Пијажеова теорија когнитивног развоја

Једна од најсложенијих и најутицајнијих савремених теорија когнитивног развоја је она

чији је творац швајцарски психолог Жан Пијаже. Когнитивни развој је, према
овом биолошки оријентисаном теоретичару, спонтан, ауторегулациони процес,
одређен организму инхерентним чиниоцима и механизмима. Основни покретач
развоја интелигенције јесте тежња ка савршеној и стабилној равнотежи, односно
фактор уравнотежавања. Субјекат у свом односу са објектом постиже све савршеније
форме равнотеже серијом ауторегулативних компензација. Утицаји друштвене средине
нису формативни, не стварају когнитивне структуре, већ могу само да убрзају или успоре
развој.

Функцијe су процеси који управљају људским развојем. За њега је интелигенција само

један пример биолошког система, па тако су и две основне функције преузете из
биологије. Једна од њих је организација. Организација се односи на чињеницу да су све
спознајне структуре међусобно повезане и да се било које ново знање мора уклопити у
постојећи систем. Суштина интелигенције, каже Пијаже, не лежи у појединачно наученим
одговорима или изолованим сећањима, већ у њеној организацији која поприма облик
различитих когнитивних структура које дете током свог развоја конструише. Другим
речима, интелект је увек организован, с тим што је на различитим стадијумима различито
организован. Друга функција зове се адаптација .Људска интелигенција је, по Пијажеу,
систем адаптације који омогућава човеку да се прилагоди средини и преживи. Когнитивна
адаптација, као и биолошка, састоји се у равнотежи између асимилације и акомодације.
Асимилација је тежња разумевању нових искустава на основу постојећег знања.
Акомодација је мењање постојећих спознајних структура да би се ускладиле са новим
искуствима.

Стадијуми когнитивног развоја

Интелектуални развој одвија се у низ стадијума. Према његовом схватању, сва деца
пролазе кроз исте стадијуме развоја истим редоследом. Ови стадијуми имају одређена
општа својства : да су структуралне целине или организовани системи мишљења који
доводе до доследности у мишљењу детета на неком од стадијума. Акције или операције су
међусобно повезане и организоване, тако да чине јединствену структуру карактеристичну
за одређени стадијум.хијерархијска интеграција значи да прелазак са једног стадијума на
други не представља једноставно додавање новог на стари стадијум већ, пре свега,
реорганизацију која замењује слабије развијени стадијум. да се јављају у непроменљивом
редоследу. Свака особа иде корак по корак кроз стадијуме, тј не може да прескочи неки
стадијум или да иде неким другим путем.

Сензомоторни стадијум представља период до друге године живота. Интелектуалне

реакције се своде на координацију чулих доживљаја и једноставних моторних понашања.
Знање о свету ограничено је на телесну интеракцију са људима и објектима. Пример
стадијума, дете схвата да дрмањем звечке производи звук.

Преоперациони стадијум је период когнитивног развоја од друге до шесте године

живота. Почиње развојем говора.Јављају се симболичке функције, односно способности
да се један предмет користи за репрезентовање другог. Дете почиње да користи симболе,
али је у немогућности да их котролише. Дете може да разуме да се квалитативна својства
предмета не мењају ако се промени његов изглед, али није способно за конзервацију
квантитативних својстава ( број, маса, висина... ). Мишљење деце одликују још анимизам,
артифицијелизам и реализам. Пример стадијума, пред дететом се налазе једна широка и
једна уска, али виша чаша. Када се из шире сок пресипа у високу чашу, на питање где има
више сока, дете ће мислити да више сока има у вишој него широј чаши.

Стадијум конкретних операција представља период од шесте до дванаесте године.

Мишљење се одликује могућношћу да се води рачуна о више аспеката ситуације.
Менталне операције омогућавају логичко решавање проблема с конкретним објектима. У
овом стадијуму дете схвата задатак са чашама.

Стадијум формалних операција је последњи развојни ступањ, од дванаесте године до

одраслог доба. Јавља се способност размишљања о могућем не само о реалном. Сада по
први пут дете је способно да следи формални аргумент, а да занемари његов специфичан
садржај. Ово „ослобађање“ од садржаја је главна одлика овог стадијума.
Пијаже сматра да и наставник треба да израста а не само ученик. Израстању је привржен
онај наставник који покушава да наслути шта и његови „најгори“ ученици уче. Он ће
настојати да ученик не формира ружну слику о себи.

Теорија Жана Пијажеа има доста слабости. Критика је оспорила његову основну поставку
да је развој детета условљен општим логичким структурама, а са доста аргумената је
побијена и поставка да је прелаз из једне развојне етапе у следећу изазван процесом
уравнотежења. Критичари не прихватају ни његову тезу да је когнитивни развој условљен
само биолошким чиниоцима и да не зависи од учења.

Пијаже је запоставио и познату истину да сазнајни развој зависи од социјалног и

културног окружења у којем дете живи.