom. Bio je potresen kratkim razgovorom sa sestrom,
izbezumljen zbog onoga što je upravo saznao o Alisi, rastrzan između dužnosti mobilnog

159
gardiste i želje da joj se pridruži. Srce mu se slomi kada je ugledao tu mladu ženu koja mu
je pružala pismo.
– Ovo je za zatvorenika koji se zove Raul Landrad…
Govorila je promuklim glasom iscrpljenih žena.
Landrad, Landrad, prisećao se…
Mladoj ženi je drhtala ruka. Odmah pored stajao je stari pežo na izdisaju, a za volanom
se videlo krupno lice čoveka sa beretkom, mora da joj je to otac.
Landrad. Ime mu se pojavi u glavi.
– Raul?
Lujzi sinu lice, na njenim lepim usnama iscrta se osmeh, isti kao u Alise, onaj osmeh
zbog kog se Fernan prokleo i proklinjaće se i dalje.
– Da, Raul Landrad. Ako biste mogli… – rekla je Lujza.
Fernan pruži ruku, uze koverat. To nije bilo po pravilima, naravno, ali to su bila vremena
za kršenje pravila. Njegovo putešestvije po farmama i zadrugama, laži koje je izgovorio i
one na koje se spremao, je li sve to bilo „po pravilima“?
– Za šta je optužen? – upitala je Lujza.
Ne, pomislio je Fernan, nije mogao da ide tako daleko da otkrije predmet vojne
optužnice, ne.
Osim što je u tom trenutku, izlazeći iz pošte sa alarmantnim vestima o Alisi u glavi, na
licu te mlade žene video samog sebe. Oboje su bili izgubljeni ljubavnici sa nespornom
potrebom da se umire.
– Pljačka…
Odmah je to zamerio sebi, Lujza je shvatila, oborila je pogled kao da nije odgovorio.
Ugurao je pismo u džep i iz principa izgovorio:
– Ništa ne obećavam…
Ali to je bilo obećanje.
Kapetan Osler se odmah izbezumio:
– Ako hrane ima samo za vašu grupu, imaćemo devetsto pobunjenika navratu, to je
nemoguće!
– Biće ponešto za svakoga, kapetane. Ne bogzna šta, ali trebalo bi da izdržimo dan ili
dva. Da smirimo duhove. Posle…
Ono što je za kapetana trebalo da bude dobra vest pre svega je bilo zagonetka.
– Kako ste dobili sve to?
– Rekvirirao sam, kapetane.
Znači to je tako jednostavno?
– Vojska je otvorila račun kod seljaka. Ako dobijemo rat…
– Je l` vi to mene zajebavate?
– Onda će Nemci naslediti dug.
Osler nije mogao da se ne osmehne.
Dali su da se skuvaju krompiri u kotlićima, šunka iseče na male komade, da se kuva
masna supa od kokošaka, imali su skoro po voćku po osobi, ostali će dobiti sir. Rekvirirali
su zatvorenike za kuvanje, a sve to pod nadzorom vojnika koji su bili gladni koliko i oni.
Fernan je odveo u stranu ljude iz svoje jedinice i podelio im ono što je nazvao
„bonusom“, po sitnicu koja neće ići u opštu podelu.
Neki su dobili kobasice, neki drugi konzervu hladnog mesa, Bornije je dobio flašu rakije.
Kad ju je uzeo, debela gornja usna mu je zadrhtala, oči su mu se zamaglile. Fernan se
upitao na koliko će vremena taj bonus primiriti njegov agresivni žar, i po tom pitanju nije bio
preterano optimističan.
U moralnom smislu, dolazak provijanta mogao je da učini malo dobra, ali taj je polet
prekinula uzbuna.

160
 Svi su legli na zemlju. Nemački avioni ovog puta nisu leteli visoko već na srednjoj visini.
Izviđačka misija. Svima je bilo jasno da ona najavljuje napad, bombardovanje.
Dve eskadrile prođoše jedna za drugom, najpre u jednom pa u drugom smeru i leteći
sve niže. Odozgo su stotine ljudi koji leže na zemlji sigurno izgledali kao narod u agoniji
koji još samo treba pokupiti ili pokositi mitraljezom.
Ako su Nemci bili dobro obavešteni (a znalo se da jesu), nije bilo jasno zašto bi
bombardovali upravo to mesto, poznato po tome što je puno njihovih pristalica. Više niko
ništa nije razumeo.
Na početku uzbune Raul je iskoristio priliku da zdipi tri jabuke i, praćen Gabrijelom koji
je trčao nagnut prema zemlji, jurnuo da legne na mesto sa kojeg su videli bivšu zgradu
intendantske službe.
– Odlično…
Raul je bio zadovoljan, intuicija ga nije prevarila. Jedna prepreka je preskočena, ali
ostala je još jedna. Pod pretpostavkom da stignu do te napuštene zgrade, ostalo je pitanje
prelaženja linije od bodljikave žice.
– Merdevine…
Ovog puta se javio Gabrijel.
Koristeći novi prelet nemačkih aviona iznad logora i to što su svi zabili lice u ruke,
dvojica ljudi prepuzaše nekoliko metara.
Raul grubo zgrabi Gabrijela za zglavak na ruci da mu čestita. Bože blagi, kakva sjajna
ideja! Ležeći rame uz rame na tlu koje je podrhtavalo od nemačkih letelica, dvojica ljudi se
pogledaše. Levo od zgrade na zemlji su ležale drvene merdevine, od onih kakve koriste
moleri, možda limari. Ta je ideja bola oči. Merdevine će položiti preko bodljikave žice i
prepuzati preko nje, a potom će ih položiti na naredne… Do kraja ograde.
Kada su nemački avioni (verovatno) završili svoje putešestvije iznad Gravijera, svi
ustadoše, uzdrmani pretnjom, ali supa je bila gotova. I bilo je hleba.
Pristupiše prozivci. Bilo ih je četiri dnevno, ne računajući iznenadne prozivke kojima se
pristupalo od barake do barake. Uz nemačka bombardovanja, bežanje je bilo druga velika
opsesija vojnog kadra. Konačno se moglo obedovati.
Kako bi izbegli tuče, organizovali su ture u kantini, oni koji su bili ostavljeni za kraj
počeše da gunđaju, bojali su se da neće ostati ništa. Bornije, koji se nikada nije opuštao,
jurnu na njih.
– Sačekaćeš ili ti je draže da odmah pojedeš bajonet?
Ta njegova priča sa bajonetom stalno se ponavljala, osećao se opsesivac koji neće
dvaput razmisliti. Dvojica kolega umornih od svega uhvatiše ga za rame. Ta fatalistička
kretnja pojača Fernanovu zabrinutost. Ako se to bude odužilo, svi će biti premoreni, niko
više neće ići da smiri starijeg vodnika Bornijea.
Fernan predloži kolegama nadležnim za druge barake da zatvorenicima odobre
polusatnu šetnju pre nego što ih pošalju nazad u spavaonice. Ljudi su jeli, uzbuna je
prošla, pustiše ih da šetaju u dvorištu.
– Zatvorenik Landrad!
Raul se skameni. Da li je bio neoprezan? Da li je procurio njihov plan za bekstvo?
Polako se okrenuo. Zastavnik je krupnim koracima išao prema njemu.
– Pretres – objavio je.
Jabuke. Tri ukradene jabuke.
– Ostali, ostanite tamo – zaurlao je zastavnik trojici svojih ljudi koji su već prilazili da mu
pomognu.
Raul, poslušan i zabrinut, raširi noge držeći ruke na potiljku, oseti kako oficir rukama
prelazi preko svih mesta koja su u pravilniku i praksi označena kao pogodna za skrivanje
oružja. Zadrhtao je osetivši kako su se oficirove ruke zaustavile na jednoj jabuci, potom na

161
drugoj… Zatvorio je oči, spreman za zasipanje udarcima. Na nekoliko metara od njega
skamenjeni Gabrijel je posmatrao scenu… Ali ništa se ne dogodi, zastavnikove ruke
nastaviše svoje sporo i sistematsko putešestvije, a potom se začu:
– U redu je. Produžite!
Raul se, iznenađen i zabrinut, pridruži Gabrijelu na uglu zgrade, gde ovaj poče tiho da
ga ispituje. Raul je počeo da odgovara kada mu se ruka u zadnjem džepu susrela sa
papirom koga tu ranije nije bilo.
– Rutinska kontrola – rekao je.
Ali nešto drugo je upravo privuklo Gabrijelovu pažnju. Jedan od zatvorenika je širio
informaciju: „Pariz je proglašen otvorenim gradom.“
Vest se raširila kao pruga baruta. Iskoristivši komešanje koje je stvorila, Raul se udalji
do mesta koja su čuvala dvojica vojnika i na kojem je bilo dozvoljeno pišati preko dana.
Vojnici su, kao i ostali, komentarisali vest i samo su rasejano obratili pažnju na Raula, koji
uze papir. Bio je to koverat, a iz njega je izvukao pismo i pročitao ga polako, žudno:

Gospodine i dragi Raule,

Vi me ne poznajete, zovem se Lujza Belmon. Pošto se bojim da ćete baciti ovo
pismo, navešću vam niz elemenata koji će vam, nadam se, dokazati da nisam
luda.
Napušteni ste 8. jula 1907. godine i dati na usvajanje jednoj porodici 17.
novembra iste godine. Socijalni radnik vas je nazvao Raul Landrad koristeći
imena svetaca od 7. i 8. jula. Odrasli ste u Bulevaru Oberžon 67 u Nejiju, u
porodici doktora Tirjona.
Ja sam vam zapravo polusestra. Imamo istu majku.
I imam da vam saopštim veoma važne informacije o vašem rođenju i
detinjstvu.
avladala sam podosta teškoća kako bih vas pronašla, a trenutne okolnosti nisu
nimalo pogodne za viđenje. Pored toga, za slučaj da ne uspem negde da vam se
pridružim, znajte da živim u slepoj ulici Pers u XVIII arondismanu. Ako ne budem
tamo, možete se raspitati kod gospodina Žila, vlasnika restorana La petit boem
koji se nalazi na uglu ulice.
Ako mi dozvolite, dopuštam sebi da napišem: s ljubavlju,
Lujza

Za to vreme:
– „Otvoren gradu – upitao je mladi komunista Gabrijela – šta to znači? Nije se odvojio od
Gabrijelovog šinjela otkako je stigao tu, grčevi su mu se smirili samo nakratko nakon što je
dobio provijant, ali bledo lice, podočnjaci, ništa od toga nije mirisalo na dobro.
– Nemci stižu u Pariz – objasnio je Gabrijel. – Grad se može braniti, ali u tom slučaju će
ga bombardovati, sravniti sa zemljom, napraviti od njega gomilu ruševina za nekoliko
dana. Proglasivši ga „otvorenim gradom“, vlada im saopštava da nije potrebno uništavati
ga. Nudi im ga na poslužavniku.
Posledice su bile užasne. Vlada koja je poklonila svoj glavni grad neprijatelju moraće da
pobegne da ne bi bila zarobljena. A sudbina nekoliko hiljada zatvorenika iz logora u
Gravijeru koje nisu uspevali čak ni da hrane zavisila je od odluke nepronalazivog
generalštaba države koja propada.
– I, Švabe će nas pobrati ovde kao cvetiće? – upitao je Bornije.
Ni Fernan nije znao šta da odgovori.

162
 Iscrpljenost mu je došla kroz krsta, osećao se pritisnutim kao da nosi balegarov oklop.
Otišao je da sedne na kamen. Kada se presamitio, džep mu zinu i ukaza se deo
njegove knjige, pa je izvadi. Na korici Hiljadu i jedne noći, lascivna i očaravajuća
Šeherezada, umotana u crveni madras koji joj je skrivao samo grudi i donji deo stomaka,
imala je, kao i Alisa, crnu kosu koja joj je na čelu iscrtavala neku vrstu obrnutog srca.
Fernanu se oči napuniše suzama.
Šta li je, bože blagi, petljala u toj kapeli Bero?
Bio je izgubljen, pokušavao je da razazna neki skriveni smisao u zbrkanoj situaciji u
kojoj se batrgao. Zateče se u molitvi. Izvan nekoliko misa na koje je otišao krišom od
supruge, nikada to nije radio ovako, sam. Pribrao se, pogledao oko sebe, u ovim
okolnostima podoficir nije smeo tako da se ponaša… Kako bi sakrio nelagodnost, zatvorio
je knjigu i pogledao prema zatvoreniku koji se bio sakrio da pročita pismo.
Odmah se postideo. Zašto se spustio na nivo nečega takvog? Zato što ga je omekšao
telefonski razgovor sa sestrom? Je li to bilo dostojno njegovog čina i njegove funkcije? Kad
bi se neki drugi podoficir tako poneo, šta bi on mislio o njemu? Stideo se što je prekršio
pravilnik.
Tada mu pade na pamet pitanje: a šta ako je ona devojka špijun?
I ako je ta poruka nekakav signal? Da li je postojala veza između vesti o skorašnjoj
okupaciji Pariza i te poruke?
Najednom uveren da je dopustio da ga prevesla mlada žena koja je igrala na svoju
ljupkost i iskoristila njegovu osetljivost u tom trenutku, Fernan odluči da zatraži od onog
zatvorenika da položi račun.
Uputio se prema njemu krupnim koracima, pogonjen gnevom koji je desetostruko
uvećavao povređenost njegovog samoljublja.
Čitav se logor tada okrenu na tu stranu, gledajući tog masivnog, teškog, ali zapanjujuće
hitrog zastavnika kako glave uvučene u ramena juriša prema zatvoreniku koji je pak
škiljeći gledao u oblake kao da ne veruje u ono što vidi.
Fernan nikada nije okončao svoj juriš.
Bio je tek na pola puta kada je od potmulog brujanja zadrhtao vazduh nad logorom,
brujanja koje se pojačavalo zabrinjavajućom brzinom, postajalo zaglušujuće, tako da se
sva lica podigoše prema nebu.
Fernana je to zaustavilo.
Formacija nemačkih bombardera pristizala je zavijajući i bacajući na zemlju gustu i
pokretnu senku. Zastavnik zaboravi šta ga je nateralo u trk zato što avioni izbaciše tovar
bombi na železničku stanicu udaljenu manje od petsto metara. Zemlja zadrhta kilometrima
ukrug, svi u logoru stadoše zapanjeno, a onda nastade panika. Zatvorenici se kao jedan
baciše se na zemlju štiteći glave.
Raul pogleda u Gabrijela – to je bio trenutak koji su čekali.

163
13. jun 1940.

164
 36

Suprotno Fernanovom sećanju, krov kapele Bero nije bio urušen već samo probušen tu i
tamo. Zaštita od kiše bila je sasvim sporedna briga u poređenju sa gorućim pitanjima
ishrane i higijene.
Alisa je izbrojala pedeset sedam izbeglica, pristizale su svakodnevno. „Ne brinite“,
govorio je sveštenik, osmehujući se kao i uvek. „Ako dolaze, to znači da im bog pokazuje
put.“ Činilo se da ga ništa ne može uzdrmati. Kada je Alisa prvi put ušla u kapelu, dočekao
ju je smejući se:
– Dobrovoljka? Ali to ne postoji, kćeri moja, kakva dobrovoljka! Bog nam uvek negde
plati!
Raskravilo ju je upravo to njegovo nepromenljivo dobro raspoloženje. A zatim i njegova
volja, prefinjenost, borbenost… Bio je svuda i nije oklevao, kao što je sam govorio, „da
isprlja ruke“.
– Isus ne gleda jesu li ruke što se prema njemu pružaju čiste ili prljave. Tog četvrtka
ujutru radio je na rukavcu reke na koji kapela kao da
je bila naslonjena, kako bi doskočio nedostatku udobnosti koji je pretio da postane
rizičan po zdravlje ljudi.
Alisa je sišla niz strmi teren.
Tamo je, oko mantije koja se vijorila pri svakom od njegovih krupnih koraka, radilo
sedam ili osam izbeglica. Nikad ni od koga nije tražio ništa, ljudi su dolazili kod njega.
Samo što bi uzeo čekić ili ašov prilazili bi mu muškarci, žene.
– Možemo li pomoći, oče?
– Vere mi…
Taj uzvik bi ga uvek naterao da prasne u smeh, ali njega je sve zasmejavalo, bez
sumnje su ga deca zbog toga obožavala, sve vreme su mu se motala oko nogu, vukla ga
za mantiju, on bi organizovao zabave sa balonima, sa igranjem žmurke, a onda bi
najednom rekao: „Ovo nije sve, dečice moja, ali dobri Bog neće sve uraditi sam!“, i vratio bi
se da majstoriše u kapeli, da neguje ranjenike i bolesnike, pravi sapun od masti i pepela
od drva ili da ljušti povrće za supu.
Dan mu je počinjao oko pet ujutru nakon lauda i prekidao se samo za šesti sat, oko
podneva, i za večernje, oko sedamnaest sati.
„Da, znam“, govorio je, „račun nije dobar, ali siguran sam da nam Bog prašta terce i
kompline.“
U stvari, Bogu je posvećivao mnogo više vremena od toga. Kada bi potrebe centra
primorale Alisu radi razgovora s njim u apsidiolu, gde je uredio sebi ćeliju monaške
strogosti, uvek bi ga zatekla kako kleči na hoklici sa brojanicom u ruci i moli se Bogu.
Između te tri kratke službe tokom dana, koje je nazivao svojim „Isus-pauzama“, mogli
ste ga videti kako bez prestanka trči od problema do problema, čas u potrazi za
namirnicama, za posuđem, za alatom, za građom, čas kako bi opsedao ono što je
preostalo od uprave u departmanu, uvek smejući se, kao da je život velika šala koju je
smislio neki Bog šaljivdžija i zaštitnik.

165
 Tog jutra u planu mu je bila izgradnja poljskog klozeta koji bi se ispirao pomoću ručne
pumpe što su je našli na jednoj napuštenoj farmi. Ona bi potisnula vodu nagore pa bi se,
kad se voda slije, šolja ispraznila, a kabina ponovo postala upotrebljiva.
Alisa ga je zatekla kako, zadignute mantije, čučeći u blatu, daje ritam naporima svih da
se kanalizacija dovede do poljskog klozeta. Na tri, svi su morali zajednički da povuku –
divota.
– Isus, Marija, JOSIF! – vikao je. – Isus, Marija, JOSIF!
Na svaki uzvik „Josif“, kanalizacija je napredovala po metar.
Alisa ga je videla iz profila i, kao što se često dešavalo, rupa na grudima privukla joj je
pažnju. Svi su primećivali tu rupu u mantiji, jasnu, okruglu, preciznu. Metak. Za vreme
bombardovanja, negde između Pariza i tog mesta.
– Moja Biblija – objašnjavao je svakom ko je želeo da ga čuje. – Uvek je nosim na srcu.
Pa bi pokazao knjigu spaljene korice, doslovno probušene metkom koji se zaustavio na
sredini i koji je sada nosio kao privezak, pri svakom pokretu mu se zveckajući sudarao s a
krstom. „To je kao ovčije zvono“, govorio je, „ja sam jagnje božje.“ I dalje se služio tom
Biblijom, nije želeo drugu. Čitanje stranica na kojima je projektil pojeo pola teksta nije mu
smetalo ni najmanje.
– Ah, sestro Alisa! – uzviknuo je uprkos naporu.
Tako ju je zvao od prvog dana, a ona se povinovala.
Sišla je do njega sa zabrinutim izrazom na licu. Kanalizacija je upravo bila stigla do cilja.
Dvojica muškaraca uzela su da je povežu sa ručnom pumpom.
– Idemo – rekao je.
Začula se potmula i grgoljava tutnjava, to je jedan od muškaraca pumpao snažnim
pokretima. Sveštenik je zamišljeno zurio u kanalizaciju, ništa nije nadolazilo.
Na trenutak zavlada nesigurnost, pa on spoji šake i spusti ih na kraj cevi. Kao da je Bog
čekao samo taj pokret da ga usluži, cev ispljunu impresivnu količinu izmeta.
– Ha-ha-ha! – zaurla presrećni sveštenik, pružajući prema nebu ruke pune govana. –
Hvala ti, Bože moj, na ovom daru, ha-ha-ha!
Smejao se i dalje dok je išao da se opere u reci i ponovo uspinjao prema Alisi, koja je
nastojala da se ne dopusti omesti tom prilično trivijalnom okolnošću.
Kada je došao do nje:
– Ima četvoro novih… – rekla je što je prekornije mogla.
– Pa šta sad, čemu takvo lice?
To je bio njihov ritual. Alisa bi rekla da će, ritmom u kojem pristižu izbeglice, za nekoliko
dana kapela biti puna i da će pitanje prenaseljenosti postati glavna briga. Na to bi on
odgovorio da odbijanje ljudi nije u »duhu božje kuće“.
Popeli su se uz padinu prema kapeli. Njegova mantija, zadignuta obema rukama,
otkrivala je dve blatnjave cokule.
– Radujte se, sestro moja! Ako nam Bog šalje nove duše, to znači da ima poverenja u
nas. Zar se ne bismo morali osećati ispunjenima?
Alisin račun bio je više materijalistički. Imali su teškoća da prehrane sve i iako većina
izbeglica, osvojena okolnim entuzijazmom, nije bila sklona prepuštanju defetizmu i aktivno
je učestvovala u potrazi za namirnicama po čitavom regionu, kapela je imala svoja
ograničenja. Brod i transept bili su puni kao oko, trebalo bi stavljati ljude da spavaju
napolju, nedostajalo im je ljudi, lekova, pelena, samo rublje koje se suši zauzimalo je jedan
deo starog groblja na kojem je počivalo trideset generacija starešina kapele. Sveštenik je
jedan deo groblja pretvorio u trpezariju, a nadgrobni spomenici, ponovo uspravljeni,
korišćeni su kao stolovi.
– Zar to nije pomalo… – usudila se Alisa.
– Pomalo šta?

166
 – Svetogrdno…?
– Svetogrdno? Ali Alisa, ti su monasi, oslobodivši se putene ljušture na ovom mestu,
nahranili zemlju svojim telima, zašto mislite da bi uskratili sto gladnima? Zar nije rečeno:
„Od svog ćeš pogleda načiniti svetlost, od svog ćeš srca načiniti nadu, a od tela svoga
načinićeš Gospodovu baštu!“
Alisa se nije baš jasno sećala tog stiha.
– To je iz…?
– Knjige proroka Jezekilja.
Za groblje je popustila, ali ovog puta Alisa je bila čvrsto odlučila da ga urazumi. U
odsustvu bolničarke, na sebe je preuzela medicinsku negu i higijenu. Na sreću, nije bilo
beba sa ozbiljnim problemima niti staraca u agoniji, ali tu niko nije bio dobrog zdravlja,
umor je načeo organizme, bilo je mnogo neuhranjenih.
Spremala se da ponovo krene u napad, ali je morala naglo da se zaustavi, srce joj je
lupalo kao ludo, osetila se loše.
Na ivici nesvestice, oborila je glavu da ne bi ništa pokazala, pretvarajući se da se
naprosto zadihala. Bilo bi je sramota da se žali. Pred iskorenjenim porodicama, suočena
sa ratnim strahotama, gledajući koliko radi taj sveštenik u službi svih, da, bilo bi je sramota
da se žali, da kaže da je bolesna, kao da je nepristojno privlačiti pažnju na sebe.
U tim trenucima nestabilnosti, kada bi zadrhtala od nove pretnje, pomislila bi na
Fernana koji joj je užasno nedostajao, opsesija da će umreti ne videvši ga još jednom
ubijala ju je malo-pomalo, još sigurnije od tog nemirnog i haotičnog srca.
Pustila je da prođe nekoliko sekundi i tek što je slabost prošla, ona je već sporim
koracima išla prema svešteniku.
– Oče moj, to nije razumno! Primati nove izbeglice znači dovesti u opasnost samo
postojanje prihvatnog centra i…
– Bla, bla, bla! Pre svega, ovde nema izbeglica nego samo bića u opasnosti. A ova
kapela nije „prihvatni centar“ nego „božja kuća“, to je ipak mnogo drugačije! Ovde ne
biramo. Odabir je Gospodov posao. Mi širimo ruke.
– Oče Dezire! Vaša „božja deca“ su većinom bolesna, iscrpljena i pothranjena!
Nedeljama nisu videla parče mesa! Ne samo da niste sigurni da ćete ih spasti nego time
što primate nove izbeglice dovodite u opasnost živote onih koji su već ovde! Da li to želi
Gospod?
Otac Dezire stade, zagleda se u cipele duboko se zamislivši. U njemu nije bilo više
ničega od onog mladog sveštenika punog entuzijazma kog je poznavala i volela, najednom
je postao biće napetog, bledog lica na kojem je pročitala smetenost.
– Znam, Alisa. U pravu ste…
Glas mu je drhtao, Alisa se pobojala da će zaplakati, nije znala šta da radi.
– Mnoga sam pitanja postavljao sebi – nastavio je. – Zašto je Bog ovako izbacio na
puteve milione ljudi? Šta smo zgrešili da zaslužimo takvo iskušenje? Nikada mi putevi
gospodnji nisu izgledali neshvatljiviji… I kroz molitvu doživeo sam prosvetljenje. Pogledajte
oko sebe, sestro Alisa, šta vidite? U mnogima od nas ovaj je debakl probudio najniže
nagone, najcrnji sebičluk, najgramzivije interese. Ali u nekim drugima probudio je želju da
pomognu, da vole, nametnuo je dužnost solidarnosti. Eto šta nam kaže Gospod: odaberite
svoj tabor. Hoćete li biti u taboru zatvaranja u sebe, hoćete li zatvoriti vrata i srce pred
onim koji vam dođe, siromašan i bez ičega, ili ćete biti onaj ili ona što širi ruke ne uprkos
teškoći nego zahvaljujući teškoći? Pred sebičnošću, pred strahom od nemaštine, pred
refleksom da se misli samo na sebe, naša jedina snaga, naše pravo dostojanstvo leži u
zajedništvu, razumete li? Zajedništvu u božjoj kući!
Kod Alise je emocija često nadvladavala ubeđenje. Glavom mu dade znak, razumem.

167
 – I setite se: „Ne brojte ni trudove ni muke, jer je božja kuća utočište u kojem srce zna
samo da poklanja.“
U izmišljanju biblijskih stihova, disciplini koju je obožavao, Dezire nije uvek bio srećne
ruke, ali uglavnom je bio zadovoljan tom malom scenom. Svakog dana je njegova ličnost
postajala istančanija, veća. Ako bi rat potrajao, on bi kroz dva meseca bio kandidat za
kanonizaciju.
Uzeo je Alisu za ruku i zajedno su, sporijim korakom, ponovo krenuli uz uspon. Alisa bi
volela da pronađe neku reč, ali ništa joj nije padalo na pamet.
Zaustavili su se kada su ugledali kapelu, groblje, vrt, susednu livadu, sve naježeno od
tkanina zategnutih preko kočića, dva ražnja koja su se okretala nešto dalje, kamenu peć
koju je sagradio poljoprivrednik što se razumeo u zidarstvo i kojom se služio jedan
izbeglica, bivši briselski pekar, da pravi pirinčane galete i najraznovrsnija peciva sa
povrćem. Odatle je, u uglu s desne strane, vodeći od cirade koja je ocu Dezireu služila kao
„kancelarija“, kretala žica od petnaestak metara okačena o bandere: antena kristalnog
radio-prijemnika koji je Dezire koristio kako bi bio informisan o najnovijim vestima iz rata.
Otac Dezire je u pravu, pomislila je Alisa. Kada je videla šta je za desetak dana uspeo
da uradi taj dvadesetpetogodišnji sveštenik, pokrenut zračećom verom kojoj niko nije
mogao da se odupre, bila je sigurna da ga nikakva nedaća ne može savladati.
– I – reče otac Dezire, kome se boja vratila u lice a široki osmeh na usne – zar nam ne
ide baš dobro?
Alisa se složila. Bilo je besmisleno iznositi mu argumente, na kraju bi vas neizbežno
ubedio.
Prošli su kroz dvorište i ušli u kapelu.
Da bi rešio problem nedostatka posteljine, Dezire je ubedio direktora jedne fabrike iz
Lorija da im pokloni metre i metre jutanog platna od koga su napravili veoma velike
džakove i napunili ih slamom, dobivši neku vrstu bala koje bi za noć ili dve dobile oblik
sasvim prihvatljivih madraca.
Čim bi se pojavio, svi bi mu prilazili, majke su želele da ga uhvate za ruku i poljube je
(„Polako s tim“, uzvikivao bi smejući se, „sačuvajte to za papu!“), muškarci su se s
poštovanjem krstili. Za sve te izbeglice, privučene glasinom da „u kapeli Bero živi svetac“,
on je bio spasitelj. Svi su ga videli u nekoj vrsti slave. „Ne spasavam vas ja nego Gospod!
Njemu treba zahvaljivati!“ Izbeglice su većinom dolazile iscrpljene, teskobne, a on ih je sve
nahranio, umirio teskobe i vratio nadu, svi su sada verovali u nebesa.
Kao što vidimo, Dezire je zaista bio svoj na svome. Njegova se domišljatost neprestano
susretala sa izazovima, a mašta se pokazivala u punoj meri. On koji nikada nije verovao u
Boga ludovao je za tom ulogom spasitelja. Period mira načinio je od njega veoma
prikladnog gurua. Vreme rata poklonilo mu je mantiju u kojoj je video ako ne znak, a ono
barem poziv.
Pripadala je svešteniku što ga je pokosio metak na putiću nedaleko od Arnevila.
Otkrivši sveštenikovo telo, Dezire je bio dirnut. Crna mantija ga je podsetila na scenu sa
vranama na trotoaru ispred Kontinentala. Da li ga je žaljenje što je tako aktivno učestvovao
u onom obimnom poduhvatu laganja i dezinformisanja nateralo da onako naglo pobegne iz
Pariza? Je li imao utisak da taj lik prvi put u njegovom životu nije bio blagotvoran za
okruženje? Da li je njegova prirodna velikodušnost bila žrtva njegove strasti prema
uzurpaciji? To, bez sumnje, nikada nećemo saznati. Dezire je bez oklevanja odvukao
sveštenikovo telo u jarak i svoju odeću zamenio njegovom, a svoj kofer njegovim.
Pešice je krenuo putem. Svaki korak ga je sve više uvodio u lik i prožimao ga tim novim
zvanjem. Nije prešao ni kilometar, a već je postao sveštenik.
Bio je posebno ponosan na otkriće u vezi sa Biblijom. Na tu ideju je došao u razgovoru
sa nekim demoralisanim vojnikom koga je zatekao kako utučeno sedi na međašu i kome

168
je, kako bi vežbao novu ulogu, ulio malo energije. Tu bliskost je iskoristio da mu zdipi
pištolj i posluži se njime da upotpuni legendu o Bibliji prosviranoj metkom. Ta izmišljotina,
pravi izazov zakonima fizike, nikoga nije čudila zato što su svi želeli da veruju u nju.
Dezire je slučajno stigao u kapelu Bero, samo je tražio vode. Tamo su se nalazile dve
porodice Luksemburžana doslovno slomljene hodanjem od svog sela, odakle su pobegli
od Nemaca u naletu, izgubivši usput i ono malo što su poneli, računajući i svoje poslednje
iluzije. Gde god su se zaustavili, smatrali su ih strancima. Kako su nemačke trupe
napredovale, cepajući zemlju, solidarnost među Francuzima se topila, odnosi su otvrdli,
probudili su se pojedinačni interesi, življi nego ikada, sebičnost i kratkoročnost postavljeni
su iznad svega i niko nije više od stranaca bio podložan tom neprestanom i bolnom
iskustvu. „Idi traži vode od svog kralja“, odgovorio je neko Belgijancu koji je tražio čašu
vode.
Kada je Dezire došao, obe porodice su se prevarile pomislivši da je sveštenik koji dolazi
zadužen za to mesto. A on se, koristeći nesporazum, široko osmehnuo.
– Dobro došli u božju kuću – rekao je šireći ruke. – Ovde ste kao kod kuće.
Od sveštenika upravo je postao paroh.
Iz sata u sat, iz dana u dan, druge porodice su dolazile da tamo potraže utočište,
većinom stranci, francuske porodice su radije izbegavale to mesto jer su ga pomalo
smatrale getom. Što je grupa postajala veća, što su potrebe postajale vitalnije, to je Dezire
više voleo svoju novu ulogu. Ima li za uzurpatora lepše uloge od uloge paroha?
Bio je na poslu nepunu nedelju dana kada se Alisa pojavila na ulazu kapele, gotovo u
suzama pred čudom koje se tu događalo i o kojem je slušala otkako je došla u Vilnev.
Kada joj je prišao, nije mogla da odoli, pala je na kolena i oborila pogled. On joj je
spustio ruku na glavu, laku, toplu ruku koja gotovo da miluje.
– Hvala što ste došli, kćeri moja.
Pružio joj je ruke, a ona se uhvatila za njih da ustane.
– Bog vas je vodio prema nama zato što su nam bili potrebni vaše prisustvo, vaša ljubav
i vaša revnost.
Išli su u susret novim pridošlicama, kojima se otac Dezire već osmehivao u znak
dobrodošlice. Ali napravio je kratku pauzu da bi se nagnuo prema Alisi i veoma tiho rekao:
– Kćeri moja, imate srce puno Isusove ljubavi, i to je dobro, ali ipak pazite da od tog
srca ne tražite previše…

169
 37

Od bombi koje su padale na stanicu tresla se zemlja u logoru u Gravijeru.

Vrebajući trenutak kad svi budu ležali licem prema zemlji, Raul i Gabrijel su se spremali
da odmagle u pravcu bivše intendantske službe, kada je zastavnik, stojeći nasred dvorišta,
zaurlao:
– U barake!
Ispuštanje bombi se pojačavalo u celoj toj zoni, vojnici i mobilni gardisti pregrupisali su
se pušaka uperenih u zatvorenike i, koračajući krupnim koracima prema njima, potiskivali
ih prema barakama.
Mogućnost da bombe pretvore u prah i pepeo zgradu koja će se srušiti na njih odmah je
izazvala paniku među zatvorenicima. Imali su utisak da ih guraju u rupu iz koje nikada
neće izaći živi. Da će im te smrdljive spavaonice postati mrtvački kovčezi.
Dok su meci fijukali preko neba odmah iznad njihovih glava i dok su avioni ispuštali
bombe sve bliže logoru, zatvorenici su se usprotivili vojnicima. Fernan je shvatio da će
situacija izmaći njegovoj kontroli, što je i Raul savršeno razumeo.
Da li je zastavnik predosetio da se Landrad sprema da pobegne?
Da li Landrad u paničnom kretanju i čuvara i zatvorenika vidi poslednju priliku da svoj
plan sprovede u delo?
Dvojica muškaraca su se na trenutak zagledala jedan u drugog preko cele te gužve.
Talas uzrujanosti prostrujao je kroz grupe.
Bornije je izvukao pištolj i pucao uvis.
Urlikanje aviona ispunjavalo je vazduh. Ipak je taj pucanj, daleko manje bučan ili
ubistven od bombi što su eksplodirale na nekoliko stotina metara odatle, odjeknuo
zapanjujuće jasno zato što je u očima zatvorenika bio namenjen njima lično. Nemački
napad prešao je u drugi plan. Neprijatelj, to su bili ti vojnici koji su im želeli smrt. Okupili su
se i stali pred neprijatelja. Bilo je to drugi put da pobuna tutnji, ali sada se događala gotovo
pod neprijateljskim bombama. Počeće borba za život, svi su na to bili spremni. Shvativši
da im je sveopšti strah najbolji saveznik u planu za bekstvo, Raul i Gabrijel krenuše
napred.
Bornije uperi pištolj prema grupi koja je išla prema njima.
Fernan jurnu da spreči najgore, ali bilo je prekasno.
Bornije malo spusti oružje i opali dva puta, dva čoveka se srušiše.
Prvi je bio Ogist Doržvil, kagular.
Drugi je bio Gabrijei.
Zatvorenici se skameniše od iznenađenja. To je bilo dovoljno. Vojnici su za tren oka
stigli do njih, gotovo ih dodirujući cevima pušaka, svi uzmakoše, bomba eksplodira na rubu
logora, strah ih natera da refleksno potraže zaklon. U zgradi. Bilo je gotovo. Trojica
drugova vukla su novinara za noge. A Raul je, zgrabivši ga ispod pazuha, vukao
Gabrijelovo telo.
– Biće u redu – vikao je pazeći na preteće bajonete francuskih vojnika.
Vrata su zakatančena, prozorski kapci navučeni.

170
 Zatvorenici, gnevni i izbezumljeni što su dopustili da ih uguraju u klopku, pesnicama su
udarali u prozore.
Gabrijelu se klatila glava. Raul mu žurno pocepa pantalone na mestu povrede koja je
krvarila, iscrtavajući tamnu mrlju koja se povećavala i uvlačila među brazde parketa
napravljenog od rđavo spojenih daščica.
Metak je prošao kroz butinu, ali butna arterija nije pogođena.
– Treba mu to podvezati – rekao je mladi komunista, veoma uzbuđen.
– Bogami – odgovorio je Raul žurno preturajući po svojim stvarima – sa doktorom kao
što si ti neće daleko stići, vrhovni Sovjete…
Izvukao je košulju pa je smotao u kuglu i snažno pritisnuo na ranu.
– Umesto što pričaš gluposti – nastavio je – idi da mu doneseš vode.
Mladić se udalji. Tako mršav… Kad hoda, kao da pleše.
Gabrijel se osvesti.
– Boli me to što radiš…
– Moram da napravim tačku pritiska, matori, moram da zaustavim krvarenje.
Gabrijelova glava ponovo pade na zemlju, bio je izuzetno bled.
– U redu je, štabni naredniče, sve je u redu, ne brini.
Kao da želi da označi kako se okreće stranica ove epizode u priči, nemački napad se
okonča malo nakon zveckanja brava i ključeva.
Od železničke stanice nije ostalo više ništa. Videlo se kako se iznad drveća izvijaju plavi
i narandžasti plamenovi, mora da je pogođen neki rezervoar za gorivo, a oštar i crn dim
peo se u nebo.
Napolju, Fernan je zaprepašćeno posmatrao štetu otelovljenu u mrlji krvi u prašini.
Grajanje zatvorenika je prestalo. Izgledalo je kao da su se i oni probudili iz košmara koji se
završio iznenadnim odlaskom nemačkih aviona.
Stariji vodnik Bornije vratio je pištolj u futrolu. Ruke su mu drhtale. Nije bio u stanju da
kaže da li je spasao stvari ili je, naprotiv, doprineo njihovom pogoršanju… Niko to nije
znao.
Fernanov duh pak nije bio u potrazi za odgovornima. Užasnut, konstatovao je da su
došli dotle da pucaju na svoje zatvorenike.
Iza vrata te zgrade nalazila su se dva ranjena čoveka, možda i ozbiljno ranjena, ova
priča mogla je da se premetne u masakr.
I druge barake bile su zatvorene. Čuvari, mobilni gardisti, vojnici, Anamiti, marokanski
strelci, svi su stajali tu i tamo, sada u grupicama ošamućenim od onoga što se upravo
dogodilo.
Kapetan Osler je hodao po dvorištu sa rukama iza leđa. Sve u njemu govorilo je da
treba da bude zadovoljan, logor nije pogođen, njegove jedinice su savladale panične
nagone, sve je išlo kako treba. Ali bilo koji posmatrač, u ovom slučaju Fernan, koji mu je
išao u susret, video bi u borama na njegovom čelu, u blagom grčenju usana potmulu
zabrinutost, istu kao i u svih ostalih vojnika.
Gde je nestala francuska artiljerija?
Gde je nestala francuska avijacija? Da li je francusko nebo sada potpuno pripadalo
neprijateljskim trupama?
Jesu li išli prema debaklu?
Jednostavan pogled na zakatančene barake logora ukazivao je tim vojnicima na
razmere zadatka koji ih je čekao i na dvosmislenost njihove misije.
Samo što nisu skočili u provaliju, niko nije mogao da kaže kako će se sve to završiti.

171
 38

Lujza nije bila uopšte sigurna da će zastavnik predati njeno pismo Raulu Landradu.
– Možda je pristao samo da bi me se otarasio…
– Iznenadilo bi me – rekao je gospodin Žil. – Odbio bi. Koliko sam ga ja video, izgleda
mi kao neko ko ume da kaže „ne“.
Sad kad je pismo otišlo, kada se vojni kamion udaljio, šta je trebalo uraditi? Nemačka
vojska je nadirala, povratak bi bio najbolji način da se bace u lavlju čeljust. Ostati tamo?
Bilo bi to kao da čekate da lav razjapi čeljust kako bi vas proždrao živog. Postojalo je samo
jedno rešenje, ono koje su već odabrale stotine hiljada izbeglica – spuštati se sve dalje
prema jugu. Dokle? Niko to nije znao. Bežalo se, to je sve.
– Ovde možemo da večeramo – rekao je gospodin Žil – ali ne bi trebalo da ostanemo
da spavamo, pusto je, opasno.
– Da večeramo… – odgovorila je Lujza zamišljeno.
Više nisu imali ništa za jelo. Gospodin Žil je samo ispružio ruku prema zadnjem delu
kola i iskopao papirnu kesu iz koje je izvukao četiri sendviča. I bocu vina.
– Ako treba da obilazim bistroe kako bih pronašao onog tvog lupeža, onda ću iskoristiti
situaciju da nabavim hranu.
Kako je gospodin Žil uspeo da nabavi četiri sendviča u vreme kada se kupovina čaše
vode graničila s podvigom, to je zagonetka. Lujza mu se samo obisnula oko vrata.
– Dobro, u redu, u redu… Utoliko pre što, videćeš…
Pokazao je na raspakovani sendvič. Komad šunke ličio je na biblijski papir. Uzeo je
otvarač, otvorio bocu, a potom su oboje počeli da žvaću već tvrd hleb.
Lujza je izvadila Žaninu prepisku.
Gospodin Žil je, nepomično zureći u šoferšajbnu, žvakao i zabrinjavajućim ritmom ulivao
u sebe velike čaše vina.
– I ja bih malo – rekla je Lujza.
Gospodin Žil se trgnuo iz obamrlosti.
– Oh, izvini, lepa moja, žao mi je…
Usuo joj je vino drhteći, morala je sama da uhvati grlić boce kako bi prestao da prosipa.
Za jednog gazdu bistroa…
– Jeste li dobro, gospodine Žil?
– Zašto, izgledam li kao da nisam?
Agresivni ton. Lujza je uzdahnula, bio je takav, osorniji nego što je razumno, tu se ništa
ne može, neće ga promeniti nekakav svetski rat.
Draže joj je bilo da se vrati čitanju.
Pismo je bilo iz juna 1906, godine, iz vremena kada je Žana Belmon bila zaposlena kao
sluškinja kod doktora Tirjona.

Draga moja ljubavi,

Izazvala sam situaciju čije posledice nisam sagledala.

172
 Lujza je osetila da se gospodin Žil nagnuo prema njoj, da čita preko njenog ramena.
Da je od tog čitanja želela da napravi čisto privatni čin, ne bi počela da čita u tim kolima
u prisustvu gospodina Žila. Stoga se napravila kao da ništa ne primećuje i nastavila da
čita. Bilo je to dugo pismo. Žana je u njemu govorila o griži savesti što se zaposlila kod
doktora, ali bila je veoma podeljena jer je, pisala je, imala »sreću da vas osećam svuda i
sve vreme. Zasad, uživam u toj uzurpaciji zato što je to sve što imam u životu.“
Kada je odložila pismo, videla je da su gospodinu Žilu oči bile pune suza. Krupnih suza
krupnog čoveka kome je teško na srcu.
Lujza je, pometena, samo spustila ruku na njegovu mišicu, nije se bunio. Nos mu je
cureo. Lujza je potražila maramicu i obrisala mu nos kao što se briše deci.
— De, de – rekla je – de, de…
– To je zbog tog pisanja, razumeš?
Lujza nije razumela, čekala je sa maramicom u ruci, gospodin Žil je gledao pred sebe.
– Dobro, nisam bio doktor, možda je zbog toga…
U ustima bilo koga to bi priznanje bilo smešno, ali kada je dolazilo od gospodina Žila,
nije. Lujza je shvatila koliko je slepa bila, kakvoj je surovosti izložila tog čoveka.
– Nikad nisam voleo nijednu osim tvoje majke, razumeš li?
Eto, rečeno je.
– Nikoga…
Prihvatio je Lujzinu maramicu.
Brana se otvorila. Bujica se prolila.
– Gledao sam kako ulazi u tu priču… Šta sam mogao da uradim, a? Nikog nije slušala.
Zurio je u svoju praznu čašu i gužvao maramicu. Najednom se, kao da je doživeo
nekakvo otkrovenje, okrenuo prema Lujzi.
– Bio sam debeljko, razumeš. A debeli su veoma posebni. Obožavamo da im se
poveravamo, ali u njih se nikad ne zaljubljujemo.
Gospodin Žil je sigurno osetio da može zvučati smešno, pročistio je grlo.
– Pa sam se oženio sa… Bože blagi, čak joj se ne sećam ni imena. Žermen! Tako je,
Žermen… Otišla je sa komšijom i bila je sasvim u pravu. Sa mnom bi bila nesrećna zato
što u mom životu nikada nije bilo druge žene osim tvoje majke.
Sumrak, koji često ume da preuveliča stvari, davao je tom trenutku naglašenu
ozbiljnost.
– Nikad nisam voleo nikog osim nje… – ponavljao je.
Ta konstatacija, koju je ipak morao hiljadu puta ponoviti za sebe, slomila ga je. Suze
ponovo potekoše, a Lujza ih je brisala jednu po jednu, sa čudnom mišlju da je, sve u
svemu, u istoj poziciji kao i gospodin Žil. Oboje su se nadali da ih je volela žena koju je
strast nosila negde drugde. Od tog zaključka steglo joj se grlo. U pežou se mogućnost da
se priviju jedno uz drugo graničilo sa izazovom, a oni su uspeli to da urade sasvim
prirodno.
– Hoćete da vam pročitam ostatak?
– Ako hoćeš…
– Pismo je iz 1906.
– Ah… Žana je trudna, je l’ tako…?
– Mislim da jeste…
Prve reči bile su najskuplje: „Draga moja ljubavi“. Bilo je bolno, jednostavno i nužno.

Draga moja ljubavi,

Nećete me napustiti, zar ne? Dala sam vam čitav svoj život, ne možete me
ostaviti u ovakvom stanju.

173
 Čekam vas odgovor, živim samo za vas, šta će biti sa mnom ako mi budete
nedostajali?
Odgovorite mi brzo.
Žana

– Šta je odgovorio? – upitao je gospodin Žil.

– Nemam njegova pisma, samo mamina.
Kada je poslednji put pomislila na svoju majku rekavši „mama“?
– Na kraju krajeva, šta nas briga… Šta ona kaže posle?

4. decembar 1906.

Draga moja ljubavi,

Odmah krećem. Ubedili ste me. Oslonila sam se na vaše obećanje.
To mogu tek sada da vam kažem zato što se više ništa ne može promeniti.
Mnogo se plašim. Srce mi se slama zbog toga što nosim vašu bebu i što ću je
napustiti.
Ne ostavljajte me više nikad, preklinjem vas.
Žana

Gospodin Žil nije rekao ništa. Stezao je vlažnu maramicu, mrštio se.
Glava mu se ljuljala na ramenima kao da je na vetru.
Lujza je nastavila:

10. jul 1907.

Draga moja ljubavi.

Moje pismo će biti kratko, toliko plačem da ne mogu da radim ništa drugo.
Nikada ne bih pomislila da će doći taj trenutak: više ne želim da vas vidim. Nije
stvar u tome da vas više ne volim, to bi bilo nemoguće. Ali nešto u meni se
slomilo. Ja više nisam ja. Možda kasnije, ako vam i dalje budem nešto značila.
Oh, da ste mu samo videli lišce… Ugledala sam ga na veoma kratak tren. Oko
mene su činili sve da ga ne vidim, bilo je to veoma surovo, pa sam ustala uprkos
bolovima i prešla preko sobe tako brzo da me niko nije uspeo zaustaviti, otrčala
sam do bolničarke koja ga je držala u naručju i podigla tkaninu koja ga je
pokrivala.
Oh, lišce te bebe!
Ostaće mi u mislima celog života.
Onesvestila sam se. Kada sam se probudila, bilo je prekasno, tako su mi rekli,
prekasno je, vi tu više ništa ne možete.
Dane provodim jecajući.
Uprkos bolu koji mi sve to zadaje, i dalje vas volim, ali susret sa vama u ovom
trenutku nadilazi moje snage.
Volim vas i ostavljam.

174
 Žana

Gospodin Žil se pribrao.

– Rekla mi je da je mrtvorođeno, razumeš li ti to? Zašto mi je nije rekla istinu? Ako nije
meni, kome je mogla da je kaže, a? Kome?
Žana se porodila i videla svoju bebu u trenutku u kom su joj je oduzeli. Ta je slika sama
za sebe opravdavala svu onu energiju koju je Lujza ulagala u pronalaženje Raula.
Sada to nije radila samo radi njega, nego i radi Žane, te majke koja je morala toliko da
propati.
„8. septembar 1912.“, pročitala je Lujza.
Gospodin Žil i ona shvatili su značaj tog događaja. Ljubavna priča koja im se u nekoliko
pisama odvijala pred očima kretala je drugim tokom.
Žana se udala za Adrijana Belmona 1908.
Lujza je rođena naredne godine.
Pet godina nakon što ga je napustila, Žana je obnovila vezu sa doktorom, na margini
svog braka.
Na čiju inicijativu su se ponovo videli? Na Žaninu: „Kakva je sreća već to što me niste
zaboravili, što ste pristali da se vidite sa mnom..“
Jednostavno je to preuzela na sebe: „ Više nisam mogla da izdržim. Udaljila sam se od
vas, ali ste i dalje bili u meni, pa sam odlučila. Uz rizik da samu sebe osudim na paklene
muke, samo da to bude u vašem naručju… “
Kroz Lujzu prođe drhtaj.
– Nije ti valjda hladno? – upitao je gospodin Žil.
Lujza nije odgovorila i dugo je sedela gledajući kroz prozor svetlost tog smiraja dana,
gotovo zlatastu, koja kao da je padala s drveća.
– Molim? Ne, nije mi hladno…
Da je Lujza bolje poznavala svog oca, ovaj deo Žanine prepiske teško bi joj pao, ali on
je postojao samo u vidu fotografije, uostalom prilično osrednje, previše je to mršavo da
izazove bol.
– Želite li da čujete nastavak?
– Ako ti nije dosadno…

Novembar 1914.

Draga moja ljubavi,

Zašto ste uradili nešto takvo? Zar je ovom ratu toliko potreban jedan poginuli
više da ste odabrali u njega otići iako vas ništa na to nije primoravalo?
Jeste li do te mere želeli da me napustite?
Molim se svakog dana da moja mala Lujza ne izgubi tatu.
Treba li povrh toga da plačem svake noći kako bi mi taj rat sačuvao moju
jedinu ljubav?
Uveravate me u svoju ljubav, ali kakva je to ljubav kada vam je od nje draži
rat?
Vratićete se, zar ne?
Vratite se po mene. I sačuvajte me.
Vaša Žana

175
 Čudno je što je doktor Tirjon otišao u rat. Sa više od pedeset godina (u tom ratu nisu
nikoga odbijali, naročito ne lekara, bilo je posla za sve), odabrao je da rizikuje život na
frontu.
Pitanje koje mu je Žana postavila i Lujzi je bilo na usnama: zašto? Iz ubeđenja? Bilo je
to moguće.
U Lujzinim mislima najednom iskrsnu sećanje na ona dva bivša borca koja su stanovala
kod njene majke po završetku rata. Nikada pre njih Žana nije pristala da izda tu šupicu. Je
li u njima videla nešto od dvojice ljudi koje je volela i koji su otišli u rat?
– Taj tip mi nije izgledao kao neko ko ide u rat – izustio je gospodin
Žil.
I Lujza je u tom rodoljublju videla nešto neiskreno. Nikada više nego u tom trenutku nije
zažalila što nema doktorova pisma. Tu ljubavnu priču nije bilo nimalo lako razumeti, ali
otkriti joj samo jednu polovinu… Sigurno je da se doktor žrtvovao. Otišao je u rat da bi
branio svoju zemlju. Ili da bi se branio od svoje ljubavi.

9. avgust 1916.

Moj muž je poginuo 11. jula.

To je bilo napisano na stranici istrgnutoj iz školske sveske.

Ovog puta se zbog očeve smrti Lujzi steglo srce.
Kakav je promašaj bio taj brak. A ni ona sama, kao dete, nije služila ničemu. Useknula
se.
– De, de – rekao je gospodin Žil privijajući je uz sebe.
Preostalo je još samo jedno pismo.
Na njegovo čitanje bacio se gospodin Žil. Glas mu je bio drhtav i ozbiljan, kao da će se
nakašljati kod svake reči.

Oktobar 1919.

Draga moja ljubavi,

To što vam pišem poslednje pismo uzbuđuje me poput sećanja na naš prvi
susret. Srce mi potpuno isto lupa.
Jedina razlika je nada, zato što mi je oduzimate. Pošto odbijate da mi se
pridružite, da živite sa mnom, sada kada je to moguće.
Znate da me ubijate, a ipak to činite.
Tešim se živeći u ljubavi koju sam vam dala. Posvećujem se svojoj maloj Lujzi,
koju ne želim da napustim kao što vi napuštate mene. Bez nje bih umrla odmah.
Bez žaljenja.
Nikada nisam volela nikog osim vas.
Žana

Iste reči kao one koje je gospodin Žil izgovorio sat ranije. Sve ljubavi liče jedna na
drugu.

176
 I tako je, tada kada je kao udovica mogla sa njim da počne život iz početka, doktor to
odbio.
– Kakav gad – rekao je gospodin Žil.
Lujza je odmahnula glavom.
– Pristao je da odgaji Raula, Žanino dete. Nikada joj to ne rekavši. A tada je bilo
prekasno. Bio je zatočenik te tajne. Ako bi otišao sa Žanom, gospođa Tirjon bi joj sve
ispričala… U svakom slučaju bio bi to kraj njihove priče. Doktoru su ruke bile vezane, više
nije mogao ništa da uradi.
Na trenutak su samo sedeli pokušavajući da sagledaju razmere katastrofe u toj priči.
Gospodin Žil je sasvim sam strusio bocu vina. Njena čaša je još bila polupuna. Prema
nekom prećutnom sporazumu, oboje su se konačno pribrali. Lujza je prolila sadržaj svoje
čaše kroz vrata. Gospodin Žil je izašao da okrene kurblu i pokrene kola.
Izašli su iz šume bez ijedne reči.
Nakon toga, bilo je gotovo sa zlatastom svetlošću smiraja dana, vratili su se na glavni
put iz Orleana, pun kola natovarenih nameštajem koja su prolazila duž polja na kojima su
žedni konji preskakali prepreke. Egzodus bogatih bio je završen pre nekoliko dana, sada
su ostali s mukom hodali u gunguli – uniformisani ljudi su se mešali sa seljacima, sa
civilima, sa invalidima, čitav jedan narod bio je na tom putu, stanari bordela u opštinskim
kolima, pastir sa tri ovce.
Kola su se polako truckala u bujici begunaca koja je bila slika i prilika te pocepane,
napuštene zemlje. Svuda su samo bila lica i lica. Ogromna pogrebna povorka, pomislila je
Lujza, koja je postala teško ogledalo naših muka i naših poraza.
Nakon što su veoma sporo prešli dvadesetak kilometara, pežo je ostao nepomičan u
velikom zastoju na putu za Sen Remi sir Loar.
Pored njih je i neka žena prestala da gura kolica puna bala rublja.
– Je li vam ostalo vode?
Gospodin Žil je rekao da imaju jednu bocu, negde na dnu prtljažnika. Rekao je to
krajičkom usana, osećalo se da je preko volje. Lujza ode po bocu i dade je toj ženi.
– Neću odbiti…
U kolicima nisu bile bale rublja nego deca. Sve troje je spavalo.
– Stariji imaju osamnaest meseci – rekla je žena – a mala nema još ni devet…
Bila je negovateljica u nekom gradu čije ime Lujza nije dobro čula. Gradonačelnik je
naredio da se odmah evakuišu. Roditelji su na brzinu došli po decu.
– Osim po ovo troje, ne znam zašto…
Mora da je to „zašto“ vrtela po glavi od polaska.
– Roditelji dvoje starijih su ljudi na mestu, mora da su bili sprečeni. A maloj ne
poznajemo majku, tek što je stigla, razumete?
Drhtala je od straha, od iscrpljenosti.
– To dete pati, nije odbijena od sise… Šta ćete, ne zna da jede, samo da pije…
Žena je vratila bocu vode.
– Zadržite je – rekla je Lujza.
Gospodin Žil pritisnu sirenu. Kad bi kolona krenula, nikad se nije znalo hoće li
napredovati metar ili hiljadu metara, tako su se gubili u tom paklu. Lujza dohvati Žaninu
prepisku, ne zato što je želela da je ponovo čita, nego jednim od onih mahinalnih pokreta
koji su odavali zabrinutost.
Tek je beše dohvatila, kada se, kao i uvek bez upozorenja, nesreća obrušila na njih. Na
nekoliko desetina metara iznad njih, u vidu pteranodona raširenih krila koji ispušta
zaglušujuće urlike i leti tako nisko da ste se mogli zakleti kako će među kandžama odneti
asfalt, drveće, kola i begunce, umesto čega je mitraljezom izrešetao stotinak metara puta

177
pa se ričući popeo u visinu. Ležeći na zemlji, sve izbeglice bile su skršene, skamenjene,
satrvene nasiljem te prikaze, svi su želeli da se zabiju pod zemlju.
Gospodin Žil se žurno opružio pored otvorenih vrata kola. Lujza je ostala u kolima,
oduzeta, nije imala vremena da izađe. Od udarca napred poskočila je, udarila o staklo,
prostrujalo je kroz nju od glave do pete neverovatno glasno zavijanje sirena, suvi,
jednolični, repetitivni zvuk metaka probadao ju je, niko nije mogao znati je li ranjen zato što
u mozgu više ništa nije funkcionisalo.
Nakon toga su srodnici pteranodona, nestrpljivi da dođu do svog dela gozbe, počeli da
se nižu, dva, tri, četiri, da seju stravu, i svakog je pokretao isti precizni, sistematski i
ubistveni gnev, terajući njegove jerihonske trube da urlaju, uništavajući volje, svrdlajući
čitava tela do srži, probijajući bubne opne, rijući po grudima, puneći stomake, plaveći
mozgove. Razulareni mitraljeski meci kidali su sve u prolazu. Držeći ruke na ušima,
zaprepašćena i obamrla Lujza nije više znala je li još živa ili nije. Ležeći na sedištu kola
koja su poskakivala, prestravljena stakatom bombi i rafala, nije osećala više ništa. I duh i
telo su joj se istopili.
I najednom odoše, ostavivši za sobom mučnu tišinu.
Lujza odlepi ruke od glave.
Gde je gospodin Žil?
Ramenom je gurnula vrata, prednji deo kola je smrskan i puši se, Lujzi noge drhte dok
obilazi oko vozila, vidi gospodina Žila opruženog na putu, na stomaku, a velika mu
zadnjica zauzima sav prostor. Naginje se da mu dotakne rame, on polako okreće glavu
prema njoj.
– Jesi li dobro, Lujza? – pita onim svojim šupljim glasom.
Polako ustane, potapše se po kolenima, pogleda u kola, to je kraj
putovanja, više nema kola. Uostalom, nema više ničega. Dokle god pogled dopire vide
se razvaljena kola, opružena tela, svuda se čuju jecaji, a nema nikog da pomogne.
Lujza krene napred, skrhana.
Nekoliko metara dalje prepoznaje negovateljičinu plavu haljinu, žena leži na zemlji
otvorenih očiju, metak joj je prošao kroz vrat.
U kolicima, troje mališana vrište.
– Ostaću ovde – rekao je gospodin Žil, koji joj se upravo pridružio.
Pogleda ga, ne shvata. On spusti pogled, pokaže na svoje patofne.
– Pešice neću baš daleko stići…
Pokazuje na troje prestravljene dece.
– Treba da ih odvedeš, Lujza, da ne ostanu ovde.
Gospodin Žil prvi zapazi tutnjavu na nebu. Podigne glavu.
– Vraćaju se, Lujza, moraš da odeš odavde!
Gura je, podiže ručku kolica, pruža joj je, hajde, beži…
– Ali vi…
Gospodin Žil nema vremena da odgovori.
Prvi lovac nešto dalje rešeta put. Lujza grabi kolica, gura ih, neobično su teška, treba
gurati svom snagom, konačno se pokreće, napreduje za korak.
– Hajde! – viče gospodin Žil. – Hajde! Beži!
Lujza se osvrne.
Poslednji put ga je videla kao krupnog čoveka koji u patofnama stoji pored olupine svog
pežoa i, prkoseći avionima koji jurišaju prema njemu velikom brzinom rešetajući put, daje
joj znak da se udalji, da ode, da ode.
Lujza, naelektrisana od straha, opkorači telo žene u plavoj haljini iz čijeg grla teče potok
krvi, prelazi preko ruba puta.
Deca vrište, avioni se približavaju.

178
Lujza već trči poljem gurajući kolica…

179
 39

– Credo um disea pater desirum, pater factorum, terra sinenare coelis et terrae dominum
batesteripeccatum morto ventua maria etfilii…
Ah, kako je ovo voleo!
Dezire se upustio u to iako nije znao ni mrvicu latinskog. A pošto je retko išao u crkvu,
nije imao ni nekakvu predstavu o tome šta treba da radi. Stoga je mise improvizovao na
svoj način, izgovarao ih na nekom jeziku koji liči na latinski (mada prilično izdaleka), dajući
ritam jedinom rečenicom koju je znao: In nomine patris et filii et spiritus sancti, na šta su
vernici, srećni što konačno mogu da se uhvate za nešto, jednodušno odgovarali „Anien!“.
Alisa se prva zapitala:
– Ova misa je, oče moj, bila veoma… zbunjujuća.
Otac Dezire je delikatno povukao misnicu pronađenu u koferu sveštenika koji je od tada
sigurno već sahranjen u odeći Dezirea Migoa, pa je odgovorio:
– Da, to je ignjatijevska liturgija…
Alisa je ponizno priznala da joj nije poznata.
– Čak i taj latinski… – usudila se.
Otac Dezire joj pokloni široki osmeh i objasni da pripada redu Svetog Ignjatija, a taj je
red upražnjavao vid službe „iz vremena pre drugog koncila u Konstantinopolju“.
– Naš latinski je, moglo bi se reći, izvorni. Bliže izvoru, bliže Bogu!
A pošto ga je Alisa obavestila o svojoj nelagodi („Ne znamo šta da radimo, oče moj, da
sednemo, da ustanemo, da kleknemo, da odgovorimo, da pevamo…“), on ju je umirio:
– To je jednostavna i ogoljena liturgija, kćeri moja. Kada ruke stavim ovako, vernici
ustanu. A kada ih stavim ovako, sednu. U ignjatijevskom obredu vernici ne pevaju,
sveštenik to radi za njih.
Alisa je raširila informaciju i više nikog ništa nije čudilo.
– … Quid separam homines decidum salute medicare sacrum foram sanctus etproper
nostram salutem virgine…
Mnoge izbeglice su pristigle u nekoliko dana. Posledično, i sam hor je bio preplavljen,
mise su se morale održavati u apsidi i aksijalnoj kapeli, svaka služba je bila krcata zbog
Dezireovog vrtoglavog uspeha, nisu svi mogli da uđu. Na groblju, vernici su slušali misu
kroz otvore u razbijenim vitražima.
Tokom dana, čim bi vreme dozvolilo, Dezire je službu držao na otvorenom. Dečica su se
otimala da služe zato što bi se, u pauzama mise, okrenuo prema njima i naglašeno im
namignuo, kao da je jedan od njih i samo se igra popa koji drži misu.
– Confiteor baptismum inprosopatis vitam seculi nostrum etremissionem peccare in
expecto silentium. Amen.
– Amen!
Dezireova velika frustracija imala je veze s tim što, zauzet hiljadama zadataka koje je
morao da obavlja u cilju opstanka svoje pastve, nije mogao da posveti onoliko vremena
koliko je želeo svojoj najomiljenijoj dužnosti, ispovedi. Bio je fasciniran kada je utvrdio
koliko su grehova mogla sebi da natovare bića što su, sva do jednog, zapravo bila žrtve.
Dezire je oprost davao lako i velikodušno, svi su želeli da mu se ispovede.

180
– Oče moj…
Bio je to Filip, Belgijanac debeo kao bure a sa glasom devojčice, sumnjali su da je
bigamista zato što je putovao sa dve bliznakinje koje je bilo nemoguće razlikovati.
Zahvaljujući njemu, električaru pre rata, popov kristalni radio-prijemnik se veoma usavršio i
omogućavao je kapeli da bude informisana jednako kao i generalštab.
— Prošlo je sedam sati…
Otac Dezire je podigao pogled sa šivenja (šio je vreće za spavanje za pridošlice
slušajući spikera koji je potvrdio da su nemačke snage zauzele Salon sir Marn i Sen Valeri
an Ko).
– Idemo!
Dva ili tri puta nedeljno odlazio je u potprefekturu u Montaržiju u vojnom kamionu koji su
pronašli napušten nekoliko kilometara odatle, nestalo mu je goriva. Otac Dezire ga je
pronašao, vratio kamion u civilstvo, dao da se skine cirada i na prikolicu, uz kabinu,
podigao veliki krst koji je oluja nekada otkinula sa jednog od zidova kapele. Bio je to krst
od gotovo dva metra okrenut u smeru kretanja.
– Tako Isus otvara put – rekao je Dezire.
Pošto je to božje vozilo neprestano ispuštalo veliki oblak belog dima, raspeti Isus išao je
prema vama praćen kolutovima sedefastog dima, čovek bi rekao anđelima. Kada bi ušao u
Montarži, prolaznici bi se krstili.
Zamenik prefekta Loazo je po zvuku znao da u posetu stiže otac Dezire, koji bi zaista
uskoro ušao u njegovu kancelariju ne najavivši se, budući da više nije bilo bogzna kakvog
osoblja u toj upravi izuzev tog Žorža Loazoa, mirnog i odlučnog čoveka koji je odlučio da
ostane na svom mestu dok ga osvajač ne pomeri sa njega.
– Znam, oče moj, znam!
– E pa, sine moj, pošto znate, šta radite?
Otac Dezire je na sva usta zahtevao državnog službenika, bila je to retka roba u to
vreme. Želeo je da se popišu izbeglice iz kapele Bero kako bi mogle da ostvare svoja
prava, želeo je da mu administracija odobri subvencije, da izdvoji konkretna sredstva za
spavanje, hranu, negu čitavog tog malog sveta, želeo je lekara ili bolničarku.
– Oče moj, nema više nikoga…
– Vi ste tu! Dođite vi lično, Isus će vam biti zahvalan na tome.
– Zato što je Isus lično na licu mesta?
Da, zamenik prefekta se rado šalio sa ocem Dezireom, bio je to njegov način da se na
trenutak odvoji od napornog zadatka – vreme je provodio dajući naređenja onome što mu
je preostalo od službi, tražeći nešto čime bi pomogao četi izbeglica koje su pristizale u
departman, mobilišući žandarmeriju, socijalne službe, bolnice, sve to ga je iscrpljivalo.
Dezire se osmehnuo.
– Imam ideju!
– Nek nam je Bog u pomoći!
– Kome kažete!
– Slušam.
– Pošto se bavite samo beznadežnim slučajevima i nikada ne dolazite kod nas zato što
se prilično dobro nosimo sa problemom, šta biste rekli kada bih pustio da, recimo, tuce
izbeglica umre od gladi?
– Tuce je malo…
– Koliko vam mrtvih treba da biste intervenisali, gospodine zameniče prefekta?
– Iskreno, oče moj, teško se pokrećem za manje od dvadeset.
– Da prvenstveno odaberem žene i decu?
– To bi bilo delikatno s vaše strane.

181
 Dvojica ljudi se osmehnuše jedan drugom. Bavili su se istim poslom. Obojica su vreme
provodili zapušavajući pukotine koje je napravio rat. Taj tip razgovora bio je ritualan i nakon
njega prelazili bi na ozbiljne stvari. Dezire nikada nije izašao iz te kancelarije praznih ruku.
Jednom je dobio kanistere sa gorivom i zahvaljujući tome se „božji kamion“ kretao (i
dolazio da vadi mast potprefektu), drugi put dozvolu da prisvoji materijal iz jedne školske
kantine.
– Nedostaju mi ljudi, shvatate? Zdravstveno osoblje.
Loazo je uvek skrivao od sveštenika da još raspolaže šačicom bolničarki, ali situacija u
kapeli Bero ga je svakog dana brinula pomalo više. Još nije bio u mogućnosti da ode na
lice mesta, a alarmantan način na koji je taj improvizovani prijemni centar rastao podsticao
ga je da stvar pogleda izbliza.
– Poslaću vam bolničarku.
— Ne.
– Kako to, ne?
– Nećete mi je poslati, vodim je odmah.
– Savršeno. Ali pošto mi je nećete odmah vratiti, sam ću doći po nju. Recimo u utorak.
U deset.
– Obavićete popis?
– Videćemo…
– Obavićete popis?
Potrefekt je bio umoran. Popustio je.
– Da.
– Aleluja! Za to dobro delo zaslužujete misu, gospodine Loazo. Šta kažete na misu?
– Samo napred…
Bio je zaista umoran.

Bila je to jedna od časnih sestara iz Družbe milosrdnih kćeri. Mlada. Bledog lica odlučnih
crta.
Pružila je Filipu belu i dugačku ruku.
– Sestra Sesil.
Belgijanac, na trenutak izbačen iz ravnoteže, s poštovanjem je pozdravi, a potom
utovari u prikolicu kutije i kofer što ih je mlada bolničarka nosila sa sobom.
Na povratku iz Montaržija, kamion je išao krivudavim i zapetljanim putem koji je ocu
Dezireu omogućavao da sa susednih farmi nakupi sve čime je mogao da nahrani
stanovnike kapele. Obilazio je povrtnjake („Je 1’ ja to tamo vidim paradajz?“), istraživao
podrume („Imate dovoljno krompira da izdržite opsadu, valjda ćete polovinu ustupiti
božjem službeniku, jelda?“).
– To je iznuda! – rekla je Alisa kada je prvi put učestvovala u tom obilasku.
– Nipošto. Vidite kako su srećni što daju!
Kada su prošli krou Val le Lož, otac Dezire je mahnuo Siprijanu Poareu, koji je radio u
polju na kojem je, nešto dalje, bilo sapeto tele.
– Skrenite desno! – uzviknuo je otac Dezire.
Filip Belgijanac stade, ne da bi udovoljio ocu Dezireu, već zato što je put bio blokiran
beskrajnom kolonom vojnih vozila.
– Ako je ovo francuska vojska – odluči se otac Dezire – pitam se da li se uputila u
pravom smeru… Nemci su tamo, zar ne? – dodao je pokazujući u suprotnom smeru.
Mlada časna sestra se osmehnu. U kabinetu potprefekta Loazoa samo se o tome
govorilo celo prepodne: 7. armija se povlačila na Loaru, a vozila koja gledaju su bez
sumnje prva u nizu…
– Ali kuda idu? – upitao je Dezire.

182
 – Načula sam da su se uputili u Mosjen – odgovorila je sestra – ali nisam baš sigurna…
Kada je kolona prošla, božji kamion je najzad uspeo da krene dugim zemljanim putem
do farme Poare, lokaliteta na kojem su se nalazile samo dve kuće. Tu su živeli Siprijan,
ljutiti poljoprivrednik, i njegova majka Leontin, razlog njegove ljutnje. Majka i sin vodili su
pradavni rat, više nisu razgovarali i živeli su svako u svojoj kući, jedno preko puta drugog.
Tako su mogli da se gledaju kroz prozor i međusobno se proklinju, a da ne moraju da se
pomere s mesta.
Božji kamion se parkirao u dvorištu, a otac Dezire je izašao iz njega zadovoljno
posmatrajući građevine. Časna sestra koja mu je bila u pratnji došla je do njega u isto
vreme kada i majka Poare.
– Dobar dan, kćeri moja – rekao je sveštenik.
Leontin klimnu glavom. Prisustvo popa u crnoj mantiji i u pratnji te časne sestre
odevene u belo od glave do pete ostavilo je na nju snažan utisak, kao da joj Gospod šalje
delegaciju.
– Došao sam da uzmem dizalicu, možete li mi reći gde se nalazi?
– Dizalica… A za šta vam je potrebna, oče moj?
– Da utovarim tele u kamion.
Leontin preblede. Dezire joj tada objasni da je Siprijan upravo poklonio to tele kapeli
Bero.
– To tele je moje – pobunila se Leontin.
– Siprijan kaže da je njegovo…
– Možda on to kaže, ali to tele je moje!
– U redu – rekao je otac Dezire popustljivo. – Siprijan ga poklanja Bogu, a vi Mu ga
oduzimate… Pa vi vidite.
Okrenuo se na peti i krenuo prema kamionu.
– Čekajte, oče!
Leontin je ispružila ruku i pokazala na ograđeni prostor.
– Ako vam on daje tele, ja vam dajem živinarnik.
U povratku, kada je Siprijan video kamion natovaren svojom živinom, krv mu proključa,
pa je poklonio tele koji je pripadalo njegovoj majci. Nije mu bila potrebna dizalica da ga
sam utovari u prikolicu.

183
 40

Oko Gabrijela su petorica ili šestorica zatvorenika kroz pukotinu u prozoru posmatrali šta
se dešava u dvorištu. Većina ih je bila iscrpljena od besane noći. Doržvil, kagular, bez
prestanka je cvileo; od bola je zaurlao baš u trenutku kad su ostali tonuli u san, bilo je
mučno. „Crkni, mrcino!“, vikali su anarhisti, a ponekad bi ih zamenili komunisti.
Nije bilo ni šest ujutru, ali su, po onome što se moglo videti napolju, vojnici i mobilni
gardisti već bili u marševskom poretku. Utegnuti u uniforme dodavali su jedni drugima
upaljene cigarete, tabanali po prašini, posmatrali svoje oficire koji su, napetih lica, okružili
visokog kapetana.
– Šta se dešava? – upitao je mladi komunista koji je ustao posrćući.
– Jučerašnje bombardovanje ih je uplašilo – odgovorio je jedan od zatvorenika, oka
zalepljenog za pukotinu. – Odlučuju… A izgleda da se ne događa samo to.
Kao i uvek kada se grupa osećala ugroženom, ta vest je obišla baraku munjevitom
brzinom, petnaestak zatvorenika jurnulo je prema prozoru, šta se dešava, pusti me da
vidim.
– Ne znam šta mute, ali… Izgleda da se zastavnik ne slaže sa kapetanom…
Gabrijel spusti ruku na rame mladiću koji nije uspevao da povrati snagu, često ga je
tresla drhtavica.
– Morao bi da se odmaraš…
Potom se vratio da posmatra scenu. Sada je govorio zastavnik. Kapetanovo ratoborno i
usiljeno držanje potvrđivalo je neslaganje u vazduhu…
Portret tog zastavnika koji je Gabrijel zamišljao neprestano se menjao. Koliko je stariji
vodnik Bornije, bez sumnje uzbuđen zbog nedostatka alkohola, a i zbog naprosto takvog
temperamenta i mržnje prema zatvorenicima, sinoć pustio da progovori njegova prava
priroda, toliko je ovaj ostao lucidan. Činilo se da ne dopušta da ga bez imalo otpora
proguta kolektivni brodolom čije žrtve samo što nisu postali svi – kako zatvorenici tako i
čuvari. Gabrijel je shvatio da su zahvaljujući njemu prethodne večeri dobili ono malo hrane.
Niko se nije zapitao kako je uspeo da, makar i bedno, namirnicama snabde logor sa
gotovo hiljadu izgladnelih ljudi… Ljudi su bili previše gladni da bi postavljali pitanja.
Kada je, kasno uveče, zastavnik svratio da obiđe ranjenike, Raul je tražio vode i čisto
rublje. Lično se vratio da ono malo što je pronašao podeli između Gabrijela, koji je imao
bolove zbog prostreljene butine– bili su mu potrebni analgetici – i Doržvila, čije se stopalo
udvostručilo, metak je ostao u njemu, potreban mu je hirurg, zastavnika je to brinulo.
Gabrijelova rana zapravo nije bila toliko komplikovana koliko su se pribojavali. Metak je
kroz butinu prošao ukoso, šteta je bila spektakularna i bolna, ali ne previše zabrinjavajuća.
Raul ga je umirio:
– To je samo mišić, štabni naredniče, ništa više! Za dva dana ćeš skakutati kao zec.
Potom je došla noć, veoma teška zbog Doržvilovog cviljenja.
Raul, zabrinut kao što nikada nije bio, ležao je na leđima i dugo držao Lujzino pismo, iz
kojeg mu se nekoliko redaka urezalo u pamćenje. Ime Belman ili Belmon nije mu bilo
poznato, ali ta žena je bila dobro obaveštena. Datum njegovog rođenja bio je tačan, kao i
adresa u Nejiju… Sećanje na taj Bulevar Oberžon bolelo ga je kao rana. Nikada nije bio

184
nesrećan kao u toj ogromnoj kući, kada je bio žrtva one lude Zermen Tirjon, oličenja
licemerja…
„Ja sam vam zapravo polusestra“, pisalo je. „Imamo istu majku.“ Koliko joj je godina
moglo biti? Da li je bila mlađa ili starija od njega, sve je bilo moguće, žene umeju da rađaju
decu i sa dvadeset godina razlike. Ali rečenica koja mu se najupornije vraćala u misli bila
je: Imam veoma važne informacije o vašem rođenju i detinjstvu.“
Znala je o tome više od njega. On nije znao kog je datuma poveren porodici Tirjon.
– Ne spavaš? – upitao je Gabrijei.
– Spavam pomalo… A ti, boli li te, štabni naredniče?
– Seva, bojim se da će se inficirati…
– Ne brini, rana je čista, sama od sebe će zarasti, još malo će te boleti, ali to je sve.
Šaputali su, glave su im bile međusobno udaljene tek nekoliko centimetara.
– Mogu li nešto da te pitam?
– Šta?
– Ono pismo… Kako je stiglo?
Raulu poveravanje nije bilo u prirodi i pominjati to pismo značilo je govoriti o njegovom
sadržaju. To mu se nije dopadalo. Ima dece koje udarci, zlostavljanje, nesreće učine
plašljivcima, a potom kukavicama. Raulu su, naprotiv, ojačali karakter, načinivši od njega
biće koje se odupire toliko da provocira i koje nije prijemčivo za odugovlačenje i izlive
emocija. Ali to pismo, koje kao da je palo s neba, napravilo je u njemu neku vrstu
hemijskog taloga koji ga je dirnuo u dušu, pod utiskom te zagonetke postajao je nemiran,
negde su ga čekala otkrića o njegovoj majci, njegovoj pravoj majci, i to je bilo nešto na šta
nije bio pripremljen. Na to da nema majku čovek se privikne, naročito kada za nju ima
zamenu koju može da mrzi. Ali uvek se branio od pomisli na tu drugu, pravu, onu koja ga
je… shodno periodima, shodno uzrastima, govorio je „napustila“ ili „izgubila“ ili „štitila“ ili
„prodala“, verzija je bilo mnogo.
– Ne moraš da govoriš o tome…
– Zastavnik – izustio je Raul. – Gurnuo mi ga je u džep kad me pretresao.
Za Gabrijela je to bilo veoma zagonetno. Da li je Raul ranije poznavao zastavnika?
Zašto bi oficir na taj način glumio poštara za zatvorenika koga je trebalo da čuva?
— To je pismo moje sestre… U stvari, ne baš…
Situacija je bila zbrkana. Uvek je na Anrijetu gledao kao na sestru, istovremeno znajući
da ona to nije. Da li je sada pravom sestrom trebalo da smatra ženu koju nikada nije
video? I koju možda nikada neće videti? Nije uspeo da pobegne iz tog logora, a sada kad
je Gabrijel ranjen, novi pokušaj je nemoguć. Da pobegne, da dobije priliku da pronađe tu
ženu, bilo je malo verovatno.
Mnoge stvari su ga mučile. Kao što je taj datum, 17. novembar 1907, kada ga je
prihvatila porodica Tirjon.
– U kom uzrastu se beba odbija od sise? – upitao je.
Pitanje je bilo toliko iznenađujuće da se Gabrijel plašio da ga je loše razumeo.
– Ne znam, ja sam jedinac – odgovorio je – nisam imao dojenče u blizini… Ali rekao bih
između devet i dvanaest meseci, tako nešto.
Raul je imao četiri meseca kada ga je prihvatila porodica Tirjon.
Pitanja su se tiskala, bio mu je potreban vazduh, seo je.
– Nije ti dobro? – upitao je Gabrijel.
– Jeste, jeste – slagao je Raul, povlačeći okovratnik da bi disao.
Bio je to veoma nestabilan čovek. Malo je reći da je prema Gabrijelu
bio agresivan, nasilan, varalica, pa čak i zloća. Njegov novi stav je, po Gabrijelovom
mišljenju, poticao iz vremena one pustolovine sa mosta na Tregjeru. Ratni podvig koji neće
ući u vojnu istoriju, ali koji su izveli zajedno. Gabrijelu se nije dopadala ideja o nekakvom

185
„ratnom drugarstvu“, ona se mogla pronaći u svim romanima, bio je to kliše čija žrtva nije
želeo da bude. Ipak je morao da konstatuje da se među njima uspostavila veza.
Najednom, dok je posmatrao kako Raul razvlači okovratnik, izdužujući vrat u potrazi za
vazduhom, možda zato što je pomenuo bebu, što ga je to vraćalo u detinjstvo, dve slike
mu dođoše u misli. Prva je bila kada je otkrio Raula kako piša na krevet u roditeljskoj sobi
u velikoj buržujskoj kući u koju su provalili. Druga, činjenica koju je zadržao u pamćenju i
ne obraćajući pažnju: u zatvoru Šerš midi Raul je pregovarao sa čuvarom da ovaj pošalje
pismo njegovoj sestri.
– Kako se zove tvoja sestra?
Raul se ne pomeri. Šta treba da kaže? Anrijeta? Lujza? Odgovor: „Ne znam“, bio je
idiotski, iako je bio najbolji. Samo je pružio pismo Gabrijelu.
Bilo je previše mračno da ga pročita. Zrak svetlosti se provlačio ispod vrata oficirske
sobe. Gabrijel je tiho odšepao do tamo, legao na zemlju i, postavivši pismo pod tanušni
zračak, više dešifrovao nego pročitao pismo Lujze Belmon.
– Hoće li se pohvatati za gušu? – upitao je iznenada jedan zatvorenik, oka i dalje
prilepljenog za prozor.
Tamo, nasred dvorišta, zastavnik je čvrsto odgovarao svom kapetanu. Simptom tog
perioda bio je i to što autoritet višeg čina među podređenima više nije bio sigurna stvar.
– Imamo naređenje da odemo do Sen Remi sir Loara.
Kapetan je pokazivao neku kartu, niko nije znao kako je došao do nje.
– U Sen Remiju je predviđen provijant. Namirnice bi morale biti na licu mesta tokom
večeri.
Informacija nije proizvela oduševljenje na kakvo je računao. Provijant je bio najavljen
prekjuče, ali nikada nije stigao i bez čuda koje je izveo zastavnik snalažljiviji od ostalih,
crkli bi od gladi, stoga su bili skloni zazoru od dobrih vesti i obećanja vojne komande.
– Iz Sen Remija – nastavio je kapetan – zatvorenici će biti prevezeni kamionom do
logora u Bonerenu, u Šeru.
Pogledao je u Fernana i dopunio:
– Mobilni gardisti će biti oslobođeni dužnosti u Sen Remiju. Njihov zadatak biće
završen. Ostale jedinice biće angažovane do dolaska u Boneren, gde će i one biti
oslobođene dužnosti.
Fernan je uzdahnuo s olakšanjem. Za njega ta novost nije mogla biti bolja. Sen Remi je
bio tridesetak kilometara udaljen odatle. Kamionom, biće tamo za manje od dva sata. Tada
će biti službeno oslobođen zadatka. Onda mu je ostalo da pređe još možda deset
kilometara kako bi stigao u Vilnev sir Loar, pa čak i manje budući da je kapela Bero bila na
pola puta. U podne je mogao da bude tamo gde će se ponovo naći sa Alisom. Posle,
boravak kod njegove sestre, povratak u Pariz, videće šta će diktirati događaji.
– Toliko o teoriji – zaključio je kapetan.
Svi su se skamenili.
– U praksi, nemamo vozila da se prevezemo u Sen Remi, moraćemo da hodamo.
Toj novosti je bilo potrebno određeno vreme da se probije do glava ljudi. Više od hiljadu
zatvorenika na putu treba čuvati, nadzirati, organizovati, ali i negovati pošto ima ranjenih…
To je, prosto i jednostavno, bila ludost.
Po kapetanovom ćutanju bilo je jasno da i druge loše vesti čekaju svoj red.
– Pored toga, neke jedinice su ponovo raspoređene za odbranu zemlje. Tako da imamo
nešto manje ljudstva.
Svi su se okrenuli prema preostalom ljudstvu, uglavnom Anamitima i marokanskim
strelcima, popriličan broj vojnika otišao je u cik zore.
– Treba da pređemo trideset četiri kilometra. Krenućemo u osam. Tako ćemo u Sen
Remi stići oko osamnaest sati, što je apsolutno savršeno.

186
 Sa naivnošću svojstvenom ljudima sigurnim u sebe bio je očaran tom slučajnošću,
zahvaljujući kojoj je, prema njegovim proračunima, Sen Remi bio udaljen dan hoda baš od
logora u Gravijeru.
– Odlučio sam da napravim osam grupa od po sto dvadeset zatvorenika, a svaka će biti
poverena po jednom podoficiru mobilne garde koji će pod sobom imati petnaest ljudi.
Petnaest ljudi za čuvanje više od sto… Fernan je tražio reči.
– To je nemoguće.
To je izašlo ih njega kao krik. Kapetan se okrenu prema njemu.
– Pardon?
Drugi podoficiri su gledali u Fernana sa olakšanjem što se neko drugi upustio u
komentarisanje o situaciji koja je izlazila iz okvira razuma.
– Nikada nećemo moći da čuvamo hiljadu zatvorenika koji koračaju putem.
– Ali upravo to je zadatak koji nam je poverio generalštab.
– Nema kamiona, vozova?
Kapetan nije odgovorio, samo je brižljivo smotao mapu.
– Na izvršenje!
– Čekajte, kapetane… Imam dvojicu ranjenika, jedan će moći da hoda, doduše teško, a
drugi neće uopšte. I…
– I ja imam invalide – promrmljao je još neko, ali tako diskretnim glasom da nikada nisu
saznali ko je.
– Baš šteta za njih.
Kapetan je zaćutao pa izjavio naglašavajući svaki slog:
– Imamo naređenje da nikoga ne ostavimo za sobom.
Pretnja nije mogla biti jasnija.
– Što znači…? – ipak se usudio Fernan, koji nije uspevao da poveruje u to.
Kapetan Osler nije planirao da to objašnjava baš u tom trenutku, ali je, prinuđen
okolnostima, objavio čvrstim glasom:
– General Ereng, vojni upravnik Pariza, 16. maja je zatražio od najviših državnih vlasti
odobrenje da puca u begunce i to odobrenje mu je dato. Procenjujem da ono važi za nas.
Begunci i zaostali, to mu dođe na isto.
U tišini koja je usledila svi su počeli da zamišljaju takve situacije.
– Postoji kodeks – rekao je tada Fernan.
Glas mu je bio čvrst, nije drhtao, to je na kapetana Oslera nakratko ostavilo snažan
utisak.
– Kakav kodeks?
– Član 251 kaže: „Nijedan osuđenik ne sme se poslati na put a da nije utvrđeno da je u
stanju da podnese napore na putovanju“.
– A gde ste vi to pronašli?
– U kodeksu žandarmerije.
– Je li! E pa, onog dana kad za francusku vojsku bude važio kodeks žandarmerije, doći
ćete da ponovo porazgovaramo o tome. Ali zasad ste pod mojom komandom, a taj vaš
kodeks možete da nabijete tamo gde mislim da treba.
Razgovor je bio završen.
– Na izvršenje, pička mu materina! Pripremite šta ima za kantinu za večeras, dajte im
ono što je ostalo za jelo, hoću da se krene tačno u osam!

Fernan je okupio svoju jedinicu.

– Treba više od trideset kilometara da pratimo stotinak zatvorenika. Ali nemamo vozila.
– Ići ćemo… peške? – upitao je stariji vodnik Bornije sablažnjeno.
– Vidiš li neko drugo rešenje?

187
 – Izložićemo se opasnosti od mitraljeskog napada iz vazduha zbog ovog ološa?
Oko njega se začu gunđanje puno odobravanja, koje je Fernan želeo da saseče u
korenu.
– Da, uradićemo upravo to.
Pustio je da nekoliko sekundi prođe u tišini i dodao tonom za koji se nadao da zvuči
ohrabrujuće:
– Posle toga nam se završava zadatak. Večeras će sve biti gotovo, sutra se vraćamo
kući.
Fernan se ugrize za usne. „Kući…“ Bilo je sve teže poverovati u to.
Zatvorenici nisu bili nimalo oduševljeni.
– Sen Remi – rekao je neko – to je tri’es kilometara, u najmanju ruku.
Teško ustajući, Gabrijel pokaza u svoju butinu.
– Zateže…
– Daj da vidim…
Raul razmota zavoje. U vojsci je video poprilično rana svih vrsta.
– I nije tako ružno… Probaj da hodaš…
Gabrijel hramajući napravi nekoliko koraka, ići će.
Kagularova rana bila je nešto drugo, ako mu brzo ne dovedu hirurga,
sepsa neće oklevati da se pobrine za njega.
Pripremanje hiljadu zatvorenika za marš od više od deset sati nije moglo da se obavi
dok pucneš prstima. Pripreme su se odužile. Razdelili su ono namirnica što je ostalo da ne
bi nosili vreće, podoficiri su morali da intervenišu u nekoliko navrata kako bi proverili
pravičnost raspodele i izbegli nove čarke među zatvorenicima. Kapetan Osler je prošao
između grupa pucketajući svojom štabnom mapom smotanom kao korbač. Izgledao je
veoma zadovoljno razvojem stvari i delio je poslednja uputstva ljudstvu. Onih nekoliko
vojnika koji nisu bili poslati na druga mesta zabacilo je kape na potiljak i posmatralo taj
potresni prizor.
Nakon što su pokupili mršavu opremu koju su vucarali sa sobom od Šerš midija i koja
se smanjivala iz etape u etapu, zatvorenici su, u koloni po dvojica, čekali na suncu.
Uniformisano ljudstvo, raspoređeno na krajeve redova, izgledalo je prilično raspršeno.
Bilo je skoro deset sati ujutru.
Kapetan je želeo da, „usled stroge primene instrukcija o ponašanju prema
zatvorenicima u vreme rata“, oružje bude napunjeno pred zatvorenicima. Zveket zatvarača
zvučao je svečano i preteći.
– Pokušaji bekstva biće odmah kažnjeni! – viknuo je.
Potom se uputio na čelo kolone i naredio polazak prve jedinice, ispred koje je, nakon
jednog ratničkog zvižduka, krenuo dugim i odlučnim korakom.
Prva stotina zatvorenika udaljila se u koloni jedan po jedan, podižući prašinu u dvorištu.
– Grupe će kretati jedna za drugom – objasnio je Fernan pripadnicima svoje jedinice. Mi
ćemo biti poslednji. Po svaku cenu treba izbegavati razvlačenje kolone, da se prvi ne
udalje previše od poslednjih. Ostanite grupisani, to je glavna stvar. Napred se ne hoda
previše brzo, a pozadi se ne vučemo.
Teorijski, to je izgledalo izvodljivo, ali sumnja je lebdela nad svima. Iako su dobili mnogo
naređenja od početka nemačke ofanzive, niko nije doživeo neko tako glupavo.
Dugo su čekali da se i druge grupe udalje jedna za drugom.
Sad kad je Fernan potrošio deo svog novca za snabdevanje logora, u njegovom rancu
bilo je više mesta. Sklonio se od pogleda, spustio kratak poljubac na koricu svog umornog
primerka Hiljadu i jedne noći i ugurao ga unutra.
Došao je trenutak da i on zvizne.

188
 Iznad njih, visoko na nebu, prolazila je nemačka eskadrila. Bilo je skoro jedanaest sati
ujutru.

189
 41

Lujza je trčala preko polja gurajući kolica koja su se truckala, deca su vrištala, a tamo, iza
nje, nemački avioni ponovo su se obrušavali na put rešetajući ga mitraljezima. Lujza je
pomislila kako je tako, na otvorenom, laka meta i još je ubrzala, jedan od točkova zape na
neki koren, kolica se umalo prevrnuše, Lujza ih zadrža tačno na vreme, deca vrisnuše
dvostruko jače, a ona nastavi da trči. Nijedan nemački lovac očito nije ni pomislio, a bez
sumnje čak ni pokušao, da skrene s puta kako bi smaknuo pobegulju koja galopira preko
polja iza neke vrste tačaka, ali od straha da će biti pokošena stezalo joj je u grlu, u
grudima, zurila je u red drveća daleko ispred nje i nadala se da će doći do njega, njeno
ubrzano disanje poče da se pretvara u zviždanje, pluća su je izdavala.
Pobegla je bez ičega, doslovno bez ičega, na trenutak joj se učini da je potpuno naga
mlada žena koja naslepo trči nekim bulevarom…
Najzad je stala, bez daha, osvrnula se. Put je već bio daleko, nije do detalja
razaznavala šta se tamo dešava, ali je do nje, kao da je i dalje ispod njih, dopirala
grmljavina aviona i zaglušujući zvuk njihovih sirena. Ponovo je krenula i stigla do drveća
duž putića kojim je krenula skrenuvši desno. Činilo joj se da joj telo gori. Konačno je
usporila, hvatajući dah. Predeo je bio blago valovit, tu i tamo poneka šuma, jedna farma,
samo jedna. Šta da radi? Da krene prema njoj? Pomislivši na doček koji su gospodinu Žilu
i njoj priređivali seljaci, odluči da produži. Kilometar ili dva ispred nje videli su se šumarci,
možda šume.
Tada je shvatila da, otkako je pobegla, troje dece nije prestalo da vrišti, pa se uspaničila.
Zaustavila se, nagnula nad improvizovanu kolevku i prvi put pogledala u to troje dece.
Dvojica dečaka bila su odevena u ručno štrikana plava odelca. Dohvatila je kraj čaršafa da
im obriše slinave noseve. Ta kretnja je delovala umirujuće. A možda i to što su pred sobom
ugledali novo lice…
– Hajde da vidimo – rekla je uzimajući prvo i podižući ga. – Je i’ već stojimo ili ne?
Uspravio se stojeći i držeći se za točak kolica. Drugi mu se pridružio. Tiho im je pričala
istovremeno nadgledajući, daleko sa svoje leve strane, put sa kojeg je sada nestao svaki
trag nemačkog napada, nebo je ponovo bilo mirno i spokojno kao mrtvački pokrov.
Uzela je dojenče u naručje, zureći u stubove dima u daljini, bez sumnje iz zapaljenih
kola. Otpevala je uspavanku, beba se smirila.
Uvijajući se pregledala je kolica, podigla gomilu pokrivača i čaršava na kojima su ležala
deca i otkrila ono što je skliznulo tu dok je trčala – uvezani paket sa Žaninom prepiskom
koji je bacila pred sebe, u kolica, jedino što je preživelo zato što ga je držala u ruci u
trenutku brodoloma. Gurnula ga je pod pokrivače i nastavila da pretražuje, pronašla
nekoliko komada posuđa, limeni pribor za jelo, nabacanu odeću, veknu hleba, čuturu sa
vodom, dve tegle voćnih kompota, kutije keksa, pakovanje istopljene čokolade, tri
konzerve povrća, vrećicu belog pirinča i vreću brašna za dojenčad. Sedeći u travi pored
puta, sa najmlađim detetom među nogama, dala se na komadanje hleba pa ga je dala
blizancima. Obojica su, jednim pokretom, pala na zadnjicu i počela žudno da žvaću.
Devojčica nije lepo mirisala. Lujza je našla nekorišćenu pelenu i dala se na presvlačenje
bebe. Nije znala u kom smeru treba da posuvrati tri kraja i, pošto nije pronašla zihernadle,

190
samo je povila dete i napravila neku vrstu čvora koji neće baš dugo držati. Pelenu je bacila
radije nego da je nosi onako prljavu, kako bi je oprala?
Noć je padala. Ophrvana sumnjom, Lujza je još jednom osmotrila, sa svoje desne
strane, jedinu farmu u okolini i u njenoj usamljenosti videla onu vrstu zatvorenosti u sebe
kakvom često odišu građevine u obliku potkovice, negostoljubivost. Nakon što je u kolica
vratila blizance a potom i bebu, nastavila je da hoda.

Malbrough s ’en va-t-en guerre,

Mironton, mironton, mirontaine.

Ta pesmica joj je naprosto pala na pamet. Deca se na trenutak prepustiše ljuškanju.

Dok je sama koračala tim pravim putem u pravcu šumaraka koji su se ocrtavali u daljini,
Lujza je pokušavala da napravi popis svega što bi trebalo uraditi – presvući tu decu,
nahraniti ih, naći im mesto za spavanje i, iznad svega, negde ih smestiti, gde su se
smeštala pronađena deca?

Aux nouvelles que j’apporte,

Mironton, mironton, mirontaine,
Aux nouvelles que j’apporte,
Vos beaux yeux vont pleurer.

Vrati joj se slika gospodina Žila samog na putu, „Hajde, Lujza! Beži!“ Da li je nemački
lovac ubio gospodina Žila u patofnama na seoskom putu?

On vit voler son àme,

Mironton, mironton, mirontaine,
On vit voler son ame,
Au travers les lauriers.

Dok su, privremeno umireni komadima hleba, blizanci ponovo dremali, devojčica je opet
počela da plače, a Lujza se iznervirala – posledica tog iznenadnog bega, te odgovornosti
koje su joj događaji nametnuli… Prekorila je sebe zbog takve reakcije. Uskoro ste je mogli
videti kako hoda gurajući kolica veoma polako jednom rukom dok je u drugoj nosila tu
bebu čija je glava našla utočište uz njen vrat.
Nad predelom je lebdela blaga noćna magla kada je stigla do šumaraka. To nije bilo ono
što je mislila da jeste – šuma – već ponovo put, onaj koji je napustila dva sata ranije.
Isprekidana bujica izbeglica i dalje je tekla, napredovala mehanički, teškog koraka, noseći
kofere. Bilo je bicikala, ali nijednog vozila više ne…
Lujza nije mogla da se orijentiše. Da li je mesto na kojem je ostavila gospodina Žila i
njegov poluugljenisani pežo sa njene desne strane? Ili sa leve? Troje mališana se
probudilo. Hitno se morala organizovati, dati im da jedu nešto čvrsto, presvući ih, dati im
vode… „Nije čak ni odbijena od sise…“ Taj izraz joj se vrati u pamćenje. Kako nahraniti
dete koje ne zna da žvaće? Da li je imala ono što je potrebno? Ophrvana svim tim
pitanjima, Lujza je ponovo krenula putem, utapajući se u reku izbeglica, odbijajući da stane

191
sve dok se ne bude organizovala, pevajući sve glasnije kako bi pokušala da umiri plač što
je potresao kolica:

Les uns avec leurs femmes,

Mironton, mironton, mirontaine,
Les uns avec leurs femmes,
Et les autres tout seuls.

Pored puta je impresivan broj kola i kamiona ležao u jarku, poput kostura na kakvom
groblju. Motori su se još pušili, karoserije stajale slupane, vrata širom otvorena,
dopuštajući da se vide gomile proburaženih kofera, zjapećih kartonskih kutija što su ih na
brzinu ispraznile grozničave ruke. Lujza je koračala prilično brzo zato što se reka putnika
proredila, ali i zato što su neki od njih odlučili da se zaustave jer je pala noć, praveći sa
one strane jaraka improvizovane divlje bivake napravljene od komada cirada, ćebadi,
posteljine, a svi su se molili da se još i kiša ne pridruži toj katastrofi.
Vatra je nagnala Lujzu da ide još napred. Vatra pored padine uz put, pripaljena od
koječega, vatra uz koju je neka porodica jela sa surevnjivom halapljivošću leđima okrenuta
putu.
Lujza je zaustavila kolica na nekoliko koraka od njih. Zbog plača tri bebe glave se
okrenuše prema njoj. Lujza je munjevito uočila ravnodušnost dvoje tinejdžera, očevu
negostoljubivost, majčinu tugu.
Lujza je stavila blizance da sede na zemlji i, sa bebom u naručju, počela da ispred sebe
raspoređuje ono malo što je imala, neskladan skup od kog se nije mogao napraviti obrok.
Ponovo je iskidala hleb za dečake. Žena ju je, sedeći pored vatre, posmatrala krajičkom
oka. Čulo se kako krave na polju uporno muču. Lujza je otvorila džačić brašna koji je
neodređeno mirisao na vanilu i usula vodu u limenu zdelu. Odmah su se napravile
ogromne grumuljice. Dečaci su je, žvaćući hleb, znatiželjno gledali, beba je postajala
nestrpljiva, Lujza je mrvila grumuljice poleđinom kašičice, ali nije uspevala da napravi
mešavinu.
– Ako ne ugrejete vodu, neće ići.
Žena je stajala pored nje. Pedesetak godina, prilično jaka, u cvetnoj haljini koja je ličila
na prekrivač.
– Pusti, Tereza! – rekao je muškarac koji je ostao pored vatre.
Ali žena je sigurno imala naviku da ga čuje, a ne posluša. Uzela je zdelu i otišla da sve
uspe u šerpicu, ti ljudi su bili mnogo bolje opremljeni nego Lujza. Dok je podgrevala kašu
na vatri, muž joj je nešto tiho govorio, ispresecane rečenice u kojima se razaznavao samo
užurbani, zapovednički i svađalački ton.
Lujza je, za to vreme, spustila bebu kojoj je dala zvečku – drvenu pištaljku sa drškom,
koju je devojčica drmala ispruženom rukom – i izvadila tegle sa voćnim kompotom, ali
poklopci su bili jako stegnuti, a Lujzin stisak nije bio dovoljan. Uputila se pravo prema
muškarcu, koji ju je gledao kako prilazi kao da je spreman da se tuče. Zaustavila se pred
višim od dvojice tinejdžera.
– Nemam snage, da li biste mogli.,.?
Odmah je stegnuo teglu proizvodeći tiho plop i pobednički je jednom rukom pružio Lujzi
teglu a drugom poklopac, kao da je reč o ratnom plenu.
– Hvala – rekla je Lujza – vrlo ste ljubazni…
Da mu je ponudila da provedu noć u hotelu, ne bi bio srećniji.
Majka je promešala kašu.

192
 – Pazite – rekla je – vruća je…
Pokazalo se da je hraniti devojčicu bilo veoma teško. Neprestano kenjkajući u
nestrpljivom očekivanju dojke ili flašice, otvarala je usta samo da ispljune ono malo što je
Lujza uspevala da joj da. Posle pola sata navaljivanja, mlada žena je bila iscrpljena, kao i
dete. Blizanci su se, sedeći na dva koraka odatle, igrali poklopcem. Lujzi je tada palo na
pamet da još više razredi kašu, sve dok nije napravila tečnost koju je uspela, kašičicu po
kašičicu, da ulije između detetovih usana, a ono je, iscrpljeno, odjednom zaspalo, kao da
je ošamućeno njenim uzaludnim naporima. Nije imalo gotovo ništa u stomaku.
Lujza ga je tada podrobno osmotrila. Fine crte lica, preslatko izvijene obrve, male
delikatne uši i ružičaste usne, bila joj je toliko lepa daju je to dirnulo. Na tren je pomislila na
Žanino pismo: „Oh, lišce te bebe!“ Pomeo ju je čudan put kojim su krenule njihove
sudbine. I Žana i ona bile su lišene bebe. Lujza ih je sada imala tri u naručju.
Blizanci su bili veoma razigrani i nasmejani dečaci. Lujza se igrala sa njima skrivajući
kašičicu, zvečku, zdelu, smejali su se. Dvoje tinejdžera su ovog puta okrenuli leđa vatri i
svom ocu kako bi gledali u tu lepu ženu belih ruku, čije je iscrpljeno lice bilo obasjano
bolnim osmehom.

Dva sata kasnije sve je bilo mirno.

Deca su bila presvučena, beba se probudila, a Lujza je uspela da joj ponovo između
usana ugura nekoliko kašičica tečne i hladne kaše.
Jedino rešenje koje je pronašla bilo je da legne na bok u kolica sa bebom uz stomak i
po jednim dečakom sa svake strane.
Iznad njih nebo je bilo tamnoplavo, zvezdano, disanje troje dece teško i mirno. Lujza je
milovala toplu i meku bebinu glavu.

193
 42

I Feman je zviznuo svojim trupama, ali bilo koji ljubitelj muzike bi u njegovoj noti razaznao
nijansu zabrinutosti koja se jasno razlikovala od ratničke i zadovoljne note kapetana
Oslera. Bilo je potrebno više od sat vremena da se pokrene sedam grupa sa po više od
stotinu zatvorenika. Fernan, koji se pribojavao umora od putovanja za neke zatvorenike,
dozvolio im je da sedeći čekaju znak za polazak.
To čekanje je iskoristio da razradi svoju strategiju. Pribojavajući se da će između onih
najbržih i onih najsporijih nastati razmak koji će biti teško kontrolisati, staće na čelo kolone,
a starijeg vodnika Bornijea poslaće na sredinu grupe, gde će njegova sklonost agresiji
imati manje prilike da se ispolji.
Upravo u visini Bornijea nalazili su se Raul i Gabrijel koji su, uprkos abecednom redu,
uspeli da se nađu jedan pored drugog. Iako su vojnici umeli da zažmure na te sitne
aranžmane, napunjeno oružje, napeta lica mobilnih gardista, uznemirenost Anamita, sve je
to pokazivalo da je tolerancija tu prestajala.
Budući da je disciplina malo popustila tokom tog dugog čekanja, zatvorenici su mogli
tiho da razgovaraju. Bog će ga znati kako su stigle do njih – to je večita zatvorska
zagonetka – ali kolale su glasine o vestima iz rata. General Vejgan, pričalo se, bio je
mišljenja da treba tražiti primirje. Glas o tome se proneo s kraja na kraj kolone. Svi su
shvatili da nije mnogo važno je li vest istinita ili ne, važnije je što je tada ideja o porazu prvi
put iskazana tako jasno, a činjenica da je pripisana glavnokomandujućem francuske
vojske razotkrivala je koliko se malo u tom trenutku veruje zvaničnim saopštenjima
generalštaba, u kojima se tvrdilo da Francuska stoji kao klisurina nasuprot zavojevaču.
– Šta? – upitao je Raul.
Više uopšte nije bio isti otkako je dobio ono zagonetno pismo sa potpisom Lujze
Belmon. Bez sumnje umoran od neprestanog razmišljanja o njemu, tog jutra ga je, u
iznenadnom nastupu zlovolje, pocepao i razbacao komadiće, ali to nije promenilo ništa,
njegov sadržaj ga je i dalje zaokupljao.
– Izvući ćemo se, videćeš – rekao je Gabrijel. – Moći ćeš da pronađeš tu ženu i da
isteraš stvari na čistac.
Bili su zatvorenici pod optužbom za pljačkanje i, bez sumnje, dezertiranje, u takvoj
situaciji imali su više izgleda da poginu na tom putu nego da ih izvedu pred neki sud…
Optimizam je stoga bio prilično smešan i Gabrijel je to osetio.
– Hoću da kažem…
Raul Landrad je zurio u svoje cipele. Ne podižući glavu rekao je:
– Mora da joj je bilo koliko… Trideset, trideset pet godina… Ne više… U tim godinama
se još uvek prave deca…
Gabrijel je pokušao da shvati o kome se radi, ali nije hteo da postavlja pitanja.
– Vidiš – nadovezao se Raul gledajući ga – pomislio sam… A šta ako je ona gadura
Tirjonka moja prava majka…? U osnovi, bila je tih godina, zar ne?
– Zašto bi te napustila pa te ponovo uzela tri meseca kasnije?
– To me muči. Mislim da je bila primorana. Time bi se mogla objasniti njena mržnja
prema meni…

194
 Reč je bila izgovorena.
– Ne bi mi toliko teško palo da saznam ko mi je prava majka koliko da otkrijem da bi to
mogla biti ta gadura.
Raul je uhvatio Gabrijela za ruku i snažno je stegnuo.
– Stvar je u tome… ne vidim matorog kao svog oca, razumeš? Možda je zato bila
primorana da me uzme natrag. Zato što me je napravila sa nekim drugim tipom. To bi
moglo sve da objasni. Matori ju je, besan što je rogonja, naterao da me uzme natrag. A
onda…
Sve je bilo moguće, naravno, ali Gabrijel nije podržavao tu hipotezu, koja je više
izgledala kao plod ogorčene kontemplacije nego kao rezultat zdravog razmišljanja.
– Hoćete li više začepiti, gomilo pedera!
Bornije je išao uz kolonu zapovedajući svima da ćute, preteći puškom. Niko nije ozbiljno
pomislio da bi se njome poslužio protiv zatvorenika koji sede u redu, ali je udarac
kundakom u glavu ili rebra bio veoma moguć…
Začuo se zastavnikov zvižduk.
Konačno je došao trenutak polaska.
Gabrijel je malo hramao, ali rana mu se nije otvorila. Doržvilovo stanje je više
zabrinjavalo. Novinara su pridržavali drugovi, a on je ozbiljno šepao, nije bilo jasno kako će
hodati više od trideset kilometara do Sen Remija. Mladi komunista, takođe u pratnji
drugova, bio je dalje pozadi, Gabrijel ga nije video, ali ni njegova situacija nije mogla biti
mnogo bolja.
Red se brzo otegao na sto pedeset, a potom na dvesta metara. Fernan je u redovnim
razmacima čekao na ivici puta kako bi ohrabrio zatvorenike da ubrzaju, ali vrlo brzo bi se
vratio na čelo i zahtevao da uspore korak. Od tog igranja psa ovčara, dva sata nakon
polaska bio je iznuren.
Popodnevno sunce je jako pržilo, a atmosfera na putu bila je zabrinjavajuća. Izbeglice,
koje su se takođe uputile prema Sen Remiju, zaustavljale su se da propuste zatvorenike,
ali su na kraju, videvši da se red beskrajno otegao, počeli da koračaju pored njih,
otežavajući nadzor. Dreka mobilnih gardista koji su ih terali da se udalje od puta samo je
radikalizovala već neljubazne komentare. Čulo se „izdajnici“, „špijuni“, „peta kolona“; što su
manje razumeli o čemu je reč, to su im više te stotine ljudi izgledale kao neprijatelji. Fernan
se nije bojao da će povorku praćenu naoružanim vojnicima izbeglice napasti, nego se
bojao atmosfere agresivnosti koja je lebdela nad tom već neverovatnom situacijom. Kako
je, pitao se, nekome palo na pamet da izda tako nenormalno naređenje – na put kojim ljudi
beže poslati pešice više od hiljadu zatvorenika u pratnji nekoliko šačica vojnika?
Sredinom popodneva (hodali su već više od četiri sata) Fernan je zatvorenicima, zato
što su i dalje bili na puškometu, dopustio da se razmaknu kako bi pili vode na potoku. Ako
žele da napreduju, ne mogu ih sprečavati da ugase žeđ, ali ta mala odstupanja od pravila
neprestano su ometala kretanje, i to je počelo da nadilazi zastavnikove snage.
Kad bi se osvrnuo, nije uspevao da vidi rep grupe, već samo grupice od dva, tri ili četiri
čoveka, među kojima su gardisti ili vojnici, savladani vrućinom, izgledali kao da sada
hodaju za sebe… Shvatio je da je sigurno bilo bežanja. Već mu se činilo da su neka lica
nestala. Tu se više nije moglo ništa učiniti osim da se okupe svi, da se pristupi prozivci i
zakasni još više.
Oko četiri sata po podne još su se nalazili više od šest kilometara udaljeni od svog
odredišta. S vremena na vreme je, tamo daleko napred, čuo kako odjekuje pucanj, a
potom još jedan, kao da je u šetnji po selu sa Alisom, u neku nedelju nakon početka lovne
sezone.
Kapetan Osler je, baš kao i Fernan, brinuo zbog otezanja te povorke pa je, oko šest
sati, stao uz rub puta da proveri napreduju li sve grupe prihvatljivim tempom. Ritam se

195
neprestano usporavao. Njegovo liceje izražavalo živo nezadovoljstvo onih ljudi koji sa
ogorčenjem shvataju da se događaji ne odvijaju u skladu sa njihovom voljom.
Osvetoljubivim pogledom posmatrao je zatvorenike i, još gore, vojnike i gardiste koji nisu
bili u boljoj fizičkoj formi od svojih zatvorenika i žalosno su stenjali, dok su prve grupe,
daleko ispred, možda bile tek nekoliko kilometara udaljene od cilja.
Fernanovu grupu je uskoro nadvoje presekao prolazak vojnih kamiona koji su blokirali
put. Kuda su to išli, niko nije znao, ali ljudi su, primorani da čekaju, to iskoristili da sednu i
prikupe snagu.
U tom trenutku Gabrijelu se slošilo. Noga pod njim je najednom zakazala, pao je,
prilično gadno, Raul nije uspeo da ga zadrži. Nekoliko stotina metara dalje Landrad se na
brzinu udaljio od puta kako bi sa nekih napuštenih kolica uzeo komad metar dugačke
slomljene stranice pa mu je, privezujući je smotanom košuljom kako je znao i umeo,
sklepao štaku. Gabrijel neće hodati brže, ali će ga manje boleti.
Počeli su da pretiču zadihane, hrome, iscrpljene iz prethodnih grupa, koje gardisti nisu
prestajali da grde. Malo-pomalo u pozadini se obrazovala grupa onih kojima će biti veoma
teško da dođu do kraja. Novinar Doržvil, koga su na smenu nosili njegovi drugovi i koji je
bio toliko iscrpljen da su mu sve češće bile potrebne pauze, mnogo se udaljio od grupe.
Na više od sto metara odatle nazirala se grupica ljudi koji su se brinuli o njemu i na smenu
ga nosili.
Fernan je poodavno bio prošao pored kapetana Oslera kada je shvatio da oficir nije
ostao tamo uz put samo da bi nadzirao napredovanje svojih trupa. Vrebao je rep povorke.
Fernan se, izbezumljen, okrenuo i počeo da trči.

Raul je prebacio Gabrijelovu ruku preko svog ramena.

– Kreni napred – rekao je Gabrijel zadihano.
– Šta bi ti bez mene, Glupsone!
Koristili su trenutak kada je nadzor oslabio da naprave kratku pauzu i ugledali mladog
komunistu, kog su bili izgubili iz vida pre nekog vremena i koji je izgledao sablasnije nego
ikada – doslovno su ga vukla dvojica drugova, jedva nešto manje iscrpljenih od njega.
U tom trenutku svi su videli kako im prilazi visoki kapetan Osler, ratoborniji nego ikada, u
pratnji grupice krutih i nepokolebljivih Anamita i starijeg vodnika Bornijea.
– Vi – rekao je kapetan Bornijeu – ostanite ovde da stražarite!
Stariji vodnik izbaci kukove napred, sav ponosan na zadatak, i dograbivši pušku, surovo
pogleda u Gabrijela, Raula i komuniste.
Za to su se vreme kapetan i njegovi Anamiti uputili prema repu povorke, prema grupici
zaostalih. Izdaleka se videla visoka figura kapetana Oslera kako stoji nasred puta, sa
rukama iza leđa. Grupa Anamita poređala je sav taj mali svet ispred jarka.
Začulo se naređenje.
Odjeknu jedan pucanj.
Pa još jedan.
I treći.
Raul se osvrnu. Dolazeći sa druge strane, udaljen dve ili tri stotine metara, zastavnik se
približavao trčeći, mašući rukama, vičući nešto što niko nije čuo. Stariji vodnik Bornije bio
je bled kao krpa.
– Na noge! – uzviknuo je kapetan.
Nisu to očekivali. Obratio se Gabrijelu i mladom komunisti. Ali pošto su njih dvojica imali
muke da ustanu, vrisnuo je:
– Svi se udaljite!
Bio je besan. Pružio je ruku prema pokretnim zatvorenicima.
– Vi, udaljite se!

196
 Raul je shvatio da je sada sve postavljeno tako da se drama završi.
Tamo su trojica zatvorenika smaknuta i ostavljena u jarku.
Tu su dvojica invalida bila na redu da prime metak u glavu.
Fernan, i dalje trčeći ali sve zadihaniji, približavao se vičući: „Čekajte! Čekajte!“, kapetan
se obratio starijem vodniku Bornijeu:
– Vojniče! Pogubite ove ljude, to je naređenje!
Raul je veoma polako ispružio ruku, uhvatio kraj Gabrijelove štake i privukao je sebi,
učvrstivši stisak i spustivši na zemlju ruku koja će mu omogućiti da se uspravi. Za to
vreme, Anamiti su se približili i zurili su u Bornijea čije su usne drhtale.
Sada se čuo Fernanov glas:
– Prestanite!
Ali bio je još daleko, osećao je oštar bol u rebrima, lice mu se grčilo, polako je
napredovao držeći se sa strane.
– Nišani! – vrisnuo je kapetan izvukavši pištolj.
Bornije je podigao pušku, ali je drhtao izgubljenog pogleda… Konačno je uspeo da
nacilja Gabrijelovu glavu, ovaj je hteo da kaže nešto, i on je drhtao, noge su mu bile
oblivene znojem, gledao je u cev Bornijeove puške uperene u njega kao da je izašla iz
nekog košmara.
Raul je za to vreme, držeći čvrsto komad stranice kolica, procenjivao koliko je udaljen
od kapetana, starijeg vodnika i Anamita.
Fernan je stigao, bez daha.
– Prestanite! – ponovo je uzviknuo.
– Pali! – vrisnuo je kapetan.
Ali stariji vodnik Bornije spustio je pušku i ona je sada nišanila naniže, odmahivao je
glavom sa suzama u očima, čovek bi se zakleo da će zapravo on umreti.
Kapetan je tada ispružio ruku, naciljao mladog komunistu i pucao, mladićeva glava
silovito se zabaci unazad. I dalje ispružene ruke kapetan se zatim okrenuo prema
Gabrijelu.
Scena se zamrznu, sve glave se podigoše. Kapetan na trenutak ostade skamenjen,
uperenog pištolja.
Na manje od kilometra, nemačka eskadrila je, tačno u produžetku puta, pikirala prema
zemlji.
Anamiti potrčaše da se bace u jarak. Bornije leže na zemlju.
Raul skoči na noge, snažnim udarcem štake pokosi kapetana Oslera, koji se sruši, i
prođe ispred Fernana, koji je takođe bio legao na stomak. Kleknu, uhvati Gabrijela oko
struka, ustade i, noseći druga na ramenu, poče da trči…
Kapetan je bio ošamućen, Bornije je ličio na kamičak, Anamiti su skrstili ruke iznad
glava.
U trenutku u kojem je eskadrila preletela iznad njega, Fernan je izvukao pištolj i naciljao
u leđa Raula, koji je pretrčao tek deset metara.
Pucao je dva puta.

197
 43

Krava je okrenula glavu i moćno zamukala.

– Polako!
Lujza je urlala šapućući. Uzvik je ispratila pokretom ruke. Tinejdžer dade znak da je
razumeo. Lujza se okrenu prema drugom i pokretom ruke zatraži od njega da krene
nadesno.
Osvrnula se. Tamo, pored jarka, otac je prekrštenih ruku gledao tu predstavu sa
vidljivom željom da pobegne glavom bez obzira. Viši tinejdžer je držao uže, koje, Lujza je
to znala, neće služiti ničemu ako krava odluči drugačije.
Na drugi Lujzin znak rukom, sve troje su polako prišli.
– Polako, lepa moja – rekla je Lujza – polako.
Krava klimnu glavom, ali se ne pomeri.
Cele noći je mukala u polju, sa druge strane puta, tako je Lujza došla na tu ideju.
– Više nema tele – objasnila je tinejdžerima – mleko joj zadaje bol, a baš njeno mleko…
Nosila je devojčicu koja nije prestala da plače otkako se probudila u ranu zoru. Dečaci
su reagovali kao toreadori, isprsivši se, spremni da ukrote celu zemlju. To nije bio
potrebno. Krava se nije pomerala, došli su do nje veoma polako.
– Hajde, lepa moja – rekla je Lujza – hajde…
I namignula je tinejdžerima koji su je, kada su došli do nje, impresionirani držanjem
životinje, nežno lupkali po bokovima vrhovima prstiju.
Otac je i dalje stajao pored puta prekrštenih ruku. Lujza nakratko pomisli na gospodina
Žila, koji je takođe umeo da zauzme takav stav, čak i pred gostima u restoranu.
Spustila je šerpu na zemlju, kleknula pored izuzetno nateklog vimena i uhvatila jednu od
naduvenih i vrelih sisa, svi poskočiše kada je krava nervozno savila zadnju nogu. Lujza
pritisnu. Ništa ne izađe. Pritisnu još jače, bez rezultata. Nije znala šta treba da radi. Mleko
je bilo tu, a ona nije umela da ga izvuče.
– Ne ide? – upitao je viši dečko.
I on je okušao sreću. Krava je ponovo pomela vazduh repom i ošinula ih po licu, ali nije
krenula ni napred ni nazad, osećajući da bi mogli da je olakšaju. Lujza je ponovo pokušala,
vukla je, pritiskala, ništa nije vredelo. Sve troje su se zgledali, nemoćni, rastuženi. Lujza
nije htela da prizna poraz, moralo je postojati neko rešenje.
– Pomerite se…
Bio je to otac. Krenuo je napred zapovedničkim korakom, uz onu kretnju rukom koja je
odavala njegovu iznerviranost nespretnošću drugih, njegovo nestrpljenje da se otarasi
jednog posla i njegov prezir što mora da obavi tako prozaičan zadatak koji ga je podsećao
na ono što je nekada bio – seljače.
Kleknuvši pored vimena, uglavio je šerpu između dva grumena zemlje, svakom rukom
uhvatio po jednu sisu i nakon samo jednog poteza mleko je šiknulo tako jako da je nestalo
u travi. Potom se začuo metalni i kremasti zvuk tečnosti koja ispunjava šerpu. Krava je
veoma polako mahala glavom.
– Ti – rekao je otac svom sinu – idi po nešto veće, požuri!
Nije ni pogledao u Lujzu, koja je promrmljala:

198
 – Hvala…
Nije odgovorio, mlazevi mleka penili su se u šerpi, sin se vratio sa kofom koja, Lujza je
videla, nije bila baš čista, ali nije rekla ništa, imaće čime da hrani troje dece ceo dan, a
možda i više ako se mleko prebrzo ne ukvari…

***

Ispraznili su tegle sa voćnim kompotom kako bi ih napunili mlekom. Beba je jela,

podrignula i zaspala, sa bledim osmejkom na usnama. Blizanci su imali bele brkove, koje
je Lujza obrisala krpom sumnjive čistoće.
– Držite se – rekla je majka.
– Hvala – odgovorila je Luzja – i vi.
Tinejdžeri su suvog grla gledali kako se Lujza udaljava kao fatamorgana.
Svi su govorili kako treba nastaviti do Sen Remi sir Loara. Razne glasine su kolale o
tom odredištu – čas se tu moglo naći utočište, hrana, administracija, čas su Nemci tu
silovali žene pred očima njihovih muževa pre nego što ih obezglave, bili su gori od
komunista. Ali te iste glasine kružile su još od odlaska iz Pariza, koji su neki napustili pre
četiri, pet ili šest dana, tako da su se iscrpele i više niko nije od njih drhtao.
Lujza se u nekoliko navrata zaustavljala kako bi mališani mogli da hodaju, da vežbaju,
ali i kako bi se umorili i ponovo zaspali, a ona mogla nastaviti da hoda.
Ono malo namirnica što je imala istopilo se, počelo je da nedostaje vode, mleko je
uskislo tokom prepodneva, nije imala čistih pelena da presvuče decu, da ne pominjemo
teške noge, dala bi deset godina života da taj košmar prestane. Opsesivno je razmišljala o
pronalaženju utočišta za decu. Da ih poveri nekome ko će znati da se brine o njima.
Kada je prošla pored table na kojoj je pisalo Sen Remi sir Loar, beba je dobila proliv.

Grad se doslovno rušio pod bujicom izbeglica, zgrada opštine bila je pod opsadom, velika
dvorana za venčanja bila je puna čitavih porodica, baš kao i dvorište kasarne vatrogasaca,
tri državne škole, aneks gradske kuće, Trg Žozefa Merlena, trg ispred Crkve Svetog
Hipolita ličio je na cigansku čergu, Crveni krst je podigao veliki šator preko puta škole i tu
su služili supu od jutra do večeri sve do prethodnog dana, ali više nije imalo šta da se deli
pa su čekali provijant koji nikako da stigne. Bilo je to mesto okupljanja, centar grada,
raskrsnica glasina, pa se Lujza žurno tamo uputi.
Grad vas je gurao u neko drugo razdoblje, divlji period u kojem je ostaviti negde kolica
značilo više nikad ih ne pronaći, a ostaviti dete na zemlji odmah ga izgubiti. „Moja beba je
bolesna…“, govorila je kako bi se probila do šatora Crvenog krsta. „Pa šta, svi ovde imaju
po neko bolesno dete, nije to razlog da se gurate!“, odgovorila je neka žena, a Lujzina
kolica bila su tako teška. „Nećete mi valjda preći preko stopala!“, viknula je neka druga,
Lujza stade da se izvinjava, ljudi su se tiskali oko stola preopterećenih dobrovoljaca, pitali
su kada će stići namirnice, niko nije znao ništa o tome, svi su pravili veliku gungulu da bi
došli do mesta sa kojeg su odlazili nezadovoljni, trebalo je doći opet, svega je nedostajalo
– lekova, čistog rublja, povrća za supu, svega.
Lujza nije dobila ništa, beba je vrištala, dvojica dečaka su vrištala, bila je očajna, a još i
taj neprekidni proliv, nesumnjivo od prejakog kravljeg mleka…
A kome se predaju pronađena deca?
U opštini, rekli su joj, ali tamo nije bilo nikoga da to potvrdi. U Crvenom krstu, usudio se
neko, ali bila je tamo, rekli su joj da je to zasad nemoguće, da će sigurno primati decu kroz

199
dva ili tri dana, ali u tom trenutku nisu imali gde da ih smeste, nedostajalo je dobrovoljaca,
a beba je grozno smrdela. Lujzi su od nje ruke bile umazane do lakata.
Potražila je česmu, tu je bio red, ali pustili su je da prođe, pre svega da bi joj se sklonili s
puta, beba je izgledala kao da je u agoniji. Lujza je stezala zube, bila su joj potrebna tri
para ruku, to nisu moja deca, govorila je, da ne znate gde se mogu predati pronađena
deca…?
Toj bebi je bila hitno potrebna pomoć. Njeno očajanje premetnu se u gnev.
Videše je kako naglo pogura kolica prema izlogu kafea na trgu, gde je ostavila dvojicu
starijih, neka bude šta bude, i odlučnim korakom, sa bebom u naručju, otišla do šanka,
spustila na njega vrećicu pirinča, tri šargarepe i krompir – sve što je uspela da nakupi.
– Treba da mi se skuva supa i pirinač za ovu bolesnu bebu – rekla je vlasniku.
U kafeu je bilo sveta, ali bilo je teško znati ko su gosti koji su međusobno razgovarali,
neki su pili, neki su jeli, svi su komentarisali one retke novosti koje su neprestano kružile
gradom.
– Norvežani su se predali…
– Vejgan je rekao da je situacija beznadežna…
– Za Norvežane?
– Ne, za nas…
– Damice moja, ovde ne pravimo supu. Nemamo od čega, uostalom. Treba da vidite sa
Crvenim krstom…
Bio je to čovek rošavog tena, retke kose, žutih zuba. Lujza je podigla ruke i spustila
vrišteću bebu na šank.
– Ovo dete će umreti za nekoliko sati ako se ne nahrani.
– Hej, hej… Ne treba meni to da pričate!
– Vama kažem zato što joj vi možete spasti život. Treba mi plin i voda, ništa više, tražim
li previše?
– Ali, ali, ali…
Ostao je bez daha od te drskosti.
– Ostaviću je na vašem šanku dok ne umre. Da bi svi mogli da gledaju kako umire…
Dođite!
Glasovi su utihnuli.
– Dođite, priđite, ova beba će umreti…
Tišina je počela da se kao zmija griže savesti obavija oko tog dojenčeta koje se grčilo
od bolova i smrdelo na proliv.
– Dobro, dobro… Ali samo u ovom slučaju!
Došla je neka žena. Neodredivih godina. Između trideset i pedeset, nemoguće je reći.
– Hajde, ja ću vam ga pričuvati.
– Devojčica je – rekla je Lujza.
– Kako se zove?
Praznina.
– Madlena.
Žena se osmehnula.
– Madlena je lepo ime…
Dok je kuvala supu od povrća za dečake i pirinač, brižljivo čuvajući vodu od kuvanja da
bi je dala malenoj, Lujza se upitala odakle joj to ime koje joj je tako izašlo iz usta, ali nije
mogla da se seti.

200
 44

U osam drvenih sanduka sa rešetkom kokodakalo je, pijukalo, ćurlikalo, gakalo dvanaest
kokošaka, isto toliko pilića, tri ćurke, pet patki i dve guske. Sav taj mali svet gurao je glavu
kroz daske, kao da nestrpljivo čeka da mu je odseku. Problem je bilo tele. Za stranicu
prikolice bilo je privezano užetom i teturalo se po platformi. Božji kamion nije brzo
napredovao. Tele je na svakoj krivini moglo da ispadne iz prikolice.
– Recite, oče moj – upitala je sestra Sesil – šta nameravate da uradite sa ovom
životinjom?
– Pa da je pojedemo, draga moja sestro!
– Mislila sam da se petkom posti – rekla je sestra Sesil.
– Sestro moja – odgovorio je otac Dezire preklinjućim glasom – kod nas se posti četiri
od pet dana! Dragi Bog je u toku…
Filip Belgijanac neprestano se osvrtao kako bi proverio stabilnost životinje. Časna
sestra je insistirala:
– A nameravate li sami da je zakoljete, oče moj?
Otac Dezire se brzo prekrsti, Isuse, Marijo, Josife.
– Naravno da ne! Neka me Bog poštedi takvog iskušenja!
Oboje se okrenuše prema tom veličanstvenom teletu široko razmaknutih ušiju, blagog
pogleda, vlažne njuške…
– Priznajem vam, sestro moja, da je slučaj težak.
– Trebaće nam mesar… – izusti Filip Belgijanac tako visokim tonom da svi poskočiše.
– Imate li ih u svojoj pastvi, oče moj? – upitala je Sesil. – Bog se sigurno pobrinuo da
obezbedi ono što vam je potrebno, zar ne?
Samo je raširio ruke da naznači da se stavlja u Gospodove ruke.
Zahvaljujući tom teletu, božji kamion je doživeo jedan od najoduševljenijih dočeka u
kapeli Bero. Istovarili su kokošarnik, tele privezali na uskom pojasu trave na groblju,
ugrejali vodu za čerupanje živine.
– Zar nije čudesan? – upitala je Alisa sestru Sesil.
Obe su gledale kako otac Dezire zatvara guske zasmejavajući decu koja su se okupila
oko njega.
– Da, potpuno čudesan – odgovorila je Sesil.
Njih dve su otišle u kutak u bočnom delu kapele gde je Alisa razapela nekoliko čaršafa
umesto pregrada i gde su se nalazili oni što su, prema njenoj proceni, bili najbolesniji.
Iscrpljenost, pothranjenost, manjak higijene, nezarasle rane…
Skidajući zavoje kako bi kauterizovala venski ulkus („Meso će dobro doći, unos proteina
pomoći će izlečenju…“), časna sestra je primetila da Alisa nosi burmu.
– Udata?
– Dvadeset godina…
– On je u uniformi?
– Trideset godina. Mobilni gardista.
Alisa obori glavu, najednom ophrvana emocijama. Na trenutak zavlada nelagodnost.

201
 – Nemam nikakvih vesti o njemu, razumete, sestro. Ostao je u Parizu, ne znam zašto,
trebalo je da mi se pridruži, ali…
Zavukla je ruku u džep, izvadila maramicu, obrisala oči sa izvinjavajućim izrazom.
– Ne znam šta je bilo s njim…
Pokušala je da se osmehne.
– Svakog dana se sa ocem Dezireom molim za Fernanov povratak. Sestra Sesil je
potapša po ruci.
Nakon nege bolesnika, časna sestra je zamolila Alisu da pođe sa njom do oca Dezirea.
– Ovde imate tri slučaja koji zahtevaju hospitalizaciju.
Potom se okrenula prema Alisi:
– Ovaj venski ulkus mogao bi da se pretvori u gangrenu. Momčić kog ste mi pokazali
pokazuje simptome koji navode na pomisao daje reč o dijabetesu, ovde nemam pomoću
čega da potvrdim dijagnozu. A kod ovog čoveka, ako mi potvrdite višednevno prisustvo
krvi u stolici, postoji bojazan od nekog dosta ozbiljnog crevnog problema…
Alisa je drhtala od uzbuđenja, osećala se krivom. Otac Dezire je privuče sebi.
– Kćeri moja, ni za šta od toga niste vi krivi, uradili ste sve što ste mogli sa gotovo
nepostojećim sredstvima! Čak je pravo čudo što je sav taj svet i dalje živ! Niko nije umro, a
vi ste izveli to čudo!
Sestra Sesil je bila pragmatična:
– U bolnici u Montaržiju više nema mesta. A nema druge bolnice.
– Ah – rekao je Dezire – biće nam potrebna Božja pomoć! Ali dok čekamo na nju,
možda bismo mogli da uradimo sve što možemo, šta kažete na to?
Zamolio je Filipa Belgijanca da pripremi kamion, uvek je to radio kad treba negde ići,
naručivao je kamion kao da treba upregnuti konje. Časna sestra to iskoristi da uzme Alisu
za ruku i odvuče je u zaklon od pogleda.
– Uradili ste odličan posao, Alisa, bravo, nije bilo lako…
Negde u toj rečenici nalazio se nagoveštaj koji je Alisa zbrkano primetila. Stoga nije
žurila sa odgovorom.
– Ali, vidite, ne možemo dati više od onoga što imamo…
Je li to značilo da će ostaviti sve te ljude u takvom stanju? Da će odustati? Alisa se
neodređeno složila i, procenivši da je razgovor završen, koraknula, ali ju je sestra Sesil
zadržala. Uhvatila ju je za ruku, šaka joj se spustila do Alisinog zglavka, a druga se popela
do lica, palcem joj je pritisnula oko…
– Zapravo nema tri nego četiri… pomalo hitna slučaja. Alisa, imate li vi zdravstvenih
problema?
Govorila je i merila joj puls, opipavala grlo, razgovor je skliznuo u lekarski pregled, a
Alisa je pokušala da se izvuče.
– Prestanite da se pomerate – rekla je sestra Sesil čvrstim glasom.
Ne tražeći dozvolu, spustila je ruku na Alisine grudi, blizu srca.
– Niste mi odgovorili, zdravstveni problemi?
– Pribojavala sam ih se, ali…
– Srčani?
Alisa je bez reči potvrdila. Časna sestra joj se osmehnula.
– Sad bi bilo dobro da se odmorite. Pošto nema mesta u bolnici, sumnjam da će otac
Dezire pronaći neko rešenje, ali…
– Oh – prekide je Alisa – pronaći će on, ne brinite, pronaći će on.
A u njenom glasu čula se takva ubeđenost da se sestra potresla.
– Sestro Sesil! – zvao je sveštenik sav u osmehu, stojeći na nogostupu kamiona koji se
spremao da izađe iz dvorišta. – Idemo u susret proviđenju. Usput se moramo moliti da

202
nam Gospod pomogne, a mislim da neće biti suvišno da nas dvoje zatraži Njegovu
intervenciju…
Manje od sata kasnije božji kamion je ušao u kasarnu u Monsjenu, gde se nedavno
smestilo nekoliko jedinica 29. pešadijske divizije, onih koje su videli kako prolaze pored
farme Siprijana Poarea.
Upad božjeg kamiona ostavio je snažan utisak. Vojnicima koji su dobili naređenje da se
povuku moral je već bio na nezavidnom nivou, glasine o primirju kolale su okolo kao
pacovi, tako da je sve njih potresao ulazak tog ogromnog krsta, tog bolnog Isusa
obavijenog belim dimom, Isusa pod čijim je nogama neki pop u crnoj mantiji podizao ruke i
zvao nebesa u pomoć.
Zavlada tišina, neki ljudi se hitro prekrstiše, pukovnik Bozerfej izađe u dvorište.
Zbog mlade časne sestre koja je izašla iz kabine svima se stegnulo grlo, jednima zato
što je imala redovničku kapu, a drugima zato što je, odevena u belo od glave do pete,
izgledala kao anđeo.
I otac Dezire krenu napred. Taj par je ostavljao snažan utisak.
– Oče…? – rekao je pukovnik, čovek četvrtastog lica u obliku kutije, svetlih očiju i zulufa
koji su se utapali u gustu belu bradu nad kojom su stajali riđi, gotovo narandžasti brkovi.
– Sine…
Po načinu punom poštovanja, čak strahopoštovanja, na koji ga je pozdravio, Dezire
shvati da je pukovnik vernik.
– Mislim da me je Bog poslao vama…
Razgovarali su u pukovnikovoj improvizovanoj kancelariji.
U dvorištu, vojnici su pripalili cigarete gledajući u časnu sestru koja je smerno čekala
pored kamiona, za čijim je volanom ostao Filip Belgijanac kao da se plaši da će mu ga
ukrasti. Jedan vojnik se usudi da krene napred. Sestra Sesil je uskoro bila u centru pažnje,
nudili su je kafom, ona se konačno osmehnula, možda želi vode? Odbila je.
– Ali ako biste nam mogli ustupiti nekoliko džakova kafe, šećera i keksa, rado bih
prihvatila…
Za to vreme, otac Dezire i pukovnik Bozerfej kroz prozor su posmatrali predmet
razgovora: teško vozilo sa velikim crvenim krstom, operativni element seoske vojne
bolnice…
– To je nemoguće, oče, jasno vam je…
– Sine moj, mogu li vam postaviti jedno pitanje?
Pukovnik ga sačeka bez reči.
– Javili su na radiju pre nekoliko sati. Pariz su okupirale nemačke trupe. Izgleda da se
zastava Rajha vijori na Ajfelovoj kuli. Prema vašem mišljenju, za koliko vremena će se
vlada predati neprijatelju?
Formulacija je bila gruba. Tražiti primirje značilo je nuditi mir. Predati se neprijatelju
značilo je priznati poraz.
– Ne shvatam…
– Objasniću vam, sine moj. Koliko ranjenika imate ovde?
– Ovaj… Zasad…
– Nijednog, nemate nijednog. U mojoj kapeli, desetak ljudi će umreti sutra i još desetak
prekosutra. Nije važno šta ćete reći nadređenima, glavno je šta ćete reći Gospodu kada
dođete pred Njega. Hoćete li moći bez posledica da mu kažete da vam je bilo draže
pokoriti se svojim zapovednicima nego svojoj savesti? Setite se: „Deca Izrailjeva rekoše
Večnome: ’Kaži nam kuda da krenemo i mi ćemo krenuti. Pokaži nam put i on će postati
naš’…“
Pre nego što je sa briljantnim uspehom završio vojnu školu Sen Sir, pukovnik je nešto
vremena proveo u semeništu. Uzalud je kopao po pamćenju, nije se sećao tog stiha…

203
 Ali otac Dezire već je nastavio:
– U slučaju potrebe, ovo vozilo se može ovde vratiti za manje od dva sata. U
međuvremenu, kome će nedostajati? A nama, sine moj… „Božja ruka se spušta tamo gde
čovekovo srce prilaže na oltar svoju veru.“
Pukovnikovo pamćenje očigledno nije sezalo daleko kao što je mislio, pošto mu ni taj
stih nije bio poznat.
Dezire pak nije bio nezadovoljan svojim pronalascima. Ah, obožavao je taj posao!
Improvizovanje stihova bilo je kao da iznova piše Bibliju.
Medicinski kamion napravi polukrug i krenu za božjim kamionom. Pukovnik se prekrsti
kada je prošao pored njega. Odvozio je lekove, zavoje, instrumente i jednog lekara sa
činom majora, zaduženog da sve to vrati za najviše četrdeset osam sati.
U kabini, sestra Sesil se okrenu prema Dezireu.
– Veoma ste ubedljivi, oče… Šta ste mi rekli, kom ono redu beše pripadate?
– Svetog Ignjatija.
– Svetog Ignjatija… Neobično…
Pošto ju je otac Dezire znatiželjno gledao, dodala je:
– Hoću da kažem, nije baš često.
Dezire je u glasu mlade žene zapazio sićušnu nijansu čvrstine, pa je odgovorio širokim
osmehom, najzavodljivijim koji je imao na raspolaganju.
Ne dajte se zavarati. Dezire nije bio ženskaroš. Ne da nije imao prilike, u svojim
višestrukim inkarnacijama često je privlačio naklonost žena. Bio advokat ili hirurg, pilot ili
učitelj, dopadao se ženama. No, imao je pravilo koje nikada nije prekršio: nikada žene
tokom službe. Pre, da; posle, rado, ali za vreme, nikada. Dezire je bio profesionalac.
Ne, sestri Dezire se smešio tako lepo jedino da bi dobio u vremenu. Ne u onom
vremenu koje razdvaja pitanje od odgovora, nego u onom, mnogo važnijem, koje, bilo da
smo muškarac ili žena, uvek dajemo onima koji nas zavode. Njihov šarm na trenutak
obustavlja našu nevericu, za kasnije ostavljamo ispitivanje razloga za sumnju koje imamo,
a u korist uživanja u trenutku.
Zato što intonacije sestre Sesil nisu bile za šalu. Uključivala je u njemu alarm koji je
nepogrešivo uočavao. Neko sumnja u njegov lik.
Nije bilo nikakvog izuzetka od činjenice da je taj predznak pre ili kasnije vodio do
njegovog neizbežnog bega, na to je bio sviknut, ali mučilo ga je jedno pitanje. Zašto je
došao tako rano, poznavali su se manje od jednog dana…

204
 45

Raul ga je stotinak metara nosio na leđima u šumi pa ga je brekćući spustio na zemlju.

– Sunce mu poljubim, sredili smo one ludake, jelda?
Gušio se, gledao oko sebe kao da ni on ne veruje u to, potom je ponovo poneo
Gabrijela.
– Ne treba se zadržavati, hajde, na put.
Gabrijel je bio u šoku, kapetanov pištolj je i dalje bio uperen u njega, mladi komunista je
neprestano dobijao metak u glavu, zvuk pucnja još ga je ispunjavao, od toga mu je bilo
muka, noga ga više nije nosila, pao bi, više se ne bi pomerio, čekao bi da bude pronađen i
ubijen.
Nemačka eskadrila zapravo nije izrešetala put. Možda su to bili izviđački avioni, ali
zašto su pikirali prema zemlji? Da izlude ljude u bekstvu? Moguće. Više se nije znalo šta
taj rat hoće.
Prešli su možda trista metara u šumi, a kroz žbunje se već ocrtavao put. Gabrijel je tada
shvatio da je to onaj kojim su došli.
Vratili su se tamo odakle su krenuli!
Mora da je nešto dalje Doržvilovo telo trulilo u jarku, mora da se mladi komunista
ukočio, a i ostali bez sumnje.
– Hajde, dođi ovamo, štabni naredniče, popećeš se unutra.
Bilo je to, parkirano uz rub puta, vozilo za selidbe na čijoj je ciradi bilo ispisano neko
italijansko ime, prestigli su ga malo pre nego što su se pojavili kapetan, njegov pištolj i
njegovi Anamiti, kao i zadihani zastavnik koji je tražio da prestanu.
– Nije logično da se vratimo ovamo, razumeš – objasnio je Raul podižući Gabrijela u
prikolicu vozila. – Neće im to pasti na pamet. Tražiće nas napred, u liniji bekstva, prema
Loari, nikada pozadi.
Gabrijel se sklupčao ležeći na boku, ophrvan strahovitom željom da spava, a Raul je
gledao u put kroz rupu u ciradi.
– Samo napred, drugar – rekao je ne osvrćući se – dobro će ti činiti. Gabrijel, satrven
umorom, odmah zaspa.

Sećao se da se ujutru probudio, a potom je, kao da šok još nije prošao, ponovo utonuo u
san.
Sada je bio sam.
Uspeo je da se prevrne na stranu, a onda otpuzi do cirade. Vozilo je bilo parkirano uz
rub puta koji je lenjo vijugao na jutarnjem suncu, bujica hodača se malo smanjila. Njihova
gustina odgovarala je pravilu slučaja koji elemente raspoređuje u grozdove. Bilo ih je na
stotine, a onda se i po nekoliko sati više uopšte nisu videli, da bi se bujica nastavila
kasnije. Gabrijel je najviše viđao bicikle natovarene džakovima. U nedostatku goriva, više
skoro uopšte nije bilo motornih vozila.
Gabrijel se naglo prilepio za pod prikolice. Prošla je kolona vojnih kamiona. Oni su imali
goriva. Činilo se da, kao i izbeglice, idu duž Loare. Kuda su išli? Onda se setio: „Ostani tu“,
rekao je Raul. „Idem da napravim krug.“ Bože blagi… Umalo nisu smaknuti pored puta.

205
Nakon bekstva i napada na kapetana, bili bi streljani ako bi ih uhapsili, a Raul je otišao „da
napravi krug“, kao da su uzeli sobu u hotelu u nekom stranom gradu, a Landradu se žurilo
da ode u turistički obilazak. Od konvoja vojnih vozila podrhtavao je put. A ako Raul bude
uhvaćen, šta će biti sa mnom? – upitao se Gabrijel, koji bi samog sebe ošamario što je
pomislio nešto takvo. Landrad mu je spasao život, a on se brinuo za svoju malenkost…
Ta obzirnost je potrajala taman koliko da prođe vojna kolona, slepa i marljiva gusenica
koja je za sobom ostavila užasnu prazninu, nalik na pustoš. Gabrijel pogleda oko sebe.
Kamion u kojem se nalazio nije bio velika mašina. Ormarić u stilu Anrija II, naslonjen na
stranicu, zauzimao je najveći deo prostora, ljudi su nosili i takve stvari… Po podu su se
vukli pocepani jutani džakovi, razbijene kutije, slama, pljačkaši su prošli tuda.
Gabrijel je osećao kako mu je noga utrnula, ali krpe kojima je bila obmotana nisu bile
krvave. Dao se na njihovo razmotavanje kako bi pogledao ranu. Zagnojila se. To ga je
uplašilo. Začuvši neki glas, hitro se prilepio za ormarić. Bio je to Raul koji je rekao:
– Ceo zec, prava sreća, a!
Provukao je glavu ispod cirade.
– I, štabni naredniče, jesmo li u formi?
Ali nije mu ostavio vremena da reaguje, već se okrenuo prema putu ponavljajući:
– Boga mu božjeg jebem! Ceo zec, nema s nama zajebavanja!
Ta slika zeca probudila je glad u Gabrijelu. Od kada nisu jeli? I to je sigurno doprinelo
njegovoj slabosti. Ali zec…
– Kako ćemo ga skuvati? – upitao je.
Ponovo se pojavilo Raulovo ushićeno lice.
– Nije važno, više nema zeca, drugar! Poklopao ga je celog!
Gabrijel se nagnu iz kamiona.
– Predstavljam ti Mišela – rekao je Landrad.
Bio je to ogroman pas sa sivim prugama, belom mrljom na grudima, velikom crnom
njuškom i ružičastim jezikom od tridesetak centimatara… Mora da je imao sedamdesetak
kila.
– Tako sam se sprijateljio sa Mišelom. Pronašao sam zeca, dao sam mu da klopa. Sada
smo prijatelji za ceo život. Je l’ tako, Mišel?
– Ali – sramežljivo je prigovorio Gabrijel – tog zeca smo mogli pokušati da skuvamo i…
– Pa da, znam, ali čovek uvek bude nagrađen za dobro delo. A evo i dokaza, pogodi šta
smo ti doneli.
Gabrijel je morao da promoli glavu iz kamiona kako bi video veliku drvenu kutiju
namontiranu na četiri gvozdena točka. Na njoj se još nalazila reklama „Moj sapun, to je
Mojsapun“ ispisana plavim slovima. A sve se razjasnilo kada je primetio da je Raul
kanapom obmotao Mišelove grudi.
– Ako bi gospodin baron bio voljan da se udostoji…
Tako je Mišel, vukući kutiju za sapun u koju se smestio Gabrijel, krenuo za Raulom
Landradom koji je pevao na sav glas:
– Sredićemo ih! Pobedićemo zato što smo najjači!
Budući rezultat nekog neobičnog ukrštanja u kojem se morao naći kane korso, pas retke
snage i tvrdokorne mirnoće, pas je sa lakoćom vukao kolica. Kada je Landrad prestao da
peva, nadalje ih je pratio škripav, iritirajući zvuk gvozdenih točkova po putu, zvuk koji je
cepao dušu.
Raul je iskoristio svoj jutarnji beg da se orijentiše.
– Sen Remi sir Loar je tamo, udaljen dvanaestak kilometara – objasnio je. – Ali tamo
mogu da nas prepoznaju. Najbolje je da obiđemo Sen Remi i zbrišemo do Vilneva. Tamo
bismo morali biti na miru. I naći ćemo šta treba za tvoju nogu.

206
 Raulov plan je bio da idu prema jugu. Bili su dvojica dezertera okrivljenih za pljačkanja,
bez sumnje su ih tražili, a povrh toga su i odbegli zatvorenici. Razborito bi bilo izbegavati
mostove, kao i prometne puteve. Kasnije bi mogli da ponovo krenu na istok i pokušaju da
pređu Loaru kako bi stigli u Vilnev, a onda će videti.
Već na prvoj pauzi obojica su shvatili da će se ta lukava strategija brzo pokazati
ograničenom. Mišelu je bilo potrebno mnogo vode, a moglo se pretpostaviti koja količina
hrane mu je nužna… Raul ga je pronašao vezanog u dvorištu neke kuće na rubu sela.
Vlasnici su se sigurno plašili da će krenuti za njima… Čim bi se zaustavili, Mišel bi prišao
da spusti njušku u Raulovo krilo.
– Ova džukela je ko bog, jelda?
Gabrijel se sećao izvesnog cirkuskog majmunčeta za kojim je Landrad poludeo i koje
nije dobro završilo. Mišelova veličina ne bi dozvolila Landradu da ga baci u jarak, ali nije se
baš jasno videlo kako će se završiti ta nova pustolovina.
Maršruta ih je obavezivala da zaobilaze i skreću na sporedne puteve da se ne bi mešali
sa rekom izbeglica, koje su išle najkraćim putem. Put je tako bio duži, biće im teže da
pronađu hranu… A Gabrijelovoj rani potrebna je nega.
– Nije to ništa – rekao je Raul – ali treba je drenirati…
Naravno, nisu imali ništa čime bi to uradili.

207
 46

Lujza je otišla po decu iz kolica parkiranih napolju. Nahranila ih je u kafeu. Žena koja ih je
čuvala dok je Lujza kuvala pirinač i supu smestila ih je u dno sale.
– Hej! – uzviknuo je gazda sa šanka. – Ne na bilijar, sve ćete umazati!
– Ne seri, Remon… – odgovorila je žena i ne pogledavši ga.
Lujza nikada nije saznala ko je ona: njegova žena, majka, mušterija, komšinica,
ljubavnica?
Zveckanje čaša na šanku, zujanje aparata za kafu, sudaranje porcelana sa šankom…
Kafe je odzvanjao pomalo kao La petit boem. Šta se dogodilo gospodinu Žilu? Lujza nije
mogla da zamisli da je mrtav. Nastojala je da ubedi sebe da je živ i uglavnom je u tome
uspevala.
Taj poslednji sat ju je iscrpeo. Ni ona odavno nije jela ništa. Osećala se prljavom.
Žena ju je odvela u zadnju prostoriju, gde su se nalazili česma i sudopera. Iz plakara je
izvadila dve grube krpe, pokazala na parče sapuna i dodala:
– Zaključaću. Kucnite na vrata kad budete završili.
Prala se kao što se verovatno peru prostitutke u hotelskim sobama, to joj je palo na
pamet. Oprala je i isprala gaće i navukla ih mokre.
Pre nego što je pokucala na vrata, podigla se na vrhove prstiju, otvorila vrata plakara,
uzela krpe, gurnula ih pod bluzu, duboko udahnula, na ih odložila.
– Ipak ih uzmite – rekla je žena – biće vam potrebne kasnije.
Žena je presvukla decu dok Lujza nije bila tu. Shvatila je da treba da
ode. Ta žena je učinila bezmalo sve što je mogla.
– Hvala – rekla je Lujza. – Znate li gde bih mogla da predam decu, nisu moja…?
Da, bila je u opštini. Ne, u Crvenom krstu nije bilo moguće. Onda možda prefektura.
Žena je sada odgovarala isprekidanim glasom, kao da se bojala da će Lujza ostaviti troje
dece na tom bilijarskom stolu i pobeći.
I tako se Lujza ponovo našla na ulici.
Dali su joj dve flaše vode, pirinčanu vodu u tegli od krastavčića i krpe. Žena je umotala
komadić sapuna u novinski papir. Lujza se osećala manje prljavom, deca su bila
presvučena i nahranjena. Ali sve će to morati da se uradi i kroz nekoliko sati. Ophrvao ju je
strahovit umor. Primetila je da nije spustila malenu pored blizanaca, zadržala ju je u jednoj
ruci, a kolica je gurala drugom, što je bilo teško.
U glavi je napravila spisak onoga što neizostavno mora da pronađe.
Srela je ženu koja je gurala kolica za bebe.
– Izvinite, da nemate pelenu da mi ustupite?
Žena ih nije imala. Blizu fontane upitala je drugu:
– Da li biste mi mogli dati šaku praška za veš?
A pošto nije imala ni pare pri sebi:
– Da nemate da mi date dva franka, tamo prodaju jabuke…
Neosetno, čak i nesvesno, Lujza je postala prosjakinja.
Otišla je iz Pariza da bi pronašla izvesnog Raula Landrada, mogla je biti jedna od onih
žena koje, poput one što ju je videla u zgradi Berze, prolaze između redova pružajući

208
fotografiju. Umesto toga pružala je ruku izbeglicama da zatraži okrajak hleba, čašu mleka,
komad šećera.
Beda je nepogrešiva učiteljica. Lujza je za nekoliko sati naučila da izgovara
odgovarajuće reči zavisno od toga da li traži od muškarca ili žene, nekoga mladog ili
starog, kao što je naučila i da pokaže lice rumeno od zbunjenosti ili izduženo od očajanja.
– Moja se zove Madlena, a vaša?
Nakon čega bi, kao da to nije ništa, upitala:
– Da nemate da mi date odelce za stariju decu, odgovaralo bi mi čak i ono za
dvogodišnjake…
Predveče je već bila prikupila stvari pomoću kojih je mogla da presvuče sve troje dece
(ponovo je stala u red pred česmom u centru grada) i nahrani dvoje starijih. Imala je
kilogram jabuka, tri pelene, zihernadle, parče kanapa dugačko više od metra. Jedan mladi
tata joj je, iza leđa svoje žene, dao bodić koji se pokazao prevelikim kada ga je navukla
jednom od blizanaca. Našla je i komad cirade, smotala ga i stavila u kolica za slučaj kiše.
Ta kolica su predveče postala veoma teška. Od prosjakinje do kradljivice nije dugačak put,
merkala je kolica za bebe. Poduže je stajala na trotoaru pretvarajući se da nekog čeka i
gledajući hoće li neka majka morati tu da ostavi kolica na trenutak, ali kada je trebalo preći
na delo, predomislila se i udaljila krupnim koracima, postiđena ne zato što je planirala da
krade nego zbog svog kukavičluka. Bila bih baš loša majka, mislila je, ali je nastavila da
gura kolica levom rukom zato što je u desnoj i dalje držala bebu, neprestano joj je nešto
pričala, pevala joj uspavanke, hodajući tako ulicama sa svojom čergarskom opremom,
izgledala je kao neka ludača.
Uveče je bila iznemogla.
Zato što je u njemu sada bila nešto poput žickaroša (bila je to reč gospodina Žila, taj
„žickaroš“), Lujza je taj grad uzela na zub. Pošto nije bilo moguće pronaći utočište za decu,
odlučila je da ode, možda će imati više sreće na selu. Trebalo je da ode do prefekture,
neko joj je to savetovao. Možda da ostavi decu na nekoj farmi? Setila se Tenardjeovih9 i
zadrhtala, pa ubrzala korak.
Izašla je iz grada i krenula glavnim putem prema Vilnevu.
Beba je ponovo dobila proliv, morala je da je presvuče dva puta u kratkom razmaku,
više se nije moglo tako, upotrebila je sve krpe, malenoj je stomak bio naduven i plakala je
bez prestanka, bolelo ju je.
Tada je počela kiša. Kiša u krupnim kapima koja je mogla samo da se pojača pošto je
nebo nad njom bilo crno, retka vozila su u prolazu zapljuskivala vodom rub puta, stopala
su joj se veoma brzo smrzla. Žurno je izvukla komad cirade i pokušala da ga zategne
iznad dece pomoću kanapa i zihernadli, ali vetar ga je odneo, gledala je kako se podiže i
maše krilima vrteći se na nebu kao grabljivica uhvaćena kanapom.
Zgrabila je sve što je imala od rublja da njime pokrije mališane koji su, prestravljeni
prvom munjom, počeli da vrište.
Pomislila je da napusti blizance. Vratiće se i ostaviti ih u nekoj crkvi. Ako bi ih ostavila u
crkvi, neko drugi bi došao da ih uzme, baš kao što ih je ona prihvatila. Plakala je, ali kiša je
potapala sve, njene suze, put, drveće, vidljivost nije bila veća od tri metra. Nastavila je da
gomila rublje, ne bojte se, vikala je da nadjača grmljavinu koja je tutnjala, misleći, da, neko
će znati da se brine o njima, ne neko kao ja. Grom udari negde u polju sa njene desne
strane, nateravši sve troje dece da zavrište.
Lujza je pogledala u nebo, raširila ruke, to je bio kraj.
Pod naletom te divlje kiše počela je da halucinira, videla je zastrašujuća lica u ogromnim
crnim oblacima koji su se valjali nad njom, mačeve i koplja u munjama. Pomislila je da ju je
udario grom kada se, na pozadini od oblaka koji su tutnjali kao glas kakvog džina, na putu
iznad nje ocrtao ogroman krst, Ali taj je krst bio posve stvaran, postavljen na kamion.

209
 Neki čovek iskoči prema njoj sa kosom ulepljenom od kiše, osmehujući se kao anđeo,
neki mladi čovek odeven u crnu mantiju.
– Sestro – uzviknuo je da nadjača grmljavinu – mislim da se Bog upravo smilovao na
vas…

210
 47

Dugi marš zatvorenika okončao se tokom večeri na velikom vojnom aerodromu severno od
Sen Remija.
Zatvorenici su sada sedeli, svi pomešani, kao nabacani, na betonskoj pisti.
– Svi su tu? – upitao je kapetan Osler.
– Bojim se da nisu… – odgovorio je Fernan.
Oficir je prebledeo. Nije bilo nikakve sumnje da je zatvorenika bilo vidljivo manje nego
na polasku.
– Pristupite prozivci! – uzviknuo je kapetan.
Podoficiri su iskopali izgužvane spiskove i počeli nabrajanje imena kome su ritam
neprestano davali trenuci tišine što su ih okončavali jednim „nedostaje“ izgovorenim
snažnim glasom. Kapetan je koračao tamo-amo lagano šepajući, udarac u gležanj koji mu
je zadao Raul Landrad ostavio je posledice. Fernan je bio zadužen da objedini informacije,
pribeležio ih je na sopstveni spisak i pružio mu rezultat.
– Nedostaje četiristo trideset šest ljudi, kapetane.
Odmaglila je skoro polovina zatvorenika. Sada je blizu pet stotina pljačkaša, lopova,
anarhista, komunista, prestupnika i drugih sabotera slobodno hodalo putem. Sa stanovišta
komandovanja, vojska je upravo ojačala petu kolonu znatnom zalihom izdajnika i špijuna…
– Do nekoliko nestanaka, kapetane, došlo je usled preminuća…
Ta je informacija izgleda razgalila oficira. U ratu, neko ko nedostaje znači neuspeh, neko
ko je mrtav znači pobedu. Podoficiri su pozvani na raport. Prebrojali su mrtve. Pribeležili
uzroke.
– Trinaest ukupno, kapetane – objavio Fernan. – Šest begunaca je smaknuto. Još
sedam zatvorenika je…
Kako da kaže?
– Da – ohrabrio ga je kapetan.
Fernan nije znao.
– To su…
– Zaostali, zastavniče, zaostali!
– Tako je, kapetane, zaostali su takođe smaknuti.
– Po naređenju!
– Po naređenju, apsolutno, kapetane.

Nisu to očekivali, ali bio je predviđen provijant. Za više od hiljadu ljudi. U logoru u Gravijeru
crkavali su od gladi, sada da su imali skoro previše za raspodelu.
– Recite mi, zastavniče…
Fernan se osvrnu. Kapetan ga je odveo u stranu.
– Napisaćete izveštaj o onome što se dogodilo na 24. kilometru, je li tako?
Tako će ubuduće nazivati „incident“ kojem je neposredno prisustvovao – 24. kilometar.
– Čim bude moguće, kapetane.
– Podnesite mi sada usmeni izveštaj, da vidim šta ćete u njega uneti.
– Pa, kapetane…

211
 – Samo napred!
– Vrlo dobro. Nakon što ste smaknuli trojicu zaostalih na 23. kilometru, na narednom
kilometru dokrajčili ste bolesnika metkom u glavu. Spremali ste se da učinite isto sa još
jednim zatvorenikom koga je bolela noga…
– Koji je vukao nogu!
– Apsolutno, kapetane! Kada je nemačka eskadrila prelećući put napravila diverziju,
koju je jedan od zatvorenika iskoristio da vas obori i pobegne u društvu saučesnika.
Kapetanu su usta bila otvorena i zurio je u Fernana kao da ga vidi prvi put.
– Odlično, zastavniče, odlično! A vi, šta ste vi radili tokom tog bekstva?
– Pucao sam dva puta, kapetane. Nažalost, nisam ciljao dobro…
– Zbog…?
– Zbog brige da priteknem u pomoć svom povređenom starešini, kapetane.
– Besprekorno! A vi ste krenuli za beguncima…
– Tako je, kapetane, naravno da sam krenuo u potragu za njima.
– I…?
– Skrenuo sam levo, kapetane, a begunci su bez sumnje skrenuli desno.
– Moja dužnost nije da trčim za dvojicom begunaca, kapetane, nego da ispratim sto
dvadeset zatvorenika do Sen Remi sir Loara!
– Savršeno…
Bio je zaista zadovoljan. Svi su izvršili svoju dužnost. Niko nije imao ništa da zameri
sebi.
– Naravno, izveštaj mi je potreban pre nego što odete.
Ta rečenica uzbuni Fernana.
– Kad smo kod toga, moji ljudi me pitaju kada će biti oslobođeni dužnosti, kapetane.
– Po odlasku zatvorenika prema bazi u Bonerenu.
– Što znači…
– Još se ne zna, zastavniče. Dan-dva, čekam uputstva.
Tome nije bilo kraja.

Taj aerodrom bio je još lošije opremljen za prihvat šest stotina ljudi nego logor u Gravijeru.
Tu su zatekli šatore, ali nije bilo kreveta. Obroci su stigli u dovoljnom broju, ali nije bilo
ničega za grejanje pa su jeli hladnu supu, doduše, ni topla ne bi bila mnogo bolja.
Fernan je okupio grupu zatvorenika za koju je bio odgovoran. Od stotinak na polasku
ostalo ih je sedamdeset sedam. „Dvadeset tri procenta nestalih“, pomislio je, „bolje je od
opšteg proseka.“
Odlučio je da popusti disciplinu, baš ono što im je potrebno.
– Ne znamo koliko ćemo još morati da čekamo ovde – objasnio je ljudima.
– Znači odužiće se?
Bornijeu je često trebalo ponavljati stvari, Fernan se bio navikao na to.
– Niko ne zna. Ali ako potraje, naše protuve će brzo početi da se nerviraju. Zato ćemo
im sada dati malo vazduha.
Starijem vodniku Bornijeu u svemu je potpuno izmicala anticipacija, ali ovog puta,
suprotno svom običaju, nije počeo da viče. I on je bio potresen događajem sa 24. kilometra
i još je nosio sav njegov teret.
Stoga su pustili zatvorenike da međusobno razgovaraju. Ponovo su se obrazovale
grupe i klanovi, takve stvari se događaju u svemu, ali sveukupno, zatvorenici su bili veoma
podeljeni. Neki su mislili da su propustili priliku i da je trebalo pokušati bekstvo. Drugi su
smatrali da su još živi zato što nisu ništa pokušali. Komunisti su izgubili trojicu svojih,
kagulari dvojicu, anarhisti takođe dvojicu, itd. Svi su sada sa sigurnošću znali da pretnje
vojnika nisu bile prazne reči.

212
 Noć je na aerodromu bila veoma tiha. Čuli su se samo zvuci letova nemačkih
vazduhoplova visoko na nebu. Na to su se već navikli.
Fernanu su se po glavi vrtele gadne misli o njemu samom. Pošto nije imao ništa drugo
na raspolaganju, napravio je jastuk od svog ranca. Spavao je na nekih pola miliona
franaka. Gadio mu se taj novac zbog kojeg nije otišao iz Pariza sa Alisom. Kakav dar-mar.
Postao je kradljivac da bi zadovoljio fantaziju koju je rat razneo u paramparčad. Bilo bi
mnogo pametnije da je obavio zadatak kako treba… Na spisak zamerki koje je upućivao
sebi (kradljivac, lažov, kukavica, itd.), sada je mogao da doda i „izdajnik“. Na nišanu je
imao leđa dvojice begunaca i namerno je pucao u vazduh. Bez razmišljanja. Sada je
razumeo taj refleks: upravo je bio video kako kapetan ubija zatvorenika metkom u glavu,
nije sebe smatrao sposobnim da puca u leđa nenaoružanog čoveka, utoliko pre što je taj
zatvorenik bio upravo onaj kome je nekoliko sati ranije predao pismo njegove verenice, to
nije nešto što uspostavlja veze, ali ipak zbližava ljude.
Fernan se gnevno prevrnuo. Zavukao je ruku u ranac, naišao na novčanice, potražio
knjigu, pronašao je, stegnuo. Alisa mu je užasno nedostajala.

213
 48

– Oluja nije došla do nas? – upitao je otac Dezire iznenađeno dok je izlazio iz kamiona.
– Nije, Bogu hvala! – rekla je Alisa, koja je razmišljala o onome što bi trebalo hitno
uraditi da se zaštiti spoljašnji deo logora kad bi oluja odlučila da se zaustavi kod kapele
Bero.
– Da, Bogu hvala! – rekao je otac Dezire.
– Šta vam se dogodilo, oče?
Bio je mokar od glave do pete. Sa mantije mu se cedila voda.
– Dar sa Nebesa, kćeri moja. Ili bolje rečeno četiri dara!
Rekavši to, otvorio je vrata kabine kamiona i iz nje izveo mladu ženu
unezverenih očiju i sa bebom u naručju. Alisu je to odmah dirnulo. Niko nikada ne
zamišlja Svetu Bogorodicu kao nisku debeljucu, a kad bi Alisa morala da kaže kako je
zamišlja, rekla bi: evo je. Ta lepa žena čvrstog, gotovo strogog lica, patila je, crte lica su joj
se izdužile, ali, bez sumnje zato što je u naručju držala tu bebu, što ju je stezala na grudi,
iz nje je zračilo nešto jednostavno i divlje, nekakva životinjska senzualnost. I ona je bila
mokra do gole kože. Alisa je otrčala po ćebe i prebacila joj ga preko ramena.
Otac Dezire je, da bi napravio mesta za tu majku i njenu decu, putovao u prikolici
kamiona koju je šibala oluja. Kada bi se osvrnula da ga pogleda kroz zadnji prozorčić,
Lujza bi videla da uprkos truckanju vozila, stoji raširenih ruku, lica okrenutog nebu koje se
razularilo, i viče licem okrenut krstu: „Hvala Ti, Gospode, na dobroti!“
Dezire je bio u odličnoj formi.
Lujza načini dva koraka, pokuša da se osmehne, pruži bebu Alisi, a potom izvede iz
kabine blizance, dva mala izbezumljena bića koja su gledala oko sebe sa žudnjom
pomešanom sa strahom.
– Bože blagi… – rekla je Alisa.
– To sam i ja pomislio – odgovorio je otac Dezire.
Ono što je Lujza otkrivala izmicalo je njenoj moći poimanja.
Izašla je iz grada koji je podivljao zbog rata, u kojem je održavanje troje dece u životu
bilo pravi izazov. Sada je pred očima imala neku vrstu čerge – okačena platna, razvučene
štrikove, slamarice, nagomilane kutije, sve je vrvelo od aktivnosti, tamo se na ražnju
okretala živina, iza se nalazio povrtnjak nad kojim su se nadvijale pepeljaste cevi što su
dovodile vodu, još dalje tele blagog i naivnog pogleda u ograđenom prostoru pored
opustošenog komada livade na kojem su lenstvovala četiri praseta, a u središtu ogroman
vojni kamion sa crvenim krstom i, iznad metalnog stepeništa koje je vodilo do vrata,
improvizovanom nadstrešnicom. I svuda zaposleni ljudi, žene u poslu, rublje koje se suši,
stolovi u vidu nadgrobnih spomenika, deca koja trče među šatorima, sveže ribe koje je
neko prosuo na travu, a žene su ih, sa noževima u rukama, rasecale i čistile. Na desnoj
strani nalazila se neka vrsta kutka za starce gde su, na raznovrsnim stolicama i skrpljenim
foteljama, starije osobe ćaskale, a na levoj ograđeni prostor, poput živinarnika, ali su u
njemu bila mala deca koja su se smejući gađala vodom, trčala, padala, ponovo ustajala.
Uskoro je neka žena u crnoj bluzi i nalik na seljanku opkoračila ogradu govoreći čvrstim i
blagim glasom: „Dosta je, deco, sada ćemo se smiriti!“

214
 – Dobro došli, sestro, u Gospodovu kuću.
Lujza se osvrnula i ugledala mladog popa koji je iskrsnuo kao priviđenje. Tridesetak
godina, sjajne oči, tanke obrve, snažna brada. I jednostavan, iskren osmeh, naprosto
veseo.
– I, šta je toj bebi?
Sestra Sesil joj je već opipavala stomak, zabrinutog oka.
– Nisam mogla da je hranim kako tr… Nije…
– Treba joj spremiti flašicu, sve će opet biti u redu, ne brinite.
Odmah je otišla na druge zadatke.
– Dobro – rekao je otac Dezire – Alisa će se pobrinuti za vas, a kada ovaj anđeo bude
dobio svoju flašicu, naći ćemo vam neko mestašce. Ja ću se pobrinuti za ovu dvojicu, ne
brinite, blizanci su, zar ne?
– To nisu moja… – počela je Lujza, ali sveštenik je već otišao.
Sa druge strane kapele nalazile su se improvizovane jaslice gde se, na jednom stolu,
nalazio raznorodni skup higijenskih proizvoda, sapuna, talkova, losiona, deterdženata,
flašica, cuca, sve različitih marki, različitog porekla.
Lujza je presvukla bebu. Alisa je pripremila flašicu sa tečnom kašom čiju je toplotu
isprobala na nadlanici, trebalo bi da bude u redu. Lujza je sa zavišću pogledala u Alisu, u
njene grudi, onakve o kakvima sigurno sanjaju sve žene.
Dok je o tome razmišljala, Lujza se borila sa pelenom.
– Praktičnije je ako kraj prebacite na ovu stranu…
– Da, naravno – promrmljala je. – To je od umora…
– A potom nadole, ovako, i provučete ovde…
Beba je najzad bila povijena.
– Kako se zove? – upitala je Alisa.
– Madlena.
-A vi?
– Lujza.
Zatim je usledila ceremonija sa flašicom, čiji je sadržaj beba halapljivo progutala.
– Dođite ovamo – rekla je Alisa odvlačeći je nešto dalje – ovde će nam bolje.
Otac Dezire je, sa čekićem u ruci, učvršćivao ograđeni prostor u kojem su se nalazila
prasad. Spuštala se noć. Dve žene sedoše na kamenu klupu, pored ulaza u kapelu.
Odatle su videle ceo logor.
– Impresivno… – rekla je Lujza.
Bila je iskrena.
– Da – rekla je Alisa.
– Mislila sam na sveštenika.
– I ja.
Osmehnule su se jedna drugoj.
– Odakle je?
– Nisam baš dobro shvatila – odgovorila je Alisa mršteći se – rekao mi je… Ali nije
važno, glavno je da je ovde! A vi, odakle ste vi?
– Iz Pariza. Krenuli smo prošlog ponedeljka…
Malena je podrignula i počela da drema.
– Zbog Nemaca?
– Ne…
Lujza je odgovorila prebrzo. Da li je mogla da objasni kako je otišla iz Pariza u potrazi
na polubratom za čije je postojanje saznala nekoliko dana ranije, da je potpuno nesvesno
krenula putem debakla u društvu kafedžije u patofnama koji…
– U stvari, da – ispravila se. – Zbog Nemaca.

215
 Tada je Alisa objasnila Lujzi šta je znala o logoru, kako ga je otac Dezire napravio
sopstvenim rukama. U njenom glasu je, kada je opisivala njegovu neumornu aktivnost, bilo
divljenja, ali se mogla čuti i nijansa zabavljenosti, gotovo podsmeha.
– Otac Dezire vas zabavlja?
– Priznajem da je tako. Sve zavisi od načina na koji ga gledate. S jedne strane, on je
sveštenik, sa druge je dete. Nikad se ne zna ko će u njemu prevladati, to je prilično
neobično.
Nakon kratke tišine tokom koje je tražila reči, Alisa je konačno izgovorila:
– Vaša deca… imaju li tatu?
Lujza porumene, otvori usta, nije znala šta da kaže. Alisa je pogledala na drugu stranu.
– Vaši blizanci su tamo (pokazala je na kapelu). Tamo okupljaju najmlađu decu, tri žene
se brinu o njima, na smenu, tokom dana
– Ako i ja mogu da pomognem…
Alisa joj se ljubazno osmehnu.
– Tek ste stigli, ne žurite.

216
 49

Prve noći su spavali u nekom ambaru nakon što su podelili voće napabirčeno u voćnjaku i
pojeli sirovu salatu. Mišel je onjušio voće i salatu pa je otišao.
Slama je lepo mirisala, na selu je bilo mirno i da nije bio zabrinut za nogu, Gabrijel bi
zaspao gotovo srećan.
– Misliš da će se vratiti? – upitao je Raul zabrinuto.
Ambar je utonuo u tamu.
– Gladan je – odgovorio je Gabrijel, koji se odlučio za iskrenost. – Moraće podosta da
se udalji da bi nešto pronašao. Posle toga, ne znam hoće li se vratiti…
Obojica su ponekad osećala kako im miševi kriomice prolaze između stopala.
– Zašto si pocepao pismo? – nastavio je Gabrijel nakon kraće tišine.
– Dosadilo mi je da razmišljam o njemu… Ali i dalje me muči.
– Zbog…
– One gadure.
– Bila je tako grozna prema tebi?
– Ne možeš da zamisliš. Nećeš naći mnogo dece koja su tolike sate provela u podrumu
bez svetla. Nikad se nisam žalio, to ju je izuvalo iz cipela. Ona je želela da cmizdrim, to je
želela, da me vidi kako cmizdrim. Da me vidi kako preklinjem. Ali što me je više
popravljala, što me je više zatvarala, to sam se više inatio. Sa deset godina bio sam
dovoljno jak da je ubijem. Ali samo sam sanjao o tome, nisam bio buntovan, nikad me nije
čula da se žalim, nikad nisam digao ruku na nju, samo sam je nepomično gledao, bez
ijedne reči, to ju je izluđivalo.
– Pitao si se zašto je…
– Mislim da je želela neko drugačije dete, da je posle devojčice htela dečaka. Ali da više
nije mogla da ima dece. Ne vidim drugi razlog. Onda su me uzeli kao štićenika nacije i…
To objašnjenje mu nije odgovaralo, ali ga je i dalje isto bolelo. A nije imao drugo.
– Sigurno sam ih razočarao.
Užasna rečenica.
– Nisu mogli da me vrate, to se ne radi, zakon tako nalaže, uzmeš dete, ali ako naletiš
na mućak, moraš da se prilagodiš.
– Usvojiti dojenče od četiri meseca…
– Da bi imali utisak da su ga sami napravili, od toga bolje ne može. Osećalo se da je
njegova teorija dugo sazrevala, Raul je imao odgovor
na sve.
– U porodici nije bilo nikoga da te brani?
– Hortenzija, ali je bila mlada. A matori nikad nije bio tu, uvek u kućnim posetama. Ili u
ordinaciji. U čekaonici je bilo ljudi do kasno, nikad ga nismo viđali. Mislio je da sam teško
dete za gajenje. Zalio je svoju ženu…
Kasno u noć Mišel se vratio u ambar. Grozno je smrdeo na mrcinu, ali Raul ga je pustio
da se priljubi uz njega.

Noć nije bila blagotvorna za Gabrijelovu ranu.

217
 Rana je ujutru bila zagnojenija nego prethodnog dana.
Raul preseče:
– Štabni naredniče, sada ti je potreban neki doca, materijal, drenaža, čisti zavoji.
Nije baš bilo jasno kako će to biti moguće. Najbliži grad bio je Sen Remi sir Loar, koji su
se nadali da će izbeći, a sada su bili prinuđeni da krenu u njega. Reka se nalazila negde
levo od njih, ali morali mi da pređu podosta kilometara da pronađu most…
Upregli su Mišela, krenuli prema Loari.
Kad bi pronašli način da pređu na drugu stranu, ostavili bi psa na toj obali. To je bila
Raulova odluka. Njegovo hranjene zahtevalo bi previše akrobatike. Da ne računamo to što
bi taj trio, budući prilično spektakularan, neizostavno privlačio pažnju. Mišel nije mogao da
bude deo putovanja.
Gabrijel je osećao da je stvar loše započela, zato što je Raul izgubio svoj lepi polet i lice
mu je bilo napeto, teskobno. On, tako snalažljiv, nije video ni kako će preći Loaru ni kako
će stići do Sen Remija, mogao je da ih uhapsi bilo koji žandarm ili vojnik, a nisu znali čak
ni šta je sa nemačkom vojskom. Možda su mu se čak i zbog toga što će sad i oni napustiti
Mišela, kao što su učinili njegovi vlasnici, po glavi vrtele mračne misli.

Pred podne su stigli do Loare. Na tom mestu nije bila mnogo široka, ali ipak je to bila
impresivna reka, valjalo je preći dobrih stotinak metara da se stigne na drugu stranu, ne
računajući struju.
– Ti – rekao je Mišelu – stražari. Ako neko dođe, klopni ga, to će te podložiti…
I nestao je.
Prošao je jedan sat, pa još jedan. Nikada Gabrijel nije pomislio da je Raul pobegao. Bila
je to neobična sigurnost. Možda mu je bila neophodna zato što ga je noga bolela, što mu
je postalo nemoguće da je opipa, reč „gangrena“ ga je opsedala, pomisao da ga je Raul
napustio nadilazila je njegove snage.
Bilo je gotovo četiri sata po podne kada je Mišel ustao, onjušio vazduh i nestao.
Dvadeset minuta kasnije vratio se u pratnji Raula koji je psovao kao kočijaš. Ali njegov
glas nije dopirao sa polja niti sa puta na levoj strani, nego zdesna, sa reke. Našao je
ribarski čamac prilično daleko uzvodno i dovezao ga dotle vukući ga duž obale, što bi ubilo
mnoge.
– Preći ćemo veslajući? – upitao je izbezumljeni Gabrijel.
– Pa ne baš – rekao je Raul – imam čamac, ali nije bilo vesala.
Bio je kaljav do kolena i znojio se, videlo se da mu je taj napor oduzeo mnogo snage.
Bez vesala, nije bilo jasno čemu će služiti čamac.
– Mislim da će Mišel ipak učestvovati u našem putovanju… Nekoliko dugih minuta
kasnije, pas, ponovo upregnut, više nije vukao sanduk firme Moj sapun, nego je plivao. Sa
njuškom tik iznad vode vukao je, kako bi prešli Loaru, čamac u kojem su sedela naša dva
begunca.
Jadna životinja je iscrpljena stigla na drugu obalu i opružila se u travi. Teško je disala,
isplaženog jezika, staklastog pogleda. Dok je Gabrijel, kako-tako, na jednoj nozi, istovarao
sanduk za sapun iz čamca, Raul ga je tapšao po bokovima govoreći:
– Hej, spasavanje iz reke, nije to mala stvar! Neki su crkavali i od mnogo manjih stvari.
Psu nije bilo dobro. Neprestani nedostatak hrane u sadejstvu sa prekomernim naporom
da čamac koji je bez prestanka vijugao vuče kroz ponekad snažnu bujicu bili su previše za
njegovo lepo fizičko obličje, udovi su mu i dalje bili mlitavi, a dah kratak.

Dvojica muškaraca, jedan oslanjajući se na improvizovanu štaku napravljenu od vrljike

pronađene na livadi, drugi vukući kolica u kojima je izdisao pas veličine teleta, ušli su u

218
mestašce La Serpantjer, četiri ili pet kuća od kojih na samo jednoj šaloni nisu bili zatvoreni,
pa su tu i pozvonili.
Otvorila im je starica. Oprezna, samo je odškrinula vrata nekoliko centimetara, o čemu
je reč?
– Tražimo lekara, gospođo.
Izraz na staričinom licu odavao je utisak da tu reč nije čula decenijama.
– Za to… treba da vidite u Sen Remiju je li ostao neki.
Nešto ranije prošli su pored putokaza. Trebalo je preći još osam kilometara. Starica je
odmerila Gabrijela od glave do pete, dovršavajući inspekciju zavojima, pa štakom.
Ispitivanje se nije pokazalo kao pozitivno.
– Ne vidim drugo rešenje, Sen Remi.
Htela je da zatvori vrata kada su joj radoznalost zagolicala kolica koja je Raul delimično
zaklanjao. Nagnula je glavu, nabrala oči.
– Je l’ to imate psa?
Raul se udalji.
– Mišel. I njemu je prilično loše…
Preobražaj je bio trenutan, reklo bi se da će tu na svom pragu briznuti u plač.
– Bože blagi…
– Mislim da ga srce izdaje.
Starica se brzo prekrsti, a potom ugrize za pesnicu.
– Do Sen Remija ima da se hoda – rekao je Raul.
– Trebalo bi… da, trebalo bi da odete kod oca Dezirea.
– On je doktor?
– On je sveti čovek.
– Više bih voleo doktora. Ili veterinara.
– Otac Dezire ne bavi se medicinom, ali izvodi čuda.
– Ni čuda nisu mala stvar…
– Naći ćete ga u kapeli Bero.
Ispružila je ruku prema putiću koji je išao nalevo.
– Ima manje od kilometra do tamo.

219
 50

Neki stanovnici tog kraja, uglavnom seljaci koji su prolazili blizu aerodroma na kojem su se
i dalje čekala naređenja, doneli su vesti koje su čuli na radiju.
Tako su saznali da je prekid vatre koji se ticao Pariza potpisan pod pretnjom Nemaca da
će uništiti grad. Neko je čuo da su na svim državnim zgradama francuske zastave
zamenjene zastavama sa kukastim krstom. Uveče su saznali da, u nedostatku novina,
kola koja kruže gradom preko zvučnika prenose poruke namenjene stanovništvu,
obaveštavajući ga da su nemačke trupe zauzele grad.
Čekalo se još jedan dan, pa još jedan i konačno, na sveopšte iznenađenje, u nedelju
oko podneva tu se parkiralo dvadesetak kamiona jedne od jedinica 29. pešadijske divizije.
Pojavio se pukovnik koji je imao naređenje da preuzme zatvorenike i preveze ih u
Boneren.
Za Fernana i njegove ljude bilo je gotovo.
Nakon što je kapetan Osler potvrdio da više nisu na zadatku, Fernan je odveo svoje
ljude u šator koji su vojnici počeli da demontiraju. Rukovao se sa kolegama koji su, svaki
za sebe, imali neke planove. Neki su želeli da potraže voz za Pariz, što je druge
zasmejalo, a ti drugi su pak želeli da krenu još dalje na jug. Niko nije pominjao nastavak
službe, više se nije znalo gde je komanda, jedini zapovednik bio im je Fernan koji je rekao
„Hajde, momci, vidimo se i srećno svima“.
Odveo je starijeg vodnika Bornijea u stranu.
– Ono naređenje da smakneš zatvorenika… Baš gadno, a?
Bornije spusti glavu.
– Čudno je – dodao je Fernan – kad slušaš naređenja, ponekad si prava budala. A kad
treba preduzeti neku inicijativu, ponekad se baš dobro snalaziš…
Bornije je podigao glavu i osmehnuo se, bio je zadovoljan, laknulo mu je.
Nakon toga Fernan ga kratko lupnu po ramenu, nabaci ranac na leđa i krete na put.
Osećao se prljavim. Ne samo metaforično, dva dana se nije oprao kako treba, smrdeo
je kao medved. Skrenuo je prema Loari, pronaći će neko mesto da se opere, sa dna ranca
iskopao je komad sapuna. Krenuo je stazom što se spuštala prema reci, zaustavio se.
Mirnoća Loare, njen krivudavi tok između dolova, sve to bilo je toliko lepo da mu je zastao
dah.
Skinuo je košulju, cipele, čarape, spustio pantalone do kolena.
Oko sedamnaest sati stigao je do Sen Remi sir Loara.
Sećamo se u kakvom se stanju nalazio taj jadni grad, doslovno pod opsadom izbeglica,
gde je ono malo preostale administracije bilo zatrpano raznim potrebama. Potprefekt
Loazo napustio je Montarži prethodnog dana kako bi obavio inspekciju čiji je rezultat bio
mučan. Taj energični čovek neumorno je štriklirao spiskove kako bi, na mesta gde su se
koncentrisale izbeglice, rasporedio državne službenike koji većinom nisu spavali četiri
dana. Tog jutra je rekvirirao opštinsku garažu kako bi tu smestio socijalne službe, tražili su
stolove, ispraznili jednu školu, u njoj su pronašli papir, ali ne i olovke.
Fernan je pomislio da se stavi prefekturi na raspolaganje, ali nije uradio ništa. Sad kad
se približavao kapeli Bero, koja je, prema tabli pored puta, biJa udaljena tri kilometra,

220
njegove brige i razočaranja počeše da se tope, ponovo se nametnula Alisina slika. Kako je
mogao da zaboravi na brigu o njenom zdravstvenom stanju? On koji, nekoliko dana ranije,
umalo nije uskočio u kamion i hitno krenuo po nju vukao se po putu, odvojio je vreme da
se opere. Ubrzao je korak.
Na leđima, u rancu, na gomili novčanica od sto franaka ljuljala mu se knjiga.

221
 51

Raul Landrad je mnogo zakomplikovao stvari kada je odlučio da gura sanduk za sapun
umesto da ga vuče. Sanduk je neprestano vijugao, primoravajući ga da se izvija na sve
moguće načine, što je samo uvećavalo njegov umor od vukljanja čamca duž Loare.
– Bolje da ga vučeš – predložio je Gabrijel.
Ali Raul je to odbijao jer je tako mogao da vidi Mišela, da pazi na njega. Nije da je
mogao da uradi bogzna šta, pas je umirao, više se nije micao, velika glava mu je ležala na
strani, jezik mu je visio, udovi bili mlitavi a pogled staklast. Zvuk koji su pravili gvozdeni
točkovi kolica išao im je na živce. Raul je produžavao putovanje raznim zaobilaženjima –
ovde da bi izbegao rupu na putu, tamo pukotinu, lice mu se grčilo od napora, bilo je belo
kao da je posuto pirinčanim brašnom.
Gabrijel je pomišljao da ga zameni, ali u tome ga je sprečavala štaka.
Mišel jeste bio u lošem stanju, ali se ni njegova rana nije sredila. Bilo koga drugog
iznerviralo bi što Raul više brine za tog psa kog ne poznaje ni dva dana nego za druga sa
kojim je, sve u svemu, prošao ceo rat, ali Gabrijel se nije ljutio zbog toga. Video je da se
Raul promenio poslednjih dana. To je počelo kada je stiglo pismo kog se onako besno
otarasio, ali ga je svejedno pogodilo. Pitanja koje je postavljalo, odgovori koje je obećavalo
napravili su pukotine u mentalnoj građevini na kojoj je izgradio svoj život, Gabrijel je počeo
da ga pomalo upoznaje, video je da mu nije dobro.
Približavajući se kapeli Bero, Gabrijel se pitao čemu će mu služiti sveštenik kad mu je
bio potreban lekar, možda čak hirurg. Zamišljao je sebe jednonogog, poput onih bivših
boraca iz Velikog rata koje je u detinjstvu viđao kako na ulicama Dižona prodaju lozove
Nacionalne lutrije kako bi preživeli.
Kad bi se nagnuo, s one strane Raulovog napetog profila video bi veliku njušku
polumrtvog Mišela.
U takvom su stanju duha stigli pred otvorenu kapiju kapele Bero, na kojoj nije pisalo
ništa.
Stali su. Ugledali ono neobično marljivo i neuredno komešanje.
– Zar ovde – upitao je Raul – izvode čuda?
Bio je sumnjičav, to je ličilo na cigansku čergu.
– Da, braćo moja – rekao je neki glas – baš ovde!
Pogledali su odakle dopire taj jasni i mladalački uzvik, podigli glave i na brestu koji je
stražario na ulazu u kapelu ugledali lepršavu mantiju za koju su mislili da je gavran. Bio je
to sveštenik. Kliznuvši niz konopac, spustio se pored njihovih nogu. Bio je mlad i
nasmejan.
– Pa vidi ti to – kazao je naginjući se nad kolica – evo jednog hrabrog psa – pa osmotri
Gabrijela – i jednog vojnika, a obojici je izgleda potrebna Gospodova pomoć.
Niko to nije očekivao, pa ni Gabrijel: Raul se odjednom srušio.
Njegov drug pokuša da ga zadrži, ali nije mogao zbog štake. Raulova glava udari u
kamen, začu se tup, zabrinjavajući zvuk.
– Gospode Bože! – rekao je otac Dezire. – Ovamo, deco dobrog Boga! Nebesa!
Alisa i sestra Sesil stigoše u isto vreme.

222
 Časna sestra je kleknula pored Raula, podigla mu glavu, pogledala mesto udara, nežno
je spustila na zemlju.
– Idite po nosila, Alisa, molim vas…
Alisa jurnu prema kamionu. Sesil je, mereći Raulov puls, pogledala iznad sebe u
mladića koji je posrtao sa štakom.
– Ovaj čovek je iscrpljen… Iscrpljen. A vi, šta je vama? – upitala je Gabrijela.
– Metak mi je prošao kroz butinu…
Časna sestra nabra oči i, kretnjama zapanjujuće brzine, razmota Gabrijelove zavoje.
– Nije baš lepo, ali… (opipala je ivice rane)… stigli ste na vreme. Odmah ćete otići kod
lekara.
Gabrijel potvrdno klimnu, okrenu se prema Raulovom beživotnom telu, a potom prema
kolicima.
– Da li bi neko mogao da se pobrine za njegovog psa?
– Imamo samo jednog doktora – odgovorila je sestra Sesil – nemamo veterinara.
Ta rečenica je snažno pogodila Gabrijela, videlo se po njegovom licu koje se zgrčilo,
taman je otvarao usta kada se otac Dezire umešao:
– Dobri Bog voli sva Svoja stvorenja, bez izuzetka. Siguran sam da isto važi i za našeg
lekara. Zar ne, sestro Sesil?
Nije se potrudila da odgovori. Otac Dezire se obratio Gabrijelu:
– Vi se odmorite, ja ću se pobrinuti za psa.
Rekavši to, odgurao je kolica u logor, u pravcu vojnog kamiona.
Alisa je stigla sa nosilima – platnom obmotanim oko dva štapa koji su glumili ručke, kao
kod stolice za nošenje. Sestra Sesil je osmotrila Alisu, njeno belo lice…
– Dobro ste?
Alisa pokuša da se osmehne, dobro je…
– Ostanite ovde – nastavila je časna sestra – zamoliću nekog drugog. Filipe!
Belgijanac je nešto dalje prao božji kamion. Stigao je krupnim koracima. Nekoliko
sekundi kasnije, oboje su skotrljali Raula na nosila položena na zemlju i trčeći ga nosili
prema kamionu.
Samo što su se udaljili, kada je Gabrijel video da se Alisa, otvorenih usta, drži za
grudi… Odjednom je pala na kolena.
Svi su padali, takva su bila vremena.
Žurno odbacivši štaku, podigao je Alisu, uzeo je u naručje i hramljući krenuo prema
kamionu, ličili su na mladence koji su krenuli prema spavaćoj sobi.
Lujza je izdaleka prisustvovala celoj toj sceni, ali nije mogla da se umeša. Sve se
odvijalo prebrzo, ona je čuvala decu mlađu od deset godina i pratila je novu fazu
neprekidne predstave koju bismo mogli nazvati „blizanci protiv ostatka sveta“, nije to bila
situacija koja se mogla ostaviti bez nadzora. Ne računajući to što joj je malena duboko
spavala u naručju, nije znala gde da je spusti.
Videla je kako grupa stiže do kamiona, kako se vrata otvaraju i nosila ulaze, a za njima
Gabrijel sa Alisom u naručju. Na trenutak je zavlada zbrka, nakon čega je neka ruka
odgurnula Gabrijela, a vrata su se zatvorila.
Pred metalnim stepeništem sa Gabrijelom su ostali samo Filip i kolica, koja je otac
Dezire dogurao dotle i u kojima je umirao Mišel.
Lujzu je duboko dirnuo pogled na mladića koji hramljući prelazi preko jednog dela logora
noseći u naručju onesvešćenu ženu koja se u protekla dva dana brinula o njoj i njeno troje
dece.
Osmotrila ga je.
Gledao je u psa, potom se odjednom, kao da je odmerio odluku, gnevno popeo uz
stepenice. Taman je hteo da pesnicom lupi u vrata kada su se ona širom otvorila. Bila je to

223
časna sestra sa špricem u ruci, udarila ga je laktom, ne motajte mi se oko nogu. Sjurila se
niz stepenice, nagnula se nad psa, uštinula deo kože i zarila iglu.
– Biće u redu – rekla je. – Žilave su ove životinjke. Sklonite se zaboga!
I gurnula ramenom Gabrijela kako bi joj oslobodio pristup kamionu, u koji se popela još
jednom zalupivši vrata za sobom.
Gabrijel se nagnuo, pas je izgledao mrtav, spustio mu je ruku na grudi. Spavao je.
Mladić se vratio po svoju štaku i zavoje koje je časna sestra odmotala, potom je krenuo
prema kamenoj klupi, nešto dalje, na koju se više srušio nego što je seo.
– Dozvoljavate? – upitala je Lujza.
Malo se pomerio u stranu osmehujući se i naslonivši štaku na rame.
– Dečak ili devojčica? – upitao je.
– Devojčica. Madlena.
Lujza šapatom dodade:
– Bože moj…
– Nešto nije u redu? – zabrinu se Gabrijel.
– Ne, ne, sve je u redu.
„Madlena“, upravo se setila. Tako se zvala sestra Eduara Perikura, mladog vojnika
ranjenog u lice koji je bio podstanar gospođe Belmon nakon završetka Velikog rata. Alber
Majar, koji je držao Eduara kao malo vode na dlanu, rekao je da je ona veoma fina osoba,
iako je jednog dana otišao na večeru kod Perikurovih i vratio se veoma potišten. Tu
Madlenu je i Lujza jednom videla, i nije znala šta je sa njom bilo, ali Eduar je o njoj uvek
govorio kao jedinom članu svoje porodice koji ga je stvarno voleo.
– Veoma je lepa ta mala Madlena…
Gabrijel je više govorio o mami, ali to je nešto što ne bi izgovorio u ovim okolnostima.
Lujzu nije zavarao, prihvatila je kompliment osmehujući se kao da je upućen direktno njoj.
Pokazujući na logor, Gabrijel je upitao:
– Šta je ovo ovde zapravo?
– Mislim da niko to zapravo ne zna. Liči na izbeglički logor, ali je crkva, liči na parohijsku
crkvu i na izviđački logor. Ovo je… ekumenski logor.
– Zbog toga su tu časne sestre?
– Ne, sestra Sesil je jedina. Ona je neka vrsta otkupa koji je dobio otac Dezire. Ucenio
je gospodina potprefekta.
– Isto je i sa bolničkim vozilom?
– Mislim da njega otac Dezire više smatra ratnim plenom. Privremenim…
Pogledala je u ranu na Gabrijelovoj nozi.
– Metak mi je prošao kroz butinu. U početku je išlo dobro, ali se pogoršalo…
– Mislim da će vam lekar to pogledati.
– Tako izgleda. Sestra je pogledala, tvrdi da nije ozbiljno, voleo bih nju da vidim…
Naposletku, ne žalim se. Više sam zabrinut za svog druga, iscrpeo ga je put…
– Dolazite izdaleka?
– Iz Pariza. A onda iz Orleana. A vi?
– Mislim da svi dolaze sa istih mesta.
Nakon toga su poduže ćutali, gledajući logor, taj mravinjak. Tim dvama bićima
zajednički je bio nejasan utisak da su negde stigli. To uskomešano, neuredno i radišno
mesto imalo je umirujuću, zaštitničku stranu, nešto sa čime se ni jedno ni drugo odavno
nisu sreli. Pomislila je na gospodina Žila, mnogo je mislila na njega otkako je stigla ovde.
Da li je i on pronašao neko utočište? Odbijala je da pomisli da je mrtav.
Otkako mu se pridružila na toj klupi, otkako ju je gledao kako se naginje nad svoju bebu,
Gabrijela je mučilo jedno pitanje:
– A tata te male Madlene… Vojnik?

224
 – Nema tate.
Rekavši to, osmehnula se i nije imala lice žene koja objavljuje mučnu vest. Gabrijel je
nastavio da zamišljeno masira svoju nogu.
– Trebalo bi da odete do kamiona i sačekate svoj red u dnu stepeništa – rekla je Lujza.
Gabrijel dade znak da je razumeo.
– Da, u pravu ste, ali pre toga… Znate li možda da li bih mogao nešto da pojedem?
Lujza je mladiću pokazala na ražanj pored povrtnjaka.
– Idite tamo, zamolite gospodina Birnijea. Gunđaće, reći će da sad nije vreme obroka,
ali će vam dati nešto da izdržite do večere.
Gabrijel je pozdravio Lujzu osmehom i uputio se prema unutrašnjosti logora koji je vrveo
od aktivnosti.

225
 52

Gabrijel je zazirao od trenutka u kojem će morati da se popne uz četiri metalna stepenika,

da uđe u pokretnu ordinaciju majora-lekara koji će mu pregledati nogu. Sestra Sesil
delovala je utešno, ali njena uloga jeste bila da umiruje ljude. Mora da i toga negde ima, ali
teško je zamisliti časnu sestru kako gleda ranu i prognozira amputaciju.
Pošto se bojao suočavanja sa istinom, Gabrijela je rana bolela više.
– Šta vi tražite ovde?
To je prvo pitanje koje mu je major postavio. Mladić od iznenađenja na trenutak zaboravi
na bol.
– Znači ovde ste svi vi iz Majenberga?
Major je bio isti onaj sa kojim je nekada (vreme se od tada računalo dvostruko), na liniji
Mažino, igrao šah, onaj koji mu je pronašao ono mesto podoficira za nabavku na malo.
– Pa da, video sam ovde onog… kako se beše zove ta protuva?
Pogledao je u svoje papire.
– Landrad, Raul! I on je bio u Majenbergu! Bog te jebo, cela linija Mažino se nalazi u
pozadini, kakva katastrofa!
Dok je govorio, gurnuo je Gabrijela na sto za preglede, razmotao zavoje i počeo da čisti
ranu.
– Vidim da ste astmu zamenili stvarnim metkom, smelo od vas…
– Nemačkim metkom…
Rekavši to, Gabrijel je stegnuo zube, nastojao je da promeni temu:
– Vi ste ovde…
Sa tim lekarom nije bilo neophodno celo pitanje, dovoljne su bile prve reči.
– Kakva pizdarija, stari moj! Imao sam četiri premeštaja za osam nedelja. Pogledajte
spisak mojih premeštaja i biće vam jasno zašto gubimo ovaj jebeni rat. Niko nije znao šta
će sa mnom. Nije da sam neophodan za pobedu, ali ipak, znam da radim stvari koje mogu
biti korisne, ma koga zabole!
Zaustavio se, neodređeno mahnuo rukom pokazujući unaokolo.
– I sad sam ovde…
Gabrijel se napnu od bola.
– Boli?
– Malo…
Major nije izgledao ubeđeno. On nije tako gledao na stvari.
– Pokretna bolnica je premeštena ovde? – upitao je Gabrijel hvatajući se za stranice
stola.
Kad bi želeo da podvuče nešto što govori, major bi stao, na duže odložio kretnju,
srećom nije hirurg.
– Otac Dezire je uspeo da se uvuče svuda. Bio mu je potreban bolnički kamion, otišao
je po njega. Dovezao je kamion i mene s njim. Kažu da sa njim ništa nikad ne izgleda tako
jednostavno kao ono što je on odlučio, a ja vam mogu potvrditi da nema ničega tačnijeg od
toga!
I dalje radeći svoj posao, major je odmahivao glavom, kao da kaže, kakva pizdarija…

226
 – Kakva pizdarija! Ovde imate Belgijance, Luksemburžane, Holanđane… Pop kaže da
je u Francuskoj stranim izbeglicama još teže da se snađu nego drugima. Primio je jednog,
dvoje, pa troje, ne znam koliko ih je danas, gomila u svakom slučaju, nisam stao od juče.
Izgleda da je opsedao potprefekturu da bi neko došao da napravi popis. Tvrdi da ti ljudi
imaju prava! Usred rata, kakva budala! Ukratko, niko nije dolazio. Onda se vratio kod
potprefekta i sve je prošlo baš kao i obično. Potprefekt će biti tu u utorak. Pop je rekao da
će tim povodom održati misu na otvorenom, pravi je šeret, mogu da vam kažem.
– A vi… – počeo je Gabrijel.
– A ja – prekinuo ga je doktor, kome nije bilo potrebno da sasluša pitanje – pukovnik
Boserfej me je pozajmio na dva dana, ali s obzirom na to kako se odvijaju događaji,
završiću kao i vi…
– Završiti… kako?
– Kao zarobljenik Švaba, kakvo pitanje! Dobro, hajde, ustanite…
Otišao je do stola koji je igrao ulogu radnog, seo i pogledao u
Gabrijela.
– Vi i ja smo uvek bili zarobljenici, na kraju krajeva. U Majebergu ranije. Sada ovde.
Treći put ćemo biti u švapskom zatvoru. Draži su mi bili ovi raniji slučajevi, ali nemamo
izbora.
Gabrijel je ostao da sedi na stolu.
– A moja noga?
– Šta je s vašom nogom? A da, vaša noga…
Udubio se u dokument koji mu je bio pred očima.
– Nije vam nemački metak prošao kroz butinu, je l’ mislite da sam budala?
Lekar još uvek nije postavio nikakvu dijagnozu, Gabrijel je čekao i ništa nije dočekao.
Eksplodirao je:
– Apsolutno, majore, pošto volite istinu, kroz nogu mi je prošao metak vaše vojske!
Sada ćete mi reći hoću li sačuvati ovu jebenu štulu ili će biti hrana za svinje!
Doktor je izgledao kao da se probudio iz sanjarenja. Nije bio nimalo uvređen, bio je to
lekar filozof.
– Jedan: francuski metak, recite mi nešto novo. Drugo: žao mi je, svinje će morati da
potraže obrok negde drugde. Tri: stavio sam dren koji ćemo menjati svakih šest sati. Ako
budete poštovali ono što vam propišem, sledeće nedelje ćete odšetati do najbližeg
bordela. Četiri: hoćete li večeras odigrati partiju šaha sa mnom?
Te iste večeri major je izgubio dve partije, bio je srećan kao malo dete.

***

Noć je bila poodmakla kada je Gabrijel otišao na spavanje. Da bi se pridružio Raulu,

morao je da prođe kroz dobar deo logora, najdirektniji put išao je kroz kapelu, u koju još
nije bio ušao. Na pragu je zastao, brod, ukrštanje sa transeptom i sve do pevnice bilo je
puno prostirki, improvizovanih postelja i madraca. Tu su spavale desetine ljudi, čitave
porodice. Gabrijel podiže pogled. Krov je bio probušen tu i tamo, kao da su pod vedrim
nebom. U vazduhu se nije nimalo osećala koncentracija nagomilanih tela. Naprotiv, vladala
je… Gabrijel je tražio reč.
– Harmonija…
Osvrnuo se.
Otac Dezire je stajao pored njega s rukama na leđima i gledao u taj veliki skup usnulih
tela.

227
 – I – upitao je otac Dezire – šta je s tom nogom?
– Izdržaće, uverava me major.
– To je izmučena duša, ali dobar doktor. Možete mu verovati.
Gabrijel se raspitao o Alisi.
– Dobro je. Bilo je spektakularno, ali ne mnogo ozbiljno. Potreban joj je odmor. Jer je
Gospodu još potrebna!
Gabrijelu je laknulo, ali bio je zabrinut i za Raula. Mora da je otac Dezire to osetio:
– I vašem drugu je dobro. Imaće gadnu čvorugu na glavi, ali završiti rat sa čvorugom,
zar to nije poklon od Gospoda?
Gabrijel je kretnjom morao da se složi da se, s Gospodom ili bez njega, Raul, kao i on
sam, lepo izvukao iz ovog rata.
– U utorak ćemo – nastavio je otac Dezire – kako bismo pozdravili dolazak gospodina
potprefekta, održati misu. O, nije ništa obavezno, naravno, nemojte se smatrati dužnim da
prisustvujete. „Isus je rekao svojim apostolima: ’Ne idite mojim putem. Idite svojim, jer će
vas on dovesti do mene.’“
Otac Dezire prasnu u smeh, pa ga priguši sakrivši rukom usne i halapljive oči, kao dete
koje je upravo reklo neku glupost.
– Lepo spavajte, sine moj.
Svoju želju ispratio je diskretnim znakom krsta.
I zaista, Gabrijel je proveo mirnu noć. Raul i on su bili smešteni nedaleko od korita za
svinje, nije mirisalo baš lepo, a te životinjke se nikada ne odmaraju, čeprkaju, riju, skiče,
grokću, to je iscrpljujuće. Osim za dvojicu ljudi koji žude za spavanjem. Gabrijel se nije
iznenadio kada je pored Raula zatekao Mišelovo ispruženo telo. I on ga je pomilovao po
glavi, životinja je duboko spavala mirno dišući.

Probudili su se čim je svanulo. Navika iz rata.

Kada je Gabrijel pomoću štake otišao u dvorište, Raul je već držao činiju sa kafom u
jednoj ruci, a drugom je milovao po glavi Mišela koji je sedeo pored njega.
– Bolje mu je, koliko vidim – rekao je Gabrijel.
Raul je imao onaj pogled iz loših dana.
– Ne verujem da ću dugo ostati ovde.
To je bilo neočekivano. Kuda je mislio da ode? Pariz je stavljen na berlinsko vreme.
Otac Dezire je čuo na radiju da se vlada povukla u Bordo. Nije se moglo raditi ništa drugo
osim čekati konačnu predaju, a za to im je ovde bilo podjednako dobro kao i bilo gde
drugde.
Gabrijel je pratio Raulov pogled i naleteo je na sestru Sesil u razgovoru sa ocem
Dezireom u blizini kapele.
– Misli da Mišel previše jede. Izgleda da ima tačno koliko treba za ljude, misli da
„hranjenje psa nije prioriteta.
Dovršio je kafu.
– Idem malo da se zaperem, pa idem kod doce da mi da nešto za Mišelovo lečenje i
brišem odavde.
Gabrijel je hteo nešto da kaže, ali Raul je već bio otišao. Mišel ga je pratio teškim,
umornim korakom. Gabrijel je odlučio da ode kod oca Dezirea, kako bi on sredio tu stvar.
Usput je sreo Lujzu koja je upravo odvela blizance u obdanište i u prolazu je dohvatila
šolju kafe.
– I šta je s tom nogom?
– Biće u punoj formi za sledeći rat, major je veoma siguran.
Oboje su seli na jedan od grobova. Gabrijel se začudio:
– Sigurni ste da ovo ne donosi nesreću?

228
 – Otac Dezire smatra da je čak veoma preporučljivo. Kaže da su ovi grobovi puni
mudrosti. Mora da je to neka ekumenska varijanta bidea.
Lujza pocrvene zbog te slike.
– Ne znam vam ni ime…
Pružio joj je ruku.
– Ja sam Gabrijel.
– Ja sam Lujza.
Zadržao je ruku u njenoj. To je mogla biti samo slučajnost, Lujza ima mnogo… Ali pismo
koje je Raul dobio bilo je staro samo tri ili četiri dana, nesumnjivo je došlo iz ovog kraja
pošto mu ga je predao zastavnik.
– Lujza… Belman?
– Belmon – odgovorila je iznenađeno.
Gabrijel je bio na nogama.
Ne znam kako, Lujza je shvatila.
– Idem po nekoga… Morate me sačekati ovde… Molim vas…
Nekoliko trenutaka kasnije vratio se sa svojim drugom, kome je
jednostavno rekao: „Lujza je ovde…“
– Lujza, predstavljam vam svog druga Raula Landrada. Ostaviću vas…
Udaljio se.
A to ćemo i mi uraditi. Lujzi i Raulu potrebna je intimnost, a mi, uostalom, znamo priču.
Pogledajte samo ovo, dirljivo je. Raul je seo pored Lujze, još nisu progovorili ni reč, on je
zavukao ruku duboko u džep i iskopao sićušan papirić, jedini komadić pisma koji je
sačuvao, njen potpis: Lujza.

***

Razgovarali su ceo dan, pomerili su se samo da Lujza nahrani i presvuče malu Madlenu,
ali su nastavili da razgovaraju, Raul je želeo da zna sve o svojoj majci, ta priča o ludilu, ta
depresija u njemu su budile bolno uzbuđenje. Otkriće da je živela u Parizu, nadohvat ruke,
da je, kako bi imao majku, bilo dovoljno da mu doktor kaže istinu… Shvatiti da Žana
nikada nije saznala da joj je dete u Nejiju, na tri koraka od nje, baš u onoj kući u kojoj je
radila kao sluškinja… Ono što mu je bilo najstrašnije, ono što mu je nanelo najviše bola:
shvatiti da je doktor koji ga je prepustio svojoj ženi, onoj maćehi, njegov pravi otac. I da
nikada nije mrdnuo ni malim prstom da ga zaštiti od nje.
Sredinom prepodneva, po povratku iz prehrambene turneje u božjem kamionu, otac
Dezire je prošao pored njih, zaustavio se, pogledao ih i po njihovim isprepletenim rukama,
po licima nagnutim jedno prema drugom, po suzama koje je Raul nespretno brisao, video
da se događa nešto teško.
– Gospod vas je – počeo je – stavio na isti put. I kolika god da je tuga koju osećate,
recite sebi da je On dobro učinio zato što vas ta tuga čini jačima.
Napravio je znak krsta iznad njihovih glava i udaljio se.
U podne je Raul držao u rukama paketić sa Žaninim pismima koji je Lujza čudom
sačuvala u tom debaklu.
– Pročitaj ih – rekla je.
– Sad ću – odgovorio je, nije mogao da se odluči.
Napokon, postavili su jedno drugom hiljadu pitanja, pejzaž njihove priče počeo je da se
osvetljava, pa se Raul osmeli i odveza čvor.
– Ne, ostani – rekao je.

229
 I počeo je da čita.
„5. april 1905.“
Bilo je skoro sedam sati, veče je padalo. Otac Dezire je uvek insistirao da se večera
posluži rano. Radi dece, govorio je. „Dobro je da večeraju s porodicom, ali moraju da legnu
rano, stoga treba rano i da postavimo.“ Taj trenutak večere bio je najveće iznenađenje za
sve pridošlice. Nije bilo zajedničkog ručka, svako je radio kako je želeo, ali večera je bila
nešto drugo.
– To je pomalo naša misa – komentarisao je otac Dezire.
U predviđeno vreme porodice i grupe bi se rasule po nadgrobnim spomenicima i onih
nekoliko stolova koji su bili rezervisani za najmlađu decu i najstarije izbeglice. Ali niko ne bi
počeo da jede dok otac Dezire ne bi izgovorio blagoslov. Sva lica bila su okrenuta prema
njemu, kašike i viljuške gledale su u nebo. Snažnim glasom, pogleda uperenog u oblake,
deklamovao je:
– Blagoslovi, Gospode, ovaj trenutak deljenja. Dozvoli našim telima da dobiju snagu
kako bi Ti služila. Dozvoli našim dušama da se ojačaju Tvojim Prisustvom. Amin.
– Amin!
Svi bi počeli da jedu u tišini, potom bi glasovi počeli da šapuću i uskoro bi zavladala
graja kao u kantini, što je oduševljavalo oca Dezirea. Voleo je taj trenutak. Bilo mu je stalo
da blagoslov prilagodi dnevnoj situaciji, čak trenutnoj situaciji.
Te večeri je rekao:
– Gospode, Ti koji nam poklanjaš ono čime hranimo svoja tela, nahrani i naše duše jer
nam Ti omogućuješ da sretnemo drugog, onog drugog tako bliskog i tako drugačijeg, onog
drugog koga u sebi prepoznajemo, i pomažeš nam da mu otvorimo svoje srce kao što si Ti
nama otvorio Svoje. Amin.
– Amin!
Ljudi su počeli da jedu.
Alisino lice je za vreme blagoslova uvek bilo ekstatično, kao preplavljeno Gospodovom
dobrotom, lepotom trenutka i milošću oca Dezirea.
Ali ne i te večeri.
Pogled joj je bio kao hipnotisan nekom mračnom tačkom na ulazu u vrt. Tamo je stajao
bradati čovek u prljavoj uniformi i rancem koji mu je visio u ruci.
– Fernan!
Ustala je, prinela ruke usnama i rekla:
– Bože moj…
– Amin! – rekao je otac Dezire.
– Amin! – ponovila je gomila.

230
 53

– Nije to isto – insistirao je Fernan. – On je tu, razumeš? Obojica su tu.

Govorio je veoma tiho, spavaonica je bila prenaseljena.
Alisa ga je stezala uz sebe. Rukom je, kao što je uvek činio, prešao preko njene dojke,
te čvrste, pune, gostoljubive, delikatne, majčinske, ljubavničke, satenske dojke, nikada nije
imao dovoljno epiteta za Alisine dojke. Taj ponovo pronađeni osećaj dirnuo ga je do suza.
Postavio joj je sva ona pitanja koja je nameravao. Kako ti je srce? Zašto si ovde? Hoćeš li
prestati da se zamaraš? Šta tačno radiš ovde? Nemaju nikog drugog osim tebe da im
pomogne? Žao mi je, ali onaj pop liči na šta god hoćeš, osim na popa! Vratićemo se u
Vilnev, odmorićeš se. Ne? Ali zašto ne?
I tako dalje.
Alisa je poznavala svog Fernana kao da ga je sama isplela. To što joj rafalno postavlja
pitanja ne znači da je neiskren – pitanja su bila važna i očekivao je odgovore – već je to
odavalo neku nelagodu, brigu, taj je čovek bio toliko brižan. Odgovarala je sa „da“, sa „ne“,
strpljivo, na kraju doći će ono glavno. I došlo je, najpre u sledećem vidu: stisnuo joj je
dojku (ruke su mu uvek bile tople, bez obzira na godišnje doba, to je tako ulivalo sigurnost)
i rekao:
– Počelo je sa đubretarima, pomislio sam na Hiljadu i jednu noć, na Persiju, to je bilo
neizbežno, razumeš?
Alisa kratko pucnu usnama. Za nju, povezivanje đubretara sa Hiljadu i jednom noći nije
imalo mnogo smisla.
Objasnio je.
Daleko od toga da ga je osudila, ta joj je pustolovina zvučala neverovatno romaneskno.
Dostojna Hiljadu i jedne noći. Rasplakalo ju je što se pokazalo da je Fernan kadar za nešto
takvo samo da bi se njen san ostvario. Fernan je pomislio da je očajna, da će ga osuditi,
ali rekla mu je reči ljubavi, reči želje, legla je na njega, natakla se na njega, nisu znali jesu
li bili bučni, tamo je kao u veoma siromašnim višečlanim porodicama, čuje se sve, ne
govori se ništa.
Konačno su se pronašli. To je obično bio trenutak kada bi Fernan zahrkao, ali sada je
ostao budan.
Alisa je shvatila da nije sve ispričao.
– Sa sobom imam deo tog novca. U rancu. Mora da je ostalo više od pola miliona
franaka.
Do sada je govorio o novcu, ali nije rekao koliko. Pomenuo je „torbu s novcem“, a ona je
to shvatila kao ručnu torbu. Ali da, samo u njegovom rancu bilo je pola miliona franaka…
– A u podrumu, u Parizu? – upitala je.
Fernan nije znao, nije brojao.
– Rekao bih… osam miliona… Deset…
Alisa je bila zaprepašćena.
– Da, pre će biti deset.
Kad je suma velika, ljudi se iznenade. Kada je baš visoka, sablazne se. Ali takva
suma… Alisa prasnu u smeh. Fernan joj je stavio ruku na usta, ali više nije mogla da

231
stane, grizla je ono što je služilo kao jastuk, obožavam te, rekla je, ne zbog novca nego
zbog ludila, ponovo je legla na njega i ponovo se natakla, bila je spremna da umre od
srčanog zastoja, nikada trenutak ne bi bio bolje izabran.
Tome, dakle, nema kraja. Imala je utisak da je za nedelju dana proživeo tri života, šta je
još mogao da joj prizna?
– Zločine, Alisa, zločine.
Uplašila se. Da li je Fernan ubijao ljude? Tada su na red došli Šerš midi, autobusi
gradskog prevoza, a završilo se metkom u glavi jednog mladića, rigidnim kapetanom
ponosnim što je izvršio dužnost i Fernanom koji je na nišanu držao begunce na koje nije
imao hrabrosti da puca.
– A oni su ovde, baš ovde, neverovatno – rekao je. – Čim sam ih video za stolom na
groblju, trebalo je da ih uvatim za okovratnike, da ih uhapsim u ime zakona, a nisam uradio
ništa. To su begunci, Alisa, dezerteri, pljačkaši! Sad je gotovo. Rat je gotov, ja sam gotov.
Fernan nije bio tužan nego preneražen. Nije toliko razmišljao o beguncima koliko o
svom kukavičluku, o svojoj slabosti, o svom brodolomu.
Po pitanju dužnosti nije bilo kao sa novcem, Alisa nije mogla da ga umiri zato što se
Fernan nije dao urazumiti. Ni jedno ni drugo zapravo nisu spavali. Pevac koji je svakog
jutra sve budio oko pet sati (preklinjali su oca Dezirea da ga natakne na ražanj, ništa nije
pomagalo: „Zove nas na laude, deco moja, Isus je naše ’izlazeće sunce’!“), taj petao ih,
dakle, nije trgnuo iz sna, oboje su gledali u zvezde. Tada se Alisa okrenula prema
Fernanu.
– Ljubavi moja, znam da krišom odlaziš u crkvu, ne znam zašto i ne tiče me se, ali pitam
se da li bi možda bilo razborito i spasonosno da se ispovediš…
Kako je Alisa to znala Fernan se nije pitao, Alisa je znala sve, u tome nije bilo ničega
neobičnog. Ne, nezgodno mu je bilo da se ispovedi svešteniku kao što je otac Dezire,
proveli su deo večeri s njim, nije mu izgledao ozbiljno.
– Neozbiljno?
– Hoću da kažem…
– On je svetac, Fernan! Nemamo svakog dana priliku da se ispovedimo svecu, veruj
mi…

Dakle, oko pola šest Fernan je čekao na vratima ćelije oca Dezirea (izlazio je iz nje svakog
dana malo pre šest) i, čim ga je ugledao, rekao je:
– Oče, moram da se ispovedim, hitno je…
U kapeli odavno nije bilo ni stolica, ni hoklice za molitvu, ni oltara, ali je još postojala
ispovedaonica. Jedino što je opstalo od opreme u toj crkvi bio je ventil za grehe.
Fernan je ispričao sve. Posebno ga je mučilo pitanje begunaca.
– Ali, sine moj, šta je, dakle, bila vaša dužnost?
– Da ih uhapsim, oče! Zbog toga sam… zbog toga me je Bog poslao ovde!
– Gospod vas je poslao ovde da ih uhapsite, a ne da ih ubijete. Da je On to hteo, verujte
mi, ta dvojica bi bili mrtvi.
Od te logike Fernan je zanemeo.
– A taj novac – upitao je otac Dezire – kažete mi da ga nosite sa sobom?
– Ne sav, oče! Samo mali deo… To je ukraden novac.
Ovog puta je imao utisak da će se otac Dezire naljutiti:
– Nipošto, sine moj, naprotiv! U svojoj izgubljenosti, u svojoj izbezumljenosti, vlasti su
spalile veliki deo bogatstva zajednice koje pripada svima. A vi ste zaštitili jedan njegov
deo, eto to je istina.
– Kad tako pogledam… Sad moram da vratim taj novac.

232
 – To zavisi. Ako ste sigurni da će poslužiti dobru, vratite ga. U suprotnom, zadržite ga i
sami činite dobro.
Fernan je izašao ošamućen sa te ispovedi. Otac Dezire vas je ispovedao na način
advokata odbrane, bilo je to prilično čudno. Ali bio je obavezan da se povinuje, Fernan je
osećao olakšanje.

233
 54

Njihov dugački razgovor delovao je utešno kako na Lujzu tako i na Raula. Ona je imala
utisak da je nešto popravila, da je uspostavila nekakvu pravdu.
– Naravno, malo je kasno za moju majku…
Htela je da kaže „Žanu“, ali Žana je ponovo postala njena majka.
Raulu se pak za nekoliko sati promenilo lice. Gabrijel, koji ga je gledao izdaleka,
posmatrao je tu promenu, spektakularnu kao i seda kosa koja se tako iznenada pojavila na
glavi Žana Valžana tokom suđenja u Arasu. Raul je uspeo da pronađe reči za svoj život, a
te reči je izgovorila Lujza. Nije on bio kriv za sve ono što mu se dogodilo. Nije bio dete koje
je razočaralo i koje su kažnjavali zato što nisu mogli da ga se otarase. Shvatio je da je bio
žrtva izopačene žene, bilo je to veliko olakšanje.
A prema ocu je osetio ogroman gnev. Taj čovek ga je ostavio dva puta. Najpre službi za
napuštenu decu, a potom svojoj ženi.
A ono što je priredio Lujzi bilo je veoma surovo.
– O ne – rekla je Lujza – nije bilo surovo. Nikada nije želeo da mi nanese zlo. Sve to je
bilo jače od njega. Mnogo me je voleo… Mora da je bio silno očajan kada je uradio nešto
takvo.
Raul je klimnuo sa ozbiljnošću koja mu je bila nesvojstvena. Razgovarajući sa Lujzom,
osećao je kao da počinje da se oporavlja nakon duge bolesti – svog detinjstva.
Oko njih je ceo logor bio uskomešan. Od te priče o misi povodom potprefektovog
dolaska svi su se naelektrisali, zato što je padala na veoma poseban dan. Prethodnog
dana, maršal Peten je „stegnuta srca“ pozvao na prekid borbi, nemačke trupe su prešle
Loaru, uskoro će stići i tamo. Sve u svemu, ta grupa ljudi radila je isto ono što su
prethodne godine radile vlasti – prepustila se Bogu u očekivanju narednih događaja. U
svakom slučaju, ponavljalo se, misa pod vedrim nebom, to ipak nije to, ideja je kružila ceo
dan u ponedeljak, odlučili su da za tu priliku isprazne brod, transept i hor, sutrašnja misa
odigraće se u samoj kapeli.
Otac Dezire je bio oduševljen što vernici pripremaju taj spektakl sa toliko entuzijazma.
„Bog vas blagoslovio!“, govorio je svakome ko je hteo da ga sluša. Napravili su dovoljno
mesta da svi mogu da stoje sučelice uzdignutom stolu koji će služiti kao oltar, pomeli su i
oprali prastari kamen, a otac Dezire je u utorak predložio da se pre ulaska u kapelu krene
u procesiju. Ta inicijativa, koja je priliku činila još svečanijom, bila je veoma lepo
prihvaćena. Pošto Dezire nije znao nijednu crkvenu pesmu, zamolio je sestru Sesil i Alisu
da koračaju na čelu povorke i započinju pesme koje će vernici onda nastaviti da pevaju.
Potom je zamolio Filipa Belgijanca da napravi krst koji će on nositi, a Alisu da mu sašije
odoru pokajnika od gotovo belog platna.
Kada je potprefekt stigao, oko deset sati, kako je i bilo dogovoreno, u vrtu ga je
zaustavila procesija. Sestra Sesil je na čelu povorke pevala: „Ti si, Gospode, hleb
izlomljeni što daje se radi života našeg! Ti si, Gospode, naše jedinstvo, uskrsli Isus!“
Za njom je išao otac Dezire sav u belom, pognute glave, noseći svoj krst kao breme.
Dezire je video sebe kao biskupa. Papu.

234
 Tokom mise koja je usledila, potprefekt Loazo postavljen je u prvi red, sa njegove leve
strane stajala je sestra Sesil, strogog lica, a sa desne Alisa, ekstatičnog lica, i Fernan.
Iza su stajali Gabrijel i Lujza, s bebom u naručju i blizancima između nogu. I Raul, koji
na kraju nije otišao, bilo bi besmisleno. Nikome nije bilo nepristojno što misi prisustvuje sa
Mišelom, koji je mirno sedeo pored njega kao neki običan parohijan.
– Arse diem ridendo arma culpa bene sensa spina populi hominem futuri dignitate…
Amen.
– Amen!
Tamo je svima bio poznat neobični obred oca Dezirea, pokret na koji se ustaje, pokret
na koji se seda, duge tirade na „izvornom latinskom“ i čudni niz pokreta koji su nejasno
podsećali na one koje su obično viđali na misi, ali u nekom neobičnom poretku.
– Paterpulvis malum audite vincipector salute christi… Amen.
– Amen!
Zgrožena sestra Sesil se u nekoliko navrata okrenula prema potprefektu Loazou, ali
videla je da je doslovno opčinjen tom tako novom liturgijom koju su mu doduše predstavili
kao najdrevniju svih vremena.
Otac Dezire je prilično brzo prešao na propoved. Uz ispoved, to je najviše voleo,
trenutak u kojem je njegov dar mogao da se pokaže u svoj svojoj veličanstvenosti.
– Moja veoma draga braćo, moje veoma drage sestre, zahvalimo Gospodu (podigao je
ruke prema nebu i probušenom svodu kapele uputio pogled natopljen bolom i nadom) što
nas je ovako okupio. Da, Gospode, mi smo Te pozvali. Da, Gospode (bio je lud za
anaforom), mi smo Te preklinjali. Da, Gospode…
Dezire je krenuo u lep i dug niz, ali sve glave su se okrenule prema ulazu u kapelu,
publika se osipala.
– Da, Gospode, Ti si došao da Te ljudi s…
Bio je to zvuk motora. Više njih. Možda kamiona, napolju su se čuli glasovi.
– Da, Gospode, videli smo Tvoju nebesku svetlost…
Dezire je ućutao.
Sada su svi gledali u trojicu nemačkih oficira koji su stajali na pragu, dok su vrata vozila
lupala na groblju.
Niko nije znao šta da radi.
Potprefekt Loazo uzdahnu i baš se spremao da krene u susret neprijatelju, kada je
zagrmeo glas oca Dezirea:
– Da, Gospode, evo iskušenja!
Gomila se ponovo okrenula prema njemu. Nemački vojnici nisu se pomerili, ostali su da
stoje tamo sa rukama na leđima.
Dezire je uzeo svoju Bibliju pa je mahnito prelistao.
– Sestre, braćo, setimo se knjige Izlaska, Faraon je došao (pružio je ruku prema ulazu u
kapelu), zapovednički i surovi, gospodarski i poročni Faraon, Satanina tvorevina! I Faraon
je porobio narode i potčinio Jevreje. Tada si, Gospode, Ti odredio spasitelja, poniznog
čoveka, tako ophrvanog sumnjom da si morao da pokreneš deset egipatskih zala ne bi li
mu pritekao u pomoć.
Otac Dezire je podigao ruku prema nebu.
– O da, Faraon je priznao grešku! Ali duša mu je ostala zla, njegova izopačena priroda
vladala je njime! I progonio je Jevreje mržnjom svojom, jer je želeo da ih uništi!
Dezireov glas grmeo je u kapeli poput glasa nekog ludog propovednika.
– Da bude jedini gospodar sveta, eto šta je želeo Faraon! Jevreji su krenuli da izlaze iz
Egipta. Videli su ih na putevima, na stazama, kako beže od apokaliptičnog Faraonovog
gneva, bili su preplašeni, skrivali se tu i tamo, tužno pokušavajući da izbegnu njegov gnev!
Hodali su i hodali, i iscrpljivali se u tom izlasku koji se, činilo im se, nikada neće okončati!

235
 Zaćutao je na duže, prešao pogledom preko gomile. Sasvim u dnu, vojnici nisu ni
trepnuli i sveštenika su gledali hladnim, mirnim i odlučnim pogledom.
– I došao je dan kad im je Faraon bio za petama, tako blizu da su i ne osvrćući se
osećali njegovo kužno prisustvo. Bili su izgubljeni. Svi će ili popustiti ili umreti. Očaj ih
obuze. Hoće li odustati i povinovati se Faraonovoj ambiciji? Ili će ići napred i utopiti se u
moru? Tada se, Gospode, Tvoja volja ostvarila. Pomogao si Jevrejima jer si im bio
potreban. Da, Ti si razdvojio vodu, Ti si razgrnuo talase! Tebi zahvaljujući, Jevreji su uspeli
da krenu napred i pobegnu! A potom si, neumoljiv ali pravedan, sklopio talase nad
Faraonom, njegovim trupama i vojskama.
Dezire je raširio ruke. Osmehivao se.
– Evo nas danas pred tobom, Gospode. Spremamo se za iskušenje, ali znamo da si Ti
tu, da naše žrtve neće nikad biti uzaludne i da će se Faraon, pre ili kasnije, povinovati
Tvojoj volji. Amin.
– Amin!
Otac Dezire je, kao što vidimo, malo slobodnije postupao sa biblijskim tekstom, ali
namera je bila jasna, poruka prozirna.
Dezire je upravo založio svoj život.
Kada je završio propoved, krenuo je središnjim prolazom u susret trojici oficira, čije su
se siluete ocrtavale na vratima.
Ispružio je ruke, usporio korak. Potom je stao pred onog koji je očigledno bio glavni.
Raširio je ruke kako bi podvukao razmere sopstvene žrtve.
– Heil Hitler! – zalajao je oficir pružajući ruku.
Svi su tada shvatili da nijedan od trojice Nemaca nije znao ni reč francuskog.
Iz tog je razloga rano po podne veliki sto koji je služio kao oltar bio postavljen u dvorištu,
a svaka izbeglica je pokazala papire nemačkom oficiru koji se okretao nadesno prema
potprefektu Loazou kako bi mu ovaj preveo reči i jednih i drugih. Otac Dezire je sedeo sa
njegove leve strane i ukrašavao je ceremoniju anegdotama koje je potprefekt uglavnom
svodio na tri reči.
Najpre su prošle porodice sa malom decom.
Lujza je došla okružena blizancima i sa malom Madlenom u naručju. Pokazujući na
dečake objasnila je šta se dogodilo – negovateljica, grad čije ime nije dobro čula,
gradonačelnik koji je naredio evakuaciju, roditelji koji nisu došli po decu. Bila je veoma
uzbuđena.
Potprefekt sasluša Nemčevo pitanje.
– Gospodin pita jesu li pri sebi imali papire.
– Ništa – rekla je Lujza.
Glas joj je drhtao. Oficir je bio čovek prefinjenog lica koje nije odavalo bogzna šta, bilo je
teško odgonetnuti mu namere.
– A beba? – upitao je gospodin Loazo.
Otac Dezire prasnu u smeh.
– Ha-ha-ha! Ne, ona je njena! To je njena beba!
Potom se nagnuo prema potprefektu.
– Možete li upitati gospodina je li moguće da se gospodi i njenom detetu naprave papiri,
pošto je usput sve izgubila…?
Oficir odobri i mahnu sledećoj porodici da priđe.
Lujza bi pala da otac Dezire nije hitro ustao da je odvede do Gabrijela, koji će se
pobrinuti za nju.
Defile je trajao ceo dan.
Svi su prošli pored tog stola.

236
 Fernan je pokazao papire, a oficir je zatražio, nikome nije bilo jasno iz kog razloga, da
se prevedu reč po reč.
Gabrijelu i Raulu nije bilo teško da kažu gde su služili. I kako su ih okolnosti, kao i tolike
druge vojnike, bacile na put, što i nije bilo baš tačno. Oprani su u sekundi.
Oficir je konačno zatvorio svoj registar, pružio ruku potprefektu pa su njih dvojica
razmenili nekoliko uljudnih reči. Oficir je želeo da pozdravi oca Dezirea, koga niko nije
video već nekoliko sati. Pošto ga nisu pronašli, Nemci su otišli, sastanak je zakazan za
sutradan, radi raspuštanja logora i transfera izbeglica.
Dugo su tražili oca Dezirea. Uzalud. Više ga nikad nisu videli.
Fernan je kasno uveče primetio da mu je ranac nestao.
Kada je saznala za taj nestanak, sestru Sesil je obuzeo ludački gnev, dok se Alisa
osmehivala.
– Gospodin Loazo je to osetio! Rekao mi je! Prevarant jedan, običan prevarant!
– E da – rekla je Alisa, i dalje se osmehujući.
– Šta… vi ste to znali?
Sestra Sestil je bila uvređena.
– Da, naravno…
– I niste ništa rekli?
Alisa je pogledala u logor, u sve te ljude koji su u njemu pronašli utočište.
– Tja, sveštenik ili ne, nije važno – rekla je tiho. – Sam Gospod nam ga je poslao.

237
 Epilog

Počnimo od gospodina Žila, odavno je nestao iz naše priče. Ne brinite, nije bio žrtva
bombardovanja koje ga je razdvojilo od Lujze. Kako-tako nastavio je da se spušta ka jugu,
a primirje ga je zateklo u La Sarite sir Loaru. Tada je odlučio da se vrati istim putem, da
ode u Pariz. „Sad kad su završili sa svojim glupostima, moram da otvorim svoj restoran!“,
govorio je svakom ko je hteo da ga sluša. Pripovedanje o putešestviju gospodina Žila do
Pariza bilo bi priča za sebe u kojoj, u to nema nikakve sumnje, ne bi nedostajalo živopisnih
epizoda. U Pariz je stigao 27. jula 1940. i sutradan je otvorio La petit boem.
Lujza se udala za Gabrijela 15. marta 1941. godine u Parizu. Nisu imali dece. Gabrijel je
našao posao profesora matematike u jednoj privatnoj školi, čiji je direktor postao deset
godina kasnije. Malu Madlenu je voleo zaista strasno. Možda je uzrok ili posledica silne
ljubavi koju je gajio prema tom detetu bilo i to što se ona pokazala veoma nadarenom za
matematiku i dugo je čak bila najmlađa Francuskinja sa profesorskim ispitom. Gabrijel je,
nakon što joj je bio profesor, postao njen učenik, a tad joj je bilo jedva šesnaest godina.
Kada je otišla iz Francuske u neku američku laboratoriju, Gabrijel je ostario deset godina.
Pratio je njene radove dok njegova znanja nisu došla do krajnje granice. Jednog dana
priznao je Lujzi da čita njene radove i članke ali ih ne razume, kao kad slušamo pesme na
stranom jeziku samo zbog lepote muzike.
Lujza se, naravno, nije vratila u školu u Ulici Damremon jer je glavninu svog vremena
posvećivala maloj Madleni. Detetov rođendan tradicionalno su slavili u bistrou La petit
boem. Gospodin Žil bi pripremio izuzetan obrok i tortu za koju će devojčici, kako joj je
rekao, dati recept pred svoju smrt. Na Madlenin osmi rođendan gospodina Žila je pokosio
srčani udar. Maloj Madleni, koja je plakala pored njegovog bolničkog kreveta držeći ga za
ruku, objasnio je da neće umreti tada zato što joj nije dao recept. I bio je u pravu. Ali, kada
se vratio, više nije bio isti. Pitao je Lujzu da li želi da preuzme njegov restoran, što je ona i
učinila. Pokazalo se da je odlična kuvarica. Kao u vreme gospodina Žila, restoran se nije
praznio. Jedina promena u sali koju nikada nije želela da menja bila je to što je uklonila sto
za kojim je doktor sedeo bezmalo dvadeset godina i zamenila ga džuboksom.
Gospodin Žil je umro 1959. godine, okružen, kao što se kaže, ljubavlju porodice.
Lujza je 1980, sa sedamdeset godina, odustala od kuvanja. Gabrijel je umro prethodne
godine, više nije imala volje da radi. Madlena je živela u drugoj galaksiji, pa je Lujza
odlučila da proda restoran. Danas je tu prodavnica cipela.
Roditelji blizanaca bili su očajni. Saznali su da negovateljica, uspaničena najavljenim
dolaskom Nemaca, nije dugo čekala njihov povratak i draže joj je bilo da krene na put sa
troje dece koja su joj, doslovno rečeno, ostala na rukama. Blizanci su pripadali hiljadama
one dece koja su u egzodusu surovo razdvojena od roditelja. Neki od njih, što je danas
teško zamislivo, nikada ih nisu pronašli. Mesecima su se čuli očajnički pozivi očeva, majki,
izlazilo je na stotine malih oglasa – neki i sa fotografijama – koji su odavali strepnju i grižu
savesti zbog tih razdvajana.
Blizanci su imali sreće.
Nasuprot tome, niko u tom mestu nikada nije tražio devojčicu koju je Lujza zadržala.
Pretpostavlja se, mada bez ikakvih dokaza, da se njenoj majci, koja ju je ujutru ostavila u

238
gradskom obdaništu, dogodila neka nesreća.

***

Raul Landrad se veoma teško oporavljao od otkrića o svojoj prošlosti koja mu je saopštila
Lujza. Ubeđen da je Anrijeta znala sve i da je iz kukavičluka skrivala istinu od njega,
posvađao se sa njom.
Ne znajući šta da radi, odlučio se za vojni poziv. „Ne vidim šta bih drugo mogao da
radim“, rekao je svojoj sestri. To je očito bio pogodan teret za njegovu sklonost sitnoj
trgovini, ali zapravo loš izbor, što ni on ni ona nisu shvatali. Za nekog ko je život izgradio
na suprotstavljanju autoritetu (otelovljenom u Žermen Tirjon), vojska nije bila dobra
zamisao. Tako da je u njoj napravio osrednju karijeru. Ali događaji su se pobrinuli da ga
vrate njemu samom. U vojsci je ponovo pronašao duh drugarstva koji je otkrio sa
Gabrijelom. I kada su ga, početkom šezdesetih godina, drugovi odvukli prema OAS-u10,
pristao je uz njihov cilj utoliko lakše što je on bio zasnovan na otporu generalu De Golu,
koji je veoma prikladno figurirao kao otac kome se treba suprotstaviti. Kada je Lujza
shvatila da je Raul veoma angažovan u toj organizaciji, zagrlila ga je i rekla: „Srećna sam
zbog tebe, ali više neću uživati u susretima s tobom. Uvek ću se pitati šta nosiš na
savesti“.
Tada se okrenuo Anrijeti, koja ga je dočekala kao da je otišao prethodnog dana.
Madlena se prvi put suprotstavila majci baš u vezi sa Raulom. On je za nju uvek bio
neka vrsta ujaka iz Amerike. Od njenog najranijeg detinjstva nikada nije došao bez
poklona, nikada se nije umarao od razgovora sa njom, od pričanja priča, bio joj je veoma
lep, spasao je život njenom ocu, kako bi jedna devojčica mogla da mu odoli…
Događaji su se – ponovo – pobrinuli da se svi slože.
U novembru 1961. godine Raul je poginuo u žestokim sukobima OAS-a i MPC-a11 (u
kojem je, smejaćete se, vojevao bivši stariji vodnik Bornije, koji je u degolizmu bio isti kao
u alkoholizmu – tup i bandoglav).
Raul je između Lujze i Madlene ostao nemirna zona u koju su retko zalazile. S vremena
na vreme, Madlena bi od oca tražila da joj priča o „osvajanju mosta na Tregijeru“, što je za
nju bilo nešto poput epizode iz Napoleonovog rata.
Nekoliko nedelja nakon sklapanja primirja i Alisa i Fernan su se vratili u Pariz. Ni jedan
jedini put nisu posegnuli u kofer sa novčanicama, iako su ga po povratku zatekli
netaknutog u podrumu.
Fernan, u želji da ne učestvuje aktivno u operacijama koje je izvodila policija po
naređenjima iz Višija, uspeo je da se prebaci na jedno niže mesto u glavnom štabu
mobilne republikanske garde. Raznosio je poštu po službama gotovo četiri godine i čekao
da kucne njegov čas, što se dogodilo 13. avgusta 1944. Tog dana bio je jedan od
predvodnika štrajka nacionalne žandarmerije, za kojim je, dva dana kasnije, usledio štrajk
policije. Na strani FFI-ja12 učestvovao je u bici za oslobođenje Pariza i poginuo je 22.
avgusta 1944. godine, na uglu Ulice Sen Plasid (nedaleko od zatvora Šerš midi).
Alisa je celog života imala probleme sa srcem, što je nije sprečilo da doživi osamdeset
sedam godina. Nekoliko meseci nakon Fernanove smrti ispraznila je stan, podrum i
nastanila se u blizini Sili sir Loara, gde se brinula o sestri čoveka koga je toliko volela.
Tamo je činila dobro. Celo svoje bogatstvo posvetila je delima, udruženjima, ustanovama
za pomoć ljudima, pokretima solidarnosti. Postala je neka vrsta preuzvišenog Bjenvenija13
u oblasti oko Silija. Ona je zaslužna za izgradnju (a potom i za održavanje, sve do njene

239
smrti) veličanstvenih zgrada u kojima se nalazilo sirotište Sveta Sesil, koje danas, čini mi
se, pripada jednoj privatnoj banci (tu se organizuju konferencije, seminari, takve stvari), ali
glavni su, naravno, i dalje slavni vrtovi, a naročito božanstveni „veliki povrtnjak sirotišta
Sveta Sesil“, u koji dolaze posetioci iz celog sveta.
Preostaje Dezire. Neću vam pričati priče, gotovo ništa od onoga što mislimo da znamo o
njemu nije dokazano ili provereno. Iz retkih univerzitetskih studija čiji je predmet
interesovanja bio možemo se osvedočiti (ako takve glagole ne upotrebimo na kraju
romana, kada ćemo?) da je period od 1940. do 1945. (citiram) „jedino ostrvce sigurnosti“
koje se o njemu može pronaći. Nesporno je da se Dezire 1940. pridružio Pokretu otpora.
Tu je ta nesvakidašnja osoba, mnogo više nego u samom ratu, pronalazila plodan teren za
prisvajanje raznih identiteta. Dezire se u okrilju tog pokreta morao osećati kao riba u vodi.
Veruje se da se nalazio na nekoliko mesta i u različitim periodima. Jedina utvrđena
činjenica jeste da je izvesni Godri Rezime – očigledan anagram imena Dezire Migo – bio
pravi idejni tvorac odvažnog bekstva Filipa Zerbjea (kraj 1942. ili početak 1943, više ne
znam) pred streljačkim vodom u Lionu zahvaljujući užetu i dimnim bombama. Njegov trag
(ili ono za šta se veruje da je njegov trag) može se naći u nekoliko epizoda Pokreta otpora.
Neki istoričari su i dalje ubeđeni (fotografija je prilično mutna) da Dezire defiluje sa
generalom De Golom na Sanzelizeu 26. avgusta 1944. godine, što je sasvim moguće. Za
Dezirea Migoa (ili Migloa, ili Minjona, itd.) važi što i za sve velike ličnosti: mnogo toga mu
se pripisuje. Znatiželjno iščekujemo rad hrabrog istoričara koji je najavio produbljenu
studiju (koja obećava, kažu u njegovoj izdavačkoj kući, spektakularna otkrića) o onome što
je Rolan Bart nazvao „mit Dezire“.

240
 Kao što je red…

Na kraju, valja zahvaliti. Činim to sa uživanjem i poštovanjem.

Najpre hvala Kamij Klere, koju sam iscrpeo zahtevima i pitanjima, a ona je uvek bila
lucidna, merodavna i reaktivna.

Grupica prijatelja ljubazno se posvetila čitanju ovog romana, dajući mi veoma korisne
komentare. Stoga na strpljenju i pažnji zahvaljujem u prvom redu Žeraldu Oberu i Kamij
Trime, Kao i Žan-Danijelu Baltasau, Žan-Polu Vormisu, Katrin Bozorgan, Solen Sabane,
Florans Godferno i Natali Kolar. Moj prijatelj i saučesnik Tjeri Depambur pažljivo je i
oštroumno pročitao ovaj roman, što mi je bilo od velike koristi; njemu dugujem kraj
poglavlja 22, onu scenu sa golubom i vranama. I najzad, hvala Veronik Ovalde, mojoj
urednici.

Jedan od dugova posebno mi je prirastao srcu, a to je onaj koji sam napravio kod Žakija
Tronela, jer njemu dugujem epizodu sa „egzodusom zatvorenika“, veoma iznenađujuću
stvarnu činjenicu. Naravno da sam sebi dao slobodu da intervenišem u taj događaj, ali
impresivna kolona vojnih zatvorenika zaista je krenula na put u junu 1940. godine (da
budemo precizni, 12. juna se krenulo iz Šerš midija, a 10. juna iz zatvora Sante), i krenula
u Avor, u Šeru. Na dan 15. juna šest zatvorenika je ubijeno zbog „pobune, pokušaja
bekstva ili odbijanja da nastave“. Sutradan još sedam. Od 1.865 zatvorenika prisutnih na
polasku iz Pariza, 845 ih je nedostajalo po dolasku u logor Girs 21. juna, što će reći 43,31
odsto od početnog broja…

Na internet stranici Žakija Tronela, brižljivog istoričara te epizode, čitalac će pronaći detalje
o toj tužnoj aferi (http://prisons-cherche– midi-mauzac-com/bienvenue-sur-le-blog-de-
jacky-tronel).
Mnoge stvarne detalje dugujem dvema knjigama neposrednih svedoka: Simple militant
(Denoël, 1974), Morisa Žakjera, i Le Radeau de la Méduse (Aden, Brisel 2009), Leona
Musinaka.

U knjizi Anrija Amurua Le Peuple du désastre (Laffont, 1976) pronašao sam peripetiju sa
spaljenim novčanicama Francuske banke (tri milijarde, uverava on). Opisuje je u četiri
retka. U arhivama Francuske banke nalaze se svi elementi u vezi sa tim neobičnim
događajem.

Dezire Migo duguje nekoliko ideja odbrani koju je 1942. godine izgovorio advokat Moris
Garson braneći „bockalice iz Orseja“14, a na koju mi je ukazao Pjer Asulin.
Latinske replike direktora Lujzine škole dugujem Žeromu Limorteu, kome iskreno
zahvaljujem.

241
Neke informacije koje je Dezire iznosio u svojim emisijama na radiju prilično su
neverovatne. Mnoge od njih su potpuno stvarne, a nisu među najmanje ekstravagantnim.

Utvrđenje Majenberg je izmišljeno i velikim delom nadahnuto Hakenbergom koji se nalazi

u Vekrengu, u Mozelu. Na licu mesta predivno su me dočekali odličan vodič Bernar
Lajdvenger i veoma upućeni istoričar Rober Varoki. Žak Lamber i njegova izdavačka kuća
Terres Adrennaises takođe su me snabdeli veoma dragocenim detaljima.

Roman za koji je kulisa junski egzodus iz 1940. bilo bi veoma teško zamisliti bez
dragocenog čitanja Leona Verta (33 jours, Vivane Hamy, 2015), Erika Alarija (L’Exode,
Perrin, 2013, Pjera Mikela (L’Exode, Plon, 2003), Fransoa Fonvjej-Alkjea (Les Français
dans la drôle de guerre, Laftont, 1970), Erika Rusela (Le Naufrage, Gallimard, 2009) ili
Žana Vidalanka (L’Exode de mai-juin 1940, PUF, 1957).

Među knjigama koje su mi bile od najveće pomoći, navodim sa zahvalnošću: Erik Alari,
Benedikt Verge-Šenjon i Žil Goven (Les Français au quotidien, 1939-1949, Perrin, 2009),
Mark Blok (L’Etrange Défaite, Franc-Tireur, 1946), Fransoa Koše (Les Soldats de la drôle
de guerre, Hachette Littérature, 2006), Žan-Luj Kremje Brijak (Les Français de l’an 40,
Gallimard, 1990), Karl-Hajnc Frizer (Le Mythe de la guerre-éclair, Berlin 2003), Ivan
Žablonka (Ni père ni mère, Histoire des enfants de l’Assistance publique 1874-1939, Seuil,
2006), Žak Lamber (Les Ardennais dans la tourmente, Terres Ardennaises, 1994), Žan-Iv
Mari i Alen Onadel (Hommes et ouvrages de la ligne Maginot, Histoire et collections,
2005), Žan-Iv Mari (Le Corridor des Panzers, Heimdal Ed., 2010), Žan-Pjer Andre-Rieč
(Tempête à l’est. L’infanterie berrichone dans la campagne de France, Alice Lyner
Editions, 2011), Mikael Seramur (Les Troupes de forteresse en Lorraine et en Alsace i La
Ligne Maginot. Ses casernes disparues, Editions Sutton, 2017. i 2013), Dominik Vejon
(Vivre et survivre en France, 1939-1947, Payot, 1995), Moris Vais (Mai-juin 1940. Défaite
française, victoire allemande, sous l’oeil des historiens étrangers, Autrement, 2000), Anri
de Vaji (L’Elfondrement, Perrin, 2000) i Olivije Vjevjorka i Žan Lope (Les Mythes de la
Seconde Guerre mondiale, Perrin, 2015).
Toliko o knjigama.

Što se digitalnog prostora tiče, ponovo sam se obrado stranicama Gallica (BnF) i
RetroNews, veličanstvenim bazama podataka Nacionalne biblioteke Francuske koje se
naročito tiču dnevne žtampe. Nestrpljivo očekujemo da se digitalizacija nastavi i za godine
posle rata…

Žan-Kristofu Rifenu dugujem razlog Lujzinog steriliteta, svom prijatelju doktoru Bernaru
Žiralu detalje o Gabrijelovom zdraviju, a veoma korisne informacije mojoj poseti muzeju
„Rat i mir“ u Ardenima, gde su me primili i pomogli mi Mari-Frans Devuž i Stefan Andre.

Kao i obično, tokom rada, na pamet su mi padale reči, rečenice, slike, ovde neka ideja,
tamo neki izraz, i mogu se pronaći svuda u tekstu. Sve to potiče, između ostalog od Luja
Aragona – Žerala Obera – Mišela Odijara – Onorea de Balzaka – Šarlote Bronte – Dina
Bucatija – Stivena Krejna – Čarlsa Dikensa – Denija Didroa – Fransoaz Dolto – Rolana
Dorželesa — Fjodora Dostojevskog – Albera Dipontela — Gistava Flobera – Romena
Garija – Gijeraga – Džozefa Helera – Viktora Igoa – Žozefa Kesela – Žan-Patrika Manšeta
– Karson Mekalers – Kloda Moana – Pola Marija Kendala – Marsela Prusta – Fransoa
Rablea – Retifa de la Bretona – Žorža Simenona – Emila Zole.

242
Tako se završava ova trilogija iz međuratnog vremena, pustolovina započeta 2012. koja,
naravno, ne bi nikada postojala bez Paskalin.

Kao i toliko drugih stvari.

243
 1
Preveo Dalibor Soldatić, dva toma, Partenon, Beograd 2015, 1. tom, str. 62.

2
Francuske ambasade po celom svetu imaju područne službenike koji su zaduženi da
prenose savete i uputstva ambasade francuskim građanima koji su upisani na njihovom
području, kao i da prenose ambasadi informacije o osobama koje su u teškoj situaciji
(povreda, bolest, starije osobe, itd.). – Prim. prev.

3
Njegovi inicijali PD izgovaraju se „pede“, isto kao i reč pede koja znači „peder“. – Prim.
prev.

4
Oni koji su diplomirali na Ecole normale (superieure), na kojoj se školuju nastavnici,
istraživači i državni službenici. – Prim. prev.

5
Francuska reč enfer, koja znači „pakao“, izgovara se „anfer“. – Prim. prev

6
Skraćenica od Banque de France, Francuska nacionalna banka. – Prim. prev.

7
Mestašce u centralnoj Francuskoj, u blizini Orleana. – Prim. prev.

8
Pripadnici ekstremnodesničarske terorističke organizacije Tajni komitet za
revolucionarnu akciju (Comite secret d’action revolutionnaire), poznatije pod imenom
Kagul (La Cagoule). Glavni cilj im je bio ukidanje Treće republike i uvođenje fašističkog
poretka. – Prim. prev.

9
Užasna porodica iz romana Jadnici Viktora Igoa. – Prim. prev.

10
Organisation Armee Secrete (Naoružana tajna organizacija) – paravojna organizacija
francuske krajnje desnice tokom Alžirskog rata. Njeni pripadnici su izvodili terorističke
napade u pokušaju da spreče nezavisnost Alžira. – Prim. prev.

11
Mouvement pour la communaute (Pokret za zajednicu) – organizacija osnovana
1959. u cilju podrške alžirskoj politici generala De Gola i pomirenja dve zajednice, alžirske
i francuske, ali je veoma brzo počela da deluje u senci, kao protivteža OAS-u, primenjujući
iste metode. – Prim. prev.

12
Forces francises de l’interieur – organizacija koja je u februaru 1944. godine nastala
ujedinjenjem nekoliko organizacija koje su se u Francuskoj borile protiv okupatora. – Prim.
prev.

13
Lik iz Jadnika Viktora Igoa, čuven po dobročinstvima i pomaganju siromašnima. –
Prim. prev.

14
Medicinske sestre optužene da su, u panici zbog debakla iz 1940. godine, ubile
nekoliko pacijenata koje je bilo nemoguće transportovati, pa pobegle iz bolnice. – Prim.
prev.

244