КРИМИНАЛИСТИЧКО ПОЛИЦИЈСКИ УНИВЕРЗИТЕТ

Основне академске студије криминалистике

СЕМИНАРСКИ РАД

Појам и облици кривице

Кривично право – општи део

:
Студент : Илија Томић 1G1/0100/23
Професор: Проф. Др Ивана Бодрожић

Децембар, 2023
Појам и облици кривице
Кривично право – општи део

Садржај:

3
1. УВОДНА ИЗЛАГАЊА 3
1.1 Теоријско одређење појма кривице 5
1.2 Однос кривице и кривичне одговорности 7
2. Конститутивни елементи кривице 7
3. Нормативна и психолошка теорија кривице 8
4. Облици кривице 9
4.1 Појам умишљаја 11
4.2 Појам нехата 12
4.2.1 Разлика између свесног нехата и евентуалног умишљаја 13
5. Закључак
6. Литература

2
Појам и облици кривице
Кривично право – општи део

1. УВОДНА ИЗЛАГАЊА

1.1 Теоријско одређење појма кривице

Кривица представља један од четири обавезна елемента у општем појму кривичног

дела, што значи, да би се једна радња могла сматрати кривичним делом потребно је
да се она може приписати у кривицу учиниоцу. Да би нека радња била кривично
дело неопходно је да се она може чиниоцу приписати у кривицу. Приписати
одређено дело некоме као кривицу истовремено значи и то да му се приписује
одговорност за то дело. С обзиром на то да је за постојање кривичне одговорности
неопходно остварење свих конститутивних елемената кривичног дела, како
објективних, тако и кривице као субјективног елемента, нужно се намеће питање
односа два појма: појма кривичне одговорности и појма кривице. Али о томе ћу
рећи нешто више у следећем одељку рада. Сходно свему томе, кривично је
одговоран онај учинилац који је извршио радњу која је у закону предвиђена као
кривично дело, која је поред тога противправна, и као што сам већ рекао, да му се
може приписати у кривицу. 1

Кривични законик Републике Србије на један нови начин одређује појам кривичног
дела чији је основни елемент управо субјективног карактера – кривица учиниоца
дела. Дакле, кривица се према новом Законику схвата на два начина, прво као
субјективни елемент појма кривичног дела и друго као основ за примену казне и
друге кривичне санкције. Наше раније законодавство није користило термин
кривица, већ је познавало термин кривична одговорност.

1
Зоран Стојановић, Кривично право – посебан део, двадесет шесто допуњено издање, Београд, 2019, страна
159

3
Појам и облици кривице
Кривично право – општи део

Другачије речено, кривица суштински представља један централни појам у

кривичном праву с обзиром да је она основ и услов кривичне одговорности. А да би
неко кривичноправно одговарао, није довољно само да учини дело већ је неопходно
да је крив за оно што је учинио или пропустио да учини.

Према Законику, кривица постоји ако је учинилац био урачунљив и ако је поступао
са умишљајем, а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово
дело забрањено. Међутим, кривица може постојати и онда када је учинилац
поступао и нехата, ако то закон изричито предвиђа. Дакле, као елемент кривице
јавља се и противправност. Свест о противправности не мора увек постојати,
довољно је да је постојала дужност и могућност да се таква свест има.

1.2Однос кривице и кривичне одговорности

За разлику од КЗ-а, раније југословенско кривично законодавство, није користило

термин кривица, као што сам навео у претходном одељку, већ термин криивчне
одговорности. Али тај појам је био прихваћен и у нашој теорији, он није био
неспоран.2 У нашој кривичноправној литератури запазају се два схватања кривичне
одговорности. Једно је објективно-субјективно, полази од тога да кривична
одговорност обухвата како објективне елементе кривичног дела, тако и кривицу као
субјективни елемент. Друго, субјективно схватање, овај појам изједначава са
кривицом.

Ово схватање такође означава кривицу и урачунљивост, односно кривицу и

урачунљивост поставља као две равноправне компоненте кривичне одговорности. У
систему општег дела довољна је кривица као субјективни елемент општег појма
кривичног дела, јер она подразумева урачунљивост без које кривица не мозе ни
постојати.

2
Зоран Стојановић, Кривично право – посебан део, двадесет шесто допуњено издање, Београд, 2019, страна
159 - 160

4
Појам и облици кривице
Кривично право – општи део

Кривично одговорним се сматра учинилац који је у време извршења дела имао

одређена психичка својста ( урачунљивост) и одређени психички однос према
своме делу (кривицу).3

Значи кривица је елемент у општем појму кривичног дела, а кривична одговорност

је пре свега констатација, односно утврђивање да неко испуњава услове за
кривичну одговорност. Што такође значи да је кривична одговорнст последица
вршења кривичног дела.4

2. Конститутивни елементи кривице

Конститутивне елементе кривице подразумевају постојање пре свега умишљаја, и
свести, јер уколико је учинилац имао умишај и ппступао свесно, или је био дужан и
могао да буде свестан, његово дело је забрањено. Е сад, сходно томе, основни елементи
су: умишаљј или нехат, урачунљивост и свест (или дужност и могућност свести).
Изостанак једног од та три елемента води ка закључку да кривица не постоји , самим
тим ни кривично дело.

Урачунљивост је неопходна претпоставка или обавезан елемент кривице, што значи да

без урачунљивости нема ни кривице. Урачунљивост подразумева постојање
способности одлучивања и способности расуђивања. Полази се од претпоставке да је
сваки човек урачунљив и она се у конкретном случају утврђује само онда када се
појави сумња да се ради о неурачунљивом починиоцу. Дакле, у том случају се утврђује
неурачунљивост.

3
Т. Живановић, Основни проблеми кривичног права, Београд, 1930, страна 129
4
Зоран Стојановић, Кривично право – посебан део, двадесет шесто допуњено издање, Београд, 2019, страна
161

5
Појам и облици кривице
Кривично право – општи део

Односно конкретно , наш Кривични законик не дефинише урачунљивост, већ

неурачунљивост која постоји у ситуација када учинилац није мога да схвати значај свог
дела или није могао да управља својим поступцима услед душевне болести,
привремене душевне поремећености, заосталог душевног развоја или друге тешке
душевне поремећености.5

С друге стране , учинилац који је противправно дело предвиђено у закону као кривично
дело учинио у стању неурачунљивости не може бити сматран кривим, односно његова
кривица је искључена. Ради се о противправном делу које одговара законском опису
кривичног дела, али је учињено без кривице па стога и није кривично дело. Законом се
могу предвидети три метода помоћу којих се утврђује да ли је неки учинилац
кривичног дела неурачунљив. То су: биолошки, психолошки и мешовити. За
психолошки метод меродавне су само последице, док код биолошког метода у обзир се
узимају само одређена болесна, абнормална психичка стања. Мешовити метод трази и
једно и друго, тј. и узрок и последицу.

Биолошки основ се може испољити у три облика:

1. Душевна болест.

2. Привремена душевна поремећеност

3. Заостали душевни развој.

5
Зоран Стојановић, Кривично право – посебан део, двадесет шесто допуњено издање, Београд, 2019, страна
162

6
Појам и облици кривице
Кривично право – општи део

3. Нормативна и психолошка теорија кривице

У нашој теорији преовлађује схватање да се кривица најкраће одређује као скуп

психичких односа учиниоца према своме делу. У одређивању појма кривице у
кривичноправној теорији постоје два основна схватања, а то су нормативно и
психолошко схватање. Нормативно схватање кривице се дели на два основна правца:
психолошко-нормативно и чисто нормативно схватање. Према нормативним теоријама
кривица се своди само на социјално-етички прекор који се због учињеног дела упучује
учиниоцу кривчног дела и извршава га треце лице, судско веце. Према психолошко-
нормативном схватању за кривицу се трази да је сам учинилац своје дело оценио као
дело противно праву.

Судећи по психолошком схватању кривица представља психички однос учиниоца

према делу који се изразава у два основна облика: умишљај и нехат.6 О томе је билон
речи у претходном делу.

4. Облици кривице
У облике односно степене кривице спадају умишљај и нехат који имају двоструку
функцију. С обзиром на то, да се њихова садржина једним делом исцрпљује, они су
фактички као облици кривице донекле ослабљени. То је један разлог више да се у
кривицу унесе и нормативни елемент. Тај нормативни елемент подразумева да се
учинилац није понашао онако како се од њега очекивало, односно да је могао у
конкретном случају да избегне кршење кривично-правне норме.7

4.1 Појам умишљаја

6
Зоран Стојановић, Кривично право – посебан део, двадесет шесто допуњено издање, Београд, 2019, страна
163
7
Зоран Стојановић, Кривично право - Општи део, Двадесет шесто допуњено издање, Београд, 2019, страна
167

7
Појам и облици кривице
Кривично право – општи део

Умишљај је тежи степен кривице и он се увек захтева за постојање кривичног дела,

односно представља тежи облик кривице. Изузетно , код неких кривичних дела,
предвиђен је и нехат као блажи облик кривице, односно прописује се лакши облик
одређеног кривичног дела с обзиром на степен кривице. 8 Конкретно, у старијој
доктрини постојао је спор око тога на чему се заснива умишљај, да ли на елементу
воље ( односно теорија воље) или на елементу свести (теорија представе).

Данас су обе теорије превазиђене и исправно се, у већини кривичних законодавстава,

па и у нашем, полази од тога да су оба ова елемента код умишљаја неопходна. Према
теорији представе сматра се да умишљај постоји ако је учинилац предвидео последицу
своје радње. Према теорији воље за постојање умишљаја битно је да се утврди да је
учинилац хтео последицу. Кривично дело је учињено са умишљајем кад је учинилац
био свестан свог дела и хтео је његово извршење или када је учинилац био свестан да
може учинити дело па је на то пристао. Што значи да овде постоји јасан елемент
свести.9

Што се тичеподеле умишаја, из законске дефиниције умишљаја произилазе две врсте

умишљаја: директни и евентуални. Према тој дефиницји кривично дело је учињено са
директним умишљајем онда кад је учинилац био свестан свог дела и хтео његово
извршење, а евентуални умишљај постоји онда кад је учинилац био свестан да услед
његовог чињења или нечињења може наступити забрањена последица, али је пристао
на њено наступање. Обе врсте умишљаја имају два елемента: свест и вољу. 10

8
Зоран Стојановић, Кривично право - Општи део, Двадесет шесто допуњено издање, Београд, 2019, страна
167, последњи пасус
9
Зоран Стојановић, Кривично право - Општи део, Двадесет шесто допуњено издање, Београд, 2019, страна
168
10
Таховић, Ј., (1961), Кривично право, Општи део, Београд, страна 78

8
Појам и облици кривице
Кривично право – општи део

Разликовање између директног и евентуалног умишљаја значајно је из два разлога.

Прво, има кривичних дела која се могу извршити само са директним умишљајем, а
с друге стране мањи број кривичних дела мозе се извршити само са евентуалним
умишљајем. Друго, директни умишљај по правилу значи виши степен кривице у
односу на евентуални умишљај, што је од значаја код одмеравања казне. 11

4.2 Појам нехата

Нехат подразумева лакши облик кривице у односу на умишљај. Односно нехат

представља лакши облик, односно степен кривице, код којег постоји кривична
одговорност само када то закон код појединих кривичних дела изричито прописује.

Поред тога, нехат је други облик виности, где је психички однос учиниоца према
делу изражен у проузроковању последице која се није хтела. Вољном радњом која
се предузима тежи се ка остварењу неке друге последице а не оне која је настала. У
односу на нехатну последицу не постоји психички однос изражен кроз хтење, жељу
или пристанак.

Код нехата се учинилац уопште не слаже односно не усаглашава са наступањем

последице нити са извршењем кривичног дела, јер он радњу предузима или не
предузима само зато што мисли да до последице неће доћи, што значи да он не
жели да се деси ништа лоше. Сходно томе, нехатна кривична дела подразумевају по
својој природи наступање последице, иако то није била намера или жеља тог лица.
То је и разлог њиховог постојања, односно предвиђања као кривичног дела.

11
Зоран Стојановић, Кривично право-Општи део, Београд, 2005, стране 157

9
Појам и облици кривице
Кривично право – општи део

Последица је главни критеријум за одређивање нехата. Што се тиче врста нехата, он

може бити свесни нехат и несвесни нехат.12

Свесни нехат постоји онда када је учинилац свестан да због његовог чињења или
нечињења може наступити одређена забрањена последица, све зависи од случаја,
али олако и неозбиљно верује да ће је спречити или да она неће наступити.

Елемент свести је код свесног нехата исти као и код евентуалног умишљаја, значи
свестан је последице, али лаички речено на неки начин је ,,оптимиста по том
питању". Овде се разлика испољава на плану вољног елемента, он код свесног
нехата не постоји. Код свесног нехата закон говори о две ситуације где се, у првој,
учинилац узда у своје способности које прецењује, а у другој погрешно процењује
објективну ситуацију. У оба случаја он не пристаје на последицу.13

Несвесни нехат или такозвана немарност се дефинише, односно представља

одсутан елемент свести и одсутан елемент воље. Али ипак, кривица се овде
успоставља на основу дужности и могућности да се према околностима и својим
личним способностима предвиди наступање последице. Он се искључиво заснива
на нормативним елементима, јер су психолошки елементи потпуно одсутни. За
постојање несвесног нехата пресудна је оцена о томе да ли је учинилац могао и био
дужан да се другачије понаша и тако избегне наступање последице. Конкретно, код
нас, односно у нашој пракси и теорији, потребно кумулативно испуњавање
објективног и субјективног услова. Објективни услов јесте да је учинилац био
дужан да предвиди последицу, а субјективни да је могао да је предвиди.

12
Зоран Стојановић, Кривично право - Општи део, Двадесет шесто допуњено издање, Београд, 2019, страна
175
13
Зоран Стојановић, Кривично право - Општи део, Двадесет шесто допуњено издање, Београд, 2019, страна
177

10
Појам и облици кривице
Кривично право – општи део

Применом објективног услова узима се у обзир пажња човека просечне

пажљивости у датим околностима. Нехат би постојао ако се учинилац не би
понашао са оном пажњом са којом би се у постојећим околностима понашао
сваки просечан човек.

Ако се прихвати субјективни услов у одређивању пажљивости односно

непажљивости, то значи да се несвесни нехат процењује само на основу
личности самог учиниоца односно с обзиром на његове психичке могућности.14

4.2.1 Разлика између свесног нехата и евентуалног умишљаја

Треба направити разлику између евентуалног умишљаја и свесног нехата. Као

што је речено, евентуални умишљај захтева тај пристанак и одобравање, док
свесни нехат нема елемент воље, недостаје такав пристанак. У пракси је тако
нешто врло тешко раздвојити. Међутим, не мора то увек бити пристанак,
довољно је да је у питању непоштовање, безобзирност или прихватање ризика
како би постојао евентуални умишљај. Ретко се из понашања човека може
видети то непоштовање или безобзирност, стога је разликовање евентуалног
умишљаја и свесног нехата веома компликовано у пракси.15

14
Зоран Стојановић, Кривично право - Општи део, Двадесет шесто допуњено издање, Београд, 2019, страна
178
15
Зоран Стојановић, Кривично право општи део, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд 2014,
страна 174

11
Појам и облици кривице
Кривично право – општи део

ЗАКЉУЧАК

Као што смо видели, кривица представља један од четири основна обавезна
елемента појма кривичног дела, и да без кривице нема ни кривичне
одговорности, односно кривичног дела. Кривица се констатује кроз елемент
урачунљивости односно неурачунљивости, затим елемент умишљаја, односно
нехата и свест као последњи елемент, уколико наравно дође до одсуства било
којег од тих битних елемената, онда кривица не постоји.

12
Појам и облици кривице
Кривично право – општи део

ЛИТЕРАТУРА

 Зоран Стојановић, Кривично право - Општи део, Београд, 2005

 Зоран Стојановић, Кривично право општи део, Правни факултет
Универзитета у Београду, Београд 2014
 Зоран Стојановић, Кривично право – посебан део, двадесет шесто
допуњено издање, Београд, 2019
 Т. Живановић, Основни проблеми кривичног права, Београд, 1930
 Таховић, Ј., (1961), Кривично право, Општи део, Београд

13