Општа педагогија

Историјски развој педагогије

Ј. А. Коменски: „Нека све тече спонтано,

нека стварима буде туђе насиље“

1
 Историјски развој педагогије

 Историја васпитања је непосредно интегрисана у историју друштва

 У првобитној заједници васпитање још увек није издвојено у посебну друштвену делатност

 Најстарије људске цивилизације се управо по организованошћу васпитања и степену

писмености разликују од дивљих и варварских племена која су их окруживала

Васпитање у античком периоду

 Прве озбиљније трагове педагогије налазимо у античком друштву изражене у мислима или
радовима њених филозофа – васпитање које је било организовано у Спарти, Атини и Риму

 Прве расправе о васпитању настале су из пера филозофа

Спартанско васпитање је изразито војничко.

 Васпитање у Спарти одговарало је организацији живота и потребама Спартанаца. Спарта је
била стално изложена двема опасностима: спољној – опасност да буде освојена од других и
унутрашњој – опасност од побуна великог броја робова. Поред тога имали су и жељу за освајањем
туђих територија. Због свега тога живот у Спарти био је готово потпуно војнички организован.

 Она деца која су при рођењу била неразвијена или болесна одмах су осуђивана на смрт. Одмах
су одношена и остављана зверима у шуми или су бацана са литице). Васпитање (мушке) деце од
седме године је ствар државе, а не породице. Здрава деца подвргавана су специјалном васпитању, до
7. године у породици, а од 7. до 18. у специјалним заводима ( у некој врсти васпитно-војних логора)
у суровим условима.

 Окосницу васпитања чинили су учење ратних вештина, развијање физичке снаге, окретности,
издржљивости, сналажљивости и лукавости у борби. Васпитање се заснивало на једноставности.
Једноставна исхрана, скромно одевање, једноставан говор, одрицање од свих задовољстава. Посебно
је увежбаван тзв. лаконски говор (што краће поставити питање и још краће на њега одговорити).
Интелектуалном васпитању није придаван већи значај.

 Атина је демократски полис античке Грчке.

Васпитање у Атини се одликује својим васпитним идеалом, складношћу тела и духа.

 Управо је у Атини, први пут, хармонијски развој личности постављен као циљ васпитања.
Наставно градиво се концентрише у предметима: граматици, дијалектици, реторици, аритметици,

2
геометрији, астрономији и музици. Ова наставна садржина је веома богата и одговара животу у доба
цветања античког света.
 Конституисан је прави систем васпитања. Од 7. до 14. године постоје две врсте елементарних
школа, које су похађали дечаци: школе граматиста (читање, писање, рачун) и школе китариста
(музика, литература, уметност). Од 12. до 15. године пажња се посвећује развоју тела у посебним
вежбалиштима, палестрама. У гимназијумима (од 15. до 18. године) младићи разговарају о политици,
филозофији, књижевности, али се баве и гимнастиком. Потом постају ефеби и обављају војничке
дужности (Ефебије су биле државни заводи за војну обуку младих од 18. до 21. године). Одслужењем
војног рока у ефебији практично се завршавао систем институционалног васпитања младих у Атини.
За одрасле су постојале филозофске школе (Академија, Лицеј).
 Од рођења до седме године васпитање и мушке и женске деце се оодвијало у оквиру
породице. Након седме године девојчице су остајале код куће (у породици) где су училе читање,
писање, свирање на неком инструменту, а највише пажње посвећивано је њиховом обучавању за
домаће послове.
 За грчку васпитну праксу и теорију веома су значајни филозофи. Најзначајнији грчки
филозофи који су теоретски основали васпитање и тако створили педагошку теорију на основу
посматрања праксе јесу Платон и Аристотетл.

 У додиру са грчком културом, римски се васпитни систем снажно ослања на грчки васпитни
систем, што се види нарочито у школству, мада Рим музици и гимнастици никад није придавао
толико важности колико Атина. У римском царству се издвајају три врсте школа за дечаке од 7 до
16 година: елементарна (читање, писање, рачун, граматика), граматичка (латински, граматика,
књижевност), и реторска (закони, право, историја, филозофија, географија и говорништво).

 Римски педагог Квинтилијан био је веома значајан за историју педгогије. Он је средио грчке
педагошке погледе и плодоносно их допунио римским васпитно-образовним искуствима и својим
педагошким талентом. Значајан је за дидактику.

Сократ
(469-399. п.н.е.)

 Грчки филозоф, идеалиста, који је у центар својих филозофских и педагошких схватања ставио
човека. Његов основни захтев човеку гласи: “Упознај самог себе”. Заступао је становиште да
највише сазнање није сазнање природе, већ познавање самог себе које се односи на знање о
моралу и моралности.
 Сократ поима човека, пре свега, као морално биће. Човек је по природи добар и суштина
васпитања јесте у томе да се он ослободи лоших спољних утицаја, да спозна себе, да би, знајући
шта је морално постао морална личност (етика има значајну улогу у васпитању). Сматрао је да
би неко мога да се понаша морално, морао да стекне знање о врлини и моралности, односно
код индивидуа треба развијати интелектуалну страну личности и омогућити усвајање правих
појмова и знања да би се развијала моралност.

3
 Своја филозофска схватања излагао је усмено на атинским трговима. Није написао ни једно
дело. О Сократу се највише зна преко његових ученика (Платона и историчара Ксенофонта)

 Сократ је са сабеседницима водио дијалог настојећи да они сами, смишљено постављеним

питањима, дођу до истине (“сократов метод”)

 Сократ поима човека, пре свега, као морално биће. Човек је по природи добар и суштина
васпитања јесте у томе да се он ослободи лоших спољних утицаја, да спозна себе, да би, знајући
шта је морално постао морална личност (етика има значајну улогу у васпитању). Сматрао је да
би неко мога да се понаша морално, морао да стекне знање о врлини и моралности, односно
код индивидуа треба развијати интелектуалну страну личности и омогућити усвајање правих
појмова и знања да би се развијала моралност.

 Мудрост је највиша врлина

 Стицање знања није циљ за себе, већ пут и начин да се дође до врлине добра

Платон
(427-347. п.н.е.)

 Рођен у Атини, Сократов ученик. У близини Атине, као већ искусни и образовани
четрдесетогодишњак, отворио је школу – Академију

 Дела: Држава, Закони – њихов утицај на каснију историју учења о друштву и његовим појавама
је дуго трајао (уз контраверзне ефекте)

 Најтемељније у античкој мисли обрађивао идеализам, подређујући све највишој идеји добра и
сузбијању зла. Учење о идејама и из њега изведено учење о души основ је за разумевање његове
концепције друштвеног уређења и васпитања

 Разрадио читав систем васпитања за једно идеално друштво. Државу чине три друштвена
слоја: Филозофи - треба да управљају државом, Војници - треба да бране државу,
Трговци - треба да снабдевају материјалним добрим.

 Основне врлине су:

Разум Мудрост
Чувство Умереност
Воља Храброст
удружују се у ПРАВЕДНОСТ
4
 То је филозофско-теоријско образложење и за Платонов робовласнички педагошки систем.
Изложио га је целовитије од било ког другог аутора у античком свету – сва деца слободних
грађана васпитавају се за трговце, занатлије, за војнике или за управљаче према томе које
својство душе преовлађује у њиховом развојном потенцијалу. Сматрао је да васпитање значајно
за државу и да се држава мора бринути о томе, као и да право на васпитање треба да имају деца
филозофа и војника, док деца трговаца, занатлија и земљорадника, поготову деца робова, не
треба да буду обухваћена васпитањем. У његовој концепцији васпитања до изражаја су дошла
искуства атинског и спартанског система васпитања. Залагао се и за васпитање женске деце.

 Захтева да дечаци и девојчице крећу са 7 год. одвојено у државне васпитне установе и да се

васпитавају кроз:
☼ Гимнастику (игре, плесови, трчање, јахање, логоровање…)
☼ Музику (читање, писање, рачунање, музика, геометрија…)

 Од 7. године дечаци и девојчице се одвојено васпитавају у државним школама

 Са 20 год. неспособни за филозофско мишљење постају трговци, војници.

Остали од 20-30 год. се темељније образују. Мање способни узимају ниже државне службе.
 Способнији студирају до 35 год. Дијалектику
 Истицао је идеју да филозофи треба са 35 година, по завршетку васпитања, треба да се активирају
у управљању државом.

Аристотел
(384-322. п.н.е)

 Рођен у Стагири, са 17 година дошао у Атину, Платонов ученик. Од 343. до 339. године васпитач је
Александра Македонског. После тога враћа се у Атину и отвара чувену школу – Лицеј

 Допринео развоју и афирмацији педагошке мисли. Није остало трага о наводном

Аристотеловом спису “О васпитању”, али су признати неки од његових погледа о васпитању
изложени у његовим филозофским делима.

 Главна дела су: Политика, Никомахова етика, Метафизика, О песничкој уметности... У делу
“Политика“ изнео је своје основне мисли о васпитању

 Широко је обрадио физичко, интелектуално, морално и музичко васпитање. Он је теоријски

утврдио важност хармоније између телесног, умног и моралног васпитања. Истицао је
неопходност да васпитање води рачуна о човековом природном развоју, чиме је први пут
истакнут захтев да васпитање мора да буде у складу са природом.
5
 Васпитање је допуштено само слободним грађанима, а остварује се у три фазе:
1) до 7. године – у кући детета
2) од 7. године до полног сазревања
3) до 21.године живота

 У другој и трећој фази о васпитању брине држава, изузимајући женску децу

 Истицао је захтеве за формирањем човека помоћу врлина и рада, сагласношћу поступака и
њихове природе, усклађивањем способности и потенцијала

 Аристотелова схватања васпитања најцеловитији су систем педагошких погледа

робовласничког васпитања и имала су највећи утицај на каснији развој науке о васпитању.

Квинтилијан (42-118. г.н.е)

 Рођен у Шпанији, стекао је реторичко образовање у античком

Риму и постао познати учитељ реторике

 Дело: Образовање говорника (Institutio oratoria) – пронађено тек

1415. год.

 Васпитању говорника треба да претходи шира образовна припрема – васпитању је давао шири
значај од онога који се могао постићи уже схваћеним васпитањем говорника - поред високих
захтева у настави језика, који се постижу учењем читања, граматике, критичким увидом у дела
истакнутих писаца, ваљана претпоставка за успешно васпитање говорника јесте и познавање
математике, геометрије, музике, филозофије, природних наука, историје, права и др.

 Залагао се за васпитање у јавним школама, указивао је на значај васпитача, нарочито у раду са

ученицима млађег узраста.

 Значајан допринос дидактици – значајна запажања о улози наставника у васпитном процесу.

Више од грчких педагога бавио се методиком поучавања.
 Феудализам:
Школе и настава у феудализму
Св. Августи
За средњевековно васпитање пресудан је став да је људе
требало васпитати у јединственом духу католичке вере, у
духу оданости Богу и безусловној послушности. Све је било
потчињено припремама за живот на „другом свету“, а у ствари
за покоран и послушан живот у феудалном поретку. Циљ на
оном свету треба да надокнади све потребе на овом свету.
Због интереса свештеничке службе, црква држи скоро
искључиво власт над школством. Али је она за то имала и
стварних услова, пошто је огромно античко културно богатство
било у рукама њених заступника.
Феудално друштво састојало се из два основна сталежа:
духовног (свештенства) и световног (племства).
Средњи век није знао за опште обавезно и основно
школство. Васпитање је било сталешко - тип средњевековне
школе представљала је сталешка школа, било да је црквена или
градска1. Тој школи је било стало да васпита и образује
свештеника, или касније да васпита и образује трговца,
занатлију или управног службеника; дакле, да васпита припадника одређеног сталежа. Сваки сталеж
учи, развија способности и стиче особине које су неопходне њиховим члановима за вршење
одређених друштвених улога. Сталешки карактерер средњевековне школе видимо из њене сврхе,
њене приступачности и из њене целокупне наставне средине. Градске школе значе важан корак
напред у развоју школства нарочито с обрзиром на осамостаљење школства од црквеног господства.

То је период када свештенство преузима монопол над васпитањем, са основним задатком

припреме свештеника, који би могли да владају и да држе масе у покорности хришћанским догмама.
У ту сврху отварају се манастирске, катедралне и парохијске школе. У њима су ученици изучавали
„седам слободних вештина“ подељених у два циклуса: тривиум (граматика, реторика и
дијалектика) и квадривиум (аритметика, геометрија, астрономија и теорија музике). Све проучаване
дисциплине биле су подчињене теологији (важио је принцип да је наука слушкиња теологије).
Период феудализма није дао значајнији прилог развитку педагошке мисли. То је доба у коме
доминирају теологија, схоластика и црквене догме, време у коме хијерархија цркве и црквене догме
стоји изнад свега, па и изнад науке. Неразвијен начин производње у том периоду није захтевао
развијање природних наука, а црква, као врховни арбитар у свим важнијим друштвеним питањима
(па и у сфери васпитања), онемогућавала је иоле слободнији развој друштвене мисли и друштвених
наука, потчињавајући све догмама. Неки истакнити представници хришћанске цркве (св. Августин,
Јован Златоусти, Василије Велики – IV и V век) покушали су да сачувају неке античке педагошке
вредности. Њихов глас је био исувише слаб у сукобу са многим црквеним редовима који су сваку
слободнију мисао проглашавали за јерес и веома оштро кажњавали.

1
Током XII и XIII века, јачањем градова и грађанског сталежа, удруживањем занатлија и трговца у
њихова удружења, почињу да се појављују градске и еснафске школе.
 Организација и методика средњевековне наставе биле су углавном врло непотпуне, пошто је
у центру била само садржина наставе коју је требало усвојити без правог разумевања, тако да је и
механички начин учења помогао при васпитању догматичности. Личност ученикова није значила
још никакав посебан фактор у наставном процесу, нису узимане у обзир његове особености,
карактеристике, могућности и потребе. Основни садржај образовања биле су црквене догме, а
основни метод рада – учење напамет, меморисање, главни принцип у раду био је „учитељ каже“, а
најважније средство у васпитању била је казна, најчешће физичка казна.

Припадници световног сталежа васпитавани су на дворовима, где су изучавали седам

ритерских вештина (јахање, мачевање, лов, пливање, руковање копљем, играње шаха и састављање
стихова), учили су се понашању на двору и витешким турнирима и није поклањана велика пажња
области интелектуалног васпитања. Писменост и рачун се нису изучавали, сматрајући их
непотребним у животу (имали су писаре на двору).
Црква је постепено била приморана, због мисаоног развоја средњевековног друштва (XII и
XIII век), да ојача своју верску догматику и доктрину разлозима разума, и за то је нашла ослонац у
схоластици.

Због општег друштвеног развоја почели Тома Аквински

су већ у средњем веку оснивати универзитете,
како световне тако и црквене (Од XII века
почињу да се оснивају и први универзитети -
на Северу Италије, у Француској, Енглеској).
На тим универзитетима, додуше, још
није преовладавао научни дух слободног
истраживања пошто је утицај цркве био
изванредно јак, мада су универзитети
несумњиво постали једно од главних жаришта
идеја будућих великих мисаоних преврата и
борби против идејног монополизма цркве.

Схоластика у васпитању, као облик васпитне праксе у средњем веку, одликовала се:
излагањем библијских информација еx catxedra (по формули – маgister dixit, discipulus scripsit –
наставник тражи од ученика да напишу)), механичким бубањем без размишљања и дословним
понављањем наученог. Данас се термином схоластичко васпитање означава школско,
формалистичко, вербализовано и бесплодно васпитање, употребљава се у пежоративном значењу и
приписује се оном васпитању и оним васпитачима који не воде рачуна о животу, реалитету, пракси.

Хуманизам и ренесанса

Епоха хуманизма и ренесансе (XIV-XVI век) била је ношена великим ентузијазмом у

истицању и афирмацији достојанства човека, а као узор узима античку грчко-римску културу и
хуманистичко образовање.

Хуманисти су у човеку видели највишу вредност и сврху опстанка. Хуманистички покрет на

почетку новог века ношен је тим узором, али и настојањем да афирмише људско наспрам божанског,
слободу наспрам средњовековног догматизма. Овај период означава огроман процват свих наука и
дао је значајан допринос и развитку педагошке мисли и теорије.

Назив покрета настао је од француске речи renaissanse – обнављање, препород (античке мисли
и културе) и латинске речи humanus – људски (пошто је проблем човека стављен у центар
разматрања).
Главне разлике између васпитања у средњем веку и доба хуманизма и ренесансе су:
 феудално васпитање је за циљ имало да васпита човека као тип, док је у хуманизму и
ренесанси тежња била да се васпитава човек као појединац
 у феудализму је акценат био на памћењу градива, а у доба хуманизма и ренесансе се
тежило да ученици схвате градиво
 са једне стране је била вербална настава, са друге – очигледна, односно стицање знања
из књига и стицање знања из природе

Основни педагошки проблеми о којима су расправљали хуманисти:

 борба за нов садржај образовања (поред класичнох језика и средњовековних садржаја
сада се тражи изучавање природних наука, које у овом периоду почињу да се снажније
развијају, захтева се изучавање историје)
 борба за нове методе васпитања (нису све само речи и догме у образовању, треба
првенствено користити реалне ствари и предмете, природу која нас окружује)
 борба за нов однос према детету (то је биће посебних својстава, потреба и могућности
и то се мора узимати у обзир приликом васпитања)
 посвећује се пажња физичком васпитању, активности у процесу васпитања

Видан развој педагогије као науке запажа се у прогресивним педагошким идејама бројних
мислиоца тог времена, као што су: Виторино да Фелтре, Еразмо Ротердамски, Томас Мор, Франсоа
Рабле, Мишел Монтењ и Томазо Кампанела.

 Виторино да Фелтре (1378 - 1446.) – италијански педагог и велики практичар хуманистичке

педагогије. Познат је по свом практичном педагошком раду који се односио на васпитање
принчева на двору у Мантови. Основао прву школу у природи (“Дом радости”). Ценио
позитиван пример и саморад ученика. Поборник слободног учења, индивидуалног приступа
деци и очигледности у настави. Истицао је значај физичког тазвоја и васпитања деце, што је
било у складу са општом оријентацијим која се јавља као део покрета хуманизма и ренесансе.

Еразмо Ротердамски Томас Мор Мишел Монтењ

9
 Еразмо Ротердамски (1466 - 1536.) – највећи немачки педагог у доба хуманизма. Познат је по
својој сатири Похвала лудости у којој духовито и храбро, критички разоткрива црквене и
политичке структуре друштва свога времена, исмејава лицемерје, лаж, разврат, глупост и бори
се против сколастичке школе. Морално васпитање сматрао изузетно важним. Противник строге
дисциплине и телесног кажњавања. Један од првих говорио о важности васпитања и
образовања женске деце, наглашавајући да код девојчица пре свега треба инсистирати на
развоју емоција („васпитање срца“).

 Томас Мор (1478 - 1535.) – Својим реформаторским погледима на друштво постаје први
социјалиста-утописта у људској историји. Изградио целовиту концепцију новог васпитања у
којој радно васпитање добија истакнуто место. Залагао се за то да васпитањем буду обухваћена
сва деца, а не самодеца имућних грађана, образовању женске деце и самообразовању,
образовању одраслих, истицао је значај физичког и радног васпитања, значај очигледности у
настави. Дело: Утопија или О најбољем уређењу државе.

 Франсоа Рабле (1494 - 1553.) – Француски хуманиста, писац и педагог. Критичар сколастичког
образовања и средњовековног модела васпитања. Ценио слободан развој личности. Ученик
треба да учи из природе и друштвене средине у којој живи. Сматрао је да људско биће није
лоше по својој природи и да је потребно омогућити развој свих унутрашњих потенцијала.
Утицао на Монтења, Лока, Волтера, Русоа, развој француске књижевности. Дело: Гаргантуа и
Пантагруел.

 Мишел Монтењ (1533 - 1592.) – Изразити противник васпитања које се заснива на

некритичком прихватању туђих мисли и вери у ауторитете – на тај начин се развија памћење,
али не и ум, дете се учи да цитира, а не и да мисли. Истицао је значење матерњег језика. Дело:
Огледи о васпитању.

 Томазо Кампанела (1568 - 1639.) – Хуманиста, социјалиста-утописта, рођен у Италији. Дело:

Град сунца (Цивитас солис) – утопија у којој излаже своје друштвене и педагошке погледе.
Поред физичког и умног, истакнуто место придавао радном васпитању. Деца оба пола треба да
добијају једнако и заједничко васпитање.

Дакле, са мање или више конкретности или отворености ови

мислиоци траже да се измени садржај васпитања, да се уводе нове
методе и средства васпитно-образовног рада и да се поштује
личност васпитаника.

Јан Амос Коменски (1592-

1670.)
 Чешки педагог - Положио чврсте основе за целокупан даљи
развој педагошке науке.

 Од дванаесте године остао је без родитеља. После основне и

средње (латинске) школе завршио је универзитет у Хајделбергу. Припадао је верској секти
”Чешка браћа”. По повратку са студија био је исувише млад за свештебичку службу, постао је
10
 управник школе “Чешке браће” и већ тада почиње да развија нову дидактичку концепцију рада
у школи. Због 30-годишњег рата бежи у Лешно (Пољска) где постаје управник школе и наставља
педагошки рад, уједно пише низ педагошких дела и расправа. Боравио је и у Енглеској, Шведској
и Мађарској да би унапредио њихово школство. Умро је у Холандији.

 Он је први изградио целовит дидактички систем у својим делима. Главно дело: “Велика
дидактика” (“Didactika magna”) – једна од првих целовитијих педагогија. Систематски изражава
педагошке идеје Коменског и обухвата и васпитна и образовна питања. Поред тога написао је и
“Отворена врата језика”, “Чулни свет у сликама”(први уџбеник очигледне наставе),
“Информаторијум за материнску школу”... Познат је као писац првих уџбеника у којима је
применио своје педагошке идеје, а који су веома дуго били у употреби у многим земљама Европе.

 У раду Коменског, наилазимо на утицај различитих идејних и других схватања тога доба:
ренесансне педагогије, привредних потреба младог грађанства, Беконове емпиристичке
педагогије и демократских тежњи верских секти.

 Створен по Божјем лику, човек је по природи добар, сви људи су рођени добри. Човекова је
природа свуда универзална, свуда иста, сви људи су способни за образовање. Сви људи треба да
су једнаки. Међу њима нема разлика по томе где су рођени, ком друштвеном слоју, народу или
полу припадају.

 Природа детета: У складу са поставкама покрета хуманизма и ренесансе, Коменски одбације

веровање о човековој грешној природи, коју треба потискивати. Деца су ближа савршенству него
одрасли. Супротно средњовековној слици детета над којом лебди прародитељски грех, учењу да
се човек рађа као грешно биће истицао је да се у сваком детету налазе способности којима је да
би се развиле, потребно помоћи васпитањем. Човек је део природе и подређен је њеним законима.
Као што у природи имамо четири годишња доба, тако се и људски живот дели на четири доба:
дечје, дечачко, младићко, мужевно. Васпитање треба да се одвија у складу са спољашњом
природом, као и у складу са природом детета. У васпитању треба да се узму у обзир специфична
својства детета, карактеристична за поједине узрасте, као и индивидуална својства деце истог
узраста.

 Човек је, по Коменском, врхунац божјег стварања, у природи човека је дубоко усађена тежња за
сазнањем. Коменски је веровао у моћ образовања и могућност да се њиме, нарочито ако започне
од најранијег узраста, промени свет. У природи човека је дубоко усађена тежња за сазнањем.
Сматрао је неопходним да се помогне и усмери развој свега што је природа у виду могућности,
диспозиција дала човеку. То се постиже учењем, радом, молитвама – васпитањем.

 Циљ васпитања: Сматрао је да је човек природно биће и да га зато треба васпитати за

овоземаљске животне потребе. Ипак, крајњи васпитни циљ се своди на припрему човека за вечни
живот и његово блаженство са Богом (за вечни живот се човек припрема просвећивањем). Овај
компромис био је условљен привредно-друштвеним потребама епохе и личним погледима
Коменског.

 Идеолог основне школе: Како је човек део природе, а у природи влада законитост и поступност у
свему, то и васпитање треба прилагодити детету и поштовати његове природне могућности.
Полазећи од тога, Коменски је поставио два камена темељца за нову организацију наставе:
организацију по разредима и по наставним предметима. Творац је разредно-предметно-часовног
система организације наставе, школске године, распореда часова, фронталне наставе, водеће
улоге наставника и целог низа дидактичких принципа – које је теоријски засновао и образложио
11
 (принцип очигледности, свесног усвајања знања, систематичности, доступности садржаја и
метода рада узрасту ученика).

 Коменски је оштро критиковао средњовековно васпитање и школу, истовремено се борећи за

школу и васпитање који ће бити изграђивани у служби и интересу народа. Он тражи општу и
обавезну школу, наставу на матерњем језику, бори се за изградњу система васпитања који
би чинио целину, обухватајући и омладину и одрасле.

 Школа на матерњем језику – језик науке и језик школе у доба Kоменског је латински. Матерњи
језик је помоћни, а чим се савладају основе латинског, ученицима је чак забрањено да међусобно
разговарају на матерњем језику.

 Школа треба да је заснована на демократском начелу. Сматрао је да сви имају право на

једнако образовање. Сви људи се морају школовати јер су сви деца божја, односно сви људи се
морају школовати јер су сви једнаки и зато сви имају право на образовање. Основна школа је
намењена свима, без обзира на сталешку припадност, за дечаке и девојчице, свих способности.

 Школа је општеобразовна – основна школа мора бити одвојена од професионалног образовања.

Први пут се јавља идеја о одвајању општег и професионалног образовања. До Коменског школе
су позивне, спремају свештенике, чиновнике, трговце... Основна школа треба да обухвати сва
пансофијска знања која су сваком човеку потребна, без икакве разлике и без обзира чиме ће се
који човек касније у животу бавити.

 Предметно-разредно-часовни систем

 Предмет: уместо сређњовековног програма, залагао се да свака научна дисциплина има свој
предмет
 Разред: Индивидуални поступак у тадашњим школама је био неопходан јер су ученици били
различитог узраста, предзнања. Ову праксу индивидуалног поучавања Коменски замењује
идејом о колективној настави, у разреду. Сматра да је она пријатнија за децу, она уче једни
од других, могуће је истовремено образовати много деце.
 Школска година: Уместо уобичајене праксе да школа траје онолико колико је потребно да се
овлада градивом, а деца долазе у школу када родитељи одлуче, уводи школску годину.
Програм је подељен на предмете, а сваки предмет на месеце, дане, часове.
 Један учитељ за један разред: У школи раде учитељи којима је то позив, стручна лица.
 У свим местима: у дому-материнска школа, селима - народна, градовима - латинска, у
главном граду – академија.

 Дао је једну од првих периодизација развоја. Поделом васпитања на четири етапе од по шест
година поставио је темеље модерног школства. За сваку етапу предвидео је шестогодишње
школовање:

 од рођења до 6. године васпитање у породици – материнска школа (борио се за смишљено

васпитање деце у предшколском периоду; дело: “Информаторијум за материнску школу”)
 од 6. до 12. године основна школа или школа за матерњи језик у сваком месту (тражи општу
и обавезну школу, наставу на матерњем језику)
 од 12. до18. године гимназија или латинска школа у сваком граду
 од 18. до 24. године академија у свакој држави или већој покрајини.

12
 Школовање завршава путовањем у иностранство.

 Учитељ: Истицао је важност учитељског позива. Учитељски позив је узвишен и учитељ треба да
буде свестан своје улоге у друштву. Он треба ученицима да служи као пример. Треба да буде
марљив, поштен, да воли своје звање и децу према којима треба да има очински однос. Коменски
подвлачи одговорност учитеља и тврди да је учитељ у првом реду крив за неуспех у настави.

 Настава: Коменски је највише допринео развоју модерне дидактике. По узору на хуманисте

тражио је свестрано енциклопедијско образовање са посебним захтевом да се учи оно што је од
највеће користи у животу човека. Полазећи од општих основа своје педагошке концепције,
Коменски је заступао принцип природности – постављао је захтев саображавања развоја детета
његовим природним могућностима и току. Водити рачуна о узрасним могућностима ученика.

 Коменски је представник емпиризма и реализма у педагогији. Инсистирао је на увођењу реалних

предмета. Залагао се за наставу на матерњем језику у основној школи, јер је то школа “за све и
свакога”. Борио се против схоластике и вербализма у настави, а за свесно учење.

 Полазећи од Беконове сензуалистичке теорије и општег захтева да се настава прилагоди природи

детета, Коменски тражи да учење започне посматрањем природе. Природа мора да буде прва
основа и први извор знања. Из овога изводи принцип очигледности, као златно правило и
најважније начело своје наставе (речи не треба упознавати пре ствари, чула – спољашња и
унутрашња – имају велику улогу у сазнавању и учењу). На истој основи тражи уважавање
принципа систематичности и поступности (од лакшег ка тежем, од простог ка сложеном, од
делова ка целини), као другог важног начела у наставном раду.

 Зато наставу треба изводити у одређеним етапама: посматрање, запамћивање, сазнавање и

расуђивање. Тако ће и разумевање градива долазити до пуног изражаја. Овај захтев природно у
себи укључује и активност ученика у настави.

 Коменски је био противник казне као мотива за учење, сматрајући да се њом ствара одбојност
према науци. Приликом дисциплиновања, тежи да своје васпитанике поштује као личност,
препоручујући првенствено блага и ненасилна средства.

 По његовом мишљењу један од услова да деца усвоје знања јесте постојање интересовања и
пажње, и зато предлаже низ поступака за буђење дечје радозналости и маште, за подстицање на
истраживање и откривање. На пример, деци је потребно објаснити значај онога што уче, корист
од стечених знања, подстицати њихову жељу за сазнањем, олакшати им учење и учинити га
пријатним.

 Коменски морално васпитање доводи у везу са својим општим погледима о васпитању. Иако му
придаје световно обележје, заснива га на религијској основи и хришћанским етичким начелима.
Понизност, послушност, честитост, поштовање старијих, тежња ка истини, љубав према
ближњем и према раду су главне моралне вредности.

 Целог живота га је водила идеја Пансофије и успостављања светског мира. Написао је дело
“Пансофијска школа” (1651.). Нека његова дела пронађена су много година после његове смрти.
Од 1931. до 1934. откривени су рукописи шест мањих дела, део преписке и веома вредно дело
“Опште саветовање о поправљању људских ствари” у ком је централни део Панпедагогија или
Васпитање свих у свему, у ком расправља о васпитању човека од зачећа до смрти (у школи

13
 пренаталног доба, раног детињства, позног детињства, дечаштва, младости, зрелог доба и
старости). Коменски је, према томе, претеча идеје о перманентном образовању и васпитању.

 Коменски је не само највећи педагог 17. века и највећи словенски педагог, већ је и један од
највећих светских педагога, генијалан мислилац и хуманиста.

Џон Лок (1632 – 1704.)

 Енглески филозоф, представник нове буржоазије

 Главно филозофско дело: “Огледи о људском разуму” у ком је

расправљао о природи и границама људског сазнања.

 Први је од филозофа, из комплекса општефилозофских проблема,

издвојио сазнајно-теоријске проблеме као посебне филозофске
проблеме, а ставом да је порекло сваког сазнања у искуству
(емпирији) први је конституисао теорију филозофског емпиризма.

 У свом педагошком спису “Мисли о васпитању” (1693.) изложио

је своја схватања о многим питањима (значају, циљу и функцији
васпитања, садржају васпитања, начинима учења, улози породице,
својствима васпитача). На молбу пријатеља који је тражио савет
како да васпитава свог сина Лок је одговорио серијом писама која
су касније послужила као основа за књигу „Мисли о васпитању“.

 Лок је одбацио учење о „урођеним идејама“ и придавао је велики значај васпитању. Тврдио је да
васпитање има најважнију улогу у развоју личности, да је снага васпитања толика “да су од свих
које видимо њих девет десетина оно што су, добри или рђави, корисни или не, само по свом
васпитању”. Он је сматрао да је дете при рођењу са својим интелектом „неисписана таблица“
(tabula rasa) и да се кроз процес васпитања, учењем и сазнавањем ова таблица попуњава.

 Сматрао је да нису сви људи једнаки с обзиром на сшпособности и склоности, тако да треба
водити рачуна о индивидуалним карактеристикама детета.

 Циљ васпитања према Локу је сте „формирање џентлмена са здравим разумом“, са адекватним
искуством и смислом за практичне потребе. Лок се међутим није задржавао само на васпитању
разума, већ је говорио и о физичком и моралном васпитању. Сматрао је да у целини васпитање
треба да припреми човека за практичан живот.

 Лок је сматра да је дете личност која се развија као целина и да је зато потребно почети плански
са васпитавањем тела, јер најпре васпитавамо тело, па душу (у складу са изреком „у здравом телу
здрав дух“). Препоручује снажење тела: навикавање на хладноћу, боравак на чистом ваздуху,
пливање, једноставну храну...

14
 Интелектуално васпитање мора да се заснива на садржају који има реалну животну вредност и
на методама рада које подстичу духовну радозналост и мисаону критичност васпитаника
(садржаји из области читања, писања, цртања, матерњег језика, француског и латинског језика).

 Сматрао је да је морално васпитање најважније и најсложеније, а смисао моралног васпитања

налазио је у дисциплинованом духу и увођењу младих у практични живот. Стога је најважнији
задатак моралног васпитања био форморитаи карактер, дух, да би човек знао да влада собом, да
би савладао своје склоности, страсти, да би безусловно подређивао свој живот и рад разуму да
би постао самосталан. Важна метода моралног васпитања састоји се у поучавању, затим
навикавању на добре навике.

 Поред тога што је одбацивао догматску религију, сматрао је да детету треба дати појам о богу
као ствараоцу света и доброчинитељу.

 Заступао је схватање да васпитање треба да се одвија индивидуално. Укупно васпитање треба да

се одвија у породици, не у школи (породично васпитање има предност над школским, јер је
васпитање у школи негативно, између осталог због тога што се јављају негативни утицаји
вршњака), уз непосредну помоћ одабраних васпитача – а циљ је васпитање џентлмена, пословног
човека, који треба да је добро припремљен за вођење својих послова, који је стекао навике лепог
понашања и манире сталежа коме припада. Односно, основни циљ васпитања је да деци виших
сталежа припреми и оспособи за пословни живот и очување имовине.

Француски просветитељи и материјалисти

XVIII века:
 Русо (“Емил или О васпитању”)
 Дидро (“Писмо о слепима и План о универзитету за владу Русије”)
 Хелвеције и Холбах (“Систем природе”)

 Критикујући тадашње друштво истицали су да је васпитање људи моћан чинилац у

промени друштвених односа
 Истакли су значај познавања васпитаника и реалније организовање наставе

Жан Жак Русо (1712-1778.)

 Француски филозоф, књижевник и педагог, критичар француске феудалне културе XVIII века,
радикални бунтовник и мислилац.

 Своја педагошка схватања изнео је у делу “Емил или О васпитању” и у другим делима.

 Жан Жак Русо је рођен у Женеви 1712. године. Рано је остао без мајке, па је бригу о његовом
васпитању преузео његов отац. Од своје 16 године је водио скитнички и авантуристички живот
15
 и лутао Савојом. Русо је био заступник слободе, демократије и
хуманизма. Устао је веома оштро против друштвене
неједнакости, деспотизма, религијских заблуда и црквених
ауторитета. Био је духовни покретач Француске револуције, али
и директи покретач раволуције у васпитању, тиме што је дете
ставио у центар васпитних настојања. Као опасан по друштвени
поредак, Русо је често био прогањан, морао је да бежи и да се
сели из једне земље у другу, а његова дела су јавно спаљивана
(„Емил или О васпитању” је јавно спаљен на тргу у Паризу,
Женеви, Риму.). Умро је у Француској 1778. године.

 Творац је теорије о васпитању саображеном природи

детета, о слободном развоју и слободном васпитању,о потреби
индивидуалног прилажења детету.

 Русоа је, због сложености и дијалектичности његових мисли, тешко класификовати. На пример,
његов захтев “вратимо се природи” значи не само став о потреби васпитања у природној
средини и потреби за васпитањем које је у складу са природом детета (натурализам), него је,
пре свега, израз жеље за васпитањем новог, хуманијег човека, у новом, хуманијем друштву.

 Према Русоу три основна фактора који утичу на васпитање су природа, ствари, људи, тако да
можемо говорити о троструком васпитању.

 Природа: развија у нама способности и органе, и не зависи од нас

 Људи: уче нас употреби способности
 Ствари: стичемо сопствено искуство о околони која утиче на нас

 Услов за добро васпитање је склад све три врсте васпитања. Васпитање које долази од људи и од
ствари треба да је саобразно васпитању коме тежи природа. Такав начин васпитања у коме се иде
за природним развитком детета и помагањем његове природе. Из ове његове теорије природног
васпитања произилазе многобројна друга начела и поствке: принцип слободе и права детета,
љубави према детету, принцип уважавања његове личности...

 За разлику од Коменског који је принципе и методе васпитања и наставе изводио из складности

са спољашњом природом, Русо мисли на природу детета - васпитање је усклађено са природом
детета. „Природа хоће да деца буду деца пре него што постану одрасли“. Као полазну тачку у
васпитању деце Русо истиче проучавање и упознавање самог детета. Дете треба да се третира
према његовом узрасту. Сматрао је да се природа детета разликује од природе одраслог човека.

 У детету треба гледати дете, јер дете није одрастао човек у малом. Русо је био мишљења да
детињство има сопствени начин гледања, мишљења и осећања, ништа не може бити
неразумљивије од настојања да тај начин заменимо својим. Отуда потреба да се васпитни рад
прилагоди дечјем узрасту. Обухвативши све видове васпитања, он даје детаљна упутства о
физичком, умном, моралном, естетском и радном васпитању.

 Његов став је да је људска природа добра, да је све што је створила природа исправно, савршено
и праведно. Сматрао је да је човек по природи добар, а да га друштво квари „Све је добро што
излази из руку творца свих ствари све се изопачује у рукама човековим.“; „У човековом срцу
нема урођене покварености“...

16
 Русо је снатрао да се морамо одлучити да васпитавамо човека или грађанина. У социјалном
поретку човек се васпитава за један позив, а у природном се васпитава да постане човек. Без
обзира на позив који ће дете касније одабрати, Русо истиче као општи циљ васпитања
формирање човека као таквог, његово оспособљавање за живот. „Више волим да Емил буде
добар, него учен човек“.

 Периодизација развоја детета и васпитања: (начело природности)

 0-2 године нега детета (физичко (телесно) васпитање),

 2-12 чулно васпитање (развој чула)
 12-15 интелектуално и радно васпитање
 15-18 морално васпитање

 Захтева учење о предметима и појавама које окружују дете, а не учење без представе и појма,
јер такво учење интелектуално исцрпљује делујући само на памћење, на штету интелектуалних
потенцијала.

 Сматра да је радно васпитање веома значајно и повезано са интелектуалним и моралним

васпитањем. Залаже се за слободу емоционалног развоја детета и развој индивидуалности.

 Русо је изразити је противник ауторитарног васпитања. Он не изводи све из детета

(педоцентризам), нити је за повлађивање свим дечјим жељама, он је само против сламања дечје
воље и личности, силом ауторитета одраслих. Био је против физичког кажњавања (“казне
природних последица”),

 Захтева подстицање и развијање мисаоне активности и самосталности ученика, ученичке

интелектуалне радозналости, критичког мишљења. Зато од васпитача тражи суптилно и
интелигентно педагошко вођење васпитаника. Задатак васпитача је да ствара што повољније
околности за развој детета, за његово стицање многобројних искустава и да га зближи са
природним последицама његових дела. Тиме је искуство детета ставио на прво место.

 Васпитање женске деце се разликује од васпитања мушке деце. Сматрао је да се мушкарци и

жене значајно разликују и да им стога не треба омогућити идентично васпитање. По њему,
женска деца треба да се васпитају за улогу мајке и домаћице, тј. за послове који су својствени
женском полу. Потребно им је физичко васпитање да би родиле здраво потомство, и треба
развијати код њих врлине као што су послушност, скромност, понизност, умереност.

 Идејни је зачетник новог литерарног ипедагошког покрета (русоизам) који је веома утицао на
идеологе француске револуције, на Песталоција, Хербарта, Канта, Хегела, а у новије време и
на прогресивистичку педагогију и нову школу.

 Дела: Емил или о васпитању, Друштвени уговор, Расправа о пореклу и основама неједнекости
међу људима, Писма француских енциклопедиста.

17
 Имануел Кант
(1724 – 1804.)
 Кант је типичан пример за онај период развоја педагогије
када се она налази у оквирима филозофије и када се њоме баве
филозофи.

 Пошто је постао професор логике и метафизике на

Универзитету у Кенигсбергу, Кант је прихватио да предаје и једну „практичну филозофију“.
Изабрао је педагогију. Негова предавања објавили су његови пријатељи непосредно пред
његову смрт, под насловом „Спис о педагогији“

 На Канта је снажан утицај оставио Ж. Ж. Русо својим педагошким идејама.

 Кант је сматрао да човек постаје човеком захваљујући васпитању и да је човек једино живо
биће коме је посебно васпитање потребно.

 Под васпитањем подразумева следећих пет компоненти: исхрана (физичко васпитање),

дисциплиновање, развијање умних способности, цивилизовање (припремање за живот у
друштву) и морално васпитање (формирање моралног карактера).

 Васпитање није и не може да буде лако, није пријатна ствар за дете, али је неопходно и мора да
се остварује. Васпитање не може бити слично игри и забави. То је озбиљан и напоран ра

Јохан Хајнрих Песталоци

(1746-1827.)
 Швајцарски мислилац, истакнути хуманиста и педагог, коме је
подигнут споменик на коме пише “Све за друге, ништа за себе”

 Крајем XVIII века његова домовина је позорница развитка

капитализма и мануфактурне производње, пропадања сиромашних
и средњих сељака, Наполеонових освајања. Све своје могућности и
снаге, своју даровитост, способност, па и личну имовину, ставио је
у службу ублажавања негативних последица таквог стања.

 Рођен је у Цириху, завршио је елементарну и латинску школу, а

потом студирао филозофију, филологију и право. Након преласка на
студије теологије напустио је вишу школу и почео да се бави
пољопривредом на сопственом невеликом поседу у Најхофу, али без
успеха. Оснива дечје сиротиште, у којем ради 6 година, затим ради
у дому за незаштићену децу у Штанцу.

18
 Поред својих педагошких идеја, познат је и по оснивању васпитног завода у Ивердону (1805-
1825.), где је радио у сарадњи са 15 учитеља. Ту припрема наставнике у својеврсном педагошком
семинару чиме је привукао општу пажњу и своје дело учинио познатим у Европи. Кроз Ивердон
су прошли многи од најзначајнијих педагога и наставника, културних и јавних личности,
државника, да би упознали дело тада већ признатог педагога и хуманисте.

 Песталоци је васпитање видео у функцији стварних промена у друштву. Зато се залагао да

васпитање буде обухватно, опште, да припрема за рад. Подстицао је развој основне школе у
Европи.

 Циљ васпитања треба да буде развој човекових снага које су самоактивне, које саме од себе теже
развоју. Сматрао је да је снага васпитања у подстицању сила које су у природи детета. Уважавао
је сазнања психологије његовог доба. Смисао васпитања видео је у формирању човека,
човечности, истичићи да због тога васпитање треба да добије сваки човек, као и да
најсиромашнији имају право да развију васпитањем човечности код себе.
 Циљ васпитања конкретизује на три задатка за посбне области васпитања: васпитање главе (ума)
(интелектуално васпитање), васпитање срца (морално васпитање) и васпитање руке (физичко и
радно васпитање). Развој ума одвија се преко формирања јасних појмова, чиме је наглашена
рационална компонента учења и мишљења. Тражио је “интензивно повећавање снага ума”.
 Истакао је улогу наставника у процесу васпитања и разрадио методику елементарне наставе.
Садржај наставе налази у трима својствима ствари: име, број и облик. Из овог тројства изводи
укупне садржаје поучавања, инсистирајући на посебним наставним предметима. Сматрао је да
основу васпитања треба да чини посматрање, које има активни карактер, да треба да чини основу
сваког сазнања, те је дао значајан допринос конституисању дидактичког принципа очигледности.
Поред овог принципа истицао је и значај других принципа (систематичност, поступност,
редослед излагања градива). Полазна тачка је очигледност, кретање од елемената ка целини,
проучавање облика, броја и речи као почетних момената обуке.
 Дела: “Како Гертруда учи своју децу”, “Лихард и Гертруда”, “Вечерњи часови једног
усамљеника” – настала су симултано са његовим радом у пракси. Својим делима снажно је исткао
улогу рада у васпитању, значај породице, посебно мајке у процесу формирања будућег човека
(основицом васпитног рада сматрао је материнску љубав према деци – посветио је велику пажњу
васпитној улози мајке, на основу уверења да дете од мајке добија љубав према другим људима,
благородност, стрпљење, осећање дужности и друге врлине).

Јохан Фридрих Хербарт (1776-1841.)

 Немачки педагог, један од најзначајнијих и најзаслужнијих за утемељење педагогије као научне
и универзитетске дисциплине, веома плодан педагошки писац.
 Родио се у Олденбургу. До 12. године је учио у родитељском дому, а потом завршио латинску
школу (гимназију). У Јени је студирао филозофске науке. Од 1797. до 1801. године боравио је у
Швајцарској (Берн) радећи као домски учитељ синова богатог аристократе, што је посебно
утицало на његово трајно опредељење за педагошки рад. Након положеног докторског испита
(1802.) отпочео је универзитетску каријеру у Гетингену (1802.), затим у Кенигсбергу (1809.) и

19
 поново у Гетингену (1833 -1841.). У Кенигсбергу је на катедри за
педагогију наследио Канта и подига је педагогију на ниво
универзитетске научне дисциплине. То је један од разлога због којих
многи сматрају да је управо Хербарт највише допринео
осамостаљивању и конституисању педагошке науке.
 Педагогија је по Хербарту наука чији је задатак да системом
утврђених и проверених истина непосредно помаже практични рад,
штити га од игре случаја и могуће неизвесности (настојао је да
педагогију изгради као самосталну науку и то као нормативну теорију).
Она се ослања на друге науке, а пре свега на практичну филозофију или
етику, која одређује циљеве васпитања и на психологију, која указује на
начине и средства васпитања.

 Поделио је педагогију на теоријску педагогију, коју чине

педагошка телеологија (која се бави сврхом и циљевима васпитања) и педагошка методологија
(која се бави методама и средствима васпитања) и практичну педагогију која се дели на
дидактику (теорију наставе) и ходегедику (теорију васпитања у ужем смислу).

 Он је први педагог који је настојао да повуче јасну границу између педагогије као науке и
педагогије као практичне делатности (као вештине), истичући потребу постојања и једне и друге.
Практични оедагошки рад треба да се заснива на педагошкој теорији, практичној педагогији
треба да претходи деоријска, ова друга представља основу прве. Пракса сама за себе, неослоњена
на теорију, води у рутину, а теорија помаже да се дође до правих одговора на питања која се
постављају у процесу васпитања. Због тога обе педагогије су неопходне и свака има своје место
у педагошком систему.

 Изградио је целовит научни педагошки систем по коме једно педагошко начело треба да
произилази из другог и треба да се односе као узрок и последица (нпр. циљеви васпитања
произилазе из вечних и непроменљивих идеја, као што су унутрашња слобода, доброта,
праведност …). Основни пут за изграђивање и конституисање педагошке науке је дедукција.
Према његовом мишљењу дедукција је једини прави научни метод, због чега неки Хербартову
педагогију називају и дедуктивном педагогијом.

 Циљеве васпитања Хербарт је сврстао у две групе: могуће, који зависе од слободног избора
(занимања, професије) будуће личности и научне, којима обавезно треба да тежи сваки
појединац, трудећи се да своје практично делање усклађује са значењем пет моралних идеја
(савршенства, унутрашње слободе, доброте, права и правичности) у којима је садржан и целовито
изражен укупан смисао моралности.

 Циљ васпитања изводи се из непромењивих и вечних идеја, а основна средства којима се циљ
остварује су управљање децом (вођење) (задатак је да се обузда дечја природа, а то се постиже:
опоменом, надзором, забранама, казнама, заповестима, ауторитетом и љубављу), настава (мора
бити васпитна, заснована на „многостраном интересу“) и дисциплиновање (васпитање у ужем
смислу, изграђивање морално чврстог карактера). Задатак управљања је да дивљу сирову вољу,
са којом се деца рађају, укроти (припитоми, социјализује), а ово се постиже применом
различитих мера: заповест, забрана, претња, надзор, казна, ауторитет, љубав. Тако се стварају
неопходни услови за касније (право) васпитање.

20
 Васпитање у ужем смислу непосредно делује на вољу васпитаника и води рачуна о његовој
индивидуалности. Овде је важно:
- да се васпитанику омогући да стиче сопствено искуство
- да се уведе у правила понашања
- да се стишава прерано појављивање чулних страсти
- да се подстиче и подсећа на понашање у духу признатих моралних начела
- да се васпитаник постепено све више осамостаљује и оспособљава да свесно и одговорно
управља сам собом
- да временом васпитање прерасте у самоваспитање, надзор у самонадзор

 Настава је најважније васпитно средство. Наставом се обогаћује и проширује круг представа и

посредно највише доприноси развоју моралности. Настава, такође, најсигурније утиче на развој
многоструких интереса код ученика. Пут до моралности (моралног карактера) као крајњег
васпитног идеала води преко подстицања и развијања у сваком васпитанику широких
интересовања. „Настава без моралног васпитања је средство без циља, а морално васпитање без
наставе циљ лишен средства”.

 Настава, по Хербарту, увек мора да пролази кроз четири основна ступња: јасност (удобљивање у
појединости), асоцијација (повезивање новог градива са старим), систем (повезивање знања у
целину) и метод (увежбавање практичне примене знања). Ти ступњеви су названи „формални
ступњеви наставе“. Тиме се пренаглашава форма и она се ставља изнад садржаја.

 Хербартово учење је имало снажан утицај на развој педагошке мисли и она је дуго била под
његовим теоријским окриљем. Тај утицај је био тако снажан да Хербартове педагошке идеје
постају за дуго времена водеће не само у Немачкој, већ готово у свим земљама Европе и на
другим континентима, све до 30-их година XИX века. Бројне његове присталице, разрађујући,
мање или више доследно, његове основне педагошке идеје, створили су читав педагошки покрет
– познат као хербартијанство.
 Написао је више радова од којих издвајамо: “Естетичко представљање света као главни задатак
васпитања” (1804.), “Општа педагогика изведена из циља васпитања” (1806.), “О односу школе
и живота” (1818.), “Нацрт педагошких предавања” (1835.), “Психологија као наука заснована на
искуству, метафизици и математици” (1835.)

Хербарт Спенсер (1820-1903.)

 Енглески филозоф, оснивач филозофског позитивизма и еволуционизма.
 Оштро је критиковао традиционални (схоластичко-класични) карактер образовања и тражио:
- да се садржај образовања непосредно повезује са одређеним животним делатностима (за лично
самоодржање, одржање породице, социјалне дужности, естетске потребе)
- да се методе учења заснивају на интересовањима и самоактивности ученика, личном искуству и
критичком мишљењу
- да се садржај моралног васпитања изводи из јединства (компромиса) егоизма и алтруизма
- да задаци физичког васпитања произилазе из интереса појединца за личну срећу и неизбежну
конкурентску животну борбу
21
  Био је отворен и одлучан противник широког образовања
радничких слојева и уопште државног система васпитања.
 Најзначајнија дела: “Васпитање умно, морално и физичко”,
“Синтетичка филозофија”, “Принципи етике”.

Крај XIX и почетак XX века

Снажан развој и афирмација педагошке мисли огледа се у делима:
 Г. Кершенштајнера (“Теорија образовања”)
 А. Лаја (“Експериментална педагогија”)
 Џ. Дјуја (“Педагогија и демократија”) и др.

 Двадесети век дао је велики број педагога теоретичара и педагога који су

уводили иновације у подручјју васпитања. Тешко се може говорити о
"педагошким класицима", већ више о великом броју истакнутих
појединаца, педагошких праваца, институција који су заслужни за све
снажнији развој науке о васпитању.

Марија Монтесори

Џон Дјуј
(1859-1952.)
 Водећи амерички педагог у време брзог развоја америчке
привреде и демократије, снажног полета природних наука.
 Најистакнутији представник филозофије и педагогије
прагматизма – правац који је у социјално-педагошкој примени имао за
циљ да допринесе васпитању човека и изградњи бољег, демократског
друштва.

22
 Према прагматизму нема објективне истине, истина је само оно што је корисно за појединца. На
основу тога Дјуј је развио мисао да је свака идеја истинита онолико колико може да послужи као
оруђе – инструмент за успешно и корисно практично деловање. Искуство које се на тај начин
стиче је право и стварно знање, јер је проверено у индивидуалној пракси.
 Преусмерио педагогију са општих друштвених циљева на дневне животне циљеве и активности.
"Учитељ је неопходан у школи не да би наметнуо деци неке идеје, већ као члан школске заједнице
који одабира утицаје подесне за формирање искустава ученика и помаже му да одговори на те
утицаје".
 Дјуј основе васпитања види у социологији, јер је васпитање животна потреба човека и
психологији, јер је средиште и мерило сваког васпитања активност детета.
 Васпитање треба да се заснива на самоактивности, интересовањима детета: то је васпитање које
ће највише помоћи детету да се прилагоди животној ситуацији у којој се налази и да се безбедније
укључи у друштвени живот.
 Васпитно-образовни рад одвија се у радионицама, лабораторијама, библиотеци, школском врту,
воћњаку.
 Главни циљ учења је да ствара услове за слободан развој, да уклања сметње и саветује ученике у
њиховом самосталном раду.
 Многи елементи Дјујове прагматистичке педагогије позитивно су утицали на развој савремене
дидактике.
 Најзначајнија дела: “Школа и друштво”, “Демократија и васпитање”.

23