Novi socijalni kondenzatori 1925-1932

Uvod

Avangardne arhitekte u SSSRu u ovom periodu svoju pažnju su usmeravali u pronalaženju instrumenata
društvenog napretka. Često su svojim osnovnim zadatkom smatrali preobražavanje čoveka, a sa pravom
su verovali da okruženje igra veliku ulogu u tome, dakle arhitektura i urbanizam imaju svoj uticaj na
formiranje i obrazovanje ljudi.

Svojim građevinama oni su pokušali:

Da stvore okruženje koje bi odgovaralo budućem socijalističkom društvu

Da ubrzaju uspostavljanje tog društva utičući na samog čoveka posredstvom arhitekture kao medijuma

Da pronađu arhitektnoska i konstruktivna rešenja pomoću kojih bi se mogli dostići ovi ciljevi uprkos
skromnim raspoloživim sredstvima, koja su bila namenjena pre svega razvoju industrije.

Dakle, oni su smatrali da socijalni kondenzatori koje formulišu trebaju da transformišu egocentričnog
individualca kapitalističkog društva u celovitog čoveka, obaveštenog ratnika socijalizma, u kome se
interesi pojedinca stapaju sa interesima celine.

Takođe su smatrali da je rusko društvo u problemu, naime ono je zaostajalo ne samo u statističkim
podacima o proizvodnji, nego i u kulturi, a primitivizam i neznanje ruskog naroda su glavne kočnice
industrijskog razvoja. Pošto su bili arhitekte, oni su pokušavali da svojim radom u arhitekturi doprinesu
razvoju svoje zemlje i to na nivou kulture.

Dva najvažnija tipa graevina su svakako stambene zgrade i radnički klubovi, pored samog grada koji
predstavlja „generalni kondenzator“.

Radnički klub

Током 1920-их су дефинисане основне друштвене функције културних центара. Те установе су

имале задатак да пружају допринос развоју драмских кружока, музичке едукације широких
народних маса, ликовне уметности, музеја, фискултуре и спорта. Radnički klubovi su imali svojevrsnu
ulogu kao škole kulture.

Стандардни раднички клуб је често имао позориште, биоскоп, библиотеку и друштвенокултурни

програм за одрасле и децу, имао је занатске радионице, а понекад и салу за плес и спортску салу.
Све у свему, то је био простор у коме су радници могли да се рекреирају, друже и едукују кад
изађу из смене.

U ovom trenutku se pod klubom nije smatralo ono što bismo mi danas podrazumevali, ali ni ono što su
podrazumevali pre 20ih u Rusiji. Naime, pod klubom su se pre ovoga u SSSRu podrazumevale privatne
prostorije rezervisane za grupe plemića i bogatih koji su pasivno primali sadržaj, a radnički klubovi su
trebali da navode na aktivno angažovanje ljudi. Zapravo od jednostavnog mesta okupljanja radi širenja
kulture i interesovanja klub je izrastao u kompleks čiji su članovi i sami bili kreatori, instruktori i
pokretačka snaga. Na primer ranije su pozornice u ovim klubovima bile u rokoko stilu, imale su velike
orkestarske prostore, garderobe i prevelike foaejee. Odnosno bili su oblikovani tako da podrže tadašnji
standard za prestave, odnosno putujuće glumce koji su dolazili i zabavljali te pasivne pomatrače. A
pozorišta u radničkim klubovima su bila koncipirana tako da razvija angažovanje samih članova. Kao i u
ostalim avangradnim pozorištima, barijera između glumaca i piblike je uklonjena, pozornica je stavljena
na raspolaganje različitim amaterskim grupama, pa je trebalo obezbediti prostore za probe, garderobe,
prilagoditi prostor veličini gledališta i vrsti predstave itd.

Klub Zujev by Ilija Golosov u Moskvi (1928): Njegovo pozorište je tretirano kao zaseban element i u tom
smislu nije nešto naročito interesantno. Ostatak kluba je građevina zadivljujuće fleksibilnosti gde se
odvijao veliki broj sadržaja, a azamišljen je kao niz međusobno povezanih prostora, koji korisnici različitih
kategorija mogu koristiti a da ne smetaju jedni drugima. I danas postoji u Moskvi.

Klub Rusakov by Konstantin Meljnikov u Moskvi (1927): Meljnikovi klubovi su još interesantniji, imali su
pokretne pregrade koje omogućavaju veći ili manji prostor.

Međutim, troškovi izgradnje su pokazali da ovi radnički klubovi mogu biti izuzetno i eksperimentalno
rešenje, a nikako i opšteprihvaćeno. Takođe, i pored svih napora inovacija klubova kao što su Meljnikov i
Golosovljev, radnički klubovi su kritikovani jer su se previše fokusirali na pozorište. Prema tome, nakon
ovog perioda, sa dolaskom arhitekte Ivana Leonidova, dolazi do revolucionarnih promena samih
klubova.

Organizacija rada klubova novog socijalnog tipa:

PREZ

Stanovanje

U postojećim uslovima u tom trenutku, postajalo je očigedno da država nije mogla da obezbedi svakoj
porodici stan u tradicionalnom smislu, pa se ustalila praksa deljenja stanova na više porodica gde su se
porodice razdvajale po sobama u stanu, a delile zajedničke prostorije poput kuhinje i kupatila. 
minijaturizacija Iz takve situacije se moglo izaći samo stvaranjem novog tipa jednoporodičnog stanovanja
koje bi se gradilo jeftinije i brže nego tradicionalni stan a koji bi omogućio više porodica da koriste isti
prostor.  od miijaturizacije ka standardizaciji, masovnoj proizvodnji i upotrebi novih materijala i
tehnika.

Ključ ovog problema u Sov savezu je kao i do sada ležao u težnji da se postigne preobražaj načina života.
Budući da je život trebalo da se promeni, morale su da se dogode i određene promene u domu. Ovakvim
stavom istovremeno se postiglo sa jedne strane smanjenje obima poslova na gradilištu i stvaranje
suštinskog socijalnog kondenzatora.  Dom-komune: te zgrade ne bi bile samo gomila privatnih
prostora već bi stanari uživali u nekim pogodnostima, koje raniji stanodavci ne bi mogli da im ponude.

Stambene jedinice STROIKOM

Stroikom je komitet za izgradnju koji 1928 formira odsek za istraživanje i projektovanje u oblasti
standardizacije stanovanja predvođen Mojsjem Ginzburgom.

Principi kojim su se oni rukovodili u svom radu za standardizaciju:

PREZ
Komunalna stambena zgrada

Istraživački tim Stroikoma je predvideo jedinicu tipa F kao osvnovni element stambenog kompleksa dom-
komuna ili komunalne stambene zfrade.

Ali postavlja se pitanje da li su komunalne zgrade bile odgovor na potrebe narodnih masa. Kako se
pokazuje, postojalo je nezadovoljstvo među radnicima, koji su ranije činili seljaštvo i navikli su na
patrijarhalni način života u velikoj seoskoj kući.

Predlagale su se izmene poput uklanjanja kuhinja u stanovima i korišćenje kantina, isto tako korišćenje
perionica. Takve ideje pravdaju se novim oblicima svesti koji se opisuju kao da proleterijat ne prihvata
gradove onakvim kakvi jesu, odbacujući staru kulturu, takoe ne žele da njihove žene, majke sestre rintaju
po kući kao dadilje, pralje, služavke itd. A sve je to osnovni deo života u starim kućama. Komunalna
stambena zgrada trebalo je da oslobodi žene kućnog rada i da im omogući da se priključe radu u
industriji koja je patila od nestašice radne snage.

I to je u početku bio legitiman zahtev, ali vremenom su se ovi ciljevi sve više gomilali i postajali sve
zahtevniji. U okviru komunalne stambene zgrade se predviđalo dodavanje biblioteke, kluba, obdaništa,
dnevnog boravka za decu, škole itd kako bi ljudi imali mogućnosti da se obrazuju i razvijaju. Ali svakako
je jasno da je ovo pojednostavljeno viđenje društva previše u kom je svako proizvođač i radi u fabrici.

Dakle postojali su različiti problemi sa koncepcijama i vizijama doma-komuna i postavljalo se pitanja

konačnog oblika ili idealnog tipa ove nove društvene strukture, na koje arhitekte nisu mogle da
odgovore.