Pripremili sadrzaj:

Petar Jovanovic1, Jovan Milanovic2

Studijski programi

Osnovne akademske
studije

Zootehnika Opsta agronomija Prehrambrena Vocarstvo I

tehnologija vinogradarstvo

1
Agronomsli fakultet u Cacku
2
Poljoprivredni fakultet u Zemunu
UTICAJ GUSTINE USEVA I ĐUBRENJA AZOTOM NA BROJ I RANDMAN ZRNA
KUKURUZA

Izvod: U Sremu, na obroncima Fruške Gore, tokom 2004. i 2005. godine na zemljištu
tipa černozem izvedena su istraživanja sa hibridom kukuruza definisane namene Kolomba.
Ogledi su izvedeni po blok sistemu sa potpuno slučajnim rasporedom varijanti u četiri
ponavljanja. Istraživanjima su obuhvaćena četiri nivoa ishrane azotom (90, 140, 190 i 240 kg
ha-1) i četiri gustine useva (49300, 59500, 68000 i 75200 biljaka po hektaru). Rezultati
dvogodišnjih istraživanja u ovim agroekološkim uslovima pokazali su da broj zrna pri
povećanim gustinama varira u zavisnosti od godine, a pri rastućim dozama azota broj zrna
neznatno raste do određene granice. Uticaj ispitivanih faktora na randman zrna kukuruza u
2004. godini nije pokazao značajna variranja ni pri rastućim gustinama useva ni sa povećanim
količinama azota. Medjutim, u 2005. godini zapažaju se značajna variranja broja i randmana
zrna kukuruza i pri rastućim gustinama i dozama azota.

Ključne reči: kukuruz, gustina setve, broj zrna, randman zrna.

Uvod

Kukuruz predstavlja jedan od tri glavna poljoprivredna useva u svetu. Ovakav status
kukuruz ima usled velikog polimorfizma vrste i velike adaptabilnosti sorata na agroekološke
uslove. Predmet istraživanja u ovom radu su faktori od kojih zavise neke produktivne osobine
klipa kukuruza namenjenog za industrijsku preradu: gustina useva i ishrana biljaka azotom.
Pitanjima uticaja gustine useva i ishrane azotom na broj i randman zrna bavio se veliki broj
istraživača (Meisinger J. i sar. 1985, Bennet J.M. i sar. 1989., Olfs H. W., Lammel J., 1998.,
Paunović i sar. 2006 . Videnović, Ž. i sar., 2007, Kovačević V., i sar. 2007, Pandurović Ž.
2008). Božić, 1992 je u svojim istraživanjima utvrdio da broj zrna opada sa porastom gustina.
Isti autor je takođe utvrdio da je uticaj rastućih gustina na randman zrna uglavnom
neodređen i da vrednosti randmana veoma neznatno variraju. Uticaj rastućih doza azota
ispoljava se na blago opadanje randmana zrna. Hasan-Hadi Hasan, 1979 proučavajući
nekoliko hibrida kukuruza došao je do zaključka da broj zrna opada sa povećanjem gustine.
Takođe je utvrdio da randman zrna neznatno raste sa povećanjem gustina, dok uticaj istog
faktora (kada se posmatraju hibridi) na randman je takav da on uglavnom ima opadajuće
vrednosti.
Materijal i metode rada

U istraživanjima je korišćen hibrid Kolomba, selekcija firme Pioneer. Ovo je rani hibrid
FAO grupe 400. Eksperiment je zasnovan na teritoriji opštine S.Mitrovica (u Divošu) u 2004. i
2005. godini. Primenjen je metod ogleda potpuno slučajnog blok sistema u četiri ponavljanja.
Površina elementarne parcele iznosila je 14 m 2 (2,8 x 5 m), a za obradu korišćena su dva
unutrašnja reda ili 7 m2. Ispitivan je uticaj dva faktora. Prvi je gustina useva, i to: 49300,
59500, 68000 i 75200 biljaka po hektaru, a drugi faktor je primenjena količina azota i to: 90,
140, 190 i 240 kg ha-1. Azotna ishrana obavljena je primenom pojedninačnog azotnog đubriva
urea, koja je uneta startvo, sa setvom. Svaka osnovna parcelica đubrenja azotom imala je
površinu od 56 m-2 (20 x 2,8 m). Predusev u 2004. godini bio je kukuruz, a u 2005. pšenica.
Osnovna obrada zemljišta izvršena je ujesen na dubini od 30 cm, pri čemu nisu korišćena
kompleksna đubriva. Predsetvena priprema obavljena je standardnom metodama. Setva je
obavljana ručno, sa po 3 zrna u kućicu. U fenološkoj fazi 5 listova izvršeno je proređivanje na
konačno rastojanje. Zaštita od korova vršena je mehaničkim putem, ručnim okopavanjem.
Berba je obavljana ručno, a za laboratorijska ispitivanja uzeto je po 20 biljaka sa svake
parcelice. Analiza podataka urađena je matematičko statistističkom metodom analize
varijanse. Razlike između pojedinih tretmana testirane su F testom, a razlike između pojedinih
varijanti i interakcija između pojedinih tretmana testirane su na osnovu LSD testa.

Uslovi uspevanja

Temperature vazduha i padavine. Srednja mesečna temperatura 2004. godine u

periodu vegetacije kukuruza bila je znatno povoljnija za rast i razviće kukuruza (21,1°C), nego
2005. godine (17,9°C), izuzev maja, juna i septembra. Jedino je malo veće odstupanje
registrovano u maju (2,3°C) i septembru (2,2°C) u odnosu na isti period 2005. godine. Daleko
povoljniji uslovi u pogledu padavina vladali su u 2005. godini. Raspored padavina u periodu
vegetacije je bio daleko povoljniji 2005. nego 2004. godine, osim aprila i maja 2005. gde je
bilo manje za 24,5 mm odnosno, 58 mm padavina u odnosu na 2004. godinu (Tab. 1).

Zemljišni uslovi. Ogled je postavljen na zemljištu tipa karbonatni černozem podtip

zaruđeni. Zemljište je neutralne reakcije - 6,99, slabo je obezbeđeno u humusu - 2,11%,
siromašno u ukupnom azotu 0,1%, i bogato u pristupačnom P 2O5 - 74 mg/100 g i K2O - 31
mg/100 g..
 Tabela 1. Srednje mesečne temperature vazduha ( oC) i padavine (mm) u godinama
ispitivanja
Table 1. The average month temperatures of the air ( oC) and precipitation (mm) in the
years of the examing
Meseci / Month Prosek / Average
Godina / Year
IV V VI VII VIII IX Ukupno / Total

°C 12,1 15,2 19,7 21,6 20,8 15,1 17,4

2004.
mm 94,5 109,5 94,9 66,2 80,5 41,5 487,1

°C 10,9 17,5 19,2 22,2 20,3 17,3 17,9

2005.
mm 70,5 51,5 126,5 140,0 90,7 44,5 523,7

Rezultati istraživanja i diskusija

Prosečni broj zrna na klipu u 2004. godini za sve gustine i doze azota iznosio je
581,56, a u 2005. godini 625,63. (tabela 2).
U 2004. godini, u proseku za rastuće gustine, broj zrna se blago povećavao što ni za
jednu vrednost nije bilo statistički značajno. U proseku, za rastuće količine azota, vrednost
broja zrna raste do primenjenih 140 kg ha -1 N (590,68), a zatim opada. Međutim, ispoljene
razlike nisu statistički značajne. Razmatrajući pojedinačno, u okviru upotrebljenih 240 kg ha -1
N razlike sredina između broja zrna dobijenih pri gustini od 49300 i 75200 biljaka po hektaru
statistički su značajne.
Tabela 2. Uticaj gustine useva i đubrenja azotom na broj zrna na klipu

Table 2 Effect of crop density and nitrogen fertilization on the number of kernels on the clip

N kg ha-1

Godina Gustina Prosečno

90 140 190 240 Index
Year Density Average

49300 567,8 582,4 567,2 558,8 569,05 100,00

59500 584,6 589,7 576,3 553,6 576,05 101,23

68000 590,8 578,6 585,4 585,7 585,13 102,83

75200 593,2 612,0 587,8 591,0 596,0 104,74

2004
Pros. / Ave. 584,1 590,68 579,18 572,28 581,56

Index 100,00 101,13 99,16 97,98

LSD 0,05 Gustina 30,85 Azot 30,85 Interakcija 61,69

LSD 0.01 Gustina 41,20 Azot 41,2 Interakcija 82,39

49300 625,1 674,5 658,4 672,6 657,65 100,00

59500 628,4 621,0 639,9 617,5 626,7 95,29

68000 602,5 612,0 625,0 623,4 615,73 93,63

75200 593,5 607,3 611,2 597,7 602,43 91,60

2005
Pros. / Ave. 612,38 628,7 633,63 627,8 625,63

Index 100,00 102,67 103,47 102,52

LSD 0,05 Gustina 24,67 Azot 24,67 Interakcija 49,33

LSD 0.01 Gustina 32,95 Azot 32,95 Interakcija 65,89

U 2005. godini posmatrajući uticaj rastućih gustina, razlike sredina dobijenih pri gustini
od 49300 i 68000 biljaka po hektaru su statistički vrlo značajne kao i razlika sredina broja zrna
dobijenih pri gustini od 49300 i 75200, a razlike dobijene pri gustini od 49300 i 59500 biljaka
po hektaru su statistički značajne. Posmatrajući rastuće količine azota može se konstatovati
da broj zrna raste do upotrebljenih 190 kg ha-1 N, a zatim opada. Međutim, ove razlike
sredina nisu statistički značajne. Posmatrajući pojedinačne vrednosti može se konstatovati da
u proseku, na nivou gustine od 49300 biljaka po hektaru, a gledajući po rastućim količinama
azota sve razlike sredina su statistički vrlo značajne. Posmatrajući količinu N od 90 kg ha-1 a
za rastuće gustine, može se zapaziti da je jedino razlika sredina dobijena pri gustini od 59500
i 75200 biljaka po hektaru statistički vrlo značajna. Kod upotrebljenih 140 kg ha-1 azota, a pri
rastućim gustinama, može se konstatovati da sve razlike sredina u odnosu na vrednost broja
zrna dobijenu sa 49300 biljaka po hektaru su statistički vrlo značajne. Pri upotrebljenih 190 kg
ha-1 N kod rastućih gustina, može se konstatovati da razlike sredina broja zrna dobijenih pri
gustinama od 68000 i 75200 biljaka po hektaru, a u odnosu na 49300 biljaka po hektaru
statistički su vrlo značajne. Kod primene 240 kg ha-1 azota može se zapaziti da sve razlike
vrednosti broja zrna dobijene sa 59500, 68000 i 75200 biljaka po hektaru u odnosu na 49300
su statistički vrlo značajne. Jedino je razlika sredina broja zrna dobijena između gustina od
68000 i 75200 biljaka po hektaru statistički značajna.

Uticaj gustine i đubrenja azotom na randman (zastupljenost zrna u klipu)

Učešće sirovog zrna u klipu neposredno posle berbe, prosečno za sve gustine useva i količine azota
iznosi u 2004. godini 82,67%, a u 2005. 82,38% (tabela 3).

Tabela 3. Uticaj gustine useva i đubrenja azotom na randman zrna

Table 3. Effect of crop density and nitrogen fertilization on grain reproduction

N kg ha-1

Godina Gustina Prosečno

90 140 190 240 Index
Year Density Average

49300 82,38 82,65 82,99 82,49 82,63 100,00

59500 82,65 82,64 82,91 82,44 82,66 100,04

68000 82,65 82,84 82,82 82,55 82,71 100,10

75200 82,88 82,75 82,45 82,66 82,68 100,06

2004
Pros. / Ave. 82,64 82,72 82,79 82,53 82,67

Index 100,00 100,10 100,18 99,87

LSD 0,05 Gustina 0,292 Azot 0,292 Interakcija 0,586

LSD 0.01 Gustina 0,390 Azot 0,390 Interakcija 0,783

49300 82,11 82,08 82,09 82,00 82,07 100,00

59500 82,18 82,76 83,00 82,13 82,52 100,55

68000 82,20 82,80 82,82 82,34 82,54 100,57

75200 82,12 82,50 82,60 82,41 82,41 100,41

2005
Pros. / Ave. 82,15 82,53 82,63 82,22 82,38

Index 100,00 100,46 100,58 100,09

LSD 0,05 Gustina 0,260 Azot 0,260 Interakcija 0,520

LSD 0.01 Gustina 0,347 Azot 0,347 Interakcija 0,694

 Prosečan uticaj gustina u 2004. godini, u proseku za varijante đubrenja je dosta
neravnomeran i kreće se u granicama od 0,04% do 0,1%. Randman sirovog zrna varira u
2004. godini u smeru povećanja i pod uticajem količine azota i gustine useva i to u granicama
statistički značajnih i vrlo značajnih razlika. U svim gustinama useva zapaža se najviši efekat
randmana zrna pri dozi od 190 kg ha -1 N, U gustini od 75200 biljaka po hektaru uticaj ishrane
azotom od 90 kg ha-1 N ipoljio je najveće dejstvo na rndman zrna.
U 2005. godini, na vrednosti randmana zrna, uticali su i gustina useva i ishrana
azotom. Sa povećanjem doze azota pri gustinama od 59500, 68000 i 75200 biljaka ha -1
povećava se randman do doze od 190 kg ha -1 N, a kod doze od 240 kg ha-1 opada.

Zaključak

Uticaj rastućih gustina setve na broj zrna u klipu kukuruza tokom 2004. godine deluje
na povećanje broja zrna dok se u 2005. godini smanjuje, što je u dva slučaja bilo statistički
značajno i vrlo značajno. Povećane količine azota do određene granice utiču na povećanje
broja zrna tako da u 2004. godini ovo obeležje neznatno raste do upotrebljenih 140 kg ha -1 N
a zatim opada, a u 2005. godini broj zrna raste do upotrebljenih 190 kg ha -1 N, a zatim opada.
U obe godine ispitivanja randman zrna se povećavao pod uticajem azotne ishrane i
gustine useva. Povećane količine azota na randman zrna ispoljive su se na povećanje ove
osobine sve do upotrebljenih 190 kg ha-1 N.
Literatura

Bennett J.M., Mutti L.S., Rao P.S.C., Jones J.W. (1989). Interactive effects of nitrogen and water
stresses on biomass accumulation, nitrogen uptake, and seed yield of maize. Field Crops Res. 19: 297-
311.
Božić M. (1992). Uticaj gustine useva i đubrenja azotom na prinos kukuruza u uslovima intezivne
agrotehnike. Magistarski rad. Poljoprivredni fakultet Zemun.

Hasan-Hadi H. (1979). Uticaj gustine useva na asimilacionu površinu, produktivnost fotosinteze i prinos
kukuruza.Doktorska disertacija.Poljoprivreni fakultet, Zemun.

Kovačević V., Šimić D., Šoštarić J., Josipović M. (2007). Precipitation and temperature regime impacts
on maize yields in eastern Croatia. Maydica 52: 301-305.
Meisinger J. J., Bandel V. A., Stanford G., Legg J. O. (1985). Nitrogen utilization of corn under
minimal tillage and moldboard plow tillage. I. Four-year results using labeled n fertiliser on an atlantic
coastal plain soil. Agronomy Journal. Volumen 77: 602-611.
Olfs H. W., Lammel J. (1998). Long-term effects of different N application levels on yield, N balance
and N leaching losses. Meststoffen 1997/98: 59 – 64.
Pandurović Ž. (2008). Uticaj gustine useva i đubrenja azotom na prinos i randman zrna kukuruza.
Magistarski rad. Poljoprivredni fakultet Zemun.

Paunović A., Madić Milomirka, Knežević D., Vukomanović D. (2006).

Ispitivanje prinosa zrna novih hibrida kukuruza na teritoriji opštine Kraljevo.
XI Savetovanje o biotehnologiji, Agronomski fakultet, Zbornik radova,
Čačak, 3-4 mart 2006., 277-285.
Videnović Ž., Jovanović Ž., Cvijanović G., Stefanović L., Simić M. (2007). Doprinos nauke razvoju
savremene tehnologije gajenja kukuruza u Srbiji. Monografija - Nauka osnova održivog razvoja, Institut
za kukuruz Zemun Polje, Beograd, 267-285.
UTICAJ VREMENSKIH PRILIKA NA PRINOSE KUKURUZA U PERIODU 2000.-
2007. GODINE

Izvod

Analiziran je uticaj padavina i srednjih temperatura vazduha na prinose kukuruza u

Hrvatskoj (RH: istočna i severozapadna Hrvatska) i Srbije (RS: Centralna Srbija i Vojvodina) u
periodu 2000.-2007. godine. U dve nepovoljne godine (2000. i 2003. godine) prinosi kukuruza
iznosili su 3,9 t ha-1 (2-god. prosek) u RH, odnosno 2,8 t ha-1 (RS), a u dve povoljne godine
(2005. i 2006.) 6,7 t ha-1 (RH), odnosno 5,5 t ha-1 (RS). U periodu juni-avgust u „nepovoljnim
godinama“ (proseci za Osijek i Zagreb, odnosno Novi Sad i Kragujevac) bilo je 127 mm
padavina (RH), odnosno 94 mm (RS) uz temperature vazduha 23,0 oC (RH) i 23,2 oC (RS).
Analogni podaci za “povoljne godine” su 348 mm i 289 mm, odnosno 20,3 oC i 20,6 oC.

Ključne reči: kukuruz, padavine, prinos zrna, temperature vazduha

Uvod

Kukuruz je glavna ratarska kultura na oranicama Hrvatske (RH) i Srbije (RS). Prema
statističkim podacima (stanje 2007. g) uzgajan je na 288549 ha (RH), odnosno na 1201832
ha (RS). Cilj ovoga rada je analizirati variranja prinosa kukuruza u periodu 2000.-2007. sa
gledišta padavinskog i temperaturnog režima, a ova tematika je analizirana i u ranijim
radovima (Josipović i sar., 2005; Šoštarić i Josipović, 2006; Kovačević i sar., 2009; Maklenović
i sar. 2009). Analogna istraživanja na pšenici objavili su Paunović i sar. (2010).

Materijal i metode rada

Izvor podataka
U radu su korišteni podaci Državnih zavoda za statistiku (Statitsički godišnjaci/ljetopisi:
2001-2008.) iz Zagreba (Hrvatska) i Beograda (Srbija), te odgovarajućih državnih
hidrometeoroloških zavoda. Za analizu variranja prinosa kukuruza po godinama (od 2000. do
2007.) sa stajališta specifičnosti vremenskih prilika navedeni su odgovarajući podaci (prinosi
zrna, količina padavina i srednje temperature vazduha u periodu juni - august). S tim u vezi,
prinosi kukuruza i žetvene površine su prikazane na državnom nivou, te za regije istočna
Hrvatska i severozapadna Hrvatska, odnosno za Centralnu Srbiju i Vojvodinu, a meteorološki
podaci za Osijek i Zagreb (Hrvatska), odnosno za Kragujevac i Novi Sad (Srbija). Analizom je
obuhvaćeno 48,9 % teritorije RH i 87,7 % teritorije RS.
Opis analiziranog područja u Hrvatskoj

Hrvatska ima površinu 56 542 km2 od čega su oko 53 % poljoprivredne površine (oko
3 milijona hektara). Regija istočna Hrvatska sastoji se od pet županija ukupne površine 12454
km2 ili oko 22% državne teritorie. Eutrični kambisol i gleysol, te karbnatni fluvisol prevladavaju
na istočnom delu istočne Hrvatske, dok prema zapadu regije prevladavaju zemljišta lošije
plodnosti s glavnim tipovima zemljišta luvisol, stagnosol i planosol.
Regija severozapadna Hrvatska uključuje sedam županija ukupne površine 15136 km 2
ili 26.8% državne teritorije. Ova regija zauzima zapadni deo Panonske regije Hrvatske, a
karakteriše je umereno kontinentalna klima srednjevropskog tipa s četiri jasno izražene
sezone. Uopšteno, glavni tipovi zemljišta severozapadne Hrvatske su luvisol, stagnosol i
planosol.
Oba analizirana područja imaju površinu 27590 km 2 ili 48,9 % teritorije RH. Klima u
obe regije je umereno kontinentalna srednjevropskog tipa s tim da se godišnja količina
padavina od istoka prema zapadu povećava, a temperature vazduha snižavaju (1961.-1990:
Osijek 650 mm i 10,8oC; Bjelovar 812 mm i 10,3 oC, Zagreb-Maksimir 852 mm i 10,3 oC,
Varaždin 879 mm i 9,9oC).
Opis analiziranog područja u Srbiji

Republika Srbija ima površinu od 88 361 km 2. U 2007. godini ukupna površina

poljoprivrednog zemljišta iznosila je 5053000 ha (oranice 65,3%, livade i pašnjaci 28,8,
voćnjaci i vinogradi 5,9%).
Centralna Srbija zauzima površinu od 55968 km 2 ili 63,3% državne teritorije i sastoji se
od 17 administrativnih okruga. Reljef centralne Srbije većinom je planinski s različitim
tipovima zemljišta. U ravničarskim i brežuljkastim rejonima zastupljena su aluvijalna zemljišta,
smonice, livadska zemljišta i na oko 60% površina prisutna su zemljišta u procesu degradacije
sa kiselom reakcijom (pseudoglej). Ekstremno kisela zemljista prisutna su i do 30% na
prostoru zapadnog i severozapadnog dela centralne Srbije. Klima centralne Srbije u
ravničarskim, brežuljkastim i brdskim rejonima je umereno-kontinentalna, a u planinskim
rejonima (Kopaonik, Zlatibor, Zlatar, Rudnik, Stara Planina) planinska. Središnji deo centralne
Srbije pripada regiji Šumadije (prostor između reka Save i Dunava na severu, Velike Morave
na istoku, Zapadne Morave na jugu, i Kolubare i Dičine na zapadu.
Vojvodina zauzima površinu od 21506 km2 ili 24,3% državne teritorije, a sastoji se od
7 administrativnih okruga. Reljef Vojvodine je pretežno ravničarski, izuzev Srema, kojim
dominira planina Fruška Gora, i jugoistoka Banata, s Vršačkim Bregom. Ima zemljišta
iznadprosečne plodnosti s karbonatnim černozemom kao dominantnim tipom zemljišta. Većina
zemljišta je neutralne i alkalne reakcije. Klima Vojvodine je umereno kontinentalna sa
izvesnim specifičnostima. Režim padavina u Vojvodini nosi delom obeležje srednjeevropskog,
tj. podunavskog režima raspodele padavina, sa vrlo velikom neravnomernošću raspodele po
mesecima. Srednja godišnja količina padavina u Vojvodini kreće se od 550 do 600 mm.
Prosečna temperatura vazduha u 30-to godišnjem periodu (1961-1990.) tokom juna, jula i
avgusta iznosila je 20,4oC za Novi Sad i 20,8oC za Kragujevac.
Rezultati istraživanja i diskusija

U periodu 2000.-2007. godine prosečno požnjevena površina kukuruza u RH iznosila je

358780 ha god od čega na regiju istočna Hrvatska otpada 46,4% a na severozapadnu
Hrvatsku 48,4%. Preostalih 5,2% površine pod kukuruzom u RH raspoređeno je u preostalih
52,2% državne teritorije. Prosečni prinos zrna kukuruza u analiziranom periodu iznosio je 5,40
t ha-1 s tim da je u istočnoj Hrvatskoj veći za 8%, a u severozapadnoj Hrvatskoj manji za 6%
od državnog proseka (Tab. 1). U istom periodu je u RS požeto godišnje 1200982 ha kukuruza
ili 3,3 puta više nego u RH, a ostvareni prosječan prinos zrna od 4,30 t ha -1 je 20% manji.
Prinosi kukuruza u Vojvodini bili su u proseku za 14% veći, a u Centralnoj Srbiji za isto toliko
manji u odnosu na državni prosek. Inače, udeo požnjevenih površina u obe regije je relativno
sličan, a razlike su uglavnom do 10% u korist Vojvodine (Tab. 1).

Tab. 1. Požete površine i prinosi kukuruza

Table 1. Harvested areas and yields of maize

Požete površine (ha) i prinosi zrna kukuruza (t ha-1)

Harvested areas (ha) and grain yields of maize (t ha-1)

ha t ha-1 ha t ha-1 ha t ha-1

God./Year Republika Hrvatska i regije / Republic of Croatia and the regions

Hrvatska ukupno Istočna Hrvatska Severozapadna Hrvatska

Croatia total The eastern Croatia NW Croatian region

2000 388639 3,93 180182 4,39 185288 3,80

2001 405910 5,45 190136 6,36 190861 4,59

2002 407272 6,14 187702 6,94 194317 5,40

2003 405947 3,86 187118 4,48 194998 3,40

2004 nema podataka / the data not exist

2005 318891 6,92 148438 7,28 157661 6,78

2006 296251 6,53 136712 6,75 147776 6,50

2007 288549 4,94 134327 4,72 144465 5,18

 358780 5,40 166374 5,85 173624 5,09

Republika Srbija i regije / Republic of Serbia and the regions

 Srbija ukupno* Centralna Srbija Vojvodina

Serbia total* Central Serbia Vojvodina

2000 1202944 2,4 586685 1,9 616259 2,9

2001 1216607 4,9 582405 4,1 634202 5,6

2002 1196533 4,7 577509 4,3 618844 5,0

2003 1199871 3,2 578259 2,9 621612 3,4

2004 1199921 5,5 566423 5,0 633498 5,9

2005 1220174 5,8 570709 5,0 649465 6,5

2006 1169976 5,1 551111 4,3 618865 5,9

2007 1201832 3,2 541631 2,3 660201 4,1

 1200982 4,3 569341 3,7 631618 4,9

* Srbija bez Kosova / Serbia (Kosovo not included)

U obe države su evidentna značajna variranja prinosa kukuruza po godinama (Tabela

1). Tako je u analiziranom periodu raspon prosečnih prinosa bio od 3,86 t ha -1 do 6,92 t ha-1
(RH), odnosno od 3,2 t ha -1 do 5,8 t ha-1 (RS). Navedene razlike su najvećim delom rezultat
vremenskih prilika. S tim u vezi, ispodprosečne količine padavina i iznadprosečne temperature
vazduha su u određenoj vezi s ispodprosečnim prinosima kukuruza. Tako, u dve „nepovoljne
godine“ (2000. i 2003. g) prinosi kukuruza bili su 3,9 t ha -1 (2-god. prosek) u RH, odnosno 2,8
t ha-1 (RS), a u dve „povoljne godine“ (2005. i 2006.) 6,7 t ha -1 (RH), odnosno 5,5 t ha-1 (RS).
Prinosi kukuruza u „povoljnim godinama“ bili su u proseku za 72% (RH) i za 97% (RS) veći
nego u „nepovoljnim godinama“. To znači da su negativni učinci suše i visokih temperatura u
relativnom iznosu veći u RS nego u RH, a što se poklapa i s razlikama u deficitu vode.

Tabela 2. Meteorološki podaci za Osijek i Zagreb (Hrvatska)

Table 2. Weather data for Osijek and Zagreb (Croatia)

Meteorološki podaci za Osijek i Zagreb (1961-90 = 30-to godišnji prosek)

Weather data for Osijek and Zagreb (1961-90 = long-term mean 1961-1990)

Padavine (mm) i srednje temperature (oC) vazduha u junu, julu i avgustu

Precipitation (mm) and mean air-temp. (oC) in June, July and August

Godina Juni/June Juli/July Avgust/August Σ 

Year mm o
C mm o
C mm o
C mm o
C

Meteorološka stanica Osijek

Osijek Weather Bureau

 2000 10 22,5 63 21,7 5 23,7 78 22,6

2001 240 18,1 77 21,6 7 22,7 324 20,8

2002 36 21,1 59 22,3 77 20,9 172 21,4

2003 44 24,3 61 22,1 41 23,6 146 23,3

2004 77 19,2 43 21,5 96 21,0 216 20,6

2005 112 19,5 171 21,5 238 19,3 521 20,1

2006 91 20,1 15 23,5 134 19,3 240 20,1

2007 33 22,3 27 23,9 45 22,2 105 22,8

1961-90 88 19,5 65 21,1 58 20,3 211 20,3

Godina Meteorološka stanica Zagreb

Year Zagreb Weather Bureau

2000 47 21,6 79 20,9 10 23,0 136 21,8

2001 121 18,4 55 21,8 14 22,5 190 20,9

2002 71 21,1 124 22,3 143 20,9 338 21,4

2003 66 23,9 62 23,0 17 25,0 145 24,0

2004 102 19,1 70 21,1 56 21,0 228 20,4

2005 69 19,9 137 21,5 175 18,9 381 20,1

2006 40 20,5 32 23,8 178 18,9 250 21,1

2007 97 22,2 49 22,9 102 21,3 248 22,1

1961-90 99 18,5 83 20,1 95 19,3 277 19,3

U periodu juni-avgust u „nepovoljnim godinama“ (prosek dva lokaliteta za dve godine)

palo je 127 mm padavina (RH), odnosno 94 mm (RS) uz prosečne temperature vazduha 23,0
o
C (RH) i 23,2 oC (RS). Analogni podaci za “povoljne godine” su 348 mm i 289 mm, odnosno
20,3 oC i 20,6 oC (Tabela 2 i 3).
Navedeni podaci ukazuju da suša i visoke temperature jače pogađaju regiju istočne
Hrvatske nego severozapadnu Hrvatsku, a podjednako Centralnu Srbiju i Vojvodinu.
Višegodišnji prosek (1961.-1990.) količine padavina u tri letnja meseca u Osijeku bio
211 mm, a srednje temperature vazduha 20,3 oC, dok je istovremeno u Zagrebu bilo za 66
mm više kiše, a temperature vazduha bile su niže za 1.0 oC u odnosu na Osijek. Višegodišnji
proseci količine padavina i temperatura vazduha u Novom Sadu bili su slični kao u Osijeku
(206 mm i 20,4 oC), dok su u Kragujevcu manje za 29 mm, odnosno veće za 0,4 oC nego u
Novom Sadu (Tabela 2 i 3).
Tabela 3. Meteorološki podaci za Novi Sad i Kragujevac (Srbija)

Table 3. Weather data for Novi Sad and Kragujevac (Serbia)

Meteorološki podaci za Novi Sad i Kragujevac (1961-90 = 30-to godišnji prosek)

Weather data in Novi Sad and Kragujevac (1961-90 = long-term mean 1961-1990)

Padavine (mm) i srednje temperature (oC) vazduha u junu, julu i avgustu

Precipitation (mm) and mean air-temp. (oC) in June, July and August

Godina Juni/June Juli/July Avgust/August Σ 

Year mm o
C mm o
C mm o
C mm o
C

Meteorološka stanica Novi Sad

Novi Sad Weather Bureau

2000 28 21,4 29 22,1 5 24,1 62 22,5

2001 233 18,3 56 22,3 30 22,7 319 21,1

2002 27 21,8 33 23,6 55 22,2 115 22,5

2003 31 24,0 60 22,6 30 24,6 121 23,7

2004 97 19,8 63 22,0 39 21,7 199 21,2

2005 135 19,3 123 21,4 134 19,4 392 20,0

2006 104 19,7 31 23,5 125 19,7 260 21,0

2007 71 22,0 39 23,2 80 23,4 190 22,9

1961-90 81 19,4 69 21,2 56 20,6 207 20,4

Godina Meteorološka stanica Kragujevac

Year Kragujevac Weather Bureau

2000 21 21,8 30 23,0 20 23,9 71 22,9

2001 109 18,5 59 23,1 126 22,8 294 21,5

2002 57 21,6 100 23,3 84 21,2 241 22,0

2003 48 23,3 66 22,5 5 24,6 119 23,5

2004 61 19,8 80 22,0 93 21,1 234 21,0

2005 51 19,3 86 21,7 118 20,0 255 20,3

2006 85 19,8 22 23,1 142 20,6 249 21,2

2007 25 22,9 10 24,8 82 23,3 117 23,7

 1961-90 68 19,9 61 21,5 48 21,1 177 20,8

Sličan uticaj vremenskih prilika na prinose kukuruza ustanovljen je i u našim ranijim

istraživanjima. Tako u tri povoljne godine (1982., 1984. i 1986. g) prosečan prinos kukuruza u
regiji istočna Hrvatska bio je 6,69 t ha -1, a u tri nepovoljne godine (1978., 1980. i 1988.) 5,11
t ha-1 ili za 24 % niži. Količine padavina u periodu maj-avgust bile su 285 mm u povoljnim
godinama i 235 mm u nepovoljnim godinama (3-god. proseci), a u julu 65 mm, odnosno 40
mm (Josipović i sar., 2005; Šoštarić i Josipović, 2006).
Jelić i sar. (2009) analizirali su variranja prinosa kukuruza u Srbiji (regioni Kragujevac
= KGr i Zaječar =ZJr) i Hrvatskoj (županije Osječko-Baranjska = OBc i Zagrebačka = ZGc) s
posebnim naglaskom na uticaj padavinskog i temperaturnog režima. Godina 2000. bila je
izuzetno nepovoljna za kukuruz. Padavine u tri meseca (Juni-Avgust) bile su u Kragujevcu 71
mm ili samo 35% u odnosu na višegodišnji prosek, a u Osijeku 78 mm ili 37% od proseka.
Istovremeno, srednje temperature vazduha bile su 22,9 0C (Kragujevac) i 22,60C (Osijek) ili
2,50C, odnosno 2,30C iznad proseka. Kao rezultat stresa izazvanog sušom i visokim
temperaturama prinosi kukuruza iznosili su samo 1,78 t ha -1 (region Kragujevac) i 3,96 t ha -1
(Osječko-baranjska županija).
Prema navodima Rosića i Bajića (1989) idealna suma vodenih taloga za kukuruz tokom
juna (127 mm), jula (100 mm) i avgusta (90 mm) iznosi 317 mm. Analizirajući 30-to godišnje
proseke padavina (1961-90. godine) u junu, julu i avgustu mesecu za Novi Sad i Kragujevac
može se konstatovati da je ukupna količina padavina za naznačeni period iznosila 206 mm za
Novi Sad i 177 mm za Kragujevac, odnosno uočava se deficit padavina od 111 mm za Novi
Sad i 140 mm za Kragujevac.
Uzgojem otpornijih hibrida kukuruza prema suši i manje improvizacija u agrotehnici
(jesenje oranje kombinovano s jesenjim unošenjem đubriva, primena većih količina đubriva a
naročito kalijuma, uništavanje korova i dr.) su mere kojima bi se mogle ublažiti posledice suše
i visokih temperatura.

Zaključak

Vremenske prilike u letnim mjesecima (juni + juli + avgust) imaju značajan uticaj na
prinose kukuruza u Hrvatskoj i Srbiji. Uzgojem otpornijih hibrida kukuruza prema suši i manje
improvizacija u agrotehnici su mere kojima bi se mogle ublažiti posledice stresa izazvanog
ovakvim nepovoljnim vremenskim prilikama.

Napomena

Istraživanja u ovom radu deo su dva bilateralna hrvatsko-srpska projekta

„Prilagođavanje agrotehnike i sortimenta ratarskih kultura s globalnim
klimatskim promenama“ i „Poboljšanje kiselih zemljišta kalcizacijom i
mineralnom gnojidbom“.
Literatura

Jelic M., Kovacevic V., Djalovic I., Biberdzic M. (2009): Climate change influences on maize yields in
Serbia and Croatia.University of Agricultural Sciences and Veterinary Medicine of the Banat Timisoara,
Research Journal of Agricultural Science, 41 (1) 2009, 44-48.

Josipović M., Kovačević V., Petošić D. and Šoštarić J. (2005). Wheat and maize yield variations in the
Brod-Posavina area. Cereal Res. Comm. 33 (1):229-233.

Maklenović V., Vučković S., Kovačević V., Prodanović S., Živanović Lj. (2009). Precipitation and
temperature regimes impacts on maize yields In: Proceedings of 44th Croatian and 4th International
Symposium on Agriculture (Maric S. and Loncaric Z. Editors.), 16 th – 20 th Febraury 2009, Opatija;
Faculty of Agriculture Osijek, p. 569-573.

Kovačević V., Maklenović V., Jolankai M. (2009). Oborinski i temperaturni režim kao faktori prinosa
kukuruza u Hrvatskoj, Srbiji i Mađarskoj. Agroznanje, Vol. 10, (u štampi).

Paunović A., Kovačević V., Madić M., Jelić M., Iljkić D. (2010): Uticaj vremenskih prilika na prinose
pšenice u periodu 2000.-2007. godine. Zbornik radova, XV Savetovanje o biotehnologiji s
međunarodnim učešćem, 26. i 27. marta 2010, Čačak, Srbija.

Rosić K., Bajić N. (1989). Ratarstvo, Agronomski fakultet, Čačak, 149-210.

Šoštarić J., Josipović M. (2006). Weather and soil influences on maize yield in the eastern Croatia.
Universitatea se Stiente Agricole si Medicina Veterinara Iasi, Lucrari Stiintifice - Volume 49, seria
Agronomie, p. 161-167.
TOKSIČNI ELEMENTI U KORENASTOM POVRĆU U DOMAĆINSTVIMA
JUGOISTOČNE SRBIJE

Izvod: Sadržaj toksičnih elemenata, pretežno teških metala, ispitivan je u korenastom

povrću (renu, šargarepi, celeru, peršunu i paškanatu) uzorkovanom sa 14 lokaliteta
(domaćinstava) Jugoistočne Srbije. Tom prilikom je korištena je jedna od najsavremenijih
analitičkih metoda emisione spektrohemjiske analize, metoda argonske plazma spektroskopije.
Ispitivani uzorci su pokazali da se većina toksičnih elemenata nalazi u domenu očekivanih
vrednosti. Međutim, na većini lokaliteta je utvrđen povećan sadržaj hroma. Različite
povrtarske kulture su ispoljavale različite afinitete prema asimilaciji teških metala.
Ključne reči: teški metali, korenasto povrće, Jugoistočna Srbija.

Uvod

Gotovo sva domaćinstva u ruralnim sredinama, deo svojih potreba za povrćem

ostvaruju iz sopstvene proizvodnje. Kakva je ispravnost tih proizvoda u pogledu sadržaja
teških metala i da li se oni nalaze u granicama dopuštenih vrednosti, pokušali smo da
utvrdimo ovim istraživanjem.
Pet vrsta korenastog povrća, kakvo su ren (Armoracia rusticana), šargarepa (Daucus
carota), celer (Apium graveolens), peršun (Petroselinum crispum) i paškanat (Pastinaca
sativa), nezaobilazan su sastojak domaće kuhinje, ali su i dobri akumulatori metala koji se
nalaze u zemljišnom supstratu.
Pojedini elementi iz grupe metala (mikroelementi) su neophodni za samu biljku jer
ulaze u sastav njenih enzima, hormona i vitamina, drugi elementi, pre svih većina teških
metala, nemaju fiziološku ulogu i toksični su za samu biljku jer remete njen enzimski status,
menjaju propustljivost ćelijskih membrana i utiču na rudimenciju pojedinih organa i tkiva,
najčešće korena, koji i predstavlja glavni depo biljke (Kabata-Pendia et al., 2001). Kako se
kod korenastog povrća koristi upravo ovaj deo biljke, postoji realna opasnost da se usvojeni
metali potencijalno uključe u lanac ishrane (Arora et al., 2008).
Na osnovu načina asimilacije teških metala biljke se mogu podeliti na tri grupe:
hiperakumulatore, indikatore ili metalofite i one koje teške metale akumuliraju u malim
količinama. Toksični efekti teških metala zavise od vrste, oblika u kome je metal dostupan za
biljku, koncentracije i opšteg sastava supstrata (Službeni list, 2002), kao i od osetljivosti same
biljne vrste, sorte ili genotipa. Pod kritičnim ili toksičnim koncentracijama teških metala za
odgovarajuću biljnu vrstu, se podrazumevaju one koncentacije koje smanjuju prinos suve
materije za 10%, a određuju se u kontrolisanim ogledima (Tabela 1).
Sadržaj teških metala u biljkama i odstupanje od uobičajenih vrednosti, eksplicitno
može odraziti stepen kontaminiranosti životne sredine u kojoj se biljke nalaze. Samim tim,
kontinuirano praćenje stanja poljoprivrednih kultura, može predstavljati referentni monitoring
indikator (Jablanović et al., 2002).
Materijal i metode rada

Tokom ovog istraživanja je ispitivan sadržaj pojedinih teških metala, pretežno onih koji
nemaju poznatu fiziološku funkciju u eukariotskim ćelijskim organizmima. Uzorkovanje
pomenutih povrtarskih kultura je obavljeno sa 14 lokaliteta raspoređenih u pet okruga
Jugoistočne Srbije i to: Pirotskom, (lokaliteti Pirot i Naselje Dolac (opština Bela Palanka)),
Borskom, (tri lokacije u selu Slatina, i lokaliteti u naselju Bor Dva i selu Krivelj (sve opština
Bor)), Rasinskom ( po jedan lokalitet u naselju Bivolje (opština Kruševac) i selu Velika Vrbnica
(opština Aleksandrovac)), Topličkom, (lokaliteti u selima Mala Plana i Bučince (opština
Prokuplje) i selu Kupinovo (opština Kuršumlija)), kao i Kosovsko-mitrovačkom okrugu
(lokaliteti u opštinama Zubin Potok i Lipljan).
Uzorci ispitivanog biljnog materijala su, nakon određivanja ukupnog sadržaja vlage,
podvrgnuti pripremi za analizu teških metala na atomskom apsorpcionom spektrofotometru,
tako što je masa od oko 1g usitnjenog i osušenog materijala prelivena sa 10 ml
koncentrovane HNO3 i ostavljena tokom 24 sata.
Uparavanje uzoraka je potom vršeno na peščanom kupatilu do male zapremine (do
nestanka izdvajanja crvenih para NO2). Uzorci su zatim hlađeni i dodato im je 4 ml 70 %
HClO4 uz dodatno uparavanje do male zapremine. Nakon filtriranja, uzorci su naliveni
dejonizovanom vodom do 50 ml (Džamić, 1982).
Očitavanje rezultata analize sadržaja metala obavljeno je na atomskom apsorpcionom
spektrofotometru Perkin-Elmer M-1100.
Sve hemikalije primenjivane tokom istraživanja bile su proizvodi firme Merck, p.a.
čistoće.
Kako postoje razlike u asimilaciji teških metala ne samo za pojedine biljne vrste, već i
razlike u tkivima i organima svake jedinke ponaosob, nema relevantnih, objedinjenih podataka
koji bi ukazali da postoji jasna granica između uobičajenog sadržaja ovih elemenata i njihovih
fitotoksičnih vrednosti. Zato smo naše podatke upoređivali sa aktuelnim podacima dobijenim
iz mnoštva izvora za različite biljne vrste, što je predstavljeno u Tabeli 1.

Rezultati i diskusija

Rezultati do kojih smo došli tokom ovog istraživanja, pokazali su da je sadržaj teških
metala u većini uzoraka ispod kritičnih vrednosti za biljku (Tab. 2). Da li su te količine
potencijalno toksične i za ljude, zavisi od visine unosa i zastupljenosti ovog povrća u ishrani,
tokom dužeg vremena, jer se zna da pojedina tkiva ljudskog organzma permanentno
deponuju ove elemente, odakle se veoma teško eliminišu (Jokanović, 2001).

Tabela 1. Referentne vrednosti sadržaja ispitivanih teških metala u različitim biljnim vrstama (ppm).

Table 1. Reference values of the investigated metals’ content in various plant species (ppm).
Vrsta Kritične i
Prosečne
toksičnog toksične
vrenosti Poreklo tkivnog uzorka Reference
elementa vrednosti
Average Origin of tissue sample References
Toxic Critical and
values
element toxic values
Al 20-200 Biljke (uopšte) - Plants (total) Kastori et al. (1993)

180,8 Šargarepa - Carrot Petrović-Gegić et al.(2007)

As 1-20 Biljke (uopšte) - Plants (total) Kastori (1997)

1,1-5,4 Trave - Grasses Kabata-Pendias et al. (2001)

10-38 Pečurke - Mushrooms Kabata-Pendia et al.s(2001)

0,01-1 3-10 H.incana, D.catholica Madejon et al. (2007)

B 15-40 Krompir - Potato Vitosh et al. (1994)

20-100 200 Soja - Soybean Vitosh et al. (1994)

Cd 0,05-0,2 3-30 Biljke (uopšte) - Plants (total) Kastori et al. (1993)

3,6-91 Spanać - Spinach Kabata-Pendia et al.s(2001)

0,9-8,2 Šargarepa - Carrot Kabata-Pendias et al. (2001)

0,78 Šargarepa - Carrot Petrović-Gegić(2007)

0,1-1 5-700 H.incana, D.catholica Madejon et al. (2007)

0.2-1 Hypericum perforatum ECCE (1994)

Cr 0,37-1,97 Biljke (uopšte) - Plants (total) Kastori et al. (1993)

1,88 Šargarepa - Carrot Petrović-Gegi et al.ć(2007)

2 Jestive biljke – Edible plants Službeni list (2002)

Pb 0,1-5 Hypericum perforatum ECCE (1994)

5-10 30 Biljke (uopšte) - Plants (total) Kastori et al. (1993)

4,97 Šargarepa - Carrot Petrović-Gegić et al. (2007)

Sb 0,34-2,2 Biljke (uopšte) - Plants (total) Hammel et al. (2000)

1-2 Biljke (uopšte) - Plants (total) Kastori et al. (1993)

0,167 Lan (koren) – Linum (root) Kabata-Pendias et al. (2001)

Tl 0,05 20 H.incana, D.catholica Madejon et al. (2007)

0,02-0,125 Jestive biljke – Edible plants Smit et al. (1977)

0,008-0,01 Detelina - Clover Smit et al. (1977)

0,04-0,13 Mahovina – Moss Heim et al. (2002)

U čak 60% uzoraka utvrđen je povećan sadržaj hroma u odnosu na referentne

vrednosti. Slični rezultati dobijeni su i sa drugih područja u Srbiji (Bogdanović, 2007).
Značajnija odstupanja od normalnih vrednosti očekivana su na onim lokalitetima koji
gravitiraju ka Boru, jer se zna da matični supstrat na kome je formirano zemljište, u ovom
području, obiluje rudama, posebno piritom i halkopiritom i drastično je izloženo antropgenom
delovanju. Sela Krivelj i Slatina su stacionirana u neposrednoj blizini kopa Rudarsko-
topioničarskog basena Bor, i mada povrće uzgajano u ovom kraju pokazuje povećane sadržaje
ispitivanih metala u odnosu na druge lokalitete i pronađene srednje vrednosti (posebno
Krivelj), oni ipak bitnije ne odstupaju od referentnih podataka.

Tabela 2. Prosečne vrednosti sadržaja metala (ppm) u povrću prema lokalitetima (osenčene vrednosti
prevazilaze tzv. kritične koncetracije).

Tab. 2. The average values of metal content (ppm) in vegetables according to locations (shaded values
exceed so called critical concentrations).

Al As B Cd Cr Pb Sb Tl

Pirot 206.78 0.53 12.22 0.17 1.44 1.41 0.74 6.17

Dolac 170.15 1.95 18.17 0.26 8.64 15.86 1.46 7.80

Slatina I 213.65 1.35 10.66 0.19 0.70 2.32 1.11 7.73

Slatina II 186.83 0.99 9.73 0.13 0.80 1.79 1.73 1.63

Slatina III 82.70 0.98 11.08 0.07 0.53 0.96 0.55 7.04

Bor Dva 95.58 5.39 10.15 0.23 3.96 2.11 2.36 5.76

Krivelj 420.58 6.56 11.56 0.24 9.00 2.80 5.44 3.27

Bivolje 57.12 0.52 7.81 0.11 3.64 1.00 0.59 9.13

V.Vrbnica 365.77 0.70 18.33 0.65 2.99 2.04 1.99 8.52

M. Plana 186.96 0.50 12.14 0.13 2.05 1.31 1.00 2.45

Kupinovo 223.25 0.66 6.82 0.08 0.85 1.20 0.70 10.98

Bučince 212.42 0.47 7.80 0.13 3.94 1.17 0.86 7.25

Z. Potok 130.89 0.46 17.12 0.19 6.98 1.24 0.79 7.88

Lipljan 156.76 0.46 10.35 0.08 1.29 1.88 1.02 5.36

Prosek - Average 193.53 1.54 11.71 0.19 3.34 2.65 1.45 6.50

Sa druge strane povećan sadržaj metala, a posebno olova, u povrću uzgajanom u

ruralnoj sredini, kao što je Dolac, ne čudi, s obzirom da kroz ovo naselje prolazi magistralni
put Niš – Sofija, sa visokom frekvencijom putničkih i teretnih vozila i da je parcela sa koje je
povrće uzorkovano udaljena oko 50 m od samog puta.
Rečeno je da različite biljne vrste pokazuju različite reakcije na prisustvu teških metala,
pa u skladu sa tim i različite afinitete prema njima (Foy, 1995). Na osnovu drugačijeg preseka
naših rezultata (Tab. 3), utvrdili smo da celer i ren imaju veću sposobnost akumulacije metala
od drugih ispitivanih vrsta, dok šargarepa ima najnižu apsorptivnu moć.
 Signifikantno je povećanje sadržaja hroma u svim ispitivanim kulturama u odnosu na
prosečne referentne vrednosti, što otvara dva nova pitanja: Da li je granica fitotoksične
vrednosti za hrom isuviše visoko postavljena ili da korenasto povrće predstavla dobre
akumulatore ovog metala?

Tab. 3. Prosečni sadržaj toksičnih metala (ppm) u biljnom materijalu.

Tab. 3. The average content of toxic metals (ppm) in plant material.

A A B C C P S T
l s d r b b l

Celer - 2 0 1 0 5 2 1 1
Celery 93.52 .83 9.82 .67 .06 .10 .32 0.54

Paška 1 0 1 0 2 1 0 7
nat - Parsnip 95.66 .63 4.98 .19 .99 .74 .93 .21

Peršu 2 2 9 0 3 6 1 6
n - Parsley 10.57 .04 .63 .11 .92 .08 .95 .76

Ren - 1 2 1 0 4 2 1 4
Horseradish 76.72 .34 2.51 .23 .04 .28 .35 .56

Šargar 1 0 1 0 2 1 1 7
epa - Carrot 48.42 .83 0.05 .12 .04 .31 .05 .17

Prosek 2 1 1 0 3 2 1 7
- Average 04.9 .33 3.40 .26 .61 .70 .32 .25
8

Zaključak

Na osnovu rezultata ovog istraživanja mogu se izvesti sledeći zaključci:

Najveći broj ispitivanih uzoraka je pokazao da se sadržaj teških metala (osim hroma) u
njima nalazi ispod toksičnih i kritičnih referentnih vrednosti za biljku.
Najveći broj uzoraka je pokazao povećan sadržaj hroma u odnosu na referentne
vrednosti.
Pojedine povrtarske kulture pokazuju rezličite afinitete ka apsorbovanju teških metala,
pa tako celer ima najveću, a šargarepa najmaju sposobnost usvajanja ovih elemenata.
Sve ispitivane vrste imaju izražen afinitet prema hromu u odnosu na referentne
podatke.

Literatura
Arora M., Kiran B., Rani S., Rani A., Kaur B, Mittal N. (2008): Heavy metal accumulation in vegetables
irrigated with water from different sources. Food Chemistry, 111:811-815.

Bogdanović Darinka (2007): Izvori zagađenja hromom. Letopis naučnih radova, Novi Sad, 1:29-35.

Džamić, M. (1982): Praktikum iz biohemije, Poljoprivredni fakultet, Beograd.

Element Concentration Cadaster in Ecosystems - ECCE, (1994): Progres Report, presented at the 25 th
general Assembly of International Union of Biological Sciences, Paris.

Foy, C.D., Weil, R.R., Coradetti C.A. (1995): Differential manganese tolerance of cotton genotypes in
nutrient solution. J. Plant Nutr., 18(4):685-706.

Hammel W, Debus R, Steubing L., (2000): Mobility of antimony in soil and its availability to plants.
Chemosphere 41(11):1791-1798.

Heim, M., Wappelhorst, O., Markert, B. (2002): Thallium in terrestrial environment-occurrence and
effects. Ecotoxicology 11:369-377.

Jablanović, M., Jakšić, P., Kosanović, K., (2002): Uvod u ekotoksikologiju. Univerzitet u Prištini, PMF.

Jokanović, M. (2001): Toksikologija. Elt–Medica, Beograd.

Kabata-Pendias Alina, Pendias, H. (2001): Trace elements in soil and plants. CRC Press LLC, USA.

Kastori, R. (1997): Teški metali u životnoj sredini. Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad.

Kastori, R., Petrović, N., Gašić, O., Štajner, D. (1993): Effect of lead on nitrate accumulation and nitrate
assimilation enzymes in maize. Proceedings for Natural Sciences, Matica Srpska, Novi Sad, 84:27-36.

Medejon, P., Murillo, J.M., Maranon, T., Lepp, N.W., (2007): Factor affecting accumulation of thallium
and other trace elements in two wild Brassicaceae spontaneously growing on soils contaminated by
tailings dam waste. Chemosphere, 67:20-28.

Petrović-Gegić Anita, Vojinović-Miloradov Mirjana, Sabo-Cehenmajster Kornelija, Ileš F., (2007):

Prisustvo korisnih i toksičnih elemenata u nekim biljnim kulturama na plavnom području reke Tise.
Hem. Ind., 61(5a):321-325.

Pravilnik o metodama ogranske biljne proizvodnje i sakupljanju šumskih plodova i lekovitog bilja kao
proizvoda organske poljoprivrede (2002): Službeni list SRJ, br. 51/2002.

Smith, I.C., Carlson B.L., (1977): Trase metal in environment. Thallium, vol. 1. Ann Arbor, Michigan:
Ann Arbor Science Publishers.

Vitosh, M.L., Warncke, D.D., Lucas, R.E., (1994): Secondary and mikronutrients for vegetables and field
crops. Department of Crop and Soil Sciences, Michigan State University Extension.
VARIJABILNOST PRINOSA I KOMPONENATA PRINOSA ZRNA KG SORTI
OZIMOG JEČMA

Izvod: U radu su prikazani rezultati ispitivanja kragujevačkih ozimih sorti ječma

(Maksa i Rekord). Sorte su gajene na oglednom polju Centra za strna žita, Kragujevac tokom
dve vegetacione sezone. Ispitivanjem fizičkih osobina zrna, sorta Maksa je ostvarila veći
prosečan prinos zrna (4,313 t ha -1) u odnosu na sortu Rekord (3,816 t ha-1). Prosečna
vrednost za hektolitarsku masu kod sorte Maksa iznosila je 59,15 kg hl-1 a kod sorte Rekord
62,77 kg hl-1.
Ustanovljeno je da genotip značajno utiče na masu 1000 zrna (P<0,05). Ustanovljene
razlike značajnosti sa stanovišta uticaja sorte na prosečne vrednosti prinosa zrna statistički
nisu bile signifikantne. Utvrđena razlika značajnosti između uticaja godine na kvalitet zrna kod
ispitivanih sorti ječma, bila je značajna za prinos zrna i hektolitarsku masu.

Ključne reči: ozimi ječam, prinos, hektolitarska masa

Uvod

Ječam je najrasprostranjenije žito na svetu, a najznačajniji je za hladnija i vlažnija

područja, gde se ne može gajiti kukuruz za zrno. Mada su neki stručnjaci protiv ovakve
podele, sa gledišta ishrane životinja podela je izvršena na sorte ječma za pivo (sadrže 6-10%
proteina), i sorte za hranu za životinje (sadrže 10-15% proteina). Postoje ozime i jare forme
ječma, i to dvorede, četvororede i šestorede.
Najvećim delom (oko 60%) proizvedene količine zrna ječma se koriste u ishrani
domaćih životinja. U obrocima za svinje ječam se može koristiti bez ikakvih ograničenja kao
jedini, ili osnovni izvor energije. U ishrani živine ječam se koristi u manjoj količini, jer može
izazvati poremećaje u varenju hrane. Obilna i duža ishrana krava muzara ječmom moe da
dovede do naduva (Malobabić, 1997; Mladenović I sar., 2009.). Kao najkvalitetnija ratarska
krmna biljka ječam služi i kao krmna jedinica u balansiranju obroka za ishranu stoke.

Materijal i metode rada

Tokom vegetacione sezone 2005/2006 i 2006/2007 godine, ispitivane su dve sorte

ozimog ječma, koje su gajene u pet ponavljanja u Centru za strna žita u Kragujevcu.
Ispitivane su sorte Maksa i Rekord. Ogledi su postavljeni po slučajnom blok sistemu, sa
veličinom parcelice od 3 m2 u pet ponavljanja. Na ogledu je primenjena uobičajena
tehnologija za proizvodnju, s tim što je setva obavljena u optimalnom roku u drugoj polovini
oktobra. Analizirane su sledeće osobine: prinos zrna, hektolitarska masa i masa 1000 zrna. Za
ispitivane osobine izračunata je aritmetička sredina i statistički obrađeni metodom analize
varijanse, dok je ocena značajnosti razlika rezultata za prinos, hektolitarsku masu u masu
1000 zrna testirana primenom t-testa.

Tabela 1. Srednje mesečne temperature vazduha i količina padavina (Kragujevac)

Table 1. Middle monthly air temperature and precipitation amount (Kragujevac)

Meseci / Months Pro

God./ VIII IX X XI XII I II III IV V VI VII s.
Years Ave
r.
Srednje mesečne temperature vazduha (C)/ Middle monthly air
temperature (C)
2005- 20. 11. 1. 11. 21
17.4 5.7 3.4 -1.7 4.7 16.5 19.3 11.0
06 0 5 4 6 .7
-
2006- 20. 13. 12. 23
17.7 7.6 3.5 1. 1.5 5.6 16.4 19.7 11.7
07 7 3 7 .0
7
Pr../
Aver. 22. 12. 0. 11. 22
16.6 6.9 1.9 2.4 7.1 16.9 20.0 11.8
1961- 7 5 5 6 .0
04
Količina padavina (mm) / Precipitation amount (mm)
2005- 11 115. 49. 54. 36 69. 86 809.
47.9 66.9 44.5 70.2 50.8
06 7.8 6 0 8 .6 0 .2 3
2006- 14 16. 13. 27 116. 86. 22 686.
57.4 51.9 38.1 29.6 84.8
07 1.9 7 7 .9 1 3 .4 8
Pr../
Aver. 58. 45. 48. 58 51. 71 660.
62.7 56.6 46.6 32.4 57.6 70.4
1961- 5 4 9 .2 9 .5 7
04

Podaci u tabeli 1. za razdoblje naših istraživanja jasno ukazuju da su se godine u

kojima su izvedena ispitivanja po meteorološkim uslovima razlikovale od višegodišnjeg
proseka karakterističnog za Kragujevac. Prosečna temperatura vazduha bila je niža za 0,8C i
0,1C u odnosu na višegodišnji prosek, a količina padavina veća za 148,6 mm (2005/06.) i
26,1 mm (2006/07.) u odnosu na višegodišnji prosek. Polazeći od činjenice da su dovoljne
količine padavina u martu, aprilu i maju vrlo bitne za uspešnu proizvodnju strnih žita nameće
se zaključak da godine u kojima su izvedena istraživanja nisu u potpunosti odgovarale uzgoju
ječma.

Rezultati istraživanja i diskusija

 Prosečne vrednosti nekih fizičkih osobina kod ispitivanih kragujevačkih sorti ječma
gajenih u pet ponavljanja u Centru za strna žita u Kragujevcu, tokom dve vegetacione sezone
2005-06. i 2006-07., prikazani su u tabeli 2.
U pogledu prinosa zrna utvrđene su razlike kod ispitivanih sorti ječma. U prvoj godini
ispitivanja sorta Maksa je imala prinos zrna za Za poljoprivredu se može reći da obuhvata
najširi spektar korišćenja bioloških sistema u cilju dobijanja produkata. Naime, začetak
biotehnoloških primena datira još iz vremena Neolitske revolucije, kada je čovek započeo
proces domestifikacije organizama. U eri rane biotehnologije, poljoprivredni proizvođači su
odabirali najpoželjnije i najprinosnije varijetete biljaka. Na taj način, primenom veštačke
selekcije, čovek je širio areale rasprostiranja pojedinih varijeteta, na uštrb nekih drugih.
Međutim, organizmi se nisu koristili samo za produkciju hrane. Drevne civilizacije,
mesopotamijska, egipatska i indijska, razvile su proceduru za spravljanje piva, koje su se
bazirale na aktivnosti mikroorganizama. Ovi narodi su nabubrele žitarice, koje su sadržale
obilje enzima, da prevedu skrob iz zrna u više ugljene hidrate, nakon čega su dodavali
specifične organizme iz klase kvasaca. Pod dejstvom kvaščevih enzima, ugljeni hidrati su se
razlagali, i kroz niz biohemijskih proseca kao krajnji produkt dobijali su se alkoholi, pre svega
etanol. Zanimljivo je da se i danas u industriji piva koristi ovaj, ne mnogo izmenjen, metod. U
poljoprivredi pojedini oprganizmi i njihovi specifični produkti upotrebljavali su se za
biodegradaciju azota, kontrolu korova i đubrenje zemljišta. Drevni Indijanci su prvi koristili
dobrobit vrenja. Oni su upotrebljavali sokove biljke Ephedra vulgaris u proizvodnji takozvanog
soma-ija (Seregalodin and Persley, 1996).
Sve više rastuća potreba za novim izvorima goriva predstavlja novi izazov i za sektor biotehnologije.
Procena da derivati na bazi etanola mogu značajno smanjiti konzumaciju fosilnih goriva ohrabrila je
biotehnologe da unaprede proizvodnju kultura čija masa se uspešno može koristiti za produkciju
biogoriva. U poslednjih par godina uočen je rapidan porast novih genotipova kukuruza i soje pogodnih
za manipulaciju u industrijske svrhe, koje se pored pogodnog hemijskog sastava odlikuju i otpornošču
na štetočine i sušu.

U poslednje vreme posebnu pažnju i učestale polemike bude genetički modifikovani organizmi. Ovi
kontroverzni organizmi su nastali genetičkim manipulacijama, pri čemu su u njihov genom uneti gen ili
geni iz nekih drugih organizama. Introdukcija stranih gena se vrši radi poboljšanja kvaliteta proizvoda,
povećanja otpornosti na različite bolesti ili parazite i sl. Poseban aspekt fitomedicine predstavlja
biološka borba protiv korova i štetočina (Seregaldin and Presley, 1996).

U vremenu kada je sve manje dostupnih obradivih površina u oplemenjivanju se sve veća pažnja
obraća na stabilnost i povećanje prinosa. Primenom biotehnoloških metoda moguće je preneti jedan ili
više gena u visoko razvijeni usev da unapredi i unese novu osobine koje mogu znatno da poboljšaju
prinos. Iako je unapredjenje najočitiji primer primene moderne biotehnologije u poljoprivredi, ujedno
je i najkomplikovaniji. Metode biotehnologije najbolje rezultate daju ako je svojstvo kontrolisano
jednim genom. Medjutim, mnoge karakteristike povezane sa prinosom su uslovljene delovanjem
većeg broja gena, od kojih svaki ima mali uticaj na prinos, te s toga naučnicima sledi težak posao.

Pojedine biljne vrste sadrže gene koji im omogućavaju da prežive stresove uzrokovane biotičkim ili
abiotičkim faktorima (biotičke ili abiotičke stresove). Recimo, suša i zaslanjena zemljišta su dva
značajna limitirajuća faktora u poljoprivrednoj proizvodnji. Biotehnolozi tragaju za genima koji
biljkama omogućavaju da se nose i izbore sa nepovoljnim ekstremnim uslovima spoljašnje sredine, i
koje bi mogli da unesu u gajene biljke. Na ovom polju rezultati su već postignuti. U Arabidopsis
thaliana, sićušnoj korovskoj biljci koja se često koristi u istraživanjima sa obzirom da se lako uzgaja i da
je njen genetički kod dobro proučen, identifikovan je At–DBF2 gen. Kada se taj gen prenese u biljke
duvana ili paradajza, ćelije stiču otpornost na ograničavajuće faktore spoljašnje sredine kao što su
suša, povećani salinitet zemljišta, ekstremne temperature. Ukoliko bi se ovi preliminarni rezultati
pokazali uspešnim u većem broju ponavljanja, ovaj gen bi mogao da se koristi u dizajniranju biljaka
otpornih na surove uslove okruženja (Spilane, 1999). Posebno je neobičan primer paradajza otpornog
na niske temperature. Paradajz je kultura osetljiva na niske temperature iz tog razloga se u oblastima
umerene klime ne može gajiti tokom cele godine. Sa druge strane ribe koje naseljavaju severnije
oblasti mogu podneti temperature visoko ispod nule. Naučnici su uspeli da identifikuju gen za
rezistentnost na niske temperature i da ga izoluju iz genoma ribe atlantskog iverka. U sledećem koraku
primenom metoda genetičkog inžinjeringa uspeli su introdukuju "antifriz" gen u genom paradajza,
čime je produžena vegetaciona sezona paradajza. Sličan primer predstavljaju transgene biljke otporne
na herbicide. Ovakve biljke nije potrebno tretirati hemikalijama, jer kod njih, kao rezultat ekspresije
unetog stranog gena dolazi do sinteze herbicida. Klasičan primer ovakvih manipulacija je Bt kukuruz
otporan na pesticide. Na ovaj način je u znatnoj meri pojjeftinjena proizvodnja, mada se postavlja
pitanje da li su i ukoliko jesi u kojoj meri su ovakve biljke u skladu sa prirodom. Ne samo to, već i
pitanje da li ovakvi organizmi imaju štetan efekat na druge ako se koriste u ishrani predstavljaju povod
za debate i žustre rasprave (James, 2000; Buccola and Xia, 2003).

Ideal u poljoprivrednoj proizvodnji je da se u što većoj meri unapredi kvalitet proizvoda, ali da se pri
tome ne naruši kvantitet. U poslednje vreme se sve veća pažnja pridaje nutritivnoj vrednosti proizvoda
i useva. Hranljiva vrednost se može uvećati modifikacijom već postojećih proteina. Tako se
belančevine iz žitarica i leguminoznih biljaka mogu transformisati da sintetišu amino kiseline
neophodne za balansiranu ishranu ljudi. Unapređenjem ukusa, teksture i trajanja svežine plodova
spada u domen komercijanog poboljšanja. Biotehnološkim manipulacijama se usporava proces
kvarenja tako da plodovi ostaju duže na biljci i sveži, te se do kupaca isporučuju prihvatljivo sveži.
Približno 85 miliona tona pšeničnog brašna se koristi svake godine za proizvodnju hleba i peciva.
Dodavanjem enzima maltogene amilaze u brašno hleb ostaje duže svež. Približno se godišnje baci 10-
15% proizvedenog hleba, ali ukoliko bi hleb ostajao svež 5 do 7 dana godišnje bi se moglo sačuvati oko
2 t brašna. U kombinaciji sa drugim enzimima hleb može biti veći, zasitniji i bolji u mnogim aspektima
(Persley and MacIntyre, 2002).

Ovim tehnikama proizvedeno je voće i povrće otporno na bakterijske infekcije i pesticide koje duži
period ostaje sveže. Primena agrohemijskih mera u znatnoj meri poskupljuje poljoprivrednu
proizvodnju, a postavlja se i pitanje u kojoj meri su proizvodi tretirani hemikalijama pogodni za
ishranu. Jedan od vidova komercijalne primene biotehnologije u poljoprivredi jeste i smanjenje
zavisnosti proizvodnje od agrohemikalija. Osnovna ideja je da se kreiraju organizmi koji se odlikuju
sposobnosću da sintetišu materije koje imaju toksično dejstvo na patogene. Na primer, Bacilus
thuringiensis je zemljišna bakterija koja sintetiše specifičan protein protoksin. Ono sto čini ovaj protein
nesvakidašnjim je činjenica da se on odlikuje insekticidnim dejstvom. Tradicionalno, ovi sojevi
bakterija su se koristili za produkciju insekticida, jer u tom obliku Bt toksin sadrži neaktivan oblik
protoksina, koji nakon bakterijske digestije postaje efikasan u borbi protiv insekata. Biotehnološkim
manipulacijama sintetisani su organizmi kojima je iz bakterijskih sojeva unet gen odgovoran za sintezu
Bt toksina, koje te transgene biljke sintetišu u aktivnmom obliku. Kada insekti napadnu biljku
obogaćenu genom za Bt toksin nakon par dana umiru jer se ova materija vezuje za zid (Saxena et al.,
1999; James, 2000).

Medutim, useve ne napada samo jedan parazit, već je za svaku biljnu kulturu karakterističan veći broj
bilo animalnih ili biljnih parazita. San svakog zaštitara je da sintetiše herbicid širokog spektra dejstva, a
koji pri tome ne šteti samoj biljci, čime bi se u jednom koraku rešio problem. Naravno, ovakav preparat
do sada nije sintetisan. Kao najjednostavnije primenljivo rešenje pribeže se tretiranju useva većim
brojem preparata, što u znatnoj meri uvećava cenu proizvodnje a u samoj biljci se akumulira veca
količina herbicida. Kao idejno rešenje pojavio se stav da se genetičkim manipulacijama kreiraju biljke
otporne na herbicide. U ovom slučaju usevi se mogu tretirati herbicidima, ali oni neće imati uticaj na
rast i razviće samog gajenog useva (Persley and MacIntyre, 2002).

Jedan od primarnih ciljeva biotehnologije je da se u postojeće kulture unesu geni koji bi kodirali
sintezu nespeciifičnih supstanci za datu kulturu. Ovi produkti metabolizma se ne koriste samo kao
izvor hrane, vec i za upotrebe u industriji. Tako se semenke uljanih kultura mogu modifikovati da
sintetisu masne kiseline koje se koriste u proizvodnji deterdženata i u petrohemijskoj industriji.
Izmedu ostalih: krompir, paradajz, duvan, pirinač i suncokret su kao rezulatat modifikacija osposobljeni
da sintetisu insulin i pojedine vakcine. Transgene biljke se mogu gajiti u svakoj sredini lokalno i jeftino.

Jedan od najvećih problema savremenog drustva predstavlja zagađenje životne sredine. I na ovom
polju biotehnologija je nasla svoju primenu koja se svodi na kreiranje organizama, posebno iz grupe
mikroorganizama, sa namerom da pronađu efikasan način za prečišćavanje sredine. Eliminacija širokog
spektra polutanata i smeća iz našeg okruženja je apsolutno neophodan korak. Osnovni principi
primene biotehnologije u zastiti životne sredine temelje se na osnovnim biološkim zakonitostima, pri
čemu se posebna pažnja pridaje kataboličkoj aktivnosti mikroorganizama (Crawford et al., 1996).

Biotehnologija i njena dostignuća sa sobom nose neverovatne mogućnosti, ali isto tako unose i strah
od mogućih negativnih posledica. Jedino kontrolisana primena ovih metoda, posebno u kombinaciji sa
konvencionalnim metodama, može obezbediti napredak na mnogobrojnim poljima svog delovanja.

U okviru biotehnoloških inovacija razvijene su metode zasnovane na direktnim manipulacijama gena.

Ove metode se zasnivaju na istim ili sličnim principima i stoga su delimično slične. Pored toga
međusobno se prožimaju, te ih je teško jasno razgraničiti. Genetički inžinjering, tehnologija
rekombinantne DNK i genetičke modifikacije su termini koji se odnose na manipulacije na nivou gena
(South, 2001).

Savremena biotehnologija se temelji na principu rekombinantne DNK. Ovaj dragoceni molekul u sebi
krije informacije za sintezu proteina preko kojih se određuje i uređuje svaki biohemijski i fiziološki
proces. Životne funkcije, rast i jedinstvene osobine pojedinaca zavise od zapisa skrivenog unutar DNK.
Budući da je nosilac nasledne informacije svih organizama, bilo da su u pitanju ljudi, biljke ili životinje,
molekul DNK, izgrađen od istih komponenti, pojedini njeni delovi, odnosno geni, se mogu prebaciti iz
jednog organizma u drugi. Ukoliko se molekul DNK tretira restrikcionim enzimima iz grupe
endonukleaza, moguće je iseći pojedine gene i preneti ih iz genoma jedne u genom druge individue.
Na ovaj, veštački, način nastao kvalitativno novi molekul DNK se naziva rekombinantna DNK, a ovakve
manipulacije predstavljaju osnovu biotehnoloških procesa. Ovom metodom moguće je uneti, bilo
pojedinačne gene ili grupe gena u organizam recipijenta i na taj način poboljšati željene osobine,
dovesti do sinteze proteina nespecifičnih za dati organizam ili usloviti razvijanje potpuno novih
osobina.

Genetički inženjering je složena laboratorijska tehnika koja kombinuje kloniranje na nivou molekula sa
transformacijama, a sve sa ciljem direktne izmene gena. U globalu ova tehnika se zasniva na pet
koraka: izolaciji gena od interesa, unosu željenog gena u organizam za transfer, takozvani vektor, unos
vektora u organizam koji želi da se modifikuje, transformacija ćelija u organizmu, selekcija genetički
modifikovanih organizama od onih kod kojih modifikacija nije bila uspešna. Prvi korak predstavlja
identifikaciju i izolaciju gena od interesa. Ova etapa se zasniva na postojećim saznanjima o funkcijama
pojedinih gena. Geni se mogu izolovati iz genomske ili komplementarne DNK. Ukoliko je potrebno, kao
za inserciju eukariotske genomske DNK u organizam prokariota, moguće je dodatno modifikovati DNK
uklanjanjem introna ili liziranjem promotornog regiona prokariota. Kada je jednom gen od interesa
izolovan, on se može uneti u vektor. U ovu svrhu najčešće se koriste plazmidi, mada su se uspešni
vektori pokazali i virusi. U posledenje vreme veliku pažnju izazivaju takozvani neprokariotski vektori, u
čijoj klasi prednjače lipozomi. Najsuptilniji način unosa molekula DNK je zapravo unos bez vektora,
kada se specijalizovanim pištoljima "upucava" DNK u željeni genom. Proces upucavanja molekula DNK
je vremenom postala rutinska procedura, u kojoj se DNK veže za molekule plemenitih metala, kao što
su zlato ili platina, nakon čega se ubaci direktno u ćeliju. Kada je jednom u vektor uneta DNK davoca
on se može koristiti za tranformaciju organizma recipijenta. Po unosu rekombinovane DNK i njene
ugradnje u genom domaćina, počinje ekspresija ovog gena. Kao krajnji rezultat domaćin sintetiše
proteine karakteristične za organizam davaoca. Nakon transformacije potrebno je odabrati organizme
koji nose transformaciju od onih koji ih nemaju. U praksi se koriste dva metoda za selekciju
organizama sa transformacijom; jedan je skrining pomoću DNK proba koje se vežu za gen od interesa.
Drugi metod se primenjuje u slučajevima kada introdukovan gen sintetiše specifična hemijska
jedinjenja, kao što su antibiotici ili herbicidi. Ta jedinjenja se zatim dodaju, čime se omogućuje da
jedino organizmi sa ugrađenim vektorom u genomu prežive (Wu, 2004; Griffiths et al., 2005).

Tehnika kloniranja je od samog uvođenja izazivala najveću pažnju, ali i strepnju. Etički aspekti primene
ovog metodološkog postupka i dan danas prestavljaju temu mnogih diskusija bilo u naučnim
krugovima ili svakodnevnom životu. Kloniranje je zapravo postupak stvaranja genetički identičnih
kopija nekog organizma. Metod kloniranja je izuzetno složen i podrazumeva niz sukcesivnih procesa.
Nakon odabiranja jedinki davaoca i recipijenta, iz organizma davaoca se izoluje telesna, somatska
ćelija. Iz neoplođene jajne ćelije uzete iz organizma primaoca ukloni se jedro, nakon čega se ona spoji
sa odabranom somatskom ćelijom davaoca. Kao posledica oplodnje iz spojenih ćelija se formira
embrion, koji sadrži samo gene davaoca, jer je prethodno uklonjeno jedro jajne ćelije-nosilac
naslednog materijala recipijenta. U sledećem koraku embrion se implantira u matericu surogat-majke,
gde se dalje normalno razvija. Kao rezultat ovako složenih manipulacija dobija se potomak genetički
istovetan sa organizmom davaocem. Iako je teorijska osnova kloniranja razrađena do najsitnijih detalja
u samom praktičnom radu nailazi se na niz problema. Svaka etapa ove tehnike zahteva specifično
opremljene laboratorije i uslove, ali i visoko obučen kadar. I pored svega toga rezultati ne
zadovoljavaju uvek očekivanja: u projektu kloniranja ovce Doli od 277 pokušaja uspeo je samo jedan.
Sam metod kloniranja do sada je primenjen na organizmima različite taksonomske pripadnosti, od
bakterija do sisara, navodno i samog čoveka. Prvi primer kloniranja sisara je bila ovca Doli 1997.
godine, nakon čega je uspešno kloniran čitav niz organizama. Ovo je izazvalo buru negodovanja,
otvarane su diskusije na temu etike u biotehnologjji, pa i samoj genetici, predlagane su zakonske
regulative koje bi ograničile ili čak zabranile primenu ove tehnike. Međutim, pored negativnih
aspekata, kloniranje može imati značajnu primenu. Postoje dva osnovna tipa kloniranja: reproduktivno
i terapeutsko. Dok reproduktivno kloniranje ima za cilj stvaranje novih jedinki, terapeutskim
kloniranjem se proizvode ćelije koje bi se mogle koristiti za lečenje različitih bolesti (Wu, 2003).

Kao poseban vid manipulacije na nivou gena i genetskog inžinjeringa može se pomenuti i transgeneza.
Transgeneza označava prenos jednog ili više gena iz genoma jednog organizma u genom drugog, pri
čemu primaoc i davaoc genetskog materijala pripadaju različitim taksonima. Manipulacije vezane za
transgene pojave se koriste već dugi niz godina, pri čemu se one mogu podeliti u dve generacije ili
etape. U prvoj etapi akcenat je stavljan na otpornost, dok drugu etapu karakteriše rad na poboljšanju
kvaliteta. Najpoznatiji primeri prve generacije su transgene biljke otporne na herbicide ili insekte.
Zanimljivo je da je u genom biljke domaćina introdukovan gen, izolovan najčešće iz bakterija, koji
omogućava biljkama da sintetišu materije, najčešće toksine, efikasne u borbi protiv insekata. U drugu
generaciju spadaju biljke koje se odlikuju poboljšanim kvalitetom: obogaćene su (vitaminima, za njih
nespecifičnim proteinima) ili im je izmenjen sastav (masti ili proteina i slično; Wu, 2004; Somerwille
and Somerwille, 1999).
U poslednjih 20ak godina posebna pažnja se posvećuje biotehnologiji hloroplasta i kreiranju
transplastomičnih biljaka. Transplastomične biljke su genetički modifikovane biljke, kod kojih novi gen
nije insertovan u neklearnu DNK već u DNK hloroplasta (ptDNK). Ova tehnologija ispoljava niz
prednosti u poređenju sa konvencionalnim transgenim tehnologijama, izmađu ostalog i usled visoke
ekspresije rekombinantnih proteina uslovljenih velikim brojem hloroplasta u ćeliji, takođe novi gen se
ugrađuje u plastom, genom plastida, homologim rekombinacijama bez ispoljavanja pozicionih efekata
i inaktivacije gena, u jednoj transkripcionoj jedinici može se postići ekspresije nekoliko transgena
usled prokariotskog porekla hloroplasta, kao i ekspresija stranog proteina koji nema metionin na
N’terminalnom kraju. Značajan aspekat ove tehnologije je i drastična redukcija širenja transgena preko
polena, pošto se kod većine biljaka u nasleđivanju hloroplasta ispoljava materinski efekat, što sprečava
protok gena od genetski modifikovanih biljaka na potomstvo. Ipak, kod mnogih biljnih vrsta primena
ove metode još uvek nije rutinska. Usled ovih prednosti transplastomične biljke se sve češće koriste u
praksi, pri čemu su osnovne oblasti primene inžinjering važnih agronomskih osobina, primena u
farmaceutskoj industriji i metabolički inžinjering (Bozarth et al., 2009; Kerry and Maliga, 2007).

Od samog uvođenja fenomen biotehnologije je budio posebnu pažnju. Iako se često kultura ćelija i
tkiva i genetski inžinjering generalizuju kao biotehnologija, ovaj fenomen obuhvata mnogo širu,
jedinstvenu, kompleksnu i multidisciplinarnu biološku aktivnost koja koristi biološke sisteme, žive
organizme ili njihove derivate, a sve u cilju postizanja ili izmene proizvoda i procesa za specifične
upotrebe. Kompleksnost biotehnologije se ogleda i u činjenici da ona predstavlja složenu aktivnost
koja kombinuje saznanja i dostignuća iz oblasti genetike, molekularne biologije, biohemije,
embriologije, citologije i fiziologije, koja su povezana sa praktičnim disciplinama kao što su: hemijski
inžinjering, informaciona tehnologija i biorobotika.

Sa obzirom da se pod pojmom biotehnologije podrazumeva izmena organizama ili njihovih konačnih
proizvoda u cilju zadovoljenja čovekovih potreba, postavlja se pitanje da li su modifikacije nativnih
biljaka u unapređene useve tokom domestifikacije preteče ove discipline. Naime, kroz procese
kontrolisane selekcije i hibridizacije, čovek je iz prisutne getske varijabilnosti odabirao ne biljke
najveće adaptibilne sposobnosti, koje bi inače u procesu prirodne selekcije priroda favorizovala, već
one koje su posedovale najpoželjniji sklop fenotipskih osobina (Serageldin i Persley, 1999; Bucolla i Xia,
2003). Zapravo ovaj pojam bi trebalo koristiti u mnogo širem kontekstu, za opis celokupnog spektra
metoda korištenih za manipulaciju organskim materijama.

Izvod: Fenomen biotehnologije predstavlja jedinstvenu, složenu, multidisciplinarnu biološku aktivnost

koja koristi biološke sisteme, žive organizme ili njihove derivate, u cilju postizanja ili izmene proizvoda i
procesa za specifične potrebe čoveka. Biotehnologija kombinuje saznanja i dostignuća iz teoretskih
oblasti koja su povezana sa praktičnim disciplinama. Usavršavanje metoda i postupaka savremene
biotehnologije otvorilo je niz mogućnosti za njenu primenu u različitim oblastima: medicina, različiti
vidovi industrije, zaštita životne sredine, ali ipak svoju najveću primenu našla je u poljoprivredi. U
ovom radu razmatran je pregled trenutne upotrebe biotehnološki metoda u poljoprivredi.
Istraživanja u ovom radu deo su projekta „Izučavanje genotipova strnih žita
i oplemenjivanje na poboljšane rodnosti, kvaliteta i adaptivne sposobnosti“,
br. projekta T.R. 20097. B. Projekat je finansiralo Ministarstvo za nauku i
tehnološki razvoj Republike Srbije.
Na osnovu analize ostvarenih prinosa i evapotranspiracije pšenice mogu se izvesti sledeći zaključci:

Najviši prosečni prinos za istraživani period dobijen je na varijanti sa sortom Evropa (6058 kg ha-1), a
najniži sa sortom Kg 56 (5215 kg ha-1).
 Utrošak vode na evapotranspiraciju za vegetacione sezone 2007/08. i 2008/09. bio je na nivou
potreba za vodom pšenice (ETP), što je rezultovalo znatno višim prinosima u odnosu na 2006/07.
godinu.

Regresionom analizom utvrđen je visok stepen zavisnosti (r=0,95) prinosa zrna ozime pšenice i
ostvarene evapotranspiracije.

Utrošak vode na ET pšenice za sezone 2007/08. (339 mm) i 2008/09. (361 mm) bio je na nivou
vrednosti potreba za vodom (ETP), koje navode Vučić (1976) i Bošnjak (1999) za uslove u našoj zemlji.
Proizvodnjom pšenice u uslovima navodnjavanja Luchiari i sar., (1997) konstatovali su utrošak vode na
evapotranspiraciju od 345-385 mm. Liu i sar., (2002) su u uslovima navodnjavanja izmerili lizimetrom
prosečnu evapotranspiraciju od 450 mm.

Najviši koeficijent iskorišćenosti vode (21,01 kg ha-1 mm-1 ) konstatovan je u vegetacionoj sezoni
2007/08, a najniži (11,67 kg ha-1 mm-1) u sezoni 2006/07. French i Schultz (1984) konstatovali su WUE
pšenice od 20 kg ha-1 mm-1, dok su drugi istraživači utvrdili manje vrednosti 16 kg ha-1 mm-1 (Steiner
i sar., 1985.) i 15 kg ha-1 mm-1 (Cornish i Murray, 1989). Koeficijent iskorišćenosti vode bio je manji
(18,57 kg ha-1 mm-1) tokom proizvodne 2008/09. godine, iako je vrednost izmerene
evapotranspiracije bila veća (361 mm) u odnosu na 2007/08. godinu (339 mm). Ovakav odnos utroška
vode na ET i ostvarenog prinosa pšenice važan je pokazatelj za planiranje racionalne proizvodnje
pšenice u uslovima navodnjavanja.

Utvrđena je linearna regresiona zavisnost postignutih prinosa pšenice sa utroškom vode na

evapotranspiraciju. Ostvarena je pozitivna, visoko signifikantna korelacija (r=0,95) postignutog prinosa
pšenice sa ukupnim utroškom vode na evapotranspiraciju za period vegetacije.

Prinos sorte Pobeda proizvodne 2006/07. godine bio je visoko signifikantno veći u odnosu na preostale
tri sorte pšenice, što je bitan pokazatelj za proizvodnju pšenice u uslovima bez navodnjavanja. Sorta
Evropa u prozvodnim sezonama 2007/08. i 2008/09. je ostvarila vrlo značajno više prinose u odnosu
na Pobedu, NS Ranu i Pobedu. Visoko signifikantno veći prinos, za ove dve proizvodne sezone, dobijen
je na varijanti sa sortom Pobeda u odnosu na varijante sa sortama Kg 56 i NS Rana.

Najviši prosečni prinos za istraživani period dobijen je na varijanti sa sortom Evropa (6058 kg ha-1), a
najniži sa sortom Kg 56 (5215 kg ha-1). Prosečni prinos pšenice sorte Evropa bio je visoko siknifikantno
veći u odnosu na sorte Kg 56 i NS Ranu (5433 kg ha-1), a signifikantno veći u odnosu na varijantu sa
sortom Pobeda (5884 kg ha-1).

Pšenica je na evapotranspiraciju proizvodne 2006/07. godine utrošila 267 mm vode (tab. 3). Efektivno
učešće padavina u izmerenoj evapotranspiraciji bilo je 198 mm, dok je oteklo ili proceđeno u dublje
slojeve 65 mm. Zemljišne rezerve vlage su učestvovale u ostvarenoj evapotranspiraciji sa 69 mm.
Utrošak vode na evapotranspiraciju u vegetacionoj sezoni 2007/2008. bio je 339 mm. Padavine su
učestvovale sa 282 mm, dok je iz zemljišnih rezervi utrošeno 57 mm vode na evapotranspiraciju.
Proizvodne 2008/09. godine na ET utrošeno je 361 mm. Iz zemljišnih rezervi utrošeno je 81 mm, dok
su padavine učestvovale sa 280 mm vode.

Prosečan utrošak vode na ET iz zemljišnih rezervi vlage za trogodišnji period istraživanja bio je 69 mm,
što je u saglasnosti sa istraživanjima Vučića i Dobrenova (1981). Približne vrednosti utroška vode iz
zaliha zemljišnih rezervi vode na ET pšenice konstatovali su Sun i sar., (2006), za zemljište iste
teksturne klase kao u našem ogledu.
Visoko signifikantno veći prinos pšenice po godinama istraživanja postignut je u vegetacionoj sezoni
2007/08. u odnosu na sezone 2006/07. i 2008/09 (tab. 2). Vrlo značajan viši prinos ostvaren je takođe
u proizvodnoj godini 2008/09. u odnosu na 2006/07. sezonu. Razlike u ostvarenim prinosima po
godinama istraživanja bile su posledica različitih klimatskih uslova i zaliha vlage u zemljištu.

Temperatura je analizirana sa meteorološke stanice Niš, a padavine su merene na samom oglednom

polju kišomerom (tab.1). Srednje mesečne temperature vazduha u periodu istraživanja bile su veće od
biološki aktivnih temperatura za pojedine faze razvića pšenice. Prosek srednje mesečnih temperatura
za hidrološku godinu 2006/07. je bio veći za 2,7 oC, a 2007/08. sezone za 1,5 oC od višegodišnjeg
proseka. U hidrološkoj 2008/09. godini izmerena je najniža prosečna temperatura (12,0 oC) za
trogodišnji period istraživanja.

Analizom padavina tokom vegetacije za sezonu 2006/07., konstatovan je u oktobru deficit vlage u
zemljištu, što je uslovilo neravnomerno klijanje i nicanje useva pšenice. Visina padavina tokom marta
(6 mm), aprila (6 mm) i juna (12 mm) nije bila nedovoljna za pravilan rast i razvoj pšenice što se
odrazilo na kvalitet i visinu prinosa. Raspored i visina padavina u sezoni 2007/08. je bio povoljniji u
odnosu na prethodnu hidrološku godinu, što je rezultovalo dobijanjem viših prinosa. Rezerve zemljišne
vlage i povoljan raspored padavina tokom vegetacije bili su povoljni za usev pšenice u proizvodnoj
sezoni 2008/2009.

Istraživanja su obavljena u periodu 2006-2009. godine u dolini reke Južna Morava, Opština Merošina.
Ogled je bio lociran na nadmorskoj visini 198 m, a geografske koordinate su: 430 19/ severne
geografske širine i 210 54/ istočne geografske dužine. Na ekperimentalnom polju zasejana je pšenica u
optmalnom agroroku po slučajnom blok sistemu u pet ponavljanja. U ogledu su bile
zastupljene četiri sorte: Evropa 90, Pobeda, NS Rana i Kg 56. Tokom vegetacije obavljene su sve
savremene agrotehničke mere. Direktno merenje utroška vode na evapotranspiraciju je određen
bilansiranjem potrošnje vode iz zemljišnih rezervi dubine do 2 m i padavina u periodu vegetacije.
Takođe posle obilnih padavina obračunata je otekla i proceđena voda.

Genetski potencijal rodnosti novih sorti pšenica je preko 11 t ha-1. Međutim, u proizvodnoj praksi ovaj
potencijal rodnosti retko prelazi 3,5 t ha-1. Značajan ograničavajući abiotski faktor za postizanje
visokih i stabilnih prinosa pšenice je voda.

Pšenica koja se razvija u uslovima nedovoljne obezbeđenosti vodom u toku jeseni osetljiva je na
izmrzavanje u zimskom periodu, jer se slabijom asimilacijom stvara manje rezervnih materija u čvoru
bokorenja, koje su neophodne za bolje održavanje biljaka tokom zime. Stoga je značajna optimalna
vlažnost zemljišta u jesenjem periodu, jer bez obzira na male potrebe za vodom za nicanje, ovaj
momenat je odlučujući za krajnji uspeh proizvodnje.

Tržišna cena pšenice je niska i zato nema ekonomske opravdanosti proizvodnje u uslovima
navodnjavanja, ali interventna zalivanja u kritičnim fazama razvoja biljaka, a pogotovu nakon cvetanja i
oplodnje mogu značajno povećati prinose i kvalitet zrna.

Utrošak vode ozime pšenice na evapotranspiraciju u uslovima optimalne vlažnosti zemljišta za

vegetacioni period predstavlja potencijalnu evapotranspiraciju (ETP). Potencijalna evapotranspiracija
može se utvrditi direktnim merenjima, koja se obavljaju u naučno istraživačkim institucijama, dok se u
praksi koriste postupci brojnih indirektnih obračunskih metoda. Indirektan obračun evapotranspiracije
(ET) zasniva se na zavisnosti potrošnje vode od meteoroloških elemenata: temperature vazduha,
relativne vlažnosti, brzine vetra, napona vodene pare, deficita zasićenosti vazduha, solarne radijacije
itd. (Bošnjak, 1999).
Izvod: Poznavanje potreba za vodom odnosno potencijalne evapotranspiracije ozime pšenice je
neophodno u cilju postizanja visokih i stabilnih prinosa. Određivanje utroška vode pšenice na
evapotranspiraciju obavljeno je direktnim merenjem na oglednom polju za period 2006-2009. godine.
Prinos pšenice u vegetacionoj sezoni 2006/07. godine iznosio je 3115 kg ha-1, proizvodne 2007/08.
godine ostvareno je 7123 kg ha-1, a 2008/09. godine dobijeno je 6704 kg ha -1. Utrošak vode na
evapotranspiraciju pšenice u vegetacionoj sezoni 2006/07. na oglednom polju bio je 267 mm, u sezoni
2007/08. vrednost evapotranspiracije bila je 339 mm, dok je tokom vegetacije 2008/09. godine
izmereno 361 mm vode utrošeno na evapotranspiraciju. Analizom stepena zavisnosti prinosa u odnosu
na potrošnju vode na evapotranspiraciju dobijen je pozitivan visoko signifikantan koeficijent korelacije.
Utvrđene vrednosti utroška vode na evapotranspiraciju su važne za postizanje visokog genetskog
potencijala prinosa i kvaliteta zrna pšenice. Reziltati istraživanja su takođe zanačajni za planiranje
proizvodnje pšenice u uslovima navodnjavanja.

Ova istraživanja su finansirana od strane Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije
(Projekat TR20048).

U ovim istraživanjima dobijene su visoke vrednosti unutarpopulacijske varijabilnosti za većinu

proučavanih osobina, a naročito za osobine koje određuju produktivnost proučavanih populacija, pre
svega za broj izdanaka i prinos suve materije po biljci. Kao najproduktivnije izdvojile su se populacija
lisičjeg repa AP1 i populacije bezosnog vlasena BI4 i BI3.

Ova istraživanja su potvrdila da proučavane kolekcije lisičjeg repa i bezosnog vlasena poseduju
varijabilnost neophodnu za dalji selekcioni proces. Na osnovu dobijenih rezultata iz proučavane
kolekcije navedenih vrsta odabrane su pojedinačne biljke koje se odlikuju pozitivnim agronomskim
svojstvima za dalji proces oplemenjivanja.

Ukupan prinos suve materije po biljci je osobina koja ima najveći značaj u procesu oplemenjivanja.
Krajnji cilj oplemenjivanja je povećanje prinosa suve materije, odnosno eventualno očuvanje prinosa
uz poboljšanje nekih drugih osobina. Prinos je veoma varijabilna osobina uslovljena velikim brojem
gena, koja u velikoj meri zavisi od prisutnih agroekoloških uslova, na šta ukazuju visoki koeficijenti
varijacije. U proučavanoj kolekciji lisičjeg repa kao najproduktivnija populacija izdvojila se AP1
(30,8g/biljci-1); (tab. 2), a kod bezosnog vlasena populacija BI4 (22,7g/biljci-1); (tab. 3). Kod populacija
AP1 i BI4 zabeležene su najveće vrednosti za broj izdanaka po biljci, odnosno za osobinu od koje u
velikoj meri zavisi ukupan prinos suve materaije.

Najveći nivo variranja pojedinačnih biljaka izražen kroz koeficijent varijacije CV (%) kod obe
proučavane vrste utvrđen je za prinos suve materije po biljci i prosečno je iznosio kod lisičjeg repa
78,02%, a kod bezosnog vlasena 63,95%. Ovakvi rezultati su očekivani s obzirom na to da je prinos
poligena osobina na koju u velikoj meri utiču agroekološki uslovi. Visoko varijabilna osobina kod obe
vrste je i broj izdanaka po biljci (kod lisičjeg repa CV=63,61%, a kod bezosnog vlasena CV=63,59%).
Najmanje varijabilna osobina kod lisičjeg repa je broj listova na generativnom izdanku (CV=13,94%), a
kod bezosnog vlasena dužina metlice, gde je prosečno unutarpopulacijska varijabilnost iznosila
17,37%.

Analizom molekularne varijanse 14 sorti bezosnog vlasena utvrđena je veoma visoka

unutarpopulacijska varijabilnost koja je iznosila 85% (Ferdinandez and Coulman, 2004).
utvrđena je kod populacije AP1 (18,57cm) a najmanja kod AP2 (7,06cm), dok je kod bezosnog vlasena
najduži list imala populacija BI2 (25,67cm) a najkraći BI4 (21,74cm). Prosečno najuži list kod lisičjeg
repa imala je populacija AP2 (4,62mm) a najširi AP5 (6,65mm); (tab. 2). Populacija AP1 je interesantna
sa aspekta oplemenjivanja na povećanu lisnu površinu s obzirom na to da je pokazala najveće
prosečne vrednosti za parametre koji određuju dimenzije lista.

Kod bezosnog vlasena prosečne vrednosti za širinu lista kretale su se od 8,77mm koliko je utvrđeno
kod populacije BI1 do 11,33mm kod BI2. Najmanji broj listova na generativnom izdanku kod lisičjeg
repa imale su populacije AP3 i AP4 (2,14) a najveći AP1 (2,43). Kod bezosnog vlasena najveća vrednost
za ovu osobinu utvrđena je kod populacije BI4 i iznosila je 4,09 a najmanja kod BI2 (3,33); (tab. 3).

Kada je dužina klasa kod lisičjeg repa, odnosno metlice kod bezosnog vlasena u pitanju najveće
vrednosti su zabeležene kod populacija AP4 (8,15cm) i BI3 (21,85cm) a najmanje kod AP2 (6,19cm) i
BI4 (20,31cm). Golinska and Golinski (1997) navode prosečnu dužinu klasa kod različitih formi lisičjeg
repa od 5,6-7,3cm.

Broj izdanaka je važna osobina koja ukazuje na stepen razvića biljke odnosno odražava stepen
bokorenja biljke. Od broja izdanaka po biljci zavisi pokrovnost odnosno gustina useva kao i ukupan
prinos suve materije (Havstad, 1997). Uzimajući u obzir to da najveći procenat prvog otkosa čine
generativni izdanci, ova osobina je značajana i kao komponeneta prinosa semena (Fang et al., 2004).

Najveći broj izdanaka kod lisičjeg repa zabeležen je kod populacije AP1 (25,14) a najmanji kod AP5
(9,33); (tab. 2). Kod bezosnog vlasena najveći broj izdanaka imala je populacija BI4 (24,89) a njamanji
BI 2 (13,33); (tab. 3).

Dimenzije lista (dužina i širina) i broj listova određuju ukupnu lisnu površinu, što je veoma važno sa
stanovišta intenziteta fotosinteze i kvaliteta biomase. Prosečno najveća dužina lista kod lisičjeg repa

Vreme stasavanja je veoma važna osobina kojoj se prilikom oplemenjivanja posvećuje velika pažnja.
Selekcijom u određenom pravcu vrši se stvaranje sorti različitog vremena stasavanja namenjenih
različitim vidovima iskorišćavanja (Tomić i Sokolović, 2007). U ovim istraživanjima vreme stasavanja
izraženo je brojem dana od 1. aprila. Kao najranostasnija kod lisičjeg repa izdvojila se populacija AP5,
(14,5 dana od 1. aprila), dok je prosečno najkasnije klasala populacija AP4, (18,8 dana od 1.aprila);
(tab. 2). Kod bezosnog vlasena prosečno vreme metličenja kretalo se od 32,33 koliko je utvrđeno kod
populacije BI3 do 41,4 dana kod populacije BI2 (tab. 3). Posmatrajući prosečno vreme stasavanja
uočava se velika razlika između proučavanih vrsta koja je iznosila 18,3 dana.

Visina biljaka je važan parametar prinosa, ali i osobina od koje zavisi kompetitivna sposobnost vrste,
što je veoma važno s obzirom na to da se proučavane vrste uglavnom koriste u smešama sa drugim
vrstama trava i leguminoza, a veoma retko kao čist usev. Najveća visina biljaka u prvom otkosu kod
lisičjeg repa utvrđena je kod populacije AP1 (107,21cm), dok je prosečno najniža bila populacija AP2
(74,15cm); (tab. 2). Kod bezosnog vlasena prosečna visina biljaka u prvom otkosu kretala se od 48,2cm
(BI2) do 92,05cm (BI3); (tab. 3). U radu Golinska and Golinski (1997) prosečna visina generativnih
izdanaka različitih formi lisičjeg repa iznosila je 78,2-83,2cm.

Na kolekciji od 5 autohtonih populacija lisičjeg repa i 4 bezosnog vlasena poreklom iz istočne i

jugoistočne Srbije (tab. 1) proučavane su fenološko-morfološke osobine (vreme stasavanja, visina
biljaka, dužina i širina lista, broj listova na generativnom izdanku, dužina klasa odnosno metlice, broj
izdanaka po biljci) i produktivnost suve materije po biljci. Matičnjak pojedinačnih biljaka na rastojanju
60x60cm je postavljen na oglednom polju Instituta za krmno bilje. Svaka populacija je predstavljena sa
30 biljaka podeljenih u tri ponavljanja. Na prosečnim vrednostima osobina dobijenim tokom
dvogodišnjeg perioda istraživanja analizom varijanse utvrđene su razlike između proučavanih
populacija.

Glavni preduslov uspešne selekcije višegodišnjih trava jeste široka genetička varijabilnost
oplemenjivačkog materijala (Tomić i Sokolović, 2007), a činjenica da u divljoj flori Srbije žive brojne
populacije ovih vrsta omogućava njihovo kolekcionisanje i dobijanje unapređenih i adaptiranih sorti u
procesu selekcije.

Lisičji rep i bezosni vlasen su višegodišnje travne vrste koje spadaju u grupu sekundarnih trava (Frame,
1989), ali se odlikuju visokim prinosom i dobrim kvalitetom suve materije. Sadržaj sirovih proteina u
suvoj materiji, u zavisnosti od faze razvoja, kod bezosnog vlasena se kreće od 12,1-21% (Varhegyi,
1989), a kod lisičjeg repa 11,6-19,6% (Ferenc, 1989).

Lisičji rep je najranostasnija travna vrsta u našim klimatskim uslovima. Odlično podnosi plavljenje i čini
jednu od komponenti nizijskih travnjaka koji mogu dugo biti poplavljeni, ali je slabije tolarantna vrsta
na sušne uslove sredine (Boe and Delaney, 1996). Koristi se uglavnom za ispašu, ali i za proizvodnju
sena, naročito na vlažnim livadama. Odlikuje se brzim prolećnim porastom kao i dobrom
regeneracijom (Boe and Delaney, 1996).

Bezosni vlasen se ubraja u grupu srednjestasnih trava otpornih na niske temperature a naročito na
golomrazicu. Odlično podnosi sušne uslove sredine (Casler et al., 2001). Široko je rasprostranjen u
Severnoj Americi gde je prenesen krajem 19. veka (Casler et al., 2001), i koristi se za ispašu,
proizvodnju sena na sejanim livadama, zaštitu od erozije, kao i za popravljanje zemljišta loših osobina
(Vogel et al., 1996). Navedene osobine opredeljuju ove dve vrste trava za komponovanje smeša za
iskorišćavanje u različito vreme u toku vegetacione sezone i u specifičnim uslovima gajenja i
iskorišćavanja.

Cilj rada je utvrđivanje varijabilnosti kolekcija populacija lisičjeg repa i bezosnog vlasena u svrhu daljeg
oplemenjivanja. U matičnjaku pojedinačnih biljaka sastavljenom od 5 autohtonih populacija lisičjeg
repa i 4 bezosnog vlasena proučavane su fenološko-morfološke osobine i produktivnost suve materije.
Na dvogodišnjim rezultatima istraživanja analizom varijanse su utvrđene značajne razlike između
ispitivanih populacija. Prosečno najveća unutarpopulacijska varijabilnost zabeležena je, kod obe vrste,
za prinos suve materije po biljci, dok je namanje variranje utvrđeno za broj listova kod lisičjeg repa, a
kod bezosnog vlasena za dužinu metlice. Prosečne vrednosti prinosa suve materije i komponenti
prinosa ukazuju na perspektivnost proučavanih genotipova za dalje oplemenjivanje.

Rezultati prikazani u radu su deo istraživanja Projekta "Mogućnosti iskorišćavanja brdsko-planinskog

područja Srbije za organsku ratarsku proizvodnju" br. ТР 20069 finansiranog od strane Ministarstva
nauke Republike Srbije.

Analizom varijanse utvrđene su statistički visoko značajne razlike za masu 1000 zrna između ispitivanih
ozimih dvoredih sorti ječma i statistički vrlo značajne razlike između faktora spoljne sredine i prinosa i
hektolitarske mase. Kod sorte Maksa u toku dvogodišnjeg ispitivanja ostvaren je veći prinos zrna.
Rezultati dvogodišnjih istraživanja na dve različite sorte ječma u Centru za strna žita u Kragujevcu,
ukazuju da su obe ispitivane sorte pokazale visok stepen adaptabilnosti u prinosu zrna, hektolitarskoj
masi i masi 1000 zrna i kao takve mogu biti od velikog značaja u širokoj proizvodnji ječmaa u
poljoprivrednim uslovima Srbije.

Ocena značajnosti dobijenih rezultata pokazuje da postoje statistički vrlo značajne razlike uticaja
genotipa na masu 1000 zrna i statistički visoko značajne razlike između uticaja godine na prinos zrna i
hektolitarsku masu (P<0,01). Masa 1000 zrna ozimog ječma pokazivala je znatnije promene u
zavisnosti od ispitivanog genotipa, dok uticaj vegetacione sezone nije značjnije uticao na masu zrna
ozimog ječma.

Ispitivana sorta ječma Rekord pokazala je veću hektolitarsku masu u odnosu na Maksa u obe ispitivane
godine. Prosečna dvogodišnja vrednost iste kod sorte Maksa iznosila je 59,15 kg hl-1, dok je kod sorte
Rekord bila 62,77 kg hl-1. Zrno ispitivanih sorti ječma odlikuje se dobrim fizičkim osobinama, posebno
hektolitarskom masom i masom 1000 zrna. Dobijene prosečne vrednosti pomenutih osobina u ovom
ispitivanju bile su nešto niže u odnosu na vrednosti do kojih su došli Jelić i sar., 2002.

U obe ispitivane godine sorta Rekord imala je veću prosečnu masu 1000 zrna (46,56 g i 52,40 g) u
odnosu na sortu Maksa (34,62 g i 40,20 g). Veću dvogodišnju srednju vrednost mase 1000 zrna
ostvarila je sorta Rekord (49,48 g). Masa 1000 zrna je sortna karakteristika i otuda se između različitih
genotipova konstatuje veće variranje (Jelić i sar., 2002; Knežević, 2005).

variranje prinosa u zavisnosti od uzgajane sorte dobijali su ranije i drugi autori (Perić, 1982; Jelić i sar.,
2002).

350 kg ha-1 više u odnosu na Rekord, dok je u drugoj godini prinos zrna kod sorte Maksa bio veći za
644 kg ha-1. Prosečan prinos zrna u posmatranom dvogodišnjem periodu bio je veći kod sorte Maksa i
iznosio je 4,313 t ha-1 u odnosu na Rekord (3,816 t ha-1). Znatno variranje prinosa u zavisnosti od
uzgajane sorte dobijali su ranije i drugi autori (Perić, 1982; Jelić i sar., 2002).

Tabela2. Prosečne vrednosti nekih ispitivanih osobina sorti ječma (2005-2007)

Table 2. Average values of some of the traits of barley varieties (2005-2007)

2005/2006 2006/2007 Prosek/Average

Sorta/
Osobine /Traits
Variety x̄ S Sx x̄ S Sx x̄ S Sx
Prinoszrna,(tha-1) Maksa 4.714 0.621 0.277 3.912 0.455 0.203 4.313 0.665 0.210

Grainlyield(tha-1) Rekord 4.364 0.614 0.275 3.268 0.216 0.096 3.816 0.722 0.228

Hekt.masa,(kghl-1) Maksa 61.80 1.766 0.790 56.51 1.557 0.696 59.15 3.199 1.012

Testweight(kghl-1) Rekord 67.77 1.089 0.487 57.78 2.727 1.219 62.77 5.617 1.776
 Masa1000zrna,(g) Maksa 34.62 1.404 0.628 40.20 1.304 0.583 37.41 3.206 1.014

1000grainweight(g) Rekord 46.56 1.841 0.823 52.40 0.894 0.400 49.48 3.367 1.065

Ispitivana sorta ječma Rekord pokazala je veću hektolitarsku masu u odnosu na Maksa u obe ispitivane
godine. Prosečna dvogodišnja vrednost iste kod sorte Maksa iznosila je 59,15 kg hl-1, dok je kod sorte
Rekord bila 62,77 kg hl-1. Zrno ispitivanih sorti ječma odlikuje se dobrim fizičkim osobinama, posebno
hektolitarskom masom i masom 1000 zrna. Dobijene prosečne vrednosti pomenutih osobina u ovom
ispitivanju bile su nešto niže u odnosu na vrednosti do kojih su došli Jelić i sar., 2002.

U obe ispitivane godine sorta Rekord imala je veću prosečnu masu 1000 zrna (46,56 g i 52,40 g) u
odnosu na sortu Maksa (34,62 g i 40,20 g). Veću dvogodišnju srednju vrednost mase 1000 zrna
ostvarila je sorta Rekord (49,48 g). Masa 1000 zrna je sortna karakteristika i otuda se između različitih
genotipova konstatuje veće variranje (Jelić i sar., 2002; Knežević, 2005).

Tabela 3. Ocena značajnosti pokazatelja fizičkih osobina za dve sorte ječma i period od dve godine

Table 3. Rating significant indicators of the physical properties of two varieties of barley and a period
of two years

t-test Lsd 0.05

Parametar
Sorta Godina Sorta Godina

Prinos zrna, (t ha-1) 1,601NS 3,872 0,127 0,001**

Hektolitarska masa, (kg h-1) -1,771 NS 5,922 0,093 0,000**

Masa 1000 zrna, (g) -8,209** -1,965 0,000** 0,065

t18; 0,05=2,111; t18; 0,01=2,878 NS-P>0,05; *-P<0,05; **-P<0,01

Ocena značajnosti dobijenih rezultata pokazuje da postoje statistički vrlo značajne razlike uticaja
genotipa na masu 1000 zrna i statistički visoko značajne razlike između uticaja godine na prinos zrna i
hektolitarsku masu (P<0,01). Masa 1000 zrna ozimog ječma pokazivala je znatnije promene u
zavisnosti od ispitivanog genotipa, dok uticaj vegetacione sezone nije značjnije uticao na masu zrna
ozimog ječma.

Zaključak

Analizom varijanse utvrđene su statistički visoko značajne razlike za masu 1000 zrna između ispitivanih
ozimih dvoredih sorti ječma i statistički vrlo značajne razlike između faktora spoljne sredine i prinosa i
hektolitarske mase. Kod sorte Maksa u toku dvogodišnjeg ispitivanja ostvaren je veći prinos zrna.
Rezultati dvogodišnjih istraživanja na dve različite sorte ječma u Centru za strna žita u Kragujevcu,
ukazuju da su obe ispitivane sorte pokazale visok stepen adaptabilnosti u prinosu zrna, hektolitarskoj
masi i masi 1000 zrna i kao takve mogu biti od velikog značaja u širokoj proizvodnji ječmaa u
poljoprivrednim uslovima Srbije.

Napomena

Rezultati prikazani u radu su deo istraživanja Projekta "Mogućnosti iskorišćavanja brdsko-planinskog

područja Srbije za organsku ratarsku proizvodnju" br. ТР 20069 finansiranog od strane Ministarstva
nauke Republike Srbije.

Literatura

Jelić, M., Milivojević Jelena, Živanović Snežana, Lomović, S. (2002): Uticaj količina azota i gustine setve
na uzgoj i kvalitet nekih kragujevačkih dvoredih sorti ječma. Pivarstvo, 35 (1-2), 1-4.

Knežević Jasmina (2005): Efekat mineralne ishrane azotom na komponente prinosa i tehnolo{ke
osobine zrna jarog pivskog ječma. Magistarska teza, 1-85.

Malobabić Milan (1997): Mogućnosti i potrebe za proizvodnjom ječma u SR Jugoslaviji. Ekonomika

poljoprivrede, Vol. 44, br. 3-4, str. 217-227.

Mladenović G., Kovačević N., Malešević M.v, Štatkić S. (2009): Proizvodnja i plasman semena
novosadskih ozimih strnih žita u periodu 1998-2007. godina. Zbornik radova Naučnog instituta za
ratarstvo i povrtarstvo. Vol. 46, br. 2, str. 379-384.

Perić, Đ. (1982): Uticaj gustine setve i |ubrenja azotom na prinos i kvalitet pivarskog ječma. Zbornik
radova Instituta za strna žita, (6), 145-154.
VARIJABILNOST NAJVAŽNIJIH OSOBINA AUTOHTONIH POPULACIJA
LISIČJEG REPA (ALOPECURUS PRATENSIS L.) I BEZOSNOG VLASENA
(BROMUS INERMIS LEYSS.)

Izvod

Cilj rada je utvrđivanje varijabilnosti kolekcija populacija lisičjeg repa i bezosnog vlasena u svrhu daljeg
oplemenjivanja. U matičnjaku pojedinačnih biljaka sastavljenom od 5 autohtonih populacija lisičjeg
repa i 4 bezosnog vlasena proučavane su fenološko-morfološke osobine i produktivnost suve materije.
Na dvogodišnjim rezultatima istraživanja analizom varijanse su utvrđene značajne razlike između
ispitivanih populacija. Prosečno najveća unutarpopulacijska varijabilnost zabeležena je, kod obe vrste,
za prinos suve materije po biljci, dok je namanje variranje utvrđeno za broj listova kod lisičjeg repa, a
kod bezosnog vlasena za dužinu metlice. Prosečne vrednosti prinosa suve materije i komponenti
prinosa ukazuju na perspektivnost proučavanih genotipova za dalje oplemenjivanje.

Ključne reči: lisičji rep, bezosni vlasen, varijabilnost, morfološke osobine, prinos suve materije

Uvod

Lisičji rep i bezosni vlasen su višegodišnje travne vrste koje spadaju u grupu sekundarnih trava (Frame,
1989), ali se odlikuju visokim prinosom i dobrim kvalitetom suve materije. Sadržaj sirovih proteina u
suvoj materiji, u zavisnosti od faze razvoja, kod bezosnog vlasena se kreće od 12,1-21% (Varhegyi,
1989), a kod lisičjeg repa 11,6-19,6% (Ferenc, 1989).

Lisičji rep je najranostasnija travna vrsta u našim klimatskim uslovima. Odlično podnosi plavljenje i čini
jednu od komponenti nizijskih travnjaka koji mogu dugo biti poplavljeni, ali je slabije tolarantna vrsta
na sušne uslove sredine (Boe and Delaney, 1996). Koristi se uglavnom za ispašu, ali i za proizvodnju
sena, naročito na vlažnim livadama. Odlikuje se brzim prolećnim porastom kao i dobrom
regeneracijom (Boe and Delaney, 1996).

Bezosni vlasen se ubraja u grupu srednjestasnih trava otpornih na niske temperature a naročito na
golomrazicu. Odlično podnosi sušne uslove sredine (Casler et al., 2001). Široko je rasprostranjen u
Severnoj Americi gde je prenesen krajem 19. veka (Casler et al., 2001), i koristi se za ispašu,
proizvodnju sena na sejanim livadama, zaštitu od erozije, kao i za popravljanje zemljišta loših osobina
(Vogel et al., 1996). Navedene osobine opredeljuju ove dve vrste trava za komponovanje smeša za
iskorišćavanje u različito vreme u toku vegetacione sezone i u specifičnim uslovima gajenja i
iskorišćavanja.
Glavni preduslov uspešne selekcije višegodišnjih trava jeste široka genetička varijabilnost
oplemenjivačkog materijala (Tomić i Sokolović, 2007), a činjenica da u divljoj flori Srbije žive brojne
populacije ovih vrsta omogućava njihovo kolekcionisanje i dobijanje unapređenih i adaptiranih sorti u
procesu selekcije.

Materijal i metode rada

Na kolekciji od 5 autohtonih populacija lisičjeg repa i 4 bezosnog vlasena poreklom iz istočne i

jugoistočne Srbije (tab. 1) proučavane su fenološko-morfološke osobine (vreme stasavanja, visina
biljaka, dužina i širina lista, broj listova na generativnom izdanku, dužina klasa odnosno metlice, broj
izdanaka po biljci) i produktivnost suve materije po biljci. Matičnjak pojedinačnih biljaka na rastojanju
60x60cm je postavljen na oglednom polju Instituta za krmno bilje. Svaka populacija je predstavljena sa
30 biljaka podeljenih u tri ponavljanja. Na prosečnim vrednostima osobina dobijenim tokom
dvogodišnjeg perioda istraživanja analizom varijanse utvrđene su razlike između proučavanih
populacija.

Tabela 1. Poreklo proučavanih populacija lisičjeg repa i bezosnog vlasena

Table 1. Origin of the meadow foxtail and smooth bromegrass investigated populations

Populacije
Geografska Geografska
Nadmorska
Populations
Lokalitet Dužina Širina
visina (m)
Lisičji rep Bezosni vlasen
Collecting site Geographic Geographic
Meadow Smooth
Altitude
longitude latitude
foxtail bromegras

AP1 Bagdala 170 43o-35’ 21o-20’

AP2 Boljevac 3 1106 43o-50’ 22o-04’

AP3 Crni Vrh 2 843 44o-11’ 21o-59’

AP4 Boljevac 1 467 43o-50’ 22o-01’

AP5 Čestobrodica 568 43o-51’ 19o-30’

BI1 Nerađe 1083 43o-28’ 19o-36’

BI2 Rendara 1600 21°-00’ 43°-19’

BI3 Mitrovo polje 1 558 43o-28’ 20o-56’

BI4 Mitrovo polje 2 695 43o-31’ 20o-53’

Rezultati istraživanja i diskusija

Vreme stasavanja je veoma važna osobina kojoj se prilikom oplemenjivanja posvećuje velika pažnja.
Selekcijom u određenom pravcu vrši se stvaranje sorti različitog vremena stasavanja namenjenih
različitim vidovima iskorišćavanja (Tomić i Sokolović, 2007). U ovim istraživanjima vreme stasavanja
izraženo je brojem dana od 1. aprila. Kao najranostasnija kod lisičjeg repa izdvojila se populacija AP5,
(14,5 dana od 1. aprila), dok je prosečno najkasnije klasala populacija AP4, (18,8 dana od 1.aprila);
(tab. 2). Kod bezosnog vlasena prosečno vreme metličenja kretalo se od 32,33 koliko je utvrđeno kod
populacije BI3 do 41,4 dana kod populacije BI2 (tab. 3). Posmatrajući prosečno vreme stasavanja
uočava se velika razlika između proučavanih vrsta koja je iznosila 18,3 dana.

Visina biljaka je važan parametar prinosa, ali i osobina od koje zavisi kompetitivna sposobnost vrste,
što je veoma važno s obzirom na to da se proučavane vrste uglavnom koriste u smešama sa drugim
vrstama trava i leguminoza, a veoma retko kao čist usev. Najveća visina biljaka u prvom otkosu kod
lisičjeg repa utvrđena je kod populacije AP1 (107,21cm), dok je prosečno najniža bila populacija AP2
(74,15cm); (tab. 2). Kod bezosnog vlasena prosečna visina biljaka u prvom otkosu kretala se od 48,2cm
(BI2) do 92,05cm (BI3); (tab. 3). U radu Golinska and Golinski (1997) prosečna visina generativnih
izdanaka različitih formi lisičjeg repa iznosila je 78,2-83,2cm.

Tabela 2. Srednje vrednosti i CV (%) proučavanih osobina populacija lisičjeg repa

Table 2. Average trait values of chosen meadow foxtail populations

Osobine Vreme
Visina Dužina Širina Dužina Broj
Broj SM
biljaka lista lista klasa izdanaka
Traits klasa- listova
(cm) (cm) (mm) (cm) po biljci
nja (g/bilj-1)
Populacije No. of
Plant Leaf Leaf Ear No. tiller
Time of leaf DMY
height length width lenght per plant
Populations earing

AP1 17,79 107,21 18,57 6,29 2,43 7,25 25,14 30,80

AP2 18,07 74,15 7,06 4,62 2,35 6,19 20,29 13,81

AP3 16,63 80,67 14,46 6,07 2,14 7,61 22,29 17,42

AP4 18,80 85,84 15,24 6,02 2,14 8,15 17,38 22,50

AP5 14,50 87,25 15,25 6,65 2,17 7,50 9,33 16,55

Prosek
17,16 87,02 14,12 5,90 2,25 7,34 18,89 20,21
Average

LSD 0,05 2,11 15,70 2,78 0,99 0,19 1,02 5,3 5,44

0,01 3,28 24,38 4,33 1,54 0,30 1,59 8,23 8,45

CV (%) 24,10 21,48 31,19 26,22 13,94 19,36 63,61 78,02

Dimenzije lista (dužina i širina) i broj listova određuju ukupnu lisnu površinu, što je veoma važno sa
stanovišta intenziteta fotosinteze i kvaliteta biomase. Prosečno najveća dužina lista kod lisičjeg repa
utvrđena je kod populacije AP1 (18,57cm) a najmanja kod AP2 (7,06cm), dok je kod bezosnog vlasena
najduži list imala populacija BI2 (25,67cm) a najkraći BI4 (21,74cm). Prosečno najuži list kod lisičjeg
repa imala je populacija AP2 (4,62mm) a najširi AP5 (6,65mm); (tab. 2). Populacija AP1 je interesantna
sa aspekta oplemenjivanja na povećanu lisnu površinu s obzirom na to da je pokazala najveće
prosečne vrednosti za parametre koji određuju dimenzije lista.

Kod bezosnog vlasena prosečne vrednosti za širinu lista kretale su se od 8,77mm koliko je utvrđeno
kod populacije BI1 do 11,33mm kod BI2. Najmanji broj listova na generativnom izdanku kod lisičjeg
repa imale su populacije AP3 i AP4 (2,14) a najveći AP1 (2,43). Kod bezosnog vlasena najveća vrednost
za ovu osobinu utvrđena je kod populacije BI4 i iznosila je 4,09 a najmanja kod BI2 (3,33); (tab. 3).

Kada je dužina klasa kod lisičjeg repa, odnosno metlice kod bezosnog vlasena u pitanju najveće
vrednosti su zabeležene kod populacija AP4 (8,15cm) i BI3 (21,85cm) a najmanje kod AP2 (6,19cm) i
BI4 (20,31cm). Golinska and Golinski (1997) navode prosečnu dužinu klasa kod različitih formi lisičjeg
repa od 5,6-7,3cm.

Broj izdanaka je važna osobina koja ukazuje na stepen razvića biljke odnosno odražava stepen
bokorenja biljke. Od broja izdanaka po biljci zavisi pokrovnost odnosno gustina useva kao i ukupan
prinos suve materije (Havstad, 1997). Uzimajući u obzir to da najveći procenat prvog otkosa čine
generativni izdanci, ova osobina je značajana i kao komponeneta prinosa semena (Fang et al., 2004).

Najveći broj izdanaka kod lisičjeg repa zabeležen je kod populacije AP1 (25,14) a najmanji kod AP5
(9,33); (tab. 2). Kod bezosnog vlasena najveći broj izdanaka imala je populacija BI4 (24,89) a njamanji
BI 2 (13,33); (tab. 3).

Tabela 3. Srednje vrednosti i CV (%) proučavanih osobina populacija bezosnog vlasena

Table 3. Average trait values of chosen smooth bromegrass populations

Osobine Visina Dužina Broj

Vreme Širina Dužina
biljaka lista Broj izdanaka SM
metli- lista metlice
Traits listova po biljci
čenja (mm) (cm)
(cm) (cm) (gbilj-1)
Populacije No. of No. tiller
Time of Leaf Panicle
Plant Leaf leaf per DMY
tillering width lenght
Populations height length plant

BI 1 33,19 75,85 23,92 8,77 3,85 20,61 18,69 13,37

BI 2 41,40 48,20 25,67 11,33 3,33 21,03 13,33 13,67

BI 3 32,33 92,05 22,27 11,32 3,45 21,85 15,10 22,44

BI 4 34,91 71,82 21,74 10,69 4,09 20,31 24,89 22,70

Prosek
35,46 71,98 23,40 10,53 3,68 20,95 18,00 18,04
Average

LSD 0,05 3,73 7,47 3,22 1,98 0,54 2,88 4,20 3,88
 0,01 6,04 12,09 5,21 3,20 0,88 4,66 6,80 6,28

CV (%) 25,63 21,82 22,15 20,63 24,37 17,37 63,59 63,95

Ukupan prinos suve materije po biljci je osobina koja ima najveći značaj u procesu
oplemenjivanja. Krajnji cilj oplemenjivanja je povećanje prinosa suve materije, odnosno
eventualno očuvanje prinosa uz poboljšanje nekih drugih osobina. Prinos je veoma varijabilna
osobina uslovljena velikim brojem gena, koja u velikoj meri zavisi od prisutnih agroekoloških
uslova, na šta ukazuju visoki koeficijenti varijacije. U proučavanoj kolekciji lisičjeg repa kao
najproduktivnija populacija izdvojila se AP1 (30,8g/biljci-1); (tab. 2), a kod bezosnog vlasena
populacija BI4 (22,7g/biljci-1); (tab. 3). Kod populacija AP1 i BI4 zabeležene su najveće
vrednosti za broj izdanaka po biljci, odnosno za osobinu od koje u velikoj meri zavisi ukupan
prinos suve materaije.

Najveći nivo variranja pojedinačnih biljaka izražen kroz koeficijent varijacije CV (%)
kod obe proučavane vrste utvrđen je za prinos suve materije po biljci i prosečno je iznosio kod
lisičjeg repa 78,02%, a kod bezosnog vlasena 63,95%. Ovakvi rezultati su očekivani s obzirom
na to da je prinos poligena osobina na koju u velikoj meri utiču agroekološki uslovi. Visoko
varijabilna osobina kod obe vrste je i broj izdanaka po biljci (kod lisičjeg repa CV=63,61%, a
kod bezosnog vlasena CV=63,59%). Najmanje varijabilna osobina kod lisičjeg repa je broj
listova na generativnom izdanku (CV=13,94%), a kod bezosnog vlasena dužina metlice, gde
je prosečno unutarpopulacijska varijabilnost iznosila 17,37%.

Analizom molekularne varijanse 14 sorti bezosnog vlasena utvrđena je veoma visoka

unutarpopulacijska varijabilnost koja je iznosila 85% (Ferdinandez and Coulman, 2004).

Zaključak

U ovim istraživanjima dobijene su visoke vrednosti unutarpopulacijske varijabilnosti za

većinu proučavanih osobina, a naročito za osobine koje određuju produktivnost proučavanih
populacija, pre svega za broj izdanaka i prinos suve materije po biljci. Kao najproduktivnije
izdvojile su se populacija lisičjeg repa AP1 i populacije bezosnog vlasena BI4 i BI3.

Ova istraživanja su potvrdila da proučavane kolekcije lisičjeg repa i bezosnog vlasena

poseduju varijabilnost neophodnu za dalji selekcioni proces. Na osnovu dobijenih rezultata iz
proučavane kolekcije navedenih vrsta odabrane su pojedinačne biljke koje se odlikuju
pozitivnim agronomskim svojstvima za dalji proces oplemenjivanja.

Napomena

Ova istraživanja su finansirana od strane Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije
(Projekat TR20048).
Literatura

Boe, A. and Delaney, R.H. (1996): Creeping and meadow foxtail. 749-763. In L.E Moser et al (ed): Cool-
season forage grasses, Agronomy Monography 34. ASA, CSSA and SSSA, Madison WI.

Casler, M.D., Vogel, K.P., Balasko, J.A., Berdahl, J.D., Miller, D.A., Hansen, J.L. and Fritz, J.O. (2001):
Latitudinal and longitudinal adaptation of smooth bromegrass populations. Crop Science, 41, 1456-
1460.

Fang, C., Aamlid, T.S., Jørgensen, Ø. and Rognli, O.A. (2004): Phenotypic and genotypic variation in
seed production traits within a full-sib family of meadow fescue. Plant Breeding 123, 241-246.

Ferdinandez, Y.S.N. and Coulman, B.E. (2004): Genetic relationships among smooth bromegrass
cultivars of different ecotypes detected by AFLP markers. Crop Science, 44, 241-247.

Ferenc, D. (1989): Changes in the nutritive value and in the nutritive value yield/ha of some fodder
grass during the first growing season. Procceding of the XVI International Garssland Congress, Nice,
France, 869-870.

Frame, J. (1989): The potential of secondary grasses. Procceding of the XVI International Garssland
Congress, Nice, France, 209-210.

Golinska, B. and Golinski, P. (1997): Variabilitz of morphological, biological and chemical properties of
Alopecurus pratensis from the piont of view of its fodder and landscape value. Proceedings of the
International Occasional Symposium of the EGF, Warszawa, May, 19-23.,215-219.

Havstad, L.T. (1997): Utilization of regrowth for forage in seed stands of meadow fescue (Festuca
pratensis Huds.). Proceedings of XVIII International Grassland Congress, Winnipeg, Manitoba,
Sascatoon, Saskatchewan, Canada, 25-26.

Varhegyi, J. (1989): Nutritive value of some grass species in Hungary. Procceding of the XVI
International Garssland Congress, Nice, France, 855-856.

Vogel, K.P., Moore, K.J. and Moser, L.E. (1996): Bromegrasses. 535-567. In L.E Moser et al (ed): Cool-
season forage grasses, Agronomy Monography 34. ASA, CSSA and SSSA, Madison WI.

Tomić, Z. i Sokolović, D.(2007): Oplemenjivanje višegodišnjih trava – metode, kriterijumi i rezultati u

Srbiji. Zbornik radova Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, Vol. 44, br. 1, 51-69.
ZAVISNOST PRINOSA OZIME PŠENICE OD EVAPOTRANSPIRACIJE

Izvod: Poznavanje potreba za vodom odnosno potencijalne evapotranspiracije ozime pšenice je

neophodno u cilju postizanja visokih i stabilnih prinosa. Određivanje utroška vode pšenice na
evapotranspiraciju obavljeno je direktnim merenjem na oglednom polju za period 2006-2009. godine.
Prinos pšenice u vegetacionoj sezoni 2006/07. godine iznosio je 3115 kg ha-1, proizvodne 2007/08.
godine ostvareno je 7123 kg ha-1, a 2008/09. godine dobijeno je 6704 kg ha -1. Utrošak vode na
evapotranspiraciju pšenice u vegetacionoj sezoni 2006/07. na oglednom polju bio je 267 mm, u sezoni
2007/08. vrednost evapotranspiracije bila je 339 mm, dok je tokom vegetacije 2008/09. godine
izmereno 361 mm vode utrošeno na evapotranspiraciju. Analizom stepena zavisnosti prinosa u odnosu
na potrošnju vode na evapotranspiraciju dobijen je pozitivan visoko signifikantan koeficijent korelacije.
Utvrđene vrednosti utroška vode na evapotranspiraciju su važne za postizanje visokog genetskog
potencijala prinosa i kvaliteta zrna pšenice. Reziltati istraživanja su takođe zanačajni za planiranje
proizvodnje pšenice u uslovima navodnjavanja.

Ključne reči: pšenica, prinos, evapotranspiracija.

Uvod

Genetski potencijal rodnosti novih sorti pšenica je preko 11 t ha-1. Međutim, u proizvodnoj praksi ovaj
potencijal rodnosti retko prelazi 3,5 t ha-1. Značajan ograničavajući abiotski faktor za postizanje
visokih i stabilnih prinosa pšenice je voda.

Pšenica koja se razvija u uslovima nedovoljne obezbeđenosti vodom u toku jeseni osetljiva je na
izmrzavanje u zimskom periodu, jer se slabijom asimilacijom stvara manje rezervnih materija u čvoru
bokorenja, koje su neophodne za bolje održavanje biljaka tokom zime. Stoga je značajna optimalna
vlažnost zemljišta u jesenjem periodu, jer bez obzira na male potrebe za vodom za nicanje, ovaj
momenat je odlučujući za krajnji uspeh proizvodnje.

Tržišna cena pšenice je niska i zato nema ekonomske opravdanosti proizvodnje u uslovima
navodnjavanja, ali interventna zalivanja u kritičnim fazama razvoja biljaka, a pogotovu nakon cvetanja i
oplodnje mogu značajno povećati prinose i kvalitet zrna.

Utrošak vode ozime pšenice na evapotranspiraciju u uslovima optimalne vlažnosti zemljišta za

vegetacioni period predstavlja potencijalnu evapotranspiraciju (ETP). Potencijalna evapotranspiracija
može se utvrditi direktnim merenjima, koja se obavljaju u naučno istraživačkim institucijama, dok se u
praksi koriste postupci brojnih indirektnih obračunskih metoda. Indirektan obračun evapotranspiracije
(ET) zasniva se na zavisnosti potrošnje vode od meteoroloških elemenata: temperature vazduha,
relativne vlažnosti, brzine vetra, napona vodene pare, deficita zasićenosti vazduha, solarne radijacije
itd. (Bošnjak, 1999).

Materijal i metode rada

Istraživanja su obavljena u periodu 2006-2009. godine u dolini reke Južna Morava, Opština Merošina.
Ogled je bio lociran na nadmorskoj visini 198 m, a geografske koordinate su: 430 19/ severne
geografske širine i 210 54/ istočne geografske dužine. Na ekperimentalnom polju zasejana je pšenica u
optmalnom agroroku po slučajnom blok sistemu u pet ponavljanja. U ogledu su bile
zastupljene četiri sorte: Evropa 90, Pobeda, NS Rana i Kg 56. Tokom vegetacije obavljene su sve
savremene agrotehničke mere. Direktno merenje utroška vode na evapotranspiraciju je određen
bilansiranjem potrošnje vode iz zemljišnih rezervi dubine do 2 m i padavina u periodu vegetacije.
Takođe posle obilnih padavina obračunata je otekla i proceđena voda.

ET = (V1-V2)+P

ET - evapotranspiracija za vegetacioni period (mm),

V1 - količina vode (mm) u zemljištu na dubini do 2 m (setva),

V2 - količina vode (mm) u zemljištu na dubini do 2 m (žetva),

P - padavine (mm).

V = 100 ∙ t ∙ Zm ∙ mv

t - debljina sloja zemljišta (m),

Zm - zapreminska masa zemljišta (%),

mv - momentalna vlažnost zemljišta (%).

POv = (V+P)-PVK

POv - proceđena i otekla voda (mm),

PVK – poljski vodni kapacitet (%).

Temperatura je analizirana sa meteorološke stanice Niš, a padavine su merene na samom oglednom

polju kišomerom (tab.1). Srednje mesečne temperature vazduha u periodu istraživanja bile su veće od
biološki aktivnih temperatura za pojedine faze razvića pšenice. Prosek srednje mesečnih temperatura
za hidrološku godinu 2006/07. je bio veći za 2,7 oC, a 2007/08. sezone za 1,5 oC od višegodišnjeg
proseka. U hidrološkoj 2008/09. godini izmerena je najniža prosečna temperatura (12,0 oC) za
trogodišnji period istraživanja.
Analizom padavina tokom vegetacije za sezonu 2006/07., konstatovan je u oktobru deficit vlage u
zemljištu, što je uslovilo neravnomerno klijanje i nicanje useva pšenice. Visina padavina tokom marta
(6 mm), aprila (6 mm) i juna (12 mm) nije bila nedovoljna za pravilan rast i razvoj pšenice što se
odrazilo na kvalitet i visinu prinosa. Raspored i visina padavina u sezoni 2007/08. je bio povoljniji u
odnosu na prethodnu hidrološku godinu, što je rezultovalo dobijanjem viših prinosa. Rezerve zemljišne
vlage i povoljan raspored padavina tokom vegetacije bili su povoljni za usev pšenice u proizvodnoj
sezoni 2008/2009.

Tabela 1. Srednje mesečne temperature (оС) i sume mesečnih padavina (mm)

Table1.Mean monthly temperatures (оС) and monthly amount of precipitation (mm)

Godina Meseci / Month

Year X XI XII I II III IV V VI VII VIII IX X-IX

Srednje mesečne temperature / Mean monthly temperatures

2006/07 14 7 3 6 7 10 14 19 23 25 25 17 14,2

2007/08 12 6 1 2 6 10 14 18 23 23 24 17 13,0

2008/09 13 4 -3 1 3 7 14 19 21 23 23 19 12,0

1961-1990 12 7 2 0 3 7 12 17 19 21 21 17 11,5

Količina padavina / Amount of precipitation

2006/07 32 25 52 28 35 6 6 67 12 7 35 51 356

2007/08 84 92 25 34 6 69 80 63 47 77 58 34 669

2008/09 97 51 31 51 35 57 39 36 112 57 43 39 648

1961-1990 36 60 58 45 44 48 58 72 73 45 44 43 626

Koeficijenti iskorišćenosti vode obračunati su iz odnosa ostvarenog prinosa i evapotranspiracije po

Hussain i sar., (1995).

WUE = GY/ ET

WUE – koeficijent iskorišćenosti vode,

GY – prinos zrna pšenice,

ET – evapotranspiracija.
Rezultati istraživanja i diskusija

Visoko signifikantno veći prinos pšenice po godinama istraživanja postignut je u vegetacionoj sezoni
2007/08. u odnosu na sezone 2006/07. i 2008/09 (tab. 2). Vrlo značajan viši prinos ostvaren je takođe
u proizvodnoj godini 2008/09. u odnosu na 2006/07. sezonu. Razlike u ostvarenim prinosima po
godinama istraživanja bile su posledica različitih klimatskih uslova i zaliha vlage u zemljištu.

Tabela 2. Prinos zrna pšenice (kg ha-1)

Table 2. Grain yield of winter wheat (kg ha-1)

Godina (B) Sorta / Cultivar (A) Prosek (B)

Year Evropa 90 Kg 56 Ns Rana 5 Pobeda Average

2006/07 3118 2786 3186 3372 3115

2007/08 7898 6494 6712 7390 7123

2008/09 7160 6366 6402 6890 6704

Prosek / Average (А) 6058 5215 5433 5884 5647

LSD A B AB

0,05 154,40 133,72 267,41

0,01 203,84 176,53 353,04

Prinos sorte Pobeda proizvodne 2006/07. godine bio je visoko signifikantno veći u odnosu na preostale
tri sorte pšenice, što je bitan pokazatelj za proizvodnju pšenice u uslovima bez navodnjavanja. Sorta
Evropa u prozvodnim sezonama 2007/08. i 2008/09. je ostvarila vrlo značajno više prinose u odnosu
na Pobedu, NS Ranu i Pobedu. Visoko signifikantno veći prinos, za ove dve proizvodne sezone, dobijen
je na varijanti sa sortom Pobeda u odnosu na varijante sa sortama Kg 56 i NS Rana.

Najviši prosečni prinos za istraživani period dobijen je na varijanti sa sortom Evropa (6058 kg ha-1), a
najniži sa sortom Kg 56 (5215 kg ha-1). Prosečni prinos pšenice sorte Evropa bio je visoko siknifikantno
veći u odnosu na sorte Kg 56 i NS Ranu (5433 kg ha-1), a signifikantno veći u odnosu na varijantu sa
sortom Pobeda (5884 kg ha-1).

Pšenica je na evapotranspiraciju proizvodne 2006/07. godine utrošila 267 mm vode (tab. 3). Efektivno
učešće padavina u izmerenoj evapotranspiraciji bilo je 198 mm, dok je oteklo ili proceđeno u dublje
slojeve 65 mm. Zemljišne rezerve vlage su učestvovale u ostvarenoj evapotranspiraciji sa 69 mm.
Utrošak vode na evapotranspiraciju u vegetacionoj sezoni 2007/2008. bio je 339 mm. Padavine su
učestvovale sa 282 mm, dok je iz zemljišnih rezervi utrošeno 57 mm vode na evapotranspiraciju.
Proizvodne 2008/09. godine na ET utrošeno je 361 mm. Iz zemljišnih rezervi utrošeno je 81 mm, dok
su padavine učestvovale sa 280 mm vode.
Prosečan utrošak vode na ET iz zemljišnih rezervi vlage za trogodišnji period istraživanja bio je 69 mm,
što je u saglasnosti sa istraživanjima Vučića i Dobrenova (1981). Približne vrednosti utroška vode iz
zaliha zemljišnih rezervi vode na ET pšenice konstatovali su Sun i sar., (2006), za zemljište iste
teksturne klase kao u našem ogledu.

Tabela 3.Evapotranspiracija, prinos pšenice i koeficijent iskorišćenosti vode

Table 3. Evapotranspiaration, grain yield wheat and coefficient of utilization of water

Godina Zemljišne rezerve vlage Padavine ЕТ Prinos WUE

Year Soil water supplies Precipitation (mm) Yield (kg ha-1 mm-1)

(mm) (mm) (kg ha-1)

2006/07 69 198 267 3115 11,67

2007/08 57 282 339 7123 21,01

2008/09 81 280 361 6704 18,57

Prosek / Average 69 253 322 5647 17,08

Utrošak vode na ET pšenice za sezone 2007/08. (339 mm) i 2008/09. (361 mm) bio je na nivou
vrednosti potreba za vodom (ETP), koje navode Vučić (1976) i Bošnjak (1999) za uslove u našoj zemlji.
Proizvodnjom pšenice u uslovima navodnjavanja Luchiari i sar., (1997) konstatovali su utrošak vode na
evapotranspiraciju od 345-385 mm. Liu i sar., (2002) su u uslovima navodnjavanja izmerili lizimetrom
prosečnu evapotranspiraciju od 450 mm.

Najviši koeficijent iskorišćenosti vode (21,01 kg ha-1 mm-1 ) konstatovan je u vegetacionoj sezoni
2007/08, a najniži (11,67 kg ha-1 mm-1) u sezoni 2006/07. French i Schultz (1984) konstatovali su WUE
pšenice od 20 kg ha-1 mm-1, dok su drugi istraživači utvrdili manje vrednosti 16 kg ha-1 mm-1 (Steiner
i sar., 1985.) i 15 kg ha-1 mm-1 (Cornish i Murray, 1989). Koeficijent iskorišćenosti vode bio je manji
(18,57 kg ha-1 mm-1) tokom proizvodne 2008/09. godine, iako je vrednost izmerene
evapotranspiracije bila veća (361 mm) u odnosu na 2007/08. godinu (339 mm). Ovakav odnos utroška
vode na ET i ostvarenog prinosa pšenice važan je pokazatelj za planiranje racionalne proizvodnje
pšenice u uslovima navodnjavanja.

Utvrđena je linearna regresiona zavisnost postignutih prinosa pšenice sa utroškom vode na

evapotranspiraciju. Ostvarena je pozitivna, visoko signifikantna korelacija (r=0,95) postignutog prinosa
pšenice sa ukupnim utroškom vode na evapotranspiraciju za period vegetacije.
Zaključak

Na osnovu analize ostvarenih prinosa i evapotranspiracije pšenice mogu se izvesti sledeći zaključci:

Najviši prosečni prinos za istraživani period dobijen je na varijanti sa sortom Evropa (6058 kg ha-1), a
najniži sa sortom Kg 56 (5215 kg ha-1).

Utrošak vode na evapotranspiraciju za vegetacione sezone 2007/08. i 2008/09. bio je na nivou

potreba za vodom pšenice (ETP), što je rezultovalo znatno višim prinosima u odnosu na 2006/07.
godinu.

Regresionom analizom utvrđen je visok stepen zavisnosti (r=0,95) prinosa zrna ozime pšenice i
ostvarene evapotranspiracije.

Napomena

Istraživanja u ovom radu deo su projekta „Izučavanje genotipova strnih žita

i oplemenjivanje na poboljšane rodnosti, kvaliteta i adaptivne sposobnosti“,
br. projekta T.R. 20097. B. Projekat je finansiralo Ministarstvo za nauku i
tehnološki razvoj Republike Srbije.

Literatura

Bošnjak, Đ. (1999). Navodnjavanje poljoprivrednih useva. Poljoprivredni fakultet.- Novi Sad.

Cornish, P.S., Murray, G.M. (1989). Low rainfall rarely limits wheat yields in southern New South
Wales. Australian Journal of Experimental Agriculture 29, 77-83.

French, R.J. i Schultz, J.E. (1984). Water use efficiency of wheat in a Mediterranean-typeenvironment.
I. The relationship between yield, water use and climate. Australian Journal of Agricultural Research
35, 743-64.

Hussain, G., Al-Jaloud, A.A., Al-Shammary, S.F., Karimulla, S. (1995). Effect of saline irrigation on the
biomass yield and the protein, nitrogen, phosphorus and potassium composition of alfalfa in a pot
experiment. Journal Planting Nutrional, 18, 2389–2408.

Liu, C., Zhang, X., Zhang, Y. (2002). Determination of daily evaporation and evapotranspiration of
winter wheat and maize by large-scale weighing lysimeter and micro-lysimeter. Agricultural and Forest
Meteorology, 111, 109–120.

Luchiari, A.JR., Riha, S.J.,Gomide, R.L., (1997). Energy Balance in Irrigated Wheat in the Cerrados
Region of Central Brazil. Scientia Agricola. Piracicaba, 54, 78-88.
Steiner, J.L., Smith, R.C.G., Meyer, W.S., Adeney, J.A. (1985). Water use, foliage temperature and yield
of irrigated wheat in south-eastern Australia. Australian Journal of Agricultural Research 36, 1-11.

Sun, H.Y., Liu, C.M., Zhang, X.Y., Shen, Y.J., Zhang, Y.O., (2006). Effects of irrigation on water balance,
yield and WUE of winter wheat in the North China Plain. Agricultural Water Management, 85, 211–
218.

Vučić, N. (1976). Navodnjavanje poljoprivrednih kultura. Poljoprivredni fakultet. Novi Sad.

BIOTEHNOLOGIJA– SADAŠNJE STANJE, TRENDOVI I DOSTIGNUĆA

Izvod: Fenomen biotehnologije predstavlja jedinstvenu, složenu, multidisciplinarnu biološku aktivnost

koja koristi biološke sisteme, žive organizme ili njihove derivate, u cilju postizanja ili izmene proizvoda i
procesa za specifične potrebe čoveka. Biotehnologija kombinuje saznanja i dostignuća iz teoretskih
oblasti koja su povezana sa praktičnim disciplinama. Usavršavanje metoda i postupaka savremene
biotehnologije otvorilo je niz mogućnosti za njenu primenu u različitim oblastima: medicina, različiti
vidovi industrije, zaštita životne sredine, ali ipak svoju najveću primenu našla je u poljoprivredi. U
ovom radu razmatran je pregled trenutne upotrebe biotehnološki metoda u poljoprivredi.
Ključne reči: biotehnologija, metode, primena u poljoprivredi

Osnovni principi biotehnologije

Od samog uvođenja fenomen biotehnologije je budio posebnu pažnju. Iako se često kultura ćelija i
tkiva i genetski inžinjering generalizuju kao biotehnologija, ovaj fenomen obuhvata mnogo širu,
jedinstvenu, kompleksnu i multidisciplinarnu biološku aktivnost koja koristi biološke sisteme, žive
organizme ili njihove derivate, a sve u cilju postizanja ili izmene proizvoda i procesa za specifične
upotrebe. Kompleksnost biotehnologije se ogleda i u činjenici da ona predstavlja složenu aktivnost
koja kombinuje saznanja i dostignuća iz oblasti genetike, molekularne biologije, biohemije,
embriologije, citologije i fiziologije, koja su povezana sa praktičnim disciplinama kao što su: hemijski
inžinjering, informaciona tehnologija i biorobotika.

Sa obzirom da se pod pojmom biotehnologije podrazumeva izmena organizama ili njihovih konačnih
proizvoda u cilju zadovoljenja čovekovih potreba, postavlja se pitanje da li su modifikacije nativnih
biljaka u unapređene useve tokom domestifikacije preteče ove discipline. Naime, kroz procese
kontrolisane selekcije i hibridizacije, čovek je iz prisutne getske varijabilnosti odabirao ne biljke
najveće adaptibilne sposobnosti, koje bi inače u procesu prirodne selekcije priroda favorizovala, već
one koje su posedovale najpoželjniji sklop fenotipskih osobina (Serageldin i Persley, 1999; Bucolla i Xia,
2003). Zapravo ovaj pojam bi trebalo koristiti u mnogo širem kontekstu, za opis celokupnog spektra
metoda korištenih za manipulaciju organskim materijama.
Metode genetičkih manipulacija

U okviru biotehnoloških inovacija razvijene su metode zasnovane na direktnim manipulacijama gena.

Ove metode se zasnivaju na istim ili sličnim principima i stoga su delimično slične. Pored toga
međusobno se prožimaju, te ih je teško jasno razgraničiti. Genetički inžinjering, tehnologija
rekombinantne DNK i genetičke modifikacije su termini koji se odnose na manipulacije na nivou gena
(South, 2001).

Savremena biotehnologija se temelji na principu rekombinantne DNK. Ovaj dragoceni molekul u sebi
krije informacije za sintezu proteina preko kojih se određuje i uređuje svaki biohemijski i fiziološki
proces. Životne funkcije, rast i jedinstvene osobine pojedinaca zavise od zapisa skrivenog unutar DNK.
Budući da je nosilac nasledne informacije svih organizama, bilo da su u pitanju ljudi, biljke ili životinje,
molekul DNK, izgrađen od istih komponenti, pojedini njeni delovi, odnosno geni, se mogu prebaciti iz
jednog organizma u drugi. Ukoliko se molekul DNK tretira restrikcionim enzimima iz grupe
endonukleaza, moguće je iseći pojedine gene i preneti ih iz genoma jedne u genom druge individue.
Na ovaj, veštački, način nastao kvalitativno novi molekul DNK se naziva rekombinantna DNK, a ovakve
manipulacije predstavljaju osnovu biotehnoloških procesa. Ovom metodom moguće je uneti, bilo
pojedinačne gene ili grupe gena u organizam recipijenta i na taj način poboljšati željene osobine,
dovesti do sinteze proteina nespecifičnih za dati organizam ili usloviti razvijanje potpuno novih
osobina.

Genetički inženjering je složena laboratorijska tehnika koja kombinuje kloniranje na nivou molekula sa
transformacijama, a sve sa ciljem direktne izmene gena. U globalu ova tehnika se zasniva na pet
koraka: izolaciji gena od interesa, unosu željenog gena u organizam za transfer, takozvani vektor, unos
vektora u organizam koji želi da se modifikuje, transformacija ćelija u organizmu, selekcija genetički
modifikovanih organizama od onih kod kojih modifikacija nije bila uspešna. Prvi korak predstavlja
identifikaciju i izolaciju gena od interesa. Ova etapa se zasniva na postojećim saznanjima o funkcijama
pojedinih gena. Geni se mogu izolovati iz genomske ili komplementarne DNK. Ukoliko je potrebno, kao
za inserciju eukariotske genomske DNK u organizam prokariota, moguće je dodatno modifikovati DNK
uklanjanjem introna ili liziranjem promotornog regiona prokariota. Kada je jednom gen od interesa
izolovan, on se može uneti u vektor. U ovu svrhu najčešće se koriste plazmidi, mada su se uspešni
vektori pokazali i virusi. U posledenje vreme veliku pažnju izazivaju takozvani neprokariotski vektori, u
čijoj klasi prednjače lipozomi. Najsuptilniji način unosa molekula DNK je zapravo unos bez vektora,
kada se specijalizovanim pištoljima "upucava" DNK u željeni genom. Proces upucavanja molekula DNK
je vremenom postala rutinska procedura, u kojoj se DNK veže za molekule plemenitih metala, kao što
su zlato ili platina, nakon čega se ubaci direktno u ćeliju. Kada je jednom u vektor uneta DNK davoca
on se može koristiti za tranformaciju organizma recipijenta. Po unosu rekombinovane DNK i njene
ugradnje u genom domaćina, počinje ekspresija ovog gena. Kao krajnji rezultat domaćin sintetiše
proteine karakteristične za organizam davaoca. Nakon transformacije potrebno je odabrati organizme
koji nose transformaciju od onih koji ih nemaju. U praksi se koriste dva metoda za selekciju
organizama sa transformacijom; jedan je skrining pomoću DNK proba koje se vežu za gen od interesa.
Drugi metod se primenjuje u slučajevima kada introdukovan gen sintetiše specifična hemijska
jedinjenja, kao što su antibiotici ili herbicidi. Ta jedinjenja se zatim dodaju, čime se omogućuje da
jedino organizmi sa ugrađenim vektorom u genomu prežive (Wu, 2004; Griffiths et al., 2005).

Tehnika kloniranja je od samog uvođenja izazivala najveću pažnju, ali i strepnju. Etički aspekti primene
ovog metodološkog postupka i dan danas prestavljaju temu mnogih diskusija bilo u naučnim
krugovima ili svakodnevnom životu. Kloniranje je zapravo postupak stvaranja genetički identičnih
kopija nekog organizma. Metod kloniranja je izuzetno složen i podrazumeva niz sukcesivnih procesa.
Nakon odabiranja jedinki davaoca i recipijenta, iz organizma davaoca se izoluje telesna, somatska
ćelija. Iz neoplođene jajne ćelije uzete iz organizma primaoca ukloni se jedro, nakon čega se ona spoji
sa odabranom somatskom ćelijom davaoca. Kao posledica oplodnje iz spojenih ćelija se formira
embrion, koji sadrži samo gene davaoca, jer je prethodno uklonjeno jedro jajne ćelije-nosilac
naslednog materijala recipijenta. U sledećem koraku embrion se implantira u matericu surogat-majke,
gde se dalje normalno razvija. Kao rezultat ovako složenih manipulacija dobija se potomak genetički
istovetan sa organizmom davaocem. Iako je teorijska osnova kloniranja razrađena do najsitnijih detalja
u samom praktičnom radu nailazi se na niz problema. Svaka etapa ove tehnike zahteva specifično
opremljene laboratorije i uslove, ali i visoko obučen kadar. I pored svega toga rezultati ne
zadovoljavaju uvek očekivanja: u projektu kloniranja ovce Doli od 277 pokušaja uspeo je samo jedan.
Sam metod kloniranja do sada je primenjen na organizmima različite taksonomske pripadnosti, od
bakterija do sisara, navodno i samog čoveka. Prvi primer kloniranja sisara je bila ovca Doli 1997.
godine, nakon čega je uspešno kloniran čitav niz organizama. Ovo je izazvalo buru negodovanja,
otvarane su diskusije na temu etike u biotehnologjji, pa i samoj genetici, predlagane su zakonske
regulative koje bi ograničile ili čak zabranile primenu ove tehnike. Međutim, pored negativnih
aspekata, kloniranje može imati značajnu primenu. Postoje dva osnovna tipa kloniranja: reproduktivno
i terapeutsko. Dok reproduktivno kloniranje ima za cilj stvaranje novih jedinki, terapeutskim
kloniranjem se proizvode ćelije koje bi se mogle koristiti za lečenje različitih bolesti (Wu, 2003).

Kao poseban vid manipulacije na nivou gena i genetskog inžinjeringa može se pomenuti i transgeneza.
Transgeneza označava prenos jednog ili više gena iz genoma jednog organizma u genom drugog, pri
čemu primaoc i davaoc genetskog materijala pripadaju različitim taksonima. Manipulacije vezane za
transgene pojave se koriste već dugi niz godina, pri čemu se one mogu podeliti u dve generacije ili
etape. U prvoj etapi akcenat je stavljan na otpornost, dok drugu etapu karakteriše rad na poboljšanju
kvaliteta. Najpoznatiji primeri prve generacije su transgene biljke otporne na herbicide ili insekte.
Zanimljivo je da je u genom biljke domaćina introdukovan gen, izolovan najčešće iz bakterija, koji
omogućava biljkama da sintetišu materije, najčešće toksine, efikasne u borbi protiv insekata. U drugu
generaciju spadaju biljke koje se odlikuju poboljšanim kvalitetom: obogaćene su (vitaminima, za njih
nespecifičnim proteinima) ili im je izmenjen sastav (masti ili proteina i slično; Wu, 2004; Somerwille
and Somerwille, 1999).

U poslednjih 20ak godina posebna pažnja se posvećuje biotehnologiji hloroplasta i kreiranju

transplastomičnih biljaka. Transplastomične biljke su genetički modifikovane biljke, kod kojih novi gen
nije insertovan u neklearnu DNK već u DNK hloroplasta (ptDNK). Ova tehnologija ispoljava niz
prednosti u poređenju sa konvencionalnim transgenim tehnologijama, izmađu ostalog i usled visoke
ekspresije rekombinantnih proteina uslovljenih velikim brojem hloroplasta u ćeliji, takođe novi gen se
ugrađuje u plastom, genom plastida, homologim rekombinacijama bez ispoljavanja pozicionih efekata
i inaktivacije gena, u jednoj transkripcionoj jedinici može se postići ekspresije nekoliko transgena
usled prokariotskog porekla hloroplasta, kao i ekspresija stranog proteina koji nema metionin na
N’terminalnom kraju. Značajan aspekat ove tehnologije je i drastična redukcija širenja transgena preko
polena, pošto se kod većine biljaka u nasleđivanju hloroplasta ispoljava materinski efekat, što sprečava
protok gena od genetski modifikovanih biljaka na potomstvo. Ipak, kod mnogih biljnih vrsta primena
ove metode još uvek nije rutinska. Usled ovih prednosti transplastomične biljke se sve češće koriste u
praksi, pri čemu su osnovne oblasti primene inžinjering važnih agronomskih osobina, primena u
farmaceutskoj industriji i metabolički inžinjering (Bozarth et al., 2009; Kerry and Maliga, 2007).
Primena biotehnologije u poljoprivredi

Za poljoprivredu se može reći da obuhvata najširi spektar korišćenja bioloških sistema u cilju dobijanja
produkata. Naime, začetak biotehnoloških primena datira još iz vremena Neolitske revolucije, kada je
čovek započeo proces domestifikacije organizama. U eri rane biotehnologije, poljoprivredni
proizvođači su odabirali najpoželjnije i najprinosnije varijetete biljaka. Na taj način, primenom
veštačke selekcije, čovek je širio areale rasprostiranja pojedinih varijeteta, na uštrb nekih drugih.
Međutim, organizmi se nisu koristili samo za produkciju hrane. Drevne civilizacije, mesopotamijska,
egipatska i indijska, razvile su proceduru za spravljanje piva, koje su se bazirale na aktivnosti
mikroorganizama. Ovi narodi su nabubrele žitarice, koje su sadržale obilje enzima, da prevedu skrob iz
zrna u više ugljene hidrate, nakon čega su dodavali specifične organizme iz klase kvasaca. Pod
dejstvom kvaščevih enzima, ugljeni hidrati su se razlagali, i kroz niz biohemijskih proseca kao krajnji
produkt dobijali su se alkoholi, pre svega etanol. Zanimljivo je da se i danas u industriji piva koristi
ovaj, ne mnogo izmenjen, metod. U poljoprivredi pojedini oprganizmi i njihovi specifični produkti
upotrebljavali su se za biodegradaciju azota, kontrolu korova i đubrenje zemljišta. Drevni Indijanci su
prvi koristili dobrobit vrenja. Oni su upotrebljavali sokove biljke Ephedra vulgaris u proizvodnji
takozvanog soma-ija (Seregalodin and Persley, 1996).

Sve više rastuća potreba za novim izvorima goriva predstavlja novi izazov i za sektor biotehnologije.
Procena da derivati na bazi etanola mogu značajno smanjiti konzumaciju fosilnih goriva ohrabrila je
biotehnologe da unaprede proizvodnju kultura čija masa se uspešno može koristiti za produkciju
biogoriva. U poslednjih par godina uočen je rapidan porast novih genotipova kukuruza i soje pogodnih
za manipulaciju u industrijske svrhe, koje se pored pogodnog hemijskog sastava odlikuju i otpornošču
na štetočine i sušu.

U poslednje vreme posebnu pažnju i učestale polemike bude genetički modifikovani organizmi. Ovi
kontroverzni organizmi su nastali genetičkim manipulacijama, pri čemu su u njihov genom uneti gen ili
geni iz nekih drugih organizama. Introdukcija stranih gena se vrši radi poboljšanja kvaliteta proizvoda,
povećanja otpornosti na različite bolesti ili parazite i sl. Poseban aspekt fitomedicine predstavlja
biološka borba protiv korova i štetočina (Seregaldin and Presley, 1996).

U vremenu kada je sve manje dostupnih obradivih površina u oplemenjivanju se sve veća pažnja
obraća na stabilnost i povećanje prinosa. Primenom biotehnoloških metoda moguće je preneti jedan ili
više gena u visoko razvijeni usev da unapredi i unese novu osobine koje mogu znatno da poboljšaju
prinos. Iako je unapredjenje najočitiji primer primene moderne biotehnologije u poljoprivredi, ujedno
je i najkomplikovaniji. Metode biotehnologije najbolje rezultate daju ako je svojstvo kontrolisano
jednim genom. Medjutim, mnoge karakteristike povezane sa prinosom su uslovljene delovanjem
većeg broja gena, od kojih svaki ima mali uticaj na prinos, te s toga naučnicima sledi težak posao.

Pojedine biljne vrste sadrže gene koji im omogućavaju da prežive stresove uzrokovane biotičkim ili
abiotičkim faktorima (biotičke ili abiotičke stresove). Recimo, suša i zaslanjena zemljišta su dva
značajna limitirajuća faktora u poljoprivrednoj proizvodnji. Biotehnolozi tragaju za genima koji
biljkama omogućavaju da se nose i izbore sa nepovoljnim ekstremnim uslovima spoljašnje sredine, i
koje bi mogli da unesu u gajene biljke. Na ovom polju rezultati su već postignuti. U Arabidopsis
thaliana, sićušnoj korovskoj biljci koja se često koristi u istraživanjima sa obzirom da se lako uzgaja i da
je njen genetički kod dobro proučen, identifikovan je At–DBF2 gen. Kada se taj gen prenese u biljke
duvana ili paradajza, ćelije stiču otpornost na ograničavajuće faktore spoljašnje sredine kao što su
suša, povećani salinitet zemljišta, ekstremne temperature. Ukoliko bi se ovi preliminarni rezultati
pokazali uspešnim u većem broju ponavljanja, ovaj gen bi mogao da se koristi u dizajniranju biljaka
otpornih na surove uslove okruženja (Spilane, 1999). Posebno je neobičan primer paradajza otpornog
na niske temperature. Paradajz je kultura osetljiva na niske temperature iz tog razloga se u oblastima
umerene klime ne može gajiti tokom cele godine. Sa druge strane ribe koje naseljavaju severnije
oblasti mogu podneti temperature visoko ispod nule. Naučnici su uspeli da identifikuju gen za
rezistentnost na niske temperature i da ga izoluju iz genoma ribe atlantskog iverka. U sledećem koraku
primenom metoda genetičkog inžinjeringa uspeli su introdukuju "antifriz" gen u genom paradajza,
čime je produžena vegetaciona sezona paradajza. Sličan primer predstavljaju transgene biljke otporne
na herbicide. Ovakve biljke nije potrebno tretirati hemikalijama, jer kod njih, kao rezultat ekspresije
unetog stranog gena dolazi do sinteze herbicida. Klasičan primer ovakvih manipulacija je Bt kukuruz
otporan na pesticide. Na ovaj način je u znatnoj meri pojjeftinjena proizvodnja, mada se postavlja
pitanje da li su i ukoliko jesi u kojoj meri su ovakve biljke u skladu sa prirodom. Ne samo to, već i
pitanje da li ovakvi organizmi imaju štetan efekat na druge ako se koriste u ishrani predstavljaju povod
za debate i žustre rasprave (James, 2000; Buccola and Xia, 2003).

Ideal u poljoprivrednoj proizvodnji je da se u što većoj meri unapredi kvalitet proizvoda, ali da se pri
tome ne naruši kvantitet. U poslednje vreme se sve veća pažnja pridaje nutritivnoj vrednosti proizvoda
i useva. Hranljiva vrednost se može uvećati modifikacijom već postojećih proteina. Tako se
belančevine iz žitarica i leguminoznih biljaka mogu transformisati da sintetišu amino kiseline
neophodne za balansiranu ishranu ljudi. Unapređenjem ukusa, teksture i trajanja svežine plodova
spada u domen komercijanog poboljšanja. Biotehnološkim manipulacijama se usporava proces
kvarenja tako da plodovi ostaju duže na biljci i sveži, te se do kupaca isporučuju prihvatljivo sveži.
Približno 85 miliona tona pšeničnog brašna se koristi svake godine za proizvodnju hleba i peciva.
Dodavanjem enzima maltogene amilaze u brašno hleb ostaje duže svež. Približno se godišnje baci 10-
15% proizvedenog hleba, ali ukoliko bi hleb ostajao svež 5 do 7 dana godišnje bi se moglo sačuvati oko
2 t brašna. U kombinaciji sa drugim enzimima hleb može biti veći, zasitniji i bolji u mnogim aspektima
(Persley and MacIntyre, 2002).

Ovim tehnikama proizvedeno je voće i povrće otporno na bakterijske infekcije i pesticide koje duži
period ostaje sveže. Primena agrohemijskih mera u znatnoj meri poskupljuje poljoprivrednu
proizvodnju, a postavlja se i pitanje u kojoj meri su proizvodi tretirani hemikalijama pogodni za
ishranu. Jedan od vidova komercijalne primene biotehnologije u poljoprivredi jeste i smanjenje
zavisnosti proizvodnje od agrohemikalija. Osnovna ideja je da se kreiraju organizmi koji se odlikuju
sposobnosću da sintetišu materije koje imaju toksično dejstvo na patogene. Na primer, Bacilus
thuringiensis je zemljišna bakterija koja sintetiše specifičan protein protoksin. Ono sto čini ovaj protein
nesvakidašnjim je činjenica da se on odlikuje insekticidnim dejstvom. Tradicionalno, ovi sojevi
bakterija su se koristili za produkciju insekticida, jer u tom obliku Bt toksin sadrži neaktivan oblik
protoksina, koji nakon bakterijske digestije postaje efikasan u borbi protiv insekata. Biotehnološkim
manipulacijama sintetisani su organizmi kojima je iz bakterijskih sojeva unet gen odgovoran za sintezu
Bt toksina, koje te transgene biljke sintetišu u aktivnmom obliku. Kada insekti napadnu biljku
obogaćenu genom za Bt toksin nakon par dana umiru jer se ova materija vezuje za zid (Saxena et al.,
1999; James, 2000).

Medutim, useve ne napada samo jedan parazit, već je za svaku biljnu kulturu karakterističan veći broj
bilo animalnih ili biljnih parazita. San svakog zaštitara je da sintetiše herbicid širokog spektra dejstva, a
koji pri tome ne šteti samoj biljci, čime bi se u jednom koraku rešio problem. Naravno, ovakav preparat
do sada nije sintetisan. Kao najjednostavnije primenljivo rešenje pribeže se tretiranju useva većim
brojem preparata, što u znatnoj meri uvećava cenu proizvodnje a u samoj biljci se akumulira veca
količina herbicida. Kao idejno rešenje pojavio se stav da se genetičkim manipulacijama kreiraju biljke
otporne na herbicide. U ovom slučaju usevi se mogu tretirati herbicidima, ali oni neće imati uticaj na
rast i razviće samog gajenog useva (Persley and MacIntyre, 2002).

Jedan od primarnih ciljeva biotehnologije je da se u postojeće kulture unesu geni koji bi kodirali
sintezu nespeciifičnih supstanci za datu kulturu. Ovi produkti metabolizma se ne koriste samo kao
izvor hrane, vec i za upotrebe u industriji. Tako se semenke uljanih kultura mogu modifikovati da
sintetisu masne kiseline koje se koriste u proizvodnji deterdženata i u petrohemijskoj industriji.
Izmedu ostalih: krompir, paradajz, duvan, pirinač i suncokret su kao rezulatat modifikacija osposobljeni
da sintetisu insulin i pojedine vakcine. Transgene biljke se mogu gajiti u svakoj sredini lokalno i jeftino.

Jedan od najvećih problema savremenog drustva predstavlja zagađenje životne sredine. I na ovom
polju biotehnologija je nasla svoju primenu koja se svodi na kreiranje organizama, posebno iz grupe
mikroorganizama, sa namerom da pronađu efikasan način za prečišćavanje sredine. Eliminacija širokog
spektra polutanata i smeća iz našeg okruženja je apsolutno neophodan korak. Osnovni principi
primene biotehnologije u zastiti životne sredine temelje se na osnovnim biološkim zakonitostima, pri
čemu se posebna pažnja pridaje kataboličkoj aktivnosti mikroorganizama (Crawford et al., 1996).

Biotehnologija i njena dostignuća sa sobom nose neverovatne mogućnosti, ali isto tako unose i strah
od mogućih negativnih posledica. Jedino kontrolisana primena ovih metoda, posebno u kombinaciji sa
konvencionalnim metodama, može obezbediti napredak na mnogobrojnim poljima svog delovanja.

Literatura

 Bozarth, A., Maier, U.G., Zauner, S. (2009). Diatoms in biotechnology: modern tools and
applications; Appl Microbiol Biotechnol, 82:195–201.
 Brink J. A., Woodward, B. R. and E. J. DaSilva. (1998). Plant biotechnology: a tool for
development in Africa. Electronic Journal of Biotechnology. 1 (3).
 Buccola, S.T., and Y. Xia. (2003). The Rate of Progress in Agricultural Biotechnology.” Review of
Agricultural Economics 26: 3 - 18.
 Crawford, Ronald L., and Don L. Crawford, eds. (1996). Bioremediation: Principles and
Applications. Biotechnology Research Series 6. Cambridge: Cambridge University Press.
 Griffiths, A.J.F.; Wessler, S.R.; Lewontin, R.C.; Gelbart, W.M.; Suzuli, D.T.; Miller, J.H. (2005).
Introduction to genetic analysis, W.H. Freeman and Co, New York.
 James, C. (2000). Global status of commercialized transgenic crops: 2000. ISAAA Briefs No.
21: Preview. ISAAA, Ithaca, United States.
 Kayser, Oliver, and Rainer H. Müller (2007). Pharmaceutical Biotechnology: Drug Discovery
and Clinical Applications. Weinheim: John Wiley.
 Kerry A. L., Maliga, P. (2007). Construction of marker-free transplastomic plants; Current
Opinion in Biotechnology, 18:107–114.
 Persley, Gabrielle J., and L. Reginald MacIntyre, eds. (2002). Agricultural Biotechnology:
Country Case Studies: A Decade of Development. Biotechnology in Agriculture Series
25._Wallingford, UK: CABI.
 Saxena, D., Flores, S. and G. Stotzky (1999). Transgenic plants: Insecticidal toxin in root
exudates from Bt corn. Nature, 402, 480, 1999.
 Serageldin, I. and G.J. Persley. Promethean Science: Agricultural Biotechnology, the
Environment, and the Poor.
 Somerville, C. and S. Somerville (1999). Plant functional genomics. Science, 285, 380-383.
 South J, Blass B. (2001). The future of modern genomics. Blackwell, London.
 Wu, William (2004). Gene Biotechnology. 2nd ed. Boca Raton, FL: CRC Press.