ЧЕТВОРНИ ПАКТ

Формирање Четворног пакта је од почетка била Мусолинијева иницијатива и

осмишљена је као савез који би обједињавао четири велике силе: Велику Британију,
Француску, Њемачку и Италију и које би добио право преуређивања прилика у Европи и
њиховог подешавања својим интересима. Главни циљ Пакта четворице био би заштита
континента одбољшевизма, изолација СССР-а, а у даљој перспективи и његова евентуална
ликвидација. Идеју о пакту Мусолини је први пут саопштио у говору одржаном 23.
октобра 1932.г. Конкретнији пројекат је изнио у марту 1933.г. у једном документу од шест
тачака. Прва тачка је одређивала да је задатак споразума очување мира у свијету, али је
његову стварну суштину откривала друга тачка, која је предвиђала могућност договорне
ревизије Версајског и других међународних уговора чиме би се прекројила постојећа
политичка карта Европе и свијета. Тај би договор био постигнут на штету мањих земаља, а
формално би био спроведен и кроз Друштво народа. Трећи члан Мусолинијевог пројекта је
предвиђао да ће се Њемачкој у сваком погледу признати ,,Једнакост права“ са осталим
чланицама Пакта четворице.
Објаву Мусолинијевог плана (у јесен 1932.г.), тадашња њемачка влада је одушевљено
поздравила, а канцелар Папен га је назвао ,,генијалним“ иако је одмах било јасно да је
ријеч о империјалистичком споразуму о поновној диоби свијета. Можда баш зато, владе
Француске и Велике Британије показивале су да у начелу немају ништа против овакве
могућности, нарочито ако би се његовом реализацијом обуздао растући њемачки
национализам.
Међутим, Француска се бринула да би том промјеном више изгубила него што би добила,
а исти став почела је да гаји и Британија. Било је јасно да остварење ове идеје може бити
спроведено само на штету малих држава попут Пољске, Чехословачке, Југославије,
Румуније, а које су биле или побједнице минулог рата или су настале распадом поражених
држава. Управо те земље су важиле за најсигурнији ослонац француског политичког
система у Европи. Издати њихова очекивања значило би неизбјежно губитак престижа
који је Француска уживала као заштитник малих европских земаља. Због тога Париз није
прихватио Мусолинијеву идеју, док је Британија наговјештавала одобравајући став.
Мале европске државе су реааговале на италијанску иницијативу дубоким негодовањем.
Мала Антанта је била изричито против Четворног пакта, објавивши 25. марта 1933.
декларацију у којој се каже да нико нема право да располаже туђим територијама и да
изврши једнострану ревизију мировних уговора. Румунски министар иностраних послова
Титулеску јистицао да је ревизија мировних уговора и постојећих граница неспојива са
очувањем мира у свијету, а нарочито Европи. Декларацији Мале Антанте придружиле су
се Пољска и Белгија. Пољски амбасадор у Паризу је априла 1933. предао француској влади
меморандум о наоружавању Њемачке, у којем се против оваквог нарушавања Версајског
уговора захтјевала оружана интервенција. Француска је захтјев отклонила, али се у основи
слагала с протестима својих савезника против Четворног пакта. Британцима нису биле
битне мале државице па су играли посредничку улогу између Париза и Рима. Мала
Антанта је 13. маја објавила нову изјаву у којој изражава ријешеност да свим средствима
брани Пакт о Друштву народа.
Иако су француски захтјеви јако модификовали италијански приједлог о Пакту
четворице, Рим их је прихватио, надајући се да ће у пакту, када он буде закључен,
Француска кад-тад бити приморана на ревизију мировних уговора. Тако је 7. јуна 1933. тај
пакт био потписан с роком трајања од десет година, додуше у модификованој форми да се
придобије Француска. Истакнуто је да за сваку територијалну промјену у Европи Савет
Друштва народа мора дати сагласност.
Француска влада је у нотама упућеним 7. и 8. јуна чланицама Мале Антанте и
Пољској наводила да поменути пакт ни у једној појединости не мијења њену политику и
да ће се о свакој евентуалној промјени граница у Европи Друштво народа морати
претходно једногласно сложити.Мусолини је схватио да је изигран и да је његов Четворни
пакт, у старту ,,мртворођенче”. У своме великом огорчењу, он је 31. децембра 1933.
написао у једном чланку: „Неуспјех ревизије путем споразума четворице значи да ће
његово величанство топ морати да проговори”.
Хитлер је искористио пропаст Четворног пакта да изведе свој план о одбацивању
француско-британског пројеката за разоружање Њемачке и да се оправда пред њемачком
јавношћу. Преговори о овим питањима настављени су 9. октобра 1933. у Женеви. Управо
тада стижу вијести о прогону Јевреја у Њемачкој. Тек што је наставак Конференције о
разоружању отпочео, Хитлер је 12. октобра телеграфски обавијестио њеног предсједника
Хендерсона да Њемачка напушта преговоре. Седам дана касније, 19. октобра, Њемачка је
иступила и из чланства Друштва народа, с Хитлеровим образложењем да Њемци више не
прихватају да буду третирани као ,,народ другог реда“. Због ових потеза, Хитлер ће 12.
новембра, на плебисциту који је спровео, добити подршку 95% њемачких гласача.
24. новембра сам је дао иницијативу за настављање преговора о разоружавању, али
не под окриљем Друштва народа, већ директно између Њемачке и осталих великих сила.
Као основа за преговарање требало је да послужи план који је Хитлеров министар
иностраних послова фон Нојрат тог дана издиктирао француском амбасадору Андре
Франсоа Понcey. План се састојао у томе да све велике силе смање своје сувоземне армије
на по 300.000 војника, рачунајући ту и колонијалне трупе, да ограниче артиљерију до
калибра од 155 мм, а оклопне јединице до кола од 6 тона, да се одрекну хемијског и
бактериолошког оружја, као и бомбардовања насељених мијеста. Прихватањем ових
приједлога слиједило би закључивање десетогодишњег уговора о ненападању између
Њемачке и њених сусједа. Наово је Хитлер још патетично изјавио да је једнодушна
жеља ,,националсоцијалистичке Њемачке, за сва времена уништити непријатељство
између Њемачке и Француске".
01.01.1934. Французи су тврдили да се преговори о разоружању могу наставити
само у Женеви, али тек пошто се Њемачка врати у Друштво народа, На ово, њемачка влада
је изјавила да њен повратак у Друштво народа не долази у обзир и да се преговори могу
водити само у директним контактима између заинтересованих влада. Баш тада, 06.02.
1934, у Паризу је дошло до крвавих националистичких демонстрација и оштре политичке
кризе која је на власт довела десничарски Думергов кабинет, са Лујом Бартуом као
министром иностраних послова. 17.04.1934. француска влада је објавила ,,свечану изјаву”
којом одбија да ,,легализује поновно њемачко наоружавање". За посљедицу овога,
Њемачка је цијелу кривицу пребацила на Француску.