Разговор са професором Ненадом Милошевићем у трпезарији ПБФ-а, 02.11.2008.

Често говорим студентима на предавањима, да оно што овде научимо и о чему говоримо, није
применљиво на Литургијску праксу. Онда ме понекад ухвати страх ,а ако није применљиво, зашто
им онда сервираш искушења, зашто их уводиш у тајне које неће моћи да живе, зашто их уводиш у
безживотне тајне? А одмах се поставља питање, а шта да радим, чему да их учим, коју истину да
проповедам?

Неко: Ако остану сложни кад заврше и разиђу се по парохијама сви ће успети нешто да ураде,
наравно уз поршку епископа .

Не смемо гајити ту неку лажну наду и расположење да ми можемо нешто да урадимо сами од
себе, ма колико знали, ма колико умели. Највећа мудрост и најбогоугодније служење јесте
препустити се другоме. Господе ја сам Ти на располагању. Непрекидно призивати благодат Божију
да нас просветли, да нас у сваком трнутку просветли. Кад се нађеш у једној средини и дође група
људи и почну да вриште, шта да радиш? Да служиш као што су попови служили из ината па макар
те гађали камењем у главу? Да прекинеш Литургију да чекаш да оду, да ступиш у контакт са њима,
да их послушаш? Буди паметан шта да радиш у датом тренутку. А још ако си кукавица па се
уплашиш па побегнеш. Без просветљења... Неће Господ, Дух свети, у простору, не дејствује тако
што у једној таквој ситуацији просветљује само тебе као свештеника, него ће твојим
расположењем (молитве) просветлити њих. Ако поп почне да иритира ма колико то било
теоретски исправно, а они су већ дошли под набојем, поп је под набојем и ето га... Све то што се
дешава је веома значајно. То ћете видети сами у неким будућим, не тако далеким временима
када се све то буде вредновало на богословски, литургички начин, колико ће сва ова дешавња
имати великог значаја за живот. Ако не за живот, не дај Боже, онда за констатацију чињеница.

Али узмите из историје Цркве шта је за целокупно хришћанство значила Црква Кападокије, данас
камен на камену. Био сам у Кападокији још тамо зјапе и цркве и пећине и шта све не, али... Имао
сам част и благослов да присуствујем првој јавној Литургији у неком месту близу родног места св.
Василија Великог. То што Господ каже да ни врата паклене неће одолети Цркви не значи да ће
Црква у Србији опстати до Другог доласка, нити у Атини, нити у Москви. Црква је есхатолошка
стварност, као таква је неуништива. Једино средство борбе против демонских сила, господара
времена, наших времена, наших дана, јесте молитва '' тај род се изгони само постом и молитвом''.
Пост је лични доживљај, а молитва заједнички. Све друге демонстрације, окупљања и протести и
изјаве су од слабог значаја. Сећам се једног свештеника, прота Маровић са Луштице. Он је био
једна ретка фигура у мом крају, суседно село, упознао сам га као мали у маслињаку, имали смо
маслињак до маслињака. Био човјек врлинског, светог живота. Живео као калуђер на Светој Гори,
устајао после поноћи, читао правило и тако. Сви су га сматрали особењаком, луђаком. Шта је он
могао, повлачио се од њих није хтео да их оговара да ћаска него ишао својим послом. После су сви
говорили да је светац. И сећам се његове приче, сведочанства, на једном венчању једног СКОЈ-
евца који није престао бити хришћанин, ваљда из протеста, не да би реметили богослужење, него
нису могли да преживе да сад један СКОЈ-евац буде венчаван у Цркви, једна група младића СКОЈ-
еваца су упали у цркву са шеширима, са цигаретама и почели да праве неред. Замислите, '46
године имати смелости да заустави богослужење да се окрене и да каже млом вас изађите
напоље јер нећу наставити службу. Он је заћутао, заћутали су и они, и јасна ствар пошто су сватови
били у већини, без обзира што је власт била у њиховим рукама, сватови су се мало окренули
према њима и они су изашли. Толико је трајао неред и до те мере је познат неред комунистички у
нашој Цркви који су изазивали безбожници. А овај неред који изазивају ултра верници, чије је то
дело? Ако је оно било дело нечастивога, чије је ово дело? Духа Божијега? Тешко је, немогуће је,
богохулно је и помислити да Дух Свети бунтује против себе. Ако су они носиоци Истине, значи да
су носиоци Духа Божијега, а сами (не)негирају присуство Духа Божијега, онда хоће да нам наметну
тологију раздора у Духу Светом, Духа Светога који бунтује против себе.

Гиле: Неки говоре о духу хиперревности, да ли је то то?

Милошевић: Па код неких да.

Гиле: Недавно сам био у неком пројекту, центру () студија. Замолио ме вледика да га одменим.
Центар има за циљ да, у сарадњи са министарством просвете, врши едукацију вероучитеља и
наставника о новим видовима зависности.

Гиле овде помиње зилоте.

Прва ствар о њима, они су асоцијална група у друштву. Ми смо бољи, ви сте гори.

Милошевић: Гиле, нису мени, као неком ко припада Цркви, проблем они. Мени смо проблем ми.
Они постоје због нас. Они су оличење наших слабости, и то што ми сад о њима причамо јесте
потврда наших слабости.

Тамо где постоји пуно снага вере, где постоји пуноћа благодати, пуноћа заједнице... они могу да
постоје и појединачно и масовно, да жестоко ударају на Цркву, али Цркви не могу ништа.
Чињеница

Прекуцано до 13:00.