Ранко Јаковљевић

ЦРНЕ ГОРЕ КРСТ*

Од Кладова до Новог села- Краљевца

Црногорски колонисти пристигли до 1854. године нијесу се могли

прилагодити животу у кладовској равници, те су од кнеза Александра
Карађорђевића затражили нову локацију подно Мироча која их је
подсјећала на Црну Гору. Код кнеза Александра делагацију су предводили
Милоје Петровић (брат Вељка Петровића) и поп Јоко Ломпар. Кнез им је
омогућио дајући сагласност пресељење, те су се Црногорци већ 1854-
1855 населили из кладовске околине у подножје Мироч планине око
потока Косовице ђе су формирали ново насеље које су прво назвали Ново
Село! Насеље је било ушореног типа са искључиво црногорским
становништвом! Пописом 1863. године у Петровом Селу пописано је 82
домаћинства са 324 становника. Три године касније, 1866. године било је
95 домова! Пописом 1884. године насеље је бројало чак 133
домаћинства! По овом попису 112 породица биле су црногорске, 5
породица биле су поријеклом из Херцеговине, док је 16 породица
(око12%) било из околних насеља, углавном Влаха и Срба. Најбројнији су
били Црногорци из Катунске нахије, од којих су најбројнији Његуши и
Озринићи. Послије наведених највише је било Цеклињана: Косјера и
Ломпара.

Број становника Петровог Села повећавао се све до Другог свјетског рата.

Тако је према попису из 1924. године било 165 домова

Crnogorci Petrovog sela (kod Kladova) – Slobodan B. Medojević

https://montenegrina.net/crnogorci-petrovog-sela-kod-kladova-slobodan-b-medojevic/
 Првобитни споменик Јоку Ломпару, Петрово Село,
Архива Зорана Ђикановића

Попис 1863: Г.Јоко Ломпар, поп и гл.кмет, стар 50 г, домаћица

Стана 30 г, синови Илија 20 г, Филип 13 г, кћи Мара 4 г, снааа
Марица 18 г
 Glasnik-Etnografskog-muzeja-u-Beogradu-knjiga-22-23-godina-1960.pdf

СИМА МИЛУТИНОВИЋ ''НЕШТО О ФЕТИСЛАМУ'' 1813

''Мили Боже неумитна тебе/ Истина ти вјернима свјетли,/ Правда
твоја гордим земљи суди,/ Људске л' теби нескрише се мисли./ Ој! Од
када је Мирочкиња бела/ Запјевала од јунаках пјесне,/ Већи ђела није
повиђела,/ Него ђела двају Побратимах./ Хеј! Андрија ли мргуд
Црногорски/ С вјерном браћом са бећари славни,/ Кимно гроба
кукавица сиња,/ Јадика ли незалива сузам,/ Већно равна опјевају
браћа,/ Жељно жељна посљедоват њима;/ Ако земним нахране се
вуци,/ Гавранови л' прије худих црвих,/ Нек небесно свјетло отцу пође,/
Вјечни живот загрљај му шири./ Ај! Чврста срца сагласе се ласно,/
Јуначке се неиздават прси,/ Вјерне мишце огањ разгртати,/ Камо л'
несјест свој Фетислам бранит,/ Нека бјежи кнеже Јоцо худи,/
Каменицу не плативши јоште,/ Страшивица л'' Костандиновићу,/
Видов данак откриће им траге,/ Правда л' божја ни срамотом
платит./ Издајице Српског рода грдне!/ Ој! Браничево што се не
величаш,/ Већ се мудро и у слави владаш;/ Крушевац се неколико фали,/
Па онлико колико би није,/ Нисли тужно кад ће породити/ Другог сина
новог капетана/ Срцем равна Ђорђу Печанину/ Побратиму
Црногорског Вука./ Еј! Два славуја сложили се нису/ У лијепо
Премалеће цветно,/ По самоћи рано (слатко) попијеват,/ Мили гласи
будити ноћнике/ Да лагахни зору срету крили;/ Кано што су
побратима Срба,/ Један Андро од Сокола оца,/ Други Ђорђе љута
смрт душману,/ Завјерили и заклели с' тврдо/ С неколико себи браће
равне,/ Бранит тврда Кладовског града,/ А небјежат кано женске
главе,/ Најзад смртцу загрлити радо,/ Не љутином сподобит се оног,/
Што недаду све земаљске сласти./ Међ небесним а живљење рајско;/
Вјечна Слава све јунаке чека!/ Ој! Лавски срца, рисовине л' страшне,/
Испред млоштва силног душманина,/ Своја грозна уклањају лица,/
Траге своје невиђелом крију,/ Громка грла таје пећинама,/ Али нигда
завјерена друга;/ Већ на мејдан зазвала су Цара,/ Нек му војске ко на
гори листа;/ Већа фала слободније срцах,/ Сложни огањ на душмане
проспу,/ Да би Бог до силом раван вољи,/ Прво зрно згодило би цара,/ А
Везира побратимско друго,/ Ш' њима л' браће свеколике Турке,/ Ал' 'во
зачуј наданије муках!/ Када огањ Царска сила просу/ Звијездице су с'
Неба покапале,/ Кано злато огњем растопљено,/ Првим махом
завјерене спржи;/ Богу себе сами жртвоваше,/ Вјечни л' спомен
заслужише људства,/ Њине свете а јуначке душе./''
*Летопис Матице српске за год 1863, година 37, књига 108, 42-43

Везано за досељавање становника Црне Горе, једно потресно

сведочанство објавиле су Новине Читалишта београдског 14.8.1847,
бр.33: ''Зајечар. 2. августа- Прешавше у Србију фамилије црногорске,
које ће по наредби Попечитељства Внутрешњих дела у Кључу
окружја крајинског населити се, јутрос у два сата по 12. овди су у
варош ову приспеле. Ове бедне и сажаљенија достојне фамилије, по
вишој части ни коња ни вола не имајући, но жене децу, одрасла деца
мању, као и сав пртљаг на леђима носећи, како су у варош ову
приспеле, одма су се као мрави од куће до куће растурати почели,
просећи по парче леба, за ручак и даље продужење пута...'':
Маринко Станојевић,Тимочка крајина
*Историјски институт Београд 2004.г.

***
 15013-Tekst rukopisa-82047-1-10-20180227.pdf

1858. доселили се Бурићи (Драгишићи) из Заграде, Катунска нахија,

1859. Марићевићи (Савићевић, Јоковић) и Драговићи, из Косијера, 1860.
Микулићи (Вуковићи, Савовићи и Матовићи) из Микулића Катунска
нахија, Косијери (Лукетићи) из Косијера и Филиповићи из Бајица,
Цетиње, 1870. Ђуровићи из Загарача Катунска нахија, Риђешићи
(Стевановићи, Лазаревићи, Јовановићи) из Зубаца Соња Херцеговина...
1873.Мијовићи из Загарача и Марковљани из Марковине, 1880.
Радовићи из Косијера...према: Коста Јовановић Неготинска крајина и
Кључ према истраживањима из 1920. и 1925.

***

БОКЕЉИ РАДОВИЋИ

У Попису становништва и имовине Среза Кључког 1863.г. на р.бр.5

евидентиран је бакал и шпекулант стар 33 године-Петар Радовић,
са домаћицом Наидом 24 г и сином Јовом- 7.године. Имао је кућу у
вароши ''до великог друма'', једну ливаду у Осојни и браник 2 дана
орања, 1 браник у атару брлошком од 6 дана орања и ливаду од 2
косе траве. За време ''трајаћег пописа'' приновио је један дућан.

1925.г. у предговору ''Светле воштанице на хумкама кладовских јунака

и мученика 1912-1920'' Јован П Радовић је написао: ''...С тога, ради
вечне успомене наших милих и драгих кладовских јунака и
мученика палих и умрлих за краља и отаџбину, нека пламен ове
светле воштанице целом свету прича и приповиједа, док је сунца и
месеца и свијетлих звездица: њихово светло име, презиме, године
старости, чин, занимање, где је и кад погинуо, нестао или умро и
који су му родитељи били- за које се знало буде'': ...54. Јован- Јоле
син Персиде и Јована П.Радовића пензионера, стар 22 године трговац,
као болничар сталног кадра, негујући болне и рањене јунаке, заразио се
од владајуће болести на Крфу и болестан упућен код острва Вид у
санитетску лађу, одакле се више није вратио-Марта 1916...
Поводом седамдесетогодишњице враћања тврђаве Фетислам Србији,
5.3.1937.г. београдска ''Правда'' публиковала је сећање Јована П
Радовића на пролаз крај кладовске обале брода који је кнеза Михаила
Обреновића превозио ка Цариграду, затим и о приспећу кнеза из
Цариграда, коначно о предаји Фетислама: ''Давно је било. Памтим као
да се јуче десило. Био сам ђак трећег разреда основне школе у Кладову.
Учитељ Михаило Атанацковић (доцније намесник у Кладову, брат
Јована Атанацковића, ђенерала) рече нам: Децо, сутра раније дођите у
школу чисти и лепо обучени. Тако је и било. На Дунавској обали пред
Кладовом, код ''бандере'' (која је служила за истицање српске заставе
приликом појединих свечаности), силан свет. Ми ђаци, са учитељем
упарађени, комплетна Кладовска циганска музика - виолиниста. Даље,
од ''бандере" до близу града, упарађен један батаљон српских јунака
''љуте пешадије". На челу батаљона: трубачи и добошари са првим
ађутантом, мојим пок. оцем Петром Ш. Радовићем - Бокељцем на
коњу вранцу. Пред батаљоном командир Антоније Ђорђевић-Буртић
''бркајлија" и други ађутант Ђорђе Вулчевић… На палуби лађе били су
тројица. У средини Кнез Михаило у војничком оделу -познавао се
добро- и руком је поздрављао војску и народ. Пошто тако полако лађа
прође Кладово, тада пуном паром крену средином Дунава и оде
низводно у правцу Цариграда. После извесног времена на обали
кладовској стање исто: војска, народ. Лађа друга, али већа, долази са
кнезом узводно и стаде пред градом ''Фетиславом". Из лађе изиђе један
униформисани турски великан, за кога рекоше да је паша, у чамцу
двојица веслача одведоше га у град. Лађа је чекала. После пола сата,
онај турски великан, врати се истим чамцем у лађу. Одмах затим лађа
пуном паром крену уз Дунав Београду. На неколико дана после тога
Турци су изашли из града. Са једном четом наше јуначке војске одмах
је у град ушао онда војни капетан Милутиновић...''
 1912:

Начелнику Округа крајинског,

Понизан ја, Милан Бајовић, из Петровог села, округа

крајинског који се налази у својој радњи у вароши Галцу,а
моја фамилија се налази у Петровом селу. Сви ми трчимо и
за нашу краљевину...

Господине начелниче жао ме за наше Србе који долазе у

печалбу са рагоманима. Они седе гладни и боси по сокаку у
Галцу, просе те се хране... Молим начелника да се обрати
надлежној власти и да се извиди ова жалост...

Ми дижемо свој глас против овог нехата српских власти, које

допуштају ову срамну трговину са српским грађанима, које
допуштају упропашћење њихово. Ми, најзад, оптужујемо
српску државу зашто се није постарала да се регулише то
несрећно стање наших печалбара, но их је оставила на
милост и немилост драгоманима који са њима врше
трговину, тако срамну и нечовечну какву не памте ни стари
векови.

Камо тих ''патриота'' што штите интересе Српства? Камо

народне одбране? Овде је у питању 30.000 српских синова,
војника, који ће сутра изнети своје груди за одбрану
капиталиста. Што их не браните?

Издајници српског народа јесу они који њим данас

управљају- а њихови агенти и помагачи јесу они који се зову
патриоти.

''Радничке новине'' 110. 12.мај 1912.г.

 ИЗБЕГЛИЦЕ У РУМУНИЈИ И РУСИЈИ
1915-1920

''...Побјегли смо 1915 1915.године у јесен, пјешки из нашег Петровог

Села преко Подвршке, Велике Каменице и Грабовице до Брзе Паланке.
Било је запрежних кола за најнужније ствари, али се највише
пјешачило. Од Брзе Паланке одосмо лађом низ Дунав и пријеђосмо у
румунско село Браниште. Ту смо распоређени по других села до
прољећа. Румуни су нас у прољеће коњским колима поред Дунава
довезли у Турн Северин до према Костола и ту нас смјестили у
бурдијеље, а после 15 дана распоредише у варош по кућама. Ђаци су
одили у школу до јесени 1916.године. Онда су нас потоварили у вагоне
и кренули у Русију до Одесе и даље возом до Елисавет Града у звано
мјесто Постројка. Ту је дошла принцеза Јелена, шћер краља Петра
удата за руског генерала у пратњи генерала Михајла Живковића. Била
је у црнини- жалила је Србију. Она је ту отворила школу. Свако је ђак
добио по два пара одела у виду морнарског, наше војничке боје и сваки
је у школи имао свој кревет. Школа је имала ђачку кухињу са најбољим
јелом. То је трајало до јесени 1917.године када је избила Октобарска
револуција и школа затворена.

Добисмо вагоне и у њима три године проведосмо. То само ми знамо,

шта је од нас радила ледена Сибирија. Ево где смо све прошли:
Румунија, Одеса, Кишињев, Елисавет Град, Харков, Ново Николајево,
Краснојарск, Иркутск, Кинели, Бисква, Старо Николајево, Прва Речка,
Шести Форт, Друга Речка, Владивосток. Од тада има већ 75 година и ко
би то све запамтио?

У повратку смо крнули из Русије јануара 1920.године. Био је енглески

брод звани ''Антилокус'' и крену из Владивостока кроз Јапанско море-
поред јапана, Жуто море- Шангај, кантон, Јужно кинеско море-
Сингапур. Овде смо се задржали 15 дана ради неког утовара.
Наставили смо кроз Индијски океан- Бомбај, Црвено море до
Александрије. Ту смо добили други брог. Продужисмо кроз
Средоземно и Јадранско море до Дубровника, а затим возом до
Београда. Од Београда лађом до Текије. Ту се доста нас младих
искрцало и пјешки дођосмо у наше Петрово Село, док су старији
продужили лађом и стварима за Кладово.

Наша је група стигла маја мјесеца 1920.године, на три дана пред

Спасовдан, док је прва група у којој је био Спасоје Перашевић стигла
јануара 2019 године, а трећа- последња група септембра (Мала
Госпојина) 1920.године.

Могу да ти кажем и то да су скоро сви Петровосељани побјегли преко

Дунава, па су се многи вратили из Румуније. Има вјероватно и оних
који уопште нијесу бјежали, али ми такви нијесу познати...

Живко Ђикановић''

*Писмо адресирано на Ђока Драговића, сачињено од стране његовог

ујака Живка , од 10.марта 1990, препис у поседу аутора

***

На мапи породице Перошевић прецизно је уцртан пут одисеје

наших избеглица: Кладово – Букурешт – Галац – Кишњев – Одеса
– Елисаветград - Харков - Воронеж – Пенза – Самара – Чељабинск
– Петропавловск – Омск – Н.Николаевск – Бијск – Тајга –
Краснојарск – Иркутск – Чита – Хајлар – Харбим – Владивосток –
Кјото – Шангај – Формоза – Кантон – Сингапур - Суматра –
Коломбо – Бомбај – Аден – Порт Саид – Дубровник. О тачном броју
изгнаника из Текије нема поузданих података, док за
Петровосељане Ђ.Драговић утврђује да се ради о 93 члана 25
домаћинстава, враћених у Србију у три групе- 17. јуна 1919.г, маја
и септембра 1920. године, с тим да њих деветнаесторо није
преживело четворогодишњи егзодус.

***
 Дневник Милоша Московљевића; Књига набављених ствари и
опреме инспектора српских избеглица у Сибиру 1918:

,,ВАГОН 556 447

Јован Милошевић, Марија, Стана Матовић, Ђорђе Лукетић,

Јована, Видосава Милошевић, Ђура Новаковић, Велика
Новаковић, Цветко Новаковић, Ђурђа Матовић, Љубица

ВАГОН 419 382

Митар Вујовић, Јова, Василија, Томо, Блансе, Анђелина, Кића

Ражнатовић, Ђуро, Марија, Јован, Лисавета, Милица, Велика
Јанковић, Крстиња, Јован, Маша Ђикановић, Живко, Даница,
Јован

ВАГОН 859 047

Сима Мартиновић, Јованка, Александар, Наталија, Милан, Илија

Димитријевић, Јована, Софија, Савка, Стана, Гордана Ђуровић,
Стана, Иван Ђикановић, Наталија Марковић, Милан, Верица
Вицеларевић

ВАГОН 332 686

Ђелина Ђикановић, Радуша, Велимир, Катарина, Роксанда,

Чедомир, Мара Ђикановић, Милица, Живко, Велика, Благоје,
Цвета, Ивана, Љубица Драгишић

ВАГОН 69 544

Стана Даичић, Јован, Вишња, Пера Марковић, Милован, Ђуро,

Илинка Марковић, Милица Савовић, Милосава, Милош, Иконија
Савовић, Михаило, Видосава

ВАГОН 22939

Новица Поповић, Марија, Анђелија, Милован, Спасоје, Крстиња

Миловановић, Јелица Вујадиновић, Ружа, Вишња Перовић,
Марија Јоковић, Новак, Благоје, Даница, Милева
 ВАГОН 660 389

Глиго Милуновић, Милисав, Марија Оташевић, Драгутин, Ђорђе,

Момчило, Лепосава, Видосава Машановић, Никола, Јованка,
Петрана Томовић, Плана, Милош, Јаглика, Јока Богдановић,
Радивој, Ђурђа Радоњић, Живко, Јован Јоковић

ВАГОН 927 770

Милован Новаковић, Катарина, Савка, Марија, Анђелина,

Василије

*Мимо вагона споменути у записима:

МАРКО СИН ЂУРА ПАКОВИЋА ИЗ ПЕТРОВОГ СЕЛА РОЂЕН 1.3.1901.

ЈОВАН ГРУЈИЧИЋ РОЂЕН 1880, ИМА ПОРОДИЦУ У ИЗБЕГЛИЧКОМ ЕШАЛОНУ И

ЧЕТВОРО СИТНЕ ДЕЦЕ

ПЕТРАНА ПАКОВИЋ, ЈОКА БОГДАНОВИЋ, ЂУРЂА РАДОЊИЋ, СТАНА

ПОПОВИЋ 14.3.1918.

Петровосељани-избеглице по сећању Живка Ђикановића

Кућно домаћинсто старешина у избеглиштву бр чланова умрлих место

Саво Ђикановић Анђелина 7 2 Т.Северин

Велимир Ђикановић Маре 5 -

Живко Ђикановић Ивана 3 1 Русија

Душан Ђикановић Маше 4

Радоје Ђикановић Ивана 1

Лука Јоковић Јове 4

Периша Дајичић Стана 3

Новица Поповић Новица 4

Саво Ђурковић Госпава 5 2 Русија

Бошко Јоковић Марија 5 1 Русија

Митар Јоковић Милева 1

Васко Вујадиновић Јаница 3 1 Русија

Ристо Лукетић Маше 3

Јован Милошевић Видосава 2

Саво Новаковић Ђурђа 5 2 Русија

Крцун Савовић Милица 3 1 Русија

Лука Савовић Драгутин 3 1 Русија

Ђорђе Оташевић Јоле 4 2 Русија

Саво Марковић Жене 2

Иво Његуш Стана 2 1 Русија

Илија Ивовић Новак 1

Спасоје Перашевић Спасоје 8 2 Русија

Глиго Милуновић Глиго 4 1 Русија

Петровосељани- избеглице по сећању Радована Радоњића и Зорке

Милетић

Спасоје Томовић Петрана 6

Михаило Машановић Видосава 5 2 Т.Северин

*Сећања по забелешкама Ђока Драговића од 10.3.1990. и 2.8.1992.

***
 МАТА КРИВОКАПИЋ

(1848 Трешњево, Црна Гора-8.11.1914.)

За ратне заслуге одликован је: Даниловим крстом, Руском златном

медаљом и сребрном и златном Црногорском медаљом (Пузовић,
2015, 264-265).
Према резултатима истраживања Игора Ивковића (2016, 266)
''учествовао је добровољно у балканским ратовима 1912–1913. као
војни свештеник XIII пешадијског пука. Како је активно
учествовао у борбама, за исказану храброст одликован је Златном
медаљом Обилића.
У почетку Првог светског рата поново добровољно отишао на
фронт и на његову молбу је у 66. години постављен за пуковског
свештеника VIII пешадијског пука 1. позива војводе Степе
Степановића. Причестио је војску на Церу и јуначки погинуо на
положају Бађинцу бодрећи српске војнике у првим редовима''.
Његов син Павле био је учитељ у Петровом селу, Кладово, унук
Добривоје и праунук Јован такође мештани Кладова. Име Мата
носи Јованов унук по сину Александру.
У кратком филмском приказу његовог јунаштва, серијал
''Да се не заборави'' исписано је: ''1913.исказао невиђену
храброст у борбама код Куле и под Видином, код
Белоградчика први ускочио у шанац и борбом прса у прса
истерао непријатеља; борио се увек из стојећег става без
икаквог заклона; на молбу војника да се заклони говорио
је да је то срамно и да он неће клечати пред непријатељем;
у Колубарској бици седам пута је предводио напад наше
војске; када је осми пут почео јуриш 8.11.1914, смртно је
рањен у груди''.
Био је свештеник у Љубичевачкој парохији (Љубичевац и
Велесница) 1890-1896 (Споменица Тимочке епархије 1834-1934, стр
326) У Кладову нема знамена који би подсећао на овог јунака.

Беседа Ратка Кривокапића : „Поменуо бих и попа Мата

(Стојанов) Кривокапић који је исто из Цуца, који је пјевао
родољубиве пјесме са братом у Рисну. Затворе га
аустријске власти, па га доведу овдје у затвор у Котор, па
из Котора у Задар. И хоће да удари Аустроугарска на Црну
Гору, записано је то у Гласу Црногорца, а писао сам и ја о
томе. Уз молбе црногорских власти Фрању Јосифу,
пустили су га из Задра, али му забранили да не смије да
долази у Рисан. Једно интересантно предање како Бог
помаже праведницима везујемо за њега. Он не могаше
да сиђе у Боку, а нама је Бока извор живота била. Нити
имамо соли, нити имамо потрепштина, он не смије да
дође овдје, и негдје чувао нешто мало коза и у једном
моменту види једна коза у неки шкрип ушла и глође
нешто. Шта је? Кад оно поклопац од ћупа, а ћуп пун
златника. Тако је он нашао те паре, то је жива истина,
отишао у топлички крај, касније у Злот поред Бора.
Касније је погинуо као витез, јунак у бици на Колубари.
Низ медаља за храброст је добио, седам пута је
предводио војску. Пуковски свештеник је био у бици на
Колубари.''

https://svetigora.com/otac-momo-i-cuce-vece-posveceno-blazenopocivsem-ocu-
momcilu-krivokapicu/
Игор Ивковић, 50 свештеника Епархије тимочке пострадалих од Бугара и комуниста у 20.
Веку Српска теологија данас 2016 (27. мај 2016) Београд: Православни Богословски
Факултет, 2017, 264–282

Предраг Пузовић, Богословље бр.1. Православни богословски факултет Београд 2015.г.

https://www.youtube.com/watch?v=ZmgWgDmcpYI ''Да се не заборави- Мата Кривокапић''

***

Неке карактеристике и одлике становништва. —

Црногорци из Петрова Села (а они се као Црногорци
сматрају) у ранијим ратовима показали су се као доста
храбри. Кажу да их се из ратова 1 9 1 2 — 1 9 1 8 није
живо вратило око 80 људи.
Мирко Барјактаровић https://etnografskimuzej.rs/wp-content/uploads/Glasnik-
Etnografskog-muzeja-u-Beogradu-knjiga-22-23-godina-1960.pdf
 ВАСИЛИЈЕ ТОДОРОВИЋ

Нема података које године је рођен у Петровом селу код Кладова,

али према фотографији његових одличја тачно с еможе установити у
којим ратовима је учествовао и која одличја добио. За осведочену
личну храброст и пожртвовање на бојном пољу Василије је
одликован Сребрним војним орденом Карађорђеве звезде са
мачевима, двема златним и једном Сребрном медаљом за храброст
''Милош Обилић'', као и медаљом за храброст цара Николаја.
Василије је добио Албанску споменицу за верност Отаџбини 1915. И
Споменицу ослобођења и уједињења 1914-1918. Године што је
сигуран знак да је рођен после 1891.године јер у његовим одличјима
нема споменице ''Освећено Косово'' за рат против Турске 1912 нити
споменице ''Петра Првог'' за рат против Бугара.

*У попису среза Кључког 1863.г. евидентирана је породица Баја

Тоодоровића, ''земљеделца старог 25 година, домаћица Миља 18
година, браћа Ђуро 20 година и Перо 12 година''
МАРКО РИСТОВИЋ
РАДИСАВ ЈОКОВИЋ

***
 ЂУРО МРВАЉЕВИЋ
Професор учитељске школе и гимназије у Неготину, Јагодини и
Никшићу, Више педагошке школе на Цетињу, дипломац
Филозофског факултета Универзитета у Београду. Из брака са
Кладовљанком Ђурђијом рођеном Русовљановић, сестром
Димитрија и Милице, имао је децу Божидара-Божа и Невенку-
Нену- обоје припадници партизанског покрета отпора
Народноослободилачке војске Југославије. Божо је одлуком
Председништва АВНОЈ-а од 15.11.1944.г. одликован орденом за
храброст истакавши се у борби за ослобођење Београда. Невенка
је након рата постала рударски инжењер, једна од руководилаца
реномираног друштвеног предузећа ''Руднап'' у Београду.

Срђан Томић,Соколско друштво у Неготину, неготин 2024с.18

1931.г- уредникје неготинског листа Крајинске новости

1947.изабран је у Управни одбор Историјског друштва НР Црне
Горе

Dr. sc. Goran Sekulović,Uvod u III tom Istorije crnogorske filozofije (I):

Istorija kao nauka, smatralo se tada, trebalo je da stvori mogućnost

„da se široki narodni slojevi, da se čitav narod, oslobodi štetnih
tradicija i nenaučnih zabluda i da se upozna sa tekovinama
savremene nauke.“ Na Osnivačkoj skupštini podnio je referat o
„Zadacima istorijske nauke“ Jagoš Jovanović, direktor Više
pedagoške škole na Cetinju. U referatu se Jovanović kritički osvrnuo
na građansku istoriografiju i ukazao na njene falsifikate u kojoj je
„najgore prošla istorija crnogorskog naroda“. Osnivačka skupština
usvojila je Pravila Društva i izabrala Upravni , Nadzorni odbor i Sud
časti. Skupština je donijela odluku o osnivanju časopisa „Istorijski
zapisi“ i izabrala Redakciju časopisa u sastavu: odgovorni urednik
Jagoš Jovanović, članovi Risto Dragićević, Jovan Ivović, Ignjatije
Zloković i don Niko Luković. Prvi časopis izašao je u januaru 1948. U
Upravni odbor izabrani su: Jagoš Jovanović, predsjednik, Risto
Dragićević, potpredsjednik, Jovan Ivović, sekretar, Vojislav Vuković,
blagajnik. Za članove ovog odbora izabrani su: Milan Milošević, Đuro
Mrvaljević i Pavić Đukić. U Nadzorni odbor ušli su: Bogić Kažić,
Marko Bošković, Momčilo Poleksić, a u Sud časti Petar Komnenić,
Ignjatije Zloković i Milan Vujačić.

Vukale Đerković Iz istorije školstva: VIŠA PEDAGOŠKA ŠKOLA NA

CETINJU PRETEČA FILOZOFSKOG FAKULTETA

Oktobra 1947. godine jedna mlada generacija

crnogorskih momaka i djevojaka, gimnazijalaca - sa
priznatom zrelošću - iz raznih naših ondašnjih ruralnih
seoskih i gradskih sredina tek oslobođene Crne Gore stigla je
u starocrnogorsko istorijsko Cetinje. Kao prema regrutnom
rasporedu Ministarstva prosvjete Vlade NRCG - za studij na
istorijskoj Višoj pedagoškoj školi, prvoj te vrste u Crnoj Gori.
Upis je izvršen na pet dvopredmetnih grupa - srpski i ruski
sa književnošću, istorija i geografija, biologija i hemija, te
matematika i fizika. Upisano je 75 studenata, od kojih 12
djevojaka. Profesorski kolegijum sačinjavalo je 18 tada
odabranih profesora, sa direktorom Jagošem Jovanovićem
na čelu. Srpski jezik i književnost predavali su Milija
Stanišić, Vukoman Džaković i Luka Vujović; ruski sa
književnošću - Vera Sergejevna Marković, Grigorije
Konovalov i Radule Marković Stijenski (iz Moskve). Na grupi
istorija i geografija predavali su Milan Vujačić, Jagoš
Jovanović i Milan Pejković, biologiju i hemiju Niko J.
Martinović, Dragica Jojić i Filip Mijatović, a na grupi
matematika i fizika - Lazar Karadžić i Petar Jovanović.
Pedagogiju, filozofiju i psihologiju predavali su Vaso
Milošević, Vuko Pavićević, Dimitrije Vujović, Dragutin
Leković, a administaraciju Đuro Mrvaljević.
 КЉУЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД
Међу припадницим Југословенске војске у Отаџбини који су се
организовали и пружали какав- такав отпор окупатору, најпознатији
Кладовљанин био је коњички официр Леонида Петровић /1906-
1970/, командант Зајечарске бригаде Тимочког корпуса ЈВуО (169).
Друга позната личност из ројалистичког блока био је Илија Савовић
/15.8.1896- 1944/, један од оснивача четничког одреда у Кладову
октобра 1941.г. У Савовићевом Кључком четничком одреду
налазили су се Капетан Нинко Момић из Дарувара, четовође
Сворцановић Г Војислав из Никшића и Плавшић Б Илија из
Ниша, водници Стевановић С Илија из Петровог села,
Сворцановић Г Веселин из Никшића и Милоњић А Ђура из
Петровог села и 24 четника- Ђуровић Ђ Ђуро, Ђикановић Д
Живко, Ђикановић Д Јован, Ђикановић Д Спасоје, Ђикановић
С Велимир, Ђикановић С Чедомир, Драговић К Милан,
Филиповић К Здравко, Архадијевић Н Драгутин, Голубовић Г
Ђорђе, Савовић Л Михајло, Драговић Н Милутин, Јоковић Б
Благоје, Богдановић М Живко, Јоковић Л Миодраг, Лукетић
Ђ Драгољуб, Савићевић Ј Миодраг, Груичић А Миодраг,
Ђуришић М Илија, Војиновић Д Цветко /сви из Петровог
села/, Месић М Драган из Босанског Новог, Дидулица С
Коста из Кладова, Рептман Р Рајмонд из Плочица, Бабић Д
Стеван из Прокупља, Јовановић И Ђорђе из Кладова,
Савовић И Чедомир из Кладова, Милетић Д Димитрије из
Брзе Паланке, Николић Ј Душан из Сипа, Степановић П
Милан из Давидовца, Пауновић М Мирослав из Подвршке,
Устуројевић Р Ђорђе из Велике Каменице, Лалошевић И
Милан из Велике Каменице, Мудрић М Илија из Гате,
Прикуловић Н Љубисав из Вајуге, Ђорђевић Ј Александар из
Вајуге, Стевановић Н Стеван из Велеснице, Станковић Ђ
Димитрије из Грабовице, Костић Д Радмило из Кладова,
Радуловић Д Богољуб из Грабовице, Стевановић Ј Радивоје
из Петровог села, Немцуловић А Ђорђе из Грабовице,
Аранђеловић Д Ратољуб из Доњег Милановца,
Димитријевић А Миодраг из Кладова и Савовић И Душан из
Кладова .
+Списак старешина и четника Кључког четничког одреда који остају и даље на
служби, сачинио и оверио Командант четничког одреда С-92, војвода /Илија
Савовић/. Документ у поседу аутора

http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs/cr/okrug/14/70572/26452.htm
http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs/
Једна од ретких ситуација боравка наоружаних комуниста на
подручју Кладова забележена је 12. децембра 1941, када је њих
шездесеторо дошло у Петрово село и заузело општину. Немачки
командант у Сипу одредио је један вод војника да заједно са
четницима војводе Анђелка протерају комунисте из села, наводи се
у извештају Команде жандармерије *. Радило се о припадницима
Звишког партизанског одреда- Мајданпечка чета ''Сењанин
Тадија'' који су већ имали запажене резултате у борбама против
Немаца 27. октобра, када су им код Мајданпека нанели значајне
губитке. Децембра месеца, након што су запосели Голубац, доспели
су преко Милановца и Мироча у Петрово село ге им се на
народном збору на којем су говорили Велимир Маркићевић и
Бранко Перић, у борачки састав придружили ''два учитеља и два
сељака''. Приликом доласка у Петрово село сукобили су се са
Пећанчевим четницима предвођеним војводом Илијом Савовићем,
који су се недуго затим разбежали. Пошто се нису могли пробити у
правцу Подвршке због јаких немачких и четничких снага, вратили
су се у Петрово село, где су их напали четнички војвода Анђелко
Адамовић и припадници Недићеве Српске државне страже. У
борби је погинуо један партизан- пушкомитраљезац а група се
онда повукла у правцу Бељана и даље према Инарији **.
23. јануара 1943.г. Окружно начелство округа Зајечарског
реферисало је Министарству унутрашњих послова ''о илегалним
бандама'': ''У срезовима Кључком, Поречком и брзопаланачком
формирала се једна већа илегална група, јачине око 70 људи, под
фирмом 'Дражине војске', састављена већином од бивших четника
и на превару одведених припадника СДС, граничне и пољске
страже и сељака, са задатком да омета реквизицију, пљачка
становништво, напада и разоружава припаднике СДС и наговара
народ на устанак противу окупатора и наших власти. У овој групи
налази се и одбегли порезник из Неготина Небојша Анђелић, звани
Кључаревић, бивши срески начелник из Кладова Јован Јуришин,
бивши четовођа Кључког четничког одреда Војислав
Сфорцановић, бивши четнички војвода среза Кључког Илија
Савовић, са своја три сина, и капетан Миодраг Ратковић, бивши
командант Кључког граничног одреда. Предузетом 15- дневном
акцијом ова банда је дезорганизована и разбијена и народ одвраћен
од лажне заведености''; Исте ноћи, 23.1. 1943.г. Одред СДС у атару
Петровог села извео је акцију у којој је наредног дана убијен
Веселин Сворцановић ***.
*Документ 4 ЈБ бр. Службено од 14.12.1941, упућен Министарству унутрашњих послова,
Зборник Извештаји и наредбе...1941- 1942, књига 1, с.128.
**Момир Јовановић, о прошлости Кладова, рукопис
***Извештаји Недићеве администрације... књига 2, с.32. Веселин Сворцановић
убијен је 24. јануара 1943.г. од стране Одреда СДС, у вези чега су
похваљени коњички наредник Јовановић Ж. Драгослав, као
водник потерног одељења, наредник Манчић Ц. Светолик и
поднаредник Николић В. Јордан- десетари; Наредба бр.4. Командира
Одреда СДС Ђорђа В. Вучевића од 27.1.1943.г. гласи: ''Наредници овог одреда
Драгослав Ж Јовановић и Светолик Ц. Манчић и поднаредник
Јордан В. Николић, учинили су следеће похвално дело: Ноћу
између 23/24. јануара 1943.г. око 2, када су послали у извршење
специјалног задатка, успели су да у кући Ђорђа Голубовића,
земљорадника из Петровог села живе похватају вођу одметничке
банде Веселина Сворцановића и његовог пратиоца одметника
Миодрага Јоковића, а поред њих да приведу властима бандитске
курире Чедомира Крстовића и Михаила Репеђића, као и самог
домаћина куће Ђорђа Голубовића који је важио као јатак ових
одметника. Када су са ухваћеним бандитима пролазили поред
зграде пољске станице овога одреда у Петровом селу, ухваћени
вођа бандита Веселин Сворцановић затражио је три стражара,
наводно због тога да оде у суседну групу кућа и да донесе
митраљезе свога одреда које су бандити заробили од овог одреда у
селу Манастирици. Но, они се нису дали преварити већ су са
својим војницима пратили рад одметника Сворцановића и када је
овоме притекла у помоћ група бандита са намером да га ослободи,
именовани су моментално на ватру одговорили ватром и тако
нападаче растерали, а бандитског вођу Веселина Сворцановића
изложили обостраној ватри у којој је он погинуо'' Документ у поседу
аутора.
Војноисторијски институт рег бр 9/1-28, кут.30:

Рекапитулација
Према подацима из списа за поједине године, као одговорна због
свога рада и држања за време окупације, могу се сматрати следећа
лица:
(за Округ Зајечарски)
За 1943.годину
5. Дражиновци
1) Небојша Анђелић, бивши порезник из Неготина и командант
Дражиниих одреда;
2) Војин Сворцановић и његов брат Веселин, бивши четовођа Кључког
одреда;
3)Војин Сфорцан, бивши четовођа Кључког одреда;
4)Милан Јуришин, одбегли срески начелник из Кладова
(исправно:Јован, примедба аутора);
5)Илија Савовић и његова три сина, бивши војвода среза Кључког
6)Капетан Миодраг Ратковић, бивши омандир Кључког граничног
одреда;
7)Мајор Велимир Пилетић;
8)Потпуковник Љуба Јовановић-Патак;
9)Жарко Костић, одбегли војвода из Црнајке;
10)Поручник Радомир Петровић-Кент;
11)Капетан Јовановић, жандармеријски капетан;
12)Капетан Радетић, који је одбегао из граничне групе;
13)Капетан Петар Михајловић;
14)Капетан Леонида Петровић;
15)Поручник Слободан Ристивојевић.
 ЧЕТНИЦИ И ПАРТИЗАНИ: ПРИЛОЗИ ЗА
БИОГРАФИЈУ ЛЕОНИДЕ ПЕТРОВИЋА
Подунавско Кладово- гранични пункт између Србије и Румуније,
деценијама је стециште државних кадрова, довођених ''по потреби
службе'' да на најистуренијем североисточном делу државе доследно и
одговорно, лојални централној власти, врше послове финанса, учитеља,
здравствених радника, судија, жандарма...

Пракса успостављена још у време турске владавине, када је

српски књаз административне послове у Кључу поверавао Вуку
Стефановићу Караџићу, Сими Милутиновићу, Лазару Арсенијевићу-
перјаницама националне културе, наставила се по стицању
независности слањем на службу у Кладово читавог низа учених људи,
са мисијом да буду гранитни ослонац тек стасалој српској
администрацији. Те су околности допринеле да у малој српској
варошици одрастају и прва знања стичу током друге половине XIX века
један Михаило Мерћеп-потоњи пионир авијације у Србији, Сима
Лозанић- знаменити научник, академик, Милан Капетановић- значајни
архитекта и политичар...

Дуже него репрезентативни посленици националне културе и

науке, овде су се задржавали из централне Србије, западних делова
Бугарске или из Баната придошли просветни радници, чије ће
потомство и рођаци такође начинити видан траг у српској историји XX
столећа. Из учитељске породице у Рткову потекао је Димитрије
Поповић, вредни сакупљач података о усменој српској књижевности и
фолклору. Вељко Рамадановић, аутор српске верзије Брајеве азбуке и
оснивач многих школа и установа за слепе и слабовиде, рођен је у
кладовском селу Корбово. Славко Косић, учитељ у Сипу почетком XX
века, пријатељ и сарадник Владимира Ћоровића и Алексе Шантића,
изузев радом за националну обавештајну службу, бавио се и
публицистиком а његов брат Мирко Косић, управо са пасошем издатим
у Кладову и податком да је његов житељ, успео је избећи извршење
смртне казне на коју га је аустроугарски суд осудио због отпора
окупацији, да би тако пристигавши у Швајцарску, успео остварити
респектабилну научну каријеру- један је од утемељитеља социолошке
науке у Србији.

На таласима такве просветне политике у кључко село Велика

Каменица 1897.г. дошао је Светислав Петровић, писац ''Историје града
Пирота'', који ће 1908.године бити именован за управитеља кладовске
основне школе (1). Почетак новог века у Кладову је ''са службом''
дочекао и његов брат Милан Петровић, помињан у ''шематизму округа
крајинског'' као срески економ 1901-1903.године (2). Родоначелник
њихове породице, према резултатима истраживања сарадника
Историјског архива у Неготину Небојше Јовића, био је Јеврејин, а
Милановог оца, Живка М.Петровића /1860.Неготин-1896.Брусник/
преузео је на старање стриц из фамилије Исаковић (3). Двоје од осморо
деце Милана Ж.Петровића из брака са Милом Срејић рођено је у
Кладову, међу њима 1906.године син Леонида.

Овај рад има за циљ изношење садржаја расположиве

документарне грађе са елементарним биографским подацима о
команданту Зајечарске бригаде Тимочког четничког корпуса Леониди
Петровићу, у склопу историјских околности које су од грађанског
отпора окупатору током II светског рата, довеле до грађанског рата за
превласт на подручју Краљевине Југославије.

Након што је рано детињство провео у Кладову, Леонида

Петровић, именован по легендарном спартанском војсковођи /како је
кум-професор историје тражио/, рано детињство провео је у селу
Поцесју на Копаонику, затим у Ушћу на Ибру, где је завршио основну
школу (4). Гимназију је изучио у Београду, одакле му је мајка.
Дипломирао је на београдској Војној академији (коњица). По
завршетку школовања упућен је на службу у Подгорицу. Ту се оженио
Невенком Дракић. Пошто је југословенска војска капитулирала у
априлском рату, одметнуо се у шуму, не мирећи се са окупацијом, као
и многе друге његове колеге-српски официри (5). Тако је поступио и
Леонидин рођени брат Бранимир Петровић, ожењен унуком Симе
Лозанића, командант Делиградског четничког корпуса а затим
командант аеродрома на Прањанима, погинуо на Зеленгори
1945.године (6).

Како запажа Милорад Екмечић, први српски отпор окупацији био

је политички, не оружани, и он ће се касније утопити у целину
''четничког покрета'', као и у многе друге групе- ''Четнике није створио
њихов вођа пуковник Михаиловић, него они њега; они су један
комонвелт различитих четничких одреда, који су се утопили у њега, а
да се опште уједначавање никад до краја није извршило. Слично је и са
комунистима; они су почињали устанак и без одлуке њиховог вође, за
кога нису знали како му је право име'' (7). У прво време било је сарадње
између четника Драже Михаиловића и партизанских јединица под
вођством Ј.Б.Тита, чији су се челници састајали у Струганику код
Ваљева 19.септембра 1941. и 26.октобра у Брајићима, тако да се до
пред крај те године могло говорити о општем народном устанку (8).
Следи разилажење које ће се преобратити у грађански рат, а партизани
су своје планове сконцентрисали на запоседање Источне Србије у
очекивању брзог продора совјетске Црвене армије, што се тада
испоставило преурањеним.

На тлу Источне Србије у првим месецима окупације формирани

су Горњачки, Озренски, Сврљишки, Пожаревачки, Тупижнички,
Нишки четнички одред, бројности до 200 људи (9). Један од
команданата самоорганизованих официра и сељана, Радомир Петровић
Кент /1917, Горњи Крупац, Алексинац- 2006. Женева/ у својим
мемоарима наводи да је за пуковника Михаиловића чуо почетком јуна
1941, када га је потпуковник Павловић позвао да се са својим одредом
придружи покрету Драже Михаиловића (10). Пуковник Михаиловић,
према сећањима Р.Петровића, обратио се на Равној Гори потпуковнику
Љуби Јовановићу и њему: ''Наша ситуација је врло тешка у овом
моменту. Немамо наоружање и муницију. Набавке су врло тешке.
Пошто имам неограничено поверење у вас, јер сте то показали на
терену у досадашњој борби, то сам у највећој тајности одлучио да се
вас двојица легализујете као официри Српске страже, а затим да за два
месеца организујете једну јаку јединицу. Да у највећој тајности, са
седиштем у Зајечару, покупите све оружје и муницију и да се, чим то
завршите, поново одметнете у шуму.'' (11). Поступајући у свему по
Михаиловићевом упутству, Љуба Јовановић успео је бити постављен
за команданта Српске државне страже у Зајечару, а Радомир Петровић
Кент постао је интендантски официр Недићевих снага, стационираних
у касарни 20. пука у Зајечару (12). Радило се о оружаној формацији три
градске државне страже, смештеној у седишту округа.

За сагледавање односа Српске државне страже и четничких

јединица под командом Драже Михаиловића илустративан је
инспекцијски извештај о ситуацији у Источној Србији у пролеће
1942.године којим се констатује да наоружана Дражина група не сумња
у искрено српско осећање и добронамерност председника српске владе
Милана Недића, али сматрају да је у народу непопуларна свака сарадња
са окупаторским властима те да ће, кад наступи пораз Немачке бити
ликвидирана и Недићева влада; како би у тој ситуацији спречили да
комунисти приграбе власт, једино би Дража који је већ стекао ширу
популарност у народу могао да одигра одговарајућу улогу (13).
Известилац сматра да би однос између четничког одреда и одреда СДС
морао бити у духу сарадње, што иначе није случај. Указује да се у
четничким редовима налази велики број Влаха, што по њему
представља додатни проблем (14). Сличну аргументацију о ''додатном
проблему'' неколико месеци касније биће употребљен у резолуцији
Прве партијске конференције КПЈ за ''Тимок и Крајину''. После
уочавања да ''и поред масовног расположења, утицај народних
непријатеља Драже Михаиловића је приличан'', тимочки партијски
посленици износе као самокритику да ''ти непријатељи народа код нас
још увек заваравају нарочито заостали влашки живаљ и скрећу га
против партизана'' (15). Да није у питању био само наводни ''проблем
влашког живља'', говоре запажања Ивана Глигоријевића, борца НОВЈ,
како још у првој половини 1942.године Окружни комитет КПЈ Зајечар
није имао тачну представу о Дражи Михаиловићу, те у то време није
било ни помена о ''његовој издаји у првој немачкој офанзиви на снаге
народноослободилачког покрета у западној Србији'' (16).

Трећи ''домаћи фактор'' у дешавањима на тлу окупиране Србије,

Српска државна стража у то време оштро је раговала на промену
тактике комуниста који су народу избегавали представљати главни циљ
своје борбе као рушење старог државног поретка: ''Вођство
комунистичке партије увидело је своју грешку коју је водило у
пропаганди, да би придобили српски народ, почели су своју пропаганду
прилагођавати пропаганди четника Драже Михаиловића. Парола им је
'Ослобођење од окупатора'. Врховно вођство комунистичке партије
издало је наређење да се приликом преписке и пропаганде избацује реч
'комунизам' а да се употребљавају сви они изрази који највише годе
народу...Комунисти настоје да свој рад доведу у склад са националним
четницима представљајући се као заштитници народа'' (17). Остало је
дискутабилно да ли је накнадно приказивање симпатизера покрета
Драже Михаиловића као комунистичких страдалника, или комуниста
који упадају у сеоска домаћинства као ''људи Драже Михаиловића'',
тек део успешне комунистичке пропаганде или безуспешних настојања
СДС да подстакне ''стабилизацију прилика о округу''. У једном случају
од 10.новемра 1942.године Окружно начелство Округа зајечарског
констатује да је ''од стране немачких војних власти ухапшен у Кладову
учитељ Бошко Ђорђевић, зато што је код њега приликом претреса
пронађен списак припадника Драже Михаиловића'' (18). У рубрици
''знаци и путокази'' послератног најзначајнијег регионалног часописа,
из пера угледног припадника комунистичког покрета и успешног
публицисте Страхиње Поповића објављен је чланак о Бошку
Ђорђевићу, својевремено ''прикљученог групи партизана, који је
септембра ухапшен од стране Гестапоа у Кладову, октобра одведен у
логор на Бањици, а од 1943. у Матхаузен'' (19). Други од мноштва
сличних случајева забележен је у акту окружног начелства
прослеђеном шефу Српске државне безбедности, где се износи да је
5.децембра 1942.г. група од ''7 наоружаних бандита упала у село
Весесницу и са пушкама на готовс тражили од домаћина вечеру. При
одласку су рекли да су они људи Драже Михаиловића, међутим
препозната су двојица међу њима који су од раније били у притвору
среског начелства у Неготину као комунисти, одакле су успели побећи''
(20).

Изузев борбе за очување позиција власти после окончања

окупације, односно победе савезничких снага, резервисаност
четничког покрета Драже Михаиловића према комунистичким идејама
могла је почивати на већ испрофилисаном мишљењу тридесетих
година у Србији да, ''премда је националсоцијализам антимарксистичан
јер одбацује његов класни интернационализам и социјални
рационализам, заједничка им је мржња на све што је приватно, ван
контроле јавности, што погодује тријумфу осећајности масе над
разумношћу човека'' (21). С друге стране, стравичне мере одмазде које
су окупационе власти спроводиле према цивилном становништву,
попут наредбе за стрељање 2.300 људи у Крагујевцу због убиства 23
војника, чиниле су у знатној мери оправданим устручавање
Д.Михаиловића да ступи у жешћу борбу против окупатора. Но,
сличних моралних дилема било је и на страни руководства
комунистичког покрета, а једна од највећих је неослобађање или
неправовремено ослобађање заточеника концентрационих логора
током каснијих ослободилачких дејстава.

Средином 1942. године, пошто је Михаиловићев штаб указом

краља Петра Другог преименован у Врховну команду Југословенске
војске у отаџбини, дотадашњи командант СДС у Зајечару Љуба
Јовановић и његови интендантски официр поручник Радомир Петровић
Кент извршили су задатак добијен од генерала Михаиловића- из
зајечарске касарне 20. пука ''изнели су све што је могло да се изнесе''
(22). Да је у њиховој акцији учествовао и Леонида Петровић сазнајемо
из извештаја окружног начелника у којем Л. Петровића ословљава са
''одбегли капетан'' (23). Он је одмах именован за команданта Зајечарске
бригаде Тимочког корпуса, док је на чело Бољевачке бригаде дошао
Радомир Петровић Кент (24). Известилац окружног комитета
Комунистичке партије Југославије за Зајечар говорећи о ситуацији на
терену тврди за Леониду Петровића да је ''под његовом командом
Бољевачки срез који има 1000 наоружаних са сеоским милицијама,
њима командује поручник Кент'' те да и Борска бригада са
командантом Врањешевићем ''спада под команду Леониде Петровића''
(25).

Једна од реакција на случај бекства са оружјем и муницијом из

арсенала СДС, огледа се у наредби шефа Српске државне безбедности
Д. Јовановића да ''међу припадницима СДС не сме бити никаквог
скретања са одређеног пута, заузимања оваквог или онаквог става,
колебања и јавашлука'', у противном ''неодговорни појединци'' биће
лишени слободе а поред мера за њихово хапшење ''имају се из њихових
породица узимати таоци, које одмах спроводити у концентрациони
логор'' (26)

Октобра месеца 1942, шеф Српске државне безбедности

упозорио је зајечарског окружног начелника да је акција Драже
Михаиловића опасан елемент нереда који у предстојећим временима
може бити ''судбоносан за нашу безбедност и за нашу будућност, што
све налаже да се и противу ове акције иступи пуном енергијом и
јединственошћу'' (27).

У реализацији мера одмазде припадници Српске државне страже

ухапсили су Оливеру, супругу свог бившег команданта потпуковника
Љубе Јовановића и сместили је у окружни затвор у Зајечару. Већ 18.
децембра 1942, у вечерњим сатима тројица људи одевених у униформе
СДС ослободили су Оливеру Јовановић и председника Соко бање
Димитрија Хаџи Павловића (28).

Манир маскирања у униформу СДС ради олакшавања кретања и

дејстава унутар насељених места под контролом Српске државне
страже имао је и Леонида Петровић. По сведочењу Р.Петровића Кента,
крајем 1942 /новембра/ упутилу су се на састанак са руководиоцима
Корпуса ''ради договора о сарадњи са групом Стамболиски'', на
планину Дели Јован; будући да је имао мало времена на располагању,
Леонида је обукао униформу СДС и упутио се кроз Зајечар, Војник
СДС га је препознао и ранио у леву руку. За њим се одмах упутила
потера немачких војника и СДС, али је он, иако рањен, успео да
заметне траг (29). Извештај окружног начелства Округа зајечарског,
међутим прецизно наводи да се овај догађај одиграо 27. јануара 1943.
Начелник је већ 31. јануара 1943.г. реферисао Одељењу за државну
заштиту Министарства унутрашњих послова да је четири дана раније
стражар градске страже Јован Нинић око 9 сати и 45.мин пресрео на
улици ''одбеглог капетана Леониду Петровића обученог у војничко
одело''. Стражар Нинић почео је да гони Петровића и испалио је
неколико метака у његовом правцу, али је овај успео да пређе преко
залеђеног Тимока и побегне у правцу Белог брега. ''Бегајући,
Петровић је бацио војничку торбу у којој су, између осталог нађене и
ове ствари: официрски службени знак бр.406, 2 официрска амблема, 3
дефанзивне југословенске бомбе...По траговима крви може се са
сигурношћу тврдити да је Петровић рањен'' (30).

Исти извештај, један став пре наведеног, садржи обавештење

како су 25.јануара ''непозната лица бацила 3 дефанзивне бомбе на кућу
Радомира Арсенијевића, дентисте из Зајечара''. Окружни начелник
претпоставља да су ''овај напад извршили људи Љубе Јовановића,
потпуковника и бившег команданта Окружне страже, који је побегао-
разлог нападу је лична освета'' (31). Арсенијевић је био један од
најближих сарадника Косте Пећанца, ''војвода Ртањски'' и ''војвода
Вршке чуке'', приписивало му се чак и да је ''шеф једног одељења
Гестапоа'' (32).

Поводом бомбашког напада од 25.јануара, дана 27.1.1943.г, када

је отворена паљба и на Леониду Петровића усред Зајечара, у том граду
ухапшено је десеторо угледних мештана, који су сутрадан спроведени
у нишки логор, док су још два лица задржана у зајечарском затвору.
Окружни начелник био је мишљења да је ''њихово хапшење у вези са
нападом на стан Радомира Арсенијевића и са догађајем који се 27.
јануара одиграо у Зајечару када је стражар градске страже Милутин
Ц.Нинић пуцао на одбеглог капетана Леониду Петровића'' (33).

Анализом претходно цитираних докумената и сведочења, даје се

закључити како је Леонида Петровић вероватно имао удела у
бомбашком нападу на стан дентисте Арсенијевића, те да је разлог
његовог кашњења на заказани састанак на Дели Јовану /уколико
прихватимо као аутентично сведочење Р.Петровића Кента, изузев по
питању датума/ било дводневно непланирано задржавање у Зајечару
када је реализован бомбашки напад.

По питању праваца деловања Тимочког четничког корпуса

односно Зајечарске бригаде под командом Леониде Петровића, подаци
у документацији Српске државне страже су релативно штури. 1.маја
1943. начелник округа коментаришући стање јавне безбедности
помиње да се ''бивши окружни команднат СДС потпуковник Љуба
Јовановић креће по селима око Тупижнице. Са њиме је добегли капетан
Леонида Петровић. О јачини његове групе добијају се контрадикторни
извештаји (34). У једном пак недатираном документу команданта
граничне страже из тог периода наводи се да потпуковник Јовановић
''за сада не чини никакве злочине нити убија, али систематски врши
организацију Дражиних одреда на територији Округа'' (35). 19. маја
1943.год. регистрован је долазак Леониде Петровића у атар Грлишког
манастира, 12 км јужно од Зајечара. Том приликом извршен је претрес
јер су трагали за комунистима, за које су сумљали да се крију у
манастиру (36).

Након 4 месеца, 19.септембра ноћу ''од стране припадника ДМ, у

јачини од око 60 људи, наоружаних пушкама и пушкомитраљезима,
под вођством одбеглог капетана Леониде Петровића, извршен је напад
на пољску станицу СДС која обезбеђује рудник Вршку Чуку /8 км
југоисточно од Зајечара/. Нападачи су са собом одвели 13 стражара са
оружјем и свом државном спремом, од којих су двојица успела да
побегну и врате се у команду. Нападачи су узели и 2 писаће машине и 3
јахаћа коња, са прибором за јахање'' (37).

Етикету ''народни издајници'' припадници Југословенске војске у

Отаџбини добили су од стране комунистичког покрета односно НОВЈ
на основу оптужби за пасивност у отпору окупатору, па и учешће у
борбама против НОВЈ на страни окупатора, следствено чему и због
сарадње са њима. Посебну тежину имале су оптужбе ЈВуО изношене
на рачун тежњи комуниста да свргну легално друштвено уређење које
је на просторима Југославје било постојало у виду монархије и
успоставе ''диктатуру пролетаријата'' бољшевичког типа, али и
прозивке због директних преговора са окупатором. Дуго времена од
очију јавности успешно је скриван податак о размерама преговарања
партизана и Немаца у Горњем Вакуфу 11.марта 1943.године. Немачки
извештај о томе региструје: ''Команда Народноослободилачке војске
Југославије стоји на становишту да у постојећој ситуацији не постоји
никаква основа да немачки Вермахт води рат са НОВЈ, поготово ако се
у обзир узму положај, противник и интереси једне и друге стране...
НОВЈ сматра четнике главним непријатељем'' (38). Развој ситуације
није ишао у правцу прихвата понуде изасланика Врховног штаба
НОВЈ. Уследило је споразумевање Вермахта са вођама четничких
одреда, уз клаузулу адекватну оној коју су претходно понудили
емисари НОВЈ, да су главни противник ''конкурентске'' југословенске
војне формације: ''Као резултат преговора које дуже време воде, у
најужој сарадњи, специјални опуномоћеник Министарства спољних
послова и командант Југоистока са вођама четничких одреда, склопљен
је споразум који предвиђа оружано примирје ограничено на одређени
простор и повремено заједничко вођење борбе против комунизма'' (39).
Услови споразумевања састојали су се у пристанку да четнички одреди
прекину са борбеним и саботажним дејствима против немачког
Вермахта, његових савезника и муслимана; да у заједничким акцијама
против партизана буду потчињени немачком командовању; да прекину
све везе са силама које се налазе у рату са Немачком и изруче Немцима
војне мисије западних савезника; да учествују у пропаганди против
комунизма (40).

Из истог периода потичу тврдње са терена о успостављању

конкрених видова сарадње између припадника четничког покрета
Драже Михаиловића и Вермахта. На подручју Тимочке крајине,
односно у његовом командном средишту-Зајечару била је
стационирана Крајскомандантура 857, са надлежношћу за Зајечар,
Андрејевац, Књажевац, Салаш, Јабуковац, Кладово и Доњи Милановац,
иначе подређена Фелдкомандантури у Нишу-непосредно потчињене
војно-управном команданту Србије.

У исказу, како се наводи, делегата Драже Михаиловића при

штабу Тимочког корпуса, Драгољуба Црвенића-Гандића, датом 1945.
године истражним органима у Зајечару, везано за процес суђења Дражи
Михаиловићу, тврди се да се ''у јесен 1943. четнички командант
Зајечарске бригаде Леонида Петровић састао код Грлишке реке са
једним Немцем, а састанку је присуствовао Оскар Пливелић, немачки
обавештајац. Више пута је Пливелић одлазио у штаб корпуса Љубе
Јовановића, у село Звездан, заједно са Хансом Тилером, обавештајним
официром Крајскоманде. Једном приликом састали су се и кафани у
Звездану Тилер и Пливелић са командантом Ралетом Станковићем и
Леонидом Петровићем. На састанку је Тилер обећао да ће послати 4
тешка митраљеза и 15 енглеских пушака, а уз сваку пушку по 500
метака, те да ће четницима предати на чување и електричну централу у
селу Гамзиграду. После овога Тилер и Пливелић отишли су у штаб
Љубе Јовановића, где су се састали са Љубом и самном /Д.Црвенић-
Гандић/, а био је присутан и четник Вања Лаловић. Сутрадан су Немци
дотерали један камион и истоварили пушке, митраљезе, муницију и 12
сандука бомби за минобацаче'' (41). Не располажемо непосредним
потврдама навода из исказа датог комунистичким властима 1945, но
неспорно је да је већ наредног месеца дошло до првог великог окршаја
четника Зајечарске бригаде са партизанским јединицама. Претпоставци
да је било сусрета између челника немачке команде и четника Драже
Михаиловића извесну потпору даје једна наредба команданта
Бољевачке бригаде Тимочког Корпуса, Радомира Петровића Кента,
датирана 10.јануара 1944, којом између осталог налаже ''С обзиром на
тенденциозне намере Немаца, прекинути сваку везу, преговоре, пријем
парламентрараца, покушаје за преговоре'' (42). У досад
најкомплетнијој, што не значи и најкомпетентнијој, анализи сарадње
четника Драже Михаиловића и Немаца у Тимочкој регији, објављеној
1972. године, помињу се имена команданта Тимочког корпуса Љубе
Јовановића, команданта батаљона капетана Јована Јовановића, али не
и Леониде Петровића (43). Када је фебруара 1988.г. функционер
југословенске државне безбедности, представљајући се као новинар из
Зајечара са именом идентичним оном које носи један познати
културни посленик из овог краја, успео да интервјуише Радомира
Петровића Кента у Швајцарској, упитан да нешто каже о
споразумевању Немачких окупационих власти и четника Драже
Михаиловића у Тимочкој крајини, уследио је, наводно, покушај Р.П.
Кента ''да то пребаци на Зајечарску бригаду и њеног команданта
Леониду Петровића'', што је и сам аутор интервјуа посредно оповргао
не нашавши озбиљан доказ за то приликом аналилзе четничко-немачке
сарадње уз све документе коју му је СДБ ставила на располагање (44).

Како извештавају комунистички извори, 20. октобра 1943.г. у

засеоку Дубрава, између села Заграђа, Боровца и Вратарнице код
Зајечара, 1.батаљон Зајечарског партизанског одреда ''Миленко
Брковић Црни'' ''изненада су са три стране напале четничке јединице
ДМ Зајечарске четничке бригаде, којом је командовао капетан Леонида
Петровић. У тешкој борби четници ДМ су претрпели пораз и повукли
се према реци Тимоку, селу Заграђу, у правцу према Горњој Белој реци.
У овој борби погинули су Миодраг Мија Станимировић Душко,
секретар ОК КПЈ за округ зајечарски, и још један борац чије име није
утврђено. Погинуло је 16 четника ДМ и исто толико четника су
партизани заробили'' (45).

Извештај који је у име Окружног комитета КПЈ за Зајечар Живан

Васиљевић следећег дана упутио Покрајинском комитету КПЈ за
Србију садржи детаље о погибији Миодрага Станимировића Душка:
''Нас двојица смо били на терену тимочко-заглавском. Пошто смо
дефинитивно средили партијску организацију, решили смо да прежемо
на северни део терена- у Крајину. А пошто је и батаљон кренуо
истовремено на ту страну, решили смо да пођемо заједно с њим. 20.
октобра осванули смо у једној појати између села Вратарнице, Боровца
и заграђа. Како нисмо ноћу спавали- легли смо. Нисмо спавали ни два
сата као око пола девет јави осматрач да према нама иду у стрелце
дражиновци. Другови партизани су одмах изашли из појате а и ми са
њима и пошли у стрељачком строју према дражиновцима који су већ
отворили ватру. Друг Д. је одмах у почетку био међу првима са
машингевером. Другови су га упозоравали да не истрчава. Међутим он
се није много обазирао на то. Пошло се на јуриш против дражиноваца
који су били заузели заклоне и тукли из митраљеза. Д. је пуцао из
машингевера и истрчао на брисани простор вичући: 'Напред другови!
Ура!' кад је осетио да га крвници туку из митраљеза он је легао али и у
лежећем ставу је био изложен ватри. И десило се оно што је нашу
партијску организацију много погодило и осакатило. Куршум га је
погодио у кичму тако да је брзо издахнуо'' (46). Миодраг
Станимировић Душко, рођен 19.8.1919г.. у Нишу, учествовао је 3.
августа 1941. у нападу на немачки официрски дом у Нишу, када је
погинуло или рањено око 30 Немаца. Проглашен је за народног хероја
Народноослободилачког рата 1951. године.

По извештају обавештајног одсека СДС, 25.октобра око 6 сати

''група од око 500 одметника ДМ, под вођством Леониде Петровића,
наоружана пушкама и са 30 пушкомитраљеза, упала је у село Заграђе
/15 км јужно од Зајечара/, блокирали село и извршили претрес тражећи
комунисте, потом отишли у непознатом правцу'' (47).

Наставак борбе против комуниста огледа се у догађају од 12.

децембра 1943. године када је капетан Леонида Петровић са око 100
наоружаних присталица дошао у село Грлиште /11 км јужно од
Зајечара/ ''где су преноћили а сутрадан одржали мештанима говор
против комуниста, саветујући им да извршавају сва наређења власти и
обавештавају их о кретању комуниста'' (48).

Додатно наоружавање након којег следи интензивирање борбе

против партизанских оружаних формација организованих од КПЈ,
четнидци Драже Михаиловића извршили су 16. јануара 1944.г. када су
упали у Зајечар и напали зграду градске страже коју је обезбеђивало 15
стражара. ''Док је људство било на спавања, разоружали су и везали
стражара и дежурног, обили магацин спреме, из кога су однели 2
холандска митраљеза, 19 француских пушака, 1958 метака за митраљез
и 2275 метака за пушку и сву одећу и постељну спрему. Са собом су
одвели 6 стражара'' (49). Већ од наредног дана, 17. јануара 1944 ''одреди
четника ДМ срезова Тимочког, Заглавског и Сврљишког воде акцију
чишћења комунистичких банди у срезу Тимочком. Комунистичке
банде су разбијене и протеране са територије среза'' (50). Управо у то
време, сведочи Р.Петровић Кент, у околини Зајечара рањен је
командант Зајечарске бригаде капетан Леонида Петровић (51).

О аспектима ''чишћења терена'' члан ПК КПЈ за Србију Недељко

Караичић написао је 7. фебруара 1944. године: ''Зајечарски одред је
напустио свој терен, пребацио се на нишки и спојио се са њиховим
одредом, одатле су отишли до Пирота и пребацили се код нас.
Мотивација њиховог пребацивања јесте: да су морали да се повуку под
јаким притиском дражиноваца, а у интересу чувања наше живе силе.
Приликом пребацивања наишли су на три Немца, ухватили их и побили
их'' (52).

Чини се значајним да је у међувремену склопљен пакт о примирју

између представника покрета Драже Михаиловића и војног
заповедника немачких окупационих снага за Југоисток, доведен у
питање тако да су припадност или помоћ четничким војним
формацијама кажњиви. О томе је Председништво Министарског савета
ДС 21. фебруара 1944. обавестило окружно начелство у Зајечару, као и
преостала окружна начелства у Србији: ''Од вишег СС и Полицијског
вође у Србији под Тгб.бр.203/44 од 19.2.1944.г, доставља се следеће:
'Покрет Драже Михаиловића и поред закључених уговора о примирју
са Војним заповедником за Југоисток, продужио је борбу против
окупаторске силе и у многобројним нападима повредио је суверено
право Српске владе. Због тога је било потребно да се против овог
покрета поново предузму мере сходно постојећим ратним законима.
Пошто су уговори о примирју унели извесну несигурност у Вама
потчињеној егзекутиви, то молим да Вашим полицијским надлештвима
и јединицама објасните да ће се свака припадност покрету ДМ, као и
свака веза или помоћ, сматрати кажњивим и гонити-казнити'' (53).

Следећи велики четничко-партизански сукоб у којем је

учествовао Леонида Петровић одиграо се 27.маја 1944. године изнад
села Влашко поље, у близини Књажевца. Како се наводи у једном
документу публикованом у зборнику ''Источна Србија у рату и
револуцији 1941-45-Хронологија'', 28. маја Леонида Петровић известио
је депешом четнички Главни штаб Драже Михаиловића да су четници
27. маја водили борбу са комунистима те да су комунисти остали
надмоћнији и сада су апсолутни господари терена. ''Морал људства
наших бригада је испод нуле, те се ове јединице не могу употребити у
борби против комуниста. У депеши се даље наводи да су четнички
команданти спречавали бекство четника употребом оружја (54).
Уколико се могу имати одређене резерве према документу пронађеном
у време провођења истражних радњи поводом суђења Дражи
Михаиловићу за ратне злочине, преостају за сагледавања стања ствари
извештаји СДС и ОК КПЈ за Зајечар.
 У акту Команде СДС Округа зајечарског од 28. маја 1944.
недвосмислено стоји: ''Руководилац акције противу комуниста у срезу
Заглавском, мајор г. Живојин Казаковић, на дан 27.о.м. поднео је
следећи извештај: Комунисти се налазе код села Зубетинца /17 км
западно од Књажевца/. Јачина комуниста је 1.000-1.200 људи, са 8
женских, од којих је једна погинула за време борбе са припадницима
ДМ. Вођа ове банде је наводно Василије Смаиловић, правник из
Јабланице....Сада са њима воде борбу припадници ДМ. До сада је
погинуло око 30 припадника ДМ...У току ноћи 26/27.маја ова
комунистичка група разбијена је од стране припадника ДМ у две групе.
Једна група налази се на брду Станков Тран. Друга група налази се на
брду Крстарац. Ова група опкољена је са 1.200 четника ДМ. Борба се
води данас од 4 и 30 сати непрекидно. Комбиновани одред СДА и СГС
у јачини 200 стражара и 8 официра упућен је 26.о.м. из Књажевца у
село Соколовицу, а 27 о.м. кренуо је у борбу са комунистима'' (55).

У мемоарској и документарној грађи изнетим у делу ''Србија у

рату и револуцији1941-1945- Тимочка Крајина'' Слободан Босиљчић
овај сукоб описује: ''26.маја Девета бригада НОВЈ и Нишки одред
сукобили су се код села Милушинаца и Читлука, на висовима Крстатцу
и Слемену, са Делиградским четничким корпусом који је имао око
1.200 људи. Четници су у току жестоке борбе, која је трајала читав дан,
збачени са Крстаца. Сутрадан 27. маја, пристигли су и делови Тимочког
корпуса /Друга бољевачка бригада/, прикупљени Књажевачки корпус,
као и комбиновани одред од 200 жандарма из Зајечара и Књажевца.
Овако удружен, непријатељ је ујутру напао Девету бригаду НОВЈ, која
је скупа са Нишким одредом чврсто држала Крстатац и Слеме. Битка је
опет трајала цео дан. Тек пред вече ослабио је четнички притисак и то
на одсеку Друге бољевачке бригаде која је нагнана у бекство. Она је
повукла у одступању и остале четничке јединице. Овом приликом
разбијен је штаб Делиградског корпуса, а Књажевачки четнички корпус
успео је да задржи своје бригаде тек око села Зубетинца и Милушинца.
Четници су у борби изгубили око 50 мртвих и близу 90 заробљених''
(56).

Секретар ОККПЈ за Зајечар Живан Васиљевић реферисао је ПК

КПЈ за Србију истим поводом: ''... Пуних 5 дана водили смо непрекидно
борбе са дражиновским снагама у јачини 4-5 хиљада људи. До сада су
нас нападала 4 корпуса и то: Делиградски, Сувопаланачки /Сврљишки/,
Књажевачки и на крају Тимочки. Борба последњег петог дана била је
најјача и најжешћа. И благодарећи само невероватној храбрости наших
бораца, довољној количини муниције, а и минобацачима, и ова је борба
решена у нашу корист....Ове неколикодневне борбе су од великог
значаја за развој народноослободилачке борбе у читавом крају, све до
Дунава и о њима је обавештен скоро читав народ... Наши успеси су
разбили дражиновске лажи о уништењу партизана и бајке које су
дражиновци испредали о својој војсци...Досадашњим борбама ми смо
потукли и добрим делом разбили дражиновске концентрације- али ми
нисмо могли са овим снагама довољно урaдити, а што је још важније
нисмо могли искористити постигнуте успехе, јер их нисмо могли
гонити, ићи дубље за њима. Разлог томе су: веза, проблем рањеника,
утрошење муниције и премореност бораца. Тако смо се ми овде после
ових петодневних успеха у ствари повукли- односно повратили назад.
А то ће већ непријатељ користити како политички, тако да се и поново
сакупи и концентрише'' (57).

Према Милославу Самарџићу, писцу дела ''Генерал Дража

Михаиловић и општа историја четничког покрета'', командант
Тимочког корпуса Љуба Јовановић обавестио је команданта Дражу
Михаиловића, да су партизани ''најзад приморани на борбу 8. јуна
1944.г.'' (58). Битка је вођена, како се у рапорту каже, на косама
Бељевине, Великог Врха и Буковика, од 6 до 20 часова: ''Борба се
водила прса у прса, огорчено и очајнички у густим и веома тешко
проходним шумама. У тој борби нарочито се истакао храброшћу
Леонида Петровић, који је при јуришу тешко рањен у груди- и
поручник Радомир Петровић са својом Првом бољевачком
бригадом....Губици Тимочког корпуса били су 65 погинулих и 100
рањених, док су комунисти 'десетковани'' (59).

Р.Петровић Кент сећа се последње борбе у којој је учествовао с

Леонидом Петровићем, изнад села Мозгова: ''Леонида је ту борбу
започео, а ја сам је завршио. Комунистичке јединице су продирале у
Источну Србију, да би се састале са совјетском армијом која се
приближавала из Румуније. Борба је била између Мозгова и Бованске
клисуре. Са својом бригадом и два-три одреда из Сокобањског среза,
под командом официра кога смо звали ''Чича'', јурио сам комунистичку
дивизију под командом комунистичких ђенерала Радомира Петровића
и Славка Петровића. Када смо најзад стигли комунистичку дивизију,
сконцентрисали смо јединице. Са наше стране учествовали су Тимочки
и Делиградски корпус, као и самостални одреди из околних места.
Тимочки корпус напао је први са избаченом Зајечарском бригадом,
под командом храброг капетана Леониде Петровића. Окршај је био
ужасан, тукли смо се прса у прса... У почетку борбе, Леонида је на челу
једног свог батаљона јуришао на комунистички центар и штаб. У гужви
је тешко рањен у грудни кош. Метак је прошао поред самог срца...
Одсуство Леонидиног херојства умногоме је смањило борбену моћ
Зајечарске бригаде- у герили командант игра велику улогу и његово
присуствео је врло важно'' (60). Даљи ток борбе Р.Петровић Кент
описује тако што наводи да су се пред крај дана јединице Делиградског
корпуса повукле, а јединице Бољевачке бригаде стигле су и заузеле врх
и карауле изнад села Мозгова. Даље казује да је највише страдала
Јабланичка чета, која је упала у клопку због слабе видљивости, те су се
''око пола ноћи растали без победника'' (61). На крају, тврди да је пре
сванућа са својом бригадом заузео положај на источној страни
Бованске клисуре, где је сачекао комунистичке јединице: ''Комунисти,
изненађени да ме нађу ту, бежали су на све стране и имали су велики
број жртава, између осталих и два комесара. Комунисти су после ове
борбе напустили овај крај, вратили су се у околину Ниша.'' (62).

6.јуна 1944.године Врховни штаб Народноослободилачке војске

Југославије донео је одлуку о оснивању 23.дивизије НОВЈ, у чији су
састав ушли Девета /550 бораца/, Седма /450 бораца/ и накнадно
формирана Четрнаеста /400 бораца/ бригада (63). За команданта
именован је Радован Петровић.

''Ватрено крштење'' под знаменом нове дивизије Девета бригада и

Нишки одред имали су 8. јуна 1944.г. на планини Буковику. По
Слободану Босиљчићу, у рано јутро прво су ''разбили делове Тимочког
и Делиградског четничког корпуса који су наступали од Бељевине,
током дана потучене су четничке јединице које су покушавале продор
од Црног Кала а предвече је потпуно поражена и Прва Бољевачка
бригада четника. Непријатељ је само тога дана имао око 100 мртвих,
170 рањених и близу 150 заробљених а Девета бригада и Нишки одред
око 15 мртвих и 20 рањених. Погинули су командант Другог батаљона
Радомир Јовановић и Ратко Јовановић, командир Прве чете Првог
батаљона Нишког партизанског одреда'' (64). У одређеним детаљима
постоје разлике у интерпретацијама битке. Р.Петровић Кент тврди да
су се пред крај дана повукле јединице Делиградског корпуса, а
Босиљчић тај момент позиционира раним јутарњим сатима; Босиљчић
износи податак да је предвече потпуно поражена Прва Бољевачка
бригада четника, а Р.Петровић Кент, њен командант сматра да су
јединице под његовом командом заузеле врх и карауле изнад Мозгова и
сутрадан сачекали комунисте у источној страни Бованске клисуре, где
су убијена и два комесара а комунисти после борбе ''напустили овај
крај''. Р.Петровић Кент је борбу од 8. и 9. јуна приказао као победу
ЈВуО. Истовремено је Девета бригада због заслуга у наведнеим
борбама одлуком Главног штаба НОВЈ за Србију добила назив
''ударна''. На крају, у прилог контрадикторности иде и садржина дописа
Команданта Делиградског четничког корпуса ЈВуО: ''Зашто да
партизани које воде недовршени ђаци и пропалице буду бољи борци и
да знају боље да поступају у борби од наших бораца, кад нас има много
више и много бољих старешина за борбу?'' (65).

Огорчене борбе припадника ЈВуО и НОВЈ настављене су и после

ове битке. Већ 21.јуна, Девета и Четрнаеста бригада и Први батаљон
Седме бригаде код Мозгова и Црног Кала сукобили су се са
Крајинским четничким корпусом. Према комунистичким изворима
четници су истерани из села, убијено је њих 40, 50 је рањено а
седамдесетак заробљено, међу којима и цео штаб Звишке бригаде (66).
Наредног дана, 23.дивизија НОВЈ водила је борбу у реону планине
Буковик против припадника Крајинског, Тимочког корпуса, делова
Млавског и Делиградског- према истом извору укупно 3000 четника
(67). Даље се тврди како су се четници поподне повукли према
Сокобањи, да је Сокобањска четничка бригада потпуно разбијена, да је
само Хомољска бригада изгубила 102 борца. Већ 30.јуна уследила је
борба 23 дивизије НОВЈ са групом 2000 четника, 500 војника 63.
Бугарског пука и 103.пешадијског бугарског пука, ојачаног дивизионом
артиљеријом, где је према изворима из 23.дивизије погинуло 205
војника и четничких официра а заробљено 218, док је на страни НОВЈ
било 15 мртвих и 45 рањених (68).

Следећа велика борба одвијала се на Буковику. Ту су, према

Слободану Босиљчићу против 23. дивизије НОВЈ у борби учествовали,
поред расположивих четничких снага и 11. и 25. Бугарска дивизија,
преостали одреди СДС и љотићеваца и делови немачких јединица који
су обезбеђивали руднике, све због угрожености окупаторових
комуникација долином Мораве, те због воденог пута Дунавом (69).
Дана 19. јула на Буковику били су груписани, поред осталих, Тимочки
корпус са 500 бораца и Крајински корпус са око 2000 бораца; укупно
око 6000 људи на противној страни (70). У сукобу 24.јула ''неколико
пута долазило је до борбе прса у прса и борци двеју бригада НОВЈ
узалудно су јуришали на добро утврђене и брањене четничке положаје.
Око 15 часова у обе бригаде било је већ 30 мртвих и близу 50 рањених.
Погинуо је и партијски руководилац 12. бригаде 23.дивизије НОВЈ
Светозар Прибић. Највеће губитке имао је Други батаљон 14. бригаде,
који је практично остао без руководећих људи'' (71).

Р.Петровић Кент у књизи ''Четници Источне Србије'' описује да је

јуна 1944. г. постављен за заменика команданта новоформираног
Комбинованог јуришног корпуса, те да је у бици изнад Бољевца,
командујући корпусом као заменик мајора Боре Станисављевића
рањен у леви лакат; ''био је обећао својим борцима да их никад неће
напустити и бити прекомандован у други корпус'', а када је био рањен,
предао је команду поручнику Дангићу, ађутанту Дуњићу Кукуреку и
поручнику Драгом Радојковићу. ''Мада тешко рањен, са инфекцијом
која је стигла остао је у штабу бригаде као командант'' (72). Документ
са потписом Р.Петровића Кента, објављен уз интервју који је са њиме
водио Драган Витомировић 1988.године у Швајцарској насловљен је
као наредба Команданта Прве Бољевачке бригаде од 20.августа 1944.г:
''За свога заступника на територији Прве Бољевачке бригаде одређујем
поручника Дуњића Ђ. Анту /Кукурека/. Све власти ове бригаде
извршаваће његова наређења и подносити њему извештаје, све док се
доле потписани буде налазио на терену'' (73). Приликом интервјуа,
наводно је Р.П.Кент изјавио да је ''морао да иде из јединице јер је био
рањен у руку и добио тетанус. Д.Витомировић цитирану наредбу од 20.
августа 1944.г. помиње као ''крунски доказ'' издаје сабораца ''јер
обмањује потчињене да ће се налазити на терену, а нема ни речи о
рањавању'' (74).

Своје сећање на Леониду Петровића ''правог активног официра

Југословенске краљевске војске, одличног борца, правичног, строгог и
оштрог'', Радомир Петровић Кент завршава констатацијом ''после
тешке ране на Маљенику, Леонида се повлачио ка западу. Емигрирао
је, живео је у Швајцарској, где је после неког времена преминуо'' (75).
Још једна карактерна црта Леониде Петровића- хуманост- провејава из
сведочења Драгутина Брандајса, који је после бекства из немачког
логора за таоце у Зајечару био спроведен у Зајечарску бригаду под
његовом командом. За разлику од неких припадника четничког покрета
којима је било довољно да се човек не зна прекрстити да би био заклан,
о чему такође сведочи Брандајс, Леонида Петровић упутио га је у један
рудник угља, са писаном препоруком: ''Драги господине Миле,
доносилац овог писма Брандес пореклом је Јеврејин. Он је до сада био
под заштитом наше организације. Није примљен у војску због његовог
порекла. Али му се указује заштита. Више нема средстава за живот, те
му треба пружити могућност зараде. Молим Вас, запослите га у Вашем
руднику. Он је са женом пореклом Рускињом. Унапред захваљујем и
поздрављам. Ваш капетан Л.М.Петровић 8/IV'' (76).

Неколико дана пре но што су трупе совјетске Црвене армије и

НОВЈ ослободиле Београд, 14. октобра 1944. Леонида Петровић је
прошао исти пут у емиграцију као и његов саборац Р. Петровић Кент
који је то учинио уз помоћ Драгомира Спилманса, Јеврејина, студента
медицине из Суботице (77). Заједно су једно време боравили у Трсту, а
приликом преласка границе рањен је поново у руку (78). Његов кум,
потпоручник Радомир Петровић Кент постао је у Швајцарској,
''ађутант и нераздвојни пратилац краља Петра Другог Карађорђевића''
од 1951. до 1956. године (79). Био је и службеник Организације
Уједињених нација у Женеви, и директор издавачке куће. Капетан
Леонида Петровић лапидарну констатацију свог саборца ''живео је у
Швајцарској где је после неког времена преминуо'' правдао је
сопственом скромношћу као врхунском врлином, опстајући уз
изнурујући рад и аскетски живот. У писму упућеном брату из
швајцарског Ерликона изнео је детаљ који више него гомила успомена
говори о његовој судбини:

''Овде постоји обичај да, када неко жели да се лепо исприча, нађе
решење и за то. Плати па прича. Случајно сам, због неке документације
за једног нашег човека, свратио код таквог доктора. Био је то један јако
висок Јеврејин, пријатан човек. Успут сам га питао зашто ја не могу да
поднесем шкрипу пера, па успаничено излећем из бироа и зато опет
морам да радим као физички радник.

- Плачите,- рекао ми је.

- Па код нас се сматра да мушкарци не треба да плачу и ја то себи

не могу да дозволим.

- Плачите,- говорио је и сузе су му биле у очима.

...Високи Јеврејин ме је загрлио, савио се надамном као

кишобран, и још је требало да заједнички плачемо'' (80).

Леонида Петровић умро је 1970.године у Цириху. Последње што

је поменуо лекару кантоналне болнице било је Кладово (81).

Српски парламент 21.децембра 2004. године усвојио је законски

акт о изједначавању статуса бораца Равногорског покрета са борцима
Народноослободилачког рата.

29.1.1937 Правда
 ЗАБЕЛЕШКЕ

(1) Шематизам Округа крајинског 1839-1924.г, Историјски архив Неготин 2005.г.

(2) Исто. Милан Петровић завршио је винодељску школу у Букову. Леонида
Петровић у својим ''Успоменама''- рукопис у поседу његове кћери Љиљане
Петровић Симић, с.5. наводи: ''Милан, млад, неискусан, још пре одслужења
сталног кадра почиње да носи тешко бреме оца породице. Плата му је била 75
динара месечно. За време рођења његовог другог сина служио је свој војни рок од
9 месеци''.
(3) Небојша Јовић, Прозопографија једног дела породице Петровић из Брусника,
рукопис, с.1: ''Живко М.Петровић рођен је у Неготину 1860. године од оца
Михаила /Милче/ и мајке Милице, рођене Ристић, у Бруснику. Милча је по деди
имао јеврејско порекло...'' Н.Јовић бавећи се ранијих година истражујући
присуство Јевреја у Тимочкој крајини, дошао је до сазнања да је јеврејског
порекла породица Исаковић из Неготина- ''углавном трговци, којој су припадали
Петар и Стеван. Од Петра су потом Петровићи, а Стеванови су доста дуго
задржали презиме по Исаку, Исаковићи. Исак је тргујући са Видином, кожама од
стоке, настрадао у Тимоку код Брегова. Удавио се. Били су власници Сиколског
рудника и Трњанске кафане''- Писмо Небојше А.Јовића аутору, од 29.6.2007.г. У
попису Неготина из 1863.г, р.бр.180 евидентиран је Стеван Исaковић ''трговац,
стар 56 год, умро, жена Будимка 38 год,, кћи Љуба 17 год, снаха Јелисавета 26
година, унук Слава 6 год''; поседовао је имовину 1441 дуката цесарских вредну, од
чега је на 500 дуката било процењено ''између Брзе и Купузишта пола браника од
15 дана ораће земље''- Попис становништва и имовине вароши Неготин из 1863, 1,
Неготин 2001, с.56-57. На првој страни рукописа успомена који је Леонида
Петровић сачинио у Швајцарској, пише: ''О породици Петровић из Брусника нема
много тачних података. Пуковник Драгољуб Петровић успео је тражењем уназад
да дође до два сина неког Петра. За једног од тих у општинском регистру стоји да
је погинуо препливавајући Тимок /због некаквих кожа/ а за другог да је умро у
Топчидеру. Један се звао Михајло, звани Милча, а други Исаило, звани Исак''. За
Милановог оца, Живка, Л.Петровић, с.3 ''Успомена'', износи податак да је био у
пословним односима са београдским трговцима Јеврејима и Цинцарима, према
којима је у време његове смрти остало дуговање своте од 7.000 динара.
(4) Небојша Јовић.Исто, с.3. Леонида је добио име по легендарном спартанском
војсковођи, на шта је био нарочито поносан- Љиљана Петровић Симић, разговор
са аутором од 15.августа 2008.г.
(5) Небојша Јовић.Исто. У својим ''Успоменама'', с.9, Леонида Петровић износи како
је, на питање очево шта да му донесе када се врати из Балканског рата, тражио
''ждребе и пушку''; отац је обећање испунио довевши му приликом повратка из
рата ждребе. Можда је тај гест предодредио каснију одлуку да буде коњички
официр.
(6) Исто, с.3-4.
(7) Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом
веку, Београд 2007, с.444.
(8) Исто, с.453-454.
(9) Радомир Петровић Кент, Четници Источне Србије, Крагујевац 2004, с.83. Драган
Витомировић у тексту ''Разговор са ратним злочинцем Радомирем Петровићем
Кентом'', ''Развитак'' Зајечар 1/1989, с.45. износи тврдње да је ''са своје 22 године и
завршеном нижом интендантском академијом у Београду, стигао у Зајечар 1939.г.
на своју прву војну службу, где је одмах у почетку био руководилац дрвљаника, а
затим интендант Тимочке дивизије у Зајечару; 29. јула 1941. приступио је
организацији Драже Михаиловића, а у активне четнике ступа 27.11.1942 и одмах
постаје командант Прве Бољевачке четничке бригаде''. Овај последњи податак у
колизији је са следујућим Кентовим тврђењем изнетим у књизи ''Четници Источне
Србије'', да је половином 1942. постао командант бригаде, пошто је по задатку
добијеном од Д.Михаиловића лично пребегао из Команде СДС Зајечар са
великим количинама наоружања и војне опреме.
(10) Исто, с.81-82.
(11) Исто, с.86-87.
(12) Исто, с.88.
(13) Извештај Радована Марковића, инспектора Министарства унутрашњих послова
од 8.априла 1942. поднет министру унутрашњих послова, Архив Војноисторијског
института Београд, рег.бр.54/6-1, кут.20. Наведени и следујући документи
цитирани у овом раду са назнаком да се налазе у архиви Војноисторијског
института објављени су у збронику ''Извештаји и наредбе Комесарске управе и
Недићеве владе за Округ зајечарски 1941-1942 /књига 1/ и 1943-1944 /књига 2/, и
издању историјских архива Неготин и Зајечар 2006 /1/ и 2007 /2/ године. У овој
забелешци цитирани документ објављен је у Зборнику 1, с.237-240.
(14) Исто.
(15) Резолуција конференције КПЈ у Зајечарском округу, маја-јуна 1943, Архив
Института за историју радничког покрета Србије, Фонд Окружног комитета КПЈ
за Зајечар рег.22, бр.2779; објављено у раду Слободана Босиљчића ''Резолуција''
Конференције КПЈ у Зајечарском округу маја-јуна 1943, ''Развитак'' Зајечар 2/1966,
с.23-26.
(16) Иван Глигоријевић, Партизански одреди Источне Србије 1941-1944, Београд 1970,
с.197-198.
(17) Наредба Команданта СДС за округ Зајечарски, Пов.бр.159, од 23.марта 1942.г,
архива аутора.
(18) Допис Окружног начелства Округа зајечарског бр.24 942 од 16.11.1942, адресиран
Шефу Српске државне безбедности. Архив ВИИ рег.бр.26/6-1, кут.21, објављено у
Зборнику Извештаји и наредбе комесарске управе... књига1, с.312.
(19) Страхиња Поповић, ''Божидар Ђорђевић'', ''Развитак'' Зајечар 1/1971, с.29.
(20) Акт Окружног начелства Округа зајечарског Пов.бр.1217 од 22.децембра 1942.
упућен Шефу Српске државне безбедности. Архив ВИИ рег.бр.2/8-1, кут.21,
објављено у Зборнику Извештаји и наредбе комесарске управе...књига 1, с.325.
(21) Мирко Косић, Бољшевизам, фашизам и национал-социјализам, Чачак 1933, с.22-
24.
(22) Радомир Петровић Кент, с.88. Указ ВК-бр.661 од 10.6.1942 је акт краља Петра
Другог о формирању Врховне команде Југословенске војске у отаџбини.
(23) Допис начелника Округа зајечарског Одељењу за државну заштиту
Министарства унутрашњих послова каб.пов.бр.39 од 31. јануара 1943.г. Архив
ВИИ рег.бр.28/2-1 кут.22., објављено у Зборнику Извештаји и наредбе комесарске
управе... књига 2, с.39-40.
(24) Радомир Петровић Кент, с.108. Међутим, један извештај без датума упућен од
окружног комитета КПЈ за Зајечар покрајинском комитету КПЈ за Србију, бавећи
се снагама под командом Љубе Јовановића наводи: ''Укупна снага која се креће са
штабом састоји се од 70 четника. Подручје штаба су срезови неготински,
крајински, борски, зајечарски, бољевачки и сокобањски... Трећа бригада-
командант Леонида Петровић- има две групе: једну води сам Леонида и има око
50-60 четника, а другу води наредник жандарм са око 50.'' За другу бригаду наводе
да се креће са Љубом Јовановићем и ''то му је пратња''. За прву бригаду тврде да
оперише у неготинском и крајинском срезу, командант је поручник
Христивојевић, ''који има око 30 четника и трећу групу води неки капетан
Ивановић са 15 људи''- Архив Србије, рег.бр. ОК За, 89. Овај и следујући
цитирани извештаји КПЈ објављени су у Збронику Источна Србија у рату и
револуцији 1941-1945, књига 1 /1941-1943 Зајечар 1981/ и књига 2 /1944, Зајечар
1981/. Цитирани документ у овој забелешци публикован је у Зборнику ''Источна
Србија у рату и револуцији'' 2, с.475-480.
(25) У извештају ОККПЈ Зајечар упућеном ПККПЈ Србије од 2,јануара 1944, стоји:
''Организатори дражићеваца стално прелазе и јачају своје одреде...њихове војне
јединице су следеће: 1. Зајечарска бригада, командант Леонида Петровић, који
има 600-700 људи, 10-15 пушкомитраљеза, 3 холандска митраљеза и један топ.
Под његовом командом је Бољевачки срез, који има око 1.000 наоружаних са
сеоским милицијама, њима командује поручник Кент ; 2. Борска бригада, која има
150-200 људи, командант Драгољуб Врањешевић, жандарм, спада под команду
Л.Петровића. Архив Србије, рег.бр.467; Зборник''Источна Србија у рату и
револуцији'' 2, с.12-14.
(26) Наредба шефа српске државне безбедности Б.бр.71 од 22.октобра 1942. упућена
окружном начелнику у Зајечар. Архив ВИИ рег.бр.39/5-7, кут.21; Зборник 1,
с.301-303.
(27) Акт шефа српске државне безбедности Б.бр.70 од 22.октобра 1942, адресиран
окружном начелнику у Зајечару. Архив ВИИ рег.бр.38/5-7, кут.21; Зборник 1,
с.298-301.
(28) Телеграм обавештајног одсека Команде СДС од 20.12.1942. Архив ВИИ
рег.бр.48/6-1, кут.26; Зборник 1, с.321-322.
(29) Радимир Петровић Кент, с.108-109. Својој кћери Љиљани Петровић Симић
Леонида Петровић испричао је, не наводећи о ком од већег броја случајева је реч,
да су после извесног времена његови војници заробили човека који га је ранио и
предали га Леониди. Он је у афекту подигао штап али се у истом момемнту
досетио да му част српског официра не допушта наносити повреде заробљенику.
Разговор Љиљане Петровић Симић и аутора, од 15.августа 2008.г.
(30) Допис Окружног начелства Округа зајечарског Каб.Пов.бр.39 од 31.1.1943.
адресирано Министарству унутрашњих послова, Одељењу за државну заштиту.
Архив ВИИ рег.бр.28/2-1, кут.22; Зборник 2, с.37-41.
(31) Исто.
(32) Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког
покрета, Крагујевац 2005, књига 2, с.483. према документу АВИИ, ЧА, К-293,
рег.бр.2/1, мајор Љуба Јовановић известио је 9.2.1943. Врховну команду да је
његова тројка убацила три бомбе у Арсенијевићев стан у Зајечару, али је он ''остао
неповређен''.
(33) Допис Окружног начелства Округа зајечарског Стр.пов.бр.службено од 29.јануара
1943, упућен шефу српске државне безбедности. Архив ВИИ рег.бр.13/2-1,
кут.22.; Зброник 2, с.36.
(34) Окружно начелство Округа зајечарског Каб.пов.бр.131, Одељењу за државну
заштиту Министарства унутрашњих послова, 1.мај 1943. Архив ВИИ рег.бр.32/8-
1, кут.22; Зборник 2, с.96-99.
(35) Извештај команданта окружног граничног одреда Округа зајечарског. Архив
ВИИ, рег.бр.29/2-8, док.27; Зборник 2, с.93-95.
(36) Телеграм обавештајног одсека СДС Зајечар Пов.Об.бр.684 од 20.5.1943, упућен
шефу обавештајног одсека Команде СДС Београд. Архив ВИИ, рег.бр.15/9-1, кут
31; Зборник 2, с.111-112.
(37) Телеграм обавештајног одсека СДС Зајечар Пов.Об.бр.1049 од 22.9.1943, упућен
шефу обавештајног одсека Команде СДС Београд. Архив ВИИ, рег.бр.32/9-1,
кут.31; Зборник 2, с.196-199.
(38) Наведено према: Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања... с.476
(39) Жарко Јовановић, Колаборација Равногорског покрета 1941-1944, Зборник Други
светски рат 50 година после, САНУ-ЦАНУ, Подгорица 1997, с.397, с позивом на
документ ВИИ, NAW-т-77, р.833, сн.1870-1871; Зборник НОР-а том XIV, књига 2,
931-932.
(40) Исто.
(41) Наредба команданта Бољевачке бригаде Тимочког корпуса од 10.јануара 1944,
Стр.пов.бр.46, збирка докумената Драгана Витомировића, Зајечар. Објављено у
његовом тексту ''Сарадња четника ДМ и Немаца у региону Тимочке крајине'',
''Развитак'' Зајечар 3/1972, с.55-56.
(42) Исто.
(43) Драган Витомировић, Разговор са ратним злочинцем Радомиром Петровићем
Кентом, ''Развитак'' Зајечар 1/1989, с.52.
(44) У зборнику Источна Србија у рату и револуцији 1941-45 Хронологија,с.329 овај
догађај датира се септембра 1943, позивом на наводе Слободана Босиљчића,
Србија у рату и револуцији 1941-45, Тимочка крајина, с.281.
(45) Зборник НОР-а, ВИЗ, I, 5, 329-330, Зборник Б.М, I, 456, Међу првима, I, 98.
Преузето из Зборника Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945
Хронологија, Зајечар 1984. с.344-345.
(46) Извештај ОККПЈ Зајечар од 21.10.1943. ПККПЈ Србије о погибији секретара ОК
КПЈ Зајечар. Архив Србије, рег.бр.ПКС 2766; Зборник ''Источна Србија у рату и
револуцији'' 1, с.456-458.
(47) Телеграм обавештајног одсека СДС Зајечар Пов.Об.бр.1133 од 26.10.1943,
адресиран шефу обавештајног одсека Команде СДС Београд. Архив ВИИ,
рег.бр.51/9-1, кут.31; Зборник 2, с.231-232.
(48) Министарство унутрашњих послова, одељење за државну заштиту, Преглед
важнијих догађаја, од 30.12.1943. Архив ВИИ, рег.бр.14/1-1, кут.1; Зборник 2,
с.261-262.
(49) Министарство унутрашњих послова, одељење за државну заштиту, Преглед
важнијих догађаја, од 20.1.1944. Архив ВИИ, рег.бр.3/1-1, кут.1; Зборник 2, с.281-
283.
(50) Исто.
(51) Радомир Петровић Кент, с.104.
(52) Извештај Недељка Караичића, члана ПК КПЈ за Србију од 7.2.1944 Покрајинском
комитету о војно-политичкој ситуацији у југоисточној Србији. Архив Србије,
рег.бр.485; Зборник ''Источна Србија у рату и револуцији...'2, с.18-25.
(53) Среско начелство Среза кључког, Пов.бр.55, 2.март 1944. Архив ВИИ, рег.бр.59/5-
1, кут.29; Зборник 2, с.289.
(54) Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945-Хронологија, с.417-418. Уз овакав
садржај назначено је ''документи о ДМ, 514''.
(55) Извештај Команде СДС Округа зајечарског IV ЈБ бр.1063 од 28.маја 1944. упућен
Команданту Нишке области. Архив ВИИ рег.бр.42/11-1, кут.26; Зборник 2, с.298-
299.
(56) Слободан Босиљчић, Србија у рату и револуцији1941-1945-Тимочка крајина,
с.180-181.
(57) Извештај ОК КПЈ за Зајечар од 31.маја 1944. ПК КПЈ за Србију. Архив Србије,
објављен под р.бр.14, с.7578. у зборнику Источна Србија у рату и револуцији
1941-1945, књига 2, (зборник докумената 1944.) Зајечар 1981.г.
(58) Радомир Петровић Кент, с.107.
(59) Исто, с.108.
(60) Исто, с.109-110.
(61) Исто, с.110.
(62) Исто.
(63) Слободан Босиљчић, исто, с.186.
(64) Исто, с.182-183.
(65) Извештај Команданта Делиградског четниког корпуса ЈВуО Врховној команди;
Слободан Босиљчић, с.183.
(66) Слободан Босиљчић, исто, с.187.
(67) Исто.
(68) Исто, с.188.
(69) Исто, с.191.
(70) Исто, с.192. Међутим, извештај партијског руководиоца 23.дивизије Десимира
Јововића ''Чиче'' од 25.7.1944. упућен Покрајинском комитету КПЈ за Србију
наводи изричито ''из 14.бригаде погинуло је око 8 руководилаца, међу којима
заменик политичког комесара бригаде''; Архив Србије, рег.бр.554. У зборнику
Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 2, Зајечар 1981, уз копију
овог документа даје се коментар да се рaди о лицу чије је право име Светислав
Прица Илија. За разлику од тога, Слободан Босиљчић у својој књизи на 5 места
наводи име Светозар Прибић Илија, па и онда када набраја борце Нишког
батаљона Зајечарског партизанског одреда, где додаје и податак да је из Коренице.
(71) Исто.
(72) Радомир Петровић Кент, 119.
(73) Документ је објављен у часопису ''Развитак'', Зајечар 1/1989, с.48
(74) Драган Витомировић, Интервју са ратним злочинцем... с.48.
(75) Радомир Петровић Кент, с.111.
(76) Сведочење Драгутина Брандајса објављено у књизи ''Ми смо преживели'' 1,
издање Јеврејског историјског музеја Београд, цитирано према фељтону
Александра Лебла ''Јевреји-партизани-четници'', дневни лист ''Данас'' Београд од
29.11.2006.г.
(77) Тачан датум одласка у емиграцију наводи кћер Леониде Петровића, Љиљана
Петровић Симић у потресном сведочанству ''Забрањени очеви у исповестима своје
деце'' приређивач Милослав Самарџић, Крагујевац 2003;
http://www.pogledi.co.yu/txt/21.html Детаље о напуштању Србије износи Радомир
Петровић Кент, с. 121. Још један Јеврејин био је на неки начин заслужан за његову
каријеру. Низ фотографија са ликом Р.П. за време рата начинио је Јован
Шлезингер ''који је стално био уз њега''. Родом из Панчева, био је доведен у
Борски рудник, одакле је побегао и био прикључен Кентовој бригади. ''Развитак''
Зајечар 1/1989, с.55. Интервју Драгана Витомировића.
(78) Љиљана Петровић Симић, Забрањени очеви у исповестима своје деце.
 (79) Четници Источне Србије, предговор Милослава Самарџића, с.9. О једном могућем
детаљу који је 1956.године уздрмао каријеру Радомира Петровића Кента говори
интервју Драгана Витомировића из 1988.године. Кент је наводно казао: ''Ако
пишете, обавезно напишите да ми је 1956. учињена интрига у југословенској
штампи тако што је објављено да сам за време гостовања југословенске
примабалерине Мире Сањине у Женеви ја организовао неке оргије на којима сам
се иживљавао. То апсолутно није тачно. Много ми је стало да се зна да је то лаж''.
Наведени интервју, с.55. Мира Баум Сањина рођена је у Загребу, била је блиска
пријатељица Рандолфа Черчила, примабалерина Народног позоришта у Београду,
цењени кореограф.
(80) Љиљана Петровић Симић, Забрањени очеви...
(81) Сећање Љиљане Петровић Симић изнето у разговору са аутором 15.августа
2008.г. Б) У ''Забрањеним очевима'' кћер Леониде Петровић закључује: ''Испунила
сам жељу мога оца да му на гроб донесем земљу из Леновца /место у околини
Зајечара где је скривана његова супруга током рата, а рођена и крштена Љиљана
Петровић/. Отпутовала сам у Швајцарску, на гробљу у Швамендингену, избројала
корацима простор до његовог /преораног/ гроба и све засула леновачком земљом.
Белео се ту и малтер са зида леновачке цркве. Још један завет ми је оставио отац:
'Под овим режимом, ни после смрти нећу у Србију', рекао је''

Прилог теми
Алексеј Тимофејев:
Пропагандни летак, који је В. Пилетић упутио руским војницима РОК из
редова „подсовјетског” кадра које су стигли из совјетских територија под
влашћу Румуније из Одеског, Буковинског и Приднестровског краја.
Зањимљива је оштра антиемигранска реторика коју прате релативно умерни
захтеви према онима који би хтели да се упуте у „Слободне свесловенске
шуме”. Писмо је написано на мешавини српског и руског језика с тим да
апсолутно промашени падежи могу да послуже као доказ тога да је писац
писма учио руски језик, али сигурно није имао поред себе ниједног Руса у
тренутку писања писма. Тешко је оценити реакцију на ову пропаганду тих,
ко је стигао из несрпског говорног подручја и слабо је познавао српски.
Једино што можемо да констатујемо да је за човека који не зна и српски и
руски ово писмо слабо разумљиво.
АВИИ к. 128, ф.13, д.11, с. 179.

„ДОРОГИЕ БРАТЯ РУСКИЕ,

Ваши товарищи которие пришли к югословенской войскам ДРАЖЕ

МИХАИЛОВИЧА в реону Голубачком отлично чувствуют. Между
намиони отлично имают задоволствие между своим братям, которие
находятся в свободних всесловенских лесах. Мы жалеем что и вы не пошли
тоиже дорогие, а может бит то дело будет кориснее за ето время усли вы
будете держатся етих наших советов, вы можете зделат болше за наше общее
дело:
1/ ЫМОТРИТЕ НА ВСАКОГО РУСА ЕМИГРАНТА, ПРОЦЕНИТЕ КАЖДОГО КАК
БЫ МОГЛЫ СПАСТЫ ТЕХ, КОТОРИЕ НЕ ВИНОВНИ ЫЕРБСКОМ НАРОДУ И
КОТОРИЕ САБОТИРАЮТ НАШЕГО ВОКОВНОГО НЕПРИЯТЕЛЯ СЛОВЕНСТВА –
НЕМЦЕ.
2/ ПОТРУДИТЕС ДА НЕПРИЯТЕЛЮ ДОКАЖЕТЕ ПРАВДУ, ЧТО ГЕРМАНЯ
ГУБЫТ ВОЙНУ И ЧТО СЛАВЯНИ БУДУТ НАВЕРХУ И БУДУТ ВЛАДИТ СВЕТОМ.
3/ НЕ ПОЗВОЛИТЕ ИМ ДА ОНИ УНИШЮЖАЮТ СЕРБСКИЙ НАРОД.
4/ БУДИТЕ НЕПОВЯЕМЫ РУСКИМ ЕМИГРАНТЫ, ПОТОМУ ЧТО ОНИ ВАС
ПРЕДАДУТ НЕМЦОЫ. МЫ ЖЕЛАЕМ ДА БЫ ВЫ ОСТАЛИС ЖИВЫ, А ПОТОМ
ДЕЛИМ ЫЗДУ ЗА ВСЕ ЗЛО КОТОРОЕ ОНИ ВАМ ЗДЕЛАЛИ КАК И ВСЯМ
СЛАВЯНЫ.
5/ НЕ НАПИНАИТЕС ПОТОМУ ТРИОТСКОЕ ДЕЛО ПОСТАРАЙТЕС ДА ВС___
ИХ ВЫ МОЖИТЕ ЗНАТ ВСЕ ЧТОИ ДЕЛАЮТ ____
6/ ПОСТАРАЙТЕС ДА УЗНА___
СТРАЖИ ВСЕ ЧТО У ИНТЕРЕСУ ЗА ВСЕ ___
7/ КОГДА БУДИТЕ ___
НИЕ, ВЫ БЕЖИТЕ К НАМ НА ЮГ, А МЫ БУДЕМ ВАС___
8/ ПОТРУДИТЕС ДА У ТОМ СЛУЧАЮ ВОЗМЕТЕ ЧТО БОЛШЕ МУНИЦИЙ И
ПУЛИМЛОТОВ.
9/ БУДИТЕ ТОВАРИЩИ СЕРБАМ А Д.МИЛАНОВЦУ, БУДИТЕ НЫ ПРИЯ-
ТЕЛИ И НЕ ГОВОРИТЕ НИЧЕГО НЕПРИЯТЕЛЮ.
10/ СМОТРИТЕИ БОЙТЕС И НАШИХ СЕРБОВ ПОТОМУ ЧТО МНОГИ ОТ
НИХ ПРОГОВАРИЛИС НЕ ПОТОМУ ЧТО ОНИ ДУМАЛИ ЗЛО НО ВООБЩЕ ИЗ
СВОЕГО ПРОСТОГО СМИСЛА, А ПОТОМУ ЛУЧШЕ РУГАТ СЕРБОВ КОГДА БЫ
ТО БЫЛО НУЖНО, А НА ДЕЛУ ИХ ЗАЩИЩАТ.

Через 10 дней мы Вам принесем писмо Ваших товарищей которие находится

с нами в лесу.
Дан когда вы нам будете нужны мы Вас известим во время как бы вы могли
быт готови.
Сейчас уверите Немце и Русе емигранте как бы они не могли Вас осуетит у
Вашем делу.

Приветствует Вас генералштабский пполк. Вел. Ј.Пилетић

Писмо сохранит как историйски документ!

СИНОВИ СЛОБОДНИХ ЮГОСЛОВЕНСКИХ ЛЕСОВ”

Мр Алексеј Тимофејев, Институт за савремену историју, Београд РУСКИ АНТИКОМУНИСТИ И ДОГАЂАЈИ
ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА У ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ И СРПСКОМ ПОДУНАВЉУ 1941–1944. МЕЂУНАРОДНИ НАУЧНИ
СКУП БРАНИЧЕВО У ИСТОРИЈИ СРБИЈЕ Зборник радова III Свеска 6

14.7.1945:
 МАРКО МИЛУНОВИЋ

За време окупације у Кладову је боравио агент енглеске обавештајне

службе Марко Милуновић, који је како сам каже ‘’у циљу
камуфлирања рада’’, постављен од стране надлежних органа ЈВуО за
‘’команданта Кладова’’ . Био је близак сарадник знаменитог Џаспера
Рутама /1910- 1990/, члана енглеске обавештајне мисије на тлу
окупиране Србије, бившег личног секретара Невила Чемберлена.
Држао је три обавештајна пункта у Кладову, један у Зајечару, два у
Нишу, један у Софији, један у Истанбулу, три у Београду, један у
Панчеву, један у Сегедину, пет у Будимпешти, ''Темишварску мрежу'',
пункт у Турн Северину, три у Букурешту, ''везу у Братислави’’, ''канал
за Пољску'' и један у Сипском каналу. Његови мемоарски записи ''Са
капетаном Нашом у Београду'', ''Од немила до недрага'', ''Почеци
титоистичко- комунистичке страховладе у Кладову и Кључу'', вредна
су грађа за изучавање прошлости Кладова и околине. Послератне
године провео је највећим делом у Шведској и Шпанији а својом
заслугом сматрао је, између осталог, спречавање да Ј.Б. Тито добије
Нобелову награду за мир.
***
Oficir Jugoslovenske vojske u Otadžbini pod komandom pukovnika
Piletića, ratni upravnik Kladova, uhapšenik OZNE po dolasku titovaca na
vlast, on se, sa suprugom Simkom sredinom 1945. prebacuje u Austriju,
odakle će se kasnije preseliti u Švedsku. U Austriji je iskušao mnoge
poslove i zanate, radio je kao zidar, goroseča, službenik i novinar, a u
Švedskoj je stekao zvanje stručnjaka za galvanizaciju. Sve slobodno vreme
je posvetio političkom i publicističkom radu. Postao je sekretar
Socijalističke stranke Jugoslavije u izgnanstvu, na čijem je čelu stajao
predratni socijalistički prvak i sindikalni vođa dr Živko Topalović. Gotovo
tri decenije je uređivao bilten „Jugosloven“, a posle Topalovićeve smrti
dolazi na mesto predsednika Izvršnog odbora stranke. Marko Milunović-
Piper (1918-2009), crnogorski Srbin, bio je jedan od onih nacionalnih
aktivista kakve je samo dramatični XX vek mogao roditi i u borbi očeličiti.
Zakletnik tradicionalnog shvatanja čojstva i junaštva, Milunović je s
jednakim žarom u Otadžbini i Rasejanju ispunjavao svetu dužnost
pojedinca prema Rodu i njegovoj istorijskoj sudbini. Nije mu bilo teško da
prepozna kontinuitet te sudbine u modernim, na prvi pogled
promenjenim uslovima.

Милован Данојлић
 МИЛОШ К.САВОВИЋ,

(Петрово Село- Кладово). Завршио ''Батину'' трговинску школу,

шеф ''Батине'' продавнице у Београду. Током рата био је ухапшен
од стране Немаца и заточен у логору ''Бањица''. Активиста
комунистичког покрета, педесетих година напушта КПЈ и ради у
кладовском трговинском предузећу ''Мироч''. Одликовао се
поштењем, принципијелношћу и скромношћу.
ДУШАН И. САВОВИЋ, ГРАЂЕВИНСКИ ИНЖЕЊЕР

(1924. Кладово- 2000. Кладово) Током Другог светског рата

припадник четничког покрета у јединицама војводе Илије
Савовића. Дипломирао на грађевинском факултету у Београду.
Као стручњак београдског ''Рада'' изузетне резултате остварио на
изградњи објеката у Чешкој, Ираку, Кувајту, Бразилу.

ЧЕДОМИР И.САВОВИЋ

(1921.Кладово- 1990.Кладово). Управитељ Краљевог имања у Срезу

Кључком, током Другог светског рата припадник четничког
покрета у четничким јединицама војводе Илије К.Савовића.
После рата дипломирао на Пољопривредном факултету у
Београду /Земун/. Од 1967.године директор набавке и велепродаје у
''Ц Маркету'' /''Центропрому'' у Београду

ЗВОНИМИР ЗЕКОВИЋ

(31.1.1933 Београд- 18.11.2014 Београд), изданак кладовске

фамилије Зековић, ванредни професор Факултета примењених
уметности у Београду предмет рестаурација и конзервација 1992-
2002, експерт Завода за заштиту споменика културе, аутор већег
броја стручних радова: Саборна црква у Београду- Конзервација и
рестаурација зидног сликарства...
20.5.1952.
 ЖИГ КЛАДОВА

КЛАДОВО У ВРЕМЕ СУКОБА ТИТА И

СТАЉИНА

Мада је почела изграђивати своје државно уређење и привредни ситем

по угледу на СССР, ослањајући се на садржину споразума са Јалте по
којем су код ње интересне сфере између Истока и Запада подељене на
равне части, Југославија је с краја 1947. године постала предметом
Стаљинових претензија за потпуним овладавањем политичким, војним
и економским притисцима. Озбиљни покушај привредног потчињавања
СССР-у представљала је жеља за оснивањем читавог низа мешовитих
југословенско совјетских акционарских друштава у стратешки
најважнијим индустријским гранама, но преговори су резултирали тек
оснивањем пар њих, поред осталог и ЈУСПАД- Југословенско
совјетског дунавског паробродског акционарског друштва по
билатералном споразуму двеју влада од 4.2.1947.г. За саобраћајно-
наутичка питања у ђердапском сектору убрзо су издата посебна
упутства референту Стериосу Андруцосу, директно подређеном
начелнику службе експлоатације. Попут начина на који је
југословенске перспективе схватао део руске емиграције у Србији само
две деценије раније, и актуелно совјетско руководство изнело је став да
би се придружењем Бугарској југословенко друштво понајбоље
укопило у интересе ''великог брата''. Одбијање врха КПЈ да државу
приведе Стаљиновој управи дочекано је ставом Централног комитета
Совјетске комунистичке партије од 27.3.1948.г, између осталог
израженим кроз тврдње о скретању с пута пролетерске револуције ''у
југословенској партији не осећа дух класне борбе; пораст
капиталистичких елемената на селу а и у граду иде пуним кораком,
руководство Партије не предузима мере да би ограничило
капиталистичке елементе, а у влади се налазе енглески шпијуни,
укључујући Владимира Велебита'' (Биланџић 1979, 154-155).
Информбиро је 28.6.1948.г. оценио како је КПЈ искључила себе из
породице братских комунистичких партија, што је био повод сазивању
конгреса КПЈ чијом Резолуцијом о односу према Информбироу се не
прихвата искључење из међународне комунистичке организације,
уважавајући Стаљинову тезу о биполарном свету, с једне стране
империјализам са САД на челу и њему супротстављени демократски
блок предвођен СССР-ом, уз величање СССР-а и његовог вође, коме се
са митинга шаљу телеграми пуни израза оданости комунистичкој идеји.
Криза ипак ескалира и у лето 1949. године на подручју Југославије
ухапшена је већа група совјетских агената од којих су један део чинили
бивши белогардејци-емигранти у Србији. После нове резолуције
Информбироа од 29.11. 1949. године, југословенско- совјетски сукоб
попримио је димензије прикривеног рата.

Реон Кладова био је веома погодан за илегалне преласке државне

границе па се један број особа привржених политици КП СССР-а
одлучио да на тај начин илегално пређе на подручје под контролом тзв.
Источног блока. Међу најпознатијима који су у науму успели спада
букурештански дописник београдске Политике Милан Петровић. Он
је дуго година уређивао пропагандни програм ИБ-а, емитован из
Букурешта на српском језику. Срби који су живели у румунском
Подунављу- припадници нације супротстављене политици Источног
блока, излагани су мучењима, кажњавањима, понижењима најтеже
врсте, на сличан начин као Срби у Југославији који су били привржени
политици СССР-а или Власи било да су просовјетски или
промонархистички настројени. По сведочењу Борислава Масутија из
Турну Северина, његов деда Бора је 1948.г. провео шест месеци у
затвору као ''непријатељ режима'', његова породица исељена је из куће
у Соколовици /''због војних потреба''- претворена у војну граничну
постају/. Убрзо су депортовани у румунски Сибир- Бараган. По
враћању из Барагана у Соколовицу, Масутијев деда је 1957.г. осуђен на
десетогодишњу затворску казну као противник режима у режираном
процесу са троје лажних сведока- бившим суседима.

Било је пуно пребега из земаља Источног блока у Југославију а

маркантним се чине бекства војних пилота са летелицама. Тако је
13.марта 1952. на земунски аеодром приспео авион румунског војног
ваздухопловства Хенкел 111 –АГ-58 са политичким комесаром 17.
Бомбардерског пука. 5.јула 1952 код Петровца на Млави слетела су два
Месершмита Бф 108 Но.319 и 363 из 180 Ловачког пука румунског
војног ваздухопловства.

По узору на Совјете, и Румуни су се активно укључили у провокације

југословенске стране. Низ њихових противправних поступака наведен
је у новинском тексту у београдској ''Борби'' од 17.априла 1949.г. Међу
особама изложеним тортури од стране румунске тајне полиције,
налазио се и Иван Брозина, службеник ђердапске администрације, тек
после седам месеци ''истражног'' затвора изведен пред суд, где је
ослобођен оптужбе а румунска страна га протерала крајем марта те
године (Дедијер 1979, 144). Други инцидентни случај забележен је исте
године када је на редара брода Вашкапу Радоја Јоновића, са
осматрачнице граничне страже пуцано приликом пристајања пловила
на румунској обали (Гулић 2012, 337). У односу на мешовито совјетско
југословенско дунавско паробродско акционарско друштво,
31.8.1949.г. две владе сачиниле су Протокол о ликвидацији ЈУСПАД-а
уз веома велике финансијске обавезе југословенске стране које је
промптно требало измирити. Већ 1.11.1949 Министарство соабраћаја
ФНРЈ решењем 10561 преузело је из ЈУСПАД-а двојицу Кладовљана:
старијег капетана унутрашње пловидбе Стериоса Андруцоса и
књиговођу финансијске струке Илију Ћордића, који су премештени у
Главну дирекцију ЈДРБ.
Према дискусији Добривоја Радосављевића Бобија на Првој обласној
партијској конференцији Тимочке области 5.7.1949, Информбиро је
настојао и мерама економског притиска утицати на дестабилизацију
политичких прилика у земљи- ''после резолуције ИБ спречен нам је
увоз нафте из Румуније. Након десет дана нафту коју је требало да
Румунија испоручи нама, купили смо од Италије /којој су нафту дали
Румуни под условом да нипошто Италија не да нама ту нафту/. Значи
уместо да испуњава уговор са социјалистичком Југославијом, Румунија
по диктату СССР-а даје нафту капиталистичкој Италији... Када ни
привредна блокада није успела, прешло се на директне провокације, на
граничне инциденте итд. (Митровић-Поповић 2012, 31). Са циљем
''сузбијања информбировских штеточинских елемената у неким
партијским организацијама'' Централни комитет КПС је био упутио у
Тимочку област и срезове руководеће кадрове из других крајева земље.
Страхиња Поповић и Момчило Митровић пронашли су да су кадрови
упућени из Војводине, срезова на југу Србије и пожаревачког краја, и
то: Степановић Милан- Матроз, Бјелобаба Драган- Црвени,
Шербановић Паун, Дукић Ђура, Станишић Станко, Филипин Душан,
Деспотовић Јован. Бјелобаба Данило, Степановић Никола, Динић
Милован, Јововић Марко, Перић Боривоје, Вуковић Чедомир, Савић
Животије- Срба, Радуловић Миодраг- Марко, Микосавић Гојко,
Николић Рајко, Анђелиновић Драгомир- Гоша, Глиша Пејак.... Станко
Станишић одмах је распоређен у Кладово (2012, 42). Ситуација је била
алармантна на подручју кључког среза, где је дошло до ''колебања и
изјашњавања за резолуцију ИБ'' измешу осталог и од стране
високопозиционираних чланова партије. За то је углавном кривљен
секретар среског комитета Драгољуб Радојевић Јова, носилац
''Партизанске споменице 1941'' јер је ''негативно утицао на друге
чланове комитета'' (Митровић- Поповић, 56). ''Најдрастичније је било
код Среског комитета КПС среза кључког, где је скоро дошло до
распада партијске организације. Брзом интервенцијом ЦККПС смењен
је срески комитет а његови чланови искључени из партије, од којих су
неки и ухапшени. Партијска организација у вароши Кладово је
распуштена док су се партијске организације у селима среза кључког у
већини изјасниле против резолуције ИБ'' (Митровић- Поповић 56).
Годишњи извештај Обласног комитета КПС Тимочке области за 1949
има одредницу: ''Како су се среска руководства односила према
непријатељском раду информбироваца види се из упоређења броја
партијски кажњених у току целе 1948 године само према мају и јуну
1949. У току читаве 1948 кажњено је свега разним партијским казнама
116 укључујући овде распуштене партијске организације у Кладову
/месту/ од око 40 и још 40 кажњених у срезу Кладово, што значи да је у
свим осталим срезовима /где је било колебања и непријатељског рада/
укупно кажњено мање од 40 лица. А само у мају и јуну 1949 кажњено
је разним партијским казнама 84, и то најмање у кључком срезу- што
свакако показује да су енергичне мере одмах у почетку у овом срезу
биле позитивне'' (Митровић- Поповић 58). Но ако се подаци о
искључењим за 1949 упореде са бројем чланова у односним партијским
оранизацијама, опет је Кладово у врху, будући да је кажњено 24,14%
од укупног броја чланова КП 1949, иако је у другој години сукоба КПЈ
и КПСССР искључено тек 53 Кладовљана (Митровић Поповић 65).
Цитирани документ у табеларним прегледима искључених и кажњених
по комитетима и о социјалном саставу искључених наводи различите
податке о броју ''екскомуницираних'' Кладовљана 1949- по првом
прегледу то је 33 чланова, по другом- 53. Како табела о социјалној
структури искључених има тачна рашчлањења на ''раднике – сељаке, од
којих сељака 17 из категорије сиромашних, 21 средњих и 5 имућних,
исправан је податак о 53 искључених из партијске организације 1949,
на шта упућује и у првој табели унет проценат искључених у односну
на кажњене другом казнама /25/- 212% (Митровић Поповић 66). О
размерама ''калдовског случаја'' сведоче и резултати истраживања
Марка Лопушине публиковани у дигиталном издању ''Уби ближњег
свога'' 2014.г: примећујући да је ''највише удбаша-стаљиниста било у
Сарајеву и Кладову'' он наводи и податак да је се подручју целе Србије
укупно 773 члана среских партијских одбора приклонило политици ИБ.

Историчар Милан Гулић сматра да је ''притисак на источним ганицама

Југославије /из Румуније и Бугарске/ био нарочито снажан, због чега је
сасвим логично најтежа ситуација по броју присталица ИБ-а у НР
Србији била у Зајечару, Бору, Неготину и Доњем Милановцу; у
литератури се може наћи податак да се читав срески комитет у Кладову
изјаснио за ИБ; партијска организација у том месту је распуштена- 156
чланова је било кажњено, од којих 146 искључењем; након кладовског
среза, по броју кажњених следили су зајечарски, крајински па борски,
али је укупан број кажњених у ова три среза био мањи од броја у
кладовском срезу'' (2012, 313-314). Можемо се донекле сложити са
тезом о значајном броју присталица резолуције ИБ уз границе Источне
Србије за шта је један од узрока ''притисак споља'', међутим из
околности да је седиште међународне организације за пловидбу
Ђердапом било у регији Кладова и у суседној румунској Оршави, да су
пилоти- спроводници бродова углавном били из тога краја, да је
Сипски канал са локомотивском вучом у кључком срезу, да је
већински део становништва среза, за разлику од другох наведених
средина, био влашки што значи да су говорили језиком разумљивим на
румунској страни, упражњавали сличну културу, делили сличне
вредносне системе, да су румунска и српска краљевска продица биле у
фамилијарним односима а гранични режим ранијег доба толико мек да
није било препрека за интензивне комуникације, породичне,
привредне, културне везе становништва двеју обала Дунава, следи да
су све то фактори који су у битноме утицали на сложност опредељења
и размишљања, на готово јединствени став о припадности новом
социјалистичком међународном поретку, какав је заговарала и КП
Југославије, значи и Србије, све до разлаза Тита и Стаљина.
Парадоксално, југословенска комунистичка поратна пропаганда у
корист братства са СССР-ом овде је имала већи одјек но у другим
срединама и из разлога што је већинско несрпско становништво било
предмет појачане агитације партијског руководства док су, с друге
стране, етнички Срби имали разлога за стрепњу и раније услед
Стаљинових резерви према њима као ''хегемонистичкој нацији'' која
ремети токове револуционарних трендова.

Отуд и теже прилагођавање таквог становништва наглом заокрету у

опредељењима југословенског и српског руководства. Наведеним
околностима чини се разумљивијом чињеница да, иако је у Зајечару,
Бору, Неготину и Зајечару било највише присталица ИБ, ипак је у
Кладову кажњено више комуниста него у ова три среза заједно- и страх
власти од лојалности Кладовљана СССР-у био је у тој сразмери
присутнији у малој средини на североистоку земље. У збирци
докумената Настављање социјалистичке изградње у условима
притиска социјалистичких земаља, позивом на истраживање Драгана
Марковића истим поводом а као коментар Резолуције заједничке
седнице Савезног већа и Већа народа Народне скупштине ФНРЈ од
30.9.1948, унета је назнака: ''У Србији је било тешко у Зајечару, Бору,
Неготину, Доњем Милановцу. У Кладову ИБ-у је пришао срески
комитет КП, више партијских ћелија и део УДБ-е и Милиције''.

Додатне информације о односу кладовских партијских кадрова према

овом питању садржи Извештај о раду кадровских оделења у
неготинском, кључком и бољевачком срезу јуна 1950.г. У њему је
наведено да од 28 партијских секретара општинских партијских
одбора, њих деветорица су се ''колебали по питању резолуције ИБ, а до
данас нису предузимане мере од стране среског комитета и кадровског
одељења, да ли их треба заменити и ко би их могао заменити''
(Митровић- Поповић 208). Обласни комитет КПС сагледавајући рад у
1950.г. нашао је и одређену дозу ''сувишне самоуверености у погледу
стања са информбироом. Као пример небудности послужио је случај у
Кладову где је секретар комитета живео са женом информбировца који
се налазио у затвору још од изласка резолуције. Док се о томе
препричавало међу грађанима најмање је са тим био упознат комитет,
сем двојице чланова, који су преко тога прелазили као да се ради о
безначајној појави. Разуме се да је на тај начин читав комитет био
демобилисан и према другим појавама и раду информбировских
елемената и групица којих је било у суду, повереништву унутрашњих
послова, па чак и у УДБ-и'' (Митровић- Поповић 326). Неби ли на делу
исказали приврженост тековинама социјалистичке револуције,
партијски кадрови дотле су ишли у крајност, верујући да тиме
побољшавају ситуацију, да су на радне акције, поред уобичајених
''кадрова'' слали и инвалиде. У једном приказу радова на изградњи
Новог Београда 1950 садржан је податак да је било случајева доласка
омладинаца који нису имали ни 16 година -из Санског моста-, или су
слати омладинци без ноге или руке- овакве омладинце слао је срески
народни одбор Кладово!

Зајечарски обласни комитет је 30.маја 1950 идентификовао ''случај''

ратне психозе у неким селима кључког среза које компликује
''оживљавање и неких елемената на четничкој основи'' (Митровић-
Петровић 473). И приликом тагања за кадровима који се нису огрешили
о партију у спору са Информбироом посебна пажња посвећивана је и
најмањем знаку '''саосећања кандидата са анатемисаним комунистима''.
Једна илустрација таквог понашања садржана је у документу ''Допуна
карактеристике за друга Душана Јаковљевића, члана бироа Среског
комитета (СК) КПС Кладово'' од 28.8.1949.г: ''Као члан бироа СК-а
прилично је напредовао а нарочито се запажа да се развија по државној
линији на раду у Контролној комисији. Овом послу много више
посвећује пажње него партијском раду и ту дужност више цени но
организацију партијског рада у току месеца. Поред осталог, требало је
да одржи састанак у две партијске организације по организационим
питањима и питањима метода њиховог рада- он то није учинио, док је
контроли више посветио пажње; овакве појаве биле су код њега и у
другим месецима... По доласку из Југословенске армије имао је
болећив и помирљив став према људима искљученим по резолуцији
Имформбироа, на шта му је Срески комитет указао, те се знатно
поправио мада још увек се може видети у друштву са неким од њих и
то више но иједан други члан Среског комитета...Допуну дао Станко
Станишић, секретар Среског комитета КПС.28.8.1949, Кладово''

У извештају екипе ЦК СКС у саставу Душан Мугоша, Живан

Пауновић, Младен Николић, Милка Петровић, Мирко Бабић и Живојин
Ступаревић, са обиласка среза Кључког из јуна 1951, одељак
''политичко стање у срезу'' стоји уводно запажање: ''Треба рећи да је ова
партијска организација била распуштена после резолуције ИБ углавном
бог непријатељског држања ондашњег Среског комитета, који је свој
утицај био пренео и на скоро све партијске организације у срезу''
(Митровић-Поповић 2012, 474). Даље се наводи ''иако је овај Срез
гранични и настањен претежно влашким живљем, осећа се велика
мржња према Румунима и према политици румунске владе; исто тако
велика је мржња према Русима који су 1944. године у овом крају
оставили врло рђав утисак, а и данас масе виде како Дунавом извлаче
материјална добра из информбировских земаља; самим тим, постоје
услови за развијање спремноси за одбрану земље'' (Митровић-Поповић,
474). Али одмах након таквог закључка екипа ЦКСКС износи и
примедбу како код већег дела маса постоји веровање да до рата
уопште не може да дође; потцењују опасност информбировских земаља
сем СССР, што утиче на демобилисање маса и стварање будности код
партијске организације у односу на непријатеља; сам срески комитет
није том питању посветио потребну пажњу (Митровић- Поповић 475).
Посебно је указано да партијска организација на рад непријатеља не
реагује брзо, уз навођење примера: ''На наше стражаре у Текији су
пуцали са румунске стране и партијска организација није на ово
реаговала, већ се дозволило да масе тумаче како се ми плашимо, не
смемо да одговоримо на пуцњеве. Уместо да је путем митинга и
конференција раскринкан овај непријатељски гест... Исто тако зна се да
су Руси отели неке наше бродове и префарбали, а и то је остало без
ширег разјашњења'' (Митровић- Поповић 475).

Проблем, везан за пропагандне активности у регији Кладова донекле је

превазиђен инсталирањем јаких разгласних станица за реемитовање
програма Радио Београда. Још средином 1951 екипа Централног
комитета КПС обишавши кључки срез нашла је да срески комитет није
спољној пропаганди дао значај ''који она заслужује у овом истуреном
срезу; на обали Дунава нема одговарајућих парола; разгласна станица у
Текији која треба да парира румунску пропаганду из Оршаве, нема
одговарајући програм, често је у квару... СК није одредио човека
способног да одржи ову станицу, других звучника на обали нема, док
са румунске стране на неколико места дају честе емисије на нашем
језику (Митровић Поповић, 475). Упозорење са врха наишло је на одјек
и већ наредне године у Текији су инсталирани ''из Београда'' разгласна
станица, звучници и појачала. Звучници су размештени по улицама
насеља, а најјачи на обали Дунава, усмерени ка Румунији: један на
пристаништу, један нешто узводно и трећи код зграде Ђердапске речне
управе. Укључивани су ради преноса емисија на румунском језику али
и вести на српском. Тако је више од две године Југославија одговарала
на ''радијске пропагандне провокације'' из правца румунске Оршаве,
преко пута Текије. Имајући у виду да се ради о регији која се граничи
са Румунијом, чланицом тзв. Источног комунистичкох блока, затим
велико сиромаштво, значајан проценат неписмености,
мултикултуралност кроз призму да већина становништва за матерњи
језик има влашки, радијски програми испоставили су се врло моћним
средством информисања и пропаганде. Једна од румунских
провокација у односу на дешавања на десној обали Дунава 1951.г.
састојала се у покушају да се потопи кајак којим је на релацији
Кожице- Кладово преношена штафета младости са рођенданским
поздравима Јосипу Брозу Титу. Штафету је носио пилот Тома
Јаковљевић, предводећи групу од 67 кајака кроз опасне ђердапске
брзаке. На излазу из Сипског канала румунски бродови својим
маневрима створили су огромне таласе. Кајак са штафетом се једног
тренутка нашао под водом, али присебношћу и умећем Томе
Јаковљевића штафета није потонула већ је успешно спроведена до
Кладова.

У Кладову је 2.6.1951. одржан састанак екипе ЦККПС и среског

комитета кључког. Политичко стање у срезу описано је следећим
речима: ''Може се казати да код једног дела маса има страха од рата.
Неки службеници Дунавске администрације шаљу своје породице из
Текије... Народ овог среза у културном и просветном погледу прилично
је заостао и погодан је за рад непријатеља.'' (Митровић Поповић 483). У
то доба и југословенске власти сматрале су да се врше озбиљне
припреме за оружану агресију од стране чланова тзв. Источног блока.
Везано за реон ђердапског дела Дунава посебно се забрињавајућом
чинила вест да се у бродоградилишту 1. мај у Турну Северину
изграђују минополагачи и миноловци . Суочен са опашношћу директне
совјетске војне интервенције према Југославији, Тито се досећа
реактивирати енглески план од пре десетак година о дизању у ваздух
ђердапске стене Штрбац чиме би се, скупа са још пар минерских
подухвата, обезбедило изливање Дунава из Ђердапа и велика поплава
размера потопа у Источној Србији и делу Војводине, довољни за
спречавање продора руских тенкова у унутрашњост југословенског
подручја. Премошћујући речи делом, хиљаде радника доведених за ту
прилику из босанских врлети у уснулу варошицу Текију, под окриљем
ноћи, у највећој тајности, месецима је радило на бушењу стена и
уградњи експлозива, довољно снажног да измени земљопис Србије. На
срећу, даљи развој ситуације показао је непотребним остварење плана о
потапању дела југословенске територије. Чврст противуречни став
''империјалистичког'' блока, помоћ од стране САД, Велике Британије и
Француске која је до 1954. досегла цифру од 500 милиона долара,
уговор о војној сарадњи са западном алијансом из 1951, али и изражена
спремност Југославије да се свим средствима одупре евентуалном
нападу, одвратили су Стаљинов ''демократски'' блок од претензија
према малој балканској републици. Без обзира на велике материјалне
штете изазван. Петар Опачић пише да је припремама за ''урушавање
Ђердапа ради спречавања копненог напада непријатељских снага''
руководио генерал Јован Вукотић, касније начелник Војноисторијског
института; ''за извршење тог пакленог плана ангажоване су
инжењеријске јединице ЈНА, као и део доведеног становништва из
Босне... међутим на тај катастрофални план, срећом по Србију, није
спроведен, јер је изостала војна акција информбировских земаља на
Југославију'' (2011, 353). Новинар Борис Субашић у једном чланку
8.11.2015.г. изнео је тврдњу да је план о минирању Ђердапа био део
стратегије промовисане од стране хрватских генарала чему се
успротивио генерал Павле Јакшић износећи лично Титу своја
уверавања- о непримерености таквог подухвата, што је било повод за
његово деградирање и екскомуникацију.

Догађај који је унео немир у Кладово попут кажњавања 156 чланова

комунистичке партије због оданости СССР-у, било је масовно хапшење
и судски процес у односу на четрдесетак мештана за које се
испоставило да су привржени рестаурацији монархије у Србији. Агент
енглеске обавештајне службе Марко Милуновић који је највећи део
окупације провео у Кладову у својим мемоарима изнео је мишљење да
се у случају хапшења кладовских монархиста ради о томе да су
мештани насели на провокацију УДБ-е: Народ Крајине је још од раније
листом био против комуниста, а још више их је омрзнуо у току
протеклих шест година њихове управе. Нарочито су их мрзели
сељаци... Комунистичка ''друга екипа'' је то знала и од тога је
страховала. Да би се томе стало на крај свемоћна УДБА узела је
ствар у своје руке. Појавио се ''краљев капетан'', који је наводно
повереник краља Петра Другог, и од њега лично послат да организује
народ на устанак. Рекао је да се зове Неша. Као капетан- четник, по
задатку и дужности, састаје се само са оним људима на које га упути
његов командант, пуковник, којему име није спомињано... Капетан је
показивао слику краља Петра и његову препоруку ''да му се помаже''.
У тајности се састајао са најугледнијим људима, кретао се само ноћу
и обилазио ретке домаћине са којима би се саветовао о људима ''који
су сигурни и погодни за рад'', али је увек истицао да они морају бити
антикомунисти из уверења и увек спремни да узму учешћа у долазећем
устанку. Захтевао је да се ради опрезно и да се стварају ''тројке'' које
једна о другој незнају ништа. Давао је упутства ''одабраном'' да он
прича опрезно са људима и када тројке организује да му да њихова
имена. Народ није ни помишљао да се у лицу тога капетана сакрива
удбашки официр. Тај капетан је обишао скоро сва села Крајине.
Већином је долазио у пола ноћи. Када би ушао у кућу, домаћину би
назвао ''Помози Бог брате'', са њим би се изгрлио и пренео му поздраве
''команданта'' и краља Петра, показивао слике и овлашћења за рад са
штамбиљима краљевим. Скоро нико од домаћина није одбио сарадњу
са ''капетаном''. Онда би им давао ''звања, улоге и чинове'' и тако је у
сваком селу створио одборе за преузимање власти. Сваки члан
организације добио је наредбу шта треба да ради када ''падне
наређење за устанак''. Означена су лица која треба одмах
ликвидирати. Лаковерни народ је поверовао, био је спреман на све и
нестрпљиво је чекао да им ''капетан'' подели оружје- онима који га
нису имали. Али ''за сваки случај било је потребно евиднетирати ко за
сами почетак има своје оружје''. Када је ''организација за устанак''
била потпуно формирана и само се чекало наређење за почетак акције,
које ће дати ''пуковник'', капетан Нешо је ''пао народним властима у
руке'' и приликом хапшења код њега су пронађени спискови вођства
организације'' и свих ''оних главних''. Са тим је хтела УДБА да умири
масе, јер се бојала праве побуне. Када су ''главни организатори''
похапшени, они су по УДБИНОМ протурању вести, откривали своје
чланове, настављено је хапшење незнатнијих (Милуновић 1992, 371)

7.октобра 1950.г. Окружни суд Области тимочке у Зајечару, по

предмету К-106/50, пресудио је: (1) да су 39 становника среза Кључког
криви, и то: А) њих шеснаесторица зато што су ''почев од марта месеца
1950.год по директивама одметника Александра Јеремића, зв. Рис и
Станка Николића, и у заједници са њима, на територији среза Кључког
у појединим селима стварали организацију која је имала за циљ
организовање устанка ради обарања постојећег државног уређења у
ФНР Југославији- дакле организовали удружење које је имало за циљ
да путем насиља обори постојеће државно уређење у ФНРЈ, чиме су
учинили кривично дело из чл.3.т.8. Закона о кривичним делима
противу народа и државе; Б) њих тринаесторица, зато што су почев од
марта месеца 1950.г. постали чланови удружења које је створено по
директивама одметника Алекснадра Јеремића и Станка Николића и у
заједници са њима, а које је имало за циљ организовање устанка и
обарање постојећег државног уређења у ФНРЈ, дакле постали чланови
удружења, које је имало за циљ да путем насиља обори постојеће
државно уређење у ФНРЈ, чиме су учинили кривично дело из чл.3.т.8.
Закона о кривичним делима противу народа и државе; В) њих
десеторица, зато што су неустановљеног дана априла и маја 1950.год.
сазнали од организатора и чланова четничке организације да на
територији среза Кључког постоји организација која има за циљ
организовање устанка и обарање државног руководства, а о томе нису
обавестили народне власти, дакле, знали су за извршење кривичног
дела а о томе нису известили државне органе,- чиме су учинили
кривично дело из чл.8. Закона о крив.делима противу народа и државе;
(2) Оптужени МФ ослобађа се од оптужбе да је почев од марта месеца
1950.г. постао члан удружења које је створено по директивама
Александра Јеремића и Станка Николића, а које је имало за циљ
организовање устанка и обарање постојећег државног руководства у
ФНРЈ, те да је тиме учинио кривично дело из чл.3. тач.8. Закона о
кривичним делима противу народа и државе.Укупно је изречено 349
година казни лишења слободе са принудним радом /три највеће од по
20 година , једна најмања од 3 године/ за њих тридесеторицу/. Остали
оптужени кажњени су казнама ''поправног рада'' у распону од 1 до 2
године.

У образложењу првостепене пресуде стоји следеће: (А)-П.Г. звани

''Шика'' /Шикић из верзије Марка Милуновића/ признао је у истрази да
је пред изборе заказане за 23.март 1950 у В.Каменици упознао Станка
Николића који му је рекао ''да је човек Љубе Јовановића, бившег
команданта четничког корпуса Драже Михаиловића /ЈВуО/'. Овај му је
објаснио да треба да ''створе организацију и да се припреме за устанак
који ће бити на Ђурђевдан, а који ће почети од Босне'... Добили су и
легитимације организације са натписом ''Краљ Петар Други'' и
''краљевским печатом''. Потом П.Г. одлази на састанке, укључује друге
људе у организацију, предаје им легитимације..; (Б)-ПМ изјављује да је
''још од пре рата'' одраније познавао Станка Николић; овај му је марта
1950 причао о ''организацији која се ствара по селима кључког среза, да
он стоји на челу те организације и да је потребно да се људи организују
јер ће бити устанак ради преузимања власти од данашњих
властодржаца''; (В) -И оптужени НЈ изјавио је да је Станка Николића из
Неготина познавао још од пре рата, када је овај био жандарм у
Кладову, да му је овај казао како се ради на стварању организације за
обарање постојеће власти,''да ће скоро почети устанак и да већ постоји
краљевска војска... да је врховни командант исте бивши четнички
командант Љуба Јовановић ту на терену, јер се пребацио из Енглеске а
да ће помоћ доћи авионима из Енглеске''; (Г)-НС је изјавио да је истим
поводом ишао у Неготин код Станка Николића, где се упознао са
Станишом Лазићем из Јасенице /у другом, одвојеном кривичном
предмету К-112/50 истог суда осуђен је на 20 година лишења слободе
са принудним радом/...; (Д)-''Оптужени су свесно прихватили
директиве одметника за стварање једне четничке организације која је
имaла за циљ обарање постојећег државног уређења'-''Опужени ЗТ
објаснио је на претресу да му је исказ у истрази био изнуђен од стране
иследника; суд је поклонио веру исказу отпуженог датом у истрази,
налазећи да не стоје разлози за изнуђивање исказа и да је оваква
одбрана оптуженог неумесна''; (Ђ)-МТ на претресу је ''порекао исказ из
истраге и изјавио да ништа о организацији није чуо, нити му је ма ко
причао, а да му је у УДБ-и било припрећено и он се уплашио и зато дао
овакав исказ''; суд је ценио исказе оптуженог МТ па је нашао да он
пред судом неистинито говори...; (Е)-''Оптужени ДЈ жали се да је у
истрази био тучен. Суд није поверио веру таквом исказу оптуженог на
претресу, па је узео за истинито оно што је оптужени изјавио у
истрази''.

Врховни суд Народне Републике Србије у Београду, у већу

састављеном од судија Момчила Ћирића, као председника већа, Војке
Демајо и Радомира Станковића, као чланова већа, решавајући по
жалбама Јавног тужиоца тимочке области и браниоца оптужених,
пресудом Кж-1224/50 од 2.априла 1951.г. одлучио је: (1) Одбија се као
неоснована жалба браниоца оптужених... а пресуда окружног суда
потврђује према оптуженима /њих тридесет и двојица/, с тим што
изречена споредна казна губитак грађанских права у трајању означеном
у првостепеној пресуди обухвата губитак бирачког права, права на
стицање и вршење изборних функција у друштвеним организацијама и
удружењима и право јавног наступања; (2) Преиначава се у погледу
одлуке о казни према оптуженима /њих десет/ тако да се уместо
изречене казне поправног рада изриче казна лишења слободе у трајању
и то /4, 6, 8 месеци/... (3) Одбацује се као недозвољена жалба Јавног
тужиоца тимочке области /помоћник јавног тужиоца НР Србије изјавио
је да одустаје од жалбе Јавног тужиоца тимочке области/, на основу
чл.273 ЗКП. Образложења другостепене пресуде садржи исказе: (А)-
Бранилац оптужених...налази да је одлука суда у погледу оптужених
правилна уколико се тиче квалификације кривичних дела, али да им је
суд изрекао престроге казне с обзиром да рад оптужених не представља
ништа озбиљно. Ово тврђење одбране није основано, јер су оптужени у
свом раду испољили велику активност прoналазећи људе за
организацију и увлачећи их у исту тако да су око себе окупили већи
број људи; (Б)-Тврдње неких оптужених да су свој исказ у претходном
поступку дали под принудом, нису могле бити ничим доказане, па је
суд правилно поступио када није њиховом исказу на претресу
поклонио вере већ је нашао да је њихов исказ у претходном поступкку
истинит; (В)-''Казна одговара како друштвеној опасности кривичних
дела, тако и друштвеној опасности окривљених''.

Након што је акција против заговорника реституције монархије

архивирана, Обласни комитет КПС Зајечар извештајем о раду у
1951.години изнео је нова схватања сукоба са Инфромбироом коме у
извештајном периоду није била поклањана'' довољна пажња'',
уношењем ''свеже крви'' у будност политичких фактора инсистирањем
на разоткривању непријатеља и шпијуна у сопственим редовима али и
указивањем да се на подручју области и даље поступа недовољно
агилно, уз акценат на нужности демаскирања бирокатских елемената
као главних опонената народне власти: ''Информбировска делатност на
терену код нас /као и у читавој земљи где је има/ сведена је на
шпијунско конспиративни рад у циљу прикупљања података за
совјетску /или бугарску/ обавештајну службу- и то је сасвим логично
/ово наравно не значи да су сви информбировски елементи у том
смислу повезани, организовани итд,- али чим то ко постигне он нужно
одмах постаје шпијун/. Неоспорно да овакав петоколонашки рад
инфнормбироа с једне стране отежава борбу Партије. Међутим, с друге
стране то нуколико не смањује потребу да Партија развије пун
идеолошко- политички рад на темељном разоткривању идејних корена
информбировштине и на тај начин унапред дисквалификује сваки
покушај деловања,- а ти корени су у бирократизму, у бирократским
елементима и тенденцијама. Зато борба Партије против бирократизма а
за развијање пуне социјалистичке демократије откриће све оне
елементе туђе Партији критизере, кукавице, незадовољнике, овејане
малограђане. Зато данас борба против информбировштине никако се не
може свести само на унутрашњу ствар Партије, као на држање
будности и чишћење Партије од туђих издајничких елемената. Борба
против информбироа данас је борба патриотских широких народних
маса против колоне непријатеља који хоће да онемогући нашу
социјалистичку изградњу и да погази нашу слободу и независност.... И
поред озбиљних успеха на том пољу, ми у нашој Области још увек
стојимо пред озбиљним слабостима које треба отклонити да би масе
партијског чланства и широке масе народа потпуно сагледале и
усвојиле суштину ствари...Овде би смо се само задржали на томе да се
још увек добрим делом на стари начин говори о СССР и информбироу,
да се недовољно користе чињенице- богати материјали које
свакодневно даје информбировска агресивна пракса.'' (Митровић
Поповић 594-596).

Стаљинова смрт марта 1953.г. испоставила се поводом за окретање

новог листа у односима сукобљених страна- попуштање затегнутости
било је насушно потребно и Југославији и СССР-у. Совјети су за
почетак детанта одабрали Румунију као свог емисара, у склопу
преговора о решавању питања међународног режима пловидбе
Ђердапом. Како наводи Милан Гулић, преговори у Оршави и Текији
започети 15.априла 1953 који би, како су закључивале иностране
агенције,''у нормално време прошли незапажен'', наишли су на велику
пажњу у светским медијима и дипломатским круговима. Југословенски
амбасадор у САД Владимир Поповић јављао је о интересовању у Стејт
департменту за преговоре на Ђердапу, као и о знатижељи Американаца
о томе ''да ли то представља почетак промене у односима и у којој
мери'' (2012-Б, 146). Лондонски Тајмс је тим поводом писао:''Ако речи
добре воље и разумевања, које су се овог 1. маја ориле у престоницама
Источне Европе треба да се тумаче делима, тешко би било наћи за
почетак проблем који би боље показао искреност тих речи од питања
пловидбе на Дунаву'' (Гулић 2012-Б, 149). Коначно, агенција Ројтерс
пренела је вест да је 14. маја договорено оснивање нове Ђердапске
речне управе: ''Споразум је постигнут и поред спорог напретка у
почетној фази, који је претио да конференција претрпи неуспех.
Конференција се одржавала у великој тајности. Страним дописницима
био је забрањен одлазак у Текију'' (Гулић 2012-Б, 149).

Као први озбиљни гест у политици сарадање и обостраног уважавања

Југославије и Источног блока 31.маја 1953.г.потписани су споразуми
Југославије и Румуније: о установљењу Ђердапске речне, Протокол о
прелазу границе од стране службеника Ђердап- ске речне управе и о
царинским питањима која се тичу Управе; Правилник о
функционисању Ђердапске речне управе; Аранжман о одређивању
надлежности власти дужних за гоњење прекршаја почињених на
граничној линији или у непосредном суседству, те линије на
Ђердапском сектору; Протокол о преносу надлежности Привременог
комитета за управљање пословима Ђердапске администрације на
Ђердапску речну управу и Протокол о резултату дискусије по питању
употребе помоћне вуче у Ђердапском сектору. Но високу политику
нису пратили одговарајући гестови према неистомишљеницима КПЈ.
Многи осуђеници- ''голооточани'' остали су још неко време на
издржавању дугогодишњих казни робије већ су репресалије и
нељудски однос према њима настављени, као у случају Кладовљанина
Петра Букатаревића заточеног 25.9.1948 на осмогодишњу затворску
казну, који је са робије пуштен тек 3.децембра 1953.г.

Кладово је убрзо постало највеће градилиште у модерној историји

Србије- уз помоћ СССР-а Југославија и Румунија подигли су
хидроенергетски и пловидбени систем Ђердап. Кажњени српски
комунисти тихо су враћани у јавни живот, неки од њих успевајући да
добију значајне положаје у јавним установама и предузећима
подунавског градића. Примера ради, Телемах Кукарас постао је
директор комуналног предузећа Јединство, Владимир Швајнер
помоћник директора општинске основне школе, они мање
флексибилни попут Петра Букатаревића добили посао продавца
новина и цигарета, други шефови продавница фелеричне робе,
активисти у локалном СУБНОР-у... Осуђени монархисти након
дугогодишњих затворских казни враћени су својим породицама и
углавном наставили да раде на сеоским пољопривредним
газдинствима, даље од очију власти. Тако се понашао и комуниста
Зарија Јоновић, некадашњи председник Народноослободилачког
одбора, делагат на првом заседању Антифашистичког већа народног
ослобођења Србиј, искључен из КПЈ... Како се испоставило љубав
једних од Кладовљана који су платили велику цену својих идеала, није
престала према ''мајци Русији'' а других у односу на монархизам. О
томе су много година после пошасти којима су они и њихове породице
били изложени, сведочиле тетоваже ''СССР'' на подлактицама
голооточких страдалника или шајкаче са кокардама на главама
''краљевих заточника'', пригодне песме, литература коју су обожавали и
спомињање преживелих тешких момената, углавном у некролозима
упућеним Кладовљанима који су Русију и круну волели више од
свакодневице југословенског тоталитаризма.

ЗАБЕЛЕШКЕ

Биланџић Душан, Хисторија СФРЈ, Школска књига Загреб 1979.г.

Гулић Н Милан, Дунав у југословенској политици према Совјетском Савезу 1944-1953, докторска
дисертација Филозофски факултет Београд 2012.г.

(Б)Гулић Милан Стварање Ђердапске речне управе као један од првих знакова промјене у односима
Југославије и Совјетског савеза, Архив часопис Архива Југославије 1-2. Београд 2012

Лопушина Марко, Уби ближњег свог, Теа Букс Београд, дигитално издање 2014.г.

Субашић Борис, Тајна забрањеног града Хитлера и Тита, ''Вечерње новости'' 8.11.2015.г.

ДОКУМЕНТАРНА ГРАЂА

Писмо ЦК СКП(б) Титу и осталим члановима ЦК КПЈ од 27.3.1948, цитирано према: Душан
Биланџић, Хисторија СФРЈ, Школска књига Загреб 1979.г.

Документи из зборника Комунистичка партија Србије у Источној Србији- Обласни комитет 1949-
1952, приређивачи Момчило Митровић и Страхиња Поповић, Институт за новију историју, Архив
Србије и Архив Тимочке крајине, Београд 2012.г.

Додатак рецензији 12-тог броја Баштиника, Петар Опачић, ''Баштиник'' бр13, Историјски архив
Неготин 2011.г.

Архива Душана М Јаковљевића, Кладово

Владимир Дедијер, Документи 1948, књига друга и трећа, Београд 1979

346 United Nations Treaty Series 1951 [SERBO-CROAT TEXT TEXTE SERBO-CROATE] No. 1580.
PROTOKOL O LIKV1DACIJI JUGOSLAVENSKOSOVJETSKOG DUNAVSKOG
PAROBRODARSKOG AKCIONARSKOG DRUSTVA « JUSPAD » I JUGOSLAVENSKO-
SOVJETSKOG AKCIONARSKOG DRUgTVA ZA CIVILNO VAZDUHOPLOVSTVO « JUSTA »

Решење Министарства саобраћаја ФНРЈ 10561 од 1.11.1949- приватна архива Данка Јовановића
Кладово

Сећање Томе Јаковљевића забележено 21.12.1989.г.

Новински чланак Душана Бућана Нема више ђердапских вукова у београдској ''Борби'' копија без
ознаке датума, с.11 у поседу аутора

Казивање инг. Синише Стаменковића чији су преци били ангажовани подухвату минирања
Ђердапа, 12.5.2009.г.

Сећање Бориса Масутија из Турну Северина на комунистичке прпогоне у Румунији, 11.3.2016.г.

http://www.znaci.net/00001/138_79.pdf електронска збирка докумената НАСТАВЉАЊЕ

СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ИЗГРАДЊЕ У УСЛОВИМА ПРИТИСКА СОЦИЈАЛИСТИЧКИХ ЗЕМАЉА

Драган Марковић, Истина о Голом отоку Народна књига Београд 1987.г.

http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/jedna-od-najvecih-tajni-titove-jugoslavije-projekat-alfa-slanje-sovjteskih-
mlaznjaka-u-sad-clanak-2166487

Пресуда од 7.октобра 1950.г. Окружног суд Области тимочке у Зајечару, по предмету К-106/50-
архива Петра Радукановића из Брзе Паланке

Врховни суд Народне Републике Србије у Београду, пресуда Кж-1224/50 од 2.априла 1951.г- архива
Петра Радукановића из Брзе Паланке

http://oz48.blogspot.rs/2008/12/blog-post_16.html Изградња Новог Београда пети део

фељтона

Круне Савовић (кћер Илије и Јаглике, рођена Радоњић), на слици

десно- из девојачких дана, у средини је њена сестра Милица, будућа
''супруга Живка Стојишића, последњег српског баснописца'', лево
са листом детелине трећа кћер Радоњића-Зорка
ЗЕМЉОРАДНИЧКА ... СЕЉАЧКА РАДНА ЗАДРУГА „
МИЛОВАН ЂИЛАС“ - 1949-1959,
12 књ. 1 ...
1954:
1.8.1954 ''Крајина''
 ЂУРО МИЛОЊИЋ

Ђуро Николе Милоњић докторирао је 1972.г. историју филозофије на

тему ''Идеологија Васе Пелагића''

Милонич, Джуро Обществено-политическите възгледи на Васо

Пелагич, 1967, № 3, 53-. 65

Милонич, Джуро Философските възгледи на Васо Пелагич, Т. XV,

1968, с. 281-309 /Рез. на рус. и нем. ез./.

Джуро Милонич, Критика на емпириорационализма на Бранислав

Петрониевич Бугарска академија наука Софија 1977
 ЂУРО САВОВИЋ

Музеј историје Југославије 28.5.1959

Рођен у Петровом Селу 1928.г, кожарски радник, завршио високу

школу политичких наука у Београду, председник народног одбора
Среза Кључког, секретар општинског комитета Савеза комуниста
Србије у Зајечару,1964.изабран за члана Централног комитета СК
Југославије. Био је дирeктор Рударско топионичарског комбината Бор и
Индустрије хемијских производа у Прахову, 1978.г. делегат Друштвено
политичког већа у Скупштини Србије. 1981.г. био је члан Централног
комитета Савеза Комуниста Србије...

Борба 14.12.1964.
Из говора на изборној конференцији СК у Кладову 5.3.1982, у својству госта као
члан ЦКСКС:

''Заостаје се у развоју привреде прилично...ако се упореди са

осталим општинама- Кладово се налази негде на средини
неразвијених општина у СР Србији. Зашто се заостало? У
Извештају о раду стоји да кад није било програма било је пара, а
кад има пара нема програма. Моје је мишљење да нема програма,
нема јасне и дугорочне стратегије...Не смете се ослонитии
очекивати да вам велики системи понуде програме...''
 ШПИРО ВУКОВИЋ

(21.12.1932. Кумбор, Херцег Нови)

Председник Среског суда у Неготину 1959-1963.г. Председник

Окружног суда у Зајечару 1963-1969.г. Од 1973.г. судија Врховног суда
Србије, од 1976.г. заменик републичког јавног тужиоца.1989-1993.
Заменик савезног јавног тужиоца.
''...Том приликом од домаћина сам сазнао да је у њихоом суседству
(Килома) Петрово Село, где су живели искључиво Црногорци, али
да немају никакве међусовне комуникације. Помислио сам, да су
тражили подесније место за насељавање које ће их подсећати на
стари крај, нису могли пронаћи прикладнији положај. Касније сам
сазнао да становници Петровог Села не одржавају скоро никакве
ближе контакте ни са другим селима у своме окружењу. Жене се
искључиво из Црне Горе и девојке се тамо удају. Касније сам се
упознао са више људи пореклом из тог села који нису крили да је
то тачно. Многи од тих људи су били на одговорним функцијама у
Кладову. У том граду, на друштвено истакнутим местима, било их
је процентуално с обзиром на број становника, много више него
осталих грађана. Многи су, пошто су се афирмисали радом у
Кладову, одлазили у друге градове и на значајније положаје. Ђура
Савовић, који је рођен и одрастао у Петровом Селу, био је
генерални директор Рударско- топионичарског басена Бор од 1975.
До 1981.г. и члан Централног комитета СК Југославије. Сви ти
људи су имали карактеристични црногорски нагласак при говору,
типичан за становнике Катунске нахије...''
-Шпиро Вуковић, Неготин и Крајина с.148-149, Неготин 2021.г.-
 КЛАДОВСКИ РУКОВОДИОЦИ
АРЕЖИНА РАДОВАН председник Општине и СО
БОГДАНОВИЋ АЛЕКСАНДАР начелник ОУП Кладово
БОГДАНОВИЋ БЛАГОЈЕ директор Бродоградилишта
БОГДАНОВИЋ РАДИСАВ директорТермовента
БОГДАНОВИЋ СПАСОЈЕ начелник одељења РДБ
ВЛАХОВИЋ СЛОБОДАН директор филијале завода за запошљавање
ГРУЈИЧИЋ МИЛУТИН председник општинског синдиката
ДОКЛЕСТИЋ ЈОВАН председник суда
ДРАГИШИЋ МИРКО директор основне школе
ДРАГИШИЋ НЕШКО директор Туристичке организације
ДРАГИШИЋ ЧЕДОМИР директор ''Радио Ђердапа''
ДРАГОВИЋ ЂОРЂЕ председник општинског ССРН
ДУМЕЉИЋ ПРЕДРАГ шеф ЦИ Караташ
ЂИКАНОВИЋ ЗОРАН начелник одељења РДБ
ЂУРИШИЋ МАРКО шеф ЦИ Караташ и Кладово
ЖИВАНОВИЋ ВИШЕСЛАВ директор ''Градње'' Кладово и
финансијски директор ЈП ХЕ Ђердап
ИВАНOВИЋ ДРАГАН ГАГА начелник одељења РДБ
ЈОКОВИЋ АНДРИЈА шеф Царинске испоставе Караташ
ЈОКОВИЋ ВЛАДИМИР директор филијале Државног осигуравајућег
завода
ЈОКОВИЋ НЕНАД начелник одељења РДБ
ЛАЗОВИЋ МАРКО начелник одељења РДБ
МАЈОВИЋ ВЕСЕЛИН директор ЈП ''Комуналац''
МАЛЕТИЋ ВИШЕСЛАВ општински јавни тужилац
 МАЛЕТИЋ ЂОРЂЕ начелник одељења РДБ
МАЛЕТИЋ РАТИБОР председник месне заједнице
МАТОВИЋ ГОРАН директор ЈП ''Комуналац''
МИЛИКИЋ АЛЕКСА председник суда
МИЛОЊИЋ ЗОРАН предедник синдиката ЈП ''ХЕ Ђердап''
МИЛОЊИЋ ОЛИВЕРА директор гимназије
МИТРОВИЋ РАДОМИР директор за производњу електричне енергије
''ХЕЂердап''
МИТРОВИЋ ЧЕДОМИР предесник ИО СО Кладово, директор
''Јединства''
НОВАКОВИЋ ТОМО предедник СИЗ образовања
ПЕРАШЕВИЋ ВОЈИСЛАВ директор катастарске службе
ПЕРОВИЋ РАДОВАН председник синдиката ХЕ''Ђердап'' ЕПС
ПОПОВИЋ ЈОВАН шеф филијале фонда РСЗ
ПОПОВИЋ СЛАВКО директор ''Бродоградилишта Кладово''
РАДОВИЋ БЛАГОЈЕ предесник ИО СО Кладово, директор ''Ђердап
услуга''
САВОВИЋ ЂУРО председник општине
САВОВИЋ СРЕТЕН директор ЈП ''Комуналац''
СТЕВАНОВИЋ НИКОЛА директор Центра за социјални рад
ТОДОРОВИЋ БУДИМИР начелник одељења РДБ
ЦВЕТКОВИЋ СЛОБОДАН председник општинског синдиката
ЧОЛОВИЋ ЉУБОМИР начелник војног одсека

***
 МАРКО ЛАЗОВИЋ
ОФИЦИР ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Шеф општинског, затим регионалног центра безбедности. Један од

првих људи српске обавештајне службе, начелник контраобавештајне
управе РДБ- начелник Друге управе...

''Dušan Stupar je i pored nalaza Komisije SDB Srbije ostao bez posla i bez
partijske knjižice. Njegovo mesto zauzeo je Milorad Leković – Mića. Nije se
ni on dugo održao u državnoj bezbednosti, jer je naleteo na Jovicu Stanišića,
zamenika načelnika SDB Srbije. Praćenjem beogradske štampe, a posebno
lista “Balkan ekspres”, operativci iz Beograda su naime uočili da u ovoj
novini, čiji je vlasnik bila Ranka Čičak, ima isuviše poverljivih policijskih
podataka. Da bi se, po nalogu novog ministra Zorana Sokolovića, utvrdilo
ko iz tajne službe odaje podatke, formirana je na nivou Srbije, posebna
komisija za “Balkan ekspres”. Predsednik je bio Ranko Savić, a članovi
Mića Leković i Marko Lazović. Sumnja je pala i na Jovicu Stanišića. To je,
medjutim, za ove ljude bilo sudbonosno.''

https://bokisingl.wordpress.com/2009/09/13/o-drzavnoj-bezbednosti-dvadesetosmi-deo/
 ДРАГОЉУБ ДРАГИШИЋ

Рођен је 1927. године у Петровом селу, где је завршио основну школу.

Средњу школу завршио у Крагујевцу, а Економски факултет у
Београду, године 1957. Докторску дисертацију одбранио је 1964.
године.

Пре завршетка факултета радио је приближно 6 година на различитим

пословима у НОО Среза и Среском савезу ЗЗ Кладово. На Економском
факултету је радио као асистент од 1958. го 1965. године, затим као
доцент до 1971. када је изабран за ванредног професора. Редован
професор је постао 1977. године. Пензионисан је 1992. године

Боравио је на стручном усавршавању на универзитетима Западне

Немачке и то: Западни Берлин, Келн, Франкфурт, Нинберг, Минхен
током 1962. године. Као стипендиста Економске комисије УН у
Женеви радио на програму Маркетинга.

Такође је држао наставу на одељењима факултета у Крагујевцу, Ужицу,

Шапцу, као и на Војно-економској академији у Београду. На
последипломским студијама водио предмете: Тржишна анализа,
Туристичко тржиште и Теорија понашања потрошача. Такође је био
ангажован и на Економском факултету у Нишу, као и на
Пољопривредном факултету у Земуну. На Економском факултету у
Београду био је шеф Катедре за општу-економску теорију.

Био је члан Редакције часописа "Гледишта", главни и одговорни

уредник часописа "Марксистичка мисао", помоћник Републичког
секретара за образовање, члан Југословенске Комисије за УНЕСКО и
председник Управног одбора Републичког позајмног фонда студената.

Добитник је Ордена заслуге за народ са сребрним зрацима, 1975. као и

Ордена рада са златним венцем 1987. године.

Важнији радови:
Теоријске основе истраживања тржишта, Београд, 1967.
Удружени рад и доходак, Факултет политичких наука, Београд, 1973.
Расподела према раду у самоуправном систему, Факултет политичких наука, 1974
Значење производних односа и њихове битне карактеристике, "Просветни
преглед", 1975.
Самоуправни социјалистички односи производње, Београд, 1977.
Друштвена својина над средствима за производњу. (преведено у НП Кини) Београд,
1979.
Политичка економија, Београд, 1983.
Један прилог објашњењу земљишне ренте, "Наша стварност", 2/1961.
Робна производња није у супротности са друштвеним усмеравањем,
"Социјализам", 9/1965.
Могућност различитог тумачења Марксове теорије земљишне ренте,
"Социјализам", 9/1967.
Положај произвођача у самоуправном систему, "Гледишта", 3/1968.
Економска суштина друштвене својине усоцијализму, "Гледишта", 3/1969.
Понашање самоуправних робних произвођача, "Гледишта", 5-6/1972.
Тржиште и тржишне структуре, у књизи "Трговина Социјалистичке Републике
Србије", Београд, 1972.
Отворена питања теорије и праксе самоуправне робне привреде, "Наше теме",
6/1973.
Суштина самоуправног располагања средствима за производњу, "Економска
мисао", 44/1975.
Расподела се једино може објаснити начином производње, "Марксистичка мисао",
4/1975.
Од класичног до самоуправног високошколског образовања, "Гледишта", 3/1997.
Основне разлике у тумачењу друштвене својине, "Марксистичка мисао", 2/1997.

Optimale Aufklarung uber Markt und Ware, Zbornik "Verbraucher Informationen uber
Ernahrungsguter", Berlin, 1970....
АНДРИЈА ПОПОВИЋ
БЛАГОЈЕ РИСТОВИЋ
 ДАНИЛО ПЕТРОВИЋ ''ГОРДИ''

(рођен као Андрија Паковић)

''Одлазак песника осетили смо сви ми који кафану сматрамо

значајном друштвеном установом. Осетили смо га онако
хемингвејски- отишао је део нас. Отишао је заправо део који је
давао душу нашем зачараном кафанском свету... Догодило се то
овако: Једне вечери у кафану је ушао друг Бане са тројицом месних
фудбалских звезда, Власник кафане, уз физички изражено
уважавање, отпратио је своје изненадне госте до посебо
аранжираног стола. Пошто је муњевито послужено пиће и мезе,
друг Бане је бацио свој неуморни и заслужни поглед по кафани.
Након краткотрајне анализе резултата осматрања, невидљивим
покретом позвао је кафеџију а овај се у положају
лумбалшијалгичког напада створио поред њега. Друг Бане шапну
на уво- микрофон и 'сталак за микрофон' се нагло усправи и
одлучним корацима пође према столу за којим је седео Песник. –
Песник, овог момента да си напустио локал! Хармонија људи и
пића за столом била је поремећена. У првом тренутку Песник је
реаговао рефлексно- љубазно се обратио агресору: - А који је
разлог молићу? –Хигијенски! Тако замазан не можеш да седиш у
моју кафану. Друг Бане ме је баш упозорио... Оно што се тада
догодило изненадило је све присутне. Ја сам накнадно
анализирајући догађај дошао до закључка да се ипак таква
реакција Песника могла очекивати. Све оно што му је живот
чинило црним и безнадним тај човек је сабрао у једну реч: лаж. Од
ње је страдао, од ње је бежао и увек јој се враћао. Знао је у ком
грму лежи зец, а у конкретној ситуацији са једне стране грма стајао
је он, а са друге политичар окружен фудбалерима. Коцка је бачена.
Устао је нагло, кренуо корак- два према 'чистима', заузео познат
став за деклемовање, али овога пута Хамлета је заменио Емил
Зола. Прст је био управљен на друга Банета: -Где ће ти душа/Ти
само знаш за лаж/ И тај што те слуша/ И лаж гута/Зна да си гад/.
Сцена се завршила тако што су Песника, укоченог као споменик,
кафеџија и келнер изнели из кафане. Кафеџија се дуго и дубоко
извињавао другу Банету у своје име, у име свих и у име пијаног
Песника. Да, најлогичније објашњење је било да је за све крив
алкохол, јер најлакше је храброг прогласити пијаном кукавицом.
Друг Бане, у складу са својом професијом, био је врло толерантан:
инцидент је истог момента заборавио. За њега је то био рутински
потез. А Песник? Он је добио битку а изгубио рат. У својој
последњој битки потрошио је сву снагу. Дух особењака умро је
заувек. Већ следећег јутра Песник је, лагано дрхтећи, стајао пред
главним улазом у општинску зграду. Чекао је да се појави друг
Бане да би му се извинио. Полугласно се преслишавао. Био је
обријан и очешљан. Друг Бане му је у тренутку промакао својим
суздржљивим и брзим кораком. Песник је потрчао за њим али код
степеништа га је зауставио портир... Не знамо где је и како
завршио Песник. Можда још увек живи у нашем граду, а можда је
и у лудници- како неки причају. Ја га више нисам видео, јер у
животу је тако: људе видимо само тамо где их очекујемо.''

Бора Рудан 1988, ''Одлазак песника''

 ВЕСЕЛИН Ч САВОВИЋ

(1943-2007)

Principi metalurške termodinamike

Živković, Živan D. ; Savović, Veselin Č.
Врста грађе - уџбеник
Издање - [1. izd.]
Издавање и производња - Bor : Tehnički fakultet, 1997
Језик - српски
COBISS.SR-ID - 119836679
Dir. TIR-a bio je prof. dr Veselin Savović, a sada je prof. na
fakultetu u Crnoj Gori. Ako bi umesto metalurških,
predavao dva nova predmeta: “Kako napraviti promašene
investicije od nekoliko stotina miliona maraka i svo vreme
napredovati u službi” i “Kako se maksimalno obogatiti na
račun RTB-a i ne odgovarati”, uskoro bi dobio titulu
najstručnijeg profesora na balkanu.
https://bokisingl.wordpress.com/2009/07/17/zasto-je-rtb-bor-doveden-do-ruba-propasti-drugi-
deo/

Boza Bogdanovic, https://www.b92.net/o/biz/komentari?nav_id=237251

 ВЕСЕЛИН ДРАГИШИЋ

Рођен 10. 01. 1954 у Петровом Селу, општина Кладово. Гимназију

природно-математичког смера завршио је у Кладову 1972 године. Исте
године уписује Рударско-геолошки факултет у Београду, Смер за
хидрогеологију, где је 1977 годие дипломирао.

Од 1979 до 1983 године ради у Институту за бакар у Бору, а од

септембра 1983 ради на Институту за хидрогеологију Рударско-
геолошког факултета, прво као асистент, а сада као редовни професор.
Магистарску тезу одбранио је 1981, а докторску 1988.
На Департману за хидрогеологију тренутно држао је предавања из
предмета:
- Општа хидрогеологија
- Хидрогеологија лежишта минералних сировина.
Члан је Српског геолошког друштва и Интернационалне асоцијације
хидрогеолога (ИАХ). Учествовао је на преко 30 домаћих и
међународних скупова о хидрогеологији. Објавио је преко 100
стручних и научних радова. Аутор је два универзитетска уџбеника и
две монографије.
Važniji publikovani radovi:

1. Dragišic, V., 1992: HIDROGEOLOGIJA LEŽIŠTA BAKRA ISTOČNE SRBIJE

(monogfrafija), Institut za hidrogeologiju RGF-a, Beograd, pp. 121.
2. Dragišic, V., 1994: EKSCESNA ZAGADJENJA KARSTNE IZDANI, Monografija
"Zaštita voda i upravljanje vodnim resursima" (Ed. S. Prohaska), posebno izdanje J.
Černi, Beograd, pp. 189-204.
3. Dragišic, V., 1997.: GEOLOŠKO-HIDROGEOLOŠKE KARAKTERISTIKE SLIVA
VLASINSKOG JEZERA, Monografija “Vlasinsko jezero” - hidrobiološka studija, 25-35,
Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.
4. Stevanovic, Z. & Dragišic, V. (2002): Rekonstrukcija paleohidrogeoloških uslova
formiranja Bogovinske pećine. Zbornik radova odbora za kras i speleologiju VII, str. 49–
60, SANU, Posebna izdanja, knj. DCI, Odeljenje za matematiku i geonauke knj. 1,
Beograd.
5. Stevanovic, Z., Dragišic, V., 1995: SOME CASES OF ACCIDENTAL KARST WATER
POLLUTION IN THE SERBIAN CARPATHIANS. Theoretical and applied karstology,
Academia Romana, 8, 137-144, Bucharest, Romania.
6. Stevanovic, Z., Dragišic, V., 1997.: AN EXAMPLE OF REGULATION OF KARST
AQUIFER, Karst water & environmental impacts, 19-26, Balkema, Roterdam.
7. Dragišic, V., Miladinovic, B., Milenic, D., 1997.: POLLUTION OF GROUND
WATERS IN DONJI MILANOVAC. Proceedings of the XXVII IAH Congress on
Groundwater in the urban environment. Vol. I 395-399, Nottingham.
8. Dragišic, V., 1997: OPŠTA HIDROGEOLOGIJA, Univerzitet u Beogradu, Rudarsko-
geološki fakultet, 1-434, Beograd.
9. Stevanovic Z, Dragišic, V., 1998: AN EXAMPLE OF IDENTIFYING KARST
GROUNDWATER FLOW. Environmental Geology 35 (4), 241-244, Springer-Verlag,
Berlin, Germany.
10. Dragišic, V., 2005: Hidrogeologija ležišta mineralnih sirovina. Univerzitetski udžbenik,
Beograd, pp. 242.

Realizovani projekti:

1. Projekat vodosnabdevanja grada Bora podzemnim vodama

2. Projekat hidrogeoloških istraživanja ležišta bakra istočne Srbije.
ЖИВЕО ЖИВОТ МАРКО НОВАКОВИЋ

Живех у Петровом Селу

На огранцима Веље Главице
Над њом се вију орлови
И гнезде разне птице.
На планинама њеним
Напасах стадо оваца
По неку козу и краве.
Ту за испашу беше
Довољно
Сочне ливадске траве.
А у подножју брда
Страва! Као у паклу!
То људи са правом
Зову ''Гаура Драју!''
 А кад се преведе
Зове се: ''Ђавоља рупа''!
Ту људе језа хвата,
Из ње се чује дрека.
То неман нека
Клепеће, грми и лупа.
Обеси ми се отац
Задеси нас тешка несрећа
Нас четворо нејачи
Могли смо да гледамо само
Како му гори свећа.
А хтео је мирно да живи.
Није му дао ђаво
Из његових канџи не успе да се ишчупа.
Пресуди нечастиви
И његова ''Ђавоља рупа''
 БУДИМО ЉУДИ
Maja 2001.godine tezu o imenu kao predznaku (Kladovo
prema Ranki Kuić duguje ime keltskoj reči za
groblje - Kladi ff, a prvo naselje nalazilo se
umestu Krvava bara, manje od 1 km zapadno od današnjeg
centra grada), na svojevrstan način potvrdio je Oskar
Kliper/ Dragan Vitomirović, objavivši svetu potresno
svedočanstvo o leševima sa Kosova bačenim u Dunav
za vreme vladavine Slobodana Miloševića 1999.g. Tako je
podunavski gradić,
izuzev po žrtvama Kladovo Transporta,
u svetu upamćen i kao plava grobnica iluzija
jednog totalitarnog neokomunističkog režima.
Д. БОКАН 6.6.2001.г. ''Борба'':

Текст објављен 1. маја ове године у локалном листу "Тимочка

крими ревија" из Зајечара да је 6; априла 1999. године у близини
села Текија из реке Дунав извучен камион хладњача са
неидентификованим лешевима, покренуо је лавину прича,
нагађања и поставио многа питања, која, чини нам се, да још дуго
неће.наћи одговора. Док једни у томе виде да је претходна власт
урадила асанацију бојишта односно уклањање свих жртава које би
могле да побуде интересовање истражитеља Хашког трибунала и
да је то прилика да се код нас аргументовано проговори о ратним
злочинима, има и мишљења да је ово "пречица" за Хаг или
умиљавање Хагу пре доношења слорног Закона.

КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО

По налогу министра унутрашњих послова Републике Србије

Душана Михајловића одређена је Радна група са задатком да се
утврде релевантне чињенице везане за случај "хладњача".
Тако је установљено да је 5. априла 1999. године поподне ОУП-у
Кладово јављено да су рибари на Дунаву приметили плутајући
објекат, налик на сандук беле боје. Претпостављајући да се ради о
возилу односно о овој незгоди на лице места из ОУП-а Кладово
упућена је увиђајна екипа и ангажован професионални ронилац.

Тада је констатовано да сандук хладњача није био видно

деформисан а врата сандука су била затворена. Након отварања
врата у сандуку је уочен већи број људских лешева. Како се радило
о случају из надлежности Окружног јавног тужилаштва у Неготину,
присутни истражни судија и окружни јавни тужилац огласили су се
ненадлежним.

Начелник СУП-а Бор пуковник Часлав Голубовић обавештен је о

детаљима као и да је увиђај започет а затим прекинут.

Пуковник Голубовић је о овом догађају обавестио тадашњег

начелника Ресора јавне безбедности генерала Властимира
Ђорђевића који налаже да се сачека, док се са тим у вези не
изврше потребне консултације, После консултација које је извршио,
генерал Ђорђевић наређуе начелнику борског СУП-а вађење
лешева и припрему за транспорт наводећи да ће се обдукција и
сахрањивање лешева обавити на другом месту. Такође наређује да
се "посао" мора обавити током ноћи.

Тадашњи министар унутрашњих послова Влајко Стојиљковић и

генерал Властимир Ђорђевић прогласили су цео случај државном
тајном и поводом њега отворили акцију под називом ''Дубина 2".

Такође радна група је дошла до сазнања да је почетком

бомбардовања, пре две године у кабинету тадашњег савезног
председника Слободана Милошевића одржан састанак коме су
присуствовали и тадашњи министар унутрашњих послова Влајко
Стојиљковић, генерал Властимир Ђорђевић и тадашњи начелник
Државне безбедности генерал Радомир Марковић. Ради извршења
добијеног задатка, марта исте године, на колегијуму у републичком
МУП-у разматран је проблем асанације терена на подручју Косова
и Метохије где су извођена борбена дејства ради уклањања
цивилних жртава и тај задатак поверен је генералима Властимиру
Ђорђевићу и Драгану Илићу.

МЕСЕЦ ДАНА ПОСЛЕ

У првих месец дана од објављивања текста у "Тимочкој ревији"
дошло се и до сазнања да су лешеви из "хладњаче" сахрањивани у
масовним гробницама у околини Београда, а како се незванично
сазнаје те гробнице се налазе у Батајници, код Пољопривредног
комплекса "13. мај" а спомиње се и локација код батајничког
гробља. . Истовремено у јавности се појављују и информације. да
је на градском гробљу у Сремској Митровици према изјави
општинских власти, сахрањено 107 лешева пронађених у Сави и
Дунаву између 1991. и 1995. године. Већи број тих гробова у
документацији митровачког погребног предузећа води се под
ознаком "НН".

Тела су у Митровицу допремљена са Института за судску медицину

из Новог Сада где је рађена обдукција.

Лешеви су проналажени углавном у Дунаву крај Новог Сада и

Сави крај Митровице.

Верује се да су страдали у ратовима у Хрватској и Босни и

Херцеговини.

Од 107 покопаних тела, 17 је идентификовано и сви су према

тврдњама локалних власти хрватске или бошњачке националности
- пореклом највероватније из Брчког и из Славоније. Истовремено
поводом приче о постојању хладњаче и наводних жртава у њој у
језеру "Кокин брод", Секретаријат унутрашњих послова у Ужицу је
провером утврдио да је та информација нетачна.

ГДЕ СМО САДА:

О случају хладњача полицијски техничари још увек утврђују

чињенице. Са званичним саопштењем би ваљало изаћи у јавност
што пре. Како би се зауставиле шпекулације на које ових дана
министар Душан Михајловић мора да одговара: Оптужен сам да
сам то измислио да бих припремио јавност пред усвајање закона о
сарадњи са Хашким трибуналом. Али, сурова реалност је да то
постоји и да ће, изгледа добити размере које ће нас можда све
отрезнити из пијанства изазваног Милошевићевом пропагандом.

Д. Бокан
16.06.200110:24 БЛИЦ
KLADOVO - U blizini Vojnog poligona za obuku antiterorističkih jedinica MUP-a
Srbije u Petrovom Selu kraj Kladova, otkrivena je masovna grobnica s nepoznatim
leševima. Uviđaj obavlja istražni sudija Okružnog suda u Negotinu Milorad
Momčilović, koji će tek po završetku čitavog posla saopštiti prve detalje o ovom
slučaju.
U nedostatku zvaničnih inforamcija, izvor blizak istražnim organima kaže da se ne
radi o leševima pronađenim u hladnjači koja je 6. aprila 1999. godine pronađena u
Dunavu kod Tekije. Identitet novootkrivenih leševa tek bi trebalo da se utvrdi.
Tragajući za bilo kakvim pouzdanim saznanjima o ovom slučaju 'Blicu' je
potvrđeno da ovo nije i jedina masovna grobnica u brdima oko Kladova.

Osim istražnog sudije iz Negotina Milorada Momčilovića, na mestu uviđaja juče su

bili i operativci Odeljenja MUP-a u Kladovu, kao i radnici pogrebne službe
preduzeća 'Komunalac'. U Petrovo Selo, kako je najavljeno, trebalo bi da stignu i
eksperti za ekshumaciju iz Beograda i Niša koji će pružiti detaljnije podatke o
žrtvama.

Kako je javila agencija Beta, u grobnici u Petrovom Selu zakopano je između 25 i 30

tela. Izvori u pravosuđu rekli su Beti da nadležni organi istražuju izjavu zasad
neimenovane osobe koja je rekla da je od sukoba na Kosovu kamionom na područje
Srbije prevezeno oko 1.000 leševa.

Ne može naprijed bez pogleda unazad

Budući premijer Srbije Aleksandar Vučić nedavno je u

intervjuu za DW rekao da izvinjenja i prazne riječi nikome nisu
potrebne nego da treba djelati: „Želim da Vas uvjerim da nijedan
zločinac neće biti sačuvan i da će svako ko je počinio zločine, za
to i odgovarati. […] Jer, ja ne mogu da kažem da je dobro to što
ste spakovali na najstrašniji i najmonstruozniji način trojicu
braće (Bitići, prim N.R.) – kao sardine ih spakovali u jamu.

https://www.dw.com/bs/zlo%C4%8Din-jeste-bio-u-re%C5%BEiji-dr%C5%BEave/a-
17590110
 КРЦУН ДРАГОВИЋ

(19.3.1950.Петрово Село)

Крцун Драговић, извршни секретар Председништва Централног

комитета Савеза комуниста Србије, члан Владе Србије Десимира
Јевтића 1986-1989, секретар Савезног Уставног суда, спортски радник,
члан Скупштине Савета Фудбалског клуба "Црвена звезда"

Борба 19.9.1978.
Расправа о нацрту устава СФРЈ 1974 Анали Правног Факултета 1973 1.9
.

1974
 СПАСОЈЕ БОГДАНОВИЋ

Спасоје (Вукале) Богдановић, рођен 1940.г. у Петровом Селу, био је

високопозиционирани службеник Државне безбедности у Кладову,
Зајечару , Београду, помоћник савезног министра унутрашњих послова
Фрање Херљевића 1991-1997.г. Написао је монографију Петрово Село
и Петровосељани у историји и традицији 1998.г. /библиотека Хронике
села књига 78/.

Kada je Obren Djordjevic 1978. preuzeo srpsku tajnu službu, njegov

zamenik je postao Petar Radosavljevic. Prvi sektor “ Istok “ vodio je
Milivoje Mirčić, a drugi sektor “ Zapad “ Vlajko Stošić. Unutrašnji
sektor imao je za načelnika Hristoljuba Mitića, a za ratne pripreme
bio je zadužen Blažo Lazović. Peti sektor analitike vodio je
Spasoje – Paja Bogdanović, a šef tehnike u sedmom sektoru bio
je Dragutin Stefanovićc. Načelnik Obren Djordjevic je bio jedan od
najiskusnijih (kontra)obaveštajaca u Srbiji. On je jedini na mestu
šefa tajne službe Srbije, izdržao skoro dva mandata. Početkom
osamdesetih trebalo je, naime, da postane i načelnik SDB
Jugoslavije, ali kako to Draži Markoviću nije bilo po volji, umesto
Obrena Djordjevića u zgradu SSUP-a otišao je Srđan Andrejević.
https://bokisingl.wordpress.com/2009/09/07/o-drzavnoj-bezbednosti-dvadesetcetvrti-deo/
Библиографија часописа Безбедност:
1983. [2862.] БОГДАНОВИЋ, Спасоје Идејно-политичка и стручна оспособљеност, два су
основна критеријума која у личности припадника органа унутрашњих послова чине целину
/ Спасоје Богдановић / Год. 25, бр. 1 (1983), стр. 35-37. Рубрика: Стручне информације

1985.[3018.] БОГДАНОВИЋ, Спасоје Нека запажања и искуства из функционисања система

самозаштите у једном броју општина у СР Србији ван територија САП / Спасоје
Богдановић /Год. 27, бр. 2 (1985), стр. 166-175. Рубрика: Друштвена самозаштита Излагање
на научно-стручној расправи на тему: „Титова визија и остваривање друштвене
самозаштите и безбедности у теорији и пракси југословенског самоуправног
социјалистичког друштва”, у Скопљу 19. и 20. децембра 1984. године.

SКUPŠTINА SFRJ Stenоgrafske beleške sa sastanka Stručne radne

grupe Коmisije za genоcid i ratne zlоčine Skupštine SFRJ, оdržanоg 17.
IV 1992. gоdine, sa pоčetkоm u 13 časоva i 10 minuta Beоgrad, aprila 1992.

Dr Milan Bulajić, sekretar Državne kоmisije Saveznоg veća Skupštine

SFRJ za ratne zlоčine i zlоčine genоcida:

...Pоminje se izvještaj Аmnesti internešnala, za razliku оd оnоga štо mi

sami sebi pričamо. Mi izgleda najviše sami sebe ubjeđujemо šta jeste, a
šta nije. Оvdje imamо jednu infоrmaciju iz Helsinki voča о Ujedinjenim
nacijama. Mоramо uzeti izvještaj Аmnesti internešnala, оbezbijediti
nadležnоsti ne samо za оnо štо gоvоrimо о našоj strani negо i о većini.
Оvdje se gоvоri о zlоčinima paravоjnih fоrmacija Dušan Silni, stravični
dоkazi se iznоse о tоme. Mi mоramо sve tо izanalizirati. Оbjektivnо se
kaže da JNА sa tim nije imala veze. Sa svоje strane je preduzimala
mjere prоtiv takvih zlоčina.

Dr Milan Bulajić: „Da se dоgоvоrimо šta ćemо, kada se оvaj sastanak

završi, napraviti. Zamjenik saveznоg sekretara za pravоsuđe i
оrganizaciju savezne uprave predlaže da angažujemо jedan institut da
razmоtri оrganizaciju, djelоkrug rada. Tо treba, akо sam naučni
radnik, uvijek predlažem da naučnо radimо, ali da radimо u kоrak.
Vidimо da vоjnо tužilaštvо pоkreće parnice. U Helsinki voču tačnо se
daju pоdaci, čak se za akcije JNА zna, svjedоci su pоtvrđeni. Tо treba
vidjeti. Svaku meru preduzeti (kaо Pоntije Pilat), ‘peru ruke’. Zatim, tu
imate оve оdrede, da napоmenem, kaо štо su Dušan Silni, da vidimо šta
se tu mоže učiniti. Sada su jedinо krivi Srbija i JNА. Preduzeće mjere
da razbiju JNА i sve Srbe.“

Spasоje Bоgdanоvić, pоmоćnik saveznоg sekretara za unutrašnje

pоslоve SFRJ: „Saveznо javnо tužilaštvо je stavilо tu zahteve pоčetkоm
nоvembra meseca 1991. Mi smо taj zahtev dоstavili MUP-u Republike.
Realnоst je, niti Savezni SUP mоže da vrši ispitivanje niti je vršiо
ispitivanje, drugо, tačnо je оvо da оvu bitku treba da dоbiju na terenu
veštaka. Pо meni treba da pоstоji kоncepcija na tоm delu pоsla.
Međutim, akо je оvakvо stanje, predlоžiо bih, na terenu direktnо
nedоstaje jedan dоkument kоji bi biо mоžda ne u smislu da оn bude
takav da pretenduje u svim slučajevima, ali treba da se preduzmu
оdređene radnje i mere kоd dоkumentоvanja dela, kaо štо tо radi
Kоmisija kоja vrši uviđaj. Mоrali bismo da idemо sa jednim aktоm
Kоmisije da tо stavimо pо svоjоj liniji i da tо minimalnо uradimо, da tо
sistematizujemо. Mi imamо sedam centara u četiri srpske krajine ali je
tо pо liniji tužilaštva i pravоsuđa. Аkо je mоguće. Savezni sekretarijat
za pravоsuđe i оrganizaciju savezne uprave da napravi jedan takav akt.
Pо međunarоdnоm pravu tо se sve radi na isti način. Treba da se
upоdоbi jedan оbavezujući akt i da tо bude nоsilac kоji mоže da se
uključi u sve tо.“

Ljubоmir Prljeta: „Sličan sastanak bi trebalo da оdržimо i sa ljudima iz

Srpske Republike Bоsne i Hercegоvine iza nedjelje, a da se usmjenо
dоgоvоrimо da pоčnemо da radimо, a tо je оvо štо savezni оrgani imaju
iza vas.“

Spasоje Bоgdanоvić: „Iz Bоsne i Hercegоvine neće mоći da dоđu.“

Архив Комитета Савезне владе СРЈ за прикупљање података о извршеним
злочинима против човечности и међународног права, Документација Тужилаштва за
ратне злочине Републике Србије, Stenografske beleške sa sastanka Stručne radne grupe
Komisije za genocid i ratne zločine Skupštine SFRJ, održanog 17. IV 1992. godine, sa
početkom u 13 časova i 10 minuta, док. бр. 8/1-02-005/93-2

*Цитирано из рада ма Никола ТОШИЋ МАЛЕШЕВИЋ мастер историчар, Београд

СТЕНОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ И ЗАБЕЛЕШКА СА САСТАНКА СТРУЧНЕ РАДНЕ
ГРУПЕ ДРЖАВНЕ КОМИСИЈЕ САВЕЗНОГ ВЕЋА СКУПШТИНЕ СФРЈ ЗА РАТНЕ
ЗЛОЧИНЕ И ЗЛОЧИНЕ ГЕНОЦИДА ОДРЖАНОГ 17. АПРИЛА 1992. ГОДИНЕ
Годишњак за истраживање геноцида, 1/2022
 ЛЕПОСАВА МИЛИЋЕВИЋ

Rođena je 12. avgusta 1950. godine u Beloj Crkvi.

Završila je Prvu beogradsku gimnaziju, maturirala 1969. godine. Studirala je na
Medicinskom fakultetu u Beogradu, diplomirala 1976, specijalizirala je opštu
medicinu na istom fakultetu.

Lekarsku praksu počela je u Medicinskom centru u Kladovu 1977. godine.

Godinu dana kasnije prelazi u Požarevac gde radi kao rukovodilac Službe opšte
medicine u Zdravstvenom centru, potom i u Domu zdravlja, gde ostaje do 1994. i
imenovanja za ministarku zdravlja u Vladi Srbije.

U junu 2000. godine izabrana je za saveznu ministarku vera u Vladi Momira

Bulatovića.

Bila je članica Jugoslovenske levice(JUL).

https://www.istinomer.rs/akter/leposava-milicevic/

''Господине председниче, уважено председништво, даме и господо

посланици, бити министар за здравље икада и игде је част и
задовољство за сваког лекара. Бити министар за здравље у овом
времену, у овој земљи, је велика част, али на жалост не и задовољство.
Ни један лекар у својој земљи не може бити задовољан одржавањем
очекиване дужине живота на истом нивоу од 10 година, одржавањем
хигијенске епидемиолошке ситуације без ексцесних појава,
одржавањем контроле над вакцијабилним болестима и слично, и ако те
чињенице наше колеге ван наше земље процењују као неочекивано
добре и као успех, а вероватно стога што имају увид у све што се
против наше земље предузимало и што се предузима, па ови
показатељи имају своју праву вредност тек када се сагледају са тог
становишта.
Господа из такозваног цивилизованог дела света су пре пар десетина
година осмислила веома озбиљну стратегију, како да се обрачунају са
идејама дубоко укорењеним на просторима на којима живимо, идејама
једнакости, равноправности, социјалне и сваке друге правде.

Сурогат за ове појмове су такозвана људска права, а њихово одсуство

или присуство у некој земљи или региону дозирају и процењују
најјачим. То је једно од медијски најстрашнијих оружја новог светског
поретка у настојању да све тековине развоја људске цивилизације
подреди својој потреби да јаче учини још јачим, а слабе још слабијим.

Да под плаштом одбране људских права било где и било чијих уведе
робовласништво и над обесправљивачима, а нарочито обесправљенима.
Да систематским стварањем услова за настајање хуманитарне
катастрофе у једној земљи оптужи исту ту земљу за хуманитарну
катастрофу. Растурањем Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије, којој се највише успротивио наш народ јер је у њу највише
и уложио, стављање најјаче супер силе на страну деструкције, добили
смо око 700 хиљада избеглица, а увођењем економских санкција
лимитирали су наше могућности за задовољавање елементарних
потреба, да евентуални развој и не помињемо. Притом сурово затирући
људска права свих грађана ове државе оптужују власт ове државе за
кршење или непостојање људских права и изазивање хуманитарне
катастрофе. Проглашавање жртве за кривца аргументима силе и моћи
је стари рецепт и већ више пута примењен на овом простору, а овог
пута маскиран другачије. Заоденут у жељу за Европом и светом без
граница, у којој ће живети срећни и обезличени људи, који ће веровати
у обезбоженог бога, људи без историје, са тешком и неизвесном
свакодневицом, са будућношћу у којој ће њихова деца бити поданици
силе чије је постојање само себи сврха.

У овој земљи још увек живе људи који имају историјско памћење, чија
је садашњост тешка и неизвесна јер се налазе на путу самопотврђивања
једине светске супер силе, који деле са свима у невољи, већој од своје,
све што имају и све што немају на жалост. Они који не верују у
њиховог обезбоженог бога, који не верују да је будућност намењена
њиховој деци вредна и једног педља ове земље. У овој земљи живе
људи који знају да су они јачи и да силом могу отети и да нам силом
могу наметнути.
У овој земљи живе људи који знају да је сунце најјаче у два поподне, а
не знају да је већ у паду. У овој земљи живе људи који знају да они
могу како хоће, али не могу докле хоће. У овој земљи живе људи за
које је слобода више од живота. У овој земљи живе људи које ће можда
по трећи пут у овом веку, зарад мира присилити на рат. Знамо да у ову
земљу они знају како да уђу, а не знам хоће ли знати како да изађу.
Пошто ми знамо како из ове земље непријатељи излазе, пошто ми не
желимо да они буду наши непријатељи, јер за то немају ни један једини
сувишни разлог, а ми им нудимо мир, разговоре и политички споразум.

Боље данас и боље сутра за све, није само политичка платформа ЈУЛ-а,
већ је опредељење свих добронамерних људи у целом свету. Хвала
вам.'' (Аплауз у сали.)
PRVA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANJA, 23.03.1999.

https://otvoreniparlament.rs/transkript/5810?page=5#govor-852029

Šestogodišnje ministrovanje dr Leposave Milićević, bar što se tiče njene

partije, moglo bi biti i plodotvorno: zdravstvo je centralizovano, kao i
distribucija lekova, ona se uspešno nosila sa dva velika štrajka lekara, ušla
je u klinč sa privatnom praksom, uvela ukucavanje kartica pri dolasku na
posao u zdravstvene ustanove, otvorila puteve lekova iz daleke Indije i Kine.
Zarad socijalnog mira, velike firme pod patronatom vladajućih partija
oslobodila je, naravno odlukama Vlade, uplaćivanja doprinosa za zdravstvo.

Za godinu dana postavila je četriri i smenila tri direktora Republičkog

zavoda za zdravstvenu zaštitu, a jedan od njih, dr Nenad Đorđević, inače
njen partijski drug, završio je i u zatvoru. Poslednji veliki potez pod njenim
patronatom jeste preuzimanje i stavljanje privatne kompanije ICN
Jugoslavije pod patronat srpske države.
Vreme broj 496, 8. jul 2000. https://old.vreme.com/arhiva_html/496/04.html
 ВАСА СПАСОЈЕВИЋ

NEDELJA, 22.06.2008, 14:28 - 17:51Uhapšen zaječarski glumac Vasa

Spasojević
Zaječarski glumac osumnjičen za pripremu atentata na svog gradonačelnika.

Zaječarska policija uhapsila je glumca pozorišta 'Zoran Radimilović' Vasu

Spasojevića zbog sumnje da je planirao atentat na gradonačelnika Zaječara
Boška Ničića, rekao je portparol gradske policijske uprave Zoran
Stamenković.
https://www.rts.rs/lat/vesti/hronika/2045/uhapsen-zajecarski-glumac-vasa-spasojevic.html?print=true

ZAJEČAR - Glumac zaječarskog pozorišta "Zoran Radmilović" Vasa

Spasojević, kome je određen pritvor zbog sumnje da je spremao ubistvo
gradonačelnika Zaječara Boška Ničića, izjavio je na saslušanju da nije želeo
da ubije gradonačelnika.

Kako danas javljaju zaječarski elektronski mediji osumnjičeni je pred

istražnim sudijom kazao da je želeo da skrene pažnju javnosti na težak
položaj glumaca u pozorištu "Zoran Radmilović".

Istražni sudija Opštinskog suda u Zaječaru odredio je juče Spasojeviću

pritvor od osam dana zbog sumnje da je spremao ubistvo Boška Ničića i
protiv njega je podneta krivična prijava za napad na službeno lice.
Kako prenose lokalni mediji, Spasojević je prilikom saslušanja izjavio da će
Ničiću kad-tad doći glave, optužujući ga za teško materijalno stanje glumaca
u zaječarskom pozorištu.

Spasojevića je uhapsila policija u Zaječaru, nakon što ih je kontaktirala

beogradska policija.

Kako se saznaje, glumac je sa svog mobilnog telefona pozvao beogradsku

policiju i najavio kako će likvidirati gradonačelnika Ničića u nedelju u
Gamzigradskoj banji za vreme tradicionalne manifestacije "Dani božura".

Prilikom hapšenja, glumac nije pružao otpor.

https://www.rtv.rs/sr_lat/hronika/uhapseni-glumac-izjavio-da-nije-hteo-da-ubije-predsednika-
opstine_67506.html

Osudjen glumac zbog prijetnji gradonačelniku Zaječara

17.7.2008.

Glumac nedavno zatvorenog pozorišta "Zoran Radmilović" u Zaječaru Vasa

Spasojević (62) osudjen je na dva mjeseca zatvora zbog pretnji da će ubiti
gradonačelnika Zaječara Boška Ničića. Kako su prenijeli lokalni mediji,
Opštinski sud u Zaječaru osudio je Spasojevića zbog napada na službeno
lice u obavljanju dužnosti.

Spasojević je prošlog mjeseca telefonom obavijestio policiju da će 23. juna,

na manifestaciji "Dani božura" u Zaječaru, ubiti gradonačelnika Ničića.
On je tokom istrage rekao da namjerava da ubije Ničića jer je odgovoran
zbog teškog finansijskog stanja u pozorištu.

Ničić je rekao da iza namjere Spasojevića stoje narkodileri protiv kojih

je on, kako je naveo, najavio žestok obračun.

(Beta) https://mondo.me/Info/EX-YU/a16064/Osudjen-glumac-zbog-prijetnji-gradonacelniku-Zajecara.html

Sila glumce ne moli

Mirjana Radošević|20. septembar 2023|01:00
Sa gradonačelnikom grada Zaječara Boškom Ničićem nema šale. Pre dve
godine na Festivalu Dani Zorana Radmilovića nije mu se dopala odluka
novinarskog žirija da se te večeri ne dodeli nagrada za bravuru, i on je –
ukinuo žiri! Jasno je da je dobar domaćin, zapravo, apsolutni gazda varoši.
Zato i nedavna odluka gradskih odbornika da se na njegov predlog ukine
Pozorište Zoran Radmilović, nije iznenadila upućene. Pozorište je
osnovano u zanosu obnove i izgradnje 1947. Prvu premijeru je imalo
februara sledeće godine. Kada je došao razorni nalet pedesetih i
dekretom zatvarane pozorišne kuće, zaječarski teatar je odoleo. Prvi
Susreti profesionalnih pozorišta Srbije Joakim Vujić održani su na sceni
ovog teatra 1965. Pozorište je bilo ne samo domaćin već i inicijator, danas
posle Pozorja, najrespektabilnijeg festivala. U ovom gradu je rođen Zoran
Radmilović, jedan od najvećih poratnih srpskih glumaca. Umro je pre 23
godine, pre 16 godina je osnovan Festival Dani Zorana Radmilovića, a tri
meseca, pošto mu je na trgu kod Biblioteke a preko puta pozorišta
otkriven spomenik, na predlog gradonačelnika Boška Ničića, pozorište je
ukinuto. Zgrada je na istom mestu, a zaposleni, njih 44, izbrisani su sa
spiska. Dolaskom Ničića na vlast 2004. i postavljanjem Vladimira Đuričića
za upravnika, počele su nevolje. Glumac Vasa Spasojević je nedavno
uhapšen pošto je pretio da će ubiti gradonačelnika! Veruje, naime, da je
Boško Ničić uzrok svim nevoljama u pozorištu, iako je svojevremeno
štrajkovao glađu, kad je upravnik bio reditelj Vladimir Lazić. Za svaki
slučaj, Vasi je produžen pritvor, a može da zaradi i kaznu od pet godina
zatvora. I dok on, kao potencijalni ubica, sedi u zatvoru, gradonačelnik
ukida pozorište! I to, kažu, prvi put bez direktnog TV prenosa. Ničić,
naime, ne krije da voli kamere, po nekoliko puta na dan oglašava se na
lokalnoj televiziji. Ali, kad su odbornici koalicije Živim za Krajinu Boško –
Ničić, potpomognuti glasovima SPS-a i G17 plus, izglasali odluku o
ukidanju pozorišta, glumci su, ispred svog pozorišta, držali opelo. Lokalna
televizija to nije zabeležila, ali su zato očajna lica tih ljudi snimale neke TV
kuće sa nacionalnom frekvencijom. Tako je upokojeno pozorište. Šta
dalje?
https://www.nin.rs/arhiva/vesti/11715/sila-glumce-ne-moli
СПАСОЈЕ РАДОЊИЋ
БРАНКО ГАРДАШЕВИЋ
 ЖЕЉКО ТАДИЋ

TADIĆ ŽELJKO ( Radnički Niš)

Rođen: 09.06.1974.
Pozicija u timu: golman.
KARIJERA:
- Đerdap Kladovo;
- 1991 -?: Radnički Niš;
- Partizan;
- 2007: Vasco da Gama.
RIO DE JANEIRO - O inferno astral do Vasco com os goleiros parece realmente
não ter fim. O sérvio Zeljko Tadic entrou com uma ação na Justiça do Trabalho
do Rio contra o clube. O goleiro cobra salários atrasados e outros direitos
trabalhistas referentes ao período em que defendeu o Vasco, de maio a
dezembro de 2004. Curiosamente, assim como Elinton, que veio para agradar
Romário e estréia no domingo contra o Flamengo, Tadic também foi contratado
pelo Vasco no ano passado como uma forma de satisfazer o meia Petkovic, de
quem é muito amigo.
A audiência inicial está marcada para o dia 24/11/2005, às 10h45. O goleiro é
representado pelo advogado Rodrigo Berengani Ramos. Tadic, de 31 anos,
participou de sete jogos pelo Vasco no Brasileiro do ano passado e sofreu gols
em todos eles. No total, o goleiro foi buscar a bola no fundo da rede 14 vezes.
Além disso, Tadic foi o protagonista da demissão do técnico Geninho. Após três
falhas no primeiro tempo do jogo contra o Palmeiras, em São Januário, o
presidente Eurico Miranda mandou uma ordem para o vestiário para que o
treinador tirasse o goleiro do time no intervalo. Mas Geninho não cumpriu, o
Vasco foi goleado por 5 a 2 e o treinador deixou o clube no dia seguinte.
***
 ДУШАН ВУКЧЕВИЋ

Душан Вукчевић (Сарајево, 14.новембар 1975) српски кошаркаш.

Висок је 202 центиметра и играо је на позицији крила. Поред српског,
има и држављанство Грчке.Свом рођеном презимену додао је грчко
презиме Цаликис.

Вукчевић је играо у јуниорима Босне, одакле је дошао у Црвену

звезду. Каријеру касније наставља у Грчкој где прво потписује
за Аполон из Патре, а затим за Олимпијакос где је играо четири сезоне
и добио грчки пасош. Следећа дестинација му је био Реал Мадрид где
је провео једну сезону. Након тога 2002. одлази у Монтепаски
Сијену где проводи две сезоне и помаже тиму да дође до своје прве
титуле италијанског првака у историји. Касније се кратко вратио
у Олимпијакос током 2004. да би потом наступао за турски Улкерспор.
Године 2005. се враћа у Италију где је остао до краја каријере и
наступао у два наврата за Милано и Виртус Болоњу, да би од 2010.
до 2012. наступао за италијанске друголигаше Римини и Верону где је
завршио каријеру.
Са репрезентацијом Србије и Црне Горе је наступао на Европском
првенству 2003. године у Шведској.
-
Википедија-
 КРУНА Ж САВОВИЋ

Koje su danas po vašem mišljenju najcenjenije vrline?

Humanost i skromnost. Trebaju nam ljudi, stvari samo prave

smeće.

https://bonitet.com/bonitet-upitnik-kruna-savovic/
 ПЕТАР ДРАГИШИЋ

Magistarska teza: 2003, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet,

Katedra za opštu savremenu istoriju, "Jugoslovensko-bugarski odnosi. 1944-
1949.
Doktorska teza: 2008, Univerzitet u Beču (Austrija), Institut za
Istočnoevropsku istoriju, "Österreichisch-jugoslawische Beziehungen 1945-
1955"
Monografije:

 Југословенско-бугарски односи 1944-1949, Београд: ИНИС, 2007.

 Odnosi Jugoslavije i Austrije 1945-1955, Beograd: INIS, 2013.
 Штa смо знaли о Итaлији? Поглeди из Бeогрaдa нa Итaлију 1955-
1978, Београд: ИНИС, 2019.
 Зидари туђе среће: београдска штампа о економском емигрирању
из Југославије у западну Европу крајем шездесетих и почетком
седамдесетих година, Београд: ИНИС, 2019.
 Ко је пуцао у Југославију? Југословенска политичка емиграција
на Западу 1968-1980, Београд: ИНИС, 2019.
 Петар Драгишић, Оливера Драгишић, Југославија и Бугарска
1944-1980: хроника неуспешног пријатељства, Београд: Stella
Polare, 2019.

https://inis.bg.ac.rs/lat/biografija-i-bibliografija/65/2019/12/06/dr-petar-dragisic.html
ЗОРАН МАТОВИЋ
 ДУШАН ШОФРАНАЦ

Рођен 07.09.1974. године

2003. Факултет медицинских наука Универзитета у Крагујевцу

2013. Лекар специјалиста Одсека за функцијску дијагностику Клинике за
кожне и полне болести ВМА
2012 - 2013. Лекар у АМЕТ тиму, мировна операција МОНУСЦО - УН,
Киншаса
2011 - 2012. Лекар специјалиста Кабинета за кожне и полне болести ВМА
2008 - 2011. Лекар на специјализацији, Клиника за кожне и полне болести
ВМА
2007. Лекар опште праксе Војномедицински центар Карабурма
2006 - 2007. Лекар опште праксе Војномедицински центар Нови Београд
2004 - 2006. Лекар опште праксе Војномедицински центар, Подгорица
2003 - 2004. Лекар опште праксе, Здравствени центар Кладово
Едукација
2012. СТАНАГ 2 курс, Војна академија Београд
2007 - 2008. Курс војне медицине и курс Кинеске традиционалне медицине,
Други Војномедицински Факултет, Шангај
 ЗОРАН Б. РАДОЊИЋ

Рођен је 29. маја 1980. године у Кладову. Основну школу и гимназију

завршио је у Кладову. Основне студије на Факултету политичких
наука Универзитета у Београду отпочео је 1999. године на
политиколошком смеру, а дипломирао је 2004. године. Школске
2005/06 уписао се на магистарске последипломске студије на смеру
за политичку социологију на Факултету политичких наука.
Магистарски рад Анализа савезних председничких и парламентарних
и локалних избора у Србији и СР Југославији одржаних 24. септембра
2000. године одбранио је 2008. године и стекао звање магистра
политичких наука. Од 2007. године стажирао је, а од 2009. године
запослен у Народној скупштини Републике Србије, на месту
саветника при Кабинету председника Народне скупштине. Коаутор је
монографије Две деценије вишестраначја у Републици Србији -
Устави, избори и носиоци власти 1990-2010. (заједно са Верицом
Михајловић) коју је објавио „Службени гласник“ 2011. године.
Објавио је стручне радове: „Модернизација Србије у 19. веку као
претеча глобализације“, Српска слободарска мисао, бр. 4/2009, (стр.
311-344) „Политичке коалиције у Србији од 1990. до данас“, Српска
слободарска мисао, бр 4/2010 (стр. 3-26)
 ВУКАШИН МИЛИЋЕВИЋ

Рођен је 1982. у Београду, где се школовао; дипломирао је на

Православном богословском факултету; одбранио је мастер из
историје на Филозофском факултету.

Ради као доцент на Православно-богословском факултету у

Београду и парох је при Храму Светог Саве.

Текстом „Блиски сусрет треће врсте", објављеним на сајту Борба

за веру, у коме спекулише шта би се десило када би се испоставило
да постоје ванземаљци, узбуркао је духове у цркви и таблоидној
штампи.

Са неколико колега са Богословског факултета послао је јавни

апел против петиције за ревизију изучавања теорије еволуције
2017, на шта је црква реаговала разрешењем потписника свих
црквених дужности. Милићевић је смењен са места уредника
радија Слово љубве.

Изјавама да је „могуће бити социјалиста а не бити хришћанин, али

да није могуће бити хришћанин, а не бити социјалиста и да исто то
важи и за борце за слободу" стекао је титулу „револуционара" у
цркви.
https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-52156607
 ЈЕЛЕНА МАРИЋЕВИЋ БАЛАЧ

31.5.1988. Кладово
Универзитет у Новом Саду Филолошки факултет

Наставни рад
Народна књижевност
Жанрови народне књижевности 1 и 2
Књижевност српског барока и просветитељства
Књижевност српске авангарде
Семиотика културе
Савремена српска фантастика
Критичко читање српске прозе 21. века

Научно-истраживачки рад
Српска књижевност 20. века, ренесанса и барок

Фото: https://ffns.academia.edu/JelaMaricevic
 ТРИСТАН ВУКЧЕВИЋ

Тристан Цаликис Вукчевић(Сијена, 11. март 2003) српски је кошаркаш.

Вукчевић је 2. септембра 2020. дебитовао у предсезони за Реал

Мадрид у победи над Реал Бетисом . У АЦБ лиги је дебитовао 11.
октобра у победи над Гран Канаријом. Дана 27. јануара 2022. потписао
је вишегодишњи уговор са Партизаном. 3. јула 2024. потписао је
двогодишњи двосмерни уговор са Вашингтон визардсима.

Вукчевић је син швеђанке Џејд и српског кошаркаша Душана

Вукчевића. Његов отац је током играчке каријере играо за Црвену
звезду, Олимпијакос, Реал Мадрид, Олимпију Милано, Виртус Болоњу,
као и за репрезентацију Србије и Црне Горе.

Тристан је одрастао у Италији где је његов отац провео највећи део

каријере.
-Википедија-
 ***

Те, 1997. године, мој приступ овом догађају био је крајње

документаристичан, што значи да сам се уздржао од личних
коментара и мишљења, покушавајући да, на реалан начин,
гледаоцима представим читав низ активности које су
организатори сместили под кров тог догађаја.

Истини за вољу, те, 1997. године, Заветна слава је била у

другом плану, а очигледна је била нечија жеља да покаже да су
"Црногорци са Мироча на правој страни", односно "на линији
политике" тадашњег, неприкосновеног владара Србије -
Слободана Милошевића. Оне којима сећања брзо бледе, треба
подсетити да је то време подела међу "црногорским лавовима"
Милом и Момом и почетак "отказивања послушности" једног од
лавова Милошевићевој визија "два ока у глави".
По мом скромном мишљењу то је и разлог због чега је донета
одлука да се те, 1997. године прослави јубилеј, односно да се
те године навршио век и по од насељавања Петровог Села, или
настанка Петровог Села, или досељавања Црногораца на
Мироч, већ како је ко то желео да представи. То је, уједно, и
"ударање камена темељца" ничим утемељеном податку да се
за годину насељавања Петровог Села, или настанка Петровог
Села, или досељавања Црногораца на Мироч, означи 1847.
година. Или, како би то рекао српски историчар и давнашњи
министар правде Црне Горе, Валтазар Богишић (1834-
1908): "Што се грбо роди, вријеме не исправи". Јер је
таква одлука, у најмању руку, била неозбиљна. Имајући у виду
да не постоји ни један релевантан податак који би ту годину
могао да означи као годину насељавања Петровог Села, или
годину настанка Петровог Села, или годину досељавања
Црногораца на Мироч.

Управо на тај, проблематичан, податак покушао сам да укажем,

наредне 1998. године, када је начињен договор између
представника Месне заједнице Петрово Село и СТВ, да се,
поново, сачини документарни видео запис о низу активности
који су, те године, представљали мозаик у обележавању
Заветне славе потомака Црногораца са Мироч планине. Ни
тада, као ни претходне године (а тако мислим и данас), није ми
била намера да, због тога, обезвредим читаву идеју о
обнављању Заветне славе, јер се томе нема шта приговорити.

И док се "зид ћутања" на ову тему, из године у годину

повећава, остаје нејасно и због чега је било неопходно чекати
све до 2011. године, када су, поново, након 60 година, на
Духове, односно Свету Тројицу, одржане Литије у Петровом
Селу...
Живојин Драгишић
Шупље дрво у селу пШровл

ачили новорођенчад

ш
 BILA JEDNOM JEDNA NADA

ШШШ Nada je u samostanu osamnaest godina. Došla je

s četrdeset i tri godine, osjetila je poziv tri godine ranije,
prije toga bavila se svjetovnim zanimanjem. Rođena je
1957

„Esse de corona Domini! – Jest s krune Gospodnje!“

Sveti Trn već šest stoljeća, od 15. st., čuvaju paške koludrice,
redovnice ženskog benediktinskog samostana sv. Margarite u
svom samostanu u Pagu. Sveti Trn je bio u trnovoj kruni na glavi
raspetoga Isusa Krista za vrijeme njegove muke u Jeruzalemu. Kao
i kruna u pariškoj katedrali Notre Dame, Trn u Pagu posjeduje
potvrdu o autentičnosti od strane nadležne Kongregacije Svete
Stolice.

…U cijeloj svečanosti i u procesiji sudjelovale su tri paške

benediktinke: s. Benedikta Halilović, opatica paškog
benediktinskog samostana, s. Nada Julardžija
https://ika.hkm.hr/novosti/proslava-blagdana-svetoga-trna-u-pagu/
sestra Nada: “Čovjek je stvoren da bi stvarao,,

1955.г. ''Крајина''
Катарза је неодвојива од трагедије. Херој се мора сударити са
судбином, без обзира на то да ли је она божица Ананке, њена
колегиница Тихе или какво људско замешатељство. Живот не
настаје у том судару, али само у њему он постоји јер само у том
судару живот нешто значи. Човек је, уколико није звер, управо биће
одређено значењем, жељом да означи и да значи и да тиме
трансцендира самога себе. Вукашин Милићевић
 https://lepotazivota.rs/albreht-direr/

*Рад је посвећен Станку Кнeжевићу из Бијелог

Поља, Ораховица