ЛОКАРНО ПАКТ

Када се говори о питању гаранција у Версајском поретку, било да су то оне за

очување постојећег територијалног и политичког стања у Европи, гаранција против
реваншизма Њемачке и других поражених земаља, против ревизије мировних уговора и
против нове њемачке агресије, гаранција против ширења бољшевизма, један од
најдјелотворнијих и најтрајнијих таквих система, био је скуп међудржавних уговора
настао 1925.г. још познат и као Локарно пакт.
Сви системи колективне сигурности до 1925. били су предвиђени без учешћа
Њемачке, јер су против ње били и уперени. Међутим, децембра 1922. управо је
предсједник њемачке владе Куно предлагао иако незванично, да Њемачка политички
гарантује постојеће француске границе и да уговор о томе буде зачетак једног система
колективне безбЈедности у Западној Европи. То је био пројект Рајнског пакта или пакта о
statusu quo на Рајни. Ипак Поенкаре га је одбацио као ,,прост маневар" Њемачке. На
подстицај британског амбасадора у Берлину, лорда Д. Абернона, њемачки министар
иностраних послова Штреземан га је званично поновио у меморандуму енглеској влади од
20. јануара 1925.г. 9. фебруара тај је меморандум упућен и Француској, а неколико дана
касније и другим силама Антанте. Меморандум је предлагао да се Њемачка, Француска,
Велика Британија и Италија свечано обавежу пред Сједињеним Америчким Државама као
арбитром, да се више неће служити силом у међусобним односима, да ће поштовати
постојеће међусобне границе и да ће Њемачка рпоштовавати демилитаризовани статус
Рајнске области, онако како је одређено Версајским уговором. Овоме би био прикључен и
посебан додатак француско-њемачки уговор о арбитражи који би двјема земљама
допуштао да своје међусобне спорове рјешавају искључиво мирољубивим средствима. Ни
у једном од предложених аката не би било третирано питање граница и политичког статуса
у централним и источним дијеловима Европе.
Француска влада је примила овај њемачки приједлог са интерсовањем, али без
одушевљења. Будући да је пројектовани Рајнски пакт очевидно подразумијевао
окончавање окупације Рајнске области, Едуар Ерио је у Народној скупштини изјавио да
Француска то не може прихватити све док је та окупација једина гаранција њене
безбједности. Ипак речено је да ће влада Француске изнијети мишљење тек пошто
усагласи ставове о систему европске безбједности са својим савезницама, будући да тај
систем мора бити уклопљен у оквире постављене Версајским уговором.
Британска влада и њен министар иностраних послова Остин Чемберлен су слично
примили приједлог. Међутим, убрзо су са енглеске стране у Париз стизали савјети и
поруке како би идеју о Рајнском пакту требало ваљано размотрити, можда и прихватити.
Французи су на те поруке одговарали да би се гарантни споразум са Њемачком могао
правити, али тако да се у њега на неки начин укључе и француски уговори са Пољском и
Чехословачком.
10. априла 1925.г. у Француској је пао кабинет Ериоа, а наслиједила га је влада
Пола Пенлевеа, са Аристидом Бријаном као министром спољних послова, који ће на том
положају остати готово непрекидно све до 1932. Бријан је 16. јуна 1925. писао
Штреземану да француска влада прихвата меморандум од 9. фебруара под јединим
условом да Њемачка уђе у Друштво народа без постављања икаквих претходних и
посебних захтјева и ограда. Бријан је претходно обезбједио сагласност Велике Британије,
која се у исто вријеме сложила и са француским приједлогом да системом гаранција из
Рајснког пакта буде обухваћена и Белгија. У Њемачкој националистички и шовинистички
кругови никако се нису могли помирити са идејом да се Њемачка властитом вољом
ипристанком, једном заувијек одрекне Алзас-Лорена. Ипак, одговорни политички кругови
Вајмарске републике, рачунајући и маршала, пружили су подршку Штреземану.
Штреземан је прихватио англо-француске сугестије да се гаранције протегну и на
белгијске границе, као и да Њемачка уђе у Друштво народа. Добивши њемачки пристанак
на постављене услове, министри иностраних послова Француске, Велике Британије и
Белгије (Бријан, Чемберлен и Вандервелде) упутили су Штреземану приједлог о
одржавању међународне конференције у Лозани посвећене проблемима у Западној
Европи. Исти такав приједлог је упућен и Италији. Мусолини није био ријешен за нешто
тако па су Енглези извршили снажан притисак на њега да се придружи раду на прављењу
Рајнског пакта без покретања питања о граници на Бренеру. Добро размисливши,
Мусолини је сам дошао до закључка да треба да прими енглеске савјете, јер би
гарантовање безбједности земљама источне и централне Европе Француска највише
искористила за учвршћивање свог утицаја у тим регионима, а то није био циљ Италије.
1925.г. уговорена је међународна конференција о безбјеедности у западној Европи
на којој би учествовале Њемачка, Француска. Велика Британија, Белгија и Италија. Једино
је промјењено мјесто њеног одржавања: умјесто у Лозани, одржаће се у Локарну, у
западној Швајцарској.Француска и Белгија су (реализујући одлуке Лондонске
конференције из претходне године) у августу 1925. евакуисале градове Рурорт,Дуизбург и
Дизелдорф, а ускоро затим и целу Рурску област. Немачка влада је, са своје стране,
искористила ту повољну атмосферу да, преко Штреземана, саопшти како ће у Локарну
затражити скидање са своје земље одговорност за Први свјетски рат и што скорију
евакуацију области Келна. Потајна намјера Штреземана је била да евентуално испослује
повлачење окупационих трупа из цијеле Рајнске области, али о томе није давао никаве
изјаве. Француска је могла рачунати на питање граница Пољске и Чехословачке, а сем тога
Француска, без обзира на став осталих сила, према члановима 15. и 216. Пакта о Друштву
народа обавезна да овим земљама пружи помоћ у случају Њемачког напада.
Конференција у Локарну је одржана од 5. до 16. октобра 1925. На њој су
учествовали: са француске стране Аристид Бријан, са британске Остин Чемберлен, са
њемачке премијер Лутер и министар Штреземан, са италијанске министар Шалоја, а при
крају и председник владе Мусолини, са белгијске Вандервелде. У другој фази, на
конференцију су пуштени и министри иностраних послова Пољске и Чехословачке
Скшински и Бенеш. Конференција је радила иза затворених врата, а на њој није вођен ни
службени записник.
 На конференцији је најпре расправљано о пројекту Рајнског пакта који је израђен у
Лондону током септембра, на засиједању правних експерата заинтересованих земаља.
Најживља дебата у Локарну је вођена око члана 6. овог пројекта, који је садржао
француски захтјев о арбитражи у случају ,,нечијег" напада на Пољску и Чехословачку.
Доста се дискутовало и о члану 11, а који се односио на пријем Њемачке у Друштво
народа. Бријан је био жустар у одбрани интереса Пољске и Чехословачке, и Њемци су,
пристали на арбитражу, али кад су Французи проширили своје захтјеве и на гарантовање
граница, они су се енергично успротивили. Бријан је онда затражио да се у случају
њемачко-пољског рата дозволи улазак француских трупа у демилитаризоване дијелове
Рајнске области, али је конференција на то пристала само под условом да такву мјеру
изгласа Савјет Друштва народа.
Конференција је једногласно усвојила британско гледиште да ,,не може бити ријечи
о закључењу пакта без истовременог уласка Немачке у Лигу народа". Користећи се овим
повољним расположењем за своју ствар, њемачка делегација је смјеста заборавила дату
ријеч да пре пријема у свјетску организацију неће постављати никакве посебне услове и
затражила да се Њемачка изузме од обавеза које проистичу из члана 16. Пакта о Друштву
народа (учешће у војним санкцијама против нарушитеља мира") уз правдање да ће
Њемачка бити једини члан Друштва народа који је потпуно разоружан и чије су војне снаге
једва довољне за одржавање унутрашњег реда у земљи. Штреземан је чак изјавио да се
Њемачка противи и проласку трупа Лиге народа преко њене територије у циљу пружања
отпора евентуалном агресору. Постављајући ове захтјеве, њемачка влада је жељела да се
обезбједи од непосредног или посредног учешћа у интервенцији Лиге народа против
СССР-а, коју је подозријевала. Бријан је био против ових услова, а њега је подржао и
Вандервелде. Штреземан је остајао упоран, па су Енглези, Французи и Белгијанци на
крају, ради успеха цијелог посла, морали попустити. Они су се сложили да се Скупштини
Друштва народа предложи промјена члана 16. Пакта у том смислу што би се рекло да ће у
супротстављању агресији свака чланица учествовати ,,у мјери која одговара њеним војним
снагама и њеном географском положају". То је требало да буде једини уступак који се чини
Њемачкој, а њени делегати су изјавили да нових услова за улазак у Друштво народа неће
бити.
Локарнска конференција је на крају рада усвојила већи број уговора: Завршни
протокол, Гарантни пакт између Њемачке, Белгије, Француске, Велике Британије и
Италије, билатералне арбитражне уговоре Њемачке са Француском, са Белгијом, са
Пољском и са Чехословачком, Француско-пољски и Француско-чехословачки споразум.
Ипак је најважнији међу овим актима био уговор Њемачке са Француском и са Белгијом о
међусобном гарантовању граница одређених Версајским мировним уговором. Уговор је
обавезивао Њемачку да поштује демилитаризовани статус Рајнске области, А Уколико би
Њемачка посјела трупама демилитаризовану зону, Француска би имала право да војском
интервенише против Њемачке. Такође Француска, Белгија и Њемачка у међусобним
односима могу употријебити војну силу су кад се спроводе одлуке Лиге народа или кад то
захтевају потребе законите одбране.
 Француска је у Локарну издејствовала: право да заједно са осталим силама
арбитрира у случају њемачких настојања на промијени status quо према Пољској и
Чехословачкој и међународну санкцију својих уговора о пријатељству и сарадњи на
одбрани версајског система са овим двјема земљама.
Енглези су прихватили ове одлуке, али је Чемберлен изјавио да његова влада
задржава пуну слободу акције у случају њемачког сукоба са Пољском и Чехословачком,
док би у случају таквог сукоба у Западној Европи вероватно" интервенисала.
Штреземан је у име своје владе подвукао да пристанак на арбитражу у случају рата
са двема источноевропским земљама нипошто не значи да Њемачка званично признаје и
њихове садашње границе. Ипак уговори о арбитражи су били Фрнцуска побједа. Они су
унапријед омогућавали англо-француску интервенцију против евентуалних њемачких
покушаја да се према Пољској и Чехословачкој насилно промени status quo. Та побједа је
била половична јер је одлука о интервенцији ипак остала у рукама Енглеза, а не Француза.

ЗАПАДНА ЕВРОПА ПОСЛИЈЕ ЛОКАРНА

Након успјешно окончане Конференције у Локарну, почетком новембра је донесена
коначна одлука о повлачењу окупационих снага из Келна, а Њемачка је тек послије тога,
19. новембра 1925, ставила потпис на уговоре из Локарна и дала пристанак за улазак у
Друштво народа, али ни тада није одржала ријеч да ће тај пристанак дати без икаквих
нових услова. Њемачка је прво поновила свој захтјев из Локарна да буде ослобођена
учешћа y војним акцијама Лиге, а затим је затражила и да буде ослобођена одговорности
за изазивање Првог свјетског рата и да буде поново проглашена ,,достојном“ да држи
колоније. Тражила је, такође, и мјесто сталног члана у Савјету Друштва.
Пошто су све осталде државе изразиле своје незадовољство, Њемачка влада је сама
одустала од изношења захтјева о скидању ратне одговорности и о колонијама пред
Савјетом Друштва народа, који је 6. марта 1926. расправљао о пријему Немачке у своје
чланство. На овој расправи се оштро супротставила делегација Бразила која је сматрала да
једна земља не може бити члан Савјета уколико за њу не важе све обавезе Друштва, будући
да се у овом органу одлуке доносе једногласно. Због овога, Савјет у марту није могао
донијети одлуку о пријему Њемачке у Друштво народа, која би се одмах предала
Скупштини на потврду, него се претходно морала изабрати једна комисија да припреми
приједлог промјена у уставу Друштва народа, којима би се задовољили захтјеви Њемачке.
Та комисија је предложила да се број чланова Савјета повећа на 15, и то: 6 сталних
(заједно са Немачком). 3 ,,полустална" (Бразил, Пољска и Шпанија као бирани чланови с
правом неограниченог реизбора) и 6 несталих (изабраних на одређени рок) чланова.
Савјет Друштва је овај приједлог усвојио у мају, а потврдила га је Скупштина на свом
редовном засиједању у септембру 1926. Тако је Њемачка примљена у Друштво народа и
тако је почело остваривање одлука конференције у Локарну, а тиме и процес релативног
смиривања међународних односа и ублажавање интернационалних супротности у
Западној Европи. Ипак Бриjан и Штреземан су сматрали да Локарно није крај, већ почетак
шире акције за изградњу стабилних међународних прилика у Западној Европи којим би се
постигло француско-њемачко измирење и зближавање.
У швајцарском селу Тоарију 17. септембра 1926. Бријана и Штреземан су водили
разговор о путевима француско-њемачког зближавања и потпунијег сређивања
западноевропских прилика. Бријан је изразио спремност да ради на повлачењу
окупационих трупа из Рајнске области, на враћању Сара Њемачкој и на укидању
савезничке контроле над њемачким наоружањем. Заузврат је тражио да Њемачка уредно и
стриктно испуњава своје репарационе обавезе, и то на тај начин што ће уступити
Француској дио облигација њемачке индустрије и жељезница. Ова спремност Бријана на
давање крупних политичких уступака Њемачкој у замјену за новчане добитке, објашњава
се озбиљном финансијском кризом у којој је била Француска. План је на крају пропао јер
га је оборила француска влада јер је у ок тобру 1926. успјела да стабилизује Франак и није
више била заинтересована да због финансијских користи испушта Рајнску област испод
своје окупације, нити да се одриче војне контроле над Њемачком.
Одбацивање плана из Тоарија било је за Француску чист губитак. Оно што је
Бријан смислио да ,,прода" Њемцима, Французи ће ускоро морати да им уступе без икакве
накнаде. Већ 12. децембра 1926. Савјет Друштва народа је, на њемачки захтјев, донио
одлуку о опозивању Комисије за контролу њемачког наоружања, која ће 31. јануара 1927.
престати да постоји. Њене задатке преузима на себе Друштво народа. Нешто касније, 31.
марта, биће укинута и војна контрола над Мађарском.
Локарно пакт је значио дефинитивни излазак Њемачке из морално-политичке
изолације у коју је била бачена послије Првог свјетског рата, али је он био и подстицај
њемачкој ревизионистичкој политици према Источној Европи, с којом се калкулисало и
више година раније. Кључни моменат тих опредјељења лежао је у британском одбијању да
се међународно гарантују и границе Пољске и Чехословачке. Због свега овога Пољска је
веома забринута, а страх је обузима и са друге, источне стране. Та је забринутост нарочито
порасла послије Совјетско-њемачког уговора о пријатељству из априла 1926.г. И за
Пољску и за Чехословачку Локарно је био ударац по политици statusa quo у Европи.
Француска није била вољна за било какву нову промјену граница у Европи, а
Мажино линија је била само мјера сигурности за тренутак поновног јачања Њемачке војне
силе, које је било неизбјежно. Упркос томе, сви они су се надали да ће се Њемачка
постепено и временом навићи на своје нове границе и на постојеће стање у Европи. То
очекивање је изнад свега било сулудо јер ниједан Њемац у одговорним руководећим
структурама државе, од Штреземана до посљедњег дипломате, војника или привредног
стручњака, није пропуштао ниједну прилику да укаже на неодрживост њемачких источних
граница. Тако је председник Рајхсбанке Шахт 1926. условљавао њемачку новчану помоћ
Варшави враћањем њемачких територија. Истовремено њемачка јавност отворено тражи
Коридор, Горњу Шлезију, Данциг, Мемел, Сар, Аустрију и Судете, али такође
успостављају контакт са припадницима њемачке мањине у другим земљама, водећи
пропаганду, објављујући географске карте Њемачке у чије су границе укључене све
територије на које се рефлектују њемачке тежње, итд. Пуковник Штрикнагел је у марту
1926. предао Министарству иностраних послова службену биљешку о непосредним
циљевима њемачке спољне политике, а то су били: ликвидација демилитаризоване зоне на
Рајни, узимање Коридора, Данцига и Горње Шлезије, прикључење Аустрије.