Јован Мирић

Филозофски факултет
Београд

РАЗВОЈ МОРАЛНОГ МИШЉЕЊА

У развојно-психолошким истраживањима нужно је да се најпре добро

упознамо са предметом који проучавамо – ако је то развој музичких способности
морамо добро познавати теорију музике, ако је то математички развој онда морамо
владати матеметиком, итд. Стога се ни развој моралног мишљења не може ни
проучавати ни разумети без претходног упознавања са тиме шта је то морал и која
су његова основна својства. А до тога можемо доћи на најбољи начин ако се
обратимо оној филозофској дисциплини коај се тиме бави – етици. Наравно, овде
не можемо учинити ништа више него да у најкраћим цртама пренесемо основна
сазнања до којих је етика дошла бавећи се моралом.

Кратак извод из етике и мета-етике

Етика се дели на два своја огранка, етику (која настоји да понуди

непосредан одговор на питање шта човек треба да ради) и мета-етику (која
испитује основна својства моралног суда и образлагања). Овде ће бити
најкорисније да пренесемо нека сазнања мета-етике, дисциплине која нешто више
од једног века покушава да нађе најбоље одговоре на питања гносеолошког статуса
моралних речи и судова, логичких аспеката моралног образлагања/доказивања и сл.
Када за поступак неког човека кажем ''То је добро'' или ''То је рђаво'',
поставља се питање какво је значење речи ''добро/рђаво'' у том мом суду. Да ли те
речи, на пример, описују нешто што као добро/рђаво постоји само по себи на исти
начин као што постоји зелено у суду ''Трава је зелена''? Другим речима, да ли су
моралне речи дескриптивне?
Први мета-етичари су управо тако и тврдили, али се такво схватање није
дуго одржало, него је, под притиском јаких аргумената (у којима је основну улогу
играла тзв. натуралистичка, односно дескриптивистичка погрешка) одбачено.
Укратко, наше моралне речи не описују нека својства која објективно постоје ван
нас.
На другој страни, значење моралних речи није ни емотивистичко. Људи
заиста своје моралне судове не ретко изричу под преовлађујућим утицајем осећања,
али значење тих судова и речи не упућује аутоматски на осећања, тј. оно није
директна експресија осећања (можемо, рецимо, имати врло јаке моралне осуде
према поступцима људи које никада нисмо познавали, па према томе ни имали
нека осећања према њима).
Да скратимо, главна компонента значења моралних речи је
прескриптивистичка. То значи да ми, када искрено износимо своје моралне
судове, тиме исказујемо наше ставове одобравања и препоручивања, каад су
позитивни (обрнуто када су негативни). А то даље значи да морал подразумева
субјекта, да ја морал субјектан. У свету без субјеката постојала би природа, ствари,
својства и релације, али не би било морала. Односно, морал није нешто што
постоји на неки објективан начин тако да се може сазнати онако као што сазнајемо
чињенице.
Живимо у свету који нас суочава са већим бројем различитих моралних
схватања, различитих нормативно-етичких теорија или концепција. Утилитаризам,
социјалистичка етика, хришћански морал, људска права итд. само су део онога на
шта готово свакодневно наилазимо. Како се снаћи када више немамо само један
морал који се нуди? Постоји ли могућност да те различите моралне концепције
просуђујемо неутрално, тј. не заузимајући становиште једне од њих, него стојећи,
да тако кажемо, изван свих њих? Такву могућност пружа нам мета-етика, односно
неколико чврстих резултата до којих је она дошла.
Рецимо, оно што можемо урадити јесте то да видимо да ли неко од тих
етичких концепција неизбежно почива на дескриптивистичкој погрешци. Ако
утврдимо да почива – онда га не можемо прихватити. Утилитаризам у било којој
својој варијанти, на пример, мора починити дескриптивистичку грешку.
Осим тога, просуђивати неко етичко становиште можемо и тако што ћемо
поћи од темељних захтева ума, захтева које иначе мора да задовољи сваки
интелектуални производ, био он нормативно-етички или неки други.
Тако, рецимо, један од темељних захтева ума састоји се у конзистенцији, тј.
да се оно што је исто увек и третира као исто, а не једном као исто а други пут као
ртазличито. Примењено на неку нормативно-етичку концепцију то значи да да она
мора оно што је морално исправно увек третира управо као такво, тј. као исправно,
а не некад као исправно а други пут као неисправно. А пошто се исправност неког
моралног поступка увек оцењује у односу на неки критеријум, стандард или
мерило, то значи да то мерило мора бити такво да обезбеђује конзистенцију у
оцењивању поступака. Оно мора бити јасно и прецизно, јер нејасно и непрецизно
мерило неће моћи да обезбеде конзистенцију (тј. доследност) у својој примени (а
управо такво нејасно мерило садржи хуманистичка етика). Али то значи и да захтев
за доследношћу подразумева да мора постојати само једно врховно морално
мерило, јер када би их било више недоследност би била неизбежна.
Међутим, захтев за конзистенцијом није довољан. Њега би могао да
обезбеди и обично становиште потпуне себичности: све што мени иде у прилог је
исправно, а што не иде – то је неисправно. Потпуни себичњак може бити доследан
у свом моралном поступању. Зато је неопходно да се захтев за конзистенцијом
допуни и захтевом за међуособношћу, што ће рећи да се не може прихватити неко
морално мерило по коме би један мој поступак према теби био исправан, а такав
исти твој поступак према мени – неисправан. Узмимо једноставан пример. Ако се
моја крађа твоје имовине ни по чему релевантном не тазликује од твоје крађе моје
имовине, односно ако је једина разлика у томе што је једном у питању моја а други
пут твоје имовина, онда ум не може прихватити такав врховни морални критеријум
који би ту разлику оценио као оправдану. Поред осталог, ово значи да је морална
дискриминација по било којој основи која садржи одредбе идентитета (полног,
расног, националног итд.) - морално неоправдана.
 Сабрана заједно, ова два умска захтева довешће нас до неколико можда
неочекиваних и тешко прихватљивих, али ипак сасвим чврстих закључака.
Прво, ако узмемо у обзир да неко етичко становиште може да има само
једно врховно мерило (морал мора бити монархичан), и ако томе додамо оно што
тражи захтев за међуособношћу, онда то значи да може да постоји само један морал
за све људе. Не може свако имати свој морал, иако скоро сваки дан управо тако
нешто чујемо. Остаје само питање који је то морал који заиста може бити један за
све.
Друго, у моралу нема толеранције, тј. није допустива толеранција онога што
је морално неисправно, без обзира што тај ко је неисправно поступио – има неко
своје мишљење. То, међутим, не значи да имамо право да идемо широм света и
утерујемо људима људска права или било коју другу етичку концепцију, јер нас се
не тиче шта напр. ради један Индонежанин са својом женом, као што се ни њега не
тиче шта Милутин Петровић из Груже ради са својом.
Треће, тај један морал не може почивати на договору, пошто договор носи
могућност измене, па према томе и недоследности. Може се то и друкчије рећи.
Она два захтева ума заправо значе искључивање било какве произвољности, како
индивидуалне тако и групне, па се због тога морал не може утемељити на
произвољности коју у себи носи договор.
Дакле, морал је нужно субјектан, али не сме да буде произвољан. Сваки
човек у моралном поступању или у суђењу увек се исказује као субјект својих
поступака и судова, што ће рећи да се не може оправдати заклањањем ни иза
каквог ауторитета, било појединачног или колективног, земаљског или божанског.
Али, ако морал нужно подразумева субјектност, ако морал мора бити један,
те ако се тај један морал не може сазнати из света чињеница, где се онда може наћи
утемељење тога једног морала (односно утемељење његовог врховног мерила)?
Очигледно је да се оно може наћи само у уму, односно у принципу
непротивуречности. Такав један морал налази се формулисан у Кантовој
филозофији, у његовом познатом категоричком императиву који се друкчије зове и
нормативном универзализацијом.

Психологија развоја моралног мишљења

У психологији која проучава моралност и њен развој већ деценијама

доминирају три највеће и најплодније теоријско-истраживачке оријентације:
психоанализа, теорија социјалног учења и когнитивно-развојна оријентација.
Међутим, у првим двема оријантацијама мишљење уопште, па и морално, не
уважава се као нека значајна компонента, па су му стога припадници ових
оријентација посветили минималну пажњу. Готово све што данас знамо о развоју
моралног мишљења дошло је из когнитивно-развојног приступа, заправо од три
његова најистакнутија заступника – Жана Пијажеа, Лоренса Колберга и Елиота
Туриела.
Жан Пијаже. – Овај швајцарски психолог објавио је 1932. године књигу
''Морално суђење детета'', која је практично утемељила психологију развоја
моралног мишљења. У њој је Пијаже сабрао резултате својих истраживања на ту
тему и уобличио их својом теоријом. Истраживања су подељена у неколико
моралних тема, као што су одговорност, правда, казна, једнакост, ауторитет и сл. За
сваку од тих тема требало је наћи метод који би избегао да се од деце у развоју
добију њихова знања која су покупили од одраслих – требало је утврдити шта деца
сама мисле. Да би се то постигло, требало их је суочити са две различите моралне
одреднице, које одрасли вреднују и преносе деци, а деца онда треба да начине свој
избор (морални суд) и да тај избор образложе. Тај методолошки задатак Пијаже је
постигао задајући деци одједном по две приче са описима моралних поступака, и
деца онда могу да те поступке упоређују.
Узећемо за пример развој поимања одговорности и навести један пар прича,
између неколико које су коришћене у његовом истраживању.
А. Један дечак, који се звао Жан, налазио се у својој соби. У том су га
позвали да вечера и он је кренуо у кухињу. Али, иза врата је била
столица, а на столици послужавник са 15 шољица. Жан није могао знати
да се све то налази иза врата. Он је ушао, врата су ударила послужавник
који је пао и свих 15 шољица се разбило.
Б. Био једном један дечак који се звао Анри. Једног дана кад његова мајка
није била код куће, он је покушао да дође до џема на полици. Попео се на
столицу и пружио руку , али џем је био сувише високо и он није могао да
га дохвати. Док је покушавао да узме џем, он је закачио једну шољицу,
која је пала и разбила се.
У чему се разликују поступци ове двојице дечака? Пијаже је мислио да та
разлика лежи у двема важним моралним одредницама њихових поступака, у
намери и у величини штете. По његовој замисли, требало би да приче садрже малу
и велику штету и добру и рђаву намеру, али распоређене унакрст, тј. тако да увек, у
сваком пару прича, са добром намером иде велика штета а са рђавом мала. Од
детета се тражи да каже који од два дечака је рђавији и да тај свој суд образложи.
Ако се образложење позива на разлику у врсти намере, онда се такво схватање
одговорности класификује као субјективно; обрнуто, ако се разлика у суду позива
на разлику у величини штете – схватање одговорности је објективно (тј. засновано
на спољашњем, објективно видљивом аспекту моралне радње).
Пијаже је истраживањима утврдио да деца до 7 година одговорност схватају
искључиво као објективну, док је као искључиво субјективну схватају тек деца од 9
година, што представља развојни напредак. Између 7 и 9 година мешају се два
схватања одговорности (на неким причама једно а на другима друго), што је
Пијажеа нагнало да не говори у општим ступњевима развоја моралног мишљења,
него о двама процесима од којих један са узрастом постепено надвладава другог.
Објективно схватање одговорности није овом истраживачу било толико
важно само по себи, него му је оно било значајно стога што је представљало
показатељ (методолошки најлакше доступан) моралног реализма, тј. таквог
схватања морала које се састоји у поистовећењу његовом са објективним физичким
појавама и законима (могли бисмо рећи да је морални реализам такво схватање које
почива на натуралистичкој погрешци). Други показатељи моралног реализма су
схватање правде као иманентне природи (и многи одрасли верују да природа
кажњава наче грехе), буквализам (тј. придржавање слова уместо духа закона) итд.
 У истраживању осталих моралних тема које су га занимале Пијаже је сваки
пут налази да се развојни прелаз постиже на узрату од око 7 па до 10-12 година.
Рецимо, тек са 11-12 година деца одбацују колективну одговорност, нешто раније
превазилазе схватање иманентне правде, такође одвајају правду од ауторитета
(правда постаје надређена), одбацују казну која почива на испаштању и прихватају
идеју реципрочног кажњавања, једнакост схватају као примерену (equity) а не као
потпуно егалитарну итд. Све развојно ниже облике моралног мишљења Пијаже је
обухватио појмом моралне хетерономије, а све више облике – појмом моралне
аутономије.
Зашто се развој моралног мишљења креће у томе правцу? Два су главна
чиниоца која су одговорна за то. Први је општи сазнајни напредак, а други је у
промени друштвених односа који се паралелно одвија. На нижим узрастима
постоји јака принуда одраслих над мишљењем деце и та принуда задржава њихов
развој. Временом принуда попушта, а заједно с тим настају најзначајније промене у
друштвеним односима – дете почиње да сарађује са вршњацима, првенствено у
заједничкој игри са правилима. Са себи равнима дете не само да се повинује
правилима игре, него равноправно учествује у њиховом стварању, постајући тако
истовремено и поданик и законодавац (додуше у социјаолној а не у индивидуалној
сфери). Али уколико систематска принуда опдраслих не попусти, развој моралног
мишљења биће зтрајно заустављен на дечјем нивоу.
Лоренс Колберг. – Пијажеово дело је све до половине педесетих година
било малои познато широј научној јавности. Тада је Колберг, полазећи од његових
општијих теоријских поставки, предузео самостално истраживање развоја
моралног мишљења у деце од 10 до 16 година методом који није садржао парове
прича него неколико појединачних, али су оне у себи доносиле сукоб двеју
моралних вредности (најпознатија од тих прича је дилема ''Ханц''; в. ниже).
Основно што је Колберг нашао тим истраживањем јесте то да развој моралног
мишљења траје знатно дуже негошто је Пијаже мислио (данас се сматра да се не
окончава све до ране зрелости) и да се одвија не у виду смењивања два процеса
него као кретање кроз шест квалитативно дефинисаних ступњева. Сваки ступањ
представља структурисану целину која обухвата и чини готово све судове и
образложења по нечему сличним. Скала ступњева кроз коју појединац у свом
развоју пролази дефинисана је тако да по два ступња чине један ниво развоја. То ће
рећи да се скала састоји од три нивоа – претконвенционалног, конвенционалног и
постконвенционалног.
Први ступањ у основи се карактерише оријантацијом на казну, па деца
сматрају да је нешто морално неисправно уколико то доводи до казне конкретног
ауторитета, док све што се не кажњава јесте исправно.
На другом ступњу први пут се појављује узајамност у моралном мишљењу,
а састоји се у идеји једноставне размене елементарних услуга (''Ти мени дај кликер
па ћу ја теби жваку'').
На трећем ступњу деца и млади имају моралну опријентацију ''доброг
детета'' или доброг друга. Врховни критеријум исправности састоји се у одржавању
добрих међуљудских односа у малим групама. Први пут се морално суђење заснива
на намери, а не само на последици радње.
 Четврти ступањ је оријантација на одржавање јавних ауторитета и
постојећих законских (или религијских) норми зарад њих самих. Типично
резоновање је такво да се сматра неисправним кршење закона јер ако би тако сви
чинили настао би неред у друштву.
На петом ступњу превазилази се оквир постојећег друштва и врховни
морални критеријум се налази у договору или у идеји опште добробити. Све је
исправно ако се људи тако договоре поштујући права свих и уколико то што су се
договорили доприноси највећем добру, тј. добру највећег броја људи.
Шести ступањ Лоренс Колберг није нашао ни код једног свог испитаника
кога је испитивао, али га је хипотетички ипак дефинисао. На тај ступањ доспевале
би неке филозофске нормативно-етичке концепције, као што су Кантова или
Харшањијева, напр.
Колбергова теорија нуди и неке методе којим се може подстаћи развој
моралног мишљења. Један од тих модела састоји се у томе да се прво утврди на
којем ступњу развоја се налази морално мишљење појединца, а да се затим његово
мишљење суочи са оним на ступњу непосредно вишем. Коришћење ''метода +1'',
међутим, у неким случајевима не делује подстицајно.
Рецимо, Моран и Јониак су спровели истраживање са тим методом, али уз
једну наоко ситну измену. Најпре су утврдили ступањ разавоја својих испитаника, а
затим су их суочили са резоновањем на првом вишем ступњу, али је то резоновање
било исказано ''шатровачким'' стилом. Истовремено презентовали су им
резоновање са првог нижег ступња, али је то резоновање било исказано углађеним
стилом. Испитаници су бирали први нижи ступањ, а одбацивали први виши. Други
истраживачи су нашли нешто слично, наиме да дечаци одбијају резоновање са
првог вишег ступња ако га заступају девојчице (а прихватају га ако га износе
дечаци). Оба ова истраживања показују непријатну истину да се морално
мишљење лако поводи, чак развојно уназад, за разним спољашњим и небитним
својствима. Ништа не вреде убедљиви морални аргументи уколико их износи особа
која нам по другим својствима не одговара: за већину чак и одраслих људи тада ни
аргументи те особе неће ништа ваљати. Одатле можемо закључити да ће развој
моралног мишљења бити заустављен или чак назадовати у друштву у коме постоји
вешта и систематска манипулација и индоктринација.
Колбергов инструмент је примењиван у истраживању развоја моралног
мишљења у великом броју различитих култура: у САД, Јапану, Тајланду,
Хондурасу, Израелу итд. Показало се да је свуда редослед ступњева исти, али још
постоје отворена питања везана за највише ступњеве: да ли су они универзални или
нису итд.
Елиот Туриел. – Овај истраживач, најмлаћи од тројице највећих који
припадају когнитивно-развојнм приступу, значајан је по томе што је указао да се
морална правила, као један домен социјалног ''знања'', разликују од конвенција и од
вредности које припадају само личној сфери. Рецимо, морална правила су ''Не
лажи'', ''Одржи дату реч'', ''Не вређај'' и сл., док у конвенције спадају добро позната
правила поздрављања, обедовања, облачења итд. Морална правила су, за разлику
од конвенционалних, универзална, чврсто обавезујућа, безлична и независна од
ауторитета, док су конвенционална супротно томе: културно релативна, мање
обавезујућа итд. Туриел је утврдио својим истраживањима да деца у америчкој
средини почињу да разликују ова два домена већ негде са 4 године старости. Осим
тога, развој поимања конвенционалних правила одвија се друкчије и по друкчијим
ступњевима него развој моралног мишљења.

Неколико моралних проблема

1. Дилема ''Хајнц''. Ово је најпознатија дилема из Колберговог инструмента.

''У Европи једна жена била је на смрт болесна од неке нарочите врсте рака.
Постојао је један лек за који су лекари мислили да може да је спасе. Лек је био
једна врста радијума што га је један апотекар у истом граду недавно открио.
Справљање лека је било скупо, али је апотекар тражио десет пута већу цену. Он је
плаћао 400 долара за радијум, а тражио је 4.000 за малу дозу лека. Муж болесне
жене, Хајнц, обишао је свакога кога је познавао да позајми новац и покушао је све
дозвољене начине, али је могао да сакупи само 2.000 долара, половину потребне
своте. Рекао је апотекару да му жена умире и замолио га да му лек прода јевтиније
или на отплату. Али, апотекар је одговорио: ''Не, ја сам пронашао лек и хоћу да
зарадим на њему''. Тако, учинивши све што је било дозвољено, Хајнц је запао у
очајање и помишљао је да провали у апотеку и украде лек за жену. Следеће ноћи он
тако и учини.''
- Да ли је хајнц поступио исправно? (суд)
- Зашто тако мислите? (образложење)

2. Дилема ''Затвореник''. У основним цртама ово је Кантов пример.

''У једној европској земљи полиција је ухапсила једног мушкарца, старог око 25
година, за кога је сумњала да је убио 6 људи. Убрзо је одржано и суђење, које је
спроведено по свим правилима правног поступка. Доказано је да је затвореник
убио 6 људи, свакога из користољубља, тј. ради пљачке. Све је у току сужења и
затвореник признао. Једног старијег чиовека је сачекао у мрачном пролазу близу
куће, ударио га металном шипком у главу и покупио му све драгоцености које је
нашао код њега, другоме је провалио у стан, убио човека и покупио новац и злати .
итд. Суд је осудио затвореника на смрт, а Вргховни суд те земље је потврдио ту
пресуду. Затвореник седи у затвору и чека извршење пресуде...
У међувремену двојица лекара из иосте земље пронашла су лек који лечи
једну болест од које умире годишње око 1.500 људи. Испробали су лек на
животињама и преостало је као обавезни део медицинског поступка да се лек
испроба још само на једном добровољцу, човеку. Лекари су из дана у дан
објављивали позив за таквог добровољца, али се нико није јављао. Те новине дођу
у руке и затворенику који чека смртну казну и он се реши да упути писмо
Врховном суду. У писму је нудио да он буде подвргнут проби лека, а ако преживи
да му Врховнми суд замени смртну пресуду неком другом (од казни суд има на
располагању само затвор у трајању од 6 месеци до доживотног). Писмо је стигло на
вашу адресу, а ви сте – судија Врховног суда''.
- Да ли ћете молбу затвореника прихватити или одбити? (суд)
- Са каквим образложењем?
3. Проблем заслужености казне. Ово није морална дилема као што су претходне
две, јер поред чисто моралних садржи још неке елементе.
''Полиција је ухапсила једног мушкарца, старог 21 годину, за кога је постојала
претпоставка да је починио два убиства и неколико провалних крађа. Убрзо је
одржано и суђење, уз поштовање свих елемената правичне процедуре, и доказано
је да је овај човек све починио како је полиција и мислила. Измежу осталих мера
које су спроведене било је и психолошко вештачење. Испитујући пажљиво и
детаљно осуђеника, психолог је нашао да је он имао крајње неадекватну моралну
социјализацију у детињству. Мајка му се бавила проституцијом, отац је пио и тукао
и њу и сина, тако да је син већи део детињства провео на улици. Још као малолетан
одао се криминалу. Психолог је утврдио да овај осуђеник не располаже
механизмима за кочење антисоцијалних импулса. Наиме, да би се непожељан
импулс за акцију закочио, неопходно је да се током социјализације стекну
одговарајући унутрашњи знаци који су нужни за кочење импулса. Такви знаци
стварају се одговарајућим васпитањем, тачније речено казнама које изазивају
анксиозност. Неки елементи из укупне ситуације кажњавања преносе се унутра
(интернализују се) као унутрашњи знаци који иза себе наговештавају страх од
казне и тако дају механизам за кочење асоцијалних импулса. Овај осуђеник није
имао прилику да у свом детињству створи такве унутрашње знаке, тако да уопште
не располаже механизмом за кочење асоцијалних импулса. Претпоставимо да је ова
теорија тачна и да, у складу са њом и психолошким налазима, заиста имамо пред
собом човека који нема чиме да закочи импулс да украде, убије и сл.''
- Да ли њега уопште треба казнити за оно што је учинио или не треба? Ако не
треба, да ли га треба пустити на слободу или лечити? Ако га треба лечити, да
ли као слободног човека (тј. само ако он хоће) или принудно?
- Ако га треба казнити, зашто (какво је образложење те казне)?
- Да ли је он заслужио казну или није?
- Уопште, какво је врховно оправдање казне? Казна се увек састоји у наношењу
некоме нечега што он не жели (иначе то није казна), а чинити некоме оно што
он не жели . не може се тек тако, него је за то неопходно ваљано образложење?
У чему видите то образложење?

Позајмица

Последњи део овога текста искористићемо да упознамо кантовски начин

решавања једног не много замршеног моралног питања. Из примера ће се видети
како ум, непристрасни ум, може да буде једини и довољан судија у моралним
питањима. Реч је о Кантовом примеру, који је овде нешто опширније и детаљније
обрађен.
Замислимо да сам од једног старијег познаника позајмио 2.000 еура,
садоговором да ћу новац вратити кроз годину дана.Новац сам позајмио јер нисам
друкчије могао да остварим неке своје важне пословне планове. Осим нас двојице,
мог познаника и мене, нико други не зна за ту позајмицу. Штавише, деси се да
после десет месеци мој познаник напречац умре, а да никога није ни писано ни
усмено обавестио да је мени позајмио еуре. Осим тога, нико од његових
наследника, супруге и деце, нема ни приближан увид у његово новчано стање, тако
да не може закључити како одређена свота недостаје, па зато и не помишља да ту
своту неко дугује.
Како се примиче договорени рок за врађање позајмљеног новца, помишљам
да га уопште не вратим, иако сам остварио своје планове и имам могућности да
вратим. Уочавам да је искључена могућност да ме неко открије, тако да не морам
да се прибојавам било каквих негативних последица невраћања. Неће бити
никаквих правних санкција, неће се од мене окренути људи до којих ми је стало,
неће бити чак ни замерања из моје околине и поверење које уживам, као и моја
морална репутација, биће сасвим очувани. Укратко, у том стварном свету у коме
живим, уколико присвојим позајмицу, ни мени ни никоме мом неће се десити
ништа лоше. Поврх свега, узмимо да не верујем у Бога и узмимо да имам
васпитањем изграђену прупустљиву савест, тако да ми ни са те унутрашње стране
не прети никаква опасност, рецимо услед осећања кривице, несвесног
самокажњавања, рђавих расположења и сл. Чак и у сновима биће све у реду.
Када све саберем, закључујем да ни изван мене ни унутар мене нема никакве
стварне силе, односно притиска, чије уважавање би ми дало мотив или разлог да
вратим новац. Остаје ми, мњђутим, још једна могућност – да сам себе запитам да
ли сам у праву уколико се одлучим на присвајање туђег новца.
Знам не мали број људи који би ми рекли да се на то питање уопште не
може наћи ваљан одговор (какав се, рецимо, може наћи ако се питам да ли је збир
квадрата над катетама једнак квадрату над хипотенузом или ако се питам да ли је
молекул воде сачињен од два атома водоника и једног атома кисеоника). Многи би
рекли да различите друштвене скупине, па чак и разни појединци, имају своје
посебне моралне системе међу којима се не може арбитрирати, тако да се морални
релативизам не може превазићи. Односно, рекли би да изнад или изван тих разних
моралних система није могуће наћи било какву сигурну основу из које би се
убедљиво показало да ли је неко у свом моралном мишљењу или владању у праву
или није.
Ипак, Имануел Кант би ми рекао да се на то питање може пружити убедљив
и ваљан одговор. То је управо оно што тражим, па ако такав одговор од некога
добијем – вратићу новац. У супротном – нећу.
Кант би ми предложио да се послужим његовим познатим категоричким
императивом, који као врховни морални клритеријум, каже: ''Поступај увек тако да
истовремено можеш хтети да максима твоје воље буде општи тзакон за све''. Дакле,
педложио би ми да најпре формулишем своју максиму и да је затим покушам
замислити као универзални закон, тј. као закон кога се увек и свуда придржавају
сви људи. Уколико бих могао хтети да моја максима буде универзалним моралним
законом, онда сам ја у праву да по њој поступим – и да не вратим новац. Уколико,
међутим, то не могу хтети, онда нисам у праву него у криву и – треба да вратим
новац.
Прихвативши Кантов предлог – јер желим да видим да ли је то ваљан
одговор на моје питање – ја тако и поступим. Прво формулишђем своју максиму:
нећу врачћати позајмљени новац кад год ми то одговара, тј. када год ми не прете
никакве стварне последице од невраћања. Затим чиним и други корак, замишљам
да сви људи, у прошлости, садашњости и у будућности, убважавају закон да се не
враћа позајмљено кад год то некоме не одговара. Ништа ми не смета да замислим
такав свет. Али када сам то замислио, одмах увиђам да у том случају нико никада
не би добио позајмицу, јер ко би био толико луд да позајмљује новац када зна да му
он сигурно или само верло вероватно, неће бити враћен. У том случају ни ја не бих
добио на зајам оних 2.000 евара, па не бих могао да остварим оне пословне планове
које са, захваљујући управо тој позајмици, могао да остварим. Моји сопствени
интереси били би погођени, ја бих лично претрпео неки губитак, јер новац сам
позајмио зато што ми је био потребан. Укратко, овакво – утилитаристичко –
размишљање налази одговор на питање да ли сам у праву у мом личном интересу.
Али Кант није тако мислио. Не може из интереса, било којег интереса, да
проистекне ваљан одговор на питање да ли сам у праву или нисам. Када би било
једино тако, онда би ум био само слуга интереса, био би њима подређен, па му се
не бисмо могли обраћати као непристрасном судији у моралним питањима. Осим
тога, такво резоновање није ни логичка ни практичка универзализација.
Према томе, ако се још надам да ум не мора бити слугом, треба да мислим
друкчије. Поново замишљам своју максиму као да је она постављена на ниво
универзалног закона. Тада тај закон каже да се позајмица такорећи по дефиницији
не враћа, из чега следи да појам позајмице више не постоји.Јер, ако по закону, који
обавезује вољу свакога, нема враћања позајмљеног, онда нема ни позајмице, пошто
појампозајмице подразумева враћање. Са мојом максимом као универзалним
законом логички је могуће само поклањање, а не и позајмљивање. А то значи да
моја максима, када је подигнем на ниво закона, одатле повратно противуречи себи,
тј. укида се као немогућа. Тако сам ја у противречности са собом ако мислим да је
морално исправно не вратити позајмљено.
Укратко, мој сопствени ум, а не Имануел Кант као неки морални
ауторитет, каже ми да никако не могу бити у праву уколико одлучим да новац не
вратим. Међутим, ја и тада могу одлучити да не вратим новац, јер имам слободу да
поступим како хоћу, без обзира да ли сам у праву или нисам, али онда ја газим свој
ум, не поштујм га, што ће рећи да не поштујем ни себе. Понижавам се.

Препоручена литература

1. Бабић, Ј. ''Морал и наше време'' – Београд, Просвета 1998.

2. Мирић, Ј. ''Разгледнице моралне свести'' – Београд, ауторско издање, 1996
3. Мирић, Ј. Развој моралног мишљења'' – Београд, Калеком и
Институт за психологију, 2001.
4. Стојановић, С. ''Савремена мета-етика'' – Београд, Завод за уџбенике и
наставна средства, 1991 (треће издање).
 РАЗВОЈ МОРАЛНОГ МИШЉЕЊА

Резиме

Предавање се тематски састоји из два главна дела. Први део је филозофски и

углавном се састоји из преношења одабраних сазнања савремене мета-етике (о
гносеолошком статусу моралних речи и о карактеристикама моралног
образлагања). Осим тога, износи се и Кантов појам моралне аутономије,
(односно хетерономије). Други део је психолошки и састоји се из упознавања
полазника са теоријама и налазима когнитивно-развојних истраживача развоја
моралног мишљења (Пијаже, Колберг, Туриел) и са неким налазима који
одступају од тих теорија.
Други део часа је дискусиони, заправо час и почиње дискусијом о једној или
две моралне дилеме, да би се кроз активно учешће полазника постепено
уводили и упознавали са основним појмовима морала (морални суд,
образложење, критеријум или мерило итд.). Прва се за дискусију износи дилема
''Хајнц'', а после ње дилема ''Затвореник'', да би – зависно од тока дискусије –
полазници могли бити упознати са неким озбиљним моралним питањима
(оправдање казне, утилитаризам, одговорност и сл.).
Најзад, остатак часа остављен је за пиотања полазника која се односе на
проблематику из претходних излагања и дискусија.
 БИОГРАФИЈА

Јован Мирић рођен је у Колуту 1952. године. Завршио је студије

психологије и после трогодишњег рада у пракси запослио се као асистент на
предмету Развојна психологија на Филозофском факултету у Београду. Његово
примарно поље интересовања је човекова моралност и њен развој, нарочито
област моралног мишљења. Тим проблемима почео је да се бави почевши да
истражује родитељско кажњавање и награђивање деце управо са моралне
стране. Резултати тих истраживања били су потпуно неочекивани, али, после се
показало, скоро свако истраживачко ''завиривање'' у моралност доноси нешто
изненађујуће.
Јован Мирић ке магистрирао са темом о родитељском кажњавању и
награђивању деце и докторирао одбранивши рад са темом ''Развој моралног
мишљења''. Објавио је три књиге.
1. ''Разгледнице моралне свести'' 1996. године (ауторско издање),
2. ''Развој моралног мишљења'' 2001. године (Калеком)
3. ''Тумачење Кодекса етике'' 2003. године (ЦПП ДПС)