Odgovori na ispitna pitanja

IPST
1.Sofističko prirodno-pravno učenje.
-Sofisti su bili poznati kao putujući učitelji u V veku p.n.e u Grčkoj. Oni su bili mudraci, filozofi,
oni nisu bili aristokratskog porekla, pa su svoje znanje davali za novac. Istaknuti predstavnici
među sofistima bili su Hipija, Gorgija i Protagora. Njihovo učenje svodilo se na govornoj teoriji,
odnosno na retorici i tehnikama lepog izražavanja, gramatici i poetici, kao i etici, tj. Teorijama o
moralu, državi, zakonu. Oni su verovali da su prirodni zakoni jedini pravi i čist oblik pravde,
dok su pozitivni, odnosno građanski zakoni, nametnuti i tiranski. Prirodno pravo je bilo „više“ od
pozitivnog što bi značilo da kršenjem pozitivnog prava moglo bi se opozvati na prirodno,
preciznije u slučaju tiranske vlasti, opiranje bi bilo dozvoljeno opozivajući se na prirodno pravo.
Takođe, nisu podržavali tradiciju i religiju.
2.Sokratova teorija
-Sokratova teorija se zasnivala na njegovom poznatom načelu „Ubeđuj ili se pokoravaj“. Za
razliku od sofista, Sokrat nije smatrao da su pozitivni zakoni loši ili tiranski. U njegovoj
političkoj filozofiji su zapravo, nomoi tj zakoni centralni pojam. On je smatrao da su jednako
važni i prirodni i pozitivni zakoni koji trebaju da se slažu i sa Božanskim zakonima. Zakoni su
božansko delo koje ljudi dopunjuju, uvek u duhu pravde, kako bi zajedno mogli živetu u polisu.
Shvatao je da bi uvek mogli postojati ljudi koji bi pogrešno tumačili i sprovodili zakone, tako da
se tu pojavljuje njegova krilatica. Verovao je da svako ima pravo da se zakonu suprotstavi, ako
za to ima osnova, i odbrani svoja prava pred narodnom skupštinom (eklezija) ili porotnim sudom
(helieja).
3.Platonova teorija o vrlinama u „Državi“
-Paton u svom delu „Država“ kroz svoje biologističko viđenje društva opisuje koncept „vrlina“.
Dakle po Platonu, svaki čovek se rađa sa određenom osobinom, predisponiran da služi
određenoj, takoreći, službi. Konkretnije, Platon opisuje 3 osobine koje kroz neke vrline, treba
oblikovati u specifične staleške strukture. Tek kada čovek kojeg odlikuje požuda, uz pomoć
umerenosti postane radnik, kad osoba koju odlikuje volja (odlučnost) uz pomoć vrline hrabosti
postane ratnik i neko koga odlikuje osobina razuma, uz pomoć mudrosti postane vladar (filozof-
vladar), tada će država poprimiti najveću vrlinu, postaće pravedna. Time Platon ukazuje da
pojedinac nikada ne može biti savršen, država je iznad pojedinca, jedino ona može biti savršena i
to samo ako uklopi u sebe sve svoje građane sa onim za šta su predodređeni.
4. Platonova teorija o cikličnoj smeni državnih uređenja u „Državi“
-Platon u „Državi“ ne opisuje idealan tip države, već daje tipologiju državnog uređenja i
koncepta njihovog cikličnog smenjivanja. Prvenstveno, treba napomenti da je on spoznao 5 tipa
državnih uređenja- aristokratiju/monarhiju, timokratiju, oligarhiju, demokratiju i tiraniju. Po
Platonu idealno državno uređenje bila je aristokratija/monarhija-vladavina filozofa-vladara, ali
bio je svesan da ni ona ne može večno trajati. U jednom trenutku nesumnjivo bi se pojavila
eugenička greška u vladavini filozofa i zbog toga bi nastala nesavršena generacija koja bi u
državi prouzrokovala haos. Iz takvog nereda državu bi mogla izvući samo vladavina vojskovođa,
odnosno timokratija. Kada bi se vojskovođe obogatile, plenom iz ratova, usledila bi oligarhija-
vladavina bogatih. Vladavina bogatih će neizbežno naići na otor siromašnih, i tim bi bila srušena,
nakon čega sledi vladavina siromašnog demosa- vadavina naroda odnosno demokratija. Ali pošto
su obični ljudi nespretni u vladanju, izdvojio bi se najuspešniji među demagozima i nakon
najveće slobode usledilo bi najgore ropstvo-došlo bi to tiranije. Platon je svestan da ni tiranija ne
može večno trajati, ali u njegovom delu ne nalazimo opis načina na koji se to može izvesti. Ali iz
njegovog pominjanja Boga i sudbine, na samom uspostavljanju aristokratije/monarhije, možemo
zaključiti da je Božja, odnosno sudbinska intervencija nužna i za zatvaranje kruga, ciklusa tj
završenju tiranije (Platon je smatrao da je otpor naroda tiraninu nemoguć jer je tiranin jači).
Takva intervencija bi podrazumevala da se tiranin osvesti i bude naučen filozofskim shvatanjima
i konačno krene da teži ka monarhiji/aristokratiji.
5. Platonova teorija o državnim uređenjima u „Zakonima“
-Platon je shvatio da u realnom svetu, njegova teorija je preambiciozna i neostvariva u ovom
svetu, tako da je u „Zakonima“ potpuno odbacuje i menja stanovište. Iako je smatrao da bi
vladavina filozofa bez ograničavanja njegovog uma zakonima bila idealna, razumeo je da je to
nemoguće. Zato stvara koncept vladavine zakona. U ovome tiranin ima samo prelaznu ulogu, on
zajedno sa filozofom (zakonodavcem) treba da odredi zakone države. Ovde uviđamo da zakoni
trebaju imati vrhvnu vlast u državi, ali kakvog je uređenja ta država? Platon u zakonima navodi 3
tipa državnih uređenja- monarhiju, demokratiju i njihovu mešavinu. Upravo ta kombinacija ova
dva uređenja je po Platonu idealni tip državnog uređenja. Platon je ideju za ovakav vid vladavine
video Sparti, gde je postojao ključan pojam njegovog dela- podela vlasti. Podela vlasti bi
upravo, bila ta koja bi dovela do „umerenog“ džavnog uređenja. U Sparti vlast je bila podeljena
na Narodnu skupštinu(demokratski element), eforat(najugledniji građani-tiranski el),
geruzija(2kralja+28 geronta, veće staraca-aristokratski(28 gerunta) i monarhijski(2kralja)), dok je
u Platonovom delu postojalo veće od 360 članova, Narodna skupština, 37 čuvara zakona i Noćno
veće. Upravo zbog elementa noćnog veća, Platonova teorija nije urodila plodom. Ono je
predstavljalo 10 najstarijih čuvara zakona koji su imali zadatak da usmeravaju građane ka
vrlinama. Noćno veće se shvatilo kao neki vid inkvizicije koja ima pravo da određuje vrline i
imalo je nadmoć nad ostalim grupama, koje su zbog toga maltene gubile funkciju.
6. Aristotelova etička teorija
-U „Nikomahovoj etici“ Aristotel predstavlja čoveka kao zoon politikona, društvenu životinju,
čime je hteo da kaže da je čovek rođen da koegzistira u društvu. Bivstvovanjem u društvu, ljudi
moraju pronaći način da to čine u miru. Zato Aristotel za najviši cilj ljudi u državi stavlja
autarhiju. Autarhija se može postići samo kroz vrline i ne može se postići van države. Vrlina nije
nešto sa čim se, tehnički, rađamo ali potencijal za razvijanje vrlina postoji u svakome. One
predstavljaju pravi temelj jedne državne zajednice. Vrline delimo na dijanoetičke i etičke,
odnosno intelektualne koje se stiču učenjem, i moralne koje se stiču navikavanjem. Etičke vrline
se zasnivaju na sredini, uravnoteženosti između dve krajnosti-hrabrost izmedju lude smelosti i
kukavičluka. Država ima ulogu razvijanja vrlina svojim građanima u svrhu višeg dobra-autarhije.
Osnovna etička vrlina jeste pravda, a pravda je izbegavanje dve krajnosti (činjenja i trpljenja
nepravde) i poštovanje zakona(opšta pravda) i jednakosti(posebna pravda).
7. Aristotelovo shvatanje čoveka i društva
-Aristotel u svojoj „Nikomahovoj etici“ čoveka predstavlja kao zoon politikona, društvenu
životinju. Kao takav, čovek je rođen da živi i koegzistira u društvu. To se može postići kroz
čovekovo navikavanje vrlinama, uz pomoć autarhije, konkretnije u državi. Ljudi, po Aristotelu,
samo zahvaljujući vrlinama nisu najizopačenija i najdivljija bića, najgora u ispunjavanju svojih
nagona. U „Politici“ Aristotel društvo poredi sa brodom, a ljude sa mornarima. Kako na brodu
postoje različiti članovi posade koji svi teže „spasavanju broda“ tako i u državi postoje ljudi koji
treba da teže održavanju države. Kao što je u svemu tražio sredinu i balans, tako je smatrao da i u
društvu treba postojati srednji sloj. On bi predstavljao izbalansiran odnos između bogatih i
siromašnih, odnosno ne bi dolazilo do prevladavanja između oligarhije i demokratije.
Uvođenjem srednjeg sloja, Aristotel vidi mogućnost da u slučaju mogućih nesporazuma između
ove dve krajnosti srednj sloj interveniše strani kojoj je potrebniji i tako davao potporu državi,
vodio do njenog održanja. Svakako je vredno napomenuti da se ovde radi o malom broju ljudi,
koji su prošli tzv imovinski koncenzus, i koji se smatraju građanima. Aristotel je smatrao da
ekonomski zavisni članovi nemaju šta tražiti u političkom životu zato što oni ne mogu da se vode
vrlinama.
8. Aristotelova teorija o državnim uređenjima
-Kao i za Platona, za Aristotela je republikansko uređenje najbolje, idealno državno uređenje. U
„Politici“ Aristotel izdvaja 3 ispravna i 3 iskvarena tipa uređenja. Među ispravnim, naravno,
spada republika, zatim aristokratija i monarhia. Sa druge strane među iskvarenim su tiranija,
oligarhija i demokratija. Prema, pomalo čudnoj logici, idealno državno uređenje se sastoji iz dva
iskvarena-oligarhije i demokratije. Na taj način država izbegava dve krajnosti i daje i bogatima i
siromašnima satisfakciju. Republika treba težiti stvaranju srednjeg sloja, koji predstavlja
ravnotežu između dve krajnosti, a od svih u republici se očekuje težnja ka opštem dobru. To je
prednost republike- sa društvenom ravnotežom, dobrim političkim institucijama, i pravednim
pozitivnim pravom, neće biti potrebe za opozivanjem na prirodno pravo. Razlika između
republike i preostala dva dobra uređenja je u tome što se u republici očekuje da svi učestvuju u
državnoj misiji. Za Aristotela tiranija je najgore državno uređenje i jedino koje se ne može
popraviti. Kao što smo videli, demokratija i oligarhija, iako pervertirani, u sebi imaju i neke
dobre odlike, dok tiranija to nema.
9. Polibijeva političkopravna teorija
-Iako ono ne pripada korpusu klasične republikanske misli, delo „Istorije“ Polibija ima
neprocenjiv značaj za njeno formiranje. Polibije u njemu poredi Spartu i Rim, isticajući samo
jednu razliku. Kao pandani Spartanskim organima republike u Rimu se javljaju Senat
(aristokratski element), 3 skupštine (demokratski el) i 2 konzula (monarhijski el). Ali sve to je
Sparta dobila jednostavno, teorijskim razmišljanjem „genija“, dok je Rim morao naporno da se
bori da bi stigao do tu gde jeste. Polibije, slično Platonu, smatra da postoji ciklično kretanje
između državnih uređenja, ali po njemu je republika ta koja sprečava dalji razvoj tog kretanja. Za
Polibija ispravna uređenja su monarhija, aristokratija, demokratija, a iskvareni oblici su tiranija,
oligarhija i ohlokratija (vladavina rulje, ološa).

10. Klasično republikansko učenje

-Među predstavnicima klasičnog republikanizma našli su se Ciceron, Tit Livije i Tacit. Misao
klasičnih republikanaca o nastanku države išla je u dva pravca. S jedne strane postojalo je
mišljenje da je država nastala prirodno, kao posledica ljudskog ponašanja, a sa druge neki
republikanci nastojali su da je država nastala da bi svako očuvao svoje vlasništvo. Pema tome
država je imala ulogu da štiti i privatnu svojinu, zajedno sa privatnim pravom. Osnovni moral
republikanizma kosio se sa njihovim ambivalentnim stavom. Naime, u republici bi državni novac
trebao da služi samo za javne svrhe, projektima i stvarima koje bi značile čitavoj zajednici. Ali i
sam Ciceron, koji je siromašne smatrao „šljamom zemlje“ i „krvopijama državne kase“, zalagao
se za čuvanje vrlina i zagovarao je velikodušnost, prvenstveno prema njima. Još uvek se, ipak, u
svemu ovome radilo o malom broju ljudi, pošto su republikanci verovali da žene, robovi i stranci
nemaju šta da traže u političkom životu i građanskoj sferi i to smatrali sasvim pravednim.
Ciceron u delu „Država“ govori da je država građanska domovina, gde je građanstvo
opredeljenje a ne nametnuto, da je najbolja republika ona u kojoj grđani međusobno priznaju
prava i zajedničku korist i gde je zajedništvo zasnovano na pravu i zakonu. A po Ciceronu
uređenje države treba imati 2 konzula-kao najistaknutije pojedince, senat- koji čii plemtvo,
skupštine- koje predstavlja mnoštvo. Po Ciceronovom mišljenju Rimska Republika bila je
vrhunac istorije (podela vlasti+poštovanje zakona+poštovanje i sprovođenje vrlina). Klasični
republikanci krivili su Rimsku imperijalističku politiku za gubljenje vrina, a gubitak vrlina za
samu propast republike, nešto što spaja sve klasične republikance jeste da su videli to urušavanje
republike. Oni su prelaz iz polisa u imperiju, uz teritorijalno osvajanje kroz razne ratove, videli
kao izvor propasti republike u kojem stanovnici gube svoje vrline i priremu za tiraniju.
11. Stoičko učenje
-Za stoike je bogat unutrašnji život, moralni i duhovni mir bio najvažniji, u potpunoti su odbacili
i čak se grozili na sve što je materijalne vrednosti. Odbacili su pojam polisa i fokusirali su se na
kosmopolis, odnosno „nebeski grad“ u kojem žive i ljudi i bogovi u beskonačnosti. Prema
stoicima pred zakonima kosmopolisa isti si i kao rob i kao imperator. Kada shvatimo da u polisu
vlada mržnja, prezir, pohlepa, strah i to „stoički izdržimo“ post mortem ćemo biti spokojni u
kosmopolisu. Stoicizam je proizašao iz orijentalnih religija, a za narod je bio previše
komplikovan i ne naročito atraktivan pojam. Periodizacija stoicizma kreće iz Grčkog perioda
(300-130 god. p.n.e.), u kojem je glavni predstavnik Zenon, zatim Grčko-rimski period (130-50
god. p.n.e.) u kom su se sitakli Panetije i Posejdonije i konačno Rimski period(50 god. p.n.e.- 3
vek n.e.) u kojem su ga predstavljali Seneka, Epiktet i Marko Aurelije.
Zenon je poznat i kao „otac dijalektike“, podelio je filozofiju na fiziku, logiku i etiku. Za osnovni
etički pojam stavio je dužnost odnosno ono što čoveku priliči da čini. Epiktet je bio rob, Seneka
senatora, a Aurelije imperator. Prema tome Seneka i Aurelije nisu živeli u skladu sa svojim
moralnim načelima koja su se kosila sa njihovim imućnim pozicijama, pogotovo Seneka, dok se
Aurelije više trudio.

12. Avgustinovo objašnjenje propasti Rima

-Aurelije Avgustin u svojoj apologiji hrišćanstva „Država Božija“ tvrdi da hrišćanstvo nije krivo
za propast Rima, kao što su to govorili pagani koji su mislili da se hrišćanstvo nije slagalo sa
Rimski vrlinama. On je smatrao da je Rim propao zato što su Rimljani izgubili svoje vrline i
gledajući tok ratovanja kroz istoriju, Rim je poharan zato što to spada u univerzalne principe
ratovanja. Avgustinu uopšte nije čudno što je Rim pao, po njemu je on sa pravom propao, zato
što su borba i sukob, prinuda i fizičko nasilje uzeli maha nad državom. U ovome se prvi put vidi
hrišćanski stav o „ovozemaljskim“ pitanjima.

13. Avgustinovo učenje o distinkciji između dve države

-U istom delu Avgustin opisuje i pravi razliku između dve zajednice-Države zemaljske i Države
Božije. Ove dve države stvorene su da paralelno koegzistiraju,a osnovna razlika između ove dve
države je u ljubavi u njima. U zemaljskoj državi zastupljena je ljubav pema sebi samom, koja ide
čak i do preziranja Boga, slavi se čovek, a u Božijoj državi je suprotno, ona se zasniva na ljubavi
prema Bogu i Božijoj ljubavi prema ljudima, gde ide i do preziranja sebe i tu ljudi slave Boga.
Prva je proizvod čovekove želje da stvori stvari korisne za ovozemaljsi život, a u drugoj se živi
pomoću vere, u miru i harmoniji, zajedničkom radovanju Bogu, u nadi za spasenjem, ona postoji
od iskona.
14. Avgustinovo političko i socijalno učenje
-„Država Božija“ je značajno delo u još jednom pogledu, ono je među prvim delima u kojima se
vidi hrišćanski stav oko ovozemaljskih pitanja kao što je država. Avgustin u vezi sa pravom
smatra da prava nije oduvek bilo, nego da su ljudi živeli pre prvobitnog greha u „srećnom stanju“
kao pred-državnom. U prvobitnom grehu on vidi razlog uspostavljanja prve svojine i prava, kao i
države. Paralelno, međutim, ovaj teolog zastupa i teoriju prirodnog prava, kao Božijeg prava.
Ovo prirodno pravo, kao izraz volje Boga, je više od pozitivnog prava. Večiti zakon je Božiji
„razum ili volja da naređuje da se prirodni red poštuje, a zabranjuje da se kvari“. Kao izraz volje
Boga prirodno pravo i zakon uvek imaju prevagu nad ljudskim, „nesavršenim“ pravom i
ljudskim ustanovama.
Za privatnu svojiu i ropstvo, koji po njegovom mišljenju ne pripadaju prirodnom pravu, smatra
da su opravdani, zbog prvobitnog greha, i da će trajati do Strašnog suda. Privatna svojina i
ropstvo deo su pozitvnog prava i moraju se poštovati. Isto tako, Avgustin opravdava i vlast cara
na zemlji, koja se ne sme rušiti, jer bi nastao haos i niko ne bi mogao znati kome šta pripada.
Ipak on pravi razliku između pravednog i nepravednog vladara.
Smatrao je da postoje 3 tipa mira, Božiji, pravedan i nepravedan mir. Nadalje, vezano za pojavu
rata, razlikuje pravedan i nepravedan rat, gde je pravedan rat onaj koji se vodi između vernika i
nevernika.
Avgustin je razlikovao 3 tipa društva:
1.porodica(nastaje od Adamovog greha)
2.grad(nastaje iz Romulovog greha)
3.čovečanstvo (nastaje iz Hristovog jevanđelja)

15. Sličnosti i razlike između patristike i sholastike

-U razvoju hrišćanske misli obično se razlikuju 2 pravca-patristika i sholastika. Ova dva pravca
nisu korenito različita jedan od drugog, temelje se na istim dokumentima i istim razmišljanjima,
ali treba se istaći da u patristici vlada mistički, a u sholastici racionalni element. Sholastika
predstavlja spoj racionalnih mišljenja sa teologijom, dok se patristika bavi eshatološkim
shvatanjem istorije kroz učenje crkvenih otaca. Neki od predstavnika ove dve misli su za
patristiku-Aurelije Avgustin, a za sholastiku-Toma Akvinski.
16.Pravna teorija Tome Akvinskog
-U spisima Tome Akvinskog dostignut je vrhunac shoastičke misli (centralno delo: Summa
Theologiae). Toma Akvinski nadovezivajući se na Aristotela i njegovog zoon politikona, čoveka
definiše kao „političku“ životinju, koju od drugih životinja razdvajaju razum i moć
komunikacije. Ovo su prve indikacije racionalizma u Tominom prironopravnom učenju gde
ljudima kao umnim bićima postaje pristupačno prirodno pravo. Fundimentalni pojam postaje
zakon, a Akvinski kaže da postoje: večni, prirodni i pozitivni zakoni. Zakon je pravilo ili ono što
se po tom pravilu zakonomerno odvija, njihova svrha je opste dobro. Večni zakon je stvorio Bog
i on važi za ceo kosmos, tj prirodu. Prirodno pravo sada ne predstavljalja samo vrstu Božije
zapovesti već jedan složen sistem normi koji se mora razumeti da bi se poštovao, a prirodni
zakoni su predstavljali opšta načela dobra i zla prilagođena ljudskom razumu koja je Bog usadio
u srca svih ljudi. Pod pozitivnim zakonima smatrai su se državni zakoni i običaji koji su služili
da bi prirodne učinili bližim i jačim. Osim što je čoveka okarakterisao kao umno biće koje mora
slediti prirodno pravo, Toma je racionalizovao čovekove obaveze poslušnosti prema Bogu na
ono što je 1.) obavezan činiti i na ono što mu je 2.) dopušteno, odnosno 3.) nedopušteno. Naime,
čovek je obavezan da živi u miru sa drugima po pravnim pravilima, dopušteno mu je da se
moralno usavršava, a nije mu dopušteno da čini bilo šta što ugrožava pravna pravila prema
drugim ljudima ili Bogu.
17.Političko i socijalno učenje Tome Akvinskog
-Prema tipologiji državnih uređenja po Tomi Akvinskom „ispravna“ uređenja bila su monarhija,
aistokratija i republika, a „iskvarena“ tiranija, oligarhija i demokratija. Preciznije, po njemu
najbolje uređenje je monarhija, ali pošto je to vladavina jednog čoveka pred njim se našao
problem kako sprečiti da monarhija preraste u tiraniju. Pošto je bio svestan prirode ljudi i snage
ovih iskušenja, zaključio je da je teško pronaći takvog vladara, pa se zbog toga odlučio za
mešovito uređenje kao najbolje. Još u Bibliji se spominje takav tip uređenja gde, po
starojevrejskoj formuli, postoji car (monarh. elem.), Sinhederion (aristok. elem.) i narod koji
ima moć da izabere vladara (demok. elem.). Međutim, pošto je smatrao da preventivno sredstvo
protiv tiranije, najgoreg državnog uređenja, može zakazati, on je želeo da nađe način kako joj se
odupreti kad se ona zapravo uspostavi. Pre svega, kao prvo pravilo otpora tiraniji, Toma kaže da
je blagu tiraniju bolje trpeti nego suprotstaviti joj se, jer otpor tiraniji je uvek opasan, ako
pobunjenici ne uspeju da svrgnu tiranina on može postati još okrutniji, a pak i da uspeju na
njegovo mesto može doći neki još gori (baba u Sirakuzi, Dionizije Stariji...). Zatim iz toga
proističe da se otpor ne treba pružati iz ličnih motiva već iz javnog suda naroda. Zato je po Tomi
bolje da postoji mešovito uređenje, jer narod koji je izabrao kralja ima pravo i da ga svrgne. Ako
uređenje nije mešovito (kao što je u Tomino vreme bilo retko) i narod nema tu mogućnost, onda
se treba obratiti sizerenu koji ga je izabrao kao vladara za pomoć. Ako pak vladar nema sizerena
onda narodu ostaje samo da se moli Bogu da mu pomogne. Ako im Bog ne pomogne, to znači da
je tiranin njihova kazna i tek kada opravdaju svoje grehe onda će tiranin biti svrgnut. Toma
Akvinski još dodaje, da iako Bog ne likvidira tiranina, njegova vlast će svakako pasti jer tiranija
nije prirodno stanje za ljude (opet se opoziva na Aristotela). Taj odnos između Boga i naroda, u
kojem postoji „ugovorna obaveza“ predstavlja racionalni element u ovom sholastičkom
shvatanju Tome Akvinskog.
18. Makijavelijevo shvatanje virtu, necesite i fortune
-U Machiavellijevoj virtù podrazumeva se "volja da se stvori vlastita sudbina, duh
preduzetništva, sračunata smelost, oštra inteligencija”. To je sposobnost da se dela u skladu sa
ciljem, da se maksimizuje uspeh i smanje troškovi. On ne isključuje ni surovost, ni prevaru kad
se pokažu neophodnim. Po Makijaveliju vladar mora imati virtu, odnosno vrlinu, ta virtu potiče
od starogrčke reči „arete“ što znači „ono što je nečem svojstveno“, pa prema tome vladar mora
delovati, vladati sebi svojstveno, tj svojstveno vlasti koju ima, to može biti moralno, ali i ne
mora. Virtu podrazumeva da vladar mora znati kad da bude lisica, a kada lav, odnosno kad da
pokaže lukavstvo, a kada hrabrost. Usko povezano sa virtu je i necesita, odnosno nužnost, koja
se mora razumeti da bi se razumela virtu. Necesita je vezana za ratno stanje, kada nema nužnosti
nema ni vrlina. Prema tome, Makijaveli poručuje vladarima, da bi održali virtu, oni moraju
konstantno održavati ratno stanje. Zato rat sve menja, u Makijavelijevim spisima virtu se vezuje
isključivo za vojskovođe i ratnike, sa tim da se razlikuje virtu za jedno i drugo. Najbolji slučaj je
da vrli vojskovođa vlada vrlim pukom, ali to nije uvek tako. Za Makijavelija je posebno
interesantan slučaj kada nad vrlim pukom vlada korumpirani vođa(npr Cezar), zato je za
Makijavelijevu virtu bitno da vladar zna da iskoristi i darove fortune. Virtu nije garancija za
uspeh, nekada iracionalni elementi prevladavaju nad sudbinama ljudi, zato je bitna i fortuna. Ona
je taj iracionalan faktor koji može nekoga dovesti do uzdizanja, a nekog do potpunog sloma. Ako
vladar zna kako da iskoristi pravilno darove fortune, on će steći čast, slavu i čuvenje, održati
državu i postići velike stvari. Vladar mora da balansira između i virtu i necesite i fortune kako bi
njegova vladavina opstala i bila uspešna. Virtu predstavlja junaštvo i snagu za velika politička i
ratnička postignića, za osnivanje i održanje republike.

19. Makijavelijevo shvatanje državnog rezona

-Državni rezon predstavlja uputstvo vladaru po kom treba da vlada, Makijaveli je to upustvo
izneo u „Vladaru“. Makijaveli naglašava da vladar ne treba imati prijatelje i pristaše, da ne treba
verovati nikome jer se svaka privrežnost zasniva na koristi i prorčunu i zato se ne sme oslanjati
ni na koga. Sigurniji je onaj vladar kojeg postavi narod, a ne velikaši i bitno je da vladar u
narodu ima „prijatelja“, ne treba tlačiti ceo narod, već samo deo da bi mu ostatak bio zahvalan,
trebaju da ga se plaše ali i da ga vole. Vladar mora znati kad treba da bude lav, a kad lisica,
odnosno kad treba pokazati hrabrost, a kad lukavstvo. Ideal je bio Francuska-vladar stoji iznad
naroda i velikaša, ne meša se u sporove, već njig rešava parlament, na taj način vladar ne pravi
neprijatelje ni među narodom ni među velikašima. Vladar treba imati cilj, za Makijavelija taj cilj
je ujedinjenje Italije. Da bi postigao taj cilj, on mora učiniti sve što treba-cilj opravdava sredstvo-
ali samo u svrhu ujedinjenja države. Makijaveli kaže da za ujedinjenje države Italije, mora
postojati narodna vojska koja će biti vođena rodoljubljem, za razliku od većine plaćeničkih
vojski tog vremena. Državni rezon zabranjuje predavanje strastima i nagonima koji su
karakteristični za stare tirane. Interesi države su uvek iznad privatnih i vadar mora prvo da se
samodisciplinuje da bi disciplinovao druge. Državni rezon deli politiku na unutrašnje i spoljašnje
poslove,a vladaru daje veliku moć. Moć može samo da se uvećava i širi ali ne i da se kvalitativno
menja. Državni rezon se svodi na umeće da se država održi u životu.
20.Makijavelijevo shvatanje republike
-Makijavli je bio ozbiljan i predan republikanac. Kao i Polibije, smatrao je da je Rim išao putem
Sparte, zahvaljući slučaju, a ne mudrom zakonodavcu. Slagao se i sa Platonom da zakonodavac
u repibici treba biti tiranin kako bi svoju samovlast iskoristio u svrhu pšteg dobra u stvaranju
savršene republike, ali je smatrao da u državi moraju postojati i „čuvari slobode“. „Čuvari
slobode“ u republici imaju konstruktivnu ulogu održavanja republike. U zavisnosti da li su to
moćni ljudi ili siromašni puk, republika treba da bude ili mala-polis, ili velika-imperija. Ako
državne čuvare slobode predstavljaju moćni ljudi ona nema mogućnost da se širi, dok ako je to
siromašni puk, oni toj državi mogu predstavljati snagu u pohodima, pa vladar može da „priušti“
nova osvajanja. Za njega prerastanje iz polisa u impeiju ne predstavlja onakvo zlo kao što su to
videli klasični republikanci, za njega je to zapavo izvor sve snage i prosperiteta jede države.
Osim repubike, Makijaveli razlikuje i aristokratiju i monariju kao ispravna državna uređenja, ali
je mešovito najbolje jer u njemu svaka klas ima svoj državni organ. Po Makijaveliju, građanski
rat će trajati sve dok siromašni ne dobiju svoj organ vlasti-skupštinu, a za uzvrat repubici služe
opštu vojnu obavezu u narodnoj vojsci. Za republiku je bitno da ratuje i da se konstantno širi da
bi opstala, takođe ne sme dozvoliti da pokvari svoje vrline, kao što je Rim to dozvolio
uvođenjem hrišćanstva, za Makijavelija hrišćanstvo je loše i on osporava dihotomiju dve države-
zemaljske i Božije.
21. Reformacija u zapadnom hrišćanstvu – preteče u 15. veku
-Ideje o reformi zapadne hrišćanske crkve (katoličanstva) javljaju se već tokom 15. veka i
predstavljau preteče protestantizma, a protestantske političke teorije predstavljaju osnovu svih
najstabilnijih modernih država. Sa porastom opismenjavanja judi, pod uticajem pronalaska
štamparije i štampanja Biblije, sveta knjiga nije bila više stvar crkve već šire javnosti. Tada se
uviđa neophodnost promene zapadne hrišćanske crkve, budući da se odvojila od svojih
tradicionalnih verovanja. Morala se odvojiti od svega materijalnog, što je dovodilo do bogaćenja
katoličkih poglavara-papa, koji su živeli u izobilju. Tada se u okviru javljaju ljudi koji se protive
takvim običajima (protestanti), koji se kasnije odvajaju od tako korumpirane crkve, a sve u želji
da je vrate svojim starim vrednostima, koje podrazumevaju skroman život, a isključuju
materijalnu korist. U ovom periodu zalaže se za sekularnu državu-osnov svih modernih država,
odnosno državu u kojoj su svetovna i duhovna vlast odvojene. Značajni ljudi, zagovornici
ovakvog mišljenja bili su Džon Viklif, Jan Hus i Đirolmo Savonarola.
Džon Viklif se prvi pobunio protiv katoličke crkve i preveo bibliju na engleski jeyik, što se
smatralo osudno, protivio se plaćanju danka papi, osnovao je pokret lolarda koji je bio preteča
protestantizma. U svom delu „Summa theologiae“ prvi staje protiv crkve i njenih indulgencija i
kaže kako oprost može dati samo Bog i to samo sa iskrenim pokajanjem. Kritikovao je papu
zbog toga što je želeo da peuzme svetovnu vlast, zato što vladar je iznad pape jer on vlada po
zakonima. Osudili su ga da je jeretik i spaljen je u Konstanci 1415.
Jan Hus je bio češki protestant; protestvovao protiv prodaje indulgencija, krstaških ratova i
generalno vojski u službi crkve. Bio je propovednik i reformator, kritikovao je indugencije,
nastavio je tvrdnje Džona Viklifa da oproštaj može doći samo od Boga, uz iskreno pokajanje, a
da papa ili biskup ne smeju da uzmz mač u svoje ruke u ime crkve. Takođe je živ spaljen u
Konstanci, zbog jeresi, iako je imao garanciju da se to neće desiti.
Điralmo Savonarola je bio firentinski pučki vođa od1494-1498, neuspešno je pokušao da napravi
političku i moralnu obnovu. Pokušao je da spoji hrišćanski puritanizam sa demokratskim
despotizmom i nakon njegovog pada, Firenčani su omrzli demokratiju.
Svi su se zalagali za vraćanje tradicionalnih vrednosti hrišćanske zapadne crkve, ukidanju bilo
kakvog medijuma između Boga i naroda, pročišćavanje crkve od korumpiranih elemenata, bili su
za direktan odnos Boga i vernika.
22. Reformacija u zapadnom hrišćanstvu – počeci u 16. veku
Vrhunac katoličke moći dogodio se upravo u 16. veku, Vatikan predstavlja državu koja ima sve-
vlast, vojsku, ambasadore, poreze tj indulgenciu, što izaziva negodovanja, koja ima preteče u 15.
veku. Iako ima preteče u 15. veku sam početak reformacija u zapadnom hrišćanstvu započinje
31.10.1517. kada Martin Luter ukucava 95 teza na vrata crkve u Vitenbergu. Na tim tezama
nalazilo se sve što nije valjalo sa katoličkom crkvom, od indulgencija do mešanja svetovne i
duhovne vlasti, ali nije postojalo ništa loše o papama, imperatorima, kneževima.
23. Luterova teorija
Martin Luter je začetnik protestantske misli, on je na vratima crkve u Vitenbergu 31.10.1517.
zakucao 95 teza, što se smatra početkom reformacije u hrišćanstvu. Na tih 95 teza nije se nalazilo
ništa protiv vlasti, kako svetovne, tako i duhovne, na njima se nalazilo sve što više nije valjalo u
zapadnom hrišćanstvu. Zalagao se za ukidanje tih devijacija katoličke crkve i vraćanju
tradicionalnim vrednostima hrišćanstva, bio je protiv indulgencije, protiv postojanja medijuma
između Boga i naroda, za ukidanje celibata...
Martin Luter je bio za sekularizaciju države, odnosno odvajanje svetovne i duhovne vlasti. Sa
tim skladno po njemu je najbolje državno uređenje bila monarhija, zato što monarh najbolje
poštuje i prirodno i pozitivno pravo.
Slagao se sa Avgustinovim shvatanjem o postojanju dve države-Božije i zemaljske, ali nije
verovao da je prva superiornija od druge. Zemaljska država zasniva se na prirodnom pravu, a u
hrišćanskim državama prirodno pravo zapisano je u Dekalogu, dok je država Božija zasnovana
na jevanđelju- građani države Božije su i najbolji građani države zemaljske, jer jevanđelje
ograničava Dekalog. Ove dve države se nikada ne smeju pomešati, pa je zato razdvajanje vlasti
glavna tekovina protestantizma.
Bitno pitanje u Luterovoj teoriji bio je i pitanje prava na opor tiraniji. Sve do Torgauške
konferencije Luter se protivio svakom obliku otpora tiraniji. On se plašio „mnogoglavog
čudovišta“ odnosno rulje, savetovao im je da je bolje da imperatora mole za mir sa vom
pokornošću. Takođe dao je 4 razloga zašto ne bi trebali da se odupiru tiraniji to su
1.zato što ,,sam bog hoće i biće onaj koji kažnjava’’
2. zato što ,,pobuna nikada ne može proći bez prolivanja nevine krvi ili štete’’
3. zato što ,,niko ne može biti sudija u svojoj stvari“
4. zato što je ,,pobuna sasvim izvesno delo đavola’’
„Običnim ljudima“ ostaje samo da se mole i da prepuste Bogu da osudi nepravednog tirana na
strašnom sudu. Luter je hteo da izbegne da rulja koja je politički nezrela sruši ili ugrozi postojeći
poredak, upravo zato što je politički nezrela i nesposobna za takvu akciju.
I Luter se držao tog mišljena sve do Torguaške konferencije, nije hteo da se pridruži
Bugenhagenu i saksonskim pravnicima u njihovom opravdavanju otpora vladaru koji „ratuje
protiv Boga i prava“, ali kada je na protestante stavljen pritisak da biraju između priznavanja
jeresi i rata, on je nateran da se pridruži. Na Torgauškoj konferencije objavljuje deklaraciju kojoj
prihvata da svi ljudi imaju obavezu otpora na osnovu dužnosti i potrebe savesti, ali se opire
primeni prirodnog prava na samoodbranu jer se to kosi sa principima da niko ne može biti sudija
u svojoj stvari da onaj ko uzvraća udarac vrši nepravdu. Kada je u sebi prelomio dilemu prava
na otpor tradicionalne hrišćanske etike, odlučio se na rajnje radikani prirodnopravni argument
prava na otpor pava na samoodržanje u kojem je uključio i pravo na samoodbranu. On to pravo
na samoodbran razvija u dve varijante:
1. pravo na otpor ,,antihristu’’ ili ,,apokaliptičnom tiraninu’’ – podrazumeva da su svi podanici
imperatora dužni da se pokoravaju svim njegovim političkim odlukama, donetim na osnovu
ovlašćenja koja on ima u Svetom Rimskom Rajhu Nemačke Nacije. Međutim, ako imperator
postupa u nekom drugom svojstvu – konkretno kao najamnik pape u ratu koji ovaj vodi protiv
(nekih) kneževa i gradova – onda za njegove podanike ne postoji nikakva obaveza na pokornost.
Papa nije nosilac nikakve vlasti koja potiče od Boga i koja na osnovu toga iziskuje pokornost i
odustajanje od otpora – on ne može postati tiranin, već samo jedno „čudovište“ , a ako jedno
takvo čudovište krene na Nemce i ako mu se pritom pridruži i imperator u svojstvu egzekutora,
onda ne postoje nikakve prepreke da im se pruži otpor na svaki mogući način i svim sredstvima.
2. pravo na samoodržanje – ovu varijantu razvio je u spisu ,,Upozorenje njegovim dragim
Nemcima’’ koji objavljuje 1531. godine u kojem piše da je moguće da imperator i jedan
(katolički) deo kneževa krenu u rat protiv protestanata na osnovu legalno donesene odluke, a da
ipak otpor potonjih bude opravdan zato što u slučaju kad ubice i krvožedni psi hoće da vode rat i
da ubijaju, nije nikakva pobuna dići se protiv njih i braniti se. Tako su imperator i katolički
kneževi postali pobunjenici od kojih su se protestanti samo ,,branili’’. On imperatora i katoličke
kneževe proglašava ,,krvožednim psima’’ za koje su nadležni samo prirodni zakon i
samooodržanje. Zato samoodržanje nije i ne može biti isto što i samoodbrana u pozitivnom pravu
pošto se onaj ko ga upražnjava nalazi van domašaja pozivivnog prava i postaje sam sebi sudija.
Luter je eksplicitan u svom stavu da samoodržanje nema nikave veze sa religioznim zapocestima
jer ako imperator postane tiranin i napadne svoje podanike, onda više ,,ne važi pitanje da li je
dozvoljeno boriti se za veru, već se treba boriti za svoju decu i porodicu’’. Kada je u pitanju
samoodržanje – svako je ovlašćen da zaboravi i civilno i kanonsko pravo i da se na osnovu
prirodnog prava nasiljem suprotstavi ,,krvožednim psima’’, onemogućujući ih da uzmu ono što
im,,pripada’’ a to je pre svega ,,krv’’ tj. život. Tako Luter napišta teren tradicionalne hrišćanske
etike usmislu sa kojim bi jedino ispravno rešenje bila mučenička smrt a da nije uspostavio
temelje novoj etici unutar koje bi argument samoodržanja dobio svoje pravo i logičko mesto.
24.Kalvinova teorija
-Žan Kalvin je bio francuski reformator i teolog začetnik kalvinizma koji je delovao u Ženevi u
periodu od 1541. do svoje smrti 1564. Za Kalvina se smatra, za razliku od Lutera, da je „misliac
poretka“ i samim tim bio je sklon rimskom pravu i pravičnoj argumentaciji. Svoju teoriju
temeljio je na Dekalogu, koji je smatrao pravnim temeljom ugovora, odnosno saveza između
Boga i izabranog naroda koji je po njemu bio jedini ispravni ugovor. Dekalog je sačinjen od 10
Božijih zapovesti podeljenih na 2 ploče-prva koja se odnosila na samog pojedinca (1.Vera u
Boga 2.Praktikovanje religioznih ceremonija 3.Poštovanje Boga 4.Izdvajanje nedelje za
religiozne ceremonije) i druga ploča koja se odnosila na odnos pojedinca sa svojim bližnjima
(5.Poštovanje pretpostavljenih autoriteta 6.Zaštita svog i tuđeg života 7.Suzdržavanje od
seksualnog nemorala 8.Zaštita sopstvene i tuđe svojine 9.Zaštita sopstvene i tuđe časti
10.Izbegavanje gramzivosti i pohlepe). Za njega je sadržaj prirodnog prava bio identičan
sadržaju Dekaloga. Ovih 10 zapovesti bila su centralna tem kalvinove političke teorije, ali i
analiza većine političkih institucija, takođe i gavni pokretač ustavnih promena narodna 2 veka.
Kalvinova teorija, u tehničkom smislu, bila je federalnoteološka, to je označavalo da u ugovoru
Boga i naroda, oni imaju obaveze prema ugovoru su obostrane. Bog zahteva pokornost od
naroda, a narod ako to ispuni i ostane pokoran i veran Bogu, on će mu zauzvrat dati blagoslov i
život. Bitno je napomenuti da je Bog u ovom slučaju poverilac, a ne dužnik, što znači da u
slučaju da ne ispuni svoj deo ugovora narod ga ne može kazniti. Prema tom ugovoru, svi vernici
bili su usmereni da žive u zajedništvu. Kalvinu je bilo esencijalno da vernici formalno obnove
svoj ugovor sa Bogom zakletvom, koja se desila u Ženevi 1537. koja je bila opcionalna ali ako je
ne položi, čovek je proteran iz zajednice. Ta postavka je imala snažne antiindividualističke
imlikacije, pošto pojedinac nije imao pravo da menja odredbe u ugovoru, a morao je da ga sklopi
jer bi u suprotnom bio proteran. Ovo je eliminisalo osnovni postulat prtotestantizma, odnosno
lično prosuđivanje u stvarima vere, oko kojeg je Luter prvenstveno i započeo svoj sukob sa
papom. Tako je Kalvin došao na istu poziciju kao i papa-crkvena vlast bila je iznad svetovne,
crkva je polagala pravo na sopstveni „mač“ koji je stajao zajedno sa svetovnim... Jedna stavka
koja se isticala u njegovom delanju bilo je uvođenje Konzistorijuma, koje je po svoj prilici
podsećalo na papski režim. Konzistorijum je bio neka vrsta „duhovne policije“ koja je bila
ogromna invazija u privatnost građana, imali su pravo da ulaze ljudima u kuće i osuđuju ih na
osnovu njihovog ponašanja čak i u njihovim domovima. Važno je napomenuti da je za vreme
Kalvinovog deovanja u Ženevi je na svetovnoj vlasti bio aristokratski Savet koji je imao
ogromnu veliku kontrolu nad gradom, a bio je u prilici i da nametne sveštenicima svoju volju, i
to je uglavnom razlog zašto se Kalvinove ideje nisu toliko došle do izražaja.
Što se tiče Kalvinovog stava o otporu tiraniji on, iskazuje svoje negodovanje u delu „Institucija
hrišćanske religije“ i slično Luteru, kaže da je hrišćanin dužan da se pokrava, kako dobrom, tako
i lošem vladaru jer država i crkva su potčinjene Bogu, tako da zahtevaju bezuslovnu pokornost.
Kao argumen za nepružanje otpora, Kalvin ponavlja Tominu tezu da je tiranin Božja kazna
narodu koji je grešan. „Privatan“ čovek nema pravo ni na kakav „aktivan“ otpor, ali je dužan
pružati „pasivan“ otpor, po ugledu na Hrista i rane hrišćane, to podrazumeva da se moli Bogu da
ukloni tiranina, a ako to ne urodi plodom ostaje mu samo da napusti državu u kojoj je
ugnjetavan. Kalvin ipak, daje par izuzetaka ovom stavu i to verovatno da bi dao opciju za
situaciju u kojoj je ugnjetavan narod koji nije to zaslužio. U tom slučaju, pravo na otpor postoji,
ali samo od strane „osvetnika“ koji nema nikakvu službu i koji je na to ovlašćen i to jedino ako
Bog zatraži tiranoubistvo. Sem „osvetnika“ pravo na otpor tiraniji imaju i staleške skupštine,
odnosno pučki magistrati, slično eforima u staroj Sparti. Oni, zapravo, imaju obavezu da
zaustave vladara koji zloupotrebljava svoju moć. Pučki magistrati su izabrani i oni imaju dužnost
prema narodu da ih štite od tiranina. Po kalvinovi stavovima posezanje za prirodnim pravom u
pitanju otpora tiraniji je gotvo nemoguće. Pritom „priroda“ na koju on misli ovde odnosi se
zapravo na period harmonije pre izgnanstva Adama i Eve iz raja. On kaže da čovek ne može
razumeti svoju prirodu bez Dekaloga, za njega je sadržaj Dekaloga identičan sadržaju prirodnog
prava. Prema tome čovek poseduje „prirodni instinkt“ za život u zajednici i međusobno
poštovanje i mir sa svojim sugrađanima. Takvo shvatanje prirodnog prava je idealističko i po
njemu tiranin očigledno krši zakon, zato što u sebi suzbija svoj „prirodni instinkt“, ali je nejasno
da li narod ima pravo na nasilno svrgavanje ovakvog vladara. On u ovom delu zadržava
ranohrišćansku tradiciju nenasinog otpora tiraniji i ne izjašnjava se o načinu na koji to oni kojima
je to dozvoljeno trebaju da izvrše. Tek u delu „Propovidema povodom prve knjige Samuilove“
specifikuje da oni smeju i trebaju biti nasilni u toj borbi. Bitno je napomenuti da je ubrzo nakon
te knjige Kalvin sam prekršio zavet iz Dekaloga jer je zaključio da se pobuna treba desiti i čak je
počeo da prikuplja novac za oružije.
25.Otmanova teorija
Fransoa Otman je bio hugenot, odnosno francuki protestant i monarhomah. Monarhomaška
misao bila je zastupljena na evropskom kontinentu i Britanskom poluostrvu. Reč
monarhomahija- monarh(vladar)+mahija(neprijateljstvo)=neprijatelji kraljeva. Monarhomasi su
bili protiv apsolutne monarhije i monarhističke tiranije, zato je bolje da su se nazivali
tiranomasima, jer oni su samo želeli da monarhe stave pod kontrolu. Oni su prvi protivici
monarhijskog suvereniteta, a sam pojam monarhomahizam skovali su i upotrebljavali katolički
pisci kao zbirni pojam za sve protestantske „borce protiv monarha“. Doduše, danas se smatra da
je ovaj naziv prvi put upotrebio Vilijam Barklej 1600. godine. Monarhomasi su priznavali
vrhovnu vlast ali su isticali da pored nje postoje i druge (niže) vasti kao i da sve te vlasti imaju
svoj izvor ne samo u Bogu već i u puku i zato je suveenitet za njih morao biti pučki.
Otman 1573. objavljuje svoj spis „Frankogalija“ koji zapravo predstavlja prvu teorijsku reakciju
na masakr Vartolomejske noći, odnosno progona protestanata 23/24 avgusta 1572. Moglo bi se
reći da je ovo delo zapravo istorijskopravni argument protiv tiranije. Delo je izvršilo ogroman
uticaj i svi koji su težili ograničenju kraljevske vlasti opozivali su se na njega. Prema Otmanu,
Franci i Gali (Frankogali=Francuzi) su po starom ustavu na skupštini birali sebi kralja i svrgavali
ga kada nije vladao po njihovoj volji. Za njih je skupština bila predstavnik naroda, a kraj organ
naroda-istinski suveren. Ustav je promenjen u apsolutnu monarhiju, odnosno tiraniju, a Otmana
zanima zašto je narod dozvolio da to bude tako. U ovom delu izlaže teoriju o organu zaduženom
za kontrolu monarhijske vlasti i objašnjava zašto bi Francuzi trebali da se suprotstave kralju
Francuske. Francuski parlament to nije mogao da bude zbog neprijateljskog stava prema
hugenotima i zato Otman smatra da taj organ može da bude opšti stalež oji se sastajao par puta
tokom tog veka. Međutim, iako je imalo određenu političku svrhu, ono je nije otvoreno
prikazivalo jer je napisano kao ustavna istorija francuske monarhije. Polazeći od začetka
Francuske države Otman dokazuje da je francuska monarhija uvek bila ograničena. Monarh je
bio izboran, a staeška skupština je svake godine donosila najvažnije zakone koji su bili obavezni
i za kralja. Ova skupština je vršila vlast kao redstavnik naroda, iz čega proizilazi da je kralj organ
naroda, istinskog suverena.
U spisu „Izlaganje o izučavanju prava“ iz 1567. izneo je opštu kritiku rimskog prava i proglasio
izvorno francusko pravo nezavisnim od rimskog, i ukorenjeno u običajno pravo Franko-Gala.
Smatrao je da je rimsko pravo zasnovano na apsolutističkom i paganskom obliku vlasti; ta ideja
o paganskim korenima rimskog prava je radikalizovana u Frankogaiji i prilagođena sukobu
hugenota sa francuskim kraljem i katoličkim plemstvom. Po Otmanovom mišljenju aktuelno
varvarstvo potiče od Luja XI koje je počeo sa rušenjem starih i ispravnih političkih institucija da
bi pod vladavinom Šarla IX Francuska postala obična tiranija. Smatrao je da Francuska neće
imati mir sve dok se ne vrati starim Franko-Galskim institucijama i ne povrati staru slobodu.
Logika romantičarskog republikanizma kod Otmana vidi se u njegovom jasnom pozivu na
povratak u staro, takoreći prirodno stanje u osudi rimskog pava; Dominira nacionalistička crta
koja se poziva na kontinuitet posebnsti nacionalne istorije. Slaže se sa klasičnim renesansnim
republikancima u mišljenju da narod koji padne pod jaram tiranije gubi svoje vrline. Rešenje je
da kad se tiranije svrgne, vrline se regenerišu. Otman odbacuje Makijaveijev „državni rezon“.
Idealizuje staro staleško uređenje zbog njegove mogućnosti da kontroliše monarhe. Takav ideal
je, po Otmanu, već ostvaren u prerimskom vremenu u galskim skupštinama koje su odlučivale o
najvažnijim državnim stvarima. Otman tvrdi da je u tom periodu puk bio suveren i da se ta
suverenost nije odledala samo u jednokratnom činu izbora monarha nego je nastavljala da
nastavljala da postoji kroz ovlašćenja kontrole nad izabranim monarhom. Pošto su imali
sloodarske ideje koje su ih oslobodile od Rimljana, oni su stvorili monarhiju koja je bila najbolja
za očuvanje te slobode i kraljevi Franko-Gala nikada nisu bii tirani nego čuvari slobode. Da bi
naglasio svoju tezu da sz kraljevi Frankogalije birani iz ljubavi na nekliko mesta ponavlja
ceremoniju izbora kralja i donošenja tih odluka na skupštini. Tako Otman stavlja ljubav kao silu
koja spaja puk i kralja i koja je najbolji dokaz „zdravja političkih institucija“. Otman jasno
izjednačava puk sa staležima, a staleška skupština zauzima centralno mesto u njegovim opisima
ispravnog političkog uređenja. Ona se sastaje jednom godišnje bira kralja, ima najvišu vlastu
oblastima zakonodavstva, poreza, odlučivanja o ratu i miru i suđenja vladaru koji je optužen za
neki zločin. On ostaje veran Kalvinovoj predstavi efora kao „pučkih magistrata“ i započinje
kontinentalnu monarhomašku tradiciju pozivanja na ustav. Međutim, za Otmana je ustav još
uvek bio istorijsko-pravni konstrukt, a realnost je bila loš Otmanov saveznik. 1576. kralj je
sazvao opšte staleže na kojima su dominirali radikalni katolici kojima je cilj bio da izvrše
pritisak na kralja da iskoreni hgenotsku jeres. Otmanovi istorijski argumenti su bii nategnuti i
iskonstuisani tako da su bili demantovani. Monarhomsi zbog toga napuštaju istorijske argumente
i okreću se sholastičkoj pravnoj tradiciji. Kod njih se neće više, kao kod Otmana, veličati
slobodarska frankogalska prošlost i staro religiozno pripovedanje, već Toma Akvinski i
kodifikatori rimskog prava. Tako da će teorija prava na otpor biti usmerena u pavsu prirodnog
prava.
26.Spis „Optužbe protiv tiranina“
-Spis „Optužbe protiv tiranina“ objavljen je u Bernu 1579. pod pseudonimom Stefan Junije Brut,
Kelt. Za prave autore ovih dela uzimaju se Iber Lange i Filip di Plesija Morneji, francuski
plemići i dipomate. Ovaj spis predstavlja vrhunac francuske monarhomaške misli i ujedno
poslednje delo francuskog kalvinističkog monarhizma. Ovaj spis nosi snažan pravnički pečat, što
se vidi iz naslova: optužbe u rimskom pravu mogu biti pravni zahtevi, ali i osvete i pobune.
Iza pseudonima Stefan Junije Brut, Kelt krije se određeno značenje, naime ovim pseudonimom
objedinjene su tri značane istorijske ličnosti- prvi hrišćanski mučenik Stefan, koji je ostao
zapamćen po svojim vatenim apologijama hrišćanstva pred jevrejskim Sinhedriono, Lucije Junije
Brut, koji je 509. godine p.n.e proterao poslednjeg etruskog kralja iz Rima i uspostavio
republiku, kao i Marko Junije Brut, koji je zajedno sa saradnicima 44. godine p.n.e ubio Gaja
Julija Cezara, a uz dodatak Kelt aktuelizuju sve tri ličnosti i ukazuju na borbu Kelta protiv
rimskog despotizma. Kombinacijom ova tri imena ujedinjeni su motivi odbrane ispravne religije,
ispravnog uređenja-republikanizma i tiranoubistva.
U ovom delu oni iskazuju svoju ugovornu teoriju države, odnosno teoriju o dvostrukom ugovoru.
U spisu iskazuje se klasičan oblik kalvinističkog saveza između Boga, izabranog naroda i
vladara. Lange i Mornej uvode dvosturki savez, prvi koji se sklapa zarad ispravne vere, drugi
koji se sklapa zarad ispravne vladavine.
Prvi savez odnosi se na savez Boga, kralja i naroda. Bog je stvaralac i naraoda i kralja-on ih sam
bira i konstituiše kao tave. Odnos Boga i kralja sičan je onom između sizerena i vazala. Bog
kralju predstavlja sizerena, a kralj se zaklinje na vernost i pokornost Bogu. Odnos kralja i puka,
sličan je onom između gospodara i kolona, „sluge“. Puk i kao „sluga“ ima pravo da se odupre
vladaru ako on ne ispunjava svoj odnos vazala prema Bogu kao sizerenu. Ovaj savez izlazi iz
feudalnog obrasca i puk stoji u neposrednom kontaktu sa samim Bogom kao sizerenom.
Drugi savez odnosi se na savez kralja i puka, zarad ispravne vladavine. Ovaj ugvor se zasniva na
drzgačijoj predpostavci prirodne slobode ljudi, koje se oni odriču zarad „neke velike koristi“
odnosno zaštite koju država pruža. Kao i Hobz jedan vek kasnije, i Mornej i Lange kada je u
pitanju stav o prirodnoj slobodi ljudi ne ponavljaju antičko učenje o političkoj prirodi čoveka ali
još uvek ne mogu da kažu ništa konkretno o načinu i razlozima zbog kojih su se ljudi ujedinjii u
puk pre nego što su izabrali kralja. Oni smatraju da je pravo odlučujući integrator države i ako je
on uništen dolazi do razvezivanja građanskog i ljudskog ugovoa vodeći ka tiraniji, što predstavlja
korene početaka građanskog rata.
Lange i Mornej ističu da niko nije rođen kao kralj, on i njegova vladavina zavise od puka, koji ne
samo da je stariji od kralja, već mu je i dao svoje zakone. Puk je u početku birao svog kralja ali
nakon što su se državne granice proširile, to je postalo nemoguće. Kao i Kalvin pe njih, Mornej i
Lange za glas puka uzimaju predstavnike puka, pre nego celu masu. Predstavnici puka, kao i kod
Kalvina, bii su prvenstveno pučki magistrati, ali su se spominjali i uvažavali i niži magistrati i
efori.
Što se tiče prava na otpor tiraniji u „Optužbama protiv tirana“ nalazi se dosta federalističkih
elemenata, međusobno i dalje nepovezanih: država se sastoji od niza priviegovanih provincija,
regiona, gradova koji predstavljaju „države u državi“ i samim tim u svakom momentu mogu da
se odupru eventualnoj tiraniji. Prema Lanegeu i Morneju postoje dve vrste tiranina- tiranin-
uzurpator i tiranin koji protivpravno obavlja dodeljenu vlast.
Kada je reč o tiraninu uzurpatoru, ukuliko se desi da uzurpira presto, više nije reč o državi, već
pojedinici ulaze u stanje u kojem čovek čoveku postje „vuk“. U takvom stanju običan, „privatan“
čovek ima pravo da mu se suprotstavi, pozivajući se na prirodno pravo- koje nas pre svega uči da
održavamo i čuvamo svj život i soju slobodu od svakog nasilja i nepravde.
Ali kada je reč o ovom drugom tipu tiranina, pravo na otpor imaju niži i pučki magistrati, i to
samo u slučaju da tiranin postaje „neprijatelj“ svojim podanicima, odnosno ako ugrožava puk.
Niži magistrati mogu pružati otpor i jeretičkom kralju. Za donošenje oduke otpora, dovoljan je
glas većine nakon čega se magistrati trebaju hitno opremiti oružijem i krenuti u rat isto kao što bi
se to učinilo protiv bilo kojeg neprijatelja. Postoje još dva slučaja u kojim se može pružati otpor
tiraninu. „Privatan“ pojedinac u ovom slučaju nema pravo da se suprotstavi vladaru jer on prema
ovome nema ni ugovorne obaveze ni ugovorna prava, a pogotovo nema pravo mača. Takođe
Lange i Mornej smatraju po pravilu ti „privatni“ pojedinci koji se suprotstavljaju vladaru kasnije
i sami bivaju ti koji postaju tirani.
Niži magistrati imaju pravo da se pobune protiv kralja, i podignu puk zbog svoje obaveze da
spreči vladara i pučke magistrate da uzurpiraju državu.
A poslednji slučaj opravdadvanja otpora na tiraniju jeste obaveza kraljeva iz susednih država da
oslobode narod koji je potpao pod vladavinu tiranina.

Dakle u ovom delu se postavljaju 4 osnovna politička pitanja:

1.Da li se podanici moraju pokoriti zapovesti vladara koja je protivna ispravoj veri?
-Ne, zato što je vladar prekršio ugovor o ispravnoj veri.
2.Da li se vladaru koji krši ugovor o ispravnoj veri ora pružiti otpor?
-Da, zato što narod pred Bogom odgovara za zaštitu ispravne vere-aktivan otpor.
3.Da li se vadaru koji krši ugovor o ispravnoj vlasti mora pružiti otpor?
-Da, zato što vladar svu vast crpi od naroda koji je večan(suveren).
4.Da li se vladari moraju mešati u sukob koji je izbio u susednoj državi između vladara i naroda
-Da, jer su obavezni pred Bogom i čovečanstvom.

27.Bodenova teorija
-Žan Boden- nije bio manrhomah, zalagao se za monarhiju i to predstavlja centalnu temu
njegovom najznačajnijeg dela “Šest knjiga o republici” iz 1576.godine. Cilj ovog dela je
učvršćenje monarhije i okončavanje verskog rata. Ovaj spis se smatra rodnim mestom” ideje
monarhijskog suvereniteta. Spis predstavlja „ideološku reakciju na prividnu opasnost novijeg
konstitucionalizma“ koji je dolazio iz tabora francuskih monarhomaha, ali isto tako u njemu
raskida sa tradicionalnom konstitucionalnom teorijom Francuske onog doba (pa čak i sa ranijom
Bodenovom teorijom formulisanom 1566). Zalaže se za starorežimski konstitucionalizam=
konstitucija(ustav), utemljenje, koji pokazuje kako treba da bude utemeljen stari režim tj. Ideje iz
tog spisa su kasnije kanonizovane u „zvaničnu konstitucionalnu teoriju starog režima“ ali ipak
nisu sistematizovane oko centralne figure starog režima- apsolutnog monarha po milosti božijoj.
„Šest knjiga o republii“ je jedno konfuzno i kontraverzno delo u kojem Boden pravi razliku
između suvereniteta kraljevstva i vladara i priznaje kako je vladar vezan temejnim zakonima
kraljevstva i to jednako kao i prirodnim pravom, ugovoria i svojinom podanika. Ovu
protivrečnost je razrešio vezivanjem „istinskog“ suvereniteta za mudrog i pravednog vladara koji
je u stanju da odredi granice sopstvene moći-1576. na Opštinskim staležima podržao je predloge
za jačanje ustavnih temelja države i pao nemilost kralja koji je pokazao da je „ne-istinski“
suveren jer ne uviđa dokle realno seže njegova moć. Ideja monarhijskog suvereniteta se može
pak rekonstruisati već u Rimu, kao odgovor na prve znakove političke i socijalne
dezorganizovanosti krajem 1. veka pre nove ere. Pojam vrhovne suverene vlasti i sada ima
zadatak da očuva i konsoliduje svevlašće vladara tj.monarha. Za njega je država pravna
vladavina zajedničkim poslovima tri ili više porodica, kojoj pripada suverena vlast. Suverenitet
je najveća, jedinstvena, trajna i zakonima neograničena vlast. Smatrao je da Francuska mora da
ima ustav koji bi bio iznad bio kojih verskih sukoba. Ograničenja suverenosti ipak postoje:
1. Prirodno pravo(Ius Naturale)
2.Ustav(legis imperii)
3.Međunarodno pravo (Ius Gentium)
4.Privatna svojina (pravo da podanici budu konsultovani prilikom odluke uođenja poreza koji
treba da plati)
Za Bodena najbolji oblik državnog uređenja je monarhija jer se pomoću nje može stvoriti velika i
moćna država kao i sreća, blagostanje građana.
28.Altuzijusova teorija
-Johan Altuzijus- Altuzijusova pripadnost monarhomasima je bila osporavana, ali njegova teorija
nesumnjivo odgovara kriterijumima monarhomahizma, uz neke bitnije inovacije. Najbitniji
dodatak Altuzijasa na Langeovu i Mornejovu teoriju o dvostrukom ugovoru je treći, preko
podreban ugovor. Ovaj ugovr kasnije će biti prozvan društvenim ugovorom. On se sklama
između samih članova puka radi pružanja otpora vladaru; on smatra da, bilo da hoće da brane
ispravnu religiju(na šta su obavezni pred Bogom) bilo da hoće da brane ustavno uređenje, jasno
je da se pripadnici puka moraju samoorganizovati jer jedino tako mogu da pružaju otpor vladaru.
Cilj udruživanja i samoorganizacije postavlja se pred ljude već u momentu kada odluče da
obrazju društvo i ugovorom preciziraju sva svoja prava i obaveze. Ovaj ugovor će kasnije u
istoriji socijalnih teorija postati poznat kao društveni ugovor koji sam po sebi nije mogao nužno
biti ugovor kojim se individue udružuju u demokratsku političku zajednicu. Do kraja 16. veka, za
vreme Nizozemske revolucije, odbrambeni društveni ugovor će početi da se pretvara u
konstitutivni, s tim što će konstitutivni subjekt ostati „pučki“ magistrati, odnosno staleži.
Altuzijas 1603. izdaje spis „Politika“. Na porebu inovacija u monarhomaškoj teoriji, on odgovara
novom teorijom o simbiotičkom suživotu ljudi i ona se smatra često prvom naučnom teorijom
društvenog ugovora. Altuzijas se zaista može smatrati prvim teoretičarom društvenog ugovora
koji daje antropološko objašnjenje za uzdruživanje pojedinaca u društvo, odnosno privatne
zajednice ali zato prilikom pristizanja na nivo političkih zajednica „gubi“. Zajednički život po
njemu proizilazi iz društvenog ugovora bilo da je eksplicitan bilo da je prećutan, kojim se
symbiotici obavezuju na činjenje svega što je korisno i nužno za društveni život. Čovek je homo
symbioticum, on ne može preživeti bez pomoći drugih ljudi i zato je upućen na njihovu pomoć.
Iz zajedničkog života ljudi nastaje ius symbioticum koji počiva na tri princima-1.Autarhiji-
samodovoljnosti, 2.Eumoniji-uređenosti, 3.Eutasiji-unutrašnjoj čvrstini. Altuzijus smatra da ljudi
mogu živeti kao što su horde i plemena a da u nima ne nastane ius symbioticum, odnosno da ne
postanu autarhične, uređene i čvrsto integrisane. Najbolji garant ova tri principa jeste vlast.
Kako čovek živi u simbiozi sa drugima, razlikovao je dve vrste zajednica:
1. Privatne:Porodica i korporacija –u njima se još može govoriti o aktivnoj delatnosti
pojedinca kao njihovog konstitutivnog člana
2. Javne:Opština, provinccija i država –više nemaju nikakvog posla sa pojedincima, a
provincija i država čak ni sa privatnim zajednicama.
Prema Altuzijasu niže zajednice nisu inferiornije, takođe za njega se država od svih razlikuje
po tome što jedina ima suverenitrt koji je uvek narodni.
29.Engleska revolucija
-Do restauracije monarhije dolazi 1659. godine. Čarls II Stjuart (1630-1685) vladao je 1649
do ssvoje smrti 1685. a njegov brat Džejms II Stjuart (1633-1701) je vladao 1685-1688 i tu
vladavinu karakteriše samovlašće koje liči na apsolutnu monarhiju.
Haška deklaracija doneta je 10. oktobra 1688.
U novembru 1688. počinje invazija Engleske Viljem III Oranski). U decembru iste godine
Džejsm napušta Englesku.
Februara 1689. nastaje Deklaracija prava koja decembra 1689. postaje Zakon o pravima (bill
of rights).
13. februara 1689. Viljem i Meri Oranski postaju ko-vadari, kraljica i kralj Engleske. Nakon
Merine smrti, Viljem je vladao Engleskom do 1701. kada je Engleska dobila svoje onačno
(državno) uređenje
Trajna posledica revolucije bilo je napuštanje koncepta o božanskom pravu kraljeva pa su svi
budući ngleski kraljevi vladali uz „blagoslov zakonodavne vlasti“. Ova revolucija se često
smatrala zaslužnom za stvaranje moderne demokratije, odnosno koncepta liberalne
demokratije u današnjem zapadnom svetu.
Engleska revolucija predstavlja kružno kretanje o kojem je pričao Hobz:Čarls I-parlament-
Lord protektor Kromvel-parlament-Čarls II.
Engleski građanski rat: Početkom 40ih godina zaoštrava se religiozni sukob kralja i
protestanata u Škotskoj. Škotski protestanti ne žele ništa slično modelu Anglosaksonske
crkve koja postoji u Engleskoj i u odbranu svoje vere započinju rat sa kraljem.
Kraj Engleske, Škotske i Irske bio je Čarls I Stjuart (1600-1649)
1640. on saziva parlament koji nije bio sazivan 12 godina pre toga, ovaj parlament ostaće
upamćen kao Kratki parlament jer je kratko zasedao. Pošto parlament odbija da izglasa ratne
poreze , počinje rat između engleskog parlamenta i kralja. Zapovednik vojske Parlamenta bio
je Oliver Kromvel (1599-1658) a po završetku rata i nakon egzekucije Čarlsa I Engleska
postaje republika sa Lordom protektorom (1649-1659). Tu tittulu je Kromvel dobio jedinim
pisanim ustavom Engleske „Instrument vladavine“.
29.januara 1649. doneta je smrtna presuda Čarlsu I, a 30. januara 1649. je ubijen.
30.Hobzova teorija prirodnog stanja i prirodnog prava
-U svom, možda najvažnijem i najozbiljnijem delu. „Levijatan“ Tomas Hobz uvodi, po prvi
put u društvenoj teoriji, pojam prirodnog stanja. Kada se govori o prirodnom stanju Hobz
podrazumeva stanje u kojem ljudi žive slobodno, slobodno se krećući i životareći, poseduju
razum, ali ga ne koriste, žive vođeni svojim strastima i nagonskim potrebama. Hobz odbacuje
Aristotelovog „zoon politikona“ , ali prihvata da „čovek koji po prirodi, a ne slučajem, stoji
izvan društvene zajednice, po prirodi želi rat, budući da je usamljen i prepušten igri slučaja“
što Aristotel napominje u „Politici“. Upravo ovo navodi Hobza na mišljenje da je prirodno
stanje stanje „rata svih protiv sviju“, zajedno sa činjenicom da u prirodnom stanju ljudi ne
koriste razum i slepo prate svoje strasti, žive u opštoj „borbi za opstanak“ tako da recimo ako
je čovek gladan, on će ubrati jabuku i pojesti je, ali pošto resursi nisu neograničeni, to
predstavlja problem, on je sada uzeo nekom drugom mogućnost da jede što Hobsa navodi i
na mišljenje da je u prirodnom stanju „Čovek čoveku vuk“. Prirodno stanje je takvo da čak i
dobar čovek mora početi da se koristi svojim instinktima i postane „vuk“. Prirodno stanje je
stanje haosa nema vlasti, nema vlasništva, nema društva, takvo stanje je neizvesno i
odvratno. Ali ipak, ljudi nisu toliko izolovani zapravo, kada Hobz govori o prirodnom stanju,
on podrazumeva pre da se ljudi kreću u manjim grupama, „manjim porodicama“, odnosno
plemenima kakvi su npr Indijanci. Tako da bi bilo fer konstatovati da je prirodno stanje pre
„plemenski rat“ nego „rat svih protiv sviju“. Ova mala plemena integrisala su se da bi
plačkali i krali zajedno, ali Hobz navodi da i pored borbe za opstanak postoji i ujedinjujući
učinak ovih „malih porodica“ a to je da suzbijaju zla „obostranog nepoverenja“. Ovakvo
stanje može trajati dugo, ali nesumnjivo će u jednom trenutku nad čovekom preovladati
razum i prestaće da vladaju nagon i strasti. Ljudi će se osvestiti i shvatiti da im ne odgovara
takav neizvesan i strašan način života i da njihovo ponašanje treba kanalisati i ograničiti.
Tada se javlja ideja o ograničavanju svoje slobode i prava, što Hobz naziva Prirodnim
pravom. Prirodno pravo podrazumeva slobodu da se dela na određen način, a 3 glavna prava
koja čovek ima po prirodnom pravu su: 1. Pravo na samoodbranu, odnosno samoodržanje 2.
Pravo na sve stvari koje nas okružuju 3. Pravo prvog udarca. To bi značilo da svako ima
pravo da se brani, da ima pravo da se služi onim što mu je dato u prirodi i da prvi započne
borbu da bi uzeo ono što mu je u tom treutku potrebno. Iako je prirodno pravo veiki korak u
napred, ono je više samo definicija onoga što je već postojalo, ne govori nam previše o tome
kako da se čovek odbrani i zaštiti, ali je veliki iskorak na putu ka onom što je zapravo
značajno za konsituisanje države-prirodnim zakonima.
31.Hobzova teorija prirodnih zakona
-U „Levijatanu“ dalje navodi Hobz, da prirodno pravo nije dovoljno da se pojedinac zaštiti u
prirodnom stanju. Prirodno pravo predstavlja slobodu da se nešto dela, ali sa uvođenjem
prirodnih zakona, ljudi dobijaju obavezu da se nešto dela. Hobz u „Levijatanu“ navodi 20
prirodnih zakona, od kojih su prva 3 najbitnija:
1. Zakon koji upućuje jude da žive u miru. –Ovaj zakon zakonski ograničava „rat svih protiv
sviju“, više ovavi postupi ne mogu da prođu nekažnjeno, postoji opcija za uvođenjem
sankcija ako se izaziva sukob. Bitno je napomenuti da ovaj zakon važi ukoliko niste
napadnuti, ili ako ne postoji nikakva druga opcija, zato što čovek prvenstveno ima svoja
prava-pravo na samoodbranu, odnosno samoodrživost.
2. Zakon koji upućuje ljude da ugovorom jedni drugima priznaju jednau slobodu. Ovo
predstavlja ugovornu koncepciju ljudi da ne smeju da uzurpiraju tuđa prava i slobodu
3. Zakon koji upućuje da u državi nađu nekog ko bi bio garant tog ugovora. Najbolje bi bilo
da taj garant bude njihov suveren, odnosno država. Iz ovog 3 zakona se rađa najbitniji
aspekat Hobzove teorije- teorija o društvenom ugovoru.
32.Hobsova teorija države
-Kod Hobsa nalazimo prvu filozosku interpretaciju ustavne države koja se pomalja iz
iskustva engleskog građanskog rata. Misao o ustavnoj državi kod Hobsa proizilazi iz 3
osnovne ideje
1.ideje postojanja prirodnog stanja, prava i zakona
2.ideje da država nastaje sklapanjem društvenog ugovora
3.ideje da je država mašina koja funkcioniše zahvaljujući suverenoj vlasti
Na početku je možda najbitnije da Hobs smatra da je prelazak iz prirodnog u državno stanje
isključivo racionalna odluka ljudi, dakle država nije nikakva prirodna tvorevina, ona je
racionalna posledica dogovora ljudi da predaju deo svog suvereniteta zarad zaštite njihovih
prava. Za Hobsa država je jedino veštačko telo koje nije stvoreno na prirodan način već
stvaralačkom aktivnošću ljudi. Hobzov kosmos nije od strane Boga programirani
automatizam zato što ljudi imaju slobodu uplitanja u prirodne determinizme i stvaranja
države kao veštačkih mašina koje služe njihovim svrhama. Ljudi su za Hobsa jedina
privilegovana stvorenja koja poseduju Božiji dar stvaranja i zato imaju slobodu izlaska izvan
dejstva prirodnih zakona kauzaliteta. Osnovni, ali ne i jedini delovi države su građani. Da bi
postali građani, ljudi svoju slobodu moraju ograničiti tako što će se pridržavati prirodnih
zakona koji ne postoje nigde drugde već samo u njihovom razumu. Ali na put njihovom
logičkog dolaska o ptrebi stvaranja države staje zaslepljenje mogućnosti postizanja dobiti i
slave. Hobz kaže da su ljudi racionai egoisti i da sva društva nastaju ili zbog dobiti ili zbog
slave, odnosno ne toliko iz ljubavi prema bližnjem koliko iz ljubavi prema sebi.
Ipak, države ne mogu opstati na dobiti i slavi. Društveni ugovor je prekretnica između
prirodnog i državnog stanja. Hobzofa „formula“ za prelazak iz prirodnog u državno stanje je
razum+3 socijalabilne strasti:
1.Strah od smrti
2.Želja za stvarima koje život čine udobnim
3.Nada da se stvari mogu steći sopstvenim radom
Sve ovo moguće je redukovati na strah, strah je fundementalna strast koja vodi državu ka
stabilnosti. Hobz je razlikovao strah od preplašenosti, gde je strah predstavljao predviđanje
zla i traženje načina da se to zlo spreči, a preplašenost se svodi samo na bežanje,
nepoverenje. Samo racionalno utemejeni strah kao refleksivni princip samoodržanja i
sigurnosti može biti osnova građanskog društva.
Za prelazak iz prirodnog stanja u stanje države, neophodno je napraviti i preaz izmeu
mnoštva i puka. Mnoštvo predstavlja ljude kakvi su u prirodnom stanju zbir jednakih osoba
koje strahuju jedni od drugih njihov cilj je da prevaziđu svoje stanje labave povezanosti i
postanu relativno čvrsto integrisan puk, a puk je već ima svoja oličenja, karakteristike, njega
čine građani, on je neophodan uslov za prelazak u državno stanje. Od mnoštva do puka je
preko društvenog ugovora, u „Levijatanu“ Hobz shvata besmislenost dihotomije puka i
mnoštva i ostavlja mnoštvo u prirodnom stanju, a puk postaje jedini socijalni supstrat u
državi. Društveni ugovor sada nema obavezujuću snagu stvaranja države, već je samo
prelazno stanje koje još nije država ali u kojem postoji puk. Posebna uoga društvenog
ugovora je da okupi buduće građane u jednom prelaznom stanju u kojem moraju biti
preduzete izvesne političke radnje kako bi se tek retroaktivno osnažile odredbe društvenog
ugovor. Građani na osnovu njega postaju puk koji nije suveren i koji tek mora stvoriti vlast
kao agens integracije i subjektivitera-Hobz govori da će puk to moći da učini ao se „okupi“
na jednom mestu tj ako odlučuje u jendoj skupštini (ustavotvornoj) kako bi se u njoj doneo
akt autorizacije suverena i uspostavila država.
Pojam autorizacije se javlja po prvi put u „Levijatanu“, on predstavlja stavku da bi svaki
građanin trebao da autorizuje suverena odnosno da kaže sledeće „Ja autorizujem ovog čoveka
ili ovaj skup ljdi i prenosim na njih svoje pravo da vladam sobom, pod uslovom da im i ti
takođe predaš svoje pravo i autorizuješ njihove radnje“.Ovakvo autorizovanje pokazuje se
kao neuspeh jer stvara niz nejasnoća i protivrečnosti. Formulacija društvenog ugovora stoji u
direktnoj suprotnosti sa onim što Hobz dalje opisuje kao aktivnost ustavotvorne skupštine, u
moentu zaključivanja društvenog ugovora ljudi, kao mnoštvo, ne mogu još znati ko će biti
suveren, samim tim ne mogu da autorizuju nikoga. To znači da to mora učiniti puk okupljen
u ustavotvornu skupštinu. Ovaj Hobzov pokušaj da premesti čin autorizacije u fazu
zaključivanja društvenog ugovora motivisan je njegovim krajnje paradoksalnim mišljnjem da
suveren treba ostati u prirodnom stanju, odnosno da onaj koji je viđen za suverena treba da
bude izuzet iz članstva u puku tj da ne treba da zaključi društveni ugovor, niti da učestvuje u
ustavotvornoj skupštini. Takvo rešenje je u suprotnosti sa pravom puka na slobodu izbora
državnog uređenja koje mu najviše odgovara jer ovakvim ishodištem teško je oformiti
demokratiju ili aristokratiju. Takođe ovo stanovište je nejasno u smisu zašto bi čovek koji je
egoista, ne veruje nikome i strahuje od svakoga u prirodnom stanju odjednom identifikovao
nekoga kojeg je do skoro smatrao neprijateljem, kao suverena.
Javlja se i problem prenošenja „prava vladdanja sobom“ na suverena-ovaj prenos ne može da
sledi u fazi zaključivanja društvenog ugovora, protivno je težnjama celokupne Hobzove
filozofije da pojedinci izvrše otuđenje „prava vladanja sobom“-pojedinac ne može u
potpunosti da se odrekne ovog prava zato što je njegovo prvo na samoodržanje neotuđivo;
zato pojedinci mogu da na suverena prenesu pravo da nad njim vlada samo do onog momenta
dok u sruštvenom stanju ne osete istu onu ugroženost kao u prirodnom.
Sklapanjem društvenog ugovora i postojanjem puka pređen je veliki deo na putu do države.
Naime, fali još samo deklarisanje državnog uređenja. Za Hobsa postojalo je 3 vrste ispravnih
uređenja-monarhija, aristokratija i demokratija među kojima je monarhija bila najbolja
opcija. Od trenutka kada suverenu predmo deo svog suvereniteta, prelazimo na teritoriju
države i posle toga nema povratka nazad u prirodno stanje. Ali Hobs ovde stoji u poziciji
antropološkog pesimizma, moramo se setiti da je država „levijatan“, veliko čudovište. Hobz
kaže da možemo preći iz lošeg u gore, jer kada se država proglasi i mi predamo svoj
suverenitet vladaru, on je sada u poziciji da radi sa nama šta hoće.
Postoje dakle, dva jednako legitinmna načina nastanka države
1.Putem institucije-za Hbza puk predstavja rezultat stvaralačke sposobnosti racionalnih
egoista; njegova ideja artificijalnog nastanka puka u cilju zaštite njegovih dugoročnih
interesa bila je velika novina koja je utrla put filozofskim naporima za utemljenje ustavne
države. Ono što puk prvo treba da učini nakon zaključivanja društvenog ugovora jeste da se
okupi na ustavotvornoj skupštini sa ciljem da prenese vlast sa puka na jednog čoveka ili skup
ljudi i na taj način ih ili ga učeni suvereni-sve se to odvija uz „saglasnost okupljenog puka“.
Na samom početk „Levijatana“ Hobz konstatuje da je država jedna velika mašina koju ljudi
stvaraju u pogon isključivo svojim „paktovima i ugovorima“. Sastavljen od racionalnih
egoista, puk može slediti samo svoje prosvećene interese i nema nikakvog razloga da bude
sputan prošlošću; država ne sme robovati rošlosti i mora se razvijati u skladu sa razvojem
prosvetiteljstva.
Prva stvar koju ustavotvorna skupština pos vom okupljanju treba da učini jeste da se opredeli
za način donošenja odluka većinom glasa
Druga stvarona mora da deklariše osnovna prava čoveka koja se sva mogu dedukovati iz
prava na ličnu sigurnost; moraju da preciziraju u kom obimu prosleđuju vlast suverenu.
Treće ona nedvosmisleno mora da reši pitanja kako će izgedati i ko će biti suveren- prvo
mora da odluči kakvo će biti državno uređenje (monarh,aristokrat,demokrat.)odnosno da li će
za suverena uzeti jednog čoveka ili skupštinu. Ako se opredeli za aristokratiju ili monarhiju,
ona će morati da izabere monarha ili članove nove „zakonodavne“ skupštine- time je posao
ustavotvorne skupštine završen i ona se raspušta prepuštajući suverenu da vada samostalno i
ima pravo da imenuje svog naslednika.
U državi koja nastaje na ovaj način vlada strah jednih od drugih
2.Putem osvajanja-ne može biti obična pobeda u ratu, već to postaje tek na osnovu
eksplicitnog ili implicitnog pristanka podanika bivšeg suverena na podređivanje pobedniku u
ratu; pojedinci se suverenu-osvajaču pokoravaju zato što strahuju od njega , a ne jedni od
drugih i u tome se država nastala osvajanjem razlikuje od države nastale putem institucije-
ovaj koncept države nastale iz osvajanja uzrokuje velike probleme u kontekstu koju donosi
„Levijatan“
a.)Obesmišljen je problem prelaska iz prirodnog u državno stanje jer se sada svako osvajanje
pokazuje kao sasvim legitiman osnivački čin države. Na kraju „Levijatana“ Hobz je napisao
da jedva postoji država u svetu čiji bi se počeci mogli opravdati prema svesti.
b.)time što puk implicitno prihvaćenu vlast osvajača tretira kao osnovu za nastanak države,
relativizovan je značaj društvenog ugovora dok je cela zamisao države redukovana na puku
razmenu poslušnosti podanika za sigurnost koju treba da obezbedi suveren. Ovim su
marginalizovani problemi autorizacije koji bi trebao da igraju glavnu ulogu u državi nasataloj
na osnovu institucije; ako je za jednu legitimnu suverenu vast dovoljno da ima prećutnu
saglasnost podanika, onda je slobodno i intencijalno prihatanje političke obaveze sasvim
izlišno.
c.)ako suverena vlast (osvajača) odnosno država nastaje na osnovu podanika ranijeg
(pobeđenog)suverena onda je to povratak na pozicije Hobzovih ranijih dela „Elemenata
prirodnog i političkog prava“ i !Filozofskim rudimentima“.
Pošto je suveren-osvajač postao arbitar oš pre davanja pristanka puka, to je sam ovaj čin
postao irelevantan:suveren-osvajač može po pravilu i hoće da proglasi postojanje pristanka
osvojenog puka čak i ako ono nikada nije dato-to vodi natrag problemu određivanja sadržaja
društvenog ugovora: ako se prihvati opcija u kojoj i stečena država nastaje iz sigurnosti i
zapravo to ne može uzeti kao temelj države jer ona podrazumeva institucije a one se ne mogu
stvoriti bez ustava.
33.Hobzova teorija revolucije
-Hobz je svoje glavno delo „Levijatan“ nazvao po biblijskoj morskoj zveri pokšavajući da
dokaže užas državnog stanja, tako je i svoje delo „Behemot“ takođe nazvao po biblijskom
čudoviištu na kopnu, da prikaže još veću grozotu, simbo građanskog rata. Prema Hobzovom
antropološkom pesimizmu, u njegovoj teoriji može ići samo od lošeg ka gorem, tako on
gradativno prelazi iz prirodnog stanja u državu a iz države u građanski rat. Stanje rata je
neizvesno, uzaludno stanje. U „Behemotu“ Hobz je opisao prvu poznatu teoriju revolucije i
dao joj je cikličan karakter. On je svoje izlaganje bazirao na svom iskustvu sa Engleskom
revolucijom.1. Prvenstveno na vlasti je legitiman monarh, on vada apsolutistički ali je
legitiman, odnosno izabran je. Narod se pobunio i kada su svrgli Čarlsa1 preko 2.dugog
parlamenta 3.zatim kratkog parlamenta 4. do prvog Lorda protektora (Oliver Kromvel) koji
uvodi republiku. Kasnije je na vlast dođao njegov sin 5.drugi Lord protektorat koji nije bio
vešt kao njegov otac pa se vlast ponovo 6.preko kratog 7.do dugog parlamenta 8. vratila do
legitimnog monarha (Čarls 2).
Teorija revolcije podrazumeva njenu inherentnu beskonačnost i utilitarnost.
Pitanje koje se provlači u ovoj teoriji je zašto smo uopšte polazili na ovaj put kada smo se
samo vratili na početnu tačku. Istina je da smo se vratili na početnu tačku, ali Čarls2 nije bio
vadar kakav je bio njegov otac, on je naučio na njegovim greškama i kroz posledice
revolucije i njegova vladavina bila je neuporedivo bolja. Dakle, revolucija nije bila potpuno
nepotrebna. Zato je možda bolje da kada se država uzvitoperi i onaj strašan levijatan se
probui, da prođemo kroz kratak period potpunog zla koje je Behemot da bi se regenerisala
vlast.
34.Lokov spor sa Filmerom
-Značajna dela koja je iza sebe ostavio Lok su njegove „Dve rasprave o vladi“, od kojih je
nama značajnija prva. U ovom delu Lok vodi raspravu sa Filmerom i njegoim delom
„Patrijarh“. U „Prvoj raspravi o vladi“ on podržava revoluciju, a osuđuje apsolutističku
vladavinu i to dovodi do spora sa Filmerom. Ova dva autora imala su sukobljeno mišljenje o
apsolutizmu i to je srž ovog spora. Filmer je bio izuzetno religiozan autor, kretao se u pravcu
teološkoh shvatanja države, za jedinog suverena je smtrao Boga, odnosno jedinog poverioca.
On u svom delu „Patrijarh“ opravdava vladavinu Čarlsa I idući nazad sve do Adama. Prema
njemu Bog je dao Adamu vlast koji je po kocepciji primogeniture, odnosno naslednosti
preneo vlast svojim potomcima, odnosno današnjim kraljevima. Dakle, svi današnji kraljevi
su prema Filmeru Adamovi potomci koji crpe Božiji legitimitet i prema tome imaju pravo na
vladavinu koju smatraju ispravnom. Lok se ne slaže sa ovim, on ne osporava Boga, ali ne
smatra da je ovo legitimno stanovište jer da to jeste tako na svetu bi postojao sam jedan
vladar a to bi bio Adamov naslednik. On kaže da Bog čoveku nije dao skiptar, odnosno vlast,
već mu je dao ašov da radi i uzima od prirode koliko mu je potrebno, dakle Bog jeste Adamu
dao vlasništvo ali ne nad drugim ljudima nego nad zemljom. Prema Loku, koncepcija da su
kraljevi Adamovi potomci u potpunosti empirijski neproverljia, Lok to odbacuje i smatra da
je to služi da bi se opravdala samovast kraljeva.
Iako se njihova mišljenja ne poklapaju u ovom pitanju, oni se slažu oko dosta drugih tema
koja su u direktnoj suprotnosti sa Hobsom, naime obojica su verovali da je čoveka stvorio
Bog po svojem liku, da svetovna vlast potiče od Boga, da Biblija sadrži bukvalan, a ne
metaforički prikaz ljudske praistorije, da je Biblija neprikosnoven autritet u svi moralnim
pitanjima itd. Lok je bio suviše ortodoksan hrišćanin da bi kao Hobs posumnjao u dobrotu
Boga, zato nikada nije dovodio u sumnju dobru i racionalnu ljudsku prirodu.
U tom pogledu i Lok i Filmer kreću sa stajališta teološke osnove ali sa tim da je teološka
osnova kod Filmera teokratska, konzervativna, patrijarhalna linija i on zastupa patrimonijalni
princip (vladar ima ulog oca: ja sam te stvorio ja ću te i ubiti-ako sam ti dao život mogu ti ga
i uzeti a sve to opravdava Bogom), a kod Loka je u pitanju liberana linija u smislu da zastupa
stanovište da vlasništvo omogućava a nikako ne može biti da uzurpira vlast. Pošto smatra da
se svi ljudi rađaju jednaki i slobodni, Lok smatra da ne postoji ništa slično Fimerovoj
univerzalnoj „očinskoj vlasti“ ili patrimonijalnoj vlasti.
35. Lokova teorija svojine
-Lok u svojoj teoriji o nastanku države ne ide putem racionalizacije društvenog ugovora da
bismo izašli iz prirodnog stanja, njegova koncepcija nastanka države je više ekonomski
orijentisana. Naime, Lok kaže: prirodni zakoni nalažu čobeku da iz prirode uzima dobra
prema svojim potrebama, a vremenom su ljudi počeli da radom stvaraju i sakupljaju dobra
koja su im od koristi za preživljavanje, recimo da su to jabuke. Taj neki pojedinac, naporno
radi da bi stvorio dobra, da bi stvorio jabuke i sada želi da one budu samo njegove i da može
da raspoaže njima. Ali sa materijalnim dobrima je problem što ne mogu trajati večno, taj
čovek može stvarati zalihe tih jabuka koliko želi, ali u jednom trenutku će ih imati previše, a
one će se pokvariti i postati neupotrebljive i njegov naporan rad postaće uzaludan. Ljudi su
sada suočeni sa inherentnim problemom suočavanja propadanja materijalnih dobara i taj
problem rešavaju na sledeći način. Ljudima se javlja ideja da te svoje jabuke, odnosno svoja
materialna dobra mogu menjati za nešto što će biti trajno. Dakle, neće menjati jabuku za
komad mesa, već će svoj proizvod menjati za jedinu stvar koja ima trajni karakter-zlato. Na
taj način razmenjujemo ono što imamo i što napornim radom stvaramo, za novac koji sada
želimo da zaštitimo. I tu se javlja potreba društvenog ugovora, ondosno države. Privatna
svojina postoji i u prirodnom stanju, ali ona je zaštićena tek u državnom, država nastaje da bi
zaštitila našu privatnu svojinu.Lok definiše tri osnovna ljudska prava- život, slobodu i
svojinu, gde je kocept svojine nedovoljno određen, može se odnositi na svojinu u užem
smislu-konkretno „mojih 300 zlatnika“ što navodi na aristokratju i u širem smislu odnosno
svojina mene nad sopstvenim integritetom, telom intelektom itd što navodi na demokratiju.
Prvo nastaje privatno vlasništvo pa vlast.
36.Lokova teorija države
-Lok razlikuje 4 tipa državnih uređenjaaristokratiju, demokratiju, monarhiju i mešovito
uređenje koje je ujedno i najbolje.
Razlikuje i tri fundimentalne grane vlasti-zakonodavnu, izvršnu i federalističku. Ipak Lokova
podela ima značajne nedostatke budući da postoji samo podela vasti između legislativne i
egzekutivne tj zakonodavne i izvršne gde je federativna vlast samo vrsta egzekutivne vlasti u
spoljno političkim poslovima, a problem sudske vlasti ostaje nerešen, u slučaju sudskih
sporova puk ostaje jedini „sudija“.
Centralna institucija društvenog stanja je vlada čiji je cilj da čuva privatnu svojinu svojih
građana.
Prema Loku, apsolutna vlast je gora i od prirodnog stanja, suverena i nepodeljena vlast ne
samo da nije spas iz prirodnog stanja, već je njegov produžetak. Lok se slaže sa Hobzom da
treba izaći iz prirodnog stanja i da u društvenom, odnosno državnom stanju trebaju postojati
zakoni koji će regulisati sukobe između ljudi kao i sud koji će presuđivati sporove kada do
njih dođe, ali je smatrao da ne sme da se prenese sva vlast na jednog čoveka pošto će odatle
proizići najgore očuvanje ljudks slobode u građanskom društvu. Postoje dva slučaja kada se
vlast vraća narodu:
1. Kada legisativna i egzekutivna vlast dođu u sukob i vlast se raspada a zatim egzekutivna
vlast pokuša da se namete kao apsolutna
2. Kada se legislativna i egzekutivna vlast udruže da tlače vlast

U svojoj političkoj teoriji Lok, kao i Hobz, polazi od prirodnog stanja u kojem vlada
osnovno prirodno pravo na samoodržanje; Lo za razliku od Hobza ne predviđa distinkciju
između prirodnog prava i prirodnih zakona i suprotstavlja se izjednačavanju prirodnog
stanja sa stanjem rata svih protiv sviju. Lok teži ka tome da važenje prirodnog zakona
učini univerzalnim i bezostatno utemejenim u Bogu-tako Lokov prirodni zakon ne
poznaje ambivalentnost između prirodnog zakona i prirodnog prava već je po njemu
prirodni zakon potpuno neprotivrečan i zahteva jednostavno „očuvanje svih ljudi“ tj
solidarnost celog ljudskog roda u njegovom kolektivnom opstanku-smatra da smo po
prirodi skloni da težimo zajedništvu i udruženju sa drugima što je uzrok prvobitnog
ujedinjavanja ljudi u politička društva. To ostavlja prostor za dva zaključka:
1. To je dovelo do zamućivanja granice između prirodnog i društvenog stanja- normalno
ponašanje u prirodnom stanju kod Loka oscilira između dva pola- savršene harmonije
i rata svih protiv sviju
2. Lokova teorija samoodržanja zadržala je teološke naslage i počela se već mešati sa
solidarnošću i međusobnim pomaganjem ljudi
Za Loka je prirodni čovek i egoističan i solidaran baš kao i samo prirodno stanje
može biti pakao i raj.
Lokova koncepcija države ne poznaje suverenu institucionalnu instancu, šta više,
nema nikakvih naznaka da bi samo jedan organ trebao da bude nosilac vlasti- on
prihvata čak tri organa vlasti-gornji, donji parlament i kralj, koji su nosioci
legislativne i samo jednog „vrhovnog“ organa koji je nosilac, osim dela zakonodavne
još i izvršne i federativne vlasti koji ima kraljevske preorgative neograničene
zakonom. „Vrhovni“ organ vlasti tj monarh u svojim rukama sjedinjuje sve tri vlasti i
nema nijednu instancu uznad sebe koja bi ga u redovnoj proceduri mogla pozvati na
odgovornost. U nedostatku ultimativnog suverena, sistematsko kršenje ustava koje
čini monarh dovodi do napuštanja celokupnog političkog sistema(mešovite
monarhije) i povratka sve vlasti njenom izvoru-celokupnom puku. Ukoliko bi se
desilo da ne usledi raspuštanje celog političkog sistema (nego jedna vlast pokuša da
uspostavi svoj suverenitet) onda bi svaki pojedinac imao pravo na otpor iako ne bi
smeo upotrebiti silu protiv ličnosti kralja nego samo protiv njegovih ministara.
„Osnovni, sveti i neprocenjivi zakoni samoodržanja“ ultimativni je osnov koji svakog
pojedinca ovlašćuje da se pobuni protiv vlasti koja pokuše da mu ga oduzme. Tirani
su za Loka svi oni koji vrše vlast izvan prava i tako podižu pobunu društva zbog čega
je ono prinuđeno da pruži otpor ovim „pobunjenicima“.
Zakonodavna vlast je u jendom društvu legitimna i može računati na poslušnost
građana samo ako je uspostavjena njhiovom saglasnošću. Postavlja se pitanje šta kada
vlada uzurpira „društvenu zajedničku volju“ a da pri tome ne ugrozi pojedince
njihovoj „svojini“? Lok razlikuje dve vrste tiranije:
1. Sporadičnu- sa uskim krugom učinka-izbegavati otpor i voditi u propast
2. Smišljenu-sa sveobuhvatnim posledicama-tiraninu svaki se čovek može odupreti
isto kao svakom drugom zločincu
Raspad vade ne znači i raspad države i zato tiraninu se može suprotstaviti ceo puk
kao virtuelni nosilac prava na otpor-Bog u tome pomaže, to nije prekršaj pred Bogom
nego nešto što ovaj dopušta i podržava.
Lok nije dao definitivan odgovor na pitanje da li princip većine važi za donošenje
odluke o pružanj otpora
Ako ne- onda je svaki pojedinac ovlašćen da pruži otpor prema sopstvenoj savesti
Ako da- onda ko će doneti odluku? Martin Selinđer predlaže da to bude elita
najprosvećenija koja pokreće otpor i služi tako kao primer ostalima šta treba da rade.
Lok upozorava da dugotrajna tiranija pasivizuje podanike pa ropstvo može da zapati
potpuno isključi mogućnost korišćenja prava na otpot-zato je bolje sprečiti tiraniju
nego je svrgavati, a ako tiranija nastupi onda teba brzo delati i ne dozvoliti da puk
brzo otupi prestane da oseća svu izopačenst tiranskog stanja.
37.Monteskjeova teorija duha zakona
-Monteskjeovo glavno delo je “O duhu zakona” iz 1748, pod duhom zakona on
podrazumeva sveobuhvatnost odnosa koji postoje između zakona koji važe u jednom
narodu: prirodnih zakona, pozitivnih zakona, običaja, religije, načea i prirode
vladavine, geografskih faktora, mentaliteta itd. Dakle, zakoni nis samo legislativni,
“duh” treba da nama nagovesti tu holističku perspektivu, duh zakona je jedn krovni
koncept, empirijski teško proverljiv koji nam je ipak od suštinskog proučavanja
društva, kako ono funkcioiše. Mnteskje prihvata prosvetiteljski stav da je Bog stvorio
kosmos i zakone, kao nužne odnose među stvarima i ostavio da se sve odvija po tim
zakonima. On smatra da postoji razlika između prirodnih i pozitivnih zakona, pošto
ove duge ljudi ne poštuju tako striktno kao prirodne, pošto su ljudska bića podložna
zabludama. Monteskje razlikuje nekoliko prirodnih zakona, koji takođe spadaju u duh
zakona:
1. mir
2. samoodržanje
3. razmnožavanje
4. društvenost
Osnovna Monteskjeova misao je da je politička sloboda građana najviša vrednost
kojom se ima rukovoditi svaka umerena vladavina. “Duh zakona” se može smatrati
prvom sistematskom sociološkom raspravom o različitim tipovima i vrstama
globalnih društava.
Ono što diferencira narode su pozitivni zakoni odnosno taj “duh zakona jednog
naroda”- svaka država/narod propisuje svoje zakone(u skladu sa društvenim
kulturnim, geografskim itd faktorima) i pošto se oni razikuju od kulture do kulture
kao takvi su individualni. Sa druge strane, svi narodi se temelje na težnjama u vidu
prirodnog zakona tj oni se nalaze u svakom čoveku i zato su univerzalne. Pozitivno
pravo ima svoj uzrok i uz ljudsko društvo on može biti predmet nauke.
Duh zakona je ona nit koja povezuje sve one elemente vezane za društvo o kojima
zakonodavac mora da vodi računa: prirodna, religiozna, kulturna i politička istorija,
veličina teritorije, oblik vladavine, karakteristične crte naroda. Nastojao je da jednim
pogledom obuhvati sve teme, prostor i svekoliku ljudsku mudrost.
38.Monteskjeova tipologija državnih uređenja
-Monteskje se bavi i porblemom despotije. Naime u 17. Veku u Francuskoj, za vreme
vladavine kralja Luja XIV intenzivira se diskusija o despotizmu. Vladavina kralja je
sve više podsećala na vladavinu sultana i teoretičari su počeli da razmišljaju kakav to
probem može da prestvalja na zapadu, odnoso u Francuskoj.
Monteskje razlikuje više državnih uređenja( prema prirodi- odnosno onom što je čini
takvon kakva jeste, i prema načelu-pokretaču vlasti tj onome što je stavlja u dejstvo
pri čemu se sugeriše ideja društvene organizacije budući da načelo ukazuje koji tip
pojedinaca najbolje odgovora određenom tipu društva pri čemu se uočava socijalna
slojevitost). On navodi 3 tipa-despotiju, republiku i monarhiju. Svojom klasifikacijom
državnih uređenja, Monteskje je iskoračio iz područja tradicionalne političke
filozofije: izbegao je Platonov moralizam, Aristotelov shematizam i Polibijev
istorizam, ali je zadržao dobre strane svakog od tih modela: težio je uspostavljanju
idealnog državog uređenja s obzirom na koje je moguće procenjivati valjanosti svih
ostalih, držao se dosledno načela kojima se rukovodio u razvrstavanju političkih
sistema i pokušao je da važenje klasifikacije univerzalizuje u prostoru i vremenu.
Monteskje se smatra prethodnikom sociologije, zato što se filozofsko razmatranje
političkih ustanova i učenje o podeli vlasti, a to znači i klasifikacija državnih uređenja
i učenje o podeli vlasti, može nazvati političkom sociologijom. Njegovu političku
sociologiju prožimaju 3 osnovne težnje;
-on želi da pronađe manji broj tipova koji će obuhvatati sva postjaća državna uređenja
-želi da pokaže zašto pojedina uređenja propadaju i na koji način ih je moguće
zadržati-ukazuje na različite izvanpolitičke i moralne činioce
-želi da ukaže na međusobnu povezanost političkih i društvenih institucija
Korisno je naglasiti da on pravi i razliku između tipa i zakona. Tip treba da omogući
svođenje raznolikih društvenih pojava na manji broj kategorija što olakšava njihovu
analizu;pored osnovna tri tipa državnih uređenja on navodi i zakonite i nezakonite
vladavine. Zakon-implicira sveopštu povezanost međuzavisnost društvenih pojava
DESPOTIJA:
-Prema Monteskjeu najprirodnije državno uređenje je despotija. On se slagao sa
Hobzom u pogledu njegovog antropološkog pesimizma, smatrao je da je ljudska
priroda nepromenjivo iskvarena, a po Monteskjeu ljudi su takođe i lenji, destruktivni,
politički neosvešćeni... Pa prema tome, za takve ljude najbolja je jedna surova i stroga
vladavina-despotija. Za Monteskjea despotija je oličenje političkog zla jer označava
konačno ukidanje političke i građanske slobode, cilj ovakve vlasti je “naslada
vladara”. Despotije su po pravilu teritorije ogromnog prostranstva, opsežne i velike
države, što je teritorija veća to je vladavina despota gora i rigoroznija. One su na
područjima sa toplom klimom, ugodnim temperaturama. Ova dva faktora, upravo
čine žitelje tih država lenjim i diskonektovnaim jedni od drugih, u takvim sredinama,
koje se protežu preko tolikog prostranstva ljudi žive udaljeni jedni od drugih, tako da
mogućnost da se dogovaraju oko bilo čega je nemoguća, a klima je toliko povoljna da
biljke i žitarice koje im koriste u ishrani imaju vrlo pogodne uslove za rast pa tako oni
ne moraju previše da se trude i prenaporno da rade, što vodi do toga da se ulenje i
tada se niko ne bi cimao da se bori za slobodu ili da pruža otpor tiraniji. Ljudi tako
diskonektovani i lenji nemaju potencijala za pružanje otpora despotiji, oni su jedan
anestezioniran narod.
Glavni pokretač odnosno osnovno načelo u despotiji je strah koji je neophdan za
održanje države, pa su despotije uglavnom vojničke države. Suveren u despotiji je,
naravno despot, koji vlada radikalno apsolutistički, narod strahuje od despota, jer
njegova samovolja je toliko jaka da se oni plaše da ih on ne ubije, oduzme im
imovinu, zarati protiv nekog u svakom trenutku. Među narodom vlada strah i
međusobno, jer ne postoji neko postojano državno uređenje koje će da im obezbedi
sigurnost da njihova prava neće biti uzurpirana, jeino u šta su sigurni je da su svi
jednaki u ropstvu. ALI plaši se i sam despot, on živi u konstantnom strahu da neko ne
pokuša da mu oduzme tu njegovu sjajnu vlast među ljudima koji ga okružuju.
Međutim, i narod i despot i svi oni koji spletkare protiv despota zajedno se plaše
Boga. Despotija je proistekla iz orijentalnih religija ona je izuzetno autoritarna, njihov
Bog je veoma surov, militantan i kažnjava vrlo surovo. Religija je jedina stvar koja
ograničava despota, ali uloga religije je represivna budući da onemogućuje stvaranje i
malo sumnje što podanike pretvara u poslušne robove. Cilj despotije je mir koji se
ogleda u apsolutnoj poslušnosti neprikosnovenoj vladarevoj volj; materijalna dobra i
novac se cene a privredne delatnosti su slabo razvijene i malo ko se upušta u trgovinu
jer dobitak i bogatstvo nikad nisu sigurni, pljačka i plemidba su izvori namicanja
bogastva. Jedini interes despotije je očuvanje postojećeg stanja-nema progresa i zato
despotovska vlast nastoji da uništi sve oblike društvene organizacije koje su
zamenjene državom- organizacija vlasti je model prema kojem se oblikuju društvene
ustanove. Despotizam može propasti na tri načina:-pobuna naroda –uništenje od
vlastitog neprijatelja –propašće sam zbog korupcije.
REPUBLIKA:
Republika je za Monteskjea poredak u kom se vlast vrši na osnovu jasnih zakona u
kojem suverenu vlast ima:
a.)Grupa ljudi-aristokratija-zakone donosi plemićko telo
b.)Ceo narod-demokratija-zakone donsi narodna skupština, a narod ima zakonodavnu
vlast. Tada dolazi do neposrednog učestvovanja naroda u vlasti, Monteskje smatra da
narod ne bi trebao sam da vlada i da za to nije sposoban jer postoji strah od tiranije
većine.
Prema Monteskjeu republika se uvek stvara na malim površinama, u surovim hladnim
područjima gde je klima najrigoroznija. U republici je religija najslobodnija, a
anačela države je vrlina- jednakost, ljubav prema domovini, zakonima.
Republikanska vrlina je politička i sastoji se i delanju za opšte dobro. Ovi fatori-
surova klima, mala teritorija, blaga religija vode do toga da je državno uređenje
složeno i pravično, Pošto su usovi loši, ljudi naporno rade da bi stvorili sebi uslove za
život, tako da ih oni naavno sada žele zadržati tako da republika treba biti u službi
svojih građana, da štiti njihovu privatnu svojinu. Republika je, kaže Monteskje,
posledica života u surovim uslovima, koja navodi na borbu za svoja prava,kada je
malo resursa i u svemu se oskudava, mora se dogovarati, dakle, građani se
međusobno moraju povezivati. Vlast je racionalna tvorevina i ona ima jasna
ograničenja i tu je da bude u sužbi svojih građana i nju nije lako svrgnuti, ali
propadanje načela počinje izopačivanjem načela na kojem država počiva, pa
republika nestaje kada vrina počne da iščezava.
MONARHIJA:
-Monarhija predstavlja sredinu, srednja teritoriija, srednja klima, srednja religiozna
sloboda, postoji strah ali ne koliki u despotiji. U njoj je suveren monarh koji se
rukovodi zakonima koji jamče da vlast iako usresređena u jednim rukama neće biti
arbitirana tj da vladar nikada neće donositi odluke koje se kose sa postojećim
zakonima. U društvu moraju postojati stvarne sile koje će u slučaju potrebe prinuditi
monarha da dela u skladu sa zakonima, a u monarhiji to su srednji, zavisni i
podređeni oblici vlasti tj plemstvo i sveštenstvo, i iščezavanjem ovih posrednih
slojeva gubi se bit monarhije i ona prelazi u despotiju tako da su ni neophodni za
postojanje političke slobode u ovo uređenju.
Načelo monarhije je čast, a ona u prirodi zahteva povlastice za određen broj ljudi koje
se u ovom slučaju odlikuju pre svega svojim plemenitim poreklom i oni su oslonac
monarhije. Načelo časti čini da monarh od svojih podanika zahteva samo ono što se
sa tim načelom ne kosi, zakoni moraju otkrepljivati načelo časti asamim tim i
podržavati pemstvo-zato je u monarhiji plemstvu zajamčena trajnost zemljišnog
poseda-nasleđivanje zemlje i svih dobra je uslov postojanosti društvenih odnosa u
monarhiji.
Ciklična smena državnih uređenja: Monarhija(potkopava sebe time što monarh
uništava privilegije plemstva)-aristokratska republika(vodi ratove, gradi imperiju)-
demokratska republika(što prihvata već izgrađenu imperiju)-okcidentna despotija(ne
raskršta sa nasleđem republike)-orijentalna despotija(ona teži da se stabilizuje tako
što raskršta sa nasleđem republike). Ali postoji politički lek, prevencija do despotije
ne mora da dođe-PODELA VLASTI.
39.Monteskjeova teorija geografskih činilaca na društvo
-Planina-teže slobodi, ravnica-podložni ropstvu, toplo-lenji, hladno-skloni radu.
Geografski determinizam, prevaziđena teorija
40.Monteskjeova teorija podele vlasti
-Monteskje je stovrio izuzetno vrednu teoriju o podei vlasti kakva se i danas koristi u
većini modernih državi. Ono što je Lok započeo Monteskje je završio i usavršio. On
je vlast podelio na izvršnu, zakonodavnu i sudsku. Izvršnu vlast ima kralj, odnosno
monarh, zakonodavnu ima Parlament koji se u Monteskjeovom slučaju sastoji iz
Gornjeg i Donjeg doma, a sudsku vlast imaju sudovi Common Law-a. Poenta ovakve
podele vlasti jeste da jedna grana vlasti kontroliše drugu. Na taj način nijedna od njih
neće moći da se osili i preuzme vlast za sebe, one se trebaju međusobno ograničavati.
Za Monteskjea je ovo idealna kombinacija i jedini način da se izbegne despotija.
41.Kantov spis: „Odgovor na pitanje: šta je prosvetiteljstvo?“
-Prema Kantu odgovor na ovo pitanje je: prosvetiteljstvo je izlazam iz samoskrivljene
maloletnosti, odnosno izlazak iz mentalne nezrelosti koju smo sami sebi nametnuli, a
prosvetiteljstvo je tu da izvuče naš potencijal za razumevanje, razmišljanje, saznanje,
proučavanje. Nezrelost je za Kanta nemoć da se sopstveni um upotrebljava bez
vođstva nekog drugog, ona je samoskrivljena onda kada razlog nije nedostatak
razuma već nedostatak odlučnosti i hrabrosti da se razum koristi bez rukovođenja
nekog drugog. Lenjost i kukavičluk su razlozi zbog kojih mnogi razumni ljudi
dobrovoljno ostaju nezreli do kraja života, a oni koji su izašli iz te nezrelosti i
malolenosti moraju da utiču na druge da ih prosvete.
Kant kaže da njegovo doba nije doba prosvećenosti već doba prosvećivanja,
zahvaljujući prosvetljenom vadaru Fridrihu II koji je poručio „Misli šta hoćeš, samo
se pokoravaj“ gde je on stavio naglasak na ovaj drugi deo a Kant na prvi. Kant je bio
na strani Fridriha II jer je smatrao da jedan prosvećen vladar može povesti put ka
prosvećenju naroda, tj da on može pomoći ljudima da izađu iz stanja svoje nezrelosti.
Kant razlikuje privatnu i javnu upotrebu um. Javna upotreba uma je učenjištvo,
širenje znanja, ona mora da bude slobodna i samo uz pomoć nje se može ostvariti
prosvećenost među ljudima. Privatna upotreba uma se odnosi na upotrebu uma u
izvesnim građanskim dužnostima i službama odnosno činovništvo i službeničke
dužnosti; sme da bude veoma usko ograničena a da time ipak ne bude onemogućen
razvoj prosvetiteljstva. Kada se nađe balans između ove dve uotrebe uma dolazimo da
pogodnog tla za prosvečivanje ali nam je potrebna potvrda „odozdo“ odnosno uz
pomoć prosvećenog vladara kakav je bio Fridrih II.
Kant takođe kaže da ne vredi uspostavljati umne zakone za neprosvećen narod, džaba
uvođenje liberalnih načela ako ih narod ne razume i ne može da ih prihvati. Tako je
prosvećenost predstavljala ideju napretka judskog roda pri čemu se veruje u ljudski
um. Taj napredak je ono što diferencira ljudski um od sveta prirode, ono što
predstavlja nepremostivu granicu između istorijskog procesa i prirodnog događaja;
samo je čovek kao racionalo biće udružen sa drugim ljudima sposoban da neprekidno
napreduje ka savršenjim umnijim čovečanstvu. Taj neprekidni napredak sadži ideju o
svrsi kuda se smera, utemeljenje principa za kojim se teži i težnju za ciljem koja
neprekidno traje. Sva nastojanja trebaju da se ravnaju prema ideji napretka, moramo
delati tako da se uvek krećemo ka boljem.
42.Kantov spis „Večni mir“
-U ovom spisu Kant je istakao svoje političke stavove, a napasian je povodom
zaključenja Bazelskog mira između Francuske i Prusije, Kant ovde kaže da postoje
despotija (država je provatno vlasništvo desposta) i republika(država u kojoj je vlast
stavljena u službu opšteg dobra) a vrste republike su monarhija aristokratija i
demokratija. Principi na kojima počiva repoublika po Kantu su: sloboda(sloboda da
kao članovi društva, građani se ne pokoravaju spolašnjem autoritetu), zavisnost(kao
podanici zakonodavne vlasti oni joj se moraju pokoriti) i pravna jednakost( kao
građanin jedne države on je i slobodan i zavistan)
Koncept večnog mira se odnosi na svetski mir, ovo je jedn pre svega pacifistička
koncepcija, da države ne ratuju već žive zajedno u miru večmo. Večni mir ne
podrazumeva samo međudržavnu stabilnost već i moaralni napredak društva odnosno
prosvećenost.
Preduslov za sklapanja večnog mira je da je država republika. Despotija ne može da
sklopi mir zbog prirode svoje vladavine, ona je ekspanzionistička, ratoborna,
izazivačka...
Kant razlikuje i dva tipa građanina-aktivni i pasivi. Aktivni državljani su oni koji su
na temelju samostalnosti svoje egzistencije podobni za glasanje pa na taj način
učestvuju u javnom zakonodavsvtu. A pasivni državljani su nesamostalni, čija je
egzistencija u neku ruku inherencija, bez udela u donošenju javnih zakona=sugrađani.
Osnovu građanskog društva čini prvobitni ugovor koji ne pripada svetu činjenica već
je čisto umna tvorevina i ima svoj nesumnjivi pravički relativitet što znaći bezuslovnu
obaveznost zakonodavca da stvara zakone u odnosu na celokupan narod. Kant smatra
da je prvobitni ugovor idealni kriterijum državnog stanja; da je društveni ugovor
pravilo a ne izvor državnog uređenja. On se protivio otporu vlasti, opozivao se na
citat iz Biblije koji kaže a je svaka vlast Božija, što znači da je treba poštovati. Država
je za njega sistem sobode, a pobuna protiv nje je zločin, veleizdaja.
Iako je revolucija uvek nezakonita, država koja je proisteka iz nje je zakonita i vredna
je poštovanja. Istakao je potrebu za stvaranjem federacije država prema zajednički
ugovorenom međunarodnom pravu, verovao je da sklapanje večnog mira stvara
osnovu za ostvarenje čoveka kao moralnog bića.
43.Američka revolucija
-Početak Američke revolucije predstavlja „Bostonska čajanka“ , to je događaj koji
predstavlja simboličan početak američke pobune protiv engleske, a odigrala se 16.
decembra 1773. Ovaj događaj predstavlja odgovor amerikanaca na engleski Zakon o
čaju koji je dodeljivao privilegije prodaje čaja Istočnoindijskoj kompaniji, amerikanci
su ovim simboličkim aktom izneli svoje nezadovoljstvo ovim zakonom, u smislu ako
su Englezi dali Istočnoindijskoj kompaniji takve privilegije i nek vrstu autonomije,
šta im znači onda čaj kada on ne vredi ništa. Engleska je odmah prihvatila ozbijnost
ovog čina i odgovorila je nizom striktnih, retributivnih zakona kojima ograničava
američku samovolju, ovo se amerikancima naravno nije dopalo. 5. oktobra 1774.
saziva se prvi kontinentalni Kongres u Filadefiji i počinju pripreme za rat sa
engleskom, sada je već izvesno da će rata biti; počinje formiranje američke vojske,
stavja se embargo na sve engleske proizvode i u americi se formira stalno
reprezentativno poitičko telo koje je van Engleske vlasti. 10. maja 1775 na Drugom
kontinentalnom Kongresu u Filadelfiji izabran je Džordž Vašington za komandanta
američke vojske. Sve je bilo spremno za obračun, osim toga da amerikanci nisu jasno
znali šta žele da postignu ovim ratom, 1773/74/75 ovaj rat još nije bio poznat kao rat
za nezavisnost, jer je stanovništvo bilo podeljeno u svojim stavovima, neki su bila za
nezavisnost neki još nisu bili spremni na to. Ali sve postaje jasno kada je izašao jedan
pamflet-„Zdrav razum“ Tomasa Pejna. U ovom spisu Pejn pravi distinkciju između
države i društva, gde državu predstavlja engleska a društvo amerika. Država, po
Pejnu, je ta koja ugnjetava društvo koje se samo organizovalo (majski cvet), pa šta će
jednom takvom društvu autonomna vlast da im nameće način života i organizacije?
Tada tendencije postaju homogene, a ovaj pamflet prestavlja prelomnu tačku u
zahtevanju nezavisnosti. Ponovo se saziva kontinentalni Kongres sa ciljem da se
oformi komisija za pisanje Deklaracije nezavisnosti. 4. jula. 1776. Deklaracija
nezavisnosti je doneta, i za amerikance, Amerika je sada slobodna država, samo
ostaje da Engleska to prihvati. Oni se naravno nisu sa ovim olako složili, rat je trajao
do 1783. i nakon duge i zamorne borbe postalo je jasno da je engleska na izmaku
snage i da će amerika dobiti svoju nezavisnost. Rat za nezavisnost Amerike završio se
1783 kada je 3. septembra potpisan Pariski mir između engelske i amerike. Ipak, kako
je Bendžamin Raš rekao revolucija nije gotova dok se ne stvori novi politički
poredak, što je samo uvod u drugu fazu američke revolucije.
Dakle, sada kada imaju nezavisnost u svojim rukama, engleska se povukla, ostaje
dilema i pitanje kako će izgledati američku društvo. Druga faza američke revolucije
predstavlja period rata ideja unutar amerike upravo oko pitanja kako će izgledati novi
politički poredak. Bilo je polemike: 1. Da li će Amerika ići ka centralizovanju vlasti
(za šta su se zalagale veće države), ili će 2. Zadržati neku labavu konfederacijsku
formu (za šta su bile manje države) ovaj spor između većih i manjih država trajaće od
1783 do 1791. Velike države bile su za to da vlast bude centralizovana, odnosno da
postoji jedna vrhovna vlast koja će diktirati čitavo američko ustrojstvo, a male su
krenule da se bune i zagovaraju odbacivanje centralizovane vasti argumentom „zašto
smo onda ukinuli englesku vlast kad jednu tiransku vlast zamenjujemo drugom“.
Amerika je bila iscrpljena i u stanju anarhije, zastrašujuća slika „prirodnog stanja“ je
mnogo plastičnija nego što je to izgledalo na početku rata, to je ono što pokreće drugu
fazu revolucije; mogla je otići putem kojim se tada često išlo i da vlast preuzmu
vojskovođe, ali zahvaljujući Džordžu Vašingtonu se to nije desilo jer se on zgražavao
nad tom idejom, a zatim se povukao na svoje imanje. Da bi se pronašlo trajno rešenje,
25 maja 1787 prvi put se sastala federalna kovencija u Filadelfiji (Filadelfijski
kongres) sa 55 poslanika iz 12 država, koja je trajala jako dugo, a na njoj se govorilo
o budućem izgledu američkog društva. Na Filadelfijskom kongresu najviše se istakao
Virdžinijski predstavnik Džejms Medison, koji je došao spreman za razliku od ostalih
koji su došli misleći da će svi zajedno krenuti od početka. Medison je došao sa svojim
tzv „Planom Virdžinije“ koji je osnova američkog društva onakvog kakvog ga
poznajemo danas. Medison je bio inspirisan Hobsovim „Levijatanom“ i težio je
stvaranju jednog Levijatana, jedne snažne države da zauzme mesto čuvara i garanta
ljudskih prava i sloboda svih građana. Njegova koncepcija je bila vrlo centralistička,
zagovarao je prevlast velikih država. Osnovne teze „Plana Virdžinije“ bile su da
Amerika treba imati republikansko uređenje (lako prihvaćeno), da treba postojati
proporcionalna reprezentativnosti svih građanaa, svih država (delimično prihvaćeno),
i poslednje je da federalna (centralna/vrhovna)vlast treba imati pravo veta na odluke
manjih država (nije prihvaćeno). Opet, drugi predstavnici bili su nespremni i ova
Medisonova ideja ih je iznenadila, ali brzo su se predstavnici malih država okupili.
Zajedno su napravili „Plan Nju Džersija“ koji je bio, zapravo, protivteža
Medisonovom planu. Nudili su jednu formu labave konfederacije kako bi sačuvali
autonomiiju malih država jer je bilo jasno, ukoliko se Medisonov predlog prihvati,
male države će biti progutane. Prema ovom planu države bi bili povezane ali labavim
vezama i ne bi se mešala jedna drugoj u poslove. Male države se pozivaju na Hobsa i
njihovo tumačenje Levijatana, ukazali su pažnju na to šta se dešava narodu
zahvaljujući jednom levijatanu, što su oni smatrali lošim, ali je Medison svoju
inspiraciju u Hobsu skroz drugačije čitao. Problem je rešen prihvatanjem Šermanovog
kompromisa koji je zapravo uređenje koje i danas postoji u Americi. Prema njemu
treba da postoji predsednički sistem, odnosno predsednik treba imati najvišu izvršnu
vlast što je od početka prihvaćen u Medisonovoj ideji, ali najistaknutiji deo ovog
kompromisa je sastav i način na koji funkcioniše Kongres. Kongres (najviši
zakonodavni organ države) je dikameralno telo (dvodomno), PRVI dom je
Predstavnički-čine ga predstavnici svih država, propocijalno broju građana i veličini
teritorije; DRUGI dom je Senat-čine ga po dva prestavnika svake države bez obzira
na veličinu ili broj stanovnika. Ovo je predtsavljalo zadovoljavanje i Medisonovih i
zahteva malih država. U Američkom sistemu najznačajniji principi su njegovi
principi dikameralizma i subsentijarnsti (da se svaki problem rešava na nivo na kojem
je to najpogodnije-izbegva se Hobsov Levijatan) i ta višeslojnost zakonodavnih i
sudskih institucija, a to su dva temeljna načela na kojima amerika počiva i danas.
2 jula 1788 ustav je stupio na snagu tako što ga je ratifikovalo 9 država, što čini 2/3
ukupnog broja i Džordž Vašington postaje prvi, počasni predsednik Sjedninjenih
Američkih Država. Ali revolucija se još ne završava... Između federalista i
antifederalista postojaa je dilema da li treba postojati dokument u kojem će se
nabrojati sva osnovna ljudska prava. Američka revolucija je zvanično završena 15
decembra 1791 ratifikovanjem prvih 10 amandmana na Ustav SAD-a u kojima su
popisana osnovna ljudska prava.
44.Teorijski osnovi američke „Deklaracije nezavisnosti“
-U komisiji za pisanje američke deklaracije nezavisnosti bili su Tomas Džeferson,
Džon Adams, Bendžamin Frenklin, Rodžer Šerman i Robert Livingston, iako je
najveći deo ostvaren zavaljujući Tomasu Džefersonu. Deklaracija je sastavljena iz
dva dela: Prvi, teorijski značajniji, predstavlja nabrajanje osnovnih ljudskih prava
(prava na život, slobodu i potragu za srećom), a Drugi deo predstavlja nabrajnje prava
koja je prekršio Džordž III, odnosno Engleska. Džeferson je neposredno pre nego što
je pozvan da sastavi Dekaraciju nezavisnosti amerike, bio zadužen da sastavi
deklaraciju prava Virdžinije koja je bila veliki uzor pri pisanju. Osim nje, inspiraciju
je našao i u “Haškom manifestu” i “Optužbe protiv Čarlsa I”. Haški manifest je bila
inspiracije za pisanje prvog dela deklaracije, gde su izneta osnovna prava čoveka kao
i pravo na otcepljivanje amerike od Velike Britanije. Deklaracija i manifest imaju istu
teološku osnovu (vlast je uspostavljena radi zaštite prava podanika, ona ne može biti
vršena bez saglesnosti podanika i puk ima pravo da zbaci tiransku vlast i izabere
novu) ali ono što deklaracija ima a manifst nema to su upravo osnovna prava čoveka-
na život, slobodu i potragu za srećom(ovo je zamena za Lokovu svojinu da bi se
izbegla oligarhijska koncepcija), što kazuje da je Tvorac čoveku dao ovaj dar sreće i
da je njegova dužnost, a ne samo pravo, da se suprotsravi svakome ko pokuša da mu
njegova prava naruši. Za drugi deo deklaracije uzete su “Optužbe protiv Čarlsa I” iz
1649.kao primer za deo u kojem se nabrajaju zločini na Džordža III. Poslednja velika
inspiracija tvoraca deklaracije je Lokova fiozofija iz “Dve rasprave o vladi”,
najvažnija je ona sekcija koja se odnosi na nužnost postojanja saglasnosti puka pri
odlučivanju o porezima bez koje su ugrožena osnovna prava na imovinu (parola: no
taxation without presentation). Kao što je već rečeno, čovek ne samo da ima pravo,
već ima i obavezu da svoja prava brani od tiranina koji ih uzurpira i to tako što će
smeniti ili ukinuti vladu koja ih ugrožava-sva vlast potiče od puka a puk čine oni koji
shvate sadržaj svojih neotuđivih prava i dovoljno su pobožni da ih shvate kao božiju
zapovest, tako je otpor tiraninu hrišćanska i socijalna dužost svakog pojedinca.
4.jula 1776. Zvanično je doneta Deklaracija o nezavisnosti 13 američkih kolonija.
Ideju o nezavisnosti osnažila je i Kraljeva proklamacija 23. Avgusta i kraljev govor u
Parlamentu 26. Oktobra 1776. Godine kada je kralj Džordž III Amerikance tretirao
kao pobunjenike koji traže nezavisnu državu i sa kojma ne može postojati nikakav
kompromis. Parlament donosi zakon o prohibiciji 22. Decembra i engleska prekida
trgovinu sa Amerikom, njihove brodove odbija kao neprijateljske. Pejn u “Zdravom
razmu” napada engleski ustav kao tekovinu “mračnih i ropskih” vremena kada je i
najmanji pomak od tiranije važio za slavni spas-Amerika mora da se oslobodi ne
samo od Engleskog Ustava nego i britanske monarhijske vlasti, protivi se
“britanskom varvarstvu” zalaže se za nezavisnost tj. Kontinentani oblik vladavine-
odbija mogućnost pomirenja sa engleskom jer bi to značilo građanski rat u Americi.
Nakon što su Amerikanci doneli Deklaraciju o nezavisnosti, što se njih tiče oni su
nezavisni, ostalo je još samo da Engezi to prihvate. Naravno oni to nisu tako lako
prihvatili i američki rat za nezavisnost trajao je do 1783. Kada je 3. Septembra
sklopljen Pariski mir između Engleske i Amerike.
45.Federalistička teorija republike
-Tvorac ove teorije je Džejms Medison, za cilj ima da se ostvari federativni sistem
vlasti u kojem će postojati uravnotežena podela vlasti. Onpolazi od dve predpostavke-
u republici ne sme da vlada manjina nad većinom niti većina nad manjinom i –
republika ne može dugo izbegavati ni jedno ni drugo i zato će pre ili kasnije završtiti
ili u tiraniji jedne stranke ili u građanskom ratu, iz čega se može zaključiti da je
republika jedno nestablno državno uređenje. Rešenje koje će republiku učiniti
stabilnijom-proširenje države(stvaranje federativnih jedinica) do one granice koja će
omogućiti pluralizam interesa tj razbijanje većine na mnogo različitih stranaka, koje
će biti prinuđene da biraju nepristrasnu vladu. Strančarstvo se može kontrolisati ako
je svaka stranka manja od većine puka.
Spor oko Monteskjea: republika mora ostati mala da bi očuvala republikansko
uređenje(antifederalisti) ili republika mora ući u savez sa drugim
republikama(federalisti).
Idealno uređenje je liberalna republika, na veikoj teritoriji, sledi princip podele vasti,
predstavnički sistem i mnogo stranaka koje ostavljaju prostor nepristrasnoj vladi da
ostvaruje pravdu.
Srž plana Virdžijie: zaštiti republikanske vrline i obezbediti slobodu građana.
46.Federalistička teorija podele vlasti
-Logika podele vlasti u američkom ustavu je logika samoodržanja i borba za opstanak
svakog organa vlasti. Uzor im je Monteskje.
Principi podele vlasti: -Bezbednost i sreću građana može obezbediti samo jaka
država, -jaka država je samo ona koja nije tiranska, -tiraniju može sprečiti samo
podela vlasti, -podela vlasti se može održati samo ako svaki organ vlasti raspolaže
sredstvima da se bori protiv drugog organa.
Vlast je po sistemu teže i protivteže podeljena na –saveznu i –državnu, a zatim na
1.legislativu-zakonodavnu, 2.egzekutivu-izvršnu i 3.judikativu-sudsku.
Na saveznom nivou organi su: -Kongres-legislativa:zakonodavni organ, može da
osporava i optužuje izvršne i sudske vlasti. –Predstednik-egzekutiva:izvršni organ,
ima pravo veta i oravo pomilovanja iako se prilikom nekog imenovanja mora
konsultovati sa senatom i dobiti njegovu saglasnost. –Vrhovni sud-judikativa:Sudski
organ.
Kongres se deli na; -Prvi, odnosno predsednički dom celog američkog puka, -Drugi
dom, odnosno senat-predstavnički dom država(po 2 predstavnika)
Pored podele i međusobne kontrole vlasti postoje i izbori kao drugi ekstremni oblik
kontrole vlasti tj kontrole predstavnika od strane birača.
Predlog Virdžinije:Kongres sastavljen od predstaničkog doma(demokratski element) i
senata(oligarhijski element), Šermanov kompromis: Senat postaje dom država a ne
imućnih.
47.Federalistička teorija ljudskih prava
-Nakon usvajanja Ustava SAD prestala je da postoji podela na federaliste i
antifederaliste. Nova podela je na federaliste i demokrate(bivši antifederalisti) koji su
se zalagali za integraciju osnovnij prava čoveka u ustav. Federalisti su smatrali da su
osnovna ljudska prava u ustavu SAD-a ne samo nepotrebna, nego i opasna jer ako se
jedom krene sa nabrajanjem brava ili neće moći da se stane ili će neka prava biti
zaboravjena. Medison i Džeferson su prešli iz redova federalista u demokrate. Svaki
čovek ima prava data od prirode u koje nijedna vlast nema prava da zalazi i koja u
ustavnom poretku ostaju nepokrivena oblast. Za federaliste glavni argument protiv
ratifikacije je bio taj što će nova savezna država suziti ne samo prava država nego i
prava svih Amerikanaca.
Iz redova demokrata koji su bili za usvajanje ustava deklaracije prava Medison se
zalagao da u ustav bude uvršćena deklaracija prema kojoj se sva vlast izvorno nalazi
u puku i i njega proističe da je vada postavljena a bi delovala u korist puka, koja se
sastoji iz uživanja života i slobode, kao i prava na pribavljanje i upotrebu svojine i
uopšte potrebe i sticanja sreće i sigurnosti.
Američka revolucija je žavršena 15. Decembra 1791.godine kada je ratifikovano je
10 amndmana koji su ličili na “deklaraciju prava”, usvojen je jedinstven ustavni
poredak. Neki od amandmana su: obaveza Kongresa da neće uvoditi državnu religiju
i da svi imaju slobodu veroispovesti, pravo državama na vojsku i građanima na
naoružanje, pravo na pravično suđenje i dr.
48.Francuska revolucija
-
49.Rusoova teorija prirodnog stanja u „Raspravi o poreklu i osnovama nejednakosti
među ljudima“
50.Rusoova teorija istorije u „Raspravi o poreklu i osnovama nejednakosti među
ljudima“
-Rusoovo shvatanje istorije, odnosno njegova teorija o istoriji je ciklična. U
prirodnom stanju svi su jednaki u slobodi, a u društvenom stanju svi su jednaki ali
uropstvu. Frmulacija razum-nejednakost-društvo.
U Rusoovom društvenom stanju, čovek nije atomizovan, u prirodnom stanju postoje
porodice koje se kasnije, spajanjem, razvijaju u nacije ali pošto je Rusoovo prirodno
stanje jedan apstrakt, on se tehnički nikada nije desio, nigde se ne dešava niti će se
desiti.
Privatna svojina je nastala kada je prvi čovek nacrtao krug na zemji unutar kojeg se
nalazilo sve što je njegovo i našao dovoljno naivne ljude da mu u to poveruju. Iz
privatne svojine rađa se ropstvo i beda kao i pobune i plačke, onaj ko ima „manji
krug“ živi u bedi i ropstvu onog u „većem krugu“ i proširuju se nejednakosti, tu se
otvara prostor za društvo. Nisu samo imovinske nejednakosti jedine, Ruso je davao
značaj nejednakostima koje nastaju kao rezultat obrazovanja. On je obrazovanje
smatrao velikim zlom. Neko ko je obrazovan biće u boljem položaju od nekog ko nije
itd. Saznanje je pretpostavka čovekovog gospodarenja nad prirodom ali naposletku i
samim sobom.
Nasuprot Hobsu, Ruso tvrdi da je društveno stanje stanje rata svih protiv sviju i da su
države stvorene da bi se, koliko je moguće, taj rat primirio. Delanje čovečanstva na
države dovelo je do niza besmislenih ratova. Ruso razlikuje četri vrste nejednakosti-
plemićku titulu, bogatstvo, moć, ličnu zaslugu.
Ruso kaže da su se i državna uređenja kroz istoriju neizbežno izopačivala: od
vladavine sitnih sopstvenika u demokratiji preko nekolicine bogatih u oligarhiji do
jednog jediog u despotiji i tiraniji. Sa despotijom, odnosno tiranijom, krug se zatvra i
svi su ponovo jednaki ali u ropstvu.

51.Rusoova teorija opšte volje i volje svih

-Ruso razlikuje opštu volju i volju svih. Volja svih je zbirna volja svih građana u
narodu, pojedinačne želje, ideje, predstave o određenim stvarima i ona u političkom
smislu nije značajna, opšta volja je mnogo značajnija i kompleksnija. Opšta volja
nije, kao volja svih, jednostavan mehanički zbir pojedinačnih volja što znači da je
teže ustanoviti u čemu se ona sastoji. Kada bismo iz volje svih oduzeli sve ono što je
lično sve partikularne interese ostala bi nam opšta volja. Ona je najviša moralna
instanca, duša političke zajednice, volja naroda. Opšta volja je jedinstvena i nedeljiva
i to je zapravo ono što je izraženo kroz zakone koje donosi suveren:narodna skupština
na kojoj su okupljeni svi građani. Suveren se ne može reprezentovati, a demokratija
mora biti neposredna. Kroz neposrenu demokratiju, svi građani okupljeni u narodnoj
skupštini koliko god ih ima, kroz glasanje određuju opštu volju.
U zavisnosti od broja magistrata koje je izabrao, država može biti: monarhija,
aristokratija, demokratija.
Suveren je u državi nesumnjivo apsolutni suvereni vladar, on od pojedinca može
zatražiti da umre za državu i ovaj mora da se tom zahtevu odazove bez pozivanja na
prirodna prava. Razlikuje 4 vrste zakona-običajni, građanski, krivični i
temeljni(ustavni).
Po Rusoovom mišljeju, opšta volja se ne mora podudarati sa voljom svih, pa prema
tome, ni sa voljom većine, ali pojedinačna volja je sastavni deo opšte volje, iako
možda ne znaju svi sadržaj opšte volje u svakom trenutku oni su ipak deo nje. Samim
tim što živi, dolazi u dodir sa drugima, svaki pojedinac učestvuje u njenom stvaranju i
održavanju. Zato je bitno da država brine o tome da od ljudi načini dobre građane, da
pojedinačne volje usaglasi sa opštom voljom i ukoliko odstupa od opšte volje država
mora prisiliti pojedinca da se vrati u liniju i da se pokori njenim zahtevima. Ali ta
prinuda nije zapravo prinuda, to je ustv samo pedagoška mera da se pojedinac izvede
iz zabludee u kojoj je do tad bio i usmerava na put slobode. U svakom slučaju, ona je
najneposrednije povezana sa narodnim životom, u njoj se sustiču i prelamaju
najintimnije težnje i stremljenja jednog naroda. Opšta volja je u osnovi društvenog
ugovora koji obezbeđuje građansku slobodu i radi na učvršćivanju moralne svesti
koja dolazi do izražaja kada se isključe strasti. Moralna svest preko opšte volje treba
da bude izražena zakonima. Za to je najbolje rešenje neposredna demokratija gde bi
svi pojedinci činii zakonodavstvno telo i donoslili zakone. Pojedinačna volja uvek
treba da se potčini opštoj volji jer se u opštoj volji nalazi smisao njenog bivstvovanja.
52.Rusoova teorija republike u „Društvenom ugovoru“
-U „Društvenom ugovoru“ Ruso je predstavio svoje viđenje ideane države, svoju
zamisao političkog rešenja krize u kojoj se našlo moderno evropsko društvo kojim
nije mislio da ponudi model savršenog državnog i društvenog uređenja, zato što se to
može ostvariti samo u prirodnom stanju, a u njega je nemoguće vratitit se. Svojim
idealom države nije nastojao ni da da program za neposredno političko delovanje već
da pokaže da postojeće društveno zlo nije nužno; smatrao je da se čoveku može
pomoći ako se od njega napravi građanin, ako mu se razviju njegove građanske
sposobnosti i ako mu se pruži prilika da uzme učešće u državnom životu. Za Rusoa
država počiva na moralnim temejima, njena osnova je ugovor, a za državu kažemo da
postoji tek kada se svi ojedinci obavežu na poštovanje opšte volje. Nema nikakvog
sukoba između pojedinca i države, pojedinačna volja njije nešto drugačije od opšte
volje, ona je upravo njen deo. Svaki pojedinac učestvuje u formiranju opšte volje,
samo time što koegzistira i učestvuje u životu sa drugima. Ovo Rusoa dovodi do
zaključka da je država ta koja se mora brinuti da od pojedinaca napravi dobre građane
i usaglasi ih sa opštom voljom. Ruso ide do te mere da ako neko odstupa, država ga
mora prisiliti, naterati da se pokori njenim zahtevima. Ali za Rusoa ovo nije prisila u
pravom smislu te reči, već je samo pedagoška mera da pojedinca izvede iz zablude u
kojoj je bio i otvori mu put ka slobodi. U ovome se ogleda najveći paradoks Rusoove
filozofije-on ide toliko daleko da čoveku predstavi slobodu da opravdava da se to
izvodi i silom, čak fizičkom prisilom da bi ga naterao na slobodu. Ruso je bio
poprilično inspirisan idealima stare grčke, pogotovo Spartom, a njegova ideologija
često je slična Platonovoj teoriji, ali Ruso je možda otišao najdalje u težnji da politiku
ujedinji sa etikom. Takođe njegova inspirisanost Grčkom i Platonom vidi se u
njegovom pedagoškom razmatranju, ideji o vaspitanju u državi (kao Platon).
Ruso je smatrao da je osnova svake zakonite vasti ugovor. Ugovorom se ne može
stvoriti ropstvo, već stvara jedno moralno telo koje je samostano na ugovorene strane-
a to je narod. Narod je zapravo jedan kolektivitet u kojem ne postoje partikularni
interesi. U aktivnom stanju narod je suveren, a u pasivnom to je vladar, cilj je naravno
da država uvekbude u aktivnom stanju. U svakoj pravoj državi vlast pripada narodu,
njegovo suvereno pravo dolazi do izražaja kroz opštu volju. Suvernost je nedeljiva i
neotuđiva, tamo gde narod nije suveren, ne postoji ni država;smisao društvenog
ugovora je upravo da štiti prirodna prava ljudi, a ne da ih prenese na nekog drugog, za
cilj ima da pojedinci u okviru svoje nacionalne države budu slobodni kao građani,
izgubili su onu prirodnu sloodu i jednakost prirodnog stanja, ali dobili su građansku
slobodu i jednakost.
Pošto se na nrodnoj skupštini ljudi okupljaju i preko neposredne demokratije glasaju i
donose zakone i biraju magistrate, u zavisnosti magistrata država može biti monarija,
demokratija i aristokratija. Ipak narodni poslanici nisu i predstavnici naroda, oni ne
mogu donositi konačne odluke budući da je zakon ono što narod potvrdi. Ruso za
najbolje državno uređenje uzima izabranu aristokratiju. Iako deluje kao da bi možda
izabrao demokratiju, Ruso kaže da prava demokratija ne postoji niti je ikada
postojala, to je uređenje za Bogove, a ne ljude. Državom ne može da vlada ceo narod,
zato je aristokratija koju narod bira i nadgleda najbolje i najpraktičnije rešenje. Za
Rusoa suveren, odnosno Narodna Skupština, je apsolutni suveren, tako da ako
suveren zatraži od pojedinca da za državu da život, ovaj to mora bez oklevanja
uraditi. Ovde se ogleda njegov ideal Sparte, Ruso je najviše cenio hrabrost na bojnom
polju.
Predavanje strastima i pokoravanje tiraninu vodi uvek u ropstvo, a poštovanje zakona
je sloboda. Ruso kaže da dobru podlogu za tiraniju daje hrišćanstvo, hrišćansko
učenje je takvo da se obaziraju samo na onozemaljske, nebeske stvari i ako ikakvu
pažnju daju ovozemaljskim stvarima ono predstavlja samo pokornost i ropstvo. Ruso
je u potpunosti odbacio hrišćanstvo i hrišćansko učenje, govoreći da je nepodesno i
neprikladno za državu. Volja svake uže grupe uzurpira opštu volju, uništava njeno
jedinstvo. To ne znači da je Ruso bio protiv religije, on u idealnu državu uvodi
građansku religiju, odnosno kult Višeg bića koja e u nekom smislu produžena ruka
opštoj volji, ali kao i svaka druga religija imala je svoje dogme.
Ruso, kao i u hrišćanstvu, tako je i za sve partikularne grupe smatrao da kvare opštu
volju. Tako je i za osobenost i samostalnost porodice smatrao da kvari pštu volju. Sa
svojim pedagoškim razmatranjima vezanim za državu, rekao je da porodica ne može
da vaspitava svoje članove. Očevi koji svojim predrasudama vaspitavaju svoju decu,
samo kvare buduće građane. Jedini pravi i legitimni vaspitač je država, otac može
učestvovati samo ako je građanin i ako utiče i u javnom, političkom životu.
53.Harderov spor sa Kantom o gospodarenju i sreći
-Herder i Kant iako dobri prijatelji, imali su snažna neslaganja u svojim stavovima.
Harderovo delo „Ideje za filozofiju istorije čovečanstva“ je iniciralo polemiku sa
Kantom. Naime, Kant se zalagao za to da 1. čovek ne može da se očoveči bez
gospodara koji će prosvećivanjem suzbiti životinjske porive u njemu i 2. da
„nesvrhovito stanje divljaka“ priroda dokida prinudom na prelazak u „građansko
stanje“ koje će svoje savršenstvo moći dobiti istim razojem ka budućem
„građanskom uređenju ljudskog roda“. Oba ova stava Herder pobija odgovarajući na
1. da čovek kojem treba vladar i jeste životinja, a Fridrih II nije nikakav prosvećeni
gospodar, i poručuje Kantu da treba da prestane da opravdava autoritarnu vladavinu
time što priča da je on prosvećeni vladar, a za 2. Herder kaže da je besmisleno tvrditi
da svi koji nisu divljaci žive u građanskom društvu i takođe je deplasirano govoriti da
svi trebaju biti Evropljani da bi živeli srećno jer svaki narod ima pravo na svoje
predrasude i sreću. Između ova dva mislioca takođe je postojalo neslaganje og
Nemačkog i Pruskog naroda koji je Kant uzdizao, dok ih Harder opisuje kao hladne, a
Prusiju naziva „mašinskom“ u svom objašnjenju između kulture naroda i kulture
obrazovanik, gde je Harder izjasnio svoje stavove o superiornosti zapada- on se sa tim
nije slagao, čak je više vukao ka tome da na neki način favorizuje istok govoreći da
na istoku ljudi žive mnogo srećnije i da su zapadnjaci sao robovi civilizacije i
prosetiteljstva.
54.Harderovo shvatanje naroda i istorije
-Za Herdera se kaže da je prvi pravi začetnik romantičara. Bio je teolog. Na njegovu
filozofiju veliki uticaj je imao njegov boravak u Rigi. Tamo se upoznao sa njihovim
narodnim običajima i tradicijama i zaključio, odnosno utemeljio shvatanje slično
Rusoovom, da su različite civilizacije samo korak nazad, a da su narodi koji su ostali
bliski prirodi jedine autentične kulture. Herder pravi razliku između kulture naroda i
kulture obrazovanih, kulturu naroda prestavljaju Livonci, kulture sa istoka, a kulturu
obrazovanih predstvlja zapad, „mašinska“ Prusija, prosvetiteljska Francuska. Herder
ne samo da pravi ovu distinkciju, već kaže da su ovi obrazovani žrtve porobljivačke
države kao pravog proizvoda Francuskog prosvetiteljstva koji je doveo do toga da
naukom i tehnologijom porobljuje državu i stavlja na pijadestal obrazovane a oni su
samo zatočenici civilizacije dok tamo negde na istoku ljudi žive toliko srećnije,
spokojnije, iskreno, autentično, duhovno više ispunjeno. On pravi raskid sa
prosvetiteljskom tekovinom superiornosti zapada i zapravo favorizuje istok. Kao
nešto što se praktikuje na istoku, Herder uvodi koncept „narodnog duha“ koji
podrazumeva običaje, narodnu religioznost, sujeverje što zapravo čini predrasude (U
onom Herderovom smisl, ne u modernom), i to je sasvim u redu on misli da tako i
treba, one sprečavaju ljude da budu bolesni, iskvareni,naduti, gojazni,
anksiozni,iscrpljeni civilizacijom.
Rodno mesto romantičarske filozofije istorije je upravo Herderovo delo „Takođe
jedna filozofija istorije za obrazovanje čovečanstva“ izgrađena na istoričkoj teorijskoj
poziciji u čijem središtu su religioznost i obraćanje proviđenju. U njegovoj istorijskoj
viziji antički svet bio je zlatno doba koje je otišlo u nepovrat i na čijim su se
ruševinama naselili varvari koji su umetnost zamenii „prirodom“, nauiku „zdravim
nordijskim razumom“, fine običaje „varvarskim običajima“ i uz pomoć hrišćanstva
došli do idealnog poretka „smirenosti i časti“. Takvu viziju je Harder opisao na način
koji je ukazivao na uspon nove romantičarske fantazije koja je smenila prosvetieljski
stigmatizovanu „romanesknu fantaziju“.
U ovom delu najočigedniji uticaji su Monteskjeov „duh zakona“, Volterova kritika
uobraženosti Zapadnjaka-hrišćana i Lajbnicova teorija monada, ali ih je sve tumačio
na jedan svojstven način i onako kako njemu odgovara. Monteskjeovu teoriju čisti od
svega što je racionalno, izvlači samo „duh zakona“ koji je primenjiv koncept na
njegov „duh naroda“. Što se Volterove kritike uobraženosti on je dodatno zaoštrava i
usmerava fokus na striktno Francuze prosvetitelje, dakle ne kaže kao Volter da su
krivi svi zapadnjaci nego isključivo Francuzi prosvetitelji. Za Lajbnicovu teoriju je
rekao da ne shvata monade kao entitete bez komunikacije odnosno „vrata i prozora“,
nego im daje komunikaciju, ali ipak iako imaju komunikaciju ona je bitno ograničena
tako da se svaka razvija na osnovu sopstvenih unutrašnjih pokretača, a jedne na drugu
utiču samo u granicama njihovih posebnih unutrašnjih dinamika.
Herder je bio teolog i njegova filozofija nije bila deteologizovana, zadržao je neke
delove iz Biblije kao deo svoje filozofije, ali je odbacio onu eshatološku koncepciju
sveta. Zadržao je iz teologije istorije, koncepcijju „proviđenja“. Proviđenje je „hod
Boga kroz naciju“- ono se služi ljudima i nacijama kao „oruđima“ i „zmijskim
putevima“, prolazi „preko miliona leševa do cilja“ da bi naposletku „oživelo
podmlađeno stvoreje u novom proleću“-istorija napreduje ka istinskom božanskom
ljudskom obliku, za koje ne može niko znati kako će izgledati:Bog je sve to sakrio od
svojih stvorenja davši im nesavršen razum ali im je zato kao utehu dao veru u
zagrebni život. Njegovo viđenje Boga je takvo da on ne veruje da je Bog nastao tamo
negde u istoriji pre 18. vekova i da će se vratiti opet, nego je on uvek prisutan u
različitim kulturama i narodima i daje ljudima potencijal da probleme rešava na
hrišćanski način. Proviđenje je upravo centralni filozofskoistorijski koncept koji je
harder razvio u spisu „Takođe jedna fiozofija istorije za obrazovanje čovečanstva“,
odnosno „hod Boga kroz naciju“ koji on preformulisao u „hod prirode kroz rodove“.
Prema Harderu Bog je taj koji upravlja ljudskim rodom još od njegovog postanka i
sproveo ga je na njegov put na za njega najlakši način, što samo potvrđuje da Bog
nikada nije napustio narod, već je uvek tu i prisutan.
55.Sjejesova teorija
-Kao odgovor na kraljevu anketu u kojoj je pitao kako da se formuliše treći stalež,
krajem 1788. izlazi u javnost jedan spis koji se smatra prvom prekretnicom za
revoluciju. Taj spis je „Šta je treći stalež?“ Emanuela Žozefa Sjejesa. On je odgovorio
na kraljevo pitanje, ali rekao je da mu se odgovor neće dopasti. Najbitniji deo
Sjejesovog izlaganja jeste odovor na pitanja 1.Šta je 3 stalež?-SVE 2.Šta je do sad
bio?-NIŠTA 3.Šta želi da postane?-NEŠTO. Naime, Sjejes je procenio da je 3 stalež
činio oko 96% ukuong stanovništa francuske(1), koji nije imao nikakvu političku
uticajnost, nije ni za šta pitan(2), i samo je želeo da postane nešto, da bude vidljiv (3).
Jasno je da u ovom trenutku 1788 se još ne dovodi u pitanje monarhijska vlast niti se
sluti šta će se dogotiti već sledeće godine 1789. Velika inspiracija za Sjejesa bio je
Ruso. On je davao veliki značaj naciji, dakle njega nisu zanimali pojedinci, već samo
nacija. On kaže da nacija postoji još u prirodnom stanju, dakle ona nije tvorevina
države, već postoji i pre države i pre ustava i ima suverenost, ali ne može otvoreno da
dela, nema kapaciteta za to, zato joj je potrebna država. Sjejes je svakako bio
najzasluženiji za uspostavjanje identifikacije nacije i Trećeg staleža zarad ideološkog
integrisanja svih raspoloživih snaga u borbi protiv starog režima. Na više mesta
njegovog spisa uviđa se težnja da se očuva kontinuitet sa „starom“ francuskom
nacijom i da se udar „nacije, jedne i nedejive“ na Prvi i Drugi stalež ojača njenom
„istorijom, jednom i nedeljivom“ a razlog za takvo Sjejesovo opredeljenje leži u
istoriji francuske monarhije jer je ona bila snažan izvor francuskog nacionalnog
jedinstva.
Problematičnost Sjejesove koncepcije nacije dolazi do izražaja kada se pogleda
period njenog koegzistiranja u prirodnom stanju-ljudi u prirodnom stanju žive ne
samo u odnosima rata, već i međusobne koristi. Ljudi koji žive u prirodnom stanju i
pokažu želju za proširenjem svoje sloboda, za Sjejesa već sammi po sebi čine naciju.
U prirodnom stanju nacija predstavlja barem potencijalno „političko telo“ utoliko što
poseduje sposobnosti za htenje i delanje. Zato je društveni poredak za Sjejesa
posledica i dopuna prirodnog poretka, ulaskom u društveno stanje čovek ne žrtvuje
svoju prirodnu slobodu, ne gubi je, već je proširuje (što je suprotno od Rusoa). Da bi
htenje, sadržano u prirodnoj naciji, prešlo u delanje, Sjejes kaže da mora postojati
jedna „stvarna zajednička volja“ svih pripadnika nacije. Ona proizilazi iz činjenice
puke ujedinjenosti članova nacije. Takva volja postoji i u prirodnom poretku i ima sva
prirodna svojstva za delanje što znači i sposobnost izražavanja ali on takođe tvrdi i da
su udruženi pojedinci suviše brojni i raštrkani da bi sami mogli da oizdržavaju svoju
zajedničku volju. Kao takvi oni odbacuju sve osim onoga što je nužno d bi zaštitili i
negovali javne potrebe. Kada se pređe u državno stanje stvarna zajednička volja mora
da postane „reprezentativna zajednička volja“, da bi se to uradilo naciji su potrebne
institucije, država, prava. „Stvarna zajednička volja“ bila bi otuda u prirodnom stanju
samo volja da se održe u ustavotvornu vlast. Udruženi kao birači ustavotvorne
skupštine, pripadnici nacije obrazovali bi biračku vlast koja bi izrazila svoju stvarnu
zajedničku volju izborom ljudi u koje ima poverenja da će korektivno obaviti posao
stvaranja ustava. Kada je izabrana ustavotvorna skupština može se izraziti
reprezentativna zajednička volja i ona svoj izraz dobija u konstitutivnoj vlasti.
Naposletku kada se izaberu redovni nosioci vlasti oni će reprezentativnu zajedničku
volju početi da izražavaju kao konstituisanu vlast.
Dakle Sjejes vlast deli na 1.Konstitutivnu(prelazan period; uz čiju pomoć nacia bira
predstavnike u ustavotvornu skupštinu koja donosi ustav i naciji omogućuje da dela.
Ovu vlast vrše organi koji su predviđeni ustavom i za čija dela se smatra da su ujedno
i dela cele nacije; ona predviđa organizaciju i funkciju različitih korporacija.
2.Konstituisanu-uspostavlja organizaciju i funkcije različitih korporacija. Podela
konstituisane vlasti koju Sjejes predviđa je 1.Zakonodavna 2.Izvršna
3.Sudsku(prinudnu).
Za Sjejesa politička reprezentacija može biti samo univerzalna(zasniva se na
prostornom kriterijumu) koju nameće veličina države. Pošto se pojedinci onda ne
mogu okupljati na jednom mestu i obavljati vlast tu funkciju moraju prepustiti svojim
predstvanicima, a da se pri tome odluke donose većinom glasova. Prema tome,
zaključujemo, za Sjejesa je funkcija ustava da naciju kontroliše, tj da joj da pravne
institucije ali ne i da je stvori, nacija se stvara samo kroz prirodno pravo, ona dakle
postoji i pre ustava, a njime dobija političke institucije kroz koje se njena volja
manifestuje i pokreće delanje. Političke institucije služe samo za artikulisanje volje.
Naciju tako ne obavezuje ustav jer ona ni pred kim nije obavezna. Ona nem nikoga
iznad sebe, a samom sebi ne može da zaključuje ugovor. U kasnijim radovima, Sjejes
će modifikovati ideje iz „Šta je treći stalež?“ pa će nacija prestati da bude nezavisna
od ustava, dok će ustav postati arant stabilnosti i poretka. Tako, nacija ne sme nikada
da jednostavno odustane od postojećeg ustava sa obrazloženjem da neki tiranin hoće
da joj oduzme slobodu manipulacijom tumačenja tog ustava.
Bitno je napomenti da Sjejes pravi razliku između nepromenjive deklaracije prava i
promenjivog ustava. Deklaracija prava u celosti predstavlja viši akt o ustava jer se
prvo moraju obezbediti prirodna prava da bi se moglo preći na orgaizaciju vlasti. Zato
mogućnost ukidanje i promene deklaracije prava Sjejes nije video.
Teorija „vanrednih predstavnika nacije“ :pokazala se značajnom za dalji razvoj
događaja u Francuskoj. Po Sjejesu kada dođe o sukoba između pojedinih nosioca
vlasti tj delova ustava onda na scenu stupaju „vanredni predstavnici“ koji zamenjuju
redovne predstavnike i „nadomeštaju naciu u njenoj nezavisnosti od svih ustavnih
formi“. Njihova volja važi kao volja nacije same.
56.Jakobinska teorija(Robespjer i Sen Žist)
-Vođe jakobinaca bili su Maksimilijan Robespjer i Luj de Sen-Žist. Na proleće 1793.
oni radikalizuju revoluciju. Dolazi do velikog uspona Rusoovog učenja opštoj volji, a
Ruso postaje „svetac revoucije“. Gavne snage kroz koje Rusoova teorija doživljava
promociju su sankiltoi i jakobinci. Inspiacija Rusoom najbolje se vidi sa jakobinskim
uvođenjem njegove religije- Robespjer uvodi Kult Vrhovnog bića, u potpunosti
odbacujući hrišćanstvo rekavši da je ono dobro samo na individualnom nivou, a da to
nikako nije dobro za celu državu. Robespjer je išao toliko daleko da je reformisao
kalendar, uvodeći da je sve počelo kada je osnovana prva francuska republika, takođe
kalendar je promenjen i da bi podržao novu državnu religiju, nedelja je imala 10 dana
tako da hrišćani ne bi znali kada je nedelja, odnosno kada je sveti dan. Dva dana
nakon uvođenja kulta Vrhovnog bića usledio je veliki teror koji odnosi oko 16500
žrtvi. Tokom rata sa Prusijom dešava se ključni događaj koji dovodi do Velikog teror;
vojska je otišla nafront a Pariz prepustila naoružanom narodu. Pariska opština,
nahuškana od jakobinskih vođa, je 3. avgusta naložila svrgavanje Luja XVI u roku od
10 dana, on je svrgnut 10. avgusta 1792. Retorika svrgavanja monarhije je u osnovi
pravo na otpor tiraniji. Ali ideja je zapravo bila razručunavanje sa postojećim
političkim institucijama i raščišćavanje svih posredujućih grupa između vlasti i
pojedinca. Jakobinci oformljavaju odbor javnog spasa, revolucionarne sudove, dolazi
do zauktavanja terora(teror vrline) sada i prema žirondincima koji su postali „suviše
umereni“, ali čak i u krugovima jakobinaca. Jakobinci su vremenom napustili ideju o
pravu na otpor tiraniji i zahtevali preobražaj celokupnog društva u skladu sa
iskonskom prirodom čoveka a rušenje tiranije su proglasili početnom fazom tih
promena. Univerzalno rešenje za celokupan tok revolucije bilo je jednostavno-teror.
Njihov teror se nazivao teroro vrlina zato što je do ekstrema dovedena Rusoova ideja,
toliko da su vrline zapravo same sebe poništile.
Sen Žist je prvi jasno i nedvosmisleno izrazio stanovište:Nemoguće je vladati i
otatinevin. Za Sen-Žista, svaki kralj je uzurpator i treba ga ukloniti. Načelno je
odbijao svaku mogućnost pravnog utemeljennja tiranocida. Pošto je svaka
monarhijska vlast već sama po sebi tiranija podanici su imali moralnu dužnost
tiranicida. Ovu logiku Sen-Žist primenjuje i na Luja-Mora ili da vada ili da umre. On
kaže kako oni samo nazadaju, kako su stari rimljani još u ono vreme mogli da izbodu
Napoleona 10 puta, a francuzi se sada u 18 veku dvoume šta da rade sa kraljom. Sen-
Žistovom mišljenju se priklonio i sam Robespjer. On je rekao:Narodi ne sude kao
sudovi, oni ne donose nikakve presude, ne osuđuju kraljeve, oni ih bacaju neštavilo i
takvo pavosuđe vredi više od onog koje vrše sudovi. Paradoks kod Robespjera je što
je jednu vlasr „sakralnu, apsolutnu i nedeljivu“ zamenio drugom koju je on video baš
kao takvu. Apsolutnu vlast kralja, zamenio je apsolutnim narodom. Način na koji je
vođeno suđenje Luju vodilo je nužno radikalizaciji francuskom nacionalizma, a
jakobinci su uspeli da potisnu žirondince sa pijedestala nacionalizma.
Sankiloti su predstavljai jednu vrlo heterogenu socijalnu grupu koja politički profilira
prvenstveno u Parizu kroz ulične sukobe sa snagama starog režima i koja je u svom
programu kombinuje rusoističke ideje sa spontanim egalitarističkim zahtevima. Ipak
glavni pokretači sankilota su ekonomski, budući da se nalaze u krizi još od 1788.
kada je povećana cena žita, oni su bili najsiroašniji sloj u Francuskoj, u prevodu
sankiloti znači „bezgaćari“. Ono u čemu su se slagali jakobinci i sankiloti bila je
 jedna snažna distributivna instanca-država. Ipak, jakobinci su više od sankilota težili
državi oja će moći da vodi rat ne samo protiv spoljanašnjeg nego i unutrašnjeg
neprijatelja. U tom periodu, aktuelne alternative u političkom životu sve više postaju
trijumf i giljotina. Tako se otvara put sa radikanim obračunu sa kraljom i poslednjim
ostacima starog režima. Žirondinci se zato stavljaju u odbranu kralja tvrdeći da je
njemu već najveća kazna što je izgubio tituli i postao običan građanin. Rat. Beda,
nesigurnost i kolektivna paranoja vode Francusku u Teror odnosno prirodno
stanjeodakle će se vrlo brzo začuti vapaj za „snažnom rukom“ koja će biti u stanju da
garantuje „red i poredak“.
U oktobru 1793, ubijena je i kraljica Marija Antoaneta. Veliki Teror – 8.jun(kult
Vrhovnog bića)-28.jul 1794. kada se zastavlja spirala nasilja i Robespjer i Sen-Žist su
uhvaćeni i pogubljeni na giljotini koju su tako silno voleli da koriste (po novom
kalendaru 9. termidor) nakon čega kreće vladavina Termidorovaca.
57.Berkova apologija i Pejnova kritika Engleske revolucije
-Bojeći se prenošenja revolucionarnog raspoloženja na britansko ostrvo i destrukcije
„Engleskog ustava“ Berk je započeo opsežnu kriiku prvih godina(1789-1790)
Francuske revolucije u svom spisu „Razmišljanja o revoluciji u Francuskoj“ iz 1790.
On je naazi da su tri ideje posebno sporne: 1.Postojanje nacije u prirodnom stanju
2.Mogućnost nacije da se vrati prirodno stanje 3.Slobodu svake generacije da sama
određuje pod kakvim ustavom će živeti. U svojim „Pravima čoveka“ s kraja 1791
Pejn je izložio sasvim suptrotno stanovište od Berka, smatrajući da: 1.Nacija ože
postojati i u prirodnom stanju 2.Radikalna revolucija moguća je i u tako starim
nacijama kao što su fran i engl 3.Nijedna generacije nema pravo da obaveže neku
drugu generaciju svojim ustvaom. On smatra da svako doba i svaka generacija moraju
biti slobodni da deluju za sebe u svim slučajevima kao i doba i generacije koje su im
prethodie.
1Berk: Generacija živih preuzima obaveze koje su joj ranije generacije utvrdile.
Pejn: Mrtvi ne mogu da vladaju nad živima (svaka generacija ima pravo da sama uredi uslove
svog života).
2. Berk: Monarhijska vlast je izvorna i neprikosnovena u svakom društvu.
Pejn: Bog je „prema Bibliji“ sve ljude stvorio jednakim i niko ne može da kao kralj vlada nad
drugima.
3. Berk: Kralj i parlament (plemstvo i građanstvo) su rezultat spontane društvene evolucije.
Pejn: Kralj je potomak osvajača ( u Engleskoj: Vilijem osvajač) plemići potomci njegove bande,
gradovi su nastali iz njegovih garnizona, a porezi iz njegovog harača.
4. Berk: Zakon o pravima obavezuje sve Engleze od 1689. naovamo.
Pejn: Zakon o pravima obavezivao je samo Engleze koji su ga 1689. prihvatili, a potomke samo
dokle oni to hoće.
5. Berk: Francuzi su se 1789. pobunili protiv Luja XVI koji je bio častan i pošten monarh.
Pejn: Francuzi se 1789. nisu pobunili protiv ličnosti Luja XVI kao monarha nego protiv
monarhije koja uvek sadrži neke tiranske principe.
6. Berk: U Francuskoj je 1789. bilo brutalnih ubistava nosilaca vlasti.
Pejn: Narod je u Francuskoj 1789. reagovao onako kako su ga pre toga ti isti nosioci vlasti
naučili i kako su se sami ponašali prema njemu.
7. Berk: U Engleskoj su se 1689. pobunili protiv samo protiv Džejmsove tiranije.
Pejn: U Engleskoj je 1689. pobuna bila samo protiv ličnosti Džejmssa a ne protiv principa
monarhije/ tiranije.
8. Berk: Država mora da ima uporište u crkvi (kao što je slučaj u Engleskoj u kojoj postoji
Anglikanska crkva).
Pejn: Država mora biti prosvećena, što znači da se kroz revoluciju duha (kao u SAD i u
Francuskoj) ona mora osloboditi svakog sujeverja i duhovnog nasilja.
9. Berk: Engleska ima superiorni Engleski ustav.
Pejn: Englezi imaju toliko istorijskih dokumenata da i ne znaju šta im je ustav, dok su Francuzi
1791. dobili pravi, pisani, jedinstveni ustav (kao i Amerikanci).
10. Berk: Engleski ustav je proistekao iz duge tradicije što je za ustav najbitnije
Pejn: Francuski ustav (baš kao i američki) proizašao je iz ustavotvorne skupštine koja je na taj
način ovaplotila društveni ugovor.
11. Berk: Engleska počiva na titulama i privilegijama.
Pejn: U Francuskoj nema privilegovanih nego se poštuje vrlina jednakosti.
12. Berk: Engleska ima superiornu vladavinu manjine, na čelu sa najmudrijim među njima – kraljem
Pejn: Ako je u Engleskoj najmudriji vladar, onda su Englezi strašno glupi jer su morali kralja da
traže u Hanoveru.
13. Berk: Engleska ima superioran poreski sistem
Pejn: U Engleskoj ima toliko mnogo poreza da niko ne može među njima da se snađe, dok je u
Francuskoj poreski sistem jedinstven i potpuno transparentan.
14. Berk: U Engleskoj pravo rata pripada vladi, zato o ratu odlučuju oni koji znaju kada je on državi
potreban.
Pejn: U Francuskoj pravo rata pripada narodu i zato će ratovi koje ona bude vodila u budućnosti
biti isključivo odbrambeni

58.Berkova kritika i Pejnova apologija Francuske revolucije

1.Berk: Francuzi su se 1789. pobunili protiv Luja XVI koji je bio častan i pošten monarh.
Pejn: Francuzi se 1789. nisu pobunili protiv ličnosti Luja XVI kao monarha nego protiv
monarhije koja uvek sadrži neke tiranske principe.
2. Berk: U Francuskoj je 1789. bilo brutalnih ubistava nosilaca vlasti.
Pejn: Narod je u Francuskoj 1789. reagovao onako kako su ga pre toga ti isti nosioci vlasti
naučili i kako su se sami ponašali prema njemu.
3. Berk: Engleski ustav je proistekao iz duge tradicije što je za ustav najbitnije
Pejn: Francuski ustav (baš kao i američki) proizašao je iz ustavotvorne skupštine koja je na taj
način ovaplotila društveni ugovor.
4. Berk: Engleska počiva na titulama i privilegijama.
Pejn: U Francuskoj nema privilegovanih nego se poštuje vrlina jednakosti.
5. Berk: U Engleskoj pravo rata pripada vladi, zato o ratu odlučuju oni koji znaju kada je on državi
potreban.
Pejn: U Francuskoj pravo rata pripada narodu i zato će ratovi koje ona bude vodila u budućnosti
biti isključivo odbrambeni.
59.Pejnovo shvatanje prava čoveka i državnih uređenja u „Pravima čoveka“
-Postoje 3 vrste vlada:-vlada proistekla iz sujeverja (vlada sveštenstva), -vlada
prositekla iz moći (vladavina osvajača i njihovih vlastelina), -vlada proistekla iz
društvenog ugovora (vladavina prava čoveka)
Društveni ugovor prema Pejnovom shvatanju sve generacije,a u svakoj generaciji svi
pojedinci imaju jednaka prirodna prava. Ova prirodna prava dele se na dve vrste: -
Ona koja u svom izvornom obliku „zadržava“ i posle ulaska u drzštvo zato što ih
može realizovati sam, -Ona koja su u društvu stečena, to su ona prava koja združuju
jer ih samo u društvu može realizovati.
Državno pravo mora biti zasnovano na prirodnim pravima, a vlada može samo da
realizuje drugu kategoriju i da ne zadire u prvu kategoriju prirodnih prava. Postoji 4
oblika državnih uređenja:monarhija, aristokratija, demokratija, predstavnička
republika(idealno).
60.Babefova teorija
-On je kritikovao formalnu jednakost pred zakonom kakvu je stvarila „Deklaracija
prava čoveka i građanina“ i tražio je stvarnu jednakost. Od pravne jednakosti
potrebno je preći na materijalnu jednkaost. 1793 Babef radi u pariskoj administraciji
snabdevanja i tu se rađa komunistička ideja jednakosti u raspodeli. Trgovina i zakon
ponude i potražnje treba da zameni planska privreda i državna distribucija. Od Rusoa
preuzima stav da je privatna svojina izvor društvenih zala.
Babeef nije bio zadovoljan revolucijom, jer nije ukinula suprotnosti između bogatih i
siromašnih. Za njega revolucija nije ni ia gotova. Prirodno stanje je po Babefu
slučajno i nesavršeno. Kada se u njemu počela narušavati prirodna jednakost, ljudi su
ušli u građansko društvo. Međutim ulaskom u građanso društvo izgbii su raniju
jednakost pojavom privatnog vlasništva. U delu „Manifest plebejca“ Babef govori da
je došlo vreme da se učini kraj bedi putem nacionalizovanja prirodnog vlasništva.
Osnovne ideje:-da je sistem priv vlasništva preživeo, - da između siromašnih i
bogatih vlada stalna borba –da je francuska revol samo prethodnica jedne duge,
daleko dubje revolucije koja će biti poslednja, zagovaranjem nastavljanja revol ovo
učenje prvi put izosi ideju permanentne revol, -značajna je i ideja „nacionalne
komune“ koja bi postala vlasnim napuštene nacionalizovane i neobrađene zemlje i
koja bi širenjem svoje ekonomske osnove postepeno dovela do ukidanja priv svojine,
-Babef se smatra i jednim od prvih koji su se zalagali za diktaturu plebejskih masa.