Павле Паја Јовановић (Вршац, 16. јун 1859 — Беч, 30.

новембар 1957) био је српски

сликар. Јовановићев сликарски опус је типичан део академског реализма.
Уз Уроша Предића и Ђорђа Крстића сматра се за најзначајнијег српског сликара реализма.
Захваљујући изузетно богатом опусу са преко 1099 дела, а нарочито делима са темама из
народног живота и историје, снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу,
али и на родољубље народа. Уврштен је у 100 најзнаменитијих Срба.

Живот и стваралаштво[уреди | уреди извор]

Детињство и школовање[уреди | уреди извор]

Паја Јовановић, 1899. године

Рођен је као син првенац Стевана Јовановића, угледног вршачког фотографа. Мајка
Ернестина (рођена Деот - француског порекла) рано је умрла, а отац се убрзо поново
оженио Маријом (рођеном Ди Понти), која је била добра и брижна мајка. Јовановић је имао
још петоро браће и једну сестру, и провео је детињство у веселој и срећној многочланој
породици. Његова браћа су била фотограф Милан Јовановић и сликар Светислав
Јовановић.
Паја Јовановић је веома рано показао склоност према цртању и сликању. Његов отац
Стева, врстан фотограф, имао је дара за сликарство (бављење фотографијом у то време
захтевало је не само познавање фото-технике, већ и вешту руку за ретуш при изради
слика).
Јовановић је у Вршцу могао да види дела својих сјајних претходника: Арсенија Арсе
Теодоровића (1767—1826; његове изузетне иконе), Павела Ђурковића (1772—1830;
иконостас у Саборној цркви), Јована Поповића (1810—1864) - са његовим сином је
друговао и често се затицао у његовом атељеу, фасциниран сликаровим радом: копијама
старих мајстора, студијама природе, делима са религиозним темама. Тако је Паја
Јовановић и сâм почео да црта, најпре у тајности, копирајући црквене слике и проводећи
сате у празној цркви коју је сматрао својим првим учитељем.
Међутим, у време када је црквена општина у Вршцу одлучила да наручи нова звона за
Саборну цркву и када је било неопходно израдити цртеже светитеља (копије икона из
вршачке цркве - по којима би у Бечу били изведени рељефи на звонима), сазнаје се за
његов таленат. Тако је, већ у својој четрнаестој години, Јовановић добио прву поруџбину,
а, захваљујући значајним похвалама, и својеврсну пропусницу за Беч и могућност да се
упише на сликарску Академију.
Међутим, упис на бечку сликарску Академију није био једноставан. Како је био без
завршене гимназије и неодговарајућег узраста, од њега се тражило да претходно заврши
гимназију и да похађа школу цртања код професора Махолца. Професорова наклоност,
али и Пајин упоран и предан рад учинили су да убрзо постане најбољи ученик у овој
школи.
Априла 1877. године уписује се на Општи сликарски течај бечке Академије, а од октобра
исте године постаје редован студент ове школе и то код веома цењеног сликара и доброг
ликовног педагога Кристијана Грипенкерла (Christian Griepenkerl, 1839 — 1916).
Редовне студије сликарства завршио је за три године (21. јула 1880), али је наставио да се
образује код истог професора, на специјалном течају за историјско сликарство.
Истовремено се усавршава и у мајсторској класи професора Леополда Карла Милера
(Leopold Karl Müller, 1834 — 1892, у то време веома траженог и хваљеног сликара
историјског и жанр сликарства, препознатљивог по сликама са оријенталним мотивима,
нарочито из Египта), и убрзо постаје његов најбољи ученик.