Bernard Kornvel - POSLEDNJE KRALJEVSTVO

Naslov originala:
THE LAST KINGDOM
BERNARD CORNWELL
Harper Collins Publishers 2004
Copyright © Bernard Cornwell 2004

★ Izdavač: Otvorena knjiga, Dunavsl k 12, Beograd ★

★ Za izdavača: Petar Nikolić ★
★ Prevod: Dragan Stijelja Jovanović ★
★ Lektura: Nataša Jovanović ★
★ Slog, prelom i likovno rešenje korica: Mario Lampić ★
★ Štampa: Otvorena knjiga, Beograd ★
★ Tiraž: 1000 primeraka ★
Plasman: 011/292 8079; 063/ 845 7157 ★
★ ISBN 86 - 7674 - 057 - 7 ★
★ Prvo izdanje ★
★ Beograd, 2006 ★
 POSLEDNJE KRALJEVSTVO
posvećujem Džudi, sa ljubavlju

Wyrd bið ful _ræd

 Imena mesta
IZGOVOR IMENA MESTA u anglosaksonskoj Engleskoj bio je
problematičan budući da nije bilo doslednosti ni dogovora čak ni u
pogledu samih imena. Tako je London u različitim prikazima nazivan
Landonia, Landenberg, Landene, Landen, Landenvik, Landenster i
Landres. Nema sumnje da će se nekim čitaocima svideti verzije mesta
koje se nalaze ispod ovog teksta, ali ja sam obično koristio izraz, koji
se, bez obzira na izgovor, nalazio u Oksfordskom rečniku engleskih
toponima u periodu koji je bio najbliži ili se koristio tokom vladavine
kralja Alfreda (871 - 899. godine naše ere), međutim, čak ni to rešenje
nije idealno. Ostrvo Hejling se 956. godine pisalo na dva načina, kao
Heilincigae i Hæglingaiggæ. Ni ja sam nisam bio dosledan; više mi se
svidelo da koristim savremeni izraz Engleska {England), nego
Englaland, a umesto izraza Norðhymbralond, koristio sam
Nortumbrija {Northumbria) kako bih izbegao mogućnost da
sugerišem čitaocu da se granice starog kraljevstva podudaraju sa
granicama današnje oblasti. Tako je i ova lista potpuno proizvoljna,
kao i izgovor mesta:
Æbbnduna – Ebingdon (Berkšir)
Æsc’s Hill - Ešdaun (Berkšir)
Baðum (izgovara se Batum) - Bat (Ejvon)
Basengas - Bejsing (Hempšir)
Beamfleot - Benflit (Eseks)
Beardastopol - Bamstejbl (Devon)
Bebbanburg - zamak Bamburg (Nortamberlend)
Berewic - Bervik iznad Tvida (Nortamberlend)
Berrocscire - Berkšir
Blaland - severna Afrika
Cantucton - Kenington (Somerset)
Cetreht - Keterik (Jorkšir)
Cippanhamm - Čipenhem (Viltšir)
Cirrenceastre - Sajrensester (Glosteršir)
Contwaraburg - Kenterberi (Kent)
Comwalum - Komvol
Cridianton - Krediton (Devon)
Cynuit - Sinjuit Hilfort (kod Keningtona, Somerset)
Dalriada - zapadna Škotska
Defnascir - Devonšir
Deoraby - Derbi (Derbišir)
Die - Dis (Norfok)
Dunholm - Duram (oblast Duram)
Eoferwic - Jork (u danskom Jorvic, izgovara se Jorvik)
Exanceaster - Eksiter (Devon)
Fromtim - Frempton na Severnu (Glosteršir)
Gegnesburh - Gejnzboro (Linkolnšir)
The Gewæsc - Voš
Gleawecestre - Gloster (Glosteršir)
Grantaceaster - Kembridž (Kembridžšir)
Gyruum - Džerou (oblast Duram)
Haithabu - Hedebi (trgovački grad u južnoj Danskoj)
Hamanfunta - Hevant (Hempšir)
Hamptonscir - Hempšir
Hamtun - Sautempton (Hempšir)
Heilincigae - ostrvo Hejling (Hempšir)
Hreapandune - Repton (Derbišir)
Kenet - reka Kenet (danas se piše Kennet)
Ledecestre - Lester (Lesteršir)
Lindisfarena - Lindisfem (Sveto ostrvo, Nortamberlend)
Lundene - London
Mereton - Marten (Viltšir)
Meslach - Metlok (Derbišir)
Pedredan - reka Peret
Pictland - istočna Škotska
The Poole - luka Pul (Dorset)
Readingum - Reding (Berkšir)
Sæfem - reka Severn
Scirebuman - Šerbom (Dorset)
Snotengaham - Notingem (Notingemšir)
Solente - Solent
Streonshall - Strenshol (Jorkšir)
Sumorsæte - Somerset
Suth Seaxa - Saseks (Južni Sakson)
Synningthwait - Svinintvejt (Jorkšir)
Temes - reka Temza
Thomsæta - Dorset
Tine - reka Tajn
Trente - reka Trent
Tuede - reka Tvid
Twyfyrde - Tajverton (Devon)
Uisc - reka Eks
Werham - Verem (Dorset)
Wiht - ostrvo Vajt
Wiire - reka Vir
Wiltun - Vilton (Viltšir)
Wiltunscir - Viltšir
Winbuman - Vimborn Minster (Dorset)
Wintanceaster - Vinčester (Hempšir)
 Prolog
Nortumbrija, 866 - 867. g.n.e.
 ZOVEM SE UTRED. Sin sam Utreda, Utredovog sina, a i njegov
otac se zvao Utred. Sluga moga oca, sveštenik po imenu Beoka,
izgovarao je to ime kao Utred. Ne znam da li bi ga moj otac tako
napisao, jer nije znao ni da čita, ni da piše. Ja znam i jedno i drugo.
Ponekad uzmem stare pergamente iz drvenog sanduka i na njima
vidim ime koje je napisano kao Uhtred, Utred, Ughtred ili Ootred.
Gledam te pergamente koji su dokazi da je Utred, sin Utreda, zakoniti
i jedini vlasnik zemalja koje su pažljivo ograničene kamenjem,
kanalima, hrastovima i jasenovima, močvarama i morem. Sanjam te
zemlje o koje udaraju talasi, surove i šibane vetrovima. Sanjam i znam
da ću jednoga dana povratiti zemlju koju su mi drugi oteli.
Ja sam erldorman, iako sebe zovem erl Utred, što je isto, a izbledeli
pergamenti su samo potvrda onoga što posedujem. Zakon kaže da
posedujem zemlju, a zakon je, kako su nas učili, ono što nas čini božjim
ljudima, a ne zverima u jaruzi. Ali zakon mi ne može pomori da
povratim svoju zemlju. Zakon traži nagodbu. Zakon misli da će novac
nadoknaditi ono što je izgubljeno. Zakon se, više nego ičega, plaši
krvne osvete. Ali ja sam Utred, sin Utredov, a ovo je priča o krvnoj
osveti. Ova priča govori o tome kako ću od svojih neprijatelja preuzeti
ono što je, po zakonu, moje. Ovo je priča o ženi i njenom ocu, kralju.
Bio je moj kralj i sve što posedujem dugujem njemu. Hranu, dvorac
u kojem živim, mačeve mojih vojnika, sve to dugujem Alfredu, mom
kralju, koji me je mrzeo.
★★★

PRIČA POČINJE MNOGO pre nego što sam sreo Alfreda. Počinje
kada sam imao devet godina i prvi put video Dance. Bilo je to 866.
godine, a tada se nisam zvao Utred, nego Osbert, jer sam bio mladi sin.
Najstariji sin je nosio ime Utred. Mom bratu je tada bilo sedamnaest
godina. Bio je visok i lepo građen, imao je plavu kosu, kao svi u
porodici, i bio je mrzovoljan, kao i naš otac.
Onog dana kada sam prvi put video Dance, jahali smo duž morske
obale sa sokolovima na rukama. Jahali smo moj otac, stric, moj brat, ja
i dvanaest plaćenika. Bila je jesen. Morske litice su prekrili poslednji
letnji izdanci. Na stenama su se nalazile foke i mnoštvo morskih ptica,
koje su letele ukrug i kreštale. Bilo ih je previše da bismo mogli da
pustimo sokolove. Jahali smo sve dok nismo stigli do plićaka koji se
mreškao između naše zemlje i zemlje koja se zvala Lindisfaren, Sveto
ostrvo. Secam se da sam gledao preko vode, ka srušenim zidovima
opatije. Danci su je opljačkali, ali to je bilo davno, pre nego sto sam
rođen. Iako su monasi još uvek tamo živeli, samostan više nikada nije
dosegao staru slavu.
Taj dan mi je u sećanju ostao kao lep. Možda i jeste bio takav.
Možda je padala kiša, mada mislim da nije bilo tako. Sijalo je sunce,
bila je oseka, talasi su nežno udarali o obalu, a ceo svet se činio
srećnim. Kandže mog sokola bile su čvrsto obavijene oko kožnog
rukava, njegova glava, pokrivena kapom, trzala se, jer je mogao da čuje
krike belih ptica. Napustili smo tvrđavu nešto pre podneva, jahali smo
na sever. Iako smo nosili sokolove, nismo išli u lov, krenuli smo da bi
moj otac mogao da odluči da li da lovi ili ne.
Vladali smo ovom zemljom. Moj otac, erldorman Utred, bio je
gospodar svega što se nalazilo južno od reke Tvid i severno od reke
Tajn, ali u Nortumbriji smo imali kralja, a njegovo ime je, kao i moje,
bilo Osbert. Živeo je južno od nas, retko je dolazio na sever i nije nas
uznemiravao. Međutim, čovek po imenu Ela želeo je da se dočepa
prestola. Ela, eldorman u brdovitoj oblasti zapadno od Eofervika,
skupio je vojsku kako bi izazvao Osberta. Poslao je mom ocu poklone
da bi dobio njegovu podršku. Sada znam da je moj otac u rukama
držao ishod ove pobune. Želeo sam da podrži Osberta, ako ni zbog
čega drugog, onda zato što se zakoniti kralj zvao isto kao ja, i jer sam
naivno, kao devetogodišnjak, verovao da svako ko se zove Osbert
mora biti plemenit, dobar i hrabar. U stvarnosti, Osbert je bio budala
kojom su se poigravali, međutim, bio je kralj, a moj otac nije bio voljan
da ga izda. Ali Osbert nije poslao poklone i nije iskazao nikakvo
poštovanje, dok je Ela to učinio. To je mog oca zabrinulo. U tom
trenutku mogli smo da povedemo stotinu pedeset dobro naoružanih
vojnika u rat, a za mesec dana taj broj bi se povećao na preko četiri
stotine ratnika, tako da bi predvodnik svake strane, koju bismo
podržali, postao kralj i bio bi nam zahvalan.
Ili smo bar tako mislili.
Tada sam ih ugledao.
Tri broda.
U mom sećanju su izronila iz morske izmaglice. Možda jesu, ali
sećanje je varljivo, jer su mi u sećanju na taj dan ostale slike vedrog
neba, bez oblaka. Zato možda nije bilo izmaglice, ali činilo mi se da u
jednom trenutku na pučini nije bilo nikoga, a već narednog trenutka
sa juga su dolazila tri broda.
Bili su predivni. Činilo se da bez teškoća plove okeanom, a kada bi
njihova vesla zaronila u talase, samo bi letimično dodirnuli vodu.
Njihovi pramci i krme, izvijene uvis, bili su ukrašeni pozlaćenim
zverima, zmijama i zmajevima. Tog letnjeg popodneva činilo mi se da
tri broda, nošena srebrnim krilima svojih vesala, plešu po vodi. Sunce
se u tragovima odbijalo od mokre oštrice, potom bi vesla uronila u
vodu, izronila iz nje, brodovi su se valjali po talasima, a ja sam ih
opčinjen posmatrao.
„Đavolji otpad”, uzviknuo je moj otac. Nije bio dobar hrišćanin, ali
tada se toliko uplašio da se prekrstio.
„Neka ih đavo i proguta”, rekao je moj stric. Zvao se Elfrik i bio je
vitak, lukav, mračan i tajanstven.
Brodovi su se išli na sever, njihova četvrtasta vesla su se njihala
na dugačkim drškama. Kada smo se okrenuli na jug kako bismo po
pesku u lakom galopu odjahali do kuće, grive naših konja su lepršale
nošene vetrom, a sokolovi pokrivenih glava uznemireno kliktali. I
brodovi su krenuli u tom pravcu. Na mestu gde je litica postajala
kosina pokrivena izgaženom travom, jahali smo ka kopnu. Konj i su se
popeli na padinu, a odatle smo galopirali stazom na obali ka našem
dvorcu.
U Bebanburg. Beba je pre mnogo godina bila kraljica u našoj
zemlji. Dala je svoje ime kući u kojoj sam živeo, meni najdražem mestu
na celom svetu. Tvrđava je stajala na visokoj steni koja se izvijala
iznad mora. Talasi su udarali o njenu istočnu stranu i razbijali se u
beloj peni na severnom delu stene, dok se plitko jezerce morske vode
mreškalo duž njene zapadne strane, između tvrđave i kopna. Da biste
došli u Bebanburg, morali ste ići na jug putem posutim šljunkom, koji
je izgledao kao niski pojas od kamenja i peska i bio zaštićen velikim
drvenim utvrđenjem. Zvali su ga Niska kapija i bilo je sagrađeno na
vrhu zemljanog nasipa. Protutnjali smo ispod svoda utvrđenja, konji
su nam bili beli od znoja, potom smo projahali pored ambara,
kovačnica, konjušnica i štala. To su sve bile drvene zgrade dobro
pokrivene krovovima od sena. Zatim smo nastavili stazom koja se
protezala unutar utvrđenja, ka Visokoj kapiji. Nju je štitio vrh stene,
opasane bedemom od drveta, koji je okružio prostoriju moga oca.
Tamo smo sjahali i prepustili robovima da se pobrinu za naše konje i
sokolove, onda smo potrčali ka istočnom bedemu odakle smo
posmatrali more.
Brodovi su se približavali ostrvima na kojima su živeli tupici1 i gde
su lovci na foke igrali zimi. Posmatrali smo ih, a moja maćeha,
uznemirena topotom kopita, došla je iz dvorca i pridružila nam se na
bedemu. „Đavo je izbacio svoj smrad”, dočekao ju je moj otac.
„Bože i svi sveci, sačuvajte nas”, rekla je Gita, krsteći se. Nikada
nisam upoznao svoju pravu majku, drugu očevu ženu, koja je, kao i
prva, umrla na porođaju, tako da ni moj brat ni ja, iako smo u stvari
bili polubraća, nismo imali majke, premda sam Gitu smatrao majkom.
Bila je dobra prema meni, uistinu, bolja od mog oca, koji nije mnogo
voleo decu. Gita je želela da postanem sveštenik, govorila je da će moj
stariji brat naslediti zemlju i postati ratnik koji će je braniti, zbog čega
ja moram da pronađem drugi put u životu. Podarila je mom ocu dva
sina i ćerku, ali nijedno dete nije živelo duže od godinu dana.
Brodovi su se približavali. Činilo se da su došli da razgledaju
Bebanburg, što nas nije brinulo, jer se tvrđava činila neosvojivom,
tako da su Danci mogli da pogledaju sve što su hteli. Najbliži brod je
imao duple stranice, od kojih je svaka imala po dvanaest vesala i, dok

1
Tupik - vrsta ptice (omit. Fratercula)
je brod pristajao na nekih stotinu koraka od obale, sa njegove ivice je
skočio muškarac i projurio pored najbližeg reda vesala, krećući se
između njih kao plesač. Sve to je činio odeven u košulju od pletenih
nitni, držeći mač u ruci. Svi smo se molili da padne, ali to se naravno
nije dogodilo. Imao je dugu, veoma dugu, plavu kosu. Kada je, šepureći
se, pretrčao celu stranu broda na kojoj su se nalazila vesla, okrenuo se
i potrčao nazad.
„Ovaj brod je trgovao na ušću reke Tajn pre nedelju dana”, rekao
je Elfrik, brat moga oca.
„Otkud znaš?”
„Video sam ga”, rekao je Elfrik, „prepoznajem taj pramac. Vidiš li
da se na zavojima nalaze obodi svetlih boja?” Pljunuo je. „Tada se na
njemu nije nalazila glava zmaja.”
„Kada trguju, onda skidaju glave zveri sa pramca”, rekao je moj
otac. „Šta su kupovali?”
„Razmenjivali su krzno za so i sušenu ribu. Rekli su da su trgovci
iz Haitabua.”
„Da, trgovci koji sada žele da se bore”, rekao je moj otac. Danci sa
brodova su nas izazivali tako što su udarali kopljima i mačevima po
svojim obojenim Štitovima. Ipak, malo toga su mogli da urade protiv
Bebanburga, a mi nismo mogli da uradimo ništa da bismo ih povredili,
iako je moj otac naredio da se podigne njegova zastava na kojoj se
nalazio vuk. Na njoj se videla iskežena vučja glava. Bila je to zastava
koju je koristio u borbi, ali ovoga puta nije bilo vetra, zastava je visila
i nije impresionirala pagane, kojima je, nakon nekog vremena
dosadilo da nam se rugaju, pa su posedali na svoja mesta i odveslali
na jug.
„Moramo se pomoliti”, rekla je moja maćeha. Gita je bila mnogo
mlada od mog oca. Bila je niska, bucmasta žena, dugačke, plave kose.
Poštovala je svetog Katberta i obožavala ga je jer je činio čuda. U crkvi,
koja se nalazila pored dvorca, čuvala je češalj od slonovače za koji je
govorila da je bio češalj medveda svetog Katberta. Možda je i bio.
 „Moramo nešto da preduzmemo”, povikao je moj otac i udaljio se
od grudobrana. „Ti”, obratio se mom starijem bratu Utredu. „Uzmi
dvanaest vojnika i krenite na jug. Posmatrajte pagane, ništa ne radite,
razumeš li? Ako njihovi brodovi pristanu uz moju zemlju, želim da
znam gde su.”
„Dobro, oče.”
„Ali nemojte se boriti protiv njih”, naredio je moj otac. „Samo
posmatrajte prokletnike i vratite se ovamo pre nego što padne noć.”
Poslao je još šest vojnika da uzbune zemlju. Svaki slobodni
muškarac bio je dužan da služi vojsku. Tako je moj otac počeo da
okuplja vojnike. Očekivao je da do svitanja okupi oko dve stotine
muškaraca, od kojih bi neki bili naoružani sekirama, kopljima ili
srpovima, dok bi njegovi plaćenici, koji su živeli sa nama u
Bebanburgu, bili opremljeni dobrim mačevima i jakim štitovima. „Ako
budemo brojniji od Danaca”, rekao mi je otac te noći, „onda se oni neće
boriti. Danci su kao psi. Kukavice su u duši, ali su hrabri ako su u
čoporu.” Bilo je mračno, a moj brat se još uvek nije vratio, mada se
niko nije opravdano brinuo zbog toga. Utred je bio sposoban, premda
je ponekad bio nesmotren, i nije bilo sumnje da će se vratiti u sitne
sate, te je moj otac naredio da se upali vatra kraj gvozdene karike za
učvršćivanje užeta kako bi mogao da nade put do kuće.
Iako smo procenili da smo sigurni u Bebanburgu, jer nikada nije
pao tokom neprijateljskih napada, moj otac i stric su bili zabrinuti što
su se Danci vratili u Nortumbriju. „Traže hranu”, rekao je moj otac.
„Izgladneli prokletnici žele da se iskrcaju, ukradu nešto stoke i
otplove.”
Setio sam se stričevih reči da su brodovi bili na ušću reke Tajn da
razmene krzno za sušenu ribu. Kako su onda mogli biti gladni? Ali
ništa nisam rekao. Imao sam devet godina i šta sam mogao da znam o
Dancima?
Znao sam da su divljaci, pagani i da su grozni. Znao sam da su dve
generacije pre mog rođenja njihovi brodovi poharali naše obale. Znao
sam da se otac Beoka, sluga moga oca i naš sveštenik, moli svake
nedelje Bogu da nas poštedi srdžbe severnjaka, ali ta srdžba me je
uvek mimoilazila. Od mog rođenja, nijedan Danac nije došao do naših
obala, međutim, moj otac se često borio protiv njih. Te noći, dok smo
čekali da se moj brat vrati, pričao je o svojim starim neprijateljima.
Došli su, pričao je, iz zemalja na severu, gde vladaju sneg i magla,
obožavali su stare bogove, iste one koje smo mi obožavali pre nego što
je Hristova svetlost došla da nas blagoslovi. Kada su prvi put došli u
Nortumbriju, pričao mi je, nebom na severu su leteli plameni zmajevi,
u brda su udarali zastrašujući gromovi, a more se uzburkalo od vihora.
„Njih je poslao Bog da nas kazni”, rekla je Gita bojažljivo.
„Za šta da nas kazni?”, grubo ju je upitao moj otac.
„Za naše grehe”, rekla je Gita, krsteći se.
„Neka su prokleti naši gresi”, povikao je moj otac. „Dolaze ovamo
zato što su gladni.” Nervirala ga je pobožnost moje maćehe i odbio je
da skloni zastavu sa vučjom glavom, kojom je stavljao do znanja da
naša porodica vodi poreklo od Vodena, drevnog saksonskog boga rata.
Vuk, kako mi je rekao kovač Ildvulf, bio je jedna od tri omiljene
Vodenove životinje. Preostale dve su bile orao i gavran. Moj a majka je
želela da na našoj zastavi bude krst, međutim, otac je bio ponosan na
svoje pretke, mada je retko govorio o Vodenu. Čak i sa devet godina
znao sam da dobar hrišćanin ne treba da se hvali kako vodi poreklo
od paganskog boga, ali sviđala mi se ideja o božanskom poreklu.
Ildvulf mi je često pričao priče o Vodenu, da je nagradio naš narod tako
što nam je dao zemlju koju smo nazvali Engleska, da je jednom bacio
ratničko koplje na Mesec i da je njegov štit mogao da zamrači nebo
leti, da je mogao da požanje sav kukuruz na svetu jednim zamahom
svog velikog mača. Sviđale su mi se te priče. Bile su bolje od priča moje
maćehe o Katbertovim čudima. Hrišćani su, kako mi se činilo, večito
žalili, dok oni koji su obožavali Vodena nisu mnogo plakali.
Čekali smo u predvorju. Bilo je i još uvek je, u stvari, veliko
predvorje napravljeno od drveta, sa debelim krovom od slame na
jakim gredama, sa harfom na izdignutom delu poda i kamenim
ognjištem na sredini poda. Dvanaest robova je održavalo vatru celog
dana. Drva su dovlačili stazom, potom su prolazili kroz kapije, tako da
bismo krajem leta imali zalihe drva za zimu koje su bile veće od crkve.
Na obodima predvorja nalazile su se drvene terase, ispunjene
nabijenom zemljom, na koju su bili naslagani vuneni prekrivači. Mi
smo, u stvari, živeli na tim terasama, iznad samog gaza. Psi su boravili
ispod nas, na podu pokrivenom paprati, gde su tokom četiri velike
godišnje proslave jeli ljudi nižeg staleža.
Te noći se ništa nije slavilo, jeo se hleb i sir i pilo se pivo. Otac je
čekao mog brata i glasno se pitao da se Danci nisu ponovo pobunili.
„Obično dolaze po hranu i idu u pljačku”, rekao mi je, „ali na nekim
mestima se zadrže i zauzmu zemlju.”
„Misliš li da žele našu zemlju?”, upitao sam.
„Zauzeće bilo koju zemlju”, rekao je razdražljivo. Moja su ga
pitanja uvek razdraživala, a te noći je bio zabrinut, pa je nastavio da
priča. „Njihova zemlja je od kamena i leda, a prete im i divovi.”
Želeo sam da mi još priča o divovima, ali on se umesto toga
prepustio mračnim mislima. „Naši preci su zauzeli ovu zemlju”,
nastavio je nakon kraćeg ćutanja. „Zauzeli su je, obradili i zadržali. Ne
odustajemo od onoga što su nam preci ostavili. Prešli su more i borili
se, gradili su ovde i ovde su sahranjeni. Ovo je naša zemlja, pomešana
sa našom krvlju, očvrsla od naših kostiju. Naša je.” Bio je ljut, mada je
često bio takav. Piljio je u mene kao da sam pitao da li sam dovoljno
jak da se nosim sa zemljom Nortumbrijom, koju su naši preci osvojili
mačem i kopljem, krvlju i klanjem.
Posle nekog vremena je zaspao, ili sam ja zaspao. Mislim da je moj
otac otišao do bedema, međutim, do zore se vratio u predvorje. Mene
je probudio zvuk roga sa Niske kapije. Skočio sam sa terase i izašao u
svitanje. Na travi je bila rosa, iznad glava nam je kružio morski orao, a
očevi psi su, na zvuk roga, izjurili iz predvorja. Video sam oca kako trči
ka Niskoj kapiji, ja sam ga pratio sve dok nisam počeo da se probijam
između muškaraca koji su se okupljali kod zemljanog bedema kako bi
mogli da vide prilaz.
Konjanici su dolazili sa juga. Bilo ih je dvanaest, kopita njihovih
konja su se svetlucala od rose. Konj mog brata je bio na čelu. Bio je to
šareni pastuv, divljeg pogleda i neobičnog kasa. Pružao je prednje
noge dok je galopirao, niko nije mogao, a da ga ne prepozna. Ipak,
Utred ga nije jahao. Vojnik koji je jahao u sedlu imao je dugu, dugu
kosu boje izbledelog zlata, koja je lepršala kao konjski rep dok se
približavao. Nosio je oklop, za pojasom je imao široke korice za mač, a
za jedno rame bila mu je zakačena sekira. Bio sam siguran da je to isti
onaj muškarac koji je plesao medu veslima prethodnog dana. Njegovi
pratioci su bili odeveni u kožu ili vunu. Dok su se približavali, dugokosi
im je pokazao da bi trebalo da zauzdaju svoje konje, a on sam je
produžio napred. Došao je u domet strelcima, iako niko od nas koji
smo bili na bedemu nije imao strelu na luku. Onda je zauzdao konja,
stao i pogledao uvis, ka kapiji. Posmatrao je redove muškaraca, dok
mu je na licu bio podrugljiv izraz, potom se naklonio, bacio nešto na
stazu i okrenuo konja. Podbo ga je, konj je pojurio, a njegovi vojnici,
odeveni u rite, pridružili su mu se i odgalopirali su na jug.
Ono što je bacio na stazu bila je odrubljena glava moga brata.
Doneli su je mome ocu koji ju je dugo posmatrao, ali nije pokazao
nikakva osećanja. Nije plakao, nije napravio grimasu, nije se namrštio,
samo je posmatrao glavu svog najstarijeg sina, a onda je pogledao
mene. „Od danas se zoveš Utred”, rekao je.
Tako sam dobio ime.
★★★

OTAC BEOKA JE ZAHTEVAO da se ponovo krstim, jer u

suprotnom, na nebu neće znati ko sam kada stignem sa imenom Utred.
Bunio sam se, ali i Gita je želela isto, a ocu je više stalo do toga da ona
bude zadovoljna, nego ja. U crkvu su doneli bure i dopola ga napunili
morskom vodom. Otac Beoka me je stavio u njega i sipao mi vodu na
glavu. „Prihvati svog slugu Utreda”, pojao je, „u sveto prisustvo
svetaca i u redove svojih najsvetlijih anđela ” Nadam se da je svecima
i anđelima toplije nego što je meni bilo toga dana. Kada je krštenje
obavljeno, Gita je plakala umesto mene, iako nisam znao zašto. Bolje
bi joj bilo da je plakala za mojim bratom.
Saznali smo šta mu se dogodilo. Tri danska broda su se ukotvila
na ušću reke Aln, gde se nalazilo malo naselje u kojem su živeli ribari
sa svojim porodicama. Oni su se iz opreza povukli iz njega, mada je
nekolicina ostala i, iz šume, koja se nalazila u brdima, osmatrala ušće.
Rekli su da je moj brat, kada je pala noć, došao i video vikinge kako
pale kuće. Nazivali su ih vikinzima kada su dolazili u pljačku, a
Dancima i paganima kada su trgovali. Pošto su ovi ljudi spaljivali kuće
i pljačkali, smatrali su ih vikinzima. Činilo se da ih je nekolicina u
naselju, a da je većina na brodovima. Moj brat je odlučio da odjaše do
koliba i pobije one koji su bili tamo. To je naravno bila zamka. Danci
su videli njegove konjanike kako se približavaju. Sakrili su svoju
posadu severno od sela, a četrdesetorica su sa leda napali grupu koju
je moj brat predvodio i sve ih pobili. Moj otac je tvrdio da je smrt
njegovog starijeg sina morala biti brza, što mu je bila uteha. Naravno
da mu smrt nije bila brza, jer je poživeo dovoljno dugo da Danci
saznaju ko je on. Zašto bi inače vratili njegovu glavu u Bebanburg?
Ribari su ispričali da su pokušali da upozore moga brata, međutim,
sumnjam da je bilo tako. Ljudi takve stvari govore da ih ne bi optužili
za neuspeh, ali bilo da su upozorili moga brata ili ne, on je ipak umro.
Danci su dobili trinaest dobrih mačeva, trinaest dobrih konja i oklop
od lanaca, šlem i moje staro ime.
Ali to nije bio kraj. Kratka poseta tri broda nije predstavljala veliki
događaj. Nedelju dana nakon smrti moga brata, čuli smo da je velika
flota danskih brodova uplovila u reke kako bi osvojila Eofervik.
Izvojevali su pobedu na Svisvete, zbog čega je Gita plakala, jer je to bio
znak da nas je Bog napustio. Ipak bilo je i dobrih vesti, pošto se činilo
da se moj stari imenjak, kralj Osbert, udružio sa svojim protivnikom,
potencijalnim kraljem Elom. Dogovorili su se da svoje rivalstvo ostave
po strani, udruže snage i povrate Eofervik. To deluje jednostavno, ali,
naravno, bilo je potrebno da prođe neko vreme. Glasnici su išli od
jednog do drugog, savetnici su bili zbunjeni, sveštenici su se molili, a
tek oko Božića, Osbert i Ela su se zakleli i sklopili mir. Potom su pozvali
ljude moga oca, a mi, naravno, zimi nismo mogli da krenemo u napad.
Danci su bili u Eoferviku, gde smo ih ostavili sve do ranog proleća,
kada su se pronele glasine da će se nortumbrijska vojska okupiti izvan
grada, a na moju radost, otac je odlučio da i ja jašem sa njim na jug.
„On je premlad”, bunila se Gita.
 „Ima skoro deset godina i mora naučiti da se bori”, rekao je moj
otac.
„Bolje bi mu bilo da nastavi da uči”, odgovorila mu je.
„Mrtav učenjak nije od koristi Bebanburgu”, rekao je otac. „Utred
je sada naslednik, a naslednik mora da nauči da se bori.”
Te noći je naterao Beoku da mi pokaže pergamente koje je čuvao
u crkvi, pergamente koji su dokazivali da smo mi vlasnici zemlje.
Beoka me je dve godine učio da čitam, ali ja sam bio loš đak. Na
njegovo razočaranje, ono što je bilo napisano na pergamentima nisam
mogao da uhvatim ni za glavu, ni za rep. Beoka je uzdahnuo, a onda mi
rekao šta znači ono što je napisano. „Opisuju zemlju”, rekao je, „zemlju
koju poseduje tvoj otac. Kažu da je zemlja njegova po božjem i po
našem zakonu.” A jednoga dana, činilo se, te zemlje će pripasti meni,
budući da je te večeri moj otac u pero govorio drugu oporuku, u kojoj
je rekao da, ako on umre, Bebanburg u tom slučaju treba da pripadne
njegovom sinu Utredu. Ja bih tako postao erldorman, a svi narodi
između reka Tvid i Tajn morali bi da mi se zakunu na vernost.
„Nekada smo ovde bili kraljevi”, rekao mi je, „a naču zemlju su
zvali Bernisija.” Utisnuo je svoj pečat u crveni vosak, ostavivši njime
otisak vučje glave.
„Trebalo bi ponovo da budemo kraljevi”, rekao je moj stric Elfrik.
„Nije bitno kako nas zovu sve dok nas poštuju”, rekao je moj otac
odsečno. Naterao je Elfrika da se zakune na češlju svetog Katberta da
će poštovati njegovu novu oporuku i da će me priznati kao Utreda od
Bebanburga. Elfrik je učinio i zakleo se. „Ali to se neće dogoditi”, rekao
je moj otac. „Poklaćemo Dance kao ovce u toru, a ovamo ćemo se
vratiti sa plenom i slavni.”
„Daće bog”, rekao je Elfrik.
Elfrik i trideset muškaraca trebalo je da ostanu u Bebanburgu da
čuvaju utvrđenje i štite žene. Te noći mi je dao darove; kožni kaput
koji je mogao da zaštiti od oštrice mača i, što mi se činilo najboljim od
svega, šlem koji je kovač Ildvulf ukrasio trakom od pozlaćene bronze.
„Tako će znati da si princ”, rekao je Elfrik.
 „On nije princ, nego erldormanov naslednik”, rekao je moj otac.
Ipak, bio je zadovoljan poklonima koje mi je dao njegov brat, a on sam
mi je dao još dva, kratki mač i konja. Mač je predstavljao skraćeno,
staro sečivo sa kožnim koricama umotanim u vunu. Imao je deblju
dršku i njime je bilo nezgodno rukovati. Pa ipak, te noći sam spavao sa
mačem pod ćebetom.
Narednog jutra, dok je moja maćeha plakala na bedemima Visoke
kapije, ispod plavog vedrog neba, mi smo odjahali u rat. Dve stotine i
pedeset vojnika je jahalo na jug, prateći našu zastavu sa glavom vuka.
Bilo je to 867. godine i tada sam prvi put krenuo u rat.
I nikada nisam prestao da idem.
„NECES SE BORITI U ZIVOM ZIDU”, REKAO MI JE OTAC.
„Neću, oče.”
„Samo muškarci mogu da stoje u živom zidu”, rekao je, „ali ti ćeš
posmatrati, učićeš i otkrićeš da najopasniji udarac nije onaj koji dolazi
od mača ili sekire i koji možeš videti, nego onaj koji ne možeš videti,
oštrica koja dolazi ispod štitova sa ciljem da te udari po zglobovima.”
Nerado mi je dao još saveta dok smo dugim putem išli na jug. Od
dve stotine pedeset vojnika koji su iz Bebanburga krenuli u Eofervik,
stotinu i dvadeset je jahalo konje. To su bile očeve sluge ili bogatiji
vlasnici imanja, oni koji su mogli sebi da priušte oružje i koji su nosili
štitove i mačeve. Većina nije bila bogata, ali su se zakleli da će pomoći
mom ocu. Marširali su noseći srpove, koplja, harpune za lov na ribe i
sekire. Neki su nosili lukove za lov. Svima je naređeno da ponesu
zalihe hrane za nedelju dana, koju je uglavnom činio tvrdi hleb, još
tvrdi sir i dimljena riba. Mnoge su pratile žene. Moj otac je naredio da
nijedna žena ne sme da krene na jug, međutim, nije ih vratio jer je
zaključio da će žene u svakom slučaju poći, a da će se muškarci bolje
boriti ako ih gledaju žene ili dragane. Bio je uveren da će žene
posmatrati kako vojska Nortumbrije poražava Dance u strašnom
pokolju. Tvrdio je da smo mi najsnažniji muškarci u Engleskoj, mnogo
snažniji od mekih Mersijanaca. „Tvoja majka je bila Mersijanka”,
dodao je, ali više ništa nije rekao. Nikada nije govorio o njoj. Znao sam
da su bili manje od godinu dana u braku, da je ona umrla dok me je
rađala i da je bila erldormanova ćerka. Ali što se moga oca ticalo, ona
kao da nije ni postojala. Tvrdio je da ne podnosi Mersijance, mada ne
onoliko koliko je prezirao razmažene stanovnike Zapadne Saksonije.
„Ne znaju oni patnje ljudi iz Veseksa”, nastavio je, a najoštriju osudu
sačuvao je za Istočne Angle. „Žive u barama”, rekao mi je jednom, „i
žive kao žabe.” Mi, Nortumbrijci, oduvek smo mrzeli Istočne Angle
pošto su nas davno porazili u borbi i ubili Etelfrita, našeg kralja i
Bebinog muža, po kojoj je naša tvrđava dobila ime. Kasnije sam saznao
da su Istočni Angli dali konje i utočište od zime Dancima koji su
zaposeli Eofervik. Moj otac je bio u pravu što ih je mrzeo. Bili su
podmukle žabe.
Sa nama je jahao i otac Beoka. Otac nije mnogo voleo ovog
sveštenika, ali nije želeo da krene u rat bez božjeg čoveka koji će da
izgovora molitve. Nasuprot tome, Beoka je bio odan mome ocu jer ga
je oslobodio ropstva i pružio mu priliku da se obrazuje. Mislim da je
otac mogao obožavati i đavola, a Beoka bi mu za uzvrat progledao kroz
prste. Bio je mlad, sveže obrijan i neverovatno ružan, razrok da ste se
mogli uplašiti, spljoštenog nosa, neukrotive, riđe kose i paralizovane
leve ruke. Bio je veoma pametan, iako mi se to tada nije sviđalo pošto
sam mu zamerao što me podučava. Siromah se toliko trudio da me
nauči slovima, a ja sam se izrugivao njegovom trudu budući da mi se
više sviđalo da dobijem batine od oca kako bi me naterao da se
koncentrišem na slova.
Išli smo se rimskim putem, prešli smo veliki zid na reci Tajn i
produžili na jug. Rimljani su, kako je moj otac govorio, bili divovi koji
su gradili čudesne stvari, međutim, vratili su se u Rim, a divovi su
pomrli. Sada su jedini preživeli Rimljani bili sveštenici, ali putevi koje
su napravili divovi bili su još uvek tu. Dok smo išli na jug, priključivalo
nam se sve više muškaraca sve dok pustim poljima, sa obe strane
izrovanog puta punog kamenja, nije marširala horda ratnika. Ljudi su
spavali na otvorenom, mada su moj otac i zapovednici plaćenika noć
provodili u opatijama ili ambarima.
 Ponekad smo tumarali. Iako sam imao devet godina, primetio sam
da tumaramo. Ljudi su sa sobom nosili pice, krali su medovinu ili pivo
u selima kroz koja smo prolazili. Često su bili pijani i samo bi se srušili
pored puta, a izgleda da za to niko nije mario. „Stići će nas”, bezbrižno
bi rekao moj otac.
„To nije dobro”, rekao mi je otac Beoka.
„Šta nije dobro?”
„Trebalo bi da ima više reda. Čitao sam o ratovima koje su vodili
Rimljani i znam da reda mora biti.”
„Stići će nas”, rekao sam mu, ponovivši očeve reči.
Te noći su nam se pridružili muškarci iz mesta po imenu Ketreht,
gde smo, davno, u velikoj bici, porazili
Velšane. Pridošlice su pevale o toj bici, neprekidno ponavljajući
kako smo nahranili gavranove krvlju stranaca. Te reči su razveselile
moga oca koji mi je rekao da se nalazimo blizu Eofervika, da možemo
očekivati da se narednog dana pridružimo Osbertu i Eli, te da ćemo,
dan kasnije, ponovo nahraniti gavranove. Sedeli smo pored vatre,
jedne od stotine vatri koje su se rasule po poljima. Južno od nas,
daleko preko ravnice, mogao sam da vidim kako nebo gori u svetlosti
dalekih vatri i znao sam da nam one kazuju gde se nalazi ostatak
nortumbrijske vojske.
„Gavran je Vodenov stvor, zar ne?”, upitao sam nervozno.
Otac me je mrko pogledao. „Ko ti je to rekao?”
Slegao sam ramenima, ne rekavši ništa.
„Ildvulf?” Pretpostavio je, misleći na kovača iz Bebanburga, koji je
ostao u utvrđenju sa Elfrikom i krio da je pagan.
„Samo sam čuo, a znam da mi vodimo poreklo od Vodena”, rekao
sam, nadajući se da ću uspeti da se ovim odgovorom izvučem, a da me
otac ne udari.
„Vodimo”, priznao je, „ali sada imamo novog Boga.” Tužno je
gledao muškarce koji su pili u logoru. „Znaš li, dečače, ko pobeđuje u
bitkama?”
 „Mi, oče.”
„Oni koji su trezniji, mada pomaže i kada si pijan”, rekao je nakon
kratkog predaha.
„Zašto?”
„Zato što je mesto na kojem je živi zid užasno.” Gledao je u vatra.
„Šest puta sam bio u živom zidu”, nastavio je, „i svakog puta sam se
molio da to bude i poslednji put. Tvoj brat je bio čovek kojem bi se
svidelo da bude u živom zidu. Bio je hrabar.” Ućutao je, zamišljen, a
onda se namrštio. „A čovek koji je doneo njegovu glavu... Želim da ja
dobijem njegovu glavu. Želim da mu pljunem na ugašene oči, a onda
da mu lobanju nabijem na kolac iznad Velike kapije.”
„Dobićeš je”, rekao sam.
Podrugljivo se nasmejao na to. „Šta ti znaš?”, upitao je. „Poveo sam
te, dečače, jer moraš videti bitku. Zato što naši vojnici moraju videti
da si ovde. Ali ti se nećeš boriti. Ti si kao mladi pas koji posmatra kako
stari psi ubijaju vepra, a da ga pri tome ne ugrizu. Gledaj i uči, gledaj i
uči, i možda ćeš jednoga dana biti od koristi. A za sada, nisi ništa drugo
nego kučence.” Odmahnuo je rukom i tako mi dao na znanje da idem.
Narednog dana smo rimskim putem išli kroz ravnicu, prošli pored
kanala i živice, dok naposletku nismo stigli do mesta na kojem su
udružene vojske Osberta i Ela napravile zaklon. Ispred njih je bio
Eofervik, mogao se videti kroz raštrkano drveće. Tamo su bili Danci.
Eofervik je bio, i još uvek je, glavni grad severne Engleske. Imao je
veliku opatiju, nadbiskupa, tvrđavu, visoke zidine i ogromnu tržnicu.
Nalazi se pored reke Uz i diči se mostom. Brodovi sa udaljenih mora
su mogli doći do Eofervika, što su učinili i Danci. Morali su znati da je
Nortumbrija oslabljena građanskim ratom, da je Osbert, zakoniti kralj,
otišao na zapad u susret trupama protivnika Ela. Dok je kralj bio
odsutan, oni su zauzeli grad. Nije im bilo teško da otkriju da je Osbert
odsutan. Sukob između Osberta i Ela trajao je nedeljama. Eofervik je
bio pun trgovaca, a mnogi od njih su došli preko mora, znajući da su
njih dvojica ljuti rivali. Ono što sam naučio od Danaca bilo je to da
znaju kako da uhode. Monasi, koji su pisali hronike, rekli su nam da bi
se pojavili niotkuda, da bi se njihovi brodovi sa zmajevim glavama
iznenada pojavili na plavoj pučini, međutim, tako nešto se retko
događalo. Vikinzi su mogli napasti iznenada, a velike flote, ratne flote,
išle su tamo gde su znale da već postoji nevolja. Našli bi ranu i ispunili
je kao larve.
Otac me je odveo do grada, on i dvadeset njegovih vojnika. Svi smo
jahali konje i nosili oklope ili kožu. Mogli smo da vidimo neprijatelja
na zidinama. Jedan deo zidina bio je napravljen od kamena, još su ih
Rimljani sagradili, ali veći deo grada branio je zemljani zid na kojem
su se nalazila visoka drvena koplja. U istočnom delu grada kopalja nije
bilo. Činilo se da su spaljena pošto se moglo primetiti nagorelo drvo
na vrhu zemljanog zida, gde su postavljeni novi kočevi kako bi mogli
da drže nova koplja koja bi zamenila spaljenu ogradu.
Iza novih kočeva nalazila se gomila krovova pokrivenih slamom i
drveni zvonici tri crkve, dok su se sa reke videli jarboli danske flote.
Naši izviđači su tvrdili da su videli trideset i četiri broda, što je značilo
da Danci raspolažu vojskom od oko hiljadu vojnika. Naša vojska je bila
veća, brojala je skoro hiljadu i pet stotina ratnika, iako je bilo teško
reći koliko ih je zaista bilo. Činilo se da njima niko ne komanduje.
Dvojica voda, Osbert i Ela, odvojeno su podigli logore i, iako su
zvanično sklopili mir, nisu pristajali da razgovaraju jedan sa drugim,
već su slab kurire. Moj otac, koji je bio treći po važnosti u vojsci, mogao
je da razgovara sa obojicom, ali nije mogao da ubedi ni Osberta ni Elu
da se sastanu i na mini se dogovore o planu napada. Osbert je želeo da
opseda grad i da gladu istera Dance iz njega, dok se Eli žurilo, pa je
tražio da napadnu odmah. Bedem je srušen, govorio je, a napad bi
vodio duboko u zamršene gradske ulice, po kojima bi mogli goniti
Dance i ubijati ih. Ne znam čiji je stav podržao moj otac, s obzirom na
to da se nikada nije izjasnio, a odluku su na kraju doneli iza naših leda.
Naša vojska nije mogla da čeka. Poneli smo malo hrane, ali i to smo
potrošili, tako da su vojnici napuštali logor s namerom da pronađu
nešto za jelo. Neki od njih se nisu vratili. Jednostavno su pobegli
kućama. Drugi su gunđali kako je potrebno da rade na svojim
imanjima i da će se, ako se ne vrate, suočiti sa gladnom godinom.
Organizovan je sastanak svih važnih ljudi, na kojem su ceo dan proveli
prepirući se. Osbert je prisustvovao sastanku, što je značilo da Ela nije
došao, iako je bio prisutan jedan od njegovih glavnih pristalica i on je
nagovestio da je Osbertovo odbijanje da napadne grad posledica
kukavičluka. To možda i jeste bilo tačno jer Osbert nije odgovorio na
porugu. Umesto toga, predložio je da iskopamo sopstvena utvrđenja
izvan grada. Tri ili četiri takva utvrđenja, rekao je, mogla bi da uvuku
Dance u klopku. Naši najbolji borci su mogli ostati u utvrđenju, dok bi
se ostali vojnici vratili kućama da obraduju imanja. Jedan čovek je
predložio da se napravi novi most preko reke, most koji bi uvukao
dansku flotu u klopku. Predugo je obrazlagao svoju zamisao, iako su,
po mom mišljenju, svi znali da nemamo vremena da napravimo most
preko reke koja je bila tako široka. „Osim toga”, rekao je kralj Osbert,
„želimo da Danci otplove. Pustite ih da se vrate na more. Neka odu i
neka nekome drugome stvaraju nevolje.” Biskup je govorio neko
vreme i rekao je da erldorman Egbert, koji drži zemlje južno od
Eofervika, treba da dođe sa svojim vojnicima.
„Ni Riksig nije došao”, rekao je sveštenik, govoreći o još jednom
uticajnom gospodaru.
„Bolestan je”, rekao je Osbert.
„Boli ga hrabrost”, zagrmeo je Elin govornik.
„Dajte im vremena”, predložio je biskup. „Sa Egbertovim i
Riksigovim vojnicima imaćemo dovoljno velike trupe da zaplašimo
Dance samo brojnošću.”
Moj otac nije ništa rekao na tom sastanku, iako je bilo jasno da su
mnogi želeli da ga čuju. Mene je zbunilo njegovo ćutanje, ali te noći mi
je Beoka objasnio zašto je bilo tako. „Da je rekao da treba da
napadnemo”, rekao je sveštenik, „onda bi ljudi shvatili da je stao na
Elinu stranu, a da je podržao opsadu, smatralo bi se da je na
Osbertovoj strani.”
„Zar je to važno?”
Beoka me je pogledao preko vatre koja je gorela u logoru, ili me je
jedno njegovo oko pogledalo, dok je drugo odlutalo negde u noć. „Kada
pobedimo Dance”, rekao je, „onda će Osbertova i Elina borba ponovo
početi. Tvoj otac ne želi da učestvuje u tome.”
„Ali na čiju god stranu da stane, taj će pobediti”, odgovorio sam.
„Možeš li da zamisliš da ubiju jedan drugog?”, upitao me je Beoka.
„Ko bi onda bio kralj?”
Pogledao sam ga, shvatio i više ništa nisam rekao.
„A ko bi bio kralj kasnije?”, upitao me je Beoka i pokazao prstom
na mene. „Ti. A kralj bi trebalo da zna da čita i piše.”
„Kralj uvek može da unajmi ljude koji znaju da čitaju i pišu”,
odgovorio sam prezrivo.
A onda se, narednog jutra, odluka da li ćemo započeti opsadu ili
napad sama nametnula jer se na ušću reke Hamber pojavilo još
nekoliko danskih brodova. To je samo značilo da će neprijatelj za
nekoliko dana dobiti pojačanje, tako da je moj otac, koji je dugo ćutao,
najzad progovorio. „Moramo napasti pre nego što stignu brodovi”,
rekao je i Osbertu i Eli.
Ela se, naravno, oduševljeno složio, čak je i Osbert shvatio da
dolazak novih brodova znači da su se stvari promenile. Osim toga,
Danci koji su bili u gradu imali su problema sa novim zidom. Jednog
jutra smo se probudili i ugledali novi red kopalja. Drvo je bilo još
sirovo i bilo je svetlo. Toga dana je dunuo jak vetar tako da se tek
postavljena ograda srušila, što je izazvalo oduševljenje u našem
logoru. Ljudi su govorili da Danci čak ne umeju ni zid da naprave. „Ali
znaju da grade brodove”, rekao mi je otac Beoka.
„Pa?”
„Čovek koji zna da napravi brod”, govorio je mladi sveštenik,
„obično ume i da napravi zid. To nije teško kao što je teško napraviti
brod.”
„Zid se srušio!”
„Možda su namerno želeli da se sruši”, rekao je Beoka. Kada je
video da blenem u njega, objasnio mi je. „Možda žele da ih tamo
napadnemo?”
 Ne znam da li je mom ocu kazao u Šta sumnja, ali ako jeste, onda
nema dileme da je otac takve tvrdnje odbacio. Nije verovao Beokinom
sudu o ratu. Sveštenik je bio od koristi samo da bi ohrabrio Boga da
udari po Dancima i to je bilo sve. Da budem iskren, Beoka se molio
usrdno i dugo kako bi nam Bog podario pobedu.
Dan nakon što se zid srušio, dali smo Bogu priliku da ispuni
Beokine molitve.
Napali smo.
★★★

NISAM BIO SIGURAN da li su svi muškarci koji su napali Eofervik

bili pijani, ali bili bi da je tamo bilo dovoljno medovine, piva i mešina
sa vinom. Tokom noći su previše pili, a kada sam se probudio u zoru,
povraćali su. Oni koji su, kao i moj otac, posedovali male košulje sa
nitnama, navlačili su ih. Većina je bila odevena u odeću od kože, dok
ostali nisu imali nikakvu zaštitu, osim odeće koju su nosili. Na tocilima
su se oštrila sečiva. Sveštenici su se šetali po logoru, deleći blagoslove,
dok su se vojnici zaklinjali na bratstvo i odanost. Neki su se udružili i
zakleli da će sav plen međusobno podeliti, nekolicina je izgledala
bledo, a samo se šačica njih odšunjala i pobegla preko jezeraca koja su
presecala ravnu, vlažnu zemlju.
Dvadesetorici je naređeno da ostane u logoru i čuva žene i konje,
iako je i ocu Beoki i meni naređeno da uzjašemo. „Ti ćeš ostati na
konju”, rekao mi je otac. „A ti ćeš biti uz njega”, dodao je svešteniku.
„Naravno, gospodaru”, rekao je Beoka.
„Dogodi li se bilo šta”, odlučno je rekao moj otac, „odjašite u
Bebanburg, zatvorite kapiju i čekajte.”
„Bog je na našoj strani”, rekao je Beoka.
Moj otac je izgledao kao veliki ratnik, što je, u stvari, i bio, iako je
tvrdio da postaje star za borbu. Brada, koja je počela da mu sedi,
štrčala je iz oklopa preko kojeg je visilo raspeće, napravljeno od kosti
vola, koje mu je poklonila Gita. Pojas o kojem mu je visio mač, bio je
napravljen od kože ukrašene srebrom. Njegov veliki mač, Kostolomac,
nalazio se u koricama od kože, povezane pozlaćenim remenjem. Na
čizmama je na oba zgloba imao gvozdene metalne pločice, što me je
podsećalo na njegov savet u vezi sa borbom u živom zidu. Šlem mu je
bio tako uglačan da se sijao, a deo šlema koji mu je išao preko lica,
uključujući i otvore za oči i usta, bio je optočen srebrom. Okrugli štit,
napravljen od lipovog drveta, sa teškim gvozdenim ukrasima, bio je
prekriven kožom na kojoj je bila naslikana vučja glava. Erldorman
Utred je krenuo u rat.
Zvuk roga je okupio vojnike. U redovima je bilo malo poretka.
Raspravljalo se u vezi sa tim ko bi trebalo da bude na desnoj, a ko na
levoj strani. Beoka mi je rekao da je rasprava utihnula kada je biskup
bacio kocku, tako da je kralj Osbert stajao na desnoj, Ela na levoj
strani, a moj otac u sredini. Zastave ove trojice vođa išle su napred,
dok su zvuci roga okupljali vojnike. Muškarci su se okupili ispod
zastava. Na čelu su bile trupe iz kuće moga oca, njegovi najbolji ratnici,
a za njima su se išle grupe plaćenika. Plaćenici su bili važni ljudi,
posedovali su velike zemlje, neki od njih su imali i sopstvene tvrđave.
Svi oni su, tokom proslava, sedeli u izdignutom delu prostorije sa
mojim ocem. Bili su to ljudi na koje bi trebalo obratiti pažnju u slučaju
da njihove ambicije narastu toliko da požele da mu zauzmu mesto.
Sada su odano stali iza njega, a pored njih su stajali i seorli, ljudi iz
najnižeg staleža. Vojnici su se borili ili u porodičnim grupama ili sa
prijateljima. U vojsci je bilo i mnogo dečaka, iako sam ja jedini jahao i
jedini imao mač i šlem.
Mogao sam da vidim Dance iza neoštećene ograde, sa obe strane
otvora koji je za sobom ostavio srušeni zid. Veći deo njihove vojske je
popunio ovaj otvor, napravivši od štitova prepreku na vrhu zemljanog
zida. Bio je to visok i strm zid, visok bar deset ili dvanaest stopa i bilo
je teško popeti se i suočiti sa ubicama koje su čekale sa drage strane.
Ipak, ja sam bio uveren da ćemo pobediti. Imao sam devet godina.
Skoro deset.
Danci su vikali na nas, a mi smo bili predaleko da bismo čuli
njihove uvrede. Njihovi štitovi, okrugli kao i naši, bili su obojeni u žuto,
crno, braon i plavo. Naši vojnici su počeli da udaraju oružjem o svoje
štitove i stvaraju strašnu buku. Tada sam prvi put čuo vojsku kako
stvara ratničku muziku, što je bilo udaranje kopalja od jasena i
gvozdenih sečiva kopalja po drvenom štitu.
„Ovo je strašna stvar”, rekao mi je Beoka. „Rat, rat je strašna stvar.”
Ništa nisam rekao. Mislio sam da je uzvišen i veličanstven.
„Živi zid je mesto na kojem se umire”, rekao je Beoka i poljubio
drveni krst koji mu je visio oko vrata. „Vrata neba i pakla natezaće se
oko duša pre nego što se dan završi”, nastavio je sumorno.
„Zar mrtvi ne odlaze u dvoranu mrtvih?”, upitao sam.
Čudno me je pogledao, a onda mu se na licu pojavio izraz
zaprepašćenja. „Gde si to čuo?”
„U Bebanburgu”, rekao sam i osetio da ne treba da priznam da mi
je takve priče pričao kovač Ildvulf dok sam ga gledao kako udara
gvozdenim palicama po oštricama mačeva.
„U to veruju nevernici”, rekao je Beoka strogo. „0ni veruju da mrtvi
ratnici odlaze u Vodenovu dvoranu mrtvih, gde slave do kraja sveta.
To je veoma loše verovanje. To je pogrešno! Zato Danci uvek greše.
Klanjaju se idolima, odbijaju istinitog Boga, nisu u pravu.”
„Ali ratnik mora umreti sa mačem u rukama?”, bio sam uporan.
„ Vidim da ćeš morati na veronauku kada se ovo okonča”, strogo
mi je rekao sveštenik.
Nisam više ništa rekao. Posmatrao sam, pokušavajući da urežem
svaki detalj u sećanje. Nebo je bilo plavo kao u leto. Na zapadu je bilo
samo nekoliko oblaka, a sunčeva svetlost se odbijala od vrhove
kopalja naše vojske kao svetlost na moru leti. Jagorčevina se razasula
po livadi na kojoj se okupila vojska, iz šume iza nas čula se kukavica.
Odatle su naše žene, okupljene, posmatrale vojnike. U reci, koja je bila
mirna jer nije bilo vetra, bili su labudovi. Dim vatri, na kojima su kuvali
u Eoferviku, uzdizao se skoro uspravno u vazduh. Taj prizor me je
podsetio na to da će se u gradu te večeri slaviti. Slaviće će se uz pečenu
prasetinu i li ono što se pronađe u neprijateljevim skladištima. Neki
naši vojnici, sa najisturenijih mesta, pojurili su napred kako bi vikali
na neprijatelja ili ga izazivali da dođe i potuče se sa nekim od njih
između borbenih linija. Nijedan Danac nije prešao linije svojih
položaja. Samo su posmatrali i čekali. Njihova koplja bila su ograde,
štitovi zid, a onda se na našoj strani ponovo čuo zvuk roga. Vikanje i
udaranje oružjem o štit nije se više moglo čuti kada je naša vojska
jurnula napred.
Kretali su se nepravilno. Kasnije, mnogo kasnije, shvatiću opiranje
ljudi da stanu u živi zid, da ostanu sami u njemu na vrhu strmog,
zemljanog bedema. Ali toga dana sam bio nestrpljiv, želeo sam da naša
vojska pojuri i razbije neotesane Dance. Beoka je morao da me
zaustavi, ščepao je uzde moga konja kako bi me sprečio da odjašem do
redova u pozadini. „Čekaćemo da se probiju”, rekao je.
„Ja želim da ubijem Danca”, bunio sam se.
„Ne budi glup, Utrede”, uzvratio je besno Beoka. „Pokušaj da ubiješ
Danca”, nastavio je, „i tvoj otac će ostati bez sinova. Ti si mu sada
jedino dete i tvoja je dužnost da ostaneš živ.”
Tako sam ispunio svoju dužnost, povukao se i posmatrao kako,
veoma polako, naša vojska stiče hrabrost i napređuje ka gradu. Reka
nam se nalazila sa leve, napušteni logor sa desne strane, dok se otvor
u gradskim zidinama, koji nas je prizivao, nalazio tačno ispred, a tamo
su Danci čekali u tišini, dok su im se štitovi preklapali.
„Najhrabriji će krenuti prvi”, rekao mi je Beoka, „a tvoj otac će biti
jedan od njih. Oni će napraviti klin ili ono što latinski pisci zovu
porcinum caput. Znaš li šta to znači?”
„Ne.” A nije me ni bilo briga.
„Svinjska glava. Kao veprova kljova. Najhrabriji će ići prvi i, ako se
probiju, za njima će krenuti ostali.”
Beoka je bio u pravu. Ispred naših redova su se formirala tri klina,
po jedan iz kuće Osberta, Ela i moga oca. Vojnici su stajali jedan pored
drugog, njihovi štitovi su se preklapali baš kao i Dancima, dok su
redovi u pozadini podigli svoje štitove iznad glava. U tom trenutku,
kada su bili spremni, vojnici koji su se nalazili na čelu sva tri klina
gromoglasno su uzviknuli i krenuli napred. Nisu trčali. Očekivao sam
da će potrčati, ali da su potrčali, klin ne bi mogao da bude celovit. Klin
je način sporog ratovanja, dovoljno sporog da vojnici, koji se nalaze u
klinu, stignu da se zapitaju koliko je snažan neprijatelj i uplaše se pri
pomisli da ostatak vojske možda neće krenuti za njima, iako ovde nije
bio takav slučaj. Tri klina nisu odmakla više od dvadeset koraka pre
nego što su ostali krenuli za njima.
„Želim da priđem bliže”, rekao sam.
„Sačekaj”, odgovorio mi je Beoka.
Sada sam već mogao da čujem povike, prkosne povike i povike koji
su vojnicima ulivali hrabrost. U tom trenutku su strelci sa gradskih
zidina odapeli prve strele. Video sam odbljesak pera na strelama dok
su se one ustremljivale ka klinovima, a trenutak kasnije su poletela
koplja, preletela linije koje su držali Danci i sručila se na štitove, iznad
glava naših ratnika. Za divno čudo, bar se meni tako činilo, izgledalo je
da nijedan naš vojnik nije pogođen, iako sam mogao da vidim kako iz
njihovih štitova, poput ježevih bodlji, izviruju strele i koplja. Tri klina
su i dalje išla napred, sada su naši strelci gađali Dance. Šačica naših
ratnika se probila iz pozadine kako bi hitnula svoja koplja ka
neprijateljskim redovima u živom zidu.
„Nije ostalo još mnogo”, rekao je Beoka nervozno. Prekrstio se.
Tiho se molio, a njegova obogaljena leva ruka se grčila.
Posmatrao sam središnji klin koji je predvodio moj otac, klin
ispred kojeg se nalazila zastava sa vučjom glavom. Video sam kako
prvi redovi skoro dodiruju neprijateljske štitove i nestaju u jarku koji
se nalazio ispred zemljanog zida. Znao sam da je moj otac bio veoma
blizu smrti. Bodrio sam ga da pobedi kako bi ime Utreda od
Bebanburga postalo još slavnije. Tada sam primetio da se vrh klina
izdiže iz jarka i da se, poput ogromne životinje, penje na prednji deo
zida.
„Prednost je to što su stopala naših neprijatelja lake mete kada im
se približiš odozdo”, rekao je Beoka mirno kao onda kada nas je učio.
Mislim da je pokušavao da sam sebe ohrabri, međutim, ja sam mu, u
svakom slučaju, poverovao. To je moralo biti istina pošto se činilo da
formaciju, koju je predvodio moj otac i koja se prva popela na zid, niko
nije zaustavio kada su naišli na neprijateljski živi zid. Nisam mogao da
vidim ništa osim oštrica koje su se izdizale i spuštale, mogao sam da
čujem i njihov zvuk, pravi zvuk borbe, udarce gvožđa po drvetu,
gvožđa o gvožđe, a ipak, klin se i dalje kretao. Poput veprove kljove,
oštre kao brijač, klin se zario u redove danskog živog zida i išao
napred. Iako su Danci okružili klin, činilo se da naši vojnici pobeđuju
jer su nadirali preko zemljanog zida. Vojnici u pozadini su verovatno
osetili da im je erldorman Utred doneo pobedu, budući da su iznenada
radosno uzviknuli i pogurali redove napred kako bi pomogli
opkoljenom klinu.
„Hvala bogu”, rekao je Beoka jer su Danci uzmicali. U jednom
trenutku su formirali slabi odbrambeni zid, zamahivali oružjem, a
onda su bežali ka gradu. Naša vojska, predvođena vojnicima koji su
ostali živi, pojurila je za njima.
„Polako sada”, rekao je Beoka, terajući svog konja napred i držeći
mog za uzde.
Danci su otišli. Umesto njih, zemljani zid se sada crneo od naših
vojnika, koji su se probijali kroz otvor na gradskom bedemu, a potom
se spuštali niz ivicu na gradske ulice i uličice pred njima. Tri zastave,
očeva, na kojoj je bila vučja glava, Elina, sa ratničkom sekirom, i
Osbertova, sa krstom, bile su u Eoferviku. Mogao Sam da čujem
vojnike kako radosno uzvikuju, pa sam podbo svog konja, terajući ga
van Beokinog domašaja. „Vrati se!”, povikao je, ali, iako me je pratio,
nije pokušavao da me odvuče. Pobedili smo, Bog nam je podario
pobedu i želeo sam da budem dovoljno blizu kako bih mogao da vidim
pokolj koji se odvijao.
Niko od nas nije mogao ući u grad, jer je otvor u ogradi bio zakrčen
našim vojnicima. Ponovo sam podbo kobilu i ona se probijala kroz
gužvu. Neki ljudi su se bunili zbog onoga što sam radio, a onda bi
primetili pozlaćenu bronzanu traku oko moje glave i odmah bi znali
da sam plemićkog porekla, pa su pokušavali da mi pomognu da se
probijem. Za to vreme, Beoka, koji se nalazio na začelju gomile, vikao
je da ne bi trebalo da se udaljavam od njega. „Uhvati me!”, uzvratio
sam mu.
 Onda je ponovo viknuo, ali ovoga puta glas mu je zvučao jezivo,
uplašeno. Okrenuo sam se i video Dance kako jure poljem kojim je
napredovala naša vojska. Bila je to horda Danaca koja je projurila kroz
severnu gradsku kapiju kako bi nam presekla odstupnicu. Sigurno su
znali da ćemo se povući, jer se činilo da, na kraju krajeva, umeju da
podižu zidove, a podigli su ih na gradskim ulicama. Potom su
odglumili da beže sa bedema kako bi nas namamili u svoju
smrtonosnu zamku, koju su sada zatvorili. Neki Danci iz grada su
jahali konje, većina je trčala, a Beoka je počeo da paniči. Ne krivim ga.
Danci su obožavali da ubijaju hrišćanske sveštenike. Beoka je
verovatno ugledao smrt, nije želeo da bude mučenik, pa je okrenuo
svog konja, jako ga podbo i odjahao ka reci. Danci su ga pustili. Nisu
brinuli za sudbinu jednog čoveka pošto su u svojoj zamci imali mnogo
više ljudi.
Istina je da su u većini vojski plašljivci i oni sa najlošijim oružjem
obično u pozadini. Hrabri idu napred, slabi ostaju u pozadini, stoga,
ako možeš da se dočepaš pozadinskih redova svoga neprijatelja, onda
možeš da napraviš pravu klanicu.
Sada sam starac i moja je sudbina bila da vidim kako panika
obuzima mnoge vojske. Ta panika je gora od straha ovaca u toru, koje
napadaju vukovi. Bila je strašnija od koprcanja lososa uhvaćenog u
mrežu i izvučenog na vazduh. Zvuk panike je verovatno parao nebo,
ali Dancima je toga dana to bio slatki zvuk pobede, a nama zvuk smrti.
Pokušao sam da pobegnem. Bog sveti zna da sam se i ja uplašio.
Video sam Beoku kako beži pored vrba kraj rečne obale. Uspeo sam
da okrenem kobilu koju sam jahao, a onda me je ščepao jedan naš
vojnik, pošto je verovatno želeo da se dočepa kobile. Bio sam dovoljno
pribran da izvučem svoj kratki mač i naslepo ga zarijem u čoveka, dok
sam u istom trenutku petama udarao kobilu. Uspeo sam da izađem iz
uspaničene gomile i nađem se na putu Dancima. Svuda oko mene su
vojnici vrištali, a danski ratnici mahali i sekli sekirama i mačevima.
Delo bezumlja, krvavi pir, pesma oštrice, tako su je zvali. Možda sam
na trenutak bio spasen jer sam jedini u našoj vojsci bio na konju.
Dvadesetorica Danaca su takođe jahala i možda su pomislila da sam
njihov, a onda me je jedan od njih pozvao na jeziku koji nisam
razumeo. Pogledao sam ga i video njegovu dugu kosu preko koje nije
nosio šlem. Video sam njegovu dugu, plavu kosu, oklop boje srebra i
široki osmeh na njegovom divljem licu. Prepoznao sam u njemu
čoveka koji mi je ubio brata i, kakva sam budala samo bio, viknuo sam
na njega. Barjaktar je bio iza dugokosog Danca i mahao zastavom na
kojoj se, na dugačkom kocu, nalazilo orlovo krilo. Suze su mi zamaglile
vid, a možda je i ludilo bitke ušlo u mene, jer sam, uprkos panici koja
me obuzela, pojurio ka dugokosom Dancu i zamahnuo ka njemu
svojim malim mačem. Njegov mac je odbio udarac, a slaba oštrica
moga mača se savila kao haringina kičma. Samo se savila, on je
zamahnuo svoj im mačem, spreman da zada smrtonosni udarac, a
onda je ugledao žalosno savijenu oštricu moga mača i počeo da se
smeje. Upišao sam se, on se smejao, ponovo sam ga udario
beskorisnim mačem, a on se i dalje smejao. Potom se nagnuo, izbio mi
oružje iz ruke i bacio ga. Onda me je podigao. Vrištao sam i udarao ga,
a njemu je i to bilo smešno. Stavio me je ispred sebe u sedlo, okrenutog
na stomak, a onda je poterao konja u haos ispred sebe kako bi nastavio
da ubija.
Tako sam upoznao Ragnara, Ragnara Neustrašivog, ubicu moga
brata i čoveka čija je glava trebalo da krasi kolac na bedemima
Bebanburga. Erla Ragnara.
 Prvi deo
Detinjstvo među paganima
 I

D ANCI SU PAMETNO postupili toga dana. Napravili su nove

zidine u gradu, namamili su naše vojnike na ulice, potom su ih uhvatili
u klopku između tih zidina, opkolili i ubili. Nisu pobili celu
nortumbrijsku vojsku, jer se i najokrutniji ratnici umore od ubijanja.
Osim toga, Danci su zaradili mnogo novca na robovima. Većinu onih
koje su uhvatili u Engleskoj prodali su farmerima na slabo naseljenim
ostrvima na severu ili u Irskoj, ili su ih poslali u danske zemlje. Neki
su, kako sam shvatio, odvedeni na velike pijace robova u Franačkoj,
dok su druge odveli na jug, na mesto gde nije bilo zime i gde bi ljudi sa
licima boje spaljenog drveta dali mnogo novca za muškarce, a još više
za mlade žene.
Ali ubili su dovoljno. Ubili su Elu i Osberta, ali i moga oca. Ela i moj
otac su imali sreće, jer su poginuli u borbi, sa mačevima u rukama.
Osberta su zatočili, mučili su ga te noći, dok su Danci slavili u gradu
koji je smrdeo na krv. Neki vojnici pobedničke strane čuvali su zidine,
ostali su slavili u porobljenim kućama. Većina se okupila u dvoru
poraženog nortumbrijskog kralja, gde je Ragnar doveo i mene. Nisam
znao zašto me je tamo doveo, deo mene je očekivao da će me ubiti, ili,
u najboljem slučaju, prodati kao roba. Ragnar me je poseo medu svoje
vojnike i pred mene stavio pečenu guščiju nogu, pola vekne hleba i
krčag piva, a onda me veselo ćušnuo po glavi.
Ostali Danci su me u početku ignorisali. Bili su previse zauzeti
opijanjem i potpirivanjem tuča koje su izbile čim su se napili. Ipak,
najglasniji su bili kada su zarobljenog Osberta naterali da se bori
protiv mladog ratnika koji je neobično vešto baratao mačem. Plesao je
oko kralja i odsekao mu je levu ruku pre nego što mu je jednim
zamahom rasporio stomak. Osbert je bio debeo čovek i utroba mu se
prosula kao jegulje kada iskliznu iz pocepane vreće. Neki Danci su se
nakon toga manje smejali. Kralj je dugo umirao, a dok je molio da ga
oslobode muka, Danci su razapeli zarobljenog sveštenika, koji se u bici
borio protiv njih. Naša religija ih je zanimala, ali i odbijala. Pobesneli
su kada je sveštenik uspeo da iz šaka izvuče eksere. Neki su tvrdili da
je tako nemoguće ubiti čoveka, međutim, tu činjenicu su obrazlagali
pijani. Onda su pokušali da, po drugi put, prikucaju sveštenika za
drvene zidove dvora, sve dok jedan ratnik, kojem je to dosadilo, nije
hitnuo koplje svešteniku u grudi, smrskavši mu rebra i raspolutivši
srce.
Kada je sveštenik umro, nekolicina se okrenula ka meni, a pošto
sam nosio šlem sa pozlaćenom bronzanom trakom, pomislili su da bih
morao biti kraljev sin. Dali su mi svečanu odeću, a jedan vojnik se
popeo na sto kako bi se ispišao na mene. U tom trenutku se začuo
dubok glas koji im je naredio da prestanu. Ragnar se probijao kroz
gomilu. Skinuo je svečanu odeću sa mene i nešto im rekao, što ja nisam
razumeo, ali šta god da im je rekao, obuzdao ih je. Ragnar me je zagrlio
i odveo me na izdignuti deo, koji se nalazio u uglu prostorije, i pokazao
mi da se popnem. Tamo je jedan starac jeo sam. Bio je slep, oba oka su
mu bila boje mleka. Lice mu je bilo prošarano dubokim borama i
uokvireno sedom kosom, bila je iste dužine kao i Ragnarova. Čuo je da
sam se popeo i upitao je nešto. Ragnar mu je odgovorio i otišao.
„Dečače, mora biti da si gladan”, obratio mi se na engleskom.
Nisam mu odgovorio. Plašile su me njegove oči. „Jesi li nestao?”,
upitao je. „Jesu li te patuljci odvukli pod zemlju?”
„Gladan sam”, priznao sam.
„Znači, ipak si tu”, rekao je. „Ovde imaš svinjetinu, hleb, sir i pivo.
Reci mi kako se zoveš.”
Umalo nisam rekao Osbert, a onda sam se setio da se zovem Utred.
„Utred”, odgovorio sam.
„Ružno ime”, rekao je starac, „međutim, sin mi je rekao da vodim
računa o tebi i biće tako. Ali i ti moraš voditi računa o meni. Možeš li
mi odseći komad svinjetine?“
„Tvoj sin?”, upitao sam.
 „Erl Ragnar”, rekao je, „ponekad ga zovu i Ragnar Neustrašivi.
Koga su ubili ovde?”
„Kralja i sveštenika”, odgovorio sam.
„Kojeg kralja?”
„Osberta.”
„ Da li je časno umro?”
„Nije.”
„Onda nije ni trebalo da bude kralj.”
„Jesi li ti kralj?”, upitao sam ga.
Nasmejao se. „Zovem se Ravn”, rekao je. „Nekada sam bio erl i
ratnik, a sada sam slep i više nikome nisam od koristi. Trebalo je da
me udare toljagom po glavi i pošalju na put na onaj svet.” Ništa mu
nisam odgovorio jer nisam znao šta da kažem. „Ali pokušavam da
budem od koristi”, nastavio je Ravn, dok je tapkajući rukama tražio
hleb. „Govorim tvoj jezik i jezik kojim govore Briti, jezik Venda,
Frizijaca i Franaka. Jezik je sada moje blago pošto sam postao skald.”
„Skald?”
„Na tvom jeziku me zovu pesnik. Pesnik, tkalac snova, čovek koji
ni iz čega stvara slavu i zbunjuje te načinom na koji to radi. Moj posao
je da sada ispričam priču o ovom danu tako da ljudi nikada ne
zaborave naša velika dela.“
„Ali, ako ne možeš da vidiš, kako možeš da ispripovedaš šta se
dogodilo?”, upitao sam ga.
Ravn se nasmejao na to. „Jesi li čuo za Odina? Onda treba da znaš
da je Odin žrtvovao jedno svoje oko kako bi mogao da stekne dar za
poeziju. Možda sam zbog toga ja duplo bolji skald od Odina, a?”
„Ja vodim poreklo od Vodena”, odgovorio sam. „Zaista?” Činilo se
da je to ostavilo utisak na njega, ili je samo želeo da bude ljubazan. „Ko
si onda ti, Utrede, potomak velikog Odina?”
„Ja sam erldorman Bebanburga”, rekao sam, što me je podsetilo na
to da sam ostao bez oca. Moj ponos se slomio i, na moju sramotu,
počeo sam da plačem. Ravn se pravio da me ne čuje, dok je slušao
povike pijanih ratnika, pesme i vrisku devojaka otetih iz našeg logora
koje su sada ratnicima bile nagrada za pobedu. To što sam posmatrao
njihove budalaštine odvuklo mi je pažnju od moje tuge, jer zaista,
nikada nisam video takve stvari, iako ću, bogu hvala, u godinama koje
su dolazile i sam uzeti mnogo takvih nagrada.
„Bebanburg?”, rekao je Ravn. „Bio sam tamo pre nego što si se ti
rodio. Bilo je to pre dvadeset godina.“
„U Bebanburgu?”
„Nisam bio u samoj tvrđavi”, priznao je. „Tvrđava je bila previše
jaka. Bio sam severno od nje, na ostrvu gde se mole monasi. Tamo sam
ubio šestoricu. Ne monaha, nego vojnika. Ratnika.” Smešio se dok se
prisećao. „Reci mi sada, zapovedniče, Utrede od Bebanburga, šta se
dešava”, nastavio je.
Postao sam njegove oči, rekao sam mu da vojnici plešu, skidaju
devojkama odeću i ono što su im potom činili, ali Ravna to nije
zanimalo. „Šta rade Ivar i Uba?”, upitao je.
„Ivar i Uba?”
„Videćeš ih na gornjim nivoima prostorije. Uba je niži i liči na bure
sa bradom, a Ivar je toliko mršav da ga zovu Ivar Bez Kostiju. Toliko je
mršav da bi mogao da posluži kao luk kada bi sastavio stopala.”
Kasnije sam saznao da su Ivar i Uba dvojica starijih od trojice
braće i da zajedno predvode dansku vojsku. Uba je spavao, njegova
crnokosa glava počivala je na rukama, koje su se nalazile na ostacima
onoga što je jeo. Ivar Bez Kostiju je bio budan. Imao je upale oči, lice
koje je nalikovalo na lobanju, plavu kosu začešljanu ka potiljku, a na
licu mu je bio izraz zlovoljne pakosti. Ruke su mu bile pune zlatnih
narukvica koje Danci vole da nose kako bi dokazali svoju odvažnost u
borbi, dok mu je oko vrata visio zlatni lanac. Sa njim su razgovarala
dva muškarca. Onaj koji je stajao iza Ivara, kako se činilo, šaputao mu
je nešto na uvo, dok je drugi, zabrinutog izraza lica, sedeo između dva
brata. Opisao sam ovo Ravnu, a on je želeo da čuje kako izgleda
zabrinuti čovek koji sedi između Ivara i Ube.
 „Nema narukvice”, rekao sam, „ali ima zlatnu traku oko vrata.
Smeđa kosa, duga brada, prilično je star.”
„Mladima svako izgleda staro”, rekao je Ravn. „To mora biti kralj
Egbert.”
„Kralj Egbert?” Nikada nisam čuo za tako nekog.
„Bio je erldorman Egbert”, objasnio mi je Ravn, „međutim, zimus
je sa nama sklopio mir i mi smo ga nagradili tako što smo ga ovde, u
Nortumbriji, postavili za kralja. On je kralj, a mi smo gospodari
zemlje.” Zadovoljno se nasmejao. Iako sam bio mali, shvatio sam da je
u sve upletena izdaja. Erldorman Egbert je imao posede južno od
našeg kraljevstva i bio je isto što i moj otac na severu, veoma moćan.
Danci su ga podmitili, poštedeli ga borbe, a sada će postati kralj. Ali,
bilo je jasno da će on biti kralj na kratkoj uzici. „Ako želiš da živiš”,
rekao mi je Ravn, „onda bi bilo pametno da iskažeš svoje poštovanje
Egbertu.”
„Da živim?”, bubnuo sam. Pomislio sam da ću, ako sam već
preživeo borbu, onda i ostati živ. Bio sam dete, bio sam nečija
odgovornost, ali Ravnove reči su razbile moju sliku stvarnosti. Nije
trebalo da kažem kom staležu pripadam, pomislio sam. Bolje biti živ
rob, nego mrtav erldorman.
„Mislim da ćeš ostati živ”, rekao mi je Ravn. „Ragnaru se dopadaš,
a on dobija ono što želi. Kažeš da si ga napao?”
„Jesam.”
„Njemu se to dopalo. Dečak koji napada erla Ragnara? To mora da
je izuzetan dečak, a? Dečak je suviše dobar da bih ga ubio, rekao je, ali
moj sin je oduvek bio osećajan, a zbog toga često ispašta. Ja bih ti
odsekao glavu, ali evo te, živ si. Mislim da bi bilo mudro da se pokloniš
Egbertu.”
Sada, kada pogledam daleko u prošlost, mislim da sam te noći
promenio tok događaja. Slavlje je bilo u toku, Ivar i Uba su bili tamo,
Egbert je pokušavao da nalikuje na kralja, Ravn je bio dobar prema
meni, a siguran sam da sam ja bio veoma zbunjen i uplašen više nego
što se činilo. Sa druge strane, moje sećanje na tu gozbu je još jasnije.
Gledaj i uči, govorio mi je otac, a Ravn me je naterao da gledam i na taj
način sam učio. Naučio sam šta je izdaja, naročito kada me je Ragnar,
po Ravnovom pozivu, zgrabio za okovratnik i odveo do izdignutog
dela prostorije, gde mi je, po Ivarovom odobrenju, bilo dozvoljeno da
priđem stolu. „Gospodaru, kralju”, rekao sam skičeći, onda sam
klekao, tako da se iznenađeni Egbert nagnuo da bi me video. „Ja sam
Utred od Bebanburga.” Ravn me je posavetovao šta da kažem. „Tražim
od tebe gospodarsku zaštitu.”
Posle toga je zavladala tišina, čulo se samo mrmljanje prevodioca
koji se obraćao Ivaru. U tom trenutku se probudio Uba, nekoliko
trenutaka je zbunjeno posmatrao, kao da nije znao gde se nalazi, a
onda se zablenuo u mene. Osetio sam kako mi se mišići grče, pošto
nikada ranije nisam video tako zlobno lice. Imao je tamne oči pune
mržnje. Poželeo sam da me zemlja proguta. Ništa nije rekao, samo me
je gledao i dodirnuo amajliju u obliku čekića, koja mu je visila oko
vrata. Uba je imao isto mršavo lice kao i njegov brat, ali umesto plave
kose začešljane unazad, on je imao raščupanu, crnu kosu i gustu bradu
na kojoj su se mogli videti ostaci hrane. Potom je zevnuo, što se moglo
porediti sa gledanjem zveri u čeljusti. Prevodilac se obratio Ivaru, koji
mu je nešto rekao, a onda se ovaj, za promenu, obratio Egbertu koji je
pokušao da izgleda ozbiljno. „Tvoj otac je izabrao da se bori protiv
nas”, rekao je.
„I mrtav je”, odgovorio sam sa suzama u očima. Želeo sam da
kažem još nešto, ali više ni jedna jedina reč nije izašla iz mojih usta.
Umesto toga sam šmrcao kao malo dete. Mogao sam da osetim kako
me Ubin prezir žeže poput vatre. Gnevno sam se udario po nosu.
„Odlučićemo o tvojoj sudbini”, oholo je rekao Egbert i potom me
otpustio.
Vratio sam se Ravnu, koji je tražio da mu ispričam šta se dogodilo.
Nasmejao se kada sam mu opisao Ubino mrzovoljno ćutanje. „On
izgleda zastrašujuće”, složio se Ravn. „Koliko mi je poznato, u jednoj
borbi je ubio šesnaest vojnika, a desetine njih u bici. Ali samo kada su
znaci povoljni, u suprotnom, odbija da se bori.”
„Znaci?”
 „Uba je veoma sujeveran mladić”, rekao mi je Ravn, „ali i opasan.
Ako mogu da ti dam savet, mladi Utrede, to je da se nikad, ali zaista
nikada, ne boriš protiv Ube. Cak je i Ragnara strah da uradi tako nešto,
a moga sina nije lako uplašiti.”
„A Ivar?”, upitao sam. „Da li bi se tvoj sin borio protiv Ivara?”
„Protiv žgoljavog?” Ravn je razmišljao o pitanju. „I on je strašan,
jer nema samilosti, ali ima razum. Osim toga, ako ikome pomaže,
Ragnar pomaže Ivaru i oni su prijatelji i zato se ne bi borili jedan
protiv drugog. Ali Uba? Njemu sami bogovi govore šta da radi. Čuvaj
se ljudi koji dobijaju naređenja od bogova. Odseci mi malo svinjske
kožice, dečače. Veoma volim svinjsku kožicu.”
Sada ne mogu da se setim koliko sam dugo bio u Eoferviku. Dali su
mi da radim, toga se sećam. Skinuli su mi lepu odeću i dali su je nekom
danskom dečaku. Ja sam dobio košulju od raščupane vune, koju su
izjele buve i koju sam vezao komadom kanapa. Nekoliko dana sam
spremao Ravnu jelo, a onda su pristigli i drugi danski brodovi u kojima
su se uglavnom nalazili žene i deca. Bile su to porodice pobedničke
vojske. Tada sam shvatio da su ovi Danci došli sa namerom da ostanu
u Nortumbriji. Došla je i Ravnova žena, krupna žena po imenu Gudrun,
od čijeg se smeha mogao srušiti vo. Ona me je oterala iz kuhinje, o
kojoj je ona počela da vodi računa, zajedno sa Ragnarovom ženom,
koja se zvala Sigrid. Sigrid je imala kosu dugu do struka, boje kao kada
se sunčeva svetlost odbija od zlato. Ona i Ragnar su imali dva sina i
ćerku. Sigrid je rodila osmoro dece, ali samo je ovo troje preživelo.
Rorik, njen drugi sin, bio je godinu dana mlađi od mene. Prvog dana
po upoznavanju zapodenuo je tuču. Prišao mi je, vrteo se ukrug i
udarao me pesnicama i nogama, a ja sam ga oborio na leda i stezao mu
dušnik sve dok nas Ragnar nije obojicu podigao, udario nam glave
jednu o drugu i rekao nam da budemo prijatelji. Ragnarov najstariji
sin, koji se takođe zvao Ragnar, imao je osamnaest godina, već je bio
muškarac i tada ga nisam upoznao, jer je bio u Irskoj, gde je učio da se
bori i ubija kako bi mogao da postane erl kao i njegov otac. S
vremenom sam upoznao i Ragnara Mlađeg, koji je veoma ličio na oca;
uvek veseo, beskrajno srećan, oduševljen svime što je trebalo da uradi
i prijatelj svakome ko bi mu ukazao poštovanje.
Kao i sva ostala deca, i ja sam radio. Uvek je trebalo doneti drva za
vatru ili vodu. Dva dana sam proveo pomažući da se spali zeleno đubre
iz trupa nasukanog broda i uživao sam u tome, iako sam se desetak
puta potukao sa danskim dečacima, svi oni su bili stariji od mene. Te
dane sam provodio sa modricama na očima, izubijanih prstiju,
uganutih zglobova i bez zuba. Najgori neprijatelj bio mi je dečak po
imenu Sven, dve godine stariji od mene i veoma visok za svoje godine.
Imao je okruglo, bezizražajno lice, opuštenu vilicu i lošu narav. Bio je
sin jednog Ragnarovog zapovednika broda, čoveka po imenu Kjartan.
Ragnar je posedovao tri broda, on sam je komandovao jednim, Kjartan
drugim, a visoki čovek po imenu Egil, šiban vremenom, upravljao je
trećim. I Kjartan i Egil su, naravno, bili ratnici, a kao zapovednici
brodova vodili su svoje posade u bitke. Smatrali su ih uticajnim
ljudima. Ruke su im bile pune prstenja. Kjartanovom sinu, Svenu,
odmah se nisam svideo. Zvao me je engleskim đubretom, kozjim
izmetom i psećim zadahom. Pošto je bio stariji i viši, mogao me je bez
problema tući, međutim, i ja sam sticao prijatelje. Na moju sreću, Sven
je mrzeo Rorika skoro koliko i mene, a nas dvojica smo zajedno mogli
da ga izmlatimo. Posle nekog vremena Sven je počeo da me izbegava,
osim kada je bio siguran da sam ostao sam. Ako izuzmem Svena, bilo
je to lepo leto. Nisam dovoljno jeo, nikada se nisam kupao, Ragnar nas
je zasmejavao, zbog čega se nisam osećao nesrećnim.
Ragnar je često bio odsutan pošto je veći deo danske vojske to leto
proveo jašući po Nortumbriji kako bi uništili poslednja uporišta koja
su pružala otpor, ali o tome nisam čuo mnogo, niti sam imao bilo
kakvih vesti o Bebanburgu. Činilo se da Danci pobeđuju, jer bi na
svakih nekoliko dana po jedan engleski vlastelin došao u Eofervik i
klekao pred Egbertom, koji je sada živeo u dvoru nortumbrijskog
kralja, iako su pobednici pljačkom lišili taj dvor svih korisnih stvari.
Otvor na gradskim zidinama bio je popravljen za jedan dan, istog dana
kada je nas dvadesetak iskopalo veliku jamu u polju preko kog je u
panici pobegla naša vojska. Jamu smo napunili telima poginulih
Nortumbrijaca koja su se raspadala. Neke od njih sam poznavao.
Pretpostavio sam da je i moj otac medu njima, ali nisam ga video. Kada
pogledam u prošlost, nije mi nedostajao. Oduvek je bio mrzovoljan
čovek, uvek je očekivao najgore i nije voleo decu.
Najgori posao, koji su mi dali, bilo je bojenje štitova. Prvo smo
morali da prokuvavamo životinjske kože kako bismo odredili veličinu
štita. Gusti lepak, koji smo pretvarali u prah, dobijali smo tako što smo
rudu bakra drobili velikim kamenim tučcima. Od toga je nastajala
lepljiva plava smesa i nju je trebalo razmazati po tek napravljenim
štitovima. Danima nakon toga ruke su mi bile plave, ali štitovi su bili
okačeni na brodove i izgledali su sjajno. Svaki danski brod imao je po
jednu šipku sa svake strane broda i na nju su se kačili štitovi, koji su
se preklapali, čineći tako zid. Ove štitove smo pravili za Ubin brod. Bio
je to isti onaj brod koji sam zapalio, a potom očistio. Uba je, činilo se,
planirao da ode i želeo je da mu brod lepo izgleda. Na pramcu, koji se
iznad vode izdizao kao vrat labuda, a potom naginjao napred, nalazila
se glava zveri. Zver, pola zmaj, a pola zmija, bila je najviši deo pramca.
Njena glava se mogla skinuti sa pramca i smestiti u trap broda. „Glavu
zveri skidamo da ne bismo uplašili duhove”, objasnio mi je Ragnar. Do
tada sam naučio malo danskog jezika.
„Duhove?”
Ragnar je uzdahnuo zbog mog neznanja. „Svaka zemlja ima svoje
duhove”, rekao je, „svoje male bogove. Kada se približavamo svojim
zemljama, skinemo glave zveri kako se duhovi, od straha, ne bi
razbežali. Koliko puta si se danas potukao?”
„Nijednom.”
„Počinju da te se plaše. Šta ti je to oko vrata?”
Pokazao sam mu. Bio je to neistesan gvozdeni Čekić, malecni čekić,
veličine ljudskog palca. Videvši ga, nasmešio se i ćušnuo me po glavi.
„Još ćemo od tebe napraviti Danca”, rekao je vidno zadovoljan. Čekić
je bio simbol Tora, koji je, medu danskim bogovima, bio jednako važan
kao i Odin, kako su oni nazivali Vodena. Ponekad sam se pitao da li je
Tor važniji bog, ali činilo se da to niko ne zna, niti je ikoga bila briga.
Medu Dancima nije bilo sveštenika, što mi se dopadalo, jer su nam
sveštenici uvek govorili šta da ne radimo, ili su pokušavali da nas
nauče da čitamo ili tražili od nas da se molimo. Život bez njih je bio
mnogo prijatniji. Danci su zaista bili vezani za svoje bogove pošto je
skoro svako nosio oko vrata Torov čekić. Ja sam svoj skinuo sa vrata
dečaka sa kojim sam se potukao i danas ga imam.
Krmu Ubinog broda, koja se izvijala i izdizala skoro do iste visine
kao i pramac, krasila je izrezbarena glava orla, dok se na vrhu jarbola
nalazio vetrokaz u obliku zmaja. Na krilima broda su bili okačeni
štitovi, iako sam kasnije naučio da su se oni stavljali samo radi ukrasa,
jer kada bi se brod otisnuo, štitovi bi se smeštali u njegovu
unutrašnjost. Ispod samih štitova nalazili su se otvori za vesla. Svaki
otvor je bio uokviren kožom, a na svakoj strani broda nalazilo se po
petnaest otvora. Kada je brod plovio, otvori su se mogli zatvoriti
drvenim klinovima kako bi se mogao kretati niz vetar, a da ne bude
poplavljen. Pomogao sam da se ceo brod očisti. Pre nego što smo ga
očistili, brod je bio nasukan u reci kako bi se podavili pacovi i kako bi
se rešio buva, a onda smo mi, dečaci, očistili svaki delić drveta i
natrpali vunu natopljenu voskom u svaki otvor. Brod je konačno bio
spreman istog dana kada je moj stric Elfrik stigao u Eofervik.
Prvi sam saznao da Elfrik dolazi kada mi je Ragnar doneo moj šlem
sa trakom od pozlaćene bronze, tuniku opšivenu crvenim koncem i
par cipela. Bilo mi je čudno što ponovo hodam u cipelama. „Počešljaj
se, dečače”, rekao mi je, a onda se setio šlema, koji je stavio na moju
raščupanu kosu. „Nemoj se češljati”, rekao je, smejući se.
„Kuda idemo?”, upitao sam ga.
„Da čujemo mnogo toga. Da ubijemo vreme. U tome izgledaš kao
franačka kurva.”
„Toliko lose?”
„Dobro je, momče! U Franačkoj su kurve dobre; bucmaste, lepe i
jeftine. Hajdemo.” Odveo me je sa reke. U gradu je bila gužva, dućani
su bili puni, a ulice su zakrčile natovarene mazge. Doveli su stado
malih ovaca, tamnog runa, na klanje i one su na Ragnarovom putu bile
jedina prepreka, koja se nije računala. Njegov ugled je zasluživao
poštovanje, ali taj ugled nije bio zastrašujući jer sam primetio da se
Danci osmehuju kada ih on pozdravi. Bio je poznat kao jarl Ragnar, erl
Ragnar, i uživao je veliki ugled. Bio je šaljivčina i borac koji je otklanjao
strah kao da je u pitanju paučina. Odveo me je u dvor, zapravo veliku
kuću, koju su u steni delimično sagradili Rimljani, a jedan deo je
nedavno napravljen od drveta i pokriven je slamom. Moj stric je čekao
u delu koji su izgradili Rimljani, u ogromnoj prostoriji sa kamenim
stubovima, čiji su zidovi bili obojeni krečom. Sa njim je bio otac Beoka
i dvanaest ratnika koje sam poznavao, a koji su ostali da brane
Bebanburg kada je moj otac otišao u rat.
Beokine razroke oči su se razrogačile kada me je ugledao.
Verovatno sam izgledao drugačije budući da sam imao dugačku kosu,
pocrneo sam na suncu, bio sam mršav, viši i neobuzdaniji. Osim toga,
oko vrata mi se nalazila amajlija u obliku čekića, koju je primetio, jer
je prstom pokazao svoje raspeće, potom čekić oko mog vrata, ne
odobravajući ga. Elfrik i njegovi vojnici su se namrštili kao da sam ih
izneverio, ali niko nije progovorio, delimično zato što su Ivarovi
čuvari, svi odreda visoki, u oklopima i sa šlemovima na glavama,
naoružani ratničkim sekirama sa dugačkim drškama, stajali ispred
njih. Na drvenoj platformi nalazila se obična stolica koja je sada
predstavljala nortumbrijski presto.
Došao je kralj Egbert, a sa njim i Ivar Bez Kostiju i dvanaest
ratnika, uključujući i Ravna, koji je, kako sam shvatio, bio Ivarov
savetnik i brat. Pored Ravna je bio visoki čovek, sede kose i duge, bele
brade. Nosio je dugačku odoru, na kojoj su bili izvezeni krstovi i krilati
anđeli. Kasnije sam saznao da je to bio Vulfher, nadbiskup Eofervika,
koji je, kao i Egbert, postao odan Dancima. Kralj je seo, činilo se da mu
je neprijatno, a onda je započeo razgovor.
Nisu došli samo da razgovaraju o meni. Razgovarali su i o tome
kojim nortumbrijskim lordovima se može verovati, koje treba napasti,
koje zemlje su zagarantovane Ivaru i Ubi, koliki porez moraju platiti
stanovnici Nortumbrije, koliko konja se mora dopremiti u Eofervik,
koliko se hrane mora dati vojsci, koji zapovednici moraju dati taoce.
Ja sam sedeo i dosađivao se sve dok nisu pomenuli moje ime. Tada
sam živnuo i čuo strica kako predlaže da za mene plate otkupninu. Bila
je to srž razgovora, ali kada dvadeset muškaraca odluči da se
raspravlja, onda ništa nije jednostavno. Dugo su se prepirali oko cene
za mene. Danci su tražili neverovatno visoku isplatu od tri stotine
komada srebra, a Elfrik nije želeo da odstupi od svega pedeset. Ništa
nisam rekao, samo sam sedeo na slomljenim ciglama iz rimskog doba
na kraju dvorane i slušao. Tri stotine je smanjeno na dve stotine
sedamdeset pet, pedeset je postalo šezdeset i tako se nastavilo, brojke
su se primicale, ali razlika je još uvek bila velika. Onda je Ravn, koji je
ćutao, progovorio po prvi put. „Erl Utred je”, rekao je na danskom, i
tada sam prvi put čuo da me je neko opisao kao erla, što je bila i danska
titula, „iskazao svoju vernost kralju Egbertu. U tome je on u prednosti
nad tobom, Elfrik.”
Preveli su ono što je rekao. Primetio sam Elfrikov bes pošto mu
nije naveo titulu. On nije ni imao titulu, osim one koju je sam sebi dao.
To sam shvatio kada se tiho obratio Beoki koji je govorio u njegovo
ime. „Erldorman Elfrik ne veruje da dečja zakletva ima bilo kakav
značaj”, rekao je mladi sveštenik.
Jesam li položio zakletvu? Nisam mogao da se setim da sam uradio
tako nešto, iako sam tražio Egbertovu zaštitu. Bio sam dovoljno mlad
da pomešam te dve stvari. Ipak, to nije bilo od velike važnosti, jer je
bilo važnije to što je moj stric zaposeo Bebanburg. Zvao je sebe
erldormanom. Gledao sam ga, zapanjen, a on mi je uzvratio pogled sa
izrazom gađenja na licu.
„Uvereni smo”, rekao je Ravn, uperivši svoje slepe oči ka krovu
prostorije, na kojem je nedostajalo nekoliko crepova tako da je kroz
otvore prodirala slaba kiša, „da će nam bolje služiti erl od Bebanburga
koji nam se zakleo na vernost, nego čovek u čiju vernost nismo
sigurni.”
Elfrik je osetio da se okolnosti menjaju i učinio je ono što se činilo
logičnim. Otišao je do podijuma, klekao pred Egberta i poljubio
ispruženu kraljevu ruku, a kao nagradu dobio je nadbiskupov
blagoslov. „Nudim sto komada srebra”, rekao je Elfrik i zakleo se na
vernost.
 „Dve stotine”, rekao je Ravn, „i dozvolu da trideset Danaca napravi
garnizon u Bebanburgu.”
„Budući da sam se zakleo na vernost, nema potrebe da u
Bebanburgu budu prisutni Danci”, rekao je gnevno Elfrik.
Znači, Bebanburg nije pao, a sumnjao sam da može pasti. U celoj
Nortumbriji nije bilo jačeg utvrđenja, a verovatno ni u celoj Engleskoj.
Egbert nije rekao ni reči. Ni on, ni Ivar. Bilo je jasno da je visokom,
mršavom Dancu, lica kao u aveti, dosadila cela procedura, jer je
klimnuo glavom Ragnaru, koji se udaljio od mene i otišao da razgovara
sa svojim gospodarom. Mi ostali smo bespomoćno čekali. Ivar i Ragnar
su bili prijatelji, bilo je to neobično prijateljstvo, pošto su bili potpuno
različiti. Ivar je ćutao kao zaliven i predstavljao zastrašujuću pretnju,
dok je Ragnar bio otvoren i bučan. Ipak, Ragnarov najstariji sin je
služio Ivaru i sada, kada je napunio osamnaest godina, bilo mu je
povereno da predvodi nekoliko Danaca koji su ostali u Irskoj i držali
Ivarovu zemlju na tom ostrvu. Nije bilo ničeg neobičnog u tome što
najstariji sin služi drugog gospodara, pošto je Ragnar na svojim
brodovima imao sinove dva erla, koji su mogli da očekuju da će
jednoga dana naslediti bogatstvo i položaj ukoliko nauče da se bore.
Tako su sada Ragnar i Ivar razgovarali, Elfrik je prekrstio noge i
posmatrao me, Beoka se molio, a kralj Egbert, pošto nije imao šta da
radi, pokušavao je da izgleda kao kralj.
Ivar je najzad progovorio. „Dečak nije na prodaju”, objavio je.
„Za otkup”, pažljivo ga je ispravio Ravn.
Elfrik je delovao besno. „Došao sam ovamo...”, počeo je, ali ga je
Ivar prekinuo.
„Dečak nije za otkup”, zarežao je, onda se okrenuo i otišao iz velike
prostorije. Egbert je izgledao bespomoćno, ustao je sa svoga prestola,
potom je ponovo seo, a Ragnar je došao i stao pored mene.
„Ti si moj”, tiho je rekao. - „Upravo sam te kupio.”
„Kupio si me?”
„Kupio sam te za onoliko srebra koliko je težak moj mač”, rekao je.
„Zašto?”
 „Možda želim da te žrtvujem Odinu?”, natuknuo je, a onda mi
razbarušio kosu. „Dopadaš nam se, dečače”, rekao je. „Dopadaš nam
se toliko da smo odlučili da te zadržimo. Osim toga, tvoj stric nije
ponudio dovoljno srebra. Za pet stotina komada srebra? Za toliko bih
te prodao.” Nasmejao se.
Beoka je brzo prešao na drugi kraj prostorije. „Jesi li dobro?”,
upitao me je.
„Dobro sam”, odgovorio sam.
„To što nosiš”, rekao je, misleći na Torov čekić, i posegao ka njemu
kao da će ga povući sa uzice na kojoj je visio.
„Dođirni dečaka, svešteniče”, rekao je Ragnar strogo, „i ispraviću
ti te zrikave oči pre nego što ti do grla rasporim stomak.”
Beoka, naravno, nije razumeo šta je Danac rekao, ali nije mogao da
ne primeti ton kojim mu se obratio. Ruka mu je zastala na inč od
čekića. Delovao je nervozno. Spustio je glas kako bih ga samo ja mogao
čuti. „Stric će te ubiti”, prošaptao je.
„Ubiće me?”
„Želi da bude erldorman. Zato je želeo da te otkupi. Da bi mogao
da te ubije.”
„Ali...”, počeo sam da se bunim.
„Ššššš”, rekao je Beoka. Zanimala ga je plava boja na mojim
rukama, ali nije pitao zbog čega su takve. „Znam da si ti erldorman”,
rekao je umesto toga, „a mi ćemo se ponovo sresti.” Nasmešio mi se,
oprezno pogledao Ragnara i udaljio se.
Elfrik je otišao. Kasnije sam saznao da su mu obećali da će moći
bezbedno da dođe u Eofervik i ode iz njega, a to obećanje su ispunili.
Nakon tog sastanka se povukao u Bebanburg i ostao je tamo. Navodno
je bio odan Egbertu, što je značilo da je prihvatio vrhovnu vlast
Danaca, međutim, oni mu nisu verovali. Ragnar mi je objasnio da je
zbog toga odlučio da mi poštedi život. „Dopada mi se Bebanburg”,
rekao mi je. „Želim ga.”
„On je moj”, tvrdoglavo sam mu odgovorio.
 „A ti si moj”, rekao je, „što znači da je Bebanburg moj. Ti si moj,
Utrede, jer sam te upravo kupio. Mogu sa tobom da radim šta hoću.
Mogu da te skuvam, ako poželim. Jedino što na tebi nema dovoljno
mesa ni za lasicu. Sad, skidaj tu kurvinsku tuniku, daj mi cipele i šlem
i nazad na posao.”
Ponovo sam bio rob i bio sam srećan. Ponekad, kada ljudima
pričam svoju priču, pitaju me zašto nisam pobegao od pagana, zašto
nisam pobegao na jug, u zemlje u kojima Danci još nisu vladali, a meni
nikada nije palo na pamet da to pokušam. Bio sam srećan, bio sam živ,
bio sam sa Ragnarom i to je bilo dovoljno.

PRE ZIME JE PRISTIGLO još Danaca. Došlo je trideset šest

brodova, u svakom se nalazio kontingent ratnika. Tokom zime,
brodovi su bili izvučeni na rečnu obalu, dok je posada, natovarena
štitovima i oružjem, krenula ka odredištu na kojem će provesti
narednih nekoliko meseci. Danci su pleli mrežu oko istočne
Nortumbrije, istina slabu, ali to je ipak bila mreža razbacanih
garnizona. Oni nisu mogli ostati, osim ako im mi to ne dopustimo.
Zapovednici i vlastelini, koji nisu ubijeni kod Eofervika, pali su na
kolena, tako da smo sada činili deo danskog kraljevstva, uprkos
uglađenom Egbertu na njegovom jadnom prestolu. Samo na zapadu, u
nepristupačnim delovima Nortumbrije, Danci nisu imali vlast, premda
u tim delovima i nije bilo neke značajnije sile koja im je mogla prkositi.
Ragnar je uzeo zemlje zapadno od Eofervika, u brdima. Njegova
žena i porodica su mu se tamo pridružili, a došli su i Ravn i Gudrun,
kao i posade svih Ragnarovih brodova. Oni su se naselili u blizini
doline. Naš prvi posao bio je da proširimo Ragnarovu kuću. Kuća je
pripadala engleskom vlastelinu koji je poginuo kod Eofervika, ali ona
nije bila velika. Bila je to uglavnom niska drvena građevina, pokrivena
slamom i paprati, po kojoj je trava rasla tako gusto da je iz daljine kuća
ličila na dugački brežuljak. Sagradili smo novi deo, ne za nas, nego za
nešto goveda, ovaca i koza koji će tu provesti zimu i doneti na proleće
mlađe. Ostale smo poklali. Klali su ih uglavnom Ragnar i ostali
muškarci, ali kada je u tom ostalo još nekoliko životinja, predao je
sekiru Roriku, svom mlađem sinu. „Jedan odlučan, brz udarac”,
naredio je. Rorik je pokušao, ali nije bio dovoljno snažan, a ni meta mu
nije bila jasna. Životinja se bacakala i krvarila tako da je bilo potrebno
da je šestorica muškaraca savlada kako bi Ragnar dovršio posao. Oni
koji su drali životinje prešli su na upravo zaklanu, a Ragnar je meni
pružio sekiru. „Da vidimo možeš li ti bolje.”
Ka meni su gurali kravu. Jedan muškarac joj je podigao rep i ona
je poslušno spustila glavu. Zamahnuo sam sekirom pošto sam se setio
gde je Ragnar svaki put udario. Teška oštrica se zabila pravo u kičmu,
iza lobanje, i krava se bučno srušila na zemlju. „Od tebe ćemo još
načiniti i danskog ratnika”, rekao je Ragnar zadovoljno.
Nakon klanja stoke bilo je manje posla. Englezi koji su još uvek
živeli u dolini doneli su Ragnaru svoj deo u mesu i prinosima, baš kao
što bi ih doneli i svom engleskom gospodaru. Bilo je teško pročitati sa
njihovih lica Šta misle o Ragnaru i Dancima, međutim, oni nisu pravili
probleme, a Ragnar se trudio da im ne remeti život. Lokalnom
svešteniku su dozvolili da živi i drži službe u crkvi, drvenoj kućici
ukrašenoj krstom. Ragnar je tamo sedeo kada su u pitanju bile seoske
rasprave i uvek je vodio računa da ga savetuje Englez koji se razumeo
u lokalne običaje. „Ne možeš živeti negde ako ljudi ne žele da budeš
tu”, govorio mi je. „Mogu nam pobiti stoku i zatrovati potoke, a mi
nikada ne bismo saznali ko je to uradio. Ili ih pokolješ sve ili naučiš da
živiš sa njima.”
Nebo je postalo oblačno, a vetar hladniji. Vetar je nosio suvo lišće.
Glavni posao nam je bio da hranimo preživelu stoku i obezbedimo
dovoljno drva za grejanje. Nas dvanaestorica išli smo u šumu. Izveštio
sam se u baratanju sekirom, naučio sam kako da oborim drvo sa što
manje udaraca. Upregli bismo vola da vuče veća debla do kolibe.
Najbolja bismo ostavili na stranu kako bismo ih iskoristili za gradnju,
dok smo ostala sekli i cepali za loženje. Bilo je i vremena za igru tako
da smo mi, deca, napravili sopstveni dvorac u Sumi, dvorac od celih
debala, sa krovom od paprati. Za zabat smo zakucali lobanju jazavca.
Ona je podražavala lobanju vepra koja je krasila Ragnarov dom. U
našem takozvanom dvorcu, Rorik i ja bismo se svađali ko će biti kralj,
mada je Tira, njegova sestra, koja je imala osam godina, uvek bila
gospodarica kuće. Ona je tamo prela vunu i ako je ne bi dovoljno
isprela do kraja zime, bila bi kažnjena i gledala bi kako se mi, dečaci,
igramo drvenim mačevima. Većinu dečaka činili su sinovi slugu ili
deca robovi. Uvek su insistirali na tome da ja budem predvodnik
Engleza, dok bi Rorik bio vođa Danaca, tako da bi se u mojoj grupi
ratnika uvek našli najmanji i najslabiji dečaci i uvek smo gubili. Tira,
koja je od majke nasledila kosu boje bledog zlata, posmatrala bi i prela
vunu, stalno vrteći vreteno levom rukom, dok bi desnom rukom
izvlačila niti iz ostriženog runa.
Sve žene su morale da predu i tkaju. Ragnar je pretpostavio da je
potrebno pet žena ili dvanaest devojčica da tokom zime ispredu
dovoljno konca kako bi se napravilo novo jedro za brod, a brodovima
su uvek bila potrebna nova jedra. Tako su žene radile svakog trenutka
koji su im bogovi podarili. One su i spremale hranu, kuvale orahove
ljuske kako bi obojile novi konac, brale pečurke, štavile kožu zaklane
stoke, sakupljale mahovinu kojom smo brisali dupe, pravile sveće od
pčelinjeg voska, pravile slad od ječma i umirivale bogove. Bilo je
mnogo bogova i boginja, neki su bili osobiti našem domu i njih su žene
slavile u obredima, dok su drugi, kao što su Odin ili Tor, bili moćni i
sveprisutni, ali se prema njima nisu odnosili na isti način na koji su
hrišćani obožavali svog Boga. Čovek bi se obratio Toni ili Loki, Odinu
ili Vikru, ili bilo kojem velikom biću koje je živelo u Asgardu, što je
nalikovalo na obitavalište bogova, jer se Danci nisu okupljali u crkvi,
kao što smo mi radili svake nedelje i svakog sveca u Bebanburgu.
Stoga među njima nije bilo sveštenika, niti su imali bilo kakve relikvije
ili svete knjige. Ni Šta od toga mi nije nedostajalo.
Voleo bih da sam mogao da mimoiđem Svena, ali njegov otac,
Kjartan, imao je kuću u susednoj dolini, a Svenu nije bilo potrebno
mnogo da pronađe naš dvorac u šumi. Tako su se, čim se prvo inje
nahvatalo po mrtvom lišću, a bobice gloga i božikovine sijale od
mraza, naše igre pretvorile u divljaštvo. Više se nismo delili u dve
grupe jer smo sada morali da se borimo protiv Svenovih prijatelja, koji
su nam se prikradali. Neko vreme nije bilo većih problema. Bila je to,
naposletku, samo igra i to ona u kojoj je Sven neprekidno pobeđivao.
Ukrao je lobanju jazavca sa našeg zabata, te smo nju zamenili lisičjom
glavom, a Tira je doviknula Svenovim drugovima, koji su vrebali u
šumi, da je lisičju glavu premazala otrovom. Mislili smo da je to
pametno, ali narednog jutra smo otkrili da je naš dvorac spaljen do
temelja.
„Dvorac gori”, ogorčeno je rekao Rorik.
„Dvorac gori?”
„To se događa i kod kuće”, objasnio je Rorik. „Dođeš u
neprijateljsku kuću i spališ je do temelja. Ali postoji još nešto u vezi sa
spaljivanjem kuće. Moraš se postarati da su svi ukućani mrtvi. Ako ima
preživelih, oni će se osvetiti, zato se napada noću, opkoliš dvorac i
ubiješ svakoga ko pokuša da pobegne iz vatre.”
Ali Sven nije imao dvorac. Njegov otac je, naravno, posedovao
kuću, a mi smo jednog dana kovali urotu, razmatrali smo kako da je
spalimo i kopljima pogodimo članove porodice kada istrče iz nje,
međutim, to je bio samo hvalisavi dečački razgovor. Naravno, ništa od
toga nismo uradili. Umesto toga, sagradili smo sebi novi dvorac, još
dublje u šumi. Nije bio lep kao stari, niti nas je štitio od kiše i vetra. U
stvari, bio je samo obično sklonište napravljeno od grana i paprati, ali
zakucali smo lobanju lasice na privremeni zabat i tako se pobrinuli da
u brdima još uvek imamo svoje kraljevstvo.
Ali ništa, osim potpune pobede, nije moglo nakratko da zadovolji
Svena, tako da smo, nekoliko dana kasnije, kada smo završili
svakodnevni posao, Rorik, Tira i ja otišli u naš novi dvorac. Tira je
prela dok smo se Rorik i ja prepirali oko toga gde se prave najbolji
mačevi. On je tvrdio da se prave u Danskoj, dok sam ja bio na strani
Engleske, a nijedan od nas dvojice nije znao da najbolja sečiva dolaze
iz Franačke. Posle nekog vremena, kada smo se zamorili od
prepiranja, uzeli smo naoštrene štapove od jasenovog drveta, koji su
nam u igri bili koplja, i odlučili da potražimo divljeg vepra koji je
ponekad lutao šumom u sumrak. Nismo se usuđivali da ubijemo
vepra, jer su veprovi bili preveliki, ali smo se pretvarali da smo veliki
lovci i baš kada smo se nas dvojica velikih lovaca spremala da
krenemo u šumu, napao nas je Sven. Samo on i dva njegova
sledbenika. Umesto da potegne drveni mač, Sven je isukao pravu
oštricu, dugu kao čovečja ruka. Oštrica je bljesnula na zimskom svetlu,
a on je potrčao ka nama, urlajući kao lud. Pošto smo videli bes u
njegovim očima, Rorik i ja smo pobegli. Pratio nas je, jureći kroz šumu
kao divlji vepar kojem smo želeli da se prikrademo. Samo zato što smo
bili brži, uspeli smo da umaknemo zlokobnoj oštrici, a trenutak
kasnije čuli smo Tiru kako vrišti.
Otpuzali smo nazad, imajući u vidu mač koji je Sven sigurno uzeo
iz očeve kuće, a kada smo došli do jadne kućice koju smo sagradili,
otkrili smo da je Tira nestala. Njena preslica je bila na podu, a u vunu
koju je prela uplelo se uvelo lišće i komadići grane.
Sven je uvek bio nespretan i ostavio je trag u šumi, koji je bilo lako
pratiti, tako da smo nakon izvesnog vremena čuli glasove. Nastavili
smo da ih sledimo, prešavši vrh grebena gde su rasle bukve, potom
smo se spustili u dolinu u kojoj je živeo naš neprijatelj. Svenu nije palo
na pamet da postavi stražara koji bi nas uočio. Umesto toga, opijen
pobedom, otišao je na čistinu koja je verovatno predstavljala njegovo
sklonište u šumi, jer se u njenom središtu nalazilo kameno ognjište.
Sećam se da sam se zapitao zašto mi nikada nismo napravili takvo
ognjište. Privezao je Tiru za drvo i skinuo joj tuniku sa gornjeg dela
tela. Nije se moglo bogzna šta videti pošto je ona bila devojčica, imala
je samo osam godina i, samim tim, mogla je da se uda tek za četiri ili
pet godina, ali bila je lepa i Sven ju je zbog toga skinuo. Primetio sam
da dva Svenova prijatelja nisu bila srećna zbog toga. Tira je ipak bila
ćerka erla Ragnara. Ono što je započelo kao igra, zbog Svenove želje
da se istakne, sada je preraslo u opasnost. Morao je da dokaže da se
ne plaši. Nije znao da Rorik i ja čučimo u rastinju, a mislim da ga ne bi
bila briga ni da je znao.
Spustio je mač kraj ognjišta, stao pred Tiru i spustio pantalone.
„Dođirni ga”, naredio joj je.
Jedan njegov prijatelj rekao je nešto što nisam mogao da čujem.
 „Neće ona nikome reći”, rekao je Sven samouvereno, „a mi je
nećemo povrediti.” Ponovo je pogledao Tiru. „Neću te povrediti ako ga
dodirneš.”
Tada sam izjurio iz skloništa. Nisam želeo da budem hrabar.
Svenovi prijatelji su izgubili interesovanje za igru, Svenu su pantalone
bile spuštene do članaka, mač mu se, nemamo odbačen, nalazio u
središtu čistine. Zgrabio sam ga i pojurio ka njemu. Nekako je uspeo
da ostane na nogama kada se okrenuo. „Ja ću ti ga dodirnuti”, povikao
sam i zamahnuo dugom oštricom ka njegovoj kiti, ali mač je bio težak.
Pošto nisam ranije baratao sečivom koje koriste odrasli muškarci,
umesto da pogodim mesto koje sam želeo, zasekao sam mu butinu,
zaparavši mu kožu. Potom sam ponovo zamahnuo, upotrebivši svu
snagu. Sečivo mu je zaseklo struk, gde je imao najviše odeće. Pao je i
jaukao, a dok su mene njegova dva prijatelja odvlačila, Rorik je
pritrčao da odveže sestra.
Tako se sve dogodilo. Sven je krvario, ali je uspeo da podigne
pantalone, a prijatelji su mu pomogli da ode kući. Rorik i ja smo odveli
Tira kući, gde je Ravn čuo Tirino jecanje i naše uznemirene glasove.
Potom je svima naredio da ućute. „Utrede”, strogo mi se obratio starac,
„sačekaj kod svinjca. Rorik, ispričaćeš mi šta se dogodilo.”
Čekao sam napolju dok je Rorik pripovedao šta se dogodilo, onda
su Rorika poslali napolje, a mene unutra, kako bih ponovo ispričao
popodnevni ispad. Tira je bila u majčinom naručju, a majka i baka su
bile besne. „Govoriš mi isto što i Rorik”, rekao mi je Ravn kada sam
završio.
„Zato što je to istina”, odgovorio sam.
„Čini mi se da jeste.”
„Silovao ju je!”, bila je uporna Sigrid.
„Nije”, odlučno je rekao Ravn. „Nije, zahvaljujući Utredu.”
Istu priču je čuo i Ragnar kada se vratio iz lova. Pošto je priča od
mene načinila heroja, nisam se bunio protiv glavne neistine da Sven
ne bi silovao Tira jer se ne bi usudio. Njegova ludost je imala svoje
granice, do kojih je ovoga puta stigao. Priznanje da je silovao ćerku
erla Ragnara, ratnog zapovednik njegovog oca, bilo je van granica
Svenove ludosti. Ipak, stvorio je neprijatnu situaciju, tako da je,
narednog dana, Ragnar poveo šestoricu vojnika ka Kjartanovoj kući u
susednoj dolini. Roriku i meni su dali konje i naredili nam da im se
pridružimo. Priznajem da sam se uplašio. Osećao sam da sam
odgovoran. Ja sam, naposletku, započeo igru duboko u šumi, ali
Ragnar to nije gledao na taj način. „Ti me nisi uvredio, ali Sven jeste.”
Govorio je besno, njegova uobičajena živost je iščilela. „Dobro si se
poneo, Utrede. Ponašao si se kao Danac.” Nije bilo veće nagrade koju
mi je mogao dati. Osećao sam da je razočaran što sam ja, a ne Rorik,
napao Svena. Ja sam bio stariji i jači od mlađeg Ragnarovog sina, stoga
je i trebalo da to učinim ja.
Jahali smo kroz šumu u kojoj je bilo hladno. Zanimalo me je zašto
su dva Ragnarova vojnika ponela dve grane leske, koje su bile suviše
tanke da bi se mogle koristiti kao oružje, a nisam se usudio da pitam
čemu je trebalo da posluže jer sam bio nervozan.
Kjartanov posed nalazio se na prevoju brda, pored potoka koji je
tekao preko pašnjaka na kojima je čuvao ovce, koze i goveda, koja je
uglavnom poklao. Nekoliko preostalih životinja paslo je poslednje
izdanke ovogodišnje trave. Iako je bilo hladno, dan je bio sunčan. Dok
smo se približavali, psi su lajali, a Kjartan i njegovi vojnici su se izdrali
na njih i oterali ih u dvorište pored kuće, gde je posadio jasenovo drvo,
za koje se činilo da neće preživeti narednu zimu. Potom je, u pratnji
četvorice nenaoružanih vojnika krenuo ka konjanicima koji su se
približavali. Ragnar i njegovih šest ratnika bili su naoružani do zuba
štitovima, mačevima i ratnim sekirama. Njihova široka prsa bila su
zaštićena oklopom. Sam Ragnar je nosio šlem moga oca kojeg se
domogao nakon bitke kod Eofervika. Bio je to divan šlem, kruna na
njemu i deo koji je pokrivao lice bili su ukrašeni srebrom. Pomislio
sam da šlem bolje stoji Ragnaru nego mome ocu.
Kjartan, zapovednik broda, bio je krupan muškarac, viši od
Ragnara, lice mu je bilo široko, a izraz na njemu tupav kao i njegovom
sinu. Imao je sitne, nepoverljive oči i dugačku bradu. Posmatrao je
grane leske i verovatno je naslutio njihovo značenje, jer je instinktivno
dodirnuo amajliju u obliku čekića koja mu je visila oko vrata na
srebrnom lancu. Ragnar je zauzdao svog konja i pokretom kojim je
iskazao krajnji prezir, hitnuo na zemlju mač koji sam doneo sa čistine
u šumi, gde je Sven vezao Tiru. Po pravilu, mač je sada pripadao
Ragnaru. Predstavljao je dragoceno oružje, imao je srebrnu nit
obavijenu oko balčaka. Ragnar je bacio oštricu ka Kjartanovim
nogama kao da se radilo o običnom srpu. „Tvoj sin je ovo ostavio na
mojoj zemlji”, rekao je, „a ja bih želeo da porazgovaram sa njim.”
„Moj sin je dobar dečak”, rekao je Kjartan odvažno. „Kada dođe
vreme, služiće među tvojim veslačima i boriće se u živom zidu.”
„Uvredio me je.”
„Nije mislio ništa loše, gospodaru.”
„Uvredio me je”, ponovio je Ragnar strogo. „Gledao je golo telo
moje ćerke i pokazao joj je svoje.”
„I kažnjen je zbog toga”, rekao je Kjartan i zlobno me pogledao.
„Prolivena je krv.”
Ragnar se naglo pomerio i grane leske su pale na zemlju. To je,
očigledno, bio Ragnarov odgovor, koji meni nije imao nikakvog smisla,
ali ga je Kjartan razumeo, kao i Rorik koji se nagnuo i šapnuo mi: „Ovo
znači da sada mora da se bori za Svena.”
„Da se bori za njega?”
„Na zemlji će pomoću grana napraviti kvadrat i boriće se u njemu.”
Niko se nije pomerio kako bi napravio kvadrat od leskovih grana.
Umesto toga, Kjartan je ušao u kuću i pozvao Svena, koji je hramajući
prošao ispod niskog dovratka. Desna noga mu je bila zavijena. Činilo
se da je neraspoložen i preplašen. Ničeg neobičnog nije bilo u tome,
jer su Ragnar i njegovi konjanici uživali u slavi ratnika, bili su sjajni
ratnici, pravi junaci Danske.
„Kaži ono što imaš”, rekao je Kjartan sinu.
Sven je podigao pogled ka Ragnaru. „Žao mi je”, promrmljao je.
„Ne čujem te”, viknuo je Ragnar.
„Žao mi je, gospodaru”, rekao je Sven, tresući se od straha.
 „Zbog čega ti je žao?”, ispitivao ga je Ragnar.
„Zbog onoga što sam učinio.”
„A šta si učinio?”
Sven nije odgovorio, niti se činilo da ima nameru, umesto toga se
premeštao sa noge na nogu i gledao u zemlju. Preko tresetišta u daljini
prelazile su senke oblaka, a dva gavrana su se borila na ulazu u dolinu.
„Dođirivao si moju ćerku”, rekao je Ragnar. „Vezao si je za drvo i
skinuo si je.”
„Skinuo sam je do pola”, progunđao je Sven zbog čega ga je otac
udario po glavi.
„Igrao se”, obratio se Kjartan Ragnaru, „samo se igrao, gospodaru.”
„Nijedan dečak se tako ne igra sa mojom ćerkom”, rekao je Ragnar.
Retko sam ga vidao besnog. Sada je bio besan, okrutan i nepopustljiv,
nije bilo ni traga od onog srdačnog čoveka od čijeg je smeha odjekivala
svaka prostorija. Sjahao je i isukao mač. Bio je to mač koji je nosio u
borbu, zvao se ,Rasporitelj’. Uperio je vrh u Kjartana. „Pa?”, upitao je.
„Osporavaš li mi pravo?”
„Ne, gospodaru”, rekao je Kjartan. „Ali on je dobar dečak, snažan i
vredan i dobro će te služiti.”
„Video je ono što nije trebalo da vidi”, rekao je Ragnar. Hitnuo je
,Rasporitelja’ u vazduh, tako da mu je dugačka oštrica zablistala na
suncu. Uhvatio ga je za balčak dok je padao, ali sada ga je držao
okrenutog naopako, kao da je u pitanju bodež, a ne mač. „Utrede!”,
povikao je Ragnar, nateravši me da poskočim. „Kaže da je bila samo
dopola gola. Je li to tačno?”
„Jeste, gospodaru.”
„Onda mu sledi samo pola kazne”, rekao je Ragnar i udario
balčakom mača Svena po licu. Balčaci naših mačeva su teški, ponekad
su ukrašeni dragocenim predmetima, ali, bez obzira na to koliko su
lepi, balčaci su ipak nezgrapni komadi metala. Balčak ,Rasporitelja’,
optočen srebrom, udario je Svena po desnom oku. Udarivši ga po
očnoj jabučici, istog trenutka ga je oslepeo. Ragnar ga je pljunuo,
potom je vratio mač u korice obmotane runom.
 Sven je čučao i cvileo, a ruke je držao nepovređenom oku.
„Gotovo je”, rekao je Ragnar Kjartanu.
Kjartan je oklevao. Bio je ljut, posramljen i nesrećan, ali znao je da
ne može pobediti u duelu sa erlom Ragnarom, tako da je, na kraju,
klimnuo glavom. „Gotovo je”, složio se.
„A ti više ne radiš za mene”, rekao je Ragnar hladno.
Odjahali smo kući.
★★★

DOŠLA JE JAKA ZIMA, potoci su se zaledili, sneg je toliko napadao

da im je ispunio korita. Bilo je hladno, tiho i belo. Vukovi su došli na
ivicu šume, a podnevno sunce je bilo bledo, kao da mu je snagu
izvukao severni vetar.
Ragnar me je nagradio srebrnom narukvicom, prvom koju sam
dobio u životu. Kjartan se, sa porodicom, odselio. Više nije upravljao
jednim Ragnarovim brodom i nije uživao Ragnarovu naklonost. Sada
je bio čovek bez gospodara. Otišao je u Eofervik gde se pridružio
garnizonu koji je držao grad u rukama. Nije to bio ugledan posao, jer
bi bilo koji ambiciozni Danac radije služio gospodara kao što je
Ragnar, pored kojeg se mogao obogatiti. Vojnici koji su čuvali Eofervik
nisu imali ni najmanju priliku da učestvuju u pljačkaškim pohodima.
Njihov zadatak je bio da motre na ravnicu izvan grada i pobrinu se da
kralj Egbert ne upadne u nevolju. Laknulo mi je što je Sven otišao i bio
sam neverovatno zadovoljan svojom narukvicom. Danci su voleli
narukvice. Što ih je čovek više imao, to su ga više cenili, jer su
narukvice dolazile kao posledica uspeha. Ragnar je imao srebrne i
zlatne narukvice, narukvice u obliku zmajeva i narukvice optočene
svetlucavim kamenčićima. Kada je hodao, moglo se čuti kako
narukvice zveckaju. Kada nije bilo novca, mogle su se koristiti pri
plaćanju. Sećam se da sam gledao Danca koji je skinuo jednu
narukvicu i raspolutio je sekirom, a potom trgovcu davao njene
delove, sve dok vaga nije pokazala da je platio dovoljno. To se dešavalo
u većoj dolini, u velikom selu, u kojem se nastanila većina Ragnarovih
mladih vojnika, gde su trgovci donosili robu iz Eofervika. Pridošli
Danci su pronašli malo, englesko naselje u dolini, ali trebalo im je više
prostora za nove kuće, a da bi ga stvorili, spalili su leskar. To mesto je
Ragnar nazvao Siningtvajt, što je u prevodu značilo ,mesto očišćeno
vatrom’. Bez sumnje, selo je imalo engleski naziv, ali su ga skoro
zaboravili.
„Zasada ćemo ostati u Engleskoj”, rekao mi je Ragnar kada smo
krenuli kući, dan nakon što smo se opskrbili zalihama u Siningtvajtu.
Put je bila utabana prtina u snegu, a naši konji su pažljivo izabrali
stazu, koja je išla između snežnih nanosa, kroz koje su se pomaljale
crne grane živice. Vodio sam dva tegleća konja natovarena torbama sa
solju i postavljao Ragnaru uobičajena pitanja; kuda laste odlaze zimi,
zašto nas vilenjaci teraju da štucamo, zašto su Ivara zvali Bez Kostiju.
„Naravno, zato što je toliko mršav”, rekao je Ragnar, „pa izgleda tako
kao da ga možeš zamotati kao ogrtač.”
„Zašto Uba nema nadimak?”
„Ima. Zovu ga Uba Užasni.” Nasmejao se jer je izmislio nadimak, a
ja sam se nasmejao jer sam bio srećan. Ragnar je voleo moje društvo,
a pošto sam imao dugu, plavu kosu, svako je greškom mogao pomisliti
da sam mu sin i to mi se dopadalo. Rorik je trebalo da ide sa nama, ali
toga dana se razboleo, pa su žene sakupljale biljke i izgovarale
bajalice. „Često je bolestan”, rekao je Ragnar. „Nije kao Ragnar”, mislio
je na najstarijeg sina, koji je pomagao u održavanju Ivarovih zemalja
u Irskoj. „Ragnar je građen kao vo”, nastavio je, „nikada nije bolestan!
On je kao i ti, Utrede.” Nasmejao se, pomislivši na najstarijeg sina, koji
mu je nedostajao. „On će zauzeti zemlju i napredovaće. A Rorik?
Možda ću morati da mu dam ovu zemlju. On se ne može vratiti u
Dansku.“
„Zašto ne?”
„Danska je loša zemlja”, objasnio mi je Ragnar. „Jedan deo je ravan
i peskovit, a na takvoj vrsti zemlje ne možeš ništa uzgajati, dok se
preko vode nalazi zemlja strmih brda, sa malim livada, gde moraš da
radiš kao pas i da gladuješ.”
 „Preko vode?”, upitao sam. Objasnio mi je da Danci dolaze iz
zemlje koja je podeljena «a dva dela, a oni su okruženi bezbrojnim
ostrvima. Najbliži deo, iz kojeg je on došao, veoma je ravan i peskovit,
dok se na drugom delu, koji se nalazio na istoku, preko velike vode,
nalaze planine. „A tamo se nalaze Sveari”, nastavio je.
„Sveari?”
„Pleme. Baš kao i mi. Obožavaju Tora i Odina, ali govore drugačije.”
Slegao je ramenima. „Slažemo se sa Svearima i Norsima.” Sveari, Norsi
i Danci bili su severnjaci, narod koji je išao u vikinške pohode, ali Danci
su došli da zauzmu moju zemlju, mada to nisam rekao Ragnaru.
Naučio sam da prikrivam osećanja, ili sam bio zbunjen. Nortumbrijac
ili Danac? Šta sam bio? Šta sam želeo da budem?
„Pretpostavimo da nas preostali Englezi ne žele ovde”, rekao sam.
Namerno sam upotrebio reč nas.
Nasmejao se na to. „Englezi mogu da žele šta hoće! Ali, video si šta
se dogodilo kod Jorvika.” Tako su Danci izgovarali Eofervik. „Ko je bio
najhrabriji engleski borac kod Jorvika?”, upitao je Ragnar. „Ti! Dete!
Napao si me onom malom spravom! Skoro sam umro od smeha.”
Nagnuo se i nežno me pomilovao. „Naravno da Englezi ne žele da
budemo ovde”, nastavio je, „ali šta mogu da urade? Naredne godine
ćemo zauzeti Mersiju, potom Istočnu Angliju i najzad Veseks.”
„Moj otac je uvek govorio da je Veseks najjače kraljevstvo”, rekao
sam. Moj otac nikada nije rekao tako nešto, jer je, u stvari, prezirao
ljude iz Veseksa. Smatrao ih je slabima i previše pobožnima, ali želeo
sam da isprovociram Ragnara.
Nisam uspeo. „To je najbogatije kraljevstvo”, rekao je, „međutim,
to ga ne čini jakim. Ljudi čine kraljevstvo jakim, a ne zlato.” Nasmešio
mi se. „Mi smo Danci. Mi ne gubimo, mi pobeđujemo, a Veseks će
pasti.”
„Hoće li?”
„Imaju novog, nesposobnog kralja”, rekao je odsutno, „a ako on
umre, njegov sin je još uvek dete, pa će možda na presto dovesti
kraljevog brata. To bi nam odgovaralo.”
 „Zašto?”
„Jer mu je i brat slabić. Zove se Alfred.”
Alfred. Tada sam prvi put čuo za Alfreda od Veseksa. Ništa o njemu
u to vreme nisam znao. Zašto bih?
„Alfred”, nastavio je nemilosrdno Ragnar. „Sve do čega mu je stalo
jeste da trti devojke, što je dobro! Nemoj reći Sigrid da sam ti to rekao,
jer nema ničeg lošeg u tome da, kada možeš, izvadiš mač iz korica. Ali
Alfred polovinu svog vremena traći na devojke, a drugu polovinu
moleći se svome bogu da mu oprosti što je sa devojkama. Kako bog
može da ne odbaci dobrog grbavca?“
„Kako si saznao za Alfreda?”, upitao sam.
„Uhode, Utrede, uhode. Uglavnom trgovci. Oni razgovaraju sa
narodom u Veseksu, tako da znamo sve o kralju Etelredu i njegovom
bratu Alfredu. Alfred je pola života bolestan kao lasica.” Zastao je,
verovatno je razmišljao o svom mlađem sinu koji je bio bolestan. „To
je nesposobna dinastija”, nastavio je, „a Zapadni Saksonci bi trebalo
da ih se otarase i na presto dovedu pravog čoveka, osim ako to ne žele.
A kada padne Veseks, više neće biti Engleske.“
„Možda će pronaći snažnog kralja”, rekao sam.
„Neće”, rekao je Ragnar odlučno. „Naši kraljevi u Danskoj su
snažni ljudi, a ako su im sinovi mekušci, onda kralj postane muškarac
iz druge porodice. U Engleskoj veruju da se presto nasleđuje između
ženskih nogu. Tako slabo stvorenje, poput Alfreda, može postati kralj
samo zato što mu je otac bio kralj.”
„U Danskoj imate kralja?”
„Njih dvanaest. Kada bih želeo, mogao bih sam sebe nazvati
kraljem, samo što se Ivaru i Ubi to ne bi dopalo, a njih dvojicu niko
olako ne sme da uvredi.”
Jahao sam ćuteći, slušajući kako kopita konja škripe po snegu.
Razmišljao sam o Ragnarovom snu, o snu u kojem nema Engleske, o
zemlji i prepuštenoj Dancima. „Šta će se dogoditi sa mnom?”, prevalio
sam najzad preko usana.
 „Sa tobom?” Bio je iznenađen što ga to pitam. „Sa tobom će se,
Utrede, dogoditi ono što budeš želeo da se dogodi. Odrašćeš, naučićeš
da rukuješ mačem, naučićeš da se boriš u živom zidu, naučićeš da
veslaš, da poštuješ bogove, a onda ćeš ono što si naučio upotrebiti da
bi usmerio svoj život na dobro ili loše.”
„Želim Bebanburg”, rekao sam.
„Onda ga moraš osvojiti. Možda ću ti pomoći, ali ne još. Pre toga
ćemo krenuti na jug, a pre nego što krenemo na jug, moramo ubediti
Odina da nas blagonaklono pogleda.” Još uvek mi nije bilo jasno
dansko poimanje vere. Prihvatali su je manje ozbiljno od nas Engleza,
žene se jesu često molile, a s vremena na vreme muškarac bi ubio
dobru životinju, posvetio je bogovima, pa bi njenu okrvavljenu glavu
stavio na dovratak kako bi dao na znanje da će se u njegovoj kući
slaviti u čast Tora ili Odina. To slavlje, iako je predstavljalo čin
obožavanja, bilo je kao i svako drugo slavlje na kojem su se prisutni
opijali.
Najbolje se sećam proslave zimskih svečanosti pošto je te nedelje
došao Veland. Došao je najhladnijeg dana zime kada je sneg vejao.
Došao je peške, sa mačem za pojasom, lukom na ramenu i prnjama na
leđima. Klekao je s poštovanjem pred Ragnarovom kućom. Sigrid ga je
uvela, ponudila jelom i pivom, a kada je jeo, tražio je da se vrati na
sneg i sačeka Ragnara koji je lovio u brdima.
Veland je bio čovek zmija, to sam prvo pomislio kada sam ga
ugledao. Podsetio me je na strica Elfrika, vitkog, lukavog i
tajanstvenog. Na prvi pogled mi se nije svideo, podišli su me žmarci
kada sam video kako pada na kolena u sneg kada se Ragnar vratio.
„Zovem se Veland”, rekao je, „i tražim gospodara.“
„Nisi mlad”, rekao je Ragnar, „kako to da nemaš gospodara?”
„Umro je, gospodaru, kada mu se brod nasukao.“
„Ko ti je bio gospodar?”
„Snori, gospodaru.”
„Koji Snori?”
„Erikov sin, sin Grima iz Birke.”
 „Ati se nisi udavio?”, upitao je Ragnar dok je silazio sa konja i
pružao mi uzde.
„Bio sam na kopnu, gospodaru, bio sam bolestan.“
„Tvoja porodica? Kuća?”
„Ja sam Godfredov sin, gospodaru, iz Haitabua.”
„Iz Haitabua!”, rekao je Ragnar ogorčeno. „Trgovac?“
„Ja sam ratnik, gospodaru.”
„Zašto dolaziš meni?”
Veland je slegao ramenima. „Ljudi kažu da si dobar gospodar, da
daruješ narukvice, ali ako me odbiješ, gospodaru, pokušaću kod
drugih.”
„Urnes li da koristiš taj mač, Velande Godfredsone?”
„Kao što žena ume da koristi jezik, gospodaru.”
„Tako si dobar, a?”, upitao je Ragnar, koji ponovo nije mogao da
odoli, a da se ne našali. Dozvolio je Velandu da ostane i poslao ga u
Siningtvajt da nađe prenoćište. Posle toga, kada sam rekao da mi se
Veland ne sviđa, Ragnar je samo slegao ramenima i rekao da sa
strancima treba biti ljubazan. Sedeli smo u kući i gušili se od dima koji
se uvijao oko zabatnih greda. „Nema ničega gore, Utrede”, rekao
Ragnar, „od čoveka bez gospodara.“
„Nema ko da ti da narukvicu”, dodao je, dodirnuvši svoje
narukvice.
„Ne verujem mu”, dodala je Sigrid, koja je bila kraj vatre, gde je, na
kamenu pravila ječmene lepinje. Rorik, koji se oporavljao od bolesti,
pomagao joj je, dok je Tira, kao i uvek, prela. „Mislim da je odmetnik”,
rekla je Sigrid.
„Verovatno jeste”, složio se Ragnar, „ali meni nije bitno da li na
mojim brodovima vesla odmetnik ili ne.” Posegao je za jednom
ječmenom lepinjom, a Sigrid ga je šljepnula po ruci, rekavši da su
kolači za zimske svečanosti.
Proslava zimskih svečanosti bila je najveće slavlje u godini, cele
nedelje bilo je dovoljno hrane, piva, medovine, borbe, smeha i pijanih
ljudi koji su povraćali u snegu. Ragnarovi vojnici su se okupili u
Siningtvajtu, gde su bile organizovane trke konja, rvanje, takmičenje
u bacanju koplja, sekira i kamenja. Meni se najviše svidelo navlačenje
konopca, gde su dve grupe muškaraca ili dečaka pokušavale da uvuku
protivnike u hladni potok. Primetio sam da me Veland posmatra dok
sam se rvao sa dečakom koji je bio godinu dana stariji od mene.
Izgledalo je kao da je već napredovao. Njegovih prnja nije nigde bilo,
a na njemu je bio ogrtač od lisičjeg krzna. Tih zimskih svečanosti napio
sam se prvi put, toliko sam se napio da me noge nisu držale. Ležao sam
i ječao dok mi je u glavi bubnjalo, a Ragnar je urlao od smeha i terao
me da pijem još medovine, sve dok se nisam ispovraćao. Ragnar je,
naravno, pobedio u nadmetanju u pijenju, Ravn je recitovao dugačku
pesmu o nekakvom heroju iz davnina, koji je ubio čudovište, a potom
i majku čudovišta, strašniju od sina, međutim, bio sam previše pijan
da bih je zapamtio.
Nakon zimskih svečanosti otkrio sam nešto novo o Dancima i
njihovim bogovima, pošto je Ragnar naredio da se u šumi, iznad
njegove kuće, iskopa velika jarna. Rorik i ja smo pomagali pri kopanju
jarna na čistini. Sekirom smo odsecali korenje drveća, izbacivali
zemlju, ali Ragnar je tražio da kopamo dublje i zadovoljio se tek kada
je mogao da stane u jamu i da pri tom ne vidi preko njene ivice. U jamu
je vodila kosina, pored koje se nalazila velika hrpa izbačene zemlje.
Naredne noći, svi Ragnarovi vojnici, ali bez žena, otišli su do jama
po mraku. Mi, dečaci, nosili smo baklje natopljene smolom. One su
gorele ispod drveća i bacale treperave senke koje su se rastapale u
tami oko nas. Svi muškarci su bili odeveni i naoružani kao da su
krenuli u rat.
Slepi Ravn je čekao u jami, stajao je suprotno od kosine koja je
vodila unutra, dok je izgovarao veliki ep u slavu Odina. Ep se
nastavljao, reči su bile upečatljive i izgovarao ih je u ritmu bubnjeva,
opisujući kako je veliki bog stvorio svet od tela džina Imira, kako je
postavio Sunce i Mesec na nebo, i kako je njegovo koplje, Gangnir, bilo
najmoćnije oružje koje je stvorio. Njega su iskovali patuljci u
dubinama sveta. Dok se pesma nastavljala, činilo se da se ljudi
okupljeni oko jame njišu u njenom ritmu i ponekad ponove stih.
Priznajem da mi je bilo dosadno kao i kada je Beoka mrmljao na
latinskom. Zurio sam u šumu, posmatrao senke i pitao se šta pomera
stvari u mraku i razmišljao o sceadugenganima.
Često sam razmišljao o sceadugenganima, ,onima koji hodaju
medu senkama’. Ildvulf, kovač iz Bebanburga, bio je prvi koji mi je
pričao o njima. Upozorio me je da o pričama ne govorim Beoki, što
nisam uradio. Ildvulf mi je rekao da je, pre nego što je Hrist došao u
Englesku, davno, još dok smo mi, Englezi, obožavali Vodena i ostale
bogove, bilo poznato da postoje ,oni koji hodaju medu senkama’, koji
se tiho kreću i jedva da se mogu videti kada prelaze zemlju. Bila su to
tajanstvena bića koja su mogla da menjaju oblik. U jednom trenutku
su bili vukovi, potom su bili ljudi, ili možda orlovi, nisu bili ni živi ni
mrtvi, nego stvorenja iz sveta senki, noćne zveri. Zurio sam u tamno
drveće i želeo da tamo, u tami, budu i sceadugengani, nešto što će biti
samo moja tajna, nešto što će uplašiti Dance, nešto što bi mi vratilo
Bebanburg, što bi bilo moćno poput magije koja je Dancima donela
pobedu.
Bio je to, naravno, dečji san. Kada ste mladi i nejaki, sanjate o tome
da steknete tajanstvenu snagu, a kada porastete i postanete snažni,
osuđujete mlađe od sebe zbog istog sna, ali kao dete želeo sam moć
sceadugengana. Sećam se kako sam se uzbudio te noći pri samoj
pomisli na to da bih mogao da obuzdam moć ,onih koji hodaju medu
senkama’, pre nego što mi je njištanje ponovo skrenulo pažnju na
jamu. Primetio sam da su se ljudi kod jame podelili, a da se iz tame
pojavljuje čudna svečana povorka. U njoj su bili konj, ovan, pas, gusan,
bik i vepar. Svaku životinju je vodio jedan Ragnarov ratnik, a na
začelju je bio engleski zarobljenik, čovek osuđen da pomera
razgraničenje u poljima. On je, kao i životinje, imao kanap oko vrata.
Prepoznao sam pastuva. Bio je to Ragnarov najlepši, veliki, crni
konj, kojeg su zvali Hodač po plamenu, konj kojeg je Ragnar voleo.
Ipak, Hodač po plamenu, baš kao i ostale životinje, trebalo je da bude
prinet te noći Odinu. To je uradio Ragnar. Bio je nag do pojasa, dok mu
je plamen osvetljavao široke grudi pune ožiljaka. Koristio je ratničku
sekiru i ubijao jednu po jednu životinju. Hodač po plamenu bio je
poslednja životinja koju je trebalo da ubije. Velike oči ove životinje
bile su bele dok su ga terali da side niz kosinu. Borio se uplašen
zadahom krvi kojom su bile poprskane ivice jame. Ragnar je prišao
konju, na licu su mu se videle suze kada mu je poljubio njušku, a potom
ga je ubio, zadavši mu udarac pravo među oči. Pastuv je pao i kopita
su tresnula. Bio je mrtav u trenutku. Čoveka su ubili poslednjeg.
Njegova smrt nije bila tako bolna kao smrt konja. Ragnar je potom stao
u gomilu krzna poprskanog krvlju i ka nebu podigao sekiru koja se
pušila od krvi. „Odine!”, povikao je.
„Odine!”, svaki muškarac je povikao za njim. Svi su uperili svoje
mačeve, koplja ili sekire u jamu koja se pušila. „Odine!”, ponovo su
povikali. Ugledao sam Velanda, zmijolikog, kako pilji u mene preko
jame obasjane svetlošću vatre.
Svi leševi su izvučeni iz jame i okačeni na grane. Njihova krv je
darovana stvorenjima koja su živela ispod zemlje, a njihovo meso biće
darovano bogovima na visinama. Jamu smo zatrpali. Igrali smo po njoj
kako bismo utabali zemlju. Potom su podeljeni krčazi sa pivom i
mešine sa medovinom. Pili smo ispod obešenih lešina. Prizivali su
Odina, strašnog boga, zato što je Ragnar išao u rat.
Razmišljao sam o sečivima koja su držali iznad jame pune krvi,
razmišljao sam o bogu koji se pokrenuo u svojoj dvorani punoj lešina
da bi poslao blagoslov ovim ljudima. Znao sam da će cela Engleska
pasti ako ne pronađe magiju dovoljno jaku kao što je bilo čaranje ovih
snažnih ljudi. Imao sam samo deset godina, ali te noći sam znao Šta ću
postati.
Pridružio bih se sceadugenganima, bio bih ,onaj koji hoda medu
senkama’.
 II

U PROLEĆE 868. GODINE imao sam jedanaest godina, a brod

zmija vetra bio je porinut.
Bio je porinut, ali ne u more. Brod Zmija vetra bio je Ragnarov. Bio
je predivan, trap mu je bio od hrastovine, na pramcu se nalazila
izrezbarena glava zmije, dok su se na krmi nalazili glava orla i
trouglasto krilo vetrenjače napravljeno od bronze. Na njemu je
naslikan crni gavran. Krilo vetrenjače postavljeno je na vrh jarbola,
iako je jarbol bio skraćen i poduprt sa dva balvana, tako da se kretao
kao splavar po središnjem delu broda. Ragnarovi ljudi su veslali i
farbali štitove koji su se nalazili sa obe strane broda. Dok su veslali,
pevali su iz sve snage kako je moćni Tor upecao strašnu zmiju
Midgard, koja leži sklupčana oko oslonca sveta, kako je zmija zagrizla
kuku, na kojoj je kao mamac bila postavljena glava vola i kako je džin
Himir, preplašen strašnom zmijom, presekao uže. Bila je to dobra
priča, a u njenom ritmu smo stigli do reke Trent, pritoke reke Hamber
koja je tekla iz dalekih krajeva Mersije. Išli smo na jug, uzvodno, ali
putovali smo lako, plovili smo mimo, sunce je grejalo, a rečne obale
bile su pune cveća. Neki su jahali konje, držeći korak sa nama duž
istočne obale, dok se iza nas nalazila flota brodova sa glavom zveri na
pramcu. Bila je to vojska Ivara Bez Kostiju i Ube Užasnog, vojska
severnjaka, snažnih Danaca, koja je išla u rat.
Pripadala im je cela Nortumbrija, zapadna Nortumbrija im je
ponudila, ne baš dobre volje, vazalsku zavisnost, a sada su krenuli u
pohod na Mersiju, kraljevstvo u srcu Engleske. Teritorija Mersije
protezala se na jug, ka reci Temzi, gde su počinjale zemlje Veseksa,
zapadno od brdovite zemlje, u kojoj su živela velška plemena i istočno
od poseda i močvara Istočne Anglije. Iako nije bila bogata kao Veseks,
Mersija je bila mnogo bogatija od Nortumbrije, reka Trent proticala je
kroz samo središte zemlje, a Zmija vetra predstavljala je vrh danskog
koplja uperenog u to središte.
 Reka nije bila duboka, ali Ragnar se hvalio da Zmija vetra može
ploviti i po barici, što je skoro bila istina. Iz daljine se činilo da je brod
dugačak, izdužen, ličio je na nož, ali kada biste se ukrcali, videli biste
kako se sredina broda širi, tako da je on išao kroz vodu nalik na plitku
posudu, umesto da je seče poput oštrice. Čak i sa četrdeset do pedeset
vojnika, njihovim oružjem, štitovima, hranom i pivom, brod nije
morao da plovi po dubokoj vodi. Tu i tamo bi kobilicom zagrebao po
pesku, ali, držeći se podalje od širokih rečnih obala, uspevali smo da
se držimo odgovarajuće dubine. Zbog toga je jarbol bio spušten, tako
da smo ploveći spoljnom stranom rečnih zavoja, mogli da prođemo
ispod grana koje su se nadvijale nad vodom, a da se ne zakačimo za
njih.
Rorik i ja smo sedeli na pramcu sa njegovim dedom, Ravnom. Naš
zadatak je bio da starcu govorimo sve što smo mogli da vidimo, a što
nije uključivalo cveće, drveće, trsku, vodene ptice i znake koji su
upućivali na to da je pastrmka počela da izranja ka vodenim
cvetovima. Laste su se vratile sa mesta na kojem su provele zimu i
obrušavale se preko reke, dok su crne čiope kopale kljunovima po
obali kako bi prikupile blato za svoja gnezda. Ptice pevačice su glasno
pevale, golubovi su lepršali između novog lišća, dok su sokolovi mimo
leteli i pretili kroz raspršene oblake. Labudovi su nas posmatrali dok
smo prolazili, tu i tamo bismo videli mladunčad vidre kako se igra
ispod vrba bledog lišća, a voda bi se uzburkala tamo gde su nam se
sklanjali sa puta. Ponekad bismo prošli pored naselja na rečnoj obali,
načinjenog od drveta sa krovovima od slame, ali ljudi i stoka su već
odavno pobegli.
„Mersija nas se plaši”, rekao je Ravn. Podigao je svoje bele, slepe
oči kako bi osetio povetarac na licu. „I treba da nas se plaše. Mi smo
ratnici.”
„I oni imaju ratnike”, rekao sam.
Ravn se nasmejao. „Mislim da je samo jedan od trojice muškaraca
ratnik, a ponekad čak ni toliko. Ali u našoj vojsci, Utrede, svaki
muškarac je borac. Ako ne želiš da budeš ratnik, ostaješ kod kuće u
Danskoj. Obrađuješ zemlju, čuvaš ovce, loviš ribu na moru, ali ne
ploviš brodovima i ne postaneš ratnik. A ovde, u Engleskoj? Svakog
muškarca teraju da se bori, a samo jedan od trojice, ili možda samo
jedan od četvorice, ima hrabrosti da se bori. Ostali su seljaci koji samo
žele da pobegnu. Mi smo vukovi koji se bore protiv ovaca.”
Posmatraj i uči, govorio mi je otac, i ja sam učio. Šta drugo može
da radi dečak kome glas još nije mutirao? Jedan od trojice je ratnik,
sećaj se ,onih koji hodaju medu senkama’, čuvaj se udarca ispod donje
ivice štita, reka može biti put kojim se vojska može uputiti ka središtu
kraljevstva, posmatraj i uči.
„A imaju i nesposobnog kralja”, nastavio je Ravn. „Zovu ga
Burgred. On nema hrabrosti da se bori. Boriće se, naravno, jer ćemo
ga naterati. On će pozvati u pomoć svoje prijatelje iz Veseksa, ali u
svom slabašnom srcu, on zna da ne može pobediti.”
„Kako to znaš?”, upitao je Rorik.
Ravn se nasmešio. „Cele zime su, dečače, naši trgovci bili u Mersiji.
Prodavali su krzno i ćilibar, kupovali rudu gvožđa i slad. Razgovarali
su sa ljudima i slušali. Onda su se vratili i ispričali nam ono što su čuli.”
Pobij trgovce, pomislio sam.
Zašto sam tako razmišljao? Voleo sam Ragnara. Voleo sam ga više
od oca. Po svim pravilima, trebalo bi da sam mrtav, a opet, Ragnar me
je spasao, Ragnar me je razmazio i odnosio se prema meni kao prema
sinu, govorio mi je da sam Danac. Danci su mi se sviđali, a ja sam i tada
znao da nisam Danac. Bio sam Utred od Bebanburga, čuvao sam
uspomenu na tvrđavu pokraj mora, na ptice koje kriče iznad valova
koji se razbijaju o obalu, na tupike dok lepetaju krilima iznad
penušavih talasa, foke na stenama, na penušave talase koji se razbijaju
o stene. Sećao sam se naroda te zemlje, ljudi koji su se mome ocu
obraćali sa ,gospodaru’, ali su sa njim razgovarali o zajedničkim
rođacima. Bilo je to kao ogovaranje suseda, lagodnost poznavanja
svake porodice koja živi na pola dana jahanja od tvrđave. Bebanburg
je bio i još uvek je za mene dom. Ragnar bi mi dao tvrđavu kada bi se
ona mogla zauzeti, ali ona bi onda pripadala Dancima, a ja ne bih bio
ništa drugo nego njihov sluga, erldorman po njihovoj želji, ništa bolji
od kralja Egberta koji nije bio kralj, nego razmaženi pas na kratkoj
uzici. A ono što Danci daju, to mogu i uzeti, a ja bih sopstvenim trudom
održao Bebanburg.
Da li sam sve to znao sa jedanaest godina? Mislim da sam znao
ponešto. To mi je bilo u srcu, još neoblikovano, neizgovoreno, ali tvrdo
kao kamen. Verovatno bi ga vreme prekrilo, bilo bi napola
zaboravljeno i često bi bilo u suprotnosti sa onim što osećam, ali uvek
je bilo tu. Sudbina je sve, voleo je Ravn da mi kaže, sudbina je sve. Čak
bi to izgovorio i na engleskom 'wyrd bið fuljæd’.
„O čemu razmišljaš?”, upitao me je Rorik.
„Kako bi bilo lepo da plivamo”, odgovorio sam.
Vesla su zaronila u vodu, a Zmija vetra je klizila ka Mersiji.
★★★

NAREDNOG DANA NA PUTU nam se našla omanja vojska.

Mersijanci su blokirali reku oborenim stablima, koja nisu baš zatvorila
put, ali su otežala veslačima da provuku brod kroz mali otvor između
grana koje su zapinjale o njega. Oko sto Mersijanaca i dvadesetak
strelaca i kopljanika čekali su kraj prepreke, spremni da gađaju naše
veslače, dok su ostali njihovi vojnici na istočnoj obali načinili
odbrambeni zid. Ragnar se nasmejao kada ih je video. Bilo je to još
nešto što sam naučio od Danaca radost kojom su se Danci suočavali sa
borbom. Ragnar je vikao od radosti dok se naginjao nad kormilom i
okrenuo brod ka obali. Isto su uradili i brodovi iza nas, dok su
konjanici, koji su nas pratili u korak, sjahali kako bi se borili.
Posmatrao sam sa pramca Zmije vetra kako posade brodova jure
na obalu i navlače odeću od kože ili oklope. Šta su videli Mersijanci?
Videli su mladiće raščupanih kosa i brada, ispijenih lica. Ljude koji su
prigrlili bitku kao ljubavnicu. Kada ne bi mogli da se bore protiv
neprijatelja, Danci bi se borili između sebe. Većina nije imala ništa
drugo osim strahovitog ponosa, ožiljaka iz borbi i dobro naoštrenog
oružja, a time su mogli da uzmu šta god su želeli. Mersijanski
odbrambeni zid nije čak ni ostao da se suprotstavi u borbi. Kada su
primetili da su brojno nadjačani, pobegli su, praćeni porugama
Ragnarovih vojnika koji su potom skinuli oklope i odeću od kože i
upotrebili sekire i upletenu užad od kože sa Zmije vetra kako bi
pomerili oborena stabla. Bilo im je potrebno nekoliko sati da uklone
prepreku, a onda smo krenuli dalje. Te noći su svi brodovi pristali uz
obalu, na njoj su upaljene vatre, postavljene su straže, a svaki ratnik
koji je spavao, držao je oružje kraj sebe. Niko nas nije napao, pa smo u
zoru nastavili put i došli do grada koji je imao debele, zemljane zidine
i visoke ograde. Ovo je, kako je Ragnar shvatio, bilo mesto koje su
Mersijanci odbili da brane, jer se činilo da nema ni traga od vojnika na
zidu. Zato je Ragnar otrčao sa broda na obalu i poveo posadu ka gradu.
I zemljani zidovi i ograda od stabala bili su u dobrom stanju.
Ragnar se začudio što je gradski garnizon izabrao da ode nizvodno i
sukobi se sa nama, umesto da ostane iza svojih dobro čuvanih zidina.
Vojnici iz Mersije su uglavnom otišli, verovatno na jug, jer su kapije
bile otvorene, a desetak meštana je klečalo ispred drvenog svoda i
držalo sklopljene ruke, moleći za milost. Trojica medu njima su bili
monasi, koji su pognuli postrižene glave. „Mrzim monahe”, rekao je
Ragnar radosno. U ruci je držao mač, Rasporitelja, čijom je ogoljenom
oštricom zamahnuo tako da je vazduh zazviždao.
„Zašto?”, upitao sam.
„Monasi su kao mravi”, rekao je, „motaju se okolo u crnom i
beskorisni su. Mrzim ih. Govorićeš u moje ime, Utrede. Pitaj ih kakvo
je ovo mesto.”
Pitao sam i saznao da se grad zove Gegnesbur.
„Reci im”, naredio mi je Ragnar, „da sam ja erl Ragnar, da me zovu
Neustrašivi i da jedem decu kada ne dobijem hranu i srebro.”
Sve sam im doslovno preveo. Ljudi koji su klečali podigli su pogled
ka Ragnaru, koji je odvezao kosu, a kao što im je bilo poznato, to je
značilo da je raspoložen za ubijanje. Njegovi vojnici su se cerili i
postrojili se iza njega, stali su u red sa svojim teškim sekirama,
mačevima, kopljima, štitovima i ratničkim maljevima.
„Ono hrane što ima, tvoje je”, preveo sam reči jednog muškarca
sede brade. „Ali on kaže da je nema mnogo.”
 Ragnar se nasmejao na to, krenuo napred i, još uvek se smešeći,
zamahnuo Rasporiteljem tako da je oštrica napola presekla čoveku
glavu. Odskočio sam unazad, ne iz straha, već zato što nisam hteo da
mi tunika bude uprljana krvlju. „Jedna usta manje”, rekao je razgaljeno
Ragnar. „Pitaj sada ostale koliko ima hrane.”
Seda čovekova brada postala je crvena. On se gušio i previjao dok
je umirao. Polako je prestao da se trza, samo je ležao, umirao, dok su
njegove oči prekorno gledale u moje. Nijedan njegov sapatnik nije
pokušao da mu pomogne jer su bili previše uplašeni. „Koliko hrane
imate?”, ponovio sam pitanje.
„Ima hrane, gospodaru”, rekao je jedan monah.
„Koliko?”, upitao sam ponovo.
„Dovoljno.”
„Kaže da je ima dovoljno”, rekao sam Ragnaru.
„Mač je odlično oružje za otkrivanje istine”, rekao je Ragnar. „A
monahova crkva? Koliko srebra ima u njoj?”
Monah je promrmljao da pogledamo sami, da možemo da
uzmemo sve što nađemo, da je sve naše, sve što nađemo pripada
nama, sve pripada nama. Preveo sam reči uplašenog čoveka, a Ragnar
se ponovo nasmejao. „On ne govori istinu, zar ne?”
„Zar ne govori?”, upitao sam ga.
„Želi da sam potražim srebro jer zna da ga neću naći, a to znači da
su sakrili svoje blago ili da su ga odneli. Pitaj ga da li su sakrili srebro.”
Pitao sam, a monah je pocrveneo. „Naša je crkva siromašna”, rekao
je, „ima malo blaga.” Zurio je razrogačenih očiju dok sam prevodio
njegov odgovor. Kada je Ragnar krenuo napred, pokušao je da ustane
i potrči, međutim, sapleo se o mantiju. Rasporitelj mu je probio kičmu.
Trzao se kao riba na suvom dok je umirao.
Bilo je, naravno, srebra, ali bilo je zakopano. Tako su nam rekli
ostali monasi. Ragnar je uzdahnuo dok je brisao mač o monahovu
mantiju. „0ni su budale”, rekao je tužno. „Ostali bi živi da su odmah
rekli istinu.”
 „Ali, pretpostavi da nije bilo blaga”, rekao sam mu. „Onda bi rekli
istinu i umrli”, rekao je Ragnar, kojem je to bilo smešno. „Koja je svrha
postojanja monaha, osim da sakupljaju blago za nas, Dance? Oni su
mravi koji sakupljaju srebro. Pronađi mravinjak, iskopaj blago i bogat
si.” Prekoračio je preko svojih žrtava. U prvom trenutku me je
zapanjila lakoća kojom je ubio nezaštićenog čoveka, ali Ragnar nije
imao poštovanja za narod koji mu se dodvoravao i lagao. Cenio je
neprijatelja koji se borio, koji je imao duha. Ljudi koji su bili lukavi
slabići, kakvi su bili oni koje je ubio na kapiji Gegnesbura, bili su ispod
njegovog prezira i nisu bili ništa bolji od životinja.
Iz Gegnesbura smo odneli hranu, a onda smo naterali monahe da
iskopaju blago. Nije ga bilo mnogo: dva srebrna pehara za misu, tri
srebrna tanjira, bronzano raspeće sa srebrnim Isusom, figura anđela
od izrezbarene kosti koji se penje uz merdevine, i torba sa
srebrnjacima. Ragnar je podelio srebrnjake svojim vojnicima, onda je
sekirom raskomadao tanjire i pehare i razdelio njihove delove.
Figurica od izrezbarene kosti nije mu bila ni od kakve koristi, pa ju je
uništio mačem. „Čudna vera”, rekao je. „Zar obožavaju samo jednog
boga?”
„Jedan bog”, rekao sam mu, „koji je podeljen u trojstvo.”
To mu se dopalo. „Mudar trik”, rekao je, „ali beskoristan. Taj
trostruki bog ima i majku, zar ne?”
„Mariju”, rekao sam mu, prateći ga dok je pretraživao samostan u
potrazi za plenom.
„Pitam se da li joj je dete izašlo iz tri dela”, rekao je. „Kako se zove
taj bog?”
„Ne znam.” Znao sam da ima ime jer mi je Beoka govorio o tome,
ali nisam mogao da se setim. „Njih trojica čine trojstvo”, nastavio sam,
„ali to nije ime boga. Obično ga samo zovu bog.”
„To bi bilo kao da psu daš ime pas”, rekao je Ragnar, a onda se
nasmejao. „Ko je Isus?”
„Jedan od trojice.”
„Onaj koji je umro, zar ne? Ponovo je oživeo?“
 „Tako je”, rekao sam, odjednom se uplašivši da me hrišćanski bog
posmatra i sprema strašnu kaznu za moje grehe.
„Bogovi to mogu”, rekao je Ragnar živahno. „Umru i ožive. Oni su
bogovi.” Pogledao me je, osetio moj strah, a onda me pomilovao po
kosi. „Ne brini, Utrede, hrišćanski bog ovde nema moć.”
„Nema?”
„Naravno da nema!” Potražio je staju iza samostana i pronašao lep
srp koji je zadenuo za pojas.
„Bogovi se bore jedan protiv drugog! Svi to znaju. Pogledaj naše
bogove! Asiri i Vaniri su se tukli kao mačke pre nego što su se
sprijateljili.” Asiri i Vaniri su bile dve porodice danskih bogova koje
sada dele Asgard, iako su nekada bili najljući neprijatelji. „Bogovi se
bore”, nastavio je Ragnar ozbiljno. „Neki pobeđuju, a neki gube.
Hrišćanski bog gubi, zašto bismo inače mi bili ovde? Zašto bismo
pobeđivali? Bogovi nas nagrade ako im ukažemo poštovanje, ali
hrišćanski bog ne pomaže svom narodu, je li tako? Prolili su reke suza
zbog njega, mole mu se, daju mu svoje srebro, a onda dođemo mi i
pokoljemo ih! Njihov bog je jadan. Da ima imalo moći, mi ne bismo bili
ovde, je li tako?”
To mi se činilo kao objašnjenje koje se nije moglo opovrgnuti. Koja
je svrha obožavanja boga ako ti ne pomaže? Bilo je neosporno da
obožavaoci Odina i Tora pobeđuju. Dok smo se vraćali na Zmiju vetra,
krišom sam dodirnuo Torov čekić, koji mi je visio oko vrata. Ostavili
smo za sobom opustošen Gegnesbur, ojađen narod, ispražnjena
skladišta. Zaplovili smo širokom rekom. Ovoga puta, trup našeg broda
bio je ispunjen žitaricama, hlebom, usoljenim mesom i dimljenom
ribom. Kasnije, mnogo kasnije, saznao sam da je Elsvit, žena kralja
Alfreda, bila poreklom iz Gegnesbura. Njen otac, koji je odbio da se
bori protiv nas, bio je tamo erldorman. Tamo je odrasla i uvek je
jadikovala kako su, kada je ona otišla, Danci opljačkali grad. Govorila
je da će se bog osvetiti paganima koji su joj opustošili rodni grad.
Činilo se mudrim ne reći joj da sam i ja bio jedan od pljačkaša.
Putovanje smo okončali u gradu po imenu Snotengam, što je u
prevodu značilo ,Kuća Snotovog naroda’. Grad je bio veći od
Gegnesbura, ali vojska ga je napustila, a preostali žitelji su dočekali
Dance sa gomilama hrane i srebra. Konjanici su imali vremena da
stignu u Snotengam i obaveste ih o smrti Gegnesbura. Dancima je uvek
bilo drago kada su glasnici širili strah o njihovom dolasku, tako da je
veći grad, sve sa zidinama, pao bez borbe.
Posadi pojedinih brodova naređeno je da postave vojnike na
zidine, dok su ostali krenuli u najezdu po okolini. Prvo što su uočili bio
je veliki broj konja. Kada su ih grupe pljačkaša uzjahale, krenuli su
dalje u unutrašnjost da pljačkaju, spaljuju i pustoše zemlju. „Mi ćemo
ostati ovde”, rekao mi je Ragnar.
„Celog leta?”
„Do kraja sveta, Utrede. Ovo je sada danska zemlja.”
Krajem zime, Ivar i Uba su vratili tri broda u Dansku kako bi
podstakli iseljenike da dođu. Novi brodovi su počeli da pristižu jedan
po jedan ili u paru, dovodeći muškarce, žene i decu. Pridošlicama je
dozvoljeno da uzmu kuće koje su im se svidele, osim onih koje su
pripadale vodama Mersije, koji su morali da kleknu pred Ivarom i
Ubom. Jedan od njih je bio biskup, mladić po imenu Etelbrid. On je
objavio svojim vernicima da je Bog poslao Dance. Nikada nije rekao
zašto je Bog to uradio, jer možda nije ni znao. Ta propoved je spasla
život njegovoj ženi i deci, kuća mu je ostala netaknuta i bilo mu je
dozvoljeno da u crkvi zadrži jedan srebrni pehar za mise, iako je Ivar
tvrdio da bi biskupove blizance trebalo zadržati kao taoce, u slučaju
da hrišćanski bog promeni mišljenje u vezi sa Dancima.
Ragnar, kao i ostale danske vode, stalno je odlazio na selo kako bi
doneo hranu i voleo je da ja idem sa njim, jer sam mogao da mu
prevodim. Kako su dani prolazili, dobijali smo sve više vesti o
okupljanju velike mersijanske vojske na jugu, kod Ledsetera, za koji je
Ragnar rekao da predstavlja najveću tvrđavu u Mersiji. Napravili su je
Rimljani, a oni su gradili bolje nego bilo ko danas. Burgred, kralj
Mersije, okupljao je tamo svoje snage, zbog čega je Ragnar bio
usredsređen na prikupljanje hrane. „Opsedaće nas”, rekao je, „ali mi
ćemo pobediti, a Ledseter će postati naš, kao i Mersija.” Govorio je
veoma mimo, kao da nema mogućnosti za poraz.
 Rorik je ostao u gradu dok sam ja jahao sa njegovim ocem. Ponovo
je bio bolestan, od grčeva u stomaku, koji su bili tako jaki da je
ponekad samo bespomoćno plakao. Povraćao je noću, bio je bled, a
jedino olakšanje dolazilo je od mešavine bilja koju mu je spremala
jedna starica, biskupova sluškinja. Ragnar se brinuo za Rorika i bilo
mu je drago što smo njegov sin i ja dobri prijatelji. Rorik nije dovodio
u pitanje naklonost njegovog oca prema meni, niti je bio ljubornoran.
Znao je da Ragnar planira da me vrati u Bebanburg. Meni bi bila
vraćena očevina, a on je pretpostavljao da bih mu ja ostao prijatelj i
Bebanburg bi tako postao dansko uporište. Ja bih bio erl Utred, a Rorik
i njegov stariji brat bi držali ostala uporišta. Ragnar bi bio veliki lord,
podržavali bi ga njegovi sinovi i Bebanburg. Svi bismo bili Danci, a
Odin bi nam se osmehivao. Svet bi tako postojao sve do krajnjeg
požara, u kojem bi se veliki bogovi sukobili sa čudovištima, a vojska
mrtvih bi krenula iz Valhale. Podzemni svet bi iznedrio svoje zveri, a
vatra bi uništila veliko drvo života, Igdrazil. Drugim rečima, sve bi
ostalo isto, dok ne bi nestalo. Na to je Rorik mislio, a bez sumnje i
Ragnar. Sudbina je sve, govorio je Ravn.
Sredinom leta došle su vesti da je mersijanska vojska najzad
krenula i da je kralj Etelred od Veseksa doveo svoju vojsku kao
podršku Burgredu, tako da smo se suočavali sa dva od tri preostala
engleska kraljevstva. Prestali smo da odlazimo u pohode van grada i
pripremili Snotengam za neizbežnu opsadu. Pojačali smo ogradu na
zemljanim zidinama i produbili rov izvan njih. Izvukli smo brodove na
gradsku obalu reke, daleko od zidina, kako ih u pepeo ne bi pretvorile
zapaljene strele izvan linija naše odbrane. Sa kuća najbližih zidinama
skinuli smo i krovove od slame kako se ne bi zapalili.
Ivar i Uba su odlučili da izdrže opsadu jer su pretpostavili da smo
dovoljno jaki da zadržimo ono što smo zauzeli, a da smo zauzeli više
nego što nam je bilo potrebno, danska vojska bi se raširila i tada bi
mogli pobediti jedan po jedan njen deo. Bilo je bolje, smatrali su,
dopustiti neprijatelju da dođe i sam se skrši na linijama odbrane
Snotengama.
 Neprijatelj je došao kada su procvetali makovi. Prvo su došli
mersijanski izviđači, male grupe konjanika koje su oprezno kružile
oko grada, a u podne se pojavila Burgredova pešadija, grupa za
grupom, noseći koplja, sekire, mačeve, srpove i kose. Ulogorili su se
daleko od zidina. Upotrebili su granje i mahovinu kako bi napravili
utvrđenje od stvari koje su im mogle pružiti kakav takav zaklon, a koje
su rasle na proplancima i livadama. Snotengam je ležao na severnoj
obali reke Trent, što je značilo da reka protiče između grada i ostatka
Mersije. Neprijatelj ska vojska je došla sa zapada, prešavši Trent
negde južno od grada. Nekoliko njihovih vojnika ostalo je na južnoj
obali kako bi se uverili da naši brodovi nisu prešli reku da bi prevezli
vojnike koji su krenuli u pljačku. Njihovo prisustvo značilo je da nas je
neprijatelj opkolio, međutim, oni nisu pokušali da nas napadnu.
Mersijanci su čekali da dođu Zapadni Saksonci. Prve nedelje jedino
uzbuđenje dogodilo se kada se šačica Burgredovih strelaca približila
gradu i odapela nekoliko strela na nas. Strele su udarile o ogradu i
zabile se u nju, kao gnezda za ptice. Bio je to krajnji domet njihove
ratobornosti. Nakon toga su učvrstili svoj logor, okružili su ga
barikadama od oborenih stabala i posečenog žbunja. „Plaše se da
ćemo ih iznenada napasti i sve ih pobiti”, rekao je Ragnar. „Zato će
sedeti tamo i pokušaće da nas izgladne.”
„Hoće li?”, upitao sam.
„Ne mogu izgladneti miša u ćupu”, rekao je Ragnar veselo. Okačio
je svoj štit sa spoljne strane zaštitne ograde. Bio je to jedan od hiljadu
i dve stotine štitova obojenih jarkim bojama, koji su se nalazili tamo.
Nismo imali hiljadu i dve stotine vojnika, ali su skoro svi Danci
posedovali više od jednog štita. Zato su ih sve pokačili na zaštitnu
ogradu kako bi naterali neprijatelja da pomisli da u našem garnizonu
ima vojnika isto koliko i štitova. Veliki gospodari među Dancima
okačili su na zid svoje zastave; između ostalih, tu je bila Ubina zastava
sa gavranom i Ragnarova zastava sa orlovim krilom. Zastava sa
gavranom je predstavljala komad trouglastog belog platna, okićenog
belim resicama, na kojem se nalazio crni gavran raširenih krila.
Ragnarova zastava je bila pravo orlovo krilo zakucano za kolac. Krilo
je bilo tako pohabano da je Ragnar ponudio zlatnu narukvicu svakome
ko ga zameni. „Ako žele da izađemo odavde”, nastavio je, „onda će
morati da nas napadnu što bolje mogu, a bolje bi im bilo da to urade u
naredne tri nedelje pre nego što im se vojnici vrate kući zbog žetve.”
A umesto da nas napadnu, Mersijanci su pokušali da nas odvuku
iz Snotengama. Iza barikada se pojavilo dvanaest sveštenika u
svečanoj odeći i sa krstovima na drvenim palicama. Pratilo ih je
dvadesetak monaha, koji su nosili svete zastave na drvenim palicama
nalik na krstove. Kretali su se nešto malo izvan dometa strelaca. Na
zastavama su se videle slike svetaca. Jedan od sveštenika je prskao
svetom vodicom, a cela grupa bi se zaustavila na svakih nekoliko jardi
kako bi bacila kletvu na nas. Bio je to dan kada je vojska Zapadnih
Saksonaca stigla u pomoć Burgredu, čija je žena bila sestra Alfreda i
Etelreda od Veseksa. Tada sam prvi put video zastavu Veseksa sa
zmajem. Bila je to velika zastava od teške, zelene tkanine, na kojoj je
zmaj bele boje bljuvao vatru, a dok je barjaktar galopirao kako bi
stigao sveštenike, lik zmaja se vijorio iza njega. „Doći ćeš i ti na red”,
rekao je tiho Ragnar, obrativši se zmaju koji se lelujao.
„Kada?”
„Samo bogovi znaju kada”, rekao je Ragnar, još uvek posmatrajući
zastavu. „Ove godine bi trebalo da završimo sa Mersijom, a onda
krećemo na Istočnu Angliju, a posle toga na Veseks. Utrede, koliko će
nam trebati da zauzmemo svu zemlju i blago u Engleskoj? Tri godine?
Četiri? Za to će nam biti potrebno više brodova.” To je značilo da nam
je potrebno još posade za brodove, još danskih junaka, još mačeva.
„Zašto ne krenemo na sever?”, upitao sam.
„U Dalriadu i Piktland?”, nasmejao se. „Tamo nema ničega, Utrede,
osim golih stena, golih polja i golih guzica. Tamo zemlja nije ništa bolja
od one kod kuće.” Glavom je pokazao na neprijateljsko utvrđenje. „Ali
ovo je dobra zemlja. Bogata i skrovita. Ovde možeš gajiti decu. Ovde
možeš ojačati.” Ućutao je kada se iz neprijateljskog kampa pojavila
grupa konjanika i krenula za jahačem koji je nosio zastavu sa zmajem.
Čak i sa velike udaljenosti bilo je moguće videti da su ovo moćni ljudi,
budući da su jahali odlične konje i imali oklope koji su svetlucali ispod
njihovih tamnocrvenih ogrtača. „Kralj od Veseksa?”, pretpostavio je
Ragnar.
„Etelred?”
„To je verovatno on. Sad ćemo to da otkrijemo.”
„Šta ćemo da otkrijemo?”
„Od čega su sačinjeni ti Zapadni Saksonci. Mersijanci nas neće
napasti, zato hajde da vidimo da li su Etelredovi ljudi išta bolji. Zora,
Utrede, to je doba kada bi trebalo da dođu. Da krenu pravo na nas,
naslone merdevine na zidine, izgube nekoliko vojnika, a ostatak da
nas pokolje.” Nasmejao se. „To bih ja uradio, ali da li u tolikoj meri?”
Pljunuo je u znak poruge.
Mora da su i Ivar i Uba isto pomislili pošto su poslali dva vojnika
da špijuniraju trupe iz Mersije i Veseksa i otkriju ima li naznaka da
prave merdevine. Dva vojnika su otišla u noć i trebalo je da se približe
neprijateljevom logoru i izvan njega pronađu mesto sa kojeg će
posmatrati neprijatelja, međutim, uočili su ih i uhvatili. Odveli su ih u
polje ispred zidina i, ruku vezanih na leđima, naterali ih da kleknu. Iza
njih je stajao visoki Englez sa isukanim mačem, a ja sam video kada ga
je jednom Dancu zario u leda. Kako je ovaj podigao glavu, tako je on
zamahnuo mačem. Drugi Danac je umro na isti način, a tela su ostavili
gavranovima. „Prokletnici”, rekao je Ragnar.
I Ivar i Uba su posmatrali pogubljenja. Dva brata sam retko vidao.
Uba je veći deo vremena provodio kod kuće, dok se Ivar, onako mršav
i nalik na utvaru, mogao češće videti dok se u svitanje i sumrak šetao
pored zidina, urlao na neprijatelje i govorio malo. Sada je nešto brzo
govorio Ragnaru, pokazujući na jug, ka zelenim poljima sa druge
strane reke. Činilo se da nikada ne govori, a da se ne dere. Ragnar se
nije uvredio. „Ljut je”, rekao mi je kasnije, „jer želi da zna da li
neprijatelj želi da nas napadne. Sada hoće da moji vojnici odu i
osmatraju neprijateljev logor, ali nakon ovoga?” Glavom je pokazao na
obezglavljena tela u polju. „Možda bi bilo bolje da ja lično odem.“
„Tragaće za uhodama”, rekao sam, ne želeći da Ragnar završi pred
zidinama odrubljene glave.
 „Voda je taj koji predvodi”, rekao je Ragnar, „a od vojnika ne možeš
tražiti da rizikuju svoje živote ako ti sam nisi spreman da ga rizikuješ.”
„Pusti mene”, rekao sam.
Nasmejao se na to. „Kakav to vođa šalje dečaka da obavi posao
muškarca, a?”
„Ja sam Englez”, rekao sam, „a oni neće posumnjati na engleskog
dečaka.”
Ragnar mi se nasmejao. „Ako si Englez", rekao je, „kako onda da
verujemo da je ono što ćeš nam reći istina?” Zgrabio sam Torov čekić.
„Reći ću istinu, kunem se”, rekao sam. „Ja sam sada Danac! Sam si to
rekao! Ti kažeš da sam Danac!”
Ragnar je počeo ozbiljno da me shvata. Klekao je i pogledao me je.
„Jesi li zaista Danac?”, upitao me je.
„Ja sam Danac”, rekao sam i u tom trenutku sam tako i mislio. U
drugim slučajevima sam bio siguran da sam Nortumbrijac, tajanstveni
sceadugengan, koji se krije medu Dancima, a u stvarnosti, bio sam
zbunjen. Voleo sam Ragnara kao oca, dopadao mi se Ravn, rvao sam
se, trkao i igrao sa Rorikom kada mu je bilo dobro i svi su se prema
meni odnosili kao prema svome. Bio sam samo iz drugog plemena.
Medu severnjacima postoje tri glavna plemena Danci, Norsi i Sveari,
ali Ragnar je rekao da ima i drugih, kao što su Geti. Nije bio siguran
gde se završavaju zemlje severnjaka, a druge počinju. Sada se
iznenada zabrinuo za mene. „Ja sam Danac”, ponavljao sam silovito, „a
ko ih bolje od mene može špijunirati? Ja govorim njihov jezik!”
„Ti si dečak”, rekao je Ragnar. Pomislio sam da odbija da me pusti
da idem, ali umesto toga, počeo je da se navikava na ideju. „Niko neće
posumnjati na dečaka”, nastavio je. Još uvek me je posmatrao, a onda
je ustao i pogledao dva tela, čije su odrubljene glave kljucali gavranovi.
„Jesi li siguran, Utrede?”
„Siguran sam.”
„Pitaću braću”, rekao je. Pitao ih je, a Ivar i Uba su se sigurno složili
jer su me pustili da idem. Kapija se otvorila kada je pao mrak i ja sam
izašao. Sada sam najzad ,onaj koji hoda medu senkama’, pomislio sam,
put nije zahtevao natprirodne veštine, jer se video odsjaj logorskih
vatri u logoru Mersijanaca i Zapadnih Saksonaca koji mi je pokazivao
put. Ragnar me je savetovao da obiđem veliki logor i vidim da li je
lakše prići mu sa zadnje strane. Nisam ga poslušao i krenuo sam ka
najbližim vatrama iza oborenih stabala koja su Englezima služila kao
odbrambeni zid. Iza tog čvora tame, mogao sam da vidim tamne obrise
stražara pri svetlosti logorske vatre. Bio sam nervozan. Mesecima sam
već gajio ideju o sceadugenganu i evo me, u mraku, nedaleko od
obezglavljenih tela, a u mašti sam sebi predstavio istu sudbinu. Zašto?
Jedan mali deo mene je znao da mogu da uđem u logor, kažem ko sam
i tražim da me odvedu Burgredu ili Etelredu. Ipak, Ragnaru sam rekao
istinu. Vratiću se i reći ću istinu. Obećao sam to, a obećanja su za
dečake ozbiljne stvari, potpomognute strahom od božje osvete.
Vremenom bih izabrao sopstveno pleme, ali to vreme još nije došlo,
tako da sam se i dalje šunjao preko polja i osećao da sam mali i ranjiv.
Srce mi je kucalo kao da udara o rebra, a duša mi je bila obuzeta
važnošću onoga što sam radio.
Na pola puta od mersijanskog logora osetio sam kako mi se koža
na vratu ježi. Imao sam utisak da me prate, pa sam se okrenuo,
osluškivao i posmatrao. Nisam video ništa, osim crnih oblika koji su
treperili u noći, ali sam kao zec pojurio na jednu stranu, iznenada se
zaustavio i ponovo oslušnuo. Ovoga puta sam bio siguran da sam čuo
bat koraka na travi. Čekao sam, posmatrao, ništa nisam video, te sam
nastavio da puzim sve dok nisam stigao do mersijanskih barikada. Tu
sam ponovo sačekao, ali iza sebe nisam više ništa čuo. Pomislio sam
da sam počeo da umišljam stvari. Brinuo sam se i da možda neću moći
da predem prepreke koje su postavili Mersijanci, ali na kraju je bilo
jednostavno, jer su velika, oborena stabla ostavljala dovoljno prostora
da se dečak mogao provući između njihovih grana. Provlačio sam se
polako, nisam pravio buku, onda sam utrčao u logor, a stražar me je
skoro odmah spazio. „Ko si ti?”, povikao je vojnik. Mogao sam da vidim
kako se svetlost vatre odbija od sjajni vrh koplja koje je uperio u mene.
„Osbert”, rekao sam, upotrebivši svoje staro ime.
„Dečak?” Još uvek iznenađen, vojnik je proverio.
 „Morao sam da pišam.”
„Do đavola, dečače, kakva je razlika ako pišaš izvan svog
skloništa?”
„Mom gospodaru se to ne sviđa.”
„Ko ti je gospodar?” Vojnik je podigao koplje i radoznalo je piljio u
mene pri slaboj svetlosti koja je dopirala od vatri.
„Beoka”, rekao sam. Bilo je to prvo ime koje mi ja palo na pamet.
„Sveštenik?”
To me je iznenadilo, pa sam oklevao, ali onda sam klimnuo glavom
i taj odgovor ga je zadovoljio. „Onda je najbolje da se vratiš kod njega”,
rekao je.
„Izgubio sam se.”
„Nije trebalo da prelaziš toliki put da bi pišao kod mog stražarskog
mesta, je F tako?”, rekao je, a onda mi pokazao put. „Ovuda, dečače.”
Tako sam se slobodno kretao kroz logor, pored vatri i malih
skloništa u kojima su vojnici hrkali. Dva psa su lajala na mene. Konji
su njištali. Negde se čula frula, a žena je nežno pevala. Sa zgarišta koja
su se gasila uzdizale su se varnice.
Stražar me je uputio ka redovima Zapadnih Saksonaca. Znao sam
da se oni nalaze tamo, jer je pored velikog šatora, osvetljenog
plamenom veće vatre, bila okačena zastava sa zmajem. Krenuo sam ka
tom šatoru pošto nisam znao kuda da idem. Gledao sam okolo ne bih
li uočio merdevine, međutim, nisam ih video. Negde u skloništu je
plakalo dete, žena je uzdisala, a neki vojnici su pevali kraj vatre. Jedan
od pevača me je primetio, viknuo je na mene, shvatio je da sam samo
dečak i rukom mi je dao znak da se udaljim. Sada sam već bio blizu
velike vatre, koja je gorela ispred šatora obeleženog zastavom. Obišao
sam ga i uputio se ka tami iza šatora, koji su iznutra osvetljavale sveće
ili lampe. Dva stražara stajala su na ulazu, iznutra se čulo mrmljanje,
ali niko me nije primetio i samo sam kliznuo kroz senke, još uvek
tražeći merdevine. Ragnar je rekao da bi merdevine trebalo da budu
na jednom mestu, bilo u središnjem delu logora ili bliže obodu, ali
nisam ih pronašao. Umesto toga, čuo sam jecanje.
 Došao sam iza velikog šatora i sakrio se između velike gomile drva
za loženje, i, sudeći po mirisu, bio u blizini klozeta. Čučnuo sam i video
čoveka kako kleči na čistini između gomile drva i velikog šatora. Taj
čovek je jecao. Molio se i ponekad bi se udario pesnicama po grudima.
Bio sam zapanjen, čak i zaplašen onim što je činio, ali sam kao zmija
legao na stomak i puzao u senci kako bih se primakao i video šta će još
da uradi.
Jaukao je kao da ga nešto boli, podigao je ruke ka nebu, onda se
nagnuo napred, kao da obožava zemlju. „Pomiluj me, Gospode”, čuo
sam kako govori, „pomiluj me. Ja sam grešnik.” Potom je počeo da
povraća, iako nije izgledalo da je pijan, a kada se izbljuvao, uzdahnuo
je. Osetio sam da je u pitanju mlad čovek, potom se podiglo šatorsko
krilo i trag svetlosti sveća prosuo se po travi. Nisam se pomerao, bio
sam miran kao drvo. Video sam da je to zaista mladić, koji se osećao
jadno, a onda sam, na svoje zaprepašćenje, primetio da je osoba koja
je podigla šatorsko krilo otac Beoka. Mislio sam da je u pitanju
slučajnost, da postoje dva sveštenika sa istim imenom, ali u ovom
slučaju, slučajnosti nije bilo. To je zaista bio crvenokosi, razroki Beoka
i bio je ovde, u Mersiji.
„Gospodaru”, rekao je Beoka, spustio šatorsko krilo i odvukao
mladića u mrak.
„Grešan sam, oče”, rekao je mladić. Prestao je da jeca, možda zato
što nije želeo da Beoka primeti dokaz slabosti. Glas mu je bio pun tuge.
„Ja sam veliki grešnik.“
„Svi smo mi grešnici, gospodaru.”
„Veliki grešnik”, ponovio je mladić, ne obazirući se na Beokine reči
utehe. „A oženjen sam!”
„Spasenje je u pokajanju, gospodaru.”
„Onda, bog sveti zna, trebalo bi da se iskupim, jer moje kajanje
može ispuniti nebo.” Podigao je pogled ka zvezdama. „Ja sam grešan
čovek, oče”, uzdahnuo je, „grešan čovek.”
 Beoka je krenuo ka meni, zaustavio se i okrenuo. Skoro da je bio
dovoljno blizu da me dodirne, a nije znao da sam tu. „Bog šalje
iskušenja da nas isproba, gospodaru”, tiho je rekao.
„Šalje žene da nas iskušavaju”, grubo je rekao mladić, „mi
posrnemo, a onda pošalje Dance da nas kazni za naše grehe.”
„Njegov put je težak”, rekao je Beoka, „i niko nikada nije u to
posumnjao.”
Mladić, još uvek na kolenima, pognuo je glavu. „Nije trebalo da se
oženim, oče. Trebalo je da se priključim crkvi. Da odem u samostan.”
„A Bog bi našao velikog slugu u Vama, gospodaru, ali imao je za
Vas druge planove. Ako Vaš brat umre...”
„Hvala bogu što je živ! Kakav bih ja kralj bio?”
„Božji kralj, gospodaru!”
Znači, pomislio sam, ovo je Alfred. Tada sam ga prvi put video i
čuo njegov glas, a on to nikada nije saznao. Ležim u travi, slušam, dok
Beoka teši princa koji je podlegao iskušenju. Činilo se da je Alfred
zgrešio sa sluškinjom, a odmah potom ga je obuzeo fizički bol i ono što
je on nazivao duhovnim mučenjem.
„Vi, gospodaru, morate primiti devojku u službu”, rekao je Beoka.
„Ne!”, pobunio se Alfred.
Iz šatora se čula harfa i obojica su ućutala kako bi je čula. Potom je
Beoka klekao kraj nesrećnog princa i stavio mu ruku na rame. „Primite
devojku u službu”, ponovio je Beoka, „i oduprite se iskušenju.
Prinesite tu žrtvu Gospodu, dozvolite da vidi Vašu snagu i on će Vas
nagraditi. Zahvalite Gospodu što Vas iskušava, gospodaru, i slavite ga
kada se oduprete iskušenju.”
„Bog će me ubiti”, rekao je Alfred ogorčeno. „Zakleo sam se da to
neću ponovo učiniti. Ne nakon Osferta.” Osfert? To ime mi ništa nije
značilo. Kasnije, mnogo kasnije, otkrio sam da je Osfert Alfredovo
kopile, kojeg je napravio drugoj sluškinji. „Molio sam se da me poštedi
iskušenja”, nastavio je Alfred, „da me muči bolom kako bi me podsećao
na to i odvraćao od toga. Bog mi je, u svojoj milosti, poslao bolest, ali
ja još uvek posrćem. Ja sam najgori od svih grešnika.”
 „Svi smo mi grešnici”, rekao je Beoka, držeći još uvek ruku na
Alfredovom ramenu, „i samo nam je nakratko uskraćena božja milost.”
„Niko nije posrnuo ovako kao ja ’Jadikovao je Alfred. „Bog vidi da
se kajete”, rekao je Beoka i brzo nastavio, „i On će Vas podići. Zahvalite
na iskušenju, gospodaru. Zahvalite na njemu i zahvalite Gospodu kada
budete uspeli. A Bog će Vas nagraditi, gospodaru, On će Vas nagraditi.“
„Tako što će odvesti Dance?”, upitao je Alfred ogorčeno.
„Hoće, gospodaru, hoće.”
„Ali oni neće otići ako mi budemo čekali”, rekao je Alfred. U glasu
mu se iznenada pojavila odlučnost, koja je naterala Beoku da se udalji
od njega. Alfred je ustao i nadvisio sveštenika. „Trebalo bi da ih
napadnemo!“
„Burgred i Vaš brat znaju šta rade”, rekao je Beoka, smirujući ga.
„Pagani će umreti od gladi, gospodaru, ako je to božja volja.”
Tako sam dobio odgovor, Englezi nisu planirali napad, već su se
nadali da će izgladnjivanjem naterati Snotengam da se preda. Nisam
imao nameru da odmah odnesem taj odgovor u grad, bar ne dok su
Beoka i Alfred bi li u mojoj blizini. Stoga sam ostao i slušao kako se
Beoka moli sa princom, a kada se Alfred smirio, otišli su do šatora i
ušli.
I ja sam otišao. Dugo mi je trebalo, ali me niko nije video. Bio sam
pravi sceadugengan te noći, kretao sam se medu senkama kao utvara,
penjao sam se na breg na kojem se nalazio grad, sve dok poslednjih
sto koraka nisam mogao da pretrčim. Potom sam uzviknuo Ragnarovo
ime, kapija se uz škripu otvorila i vratio sam se u Snotengam.
Kada je sunce izašlo, Ragnar me je odveo kod Ube. Bio sam
iznenađen što se tamo nalazio Veland, Veland zmijoliki, koji me je
strogo pogledao, ali njegov pogled nije bio tako strog kao mrk pogled
na Ubinom tamnom licu. „Šta si uradio?”, zarežao je.
„Nisam video merdevine...”, počeo sam.
„Šta si radio?”, zarežao je Uba. Ispričao sam mu sve od početka,
kako sam prešao polje, kako sam mislio da me neko prati, da sam
vešto izmicao kao zec, a onda prešao barikadu i razgovarao sa
stražarom. Uba me je tu prekinuo i pogledao Velanda. „Pa?”
Veland je klimnuo glavom. „Video sam kako prelazi barikadu,
gospodaru, i čuo da razgovara sa čovekom.” Znači Veland me je pratio?
Pogledao sam Ragnara koji je slegao ramenima. „Moj gospodar Uba je
želeo da krene još jedan čovek”, objasnio je, „a Veland se ponudio da
ide.” Veland mi se osmehnuo, bio je to isti osmeh koji bi đavo uputio
biskupu na ulazu u pakao. „Ja nisam mogao da predem barikadu,
gospodaru”, rekao je Ubi. „Ali si video da je dečak prošao?”
„Čuo sam ga kako razgovara sa stražarom, gospodaru, iako ne bih
mogao da kažem šta mu je rekao.“
„Jesi li video merdevine?”, upitao je Uba Velanda. „Ne, gospodaru,
jer sam samo kružio oko ograde.” Uba je posmatrao Velanda, zbog
čega se on osećao neprijatno, a onda je usmerio svoje tamne oči na
mene, pa sam se ja osećao neprijatno. „Znači, prešao si barikadu”,
rekao je. „I šta si video?” Rekao sam mu da sam pronašao veliki šator
kao i za razgovor koji sam prisluškivao, kako je Alfred plakao zbog
svojih grehova, kako je želeo da napadne grad, i kako je sveštenik
rekao da će Bog izgladnjivati Dance ako je to Njegova volja. Uba mi je
poverovao pošto je pretpostavio da dečak ne bi mogao da izmisli priču
o sluškinji i princu.
Osim toga, zabavljao sam se i to se videlo. Alfred je, po mom
mišljenju, bio religiozni slabić, pokajnik koji je zbog svojih grehova
plakao, bedno ništavilo. Čak se i Uba smejao dok sam opisivao princa
kako plače i ozbiljnog sveštenika. „Znači, nema merdevina?”, upitao
me je Uba. „Nisam ih video, gospodaru.”
Njegovo zastrašujuće, bradato lice bilo je okrenuto ka meni, a
onda je, na moje zaprepašćenje, skinuo jednu od svojih narukvica i
bacio mi je. „U pravu si”, rekao je Ragnaru, „on je Danac.”
„On je dobar dečak”, rekao je Ragnar.
„Ponekad se ispostavi da je mešanac kojeg nađeš u polju koristan”,
rekao je Uba, a potom mahnuo starcu koji je sedeo na stolici u uglu
prostorije.
 Starac se zvao Stori i bio je, kao i Ravn, skald, ali i čarobnjak. Uba
nije radio ništa bez njegovog saveta. Sada je, bez reči, Stori izvadio
snop tankih, belih štapića, od kojih je svaki bio dugačak kao čovečja
ruka. Držao ih je u ruci, iznad poda, promrmljao je molitvu Odinu, a
onda ih bacio. Kada su pali na zemlju, čuo se zveket, Stori se zatim
nagnuo napred da pogleda kakav su oblik formirali.
Bili su to runski štapići. Mnogo Danaca traži savet od runa, a Stori
je po svojoj veštini čitanja znakova bio poznat. Uba je bio tako
sujeveran čovek i ništa ne bi radio ako se pre toga ne bi uverio da su
bogovi na njegovoj strani. „Pa?”, upitao je nestrpljivo.
Stori se nije obazirao na Ubu. Umesto da mu se obrati, posmatrao
je dvadesetak štapića, pokušavajući da pronikne može li uočiti neko
runsko slovo ili oblik od značaja u njihovom nasumičnom rasporedu.
Kretao se oko male gomile, još uvek ju je posmatrao, a onda je polako
klimnuo glavom. „Ne bi moglo biti bolje”, rekao je.
„Dečak je rekao istinu?”
„Dečak je rekao istinu”, rekao je Stori, „ali štapići govore o onome
što je danas, a ne o onome što je bilo prošle noći, a oni mi kažu da je
sve dobro.”
„Dobro.” Uba je ustao i uzeo mač sa klina na zidu. „Nema
merdevina”, rekao je Ragnaru, „znači, nema ni napada. Krenućemo.”
Plašili su se da bi Mersijanci i Zapadni Saksonci mogli krenuti u
napad na zidine u isto vreme kada oni krenu u napad preko reke.
Južnu obalu reke zaposeli su opsadnici i tu su ostavili jedan kordon
koji je trebalo da spreči pljačkaške grupe da predu Trent. Tog
popodneva Uba je predvodio šest brodova koji su prešli reku i napali
taj mersijanski garnizon. Rune nisu slagale pošto nijedan Danac nije
poginuo, a vratili su se sa konjima, oružjem, oklopima i
zarobljenicima.
Dvadeset zarobljenika.
Mersijanci su smakli naša dva vojnika, a sada je Uba ubio dvadeset
njihovih. Učinio je to tako da su i oni mogli da vide njegovu osvetu.
Obezglavljena tela su bačena u jarak ispred zidina, a dvadeset glava je
nabijeno na koplja i postavljeno iznad severne kapije.
„U ratu budi nemilosrdan”, rekao mi je Ragnar.
„Zašto si poslao Velanda da me prati?”, upitao sam ga povređen.
„Jer je Uba tražio da to uradim”, rekao je.
„Zato što mi nisi verovao?”
„Zato što Uba ne veruje nikome osim Storiju”, rekao je. „A ja ti
verujem, Utrede.”
Glave na kapiji Snotengama su kljuvale ptice, sve dok nisu ostale
samo lobanje sa pramenovima kose koji su lepršali na letnjem vetru.
Mersijanci i Zapadni Saksonci još uvek nisu napali. Sunce je sijalo. Na
mestu, pored grada, na kojem su brodovi izvučeni na obalu, reka je
proticala veoma brzo.
Iako slep, Ravn je voleo da dođe na bedem gde je od mene tražio
da mu opišem sve što sam mogao da vidim. Ništa se ne menja, rekao
bih, neprijatelj je i dalje iza ograde od oborenih debala, oblaci su iznad
udaljenih brda, soko lovi, vetar talasa travu, daždevnjaci se okupljaju
u grupe, ništa se ne menja i molim te, pričaj mi o runskim štapićima,
molio sam ga.
„Štapići!”, smejao se.
„Da li pogađaju?”
Razmišljao je o tome. „Pogađaju, ako umeš da ih tumačiš. Umeo
sam dobro da tumačim rune pre nego što sam izgubio vid.”
„Znači, pogađaju”, rekao sam radoznalo.
Ravn je pokazao na predeo koji nije mogao da vidi. „Tamo,
Utrede”, rekao je, „tamo se nalazi dvanaest znakova koje šalju bogovi,
a ako prepoznaš znake, onda znaš i šta bogovi žele. Istu poruku daju i
runski štapići, a ja sam primetio jednu stvar.” Zastao je, pa sam morao
da ga požurujem. Uzdahnuo je, kao da je znao da ne sme više da kaže.
Ali rekao je. „Znake najbolje tumači mudar čovek”, nastavio je, „a Stori
je mudar. Usuđujem se da kažem da ni ja nisam buđala.”
 Nisam u potpunosti razumeo ono što je rekao. „Ali Stori je uvek u
pravu?”
„Stori je oprezan. On neće uzeti na sebe rizik, a Ubi se to, iako ne
zna, dopada.”
„A štapići predstavljaju poruke bogova?”
„Vetar je poruka od bogova”, rekao je Ravn, „kao i let ptice, pad
pera, izranjanje ribe, oblik oblaka, zov lisice, sve su to poruke, ali na
kraju, Utrede, bogovi govore samo na jednom mestu.” Potapšao me je
po glavi. „Ovde.” Još uvek nisam razumeo i prikrivao sam razočaranje.
Da li bih ja mogao da tumačim štapiće?”
„Naravno da bi mogao”, rekao je. „Ali bilo bi razumno da malo
odrasteš. Koliko sada imaš godina?“
„Jedanaest.”
„Možda bi bilo pametno da sačekaš godinu ili dve pre nego što
počneš da čitaš štapiće. Sačekaj da dovoljno odrasteš da možeš da se
oženiš. Biće to za četiri ili pet godina od danas?”
To mi je ličilo na ponudu koja mi nije odgovarala, jer nisam imao
nameru da se zainteresujem za brak tek tada. Nisu me čak
interesovale ni devojčice, mada će se to uskoro promeniti.
„Možda Tira?”, predložio je Ravn.
„Tira!” O Ragnarovoj ćerki sam razmišljao kao o drugarici za igru,
a ne kao o ženi. U stvari, sama pomisao na to me je nasmejala.
Ravn se smejao načinu na koji sam se zabavljao. „Reci mi, Utrede,
zašto smo ti poštedeli život?”
„Ne znam.”
„Kada te je Ragnar zarobio”, rekao je, „pomislio je da bi mogao da
te otkupi, međutim, odlučio je da te zadrži. Mislio sam da je budala, ali
imao je pravo.”
„Drago mi je”, odgovorio sam, a zaista sam tako i mislio.
„Potreban nam je Englez”, nastavio je Ravn. „Nas je nekoliko,
Engleza je mnogo, uprkos tome što ćemo im uzeti zemlju, ne možemo
je zadržati bez pomoći Engleza. Čovek ne može živeti doveka u kući
pod opsadom. Potreban mu je mir da bi uzgajao useve i gajio stoku, a
nama si potreban ti. Kada ljudi budu videli da je erl Utred na našoj
strani, neće se boriti protiv nas. A ti se moraš oženiti danskom
devojkom, tako da, kada tvoja deca budu odrasla, biće pola Danci, a
pola Englezi i neće videti u tome nikakvu razliku.” Zastao je, razmišljao
o toj dalekoj budućnosti, a onda se zadovoljno nasmešio. „Samo se
potrudi da ne budu hrišćani, Utrede.”
„Oni će obožavati Odina”, rekao sam i ponovo sam tako mislio.
„Hrišćanstvo je loša religija, to je vera za žene”, rekao je Ravn
okrutno. „Ne oplemenjuje ljude, nego ih pretvara u crve. Čujem ptice.”
„Dva gavrana lete na sever”, rekao sam.
„Prava poruka!”, rekao je oduševljeno. „Hugin i Mumin idu ka
Odinu.”
Hugin i Mumin su bila dva gavrana blizanca, koja su sedela na
ramenima vrhovnog boga, odakle su mu šaptala na uvo. Obavljali su
za Odina isti zadatak koji sam ja obavljao za Ravna, posmatrali su i
govorili mu šta vide. Odin ih je poslao da lete po svetu i donesu mu
vesti. Vesti koje su mu doneli toga dana bile su da dim iz mersijanskog
logora nije previše gust. Upalili su manje vatri tokom noći. Tu vojsku
su ljudi napuštali.
„Vreme je žetve”, rekao je Ravn sa izrazom gađenja.
„Je li to važno?”
„Oni svoju vojsku nazivaju fird”, objasnio mi je, zaboravivši u tom
trenutku da sam Englez, „a svaki sposoban muškarac dužan je da služi
u firdu. Ali kada dođe vreme žetve, onda ih uhvati strah da će gladovati
preko zime, te odlaze kući da požnju raž i ječam.”
„Koji im mi posle uzmemo?”
Nasmejao se. „Učiš, Utrede.”
Ipak, Mersijanci i Zapadni Saksonci su se nadali da će nas
izgladneti i, iako su ih ljudi svakoga dana napuštali, nisu odustali sve
dok Ivar nije poslao zapregu punu hrane. Natovario je zapregu
sirevima, dimljenom ribom, sveže pečenim hlebom, usoljenom
svinjetinom i velikom bačvom piva, a onda su je, u zoru, dvanaestorica
vojnika odvukla do engleskog logora. Zaustavili su se van dometa
strelaca, a potom doviknuli neprijateljskim stražarima da je hrana
poklon Ivara Bez Kostiju kralju Burgredu.
Narednog dana, do grada je dojahao engleski jahač, noseći u
rukama olistalu granu kao znak primirja. Englezi su želeli da
razgovaraju. „Što znači da smo pobedili”, rekao mi je Ravn.
„Zaista?”
„Kada neprijatelj želi da razgovara, to znači da ne želi da se bori.
Znači, pobedili smo”, rekao mi je.
I bio je u pravu.
 III

NAREDNOG DANA PODIGLI SMO veliki šator u dolini između

grada i engleskog utvrđenja, razapevši dva brodska jedra između
drvenih motki, a ceo šator su držala kožna brodska užad, privezana za
klinove. Englezi su unutra stavili tri stolice sa visokim naslonima za
kralja Burgreda, kralja Etelreda i princa Alberta i prekrili ih lepom,
crvenom tkaninom. Ivar i Uba su sedeli na stolicama za mužu.
Obe strane su povele trideset do pedeset ljudi kako bi svedočili o
pregovorima, koji su započeli dogovorom da sve oružje treba staviti
na gomilu na dvadeset koraka od svake delegacije. Pomogao sam im
da odnesu mačeve, sekire, štitove i koplja, a onda se vratio da slušam.
Beoka je bio prisutan i primetio me je. Nasmešio se.
I sam se njemu osmehnuo. Stajao je iza mladića za kojeg sam
pretpostavio da je Albert, jer, iako sam ga čuo one noći, nisam uspeo
dobro da mu vidim lice. Od tri engleska predvodnika, jedino on nije
nosio zlatnu krunu, mada je na ogrtaču imao veliki broš od dragog
kamenja, koji je Ivar gledao razrogačenih očiju. Kada je Albert zauzeo
svoje mesto, primetio sam da je mršav, dugonog, nemiran, bled i visok.
Lice i nos su mu bili dugi, brada kratka, obrazi upali, a usne napućene.
Kosa mu je bila smede boje koja se nije mogla opisati, pogled zabrinut,
obrve nabrane, ruke nemirne, a lice namršteno. Kasnije sam saznao
da je imao samo devetnaest godina, ali izgledao je deset godina starije.
Njegov brat, kralj Etelred, bio je mnogo stariji, imao je preko trideset
godina. I on je imao duguljasto lice, ali bucmastije. Delovao je veoma
uznemireno. Burgred, kralj Mersije, bio je zdepast, brada mu je bila
velika, stomak ogroman, a teme ćelavo.
Alfred je rekao nešto Beoki, koji je doneo parče pergamenta i pero,
i pružio ih princu. Beoka je potom pridržavao bočicu mastila kako bi
Alfred mogao da umače pero u njega i piše.
„Šta on to radi?”, upitao je Ivar.
 „Beleži naš razgovor”, odgovorio je engleski prevodilac.
„Beleži?”
„Da bismo imali zapisnik.”
„Izgubio je pamćenje?”, upitao je Ivar, a Uba je izvadio mali nož i
počeo da čisti nokte. Ragnar se pravio da piše po svojoj ruci, što je
zabavljalo Dance.
„Vi ste Ivar i Uba?”, upitao je Alfred preko prevodioca.
„Jesu”, odgovorio je naš prevodilac. Alfredovo pero je grebalo po
pergamentu, dok se činilo da su se njegov brat i zet, obojica kraljevi,
zadovoljili time što su dozvolili mladom princu da ispituje Dance.
„Vi ste Lotbrokovi sinovi?”, nastavio je Alfred.
„Uistinu”, odgovorio je prevodilac.
„Vi imate brata? Halfdana?”
„Reci kopilanu da zabije ovaj zapisnik sebi u guzicu”, zarežao je
Ivar, „neka zatim zabije u guzicu i pero, zatim i mastilo dok ne počne
da sere crno perje.”
„Moj gospodar kaže da nismo ovde da bismo razgovarali o
porodičnim odnosima”, učtivo je odgovorio prevodilac, „nego da
bismo doneli odluku o Vašoj sudbini.”
„Ali i o vašoj”, Burgred je progovorio prvi put.
„O našoj sudbini?”, uzvratio je istom merom Ivar i pogledao
mersijanskog kralja tako da ga je naterao da zadrhti. „Naša sudbina je
da zalijemo polja Mersije vašom krvlju, da nađubrimo zemlju vašim
mesom, pokrijemo vašim kostima i oslobodimo je vašeg groznog
smrada.” Razgovor je duže vremena tako tekao, obe strane su pretile
jedna drugoj, niko nije odstupao. Ipak, Englezi su bili ti koji su tražili
susret i želeli da sklope mir, tako da su se uskoro iskristalisali uslovi.
Bila su potrebna dva dana. Većini nas, koji smo slušali, bilo je dosadno
i ležali smo na travi, na suncu. Obe strane su jele na polju, a tokom
jednog takvog obroka, Beoka je oprezno prešao na dansku stranu i
toplo me pozdravio. „Rasteš, Utrede”, rekao je.
 „Drago mi je što te vidim, oče”, pokorno sam odgovorio. Ragnar je
posmatrao, bez zabrinutosti na licu. „Znači, još uvek si zarobljenik?”,
upitao je Beoka. „Jesam”, slagao sam.
Pogledao je dve srebrne narukvice koje su, s obzirom na to da su
mi bile prevelike, zvečale na mome zglobu. „Povlašćeni zarobljenik”,
rekao je ironično.
„Znaju da sam erldorman”, rekao sam.
„Što i jesi, bog sveti zna, iako tvoj stric to poriče.“
„O njemu ništa nisam čuo”, rekao sam istinu.
Beoka je slegao ramenima. „0n drži Bebanburg. Oženio se ženom
tvoga oca i ona je sada trudna.”
„Gita!”, iznenadio sam se. „Trudna?”
„Žele sina”, rekao je Beoka, „a ako ga budu imali...”, nije dovršio
misao jer nije ni bilo potrebe. Ja sam bio erldorman, a Elfrik mi je
zauzeo mesto. Pa ipak, ja sam još uvek bio njegov naslednik i tako će
biti dok ne bude dobio sina. „Očekuju da se porodi svakog dana”, rekao
je Beoka, „ali ti ne moraš da se brineš.” Nasmejao se i nagnuo ka meni
kako bi mogao da mi zaverenički šapne. „Poneo sam pergamente.”
Pogledao sam ga jer ga uopšte nisam razumeo. „Poneo si
pergamente?”
„Testament tvoga oca! Način na koji je podelio svoju zemlju!”
Zapanjilo ga je što nisam odmah razumeo šta je uradio. „Imam dokaz
da si erldorman!”
„Ja jesam erldorman”, rekao sam, kao da mi dokaz nije bio važan.
„I uvek ću biti.”
„Ne ako Elfrik ovako nastavi”, rekao je Beoka, „a ako dobije sina,
onda će želeti da ga taj dečak nasledi.“
„Gitina deca uvek umru”, rekao sam.
„Moraš se moliti da svako dete poživi”, rekao mi je Beoka,
namrštivši se. „Ali ti si još uvek erldorman. Toliko dugujem tvome ocu,
neka bog podari mir njegovoj duši.“
 „Znači, napustio si mog strica?”, upitao sam. „Jesam!”, rekao je
besno. Očigledno se ponosio time što je napustio Bebanburg. „Ja sam
Englez”, nastavio je, dok su mu razroke oči blistale na suncu. „Pošao
sam na jug, Utrede, da pronađem Engleze koji su u stanju da sprovode
božju volju i našao sam ih u Veseksu. Oni su dobri, pobožni, odlučni
ljudi!”
„Zar se Elfrik ne bori protiv Danaca?”, upitao sam. Znao sam da se
ne bori, ali sam želeo da budem siguran u to.
„Tvoj stric ne želi nevolje”, rekao je Beoka. „Pagana ima sve više u
Nortumbriji, a svetlost našeg Gospoda, Isusa Hrista, svakog dana je
sve bleda.” Sklopio je ruke kao da se moli. Paralizovana leva ruka
udarala je o desnu ruku, umrljanu mastilom. „Nije Elfrik jedini tome
podlegao. Riksig od Danholma im priređuje slavlja, Egbert sedi na
njihovom prestolu, a nebo mora da place zbog takve izdaje. To se mora
zaustaviti, Utrede. Ja sam otišao u Veseks jer je kralj pobožan čovek i
zna da se samo uz božju pomoć možemo odbraniti od pagana. Videću
da li je Veseks raspoložen da plati otkup za tebe.” Poslednja rečenica
me je iznenadila, tako da sam, umesto da budem zadovoljan, bio
zbunjen. Beoka se namrštio. „Zar me nisi čuo?”, upitao je.
„Želiš da platiš otkup za mene?”
„Naravno! Ti si plemić, Utrede, i moramo te izbaviti! Alfred zna da
bude darežljiv kada su takve stvari u pitanju.”
„Voleo bih to”, rekao sam budući da sam znao da je to trebalo da
kažem.
„Trebalo bi da upoznaš Alfreda”, rekao je oduševljeno. „Biće ti
drago zbog toga!”
Nisam želeo da upoznam Alfreda, naročito posle svega što sam
čuo dok je cvileo zbog sluškinje sa kojom je počinio greh, međutim,
Beoka je bio uporan, pa sam otišao do Ragnara i zatražio od njega
dozvolu. Ragnaru je to bilo zabavno. „Zašto razroki prokletnik hoće da
se upoznaš sa Alfredom?”, upitao je, gledajući u Beoku.
„Želi da me otkupi. Misli da bi Alfred mogao da plati.”
 „Da dobro plati za tebe!”, nasmejao se Ragnar. „Idi”, rekao je
bezbrižno. „Nikada nije na odmet videti neprijatelja izbliza.”
Alfred je bio sa svojim bratom malo dalje. Beoka mi je pričao dok
me je vodio ka grupi koju su činili članovi kraljevske porodice. „Alfred
je glavni bratov pomoćnik”, objasnio mi je. „Kralj Etelred je dobar
čovek, ali nervozan. Ima sinove, naravno, ali obojica su veoma
mladi...”, spustio je glas.
„Znači, ako umre, najstariji sin će postati kralj?”, rekao sam.
„Ne, ne!” Beoka je zvučao zaprepašćeno. „Etelvold je suviše mlad.
Nije stariji od tebe!”
„Ali on je kraljev sin”, bio sam uporan.
„Kada je Alfred bio mali”, Beoka se nagnuo i spustio glas, ali ne
previse, „otac ga je poveo u Rim. Da vidi papu! A papa ga je, Utrede,
proglasio za budućeg kralja!” Gledao me je kao da je dokazao ono o
čemu je govorio.
„Ali on nije naslednik”, rekao sam zbunjeno.
„Papa ga je učinio naslednikom! ”, proskitao je Beoka. Kasnije,
mnogo kasnije, sreo sam sveštenika koji je u starosti bio kraljev
pratilac. On mi je rekao da Alfred nikada nije proglašen za budućeg
kralja, već da su mu u Rimu ukazane samo beznačajne časti, a Alfred
je, sve do smrti, uporno tvrdio da je papa preneo nasledstvo na njega
i na taj način opravdavao protivzakonito prisvajanje prestola, koji je,
po pravilu, trebalo da pripadne Etelredovom najstarijem sinu.
„Ali kad Etelvold poraste”, počeo sam.
„Onda bi, naravno, mogao postati kralj”, nestrpljivo me je
prekinuo Beoka, „ali ako njegov otac umre pre nego što Etelvold
odraste, onda će Alfred postati kralj.”
„Onda će Alfred morati da ga ubije”, rekao sam, „ili njega ili svoga
brata.”
Beoka me je gledao zapanjeno. „Zašto tako govoriš?”, upitao me je.
„Mora da ih ubije”, rekao sam, „baš kao što je i moj stric hteo da
ubije mene.”
 „On je želeo da te ubije. Verovatno još uvek to želi!”, Beoka se
prekrstio. „Ali Alfred nije Elfrik! Ne, ne! Alfred će se ophoditi prema
svojim nećacima sa hrišćanskom milošću. Naravno da hoće. To je još
jedan od razloga zbog kojih bi trebalo da postane kralj. On je dobar
hrišćanin, Utrede, kao što verujem da si i ti, a božja je volja to što
Alfred treba da postane kralj. Papa je to potvrdio! A mi moramo da se
povinujemo božjoj volji. Samo ako se povinujemo Bogu, možemo se
nadati da ćemo pobediti Dance.”
„Samo ako se povinujemo?”, upitao sam. Mislio sam da bi im
mačevi bili od koristi.
„Samo ako se povinujemo i verujemo”, odlučno je rekao Beoka.
„Bog će nam podariti pobedu ako ga budemo obožavali svim srcem i
ako se popravimo i slavimo ga. A Alfred će to uraditi! Sa njim na čelu,
sama nebeska vojska će nam priteći u pomoć. Etelvold to ne može
uraditi. On je lenjo, drsko, odvratno dete.” Beoka me je uhvatio za ruku
i vukao me između pratilaca zapadno - saksonskih i mersijanskih
gospodara. „Sada, nemoj zaboraviti da klekneš pred njim, dečače, on
je princ.” Odveo me je do mesta na kojem je sedeo Alfred. Klekao sam
onako kako me je Beoka poučio. „Ovo je dečak o kojem sam govorio,
gospodaru”, rekao je. „On je erldorman Utred od Nortumbrije, danski
zarobljenik od pada Eofervika, ali dobar je dečak.”
Alfred me je prodorno pogledao i, da budem iskren, bilo mi je
neprijatno. S vremenom sam otkrio da je bio mudar čovek, veoma
mudar. Razmišljao je duplo brže od ostalih. Bio je ozbiljan, toliko
ozbiljan da je sve shvatao osim šala. Alfred je sve prihvatao ozbiljno,
čak i malog dečaka. Dugo me je posmatrao i istraživao pogledom, kao
da je pokušavao da dokuči dubine moje nerazvijene duše. „Jesi li dobar
dečak?”, upitao me je naposletku.
„Trudim se da budem, gospodaru”, rekao sam.
„Pogledaj me”, naredio mi je pošto sam spustio pogled. Nasmešio
se kada su nam se pogledi sreli. Nije bilo znaka bolesti na koju se žalio
kada sam ga prisluškivao. Pitao sam se da li je, na kraju, bio pijan te
noći. To bi objasnilo njegove patetične reči, jer je sada bio sasvim
ozbiljan. „Kako se trudiš da budeš dobar?”, upitao je.
 „Pokušavam da se oduprem iskušenju, gospodaru”, rekao sam,
prisetivši se reči koje mu je Beoka rekao iza šatora.
„To je dobro”, rekao je, „veoma dobro. A odupireš li se?”
„Ne uvek”, rekao sam. Potom sam oklevao, u iskušenju da ga ne
izazovem, a onda sam, kao i uvek, podlegao iskušenju. „Ali pokušavam,
gospodaru”, rekao sam ozbiljno, „i govorim sebi da bi trebalo da
zahvalim Gospodu što me iskušava i slavim ga da mi da snage da se
oduprem iskušenju.”
I Beoka i Alfred su me posmatrali kao da su mi iznikla anđeoska
krila. Ponavljao sam gluposti koje sam čuo kada je Beoka savetovao
Alfreda u tami, a oni su mislili da to otkriva moju veliku posvećenost.
Ohrabrivao sam ih time što sam pokušavao da izgledam krotko,
nevino i pobožno. „Ti si znak od Boga, Utrede”, rekao je Alfred
poneseno. „Moliš li se?”
„Svakog dana, gospodaru”, rekao sam, ali nisam dodao da su te
molitve upućene Odinu.
„A šta ti je to oko vrata? Raspeće?” Video je lančić od kože oko mog
vrat, a pošto nisam odgovorio, nagnuo se napred i izvadio Torov čekić
koji mi je bio sakriven ispod košulje. „Gospode bože”, rekao je i
prekrstio se. „I ovo nosiš”, dodao je i namrštio se zbog moje dve
narukvice, na koje su bila urezana danska runska slova. Mora da sam
izgledao kao pravi mali divljak.
„Teraju me da ih nosim, gospodaru”, rekao sam pošto sam osetio
njegov nagon da skine pagansko obeležje sa kožnog lančića. „Tuku me
ako ih ne nosim”, dodao sam brzo.
„Da li te često tuku?”, upitao me je.
„Stalno, gospodaru”, slagao sam.
Tužno je odmahnuo glavom, a onda je pustio privezak u obliku
čekića da padne. „Urezani lik mora biti veliki teret za malog dečaka”,
rekao je.
„Nadao sam se, gospodaru, da bismo mogli da ga otkupimo”,
ubacio se Beoka.
„Mi?”, upitao je Alfred. „Da otkupimo njega?”
 „0n je pravi erldorman od Bebanburga”, objasnio je Beoka, „iako
je njegov stric prisvojio to zvanje, ali njegov stric se ne bori protiv
Danaca.”
Alfred me je posmatrao, razmišljao, a onda se namrštio. „Umeš li
da čitaš, Utrede?”, upitao je.
„Počeo je da uči”, odgovorio je Beoka umesto mene. „Ja sam ga
podučavao, gospodaru, iako je, da budem iskren, uvek pokazivao
otpor. Bojim se da mu pisanje ne ide najbolje. Slova koja se pišu
izduženo, pisao je tako da su bila šiljata, a ona koja je trebalo pisati
razvučeno, bila su tanka2.”
Rekao sam da Alfred nije razumeo šale, međutim, ova šala mu se
dopala, iako je bila kao razvodnjeno mleko i bljutava kao stari sir. Ali
sviđala se svakome ko je poducavao citanje, te su se i Beoka i Alfred
nasmejali mada je sala bila kao rosa u podne. Slovo ’’ð’’ i slovo ’æ’
bila su slova naseg alfabeta. „Slova su mu siljata i tanka”, rekao je,
skoro neprekidno se smejuci, „i vretenasta i obla. Slovo ’b’ mu ne
bleji, a slovo ’i’3 mu je...” Tu je zastao, posramljen. Hteo je da kaze da
slovo T pisem ukrsteno, pa se setio Beokinih ociju i delovao je
skruseno. „Dragi moj Beoka.”
„Nisam se uvredio, gospodaru, nisam se uvredio.” Beoka je još
uvek bio srećan kao kada bi se udubio u neki dosadni tekst o tome
kako je sveti Katbert krstio tupike ili držao propoved fokama. Pokušao
je da me natera da to pročitam, ali nikada nisam maknuo dalje od
početka.
„Srećan si što si rano počeo da učiš”, rekao mi je Alfred i uozbiljio
se. „Ja nisam imao prilike da počnem da čitam pre nego što sam
napunio dvanaest godina!” Način na koji je govorio ukazivao je na to

2
U pitanju su slova koja je koristio tadašnji alfabet. Nep. slovo ’ð’ je, po načinu
izgovora, sa jezikom između zuba, spadalo u tzv. ’thorns ’ (’bodljikava, trnovita’
slova), dok je slovo ’æ’, koje se izgovaralo kao spojeno ’a’ i ’e’ spadalo u tzv. ’ashes ’
(opet po načinu na koji se izgovaralo) prim. prev.
3
Zbog načina učenja engleskih slova, prevodilac je uzeo slobodu da prilagodi tekst
srpskom jeziku.
da bi trebalo da budem zapanjen i iznenađen ovim, te sam se
zaprepastio. „To je bila velika greška moga oca i maćehe”, nastavio je
Alfred strogo. „Trebalo je mnogo ranije da mi dopuste.”
„A opet, sada čitate kao bilo koji učenik”, rekao je Beoka.
„Trudim se”, rekao je Alfred skromno, ali bilo je očigledno da je
oduševljen komplimentom.
„A i latinski!”, rekao je Beoka. „Sada latinski čita bolje od mene!”
„Mislim da je to istina”, rekao je Alfred, nasmešivši se svešteniku.
„I ima lep rukopis”, rekao mi je Beoka. „Veoma lep, čitak rukopis!”
„Kao što i tvoj mora biti”, rekao mi je Alfred strogo. „Kada bude
tako, mladi Utrede, zaista ćemo ponuditi da te otkupimo, a ako nam
Bog pomogne u tome, onda ćeš služiti na mom dvoru, ali prvo ćeš
morati dobro da naučiš da čitaš i pišeš. To će ti se svideti!”
„Hoće, gospodaru”, rekao sam, želeći da to zvuči kao pitanje, iako
je iz mene izletelo kao da se u potpunosti slažem.
„Naučićeš dobro da čitaš”, obećao mi je Alfred, „i naučićeš da se
lepo moliš i budeš dobar, pošten hrišćanin. A kada odrasteš, onda
možeš da odlučiš šta ćeš biti!“
„Želeću da te služim, gospodaru”, slagao sam i pomislio da je on
bledi, dosadni slabić, kojim manipulišu sveštenici.
„To je tvoja slobodna volja”, rekao je. „A da li znaš kako ćeš mi
služiti?”
„Kao vojnik, gospodaru, boriću se protiv Danaca.“
„Ako Bog tako želi”, rekao je, očigledno razočaran mojim
odgovorom. „Bog sveti zna da će nam vojnici biti potrebni, iako se
svakodnevno molim da Danci upoznaju Hrista, da se suoče sa svojim
gresima i da ih on dovede do kraja njihovog puta zla. Molitva je
odgovor”, rekao je besno. „Molitva, post i pokoravanje su odgovor, a
ako Bog odgovara na naše molitve, Utrede, onda nam ne trebaju
vojnici, jer su kraljevstvu tada potrebni dobri sveštenici. I ja sam želeo
da budem sveštenik, ali Gospod je drugačije odredio. Nema većeg
zvanja od svešteničkog. Ja možda jesam princ, ali sam u božjim očima
crv, dok je Beoka dragulj veći od svakog princa!”
 „Tako je, gospodaru”, rekao sam jer nisam mogao ništa drugo da
kažem. Beoka je pokušavao da izgleda skromno.
Alfred se nagnuo napred, sakrio privezak sa Torovim čekićem
ispod moje košulje, a onda mi stavio ruku na glavu. „Neka te bog
blagoslovi, dete”, rekao je. „Neka Njegovo lice sija nad tobom i izbavi
te iz ropstva i neka te povede u blagoslovenu svetlost slobode.”
„Amen”, rekao sam.
Onda su me otpustili i ja sam se vratio Ragnaru. „Udari me”, rekao
sam.
„Šta?”
„Udari me po glavi.”
Podigao je pogled i video da me Alfred još uvek posmatra, te me je
ćušnuo jače nego što sam očekivao. Pao sam, smejući se. „Zašto sam
morao to da uradim?”, upitao me je Ragnar.
„Zato što sam rekao da ste okrutni prema meni i da me stalno
tučete”, rekao sam. Znao sam da će to zabaviti Ragnara i bilo je tako.
Ponovo me je ćušnuo, za sreću. „Šta su prokletnici hteli?”, upitao je.
„Žele da me otkupe”, rekao sam, „kako bi me naučili da čitam i
pišem, a onda bi me pretvorili u sveštenika.”
„Sveštenika? Kao što je malo, zrikavo crvenokoso kopile?”
„Baš kao što je on.”
Ragnar se nasmejao. „Možda bi trebalo da im dozvolim da te
otkupe. Bila bi to kazna zato što si govorio laži o meni.”
„Molim te, nemoj”, rekao sam ustreptalo, a u tom trenutku sam se
zapitao zašto bih ikada poželeo da pređem na stranu Engleza.
Razmena slobode koju mi je podario Ragnar za Alfredovu gorljivu
pobožnost činila mi se kao bedna sudbina. Osim toga, naučili su me da
prezirem Engleze. Nisu želeli da se bore, a umesto da oštre svoje
mačeve, oni su se molili, i nije ni bilo čudno što su im Danci zauzimali
zemlju.
 Alfred je ponudio otkup za mene, ali je odustao kada je čuo
Ragnarovu cenu, koja je bila veoma visoka, iako ni približno visoka
kao cena koju su Ivar i Uba izvukli od Burgreda.
Mersija je bila na putu da bude pregažena. Burgred nije imao ni
volje, ni želje da nastavi da se bori protiv Danaca koji su jačali, dok je
njegova moć slabila. Možda su ga prevarili onoliki štitovi na zidinama
Snotengama, zbog čega je morao zaključiti da ne može pobediti Dance,
pa se predao, umesto da se bori. Nisu ga samo naše snage u
Snotengamu ubedile da tako postupi. Preostali danski konjanici su
prelazili nortumbrijsku granicu, gde su pljačkali mersijanske zemlje,
spaljivali crkve, klali monahe i opatice. Sada su se već približili
Burgredovoj vojsci, neprekidno mu napadajući prethodnicu, tako da
je Burgred, iscrpljen od stalnih poraza, nemoćno pristao na svaki
sramni uslov, a za uzvrat su mu dozvolili da ostane kralj Mersije i to je
bilo sve. Danci su preuzeli njegovu tvrđavu i u nju doveli svoje vojnike.
Mogli su slobodno da zauzimaju mersijanske posede, a Burgredova
vojska je morala da se bori za Dance, ukoliko bi ovi to zahtevali.
Burgred je još morao da plati visoku cenu u srebru što je bio povlašćen
da izgubi zemlju, ali i da zadrži presto. Etelred i Alfred, koji nisu mogli
da učestvuju u razgovorima, napustili su logor drugog dana, pošto su
uvideli da im je saveznik popustio kao probušena mešina. Odjahali su
na jug sa ostatkom svoje vojske. Tako je pala Mersija.
Prvo Nortumbrija, zatim Mersija. Za samo dve godine nestalo je
pola Engleske, a za Dance je to bio samo početak.
★★★

PONOVO SMO PUSTOŠILI ZEMLJU. Grupe Danaca odjahale su u

svaki deo Mersije i poklale svakoga ko im je pružio otpor, uzeli su šta
su želeli, a pre nego što su u Dansku uputili poziv da krenu drugi
brodovi, naselili su glavne tvrđave svojim vojnicima. Još brodova, više
ljudi, više porodica i Danaca koji će zauzeti veliku zemlju koja im je
pala u ruke.
Počeo sam da razmišljam o tome kako se nikada ne bih borio za
Englesku, jer do vremena kada budem dovoljno star za borbu,
Engleska više neće postojati. Zato sam odlučio da postanem Danac.
Naravno, bio sam zbunjen, ali nisam mnogo vremena brinuo zbog
svoje zbunjenosti. Umesto toga, kada sam imao skoro dvanaest
godina, počeli su da me obučavaju. Terali su me da stojim satima i
ispred sebe držim mač i štit sve dok me ruke ne zabole. Učili su me da
zamahujem mačem, vežbao sam da gađam iz luka, a potom su mi rekli
da zakoljem svinju kopljem. Naučio sam da se branim štitom, kako da
ga bacim da bih sprečio da neko podbaci kanap ispod ivice štita u
nameri da me uhvati. Naučio sam i kako da teškim ispupčenjima na
štitu udarim neprijatelja po licu i slomim mu nos da bih ga zaslepeo
suzama. Naučio sam da veslam. Odrastao sam, dobio sam mišiće,
počeo sam da govorim glasom odraslog muškarca i dobio Samar od
prve devojke. Izgledao sam kao Danac. Stranci su me još uvek
zamenjivali sa Ragnarovim sinom pošto sam i ja imao dugu svetlu
kosu koju sam, na potiljku, vezivao kožnom trakom. Ragnaru je bilo
drago kada bi se to dogodilo, iako mi je jasno stavio na znanje da
nikada neću moći da zamenim Ragnara Mlađeg niti Rorika. „Ako Rorik
poživi”, tužno je govorio jer je Rorik još uvek bio bolestan, „moraćeš
da se boriš za svoje nasledstvo.” Tako sam naučio da se borim, a te
zime i da ubijam.
Vratili smo se u Nortumbriju. Ragnaru se tamo svidelo. Iako je u
Mersiji mogao dobiti bolju zemlju, sviđala su mu se brda na severu,
duboke doline i šume koje su uvek bile mračne. Čim je pao prvi mraz,
odveo me je u šumu u lov. Dvadesetak muškaraca i dvostruko više
pasa kretalo se šumom, pokušavajući da uhvate vepra u zamku. Ostao
sam sa Ragnarom. Obojica smo bili naoružani teškim kopljima za lov
na divlje veprove. „Vepar te može ubiti, Utrede”, upozorio me je.
„Može te rasporiti od prepona do vrata, osim ako ne postaviš koplje u
pravi položaj.” Znao sam da koplje mora biti upereno u grudi zveri, ili
još bolje, u samo grlo. Znao sam da ne mogu da ubijem vepra, ali da ću
morati da pokušam ako se vepar bude pojavio. Potpuno odrastao
vepar može biti dvostruko teži od odraslog čoveka, a ja sigurno nisam
imao snage da jednog takvog vepra odvučem kući. Ipak, Ragnar je
odlučio da mi dozvoli da ja prvi hitnem koplje i bude u blizini kako bi
mi pomogao. I tako se to dogodilo. Posle toga sam ubio na stotine
veprova, mada sam se uvek sećao prve zveri; malih očiju, pune besa i
odlučnosti, smrdljivu, nakostrešene dlake uprljane blatom, a potom
slatki udarac koplja koje se zarilo duboko u grudi. Snažno me je
odbacio, kao da me je udario Odinov konj sa osam nogu. Ragnar je
zario svoje koplje kroz gusto krzno. Zver je skičala i rikala, ritala se,
dok su psi goniči lajali. Ustao sam, zaškrgutao zubima, svom težinom
se oslonio na koplje i osetio kako veprov život izlazi onako kako se
drška koplja zabijala u njega. Ragnar mi je dao kljovu sa trupla, a ja
sam je okačio odmah pored Torovog čekića. Narednih dana nisam
želeo ništa drugo nego da lovim, iako mi nisu dozvoljavali da lovim
veprove, osim ako Ragnar nije bio sa mnom. Kada bi se Rorik dobro
osećao, on i ja bismo uzeli svoje lukove i strele i krenuli u šumu u lov
na jelene.
Dogodilo se to na jednom od pohoda, duboko na ivici šume, ispod
samih tresetišta sa kojih se topio sneg, kada su me skoro ubili strelom.
Rorik i ja smo se šunjali kroz rastinje, a strela me je promašila za
nekoliko inča. Prozujala je pored moje glave i zabila se u jasen.
Okrenuo sam se i stavio strelu na luk, međutim, nikoga nisam video,
onda smo čuli kako neko trči niz brdo, između drveća, te smo krenuli
za njim. Ali, ko god da je odapeo strelu, bio je brži od nas.
„Nezgoda”, rekao je Ragnar. „Video je da se rastinje pomera,
pomislio je da ste jelen i odapeo je strelu. Događa se.” Gledao je strelu
koju smo pronašli, ali na njoj nije bilo obeležja vlasnika. Na dršci od
graba nalazilo se guščije perje i gvozdeni vrh. „Nezgoda”, zaključio je.
Kasnije, tokom zime, preselili smo se u Eofervik i dane provodili
popravljajući brodove. Naučio sam da cepam hrastova stabla klinom i
maljem i odvajam duge, svetle daske kojima smo krpili trule delove
brodskog trupa. Sa prolećem je došlo još brodova, više ljudi, a sa njima
je došao Halfdan, najmlađi Ivarov i Ubin brat. Stigao je na obalu
snažno urlajući. Bio je visok, brada mu je bila dugačka, a pogled mrk.
Zagrlio je Ragnara, udario me po ramenu, zveknuo Rorika po glavi,
zakleo se da će ubiti svakog hrišćanina u Engleskoj, a zatim otišao da
se vidi sa braćom. Njih trojica su planirala da krenu u novi rat, koji će,
kako su obećavali, lišiti Istočnu Angliju svih bogatstava. Kako su
dolazili topliji dani, spremali smo se za taj pohod.
Polovina vojske bi išla kopnom, dok bi druga polovina, koja je
podrazumevala Ragnarove vojnike, išla morem. Iščekivao sam svoj
prvi pravi pokret, a pre nego što smo krenuli, Kjartan je došao da
poseti Ragnara. Za njim je išao njegov sin Sven. Na njegovom gnevnom
licu videla se crvena rupa u kojoj je nekada bilo oko. Kjartan je klekao
pred Ragnarom i pognuo glavu. „Pošao bih sa tobom, gospodaru”,
rekao je.
Kjartan je pogrešio što je dozvolio Svenu da krene sa njim, jer je
Ragnar, koji je obično bio velikodušan, dečaka neprijatno pogledao.
Nazivam ga dečakom, iako je, u stvarnosti, Sven bio skoro muškarac,
veoma krupan, širokih grudi, visok i snažan. „Krenuo bi sa mnom”,
ponovio je Ragnar ravnodušno.
„Preklinjem te, gospodaru”, rekao je Kjartan i sigurno mu je bilo
potrebno mnogo da bi izgovorio te reči, budući da je on bio ponosan
Čovek, ali u Eoferviku nije ništa mogao da opljačka, nije zaradio
nijednu narukvicu i nije stekao ugled.
„Brodovi su mi puni”, rekao j e Ragnar hladno i okrenuo se.
Primetio sam izraz mržnje na Kjartanovom licu.
„Zašto ne plovi sa nekim drugim?”, upitao sam Ravna.
„Zato što svi znaju da je uvredio Ragnara. Ako bi mu ponudili
mesto za veslima, izložili bi se opasnosti da navuku na sebe gnev moga
sina.” Ravn je slegao ramenima. „Kjartan bi trebalo da se vrati u
Dansku. Ako čovek izgubi poverenje svoga gospodara, onda je izgubio
sve.”
Ali, umesto da se vrate u Dansku, Kjartan i njegov jednooki sin su
ostali u Eoferviku. Mi smo isplovili i prvo smo, nošeni strujom, došli
do reke Uz, a onda do Hambera, gde smo proveli noć. Narednog jutra
smo skinuli štitove sa bokova broda, potom smo sačekali da plima
podigne brodove kako bismo mogli da veslamo ka istoku u prva velika
mora.
 U Bebanburgu sam se udaljavao od obale sa ribarima koji su bacali
mreže kod ostrva Farn, ali ovaj osećaj je bio drugačiji. Zmija vetra je
letela na talasima kao ptica, umesto da udara o njih kao što to radi
neko ko pliva. Od reke do mora smo veslali, a potom iskoristili
severozapadni vetar kako bismo podigli veliko jedro, a vesla izvukli iz
ležišta. Otvore u kojima su se ona nalazila zatvorili smo drvenim
klinovima, a sama vesla smo smestili ispod palube, dok je veliko jedro
pucketalo i nadimalo se, hvatajući vetar i vodeći nas na jug.
Sveukupno, krenulo je osamdeset devet brodova, bila je to flota ubica
sa zmajevom glavom. Kretali su se jedan za drugim, dobacujući uvrede
jedni drugima kad god bi neki brod išao brže. Ragnar je bio savijen
nad kormilom, kosa mu je lepršala na vetru, a na licu mu se video
osmeh, širok kao okean. Kožna užad su škripala, činilo se da brod
poskakuje po površini, da prelazi vrhove talasa i klizi, raspršujući po
njima morsku penu. U početku sam se plašio jer se Zmija vetra
naginjala na vetru, a strana broda koja je bila u zavetrini skoro da je
zaranjala u veliko, zeleno more. Međutim, kada sam primetio da na
licima ostalih nema straha, naučio sam da uživam u divljoj plovidbi i
vrištim od radosti kada pramac zaroni u uzburkano more, a kapi
zelene vode sruče se kao kiša strela na palubu.
„Dopada mi se ovo!”, doviknuo mi je Ragnar. „Nadam se da ću u
Valhali naći brod, more i vetar!”
Obala nam je neprekidno bila na vidiku, kao niska zelena linija
koja se pružala duž našeg desnog boka. Ponekad bi zelenilo narušile
dine, a ne drveće ili brda. Kako je sunce tonulo, skrenuli smo ka kopnu,
a Ragnar je naredio da se jedro spusti i izbace vesla.
Veslali smo ka zemlji punoj vode, močvara i trske, ptičjih krikova
i dugonogih čaplji, zamki za jegulje, jaraka, plitkih kanala i dugih
jezeraca. Setio sam se da je moj otac govorio da su stanovnici Istočne
Anglije žabe. Sada smo već bili na rubu njihove zemlje, na mestu na
kojem je prestajala Mersija, a Istočna Anglija počinjala u spletu vode,
blata i slanih ravnica. „Ovu zemlju zovu Gevesk”, rekao je Ragnar.
„Jesi li već bio ovde?”
 „Pre dve godine”, odgovorio je. „Zemlja je dobra za pljačku, Utrede,
ali voda je podmuklu. Isuviše je plitka.”
Reka Gevesk je bila veoma plitka, a Veland je bio na pramcu Zmije
vetra i merio dubinu komadom gvožđa privezanim za kanap. Vesla bi
spustili u vodu samo ako bi Veland rekao da ima dovoljno vode. Tako
smo milili ka zapadu, na kojem je zamiralo svetlo, a ostatak flote nas
je pratio. Senke su bile duže, dok se sunce lagano gubilo u otvorenim
čeljustima zmajeve, zmijske ili kljunu orlove glave na brodskim
pramcima. Vesla su nas polako nosila, sa njihovih lopatica se cedila
voda dok su ih pomerali kako bi ponovo zaveslali, dok se brazda, koju
je naš brod ostavljao za sobom, sirila u vidu dugih, sporih talasa, koji
su se crvenili od dodira sunca koje je zalazilo.
Te noći smo se ukotvili i spavali na brodovima, a u zoru je - Ragnar
naterao Rorika i mene da se popnemo na jarbol. Ubin brod je bio u
blizini i na njemu su se muškarci takođe penjali na vrh jarbola, na
kojem je bila naslikana zmija vetra.
„Šta vidite?”, doviknuo nam je Ragnar.
„Tri muškarca na konjima”, odgovorio je Rorik, pokazujući u
pravcu juga. „Posmatraju nas.”
„Tu je i selo”, dodao sam, pokazujući na jug.
Za muškarce na kopnu mi smo bili pojave iz njihovih najtamnijih
Strahova. Sve što su mogli da vide bili su muškarci na jarbolima i
primitivno izrezbarene glave zveri na visokim pramcima i krmama
naših brodova. Mi smo bili vojska koja je doplovila u brodovima
ukrašenim zmajevima. Znali su šta će uslediti i, dok sam ih posmatrao,
tri konjanika su se okrenula i odgalopirala na jug.
Nastavili smo put. Ubin brod je sada bio na čelu i kretao se kroz
krivudavi, plitki kanal. Mogao sam da vidim Ubinog vrača, Storija,
kako stoji na pramcu. Pretpostavio sam da čita rune i predviđa uspeh.
„Danas ćeš naučiti kako to rade vikinzi”, rekao mi je Ragnar glasom u
kojem se osetila želja za pljačkom.
Biti viking značilo je biti pljačkaš, a Ragnar godinama nije
predvodio brodove u pljačkaški pohod. Umesto toga, postao je
zavojevač, naseljenik. Ubina flota krenula je u pljačku priobalja i
poterala vojsku Istočne Anglije ka moru, a njegov brat, Ivar, predvodio
je kopnenu vojsku južno od Mersije. Tako sam naučio kako to rade
vikinzi. Izvukli smo brodove na kopno, gde je Uba otkrio usko parče
kopna sa prevlakom, koje bi bilo lako braniti. Kada smo izvukli
brodove na obalu, doterali smo iskopanu zemlju na prevlaku kako bi
nam poslužila kao bedem. Potom su veće grupe vojnika otišle u sela u
okolini i vratile se narednog jutra sa zaplenjenim konjima, koje su
drugi uzjahali i krenuli u unutrašnjost. Ragnar je poveo svoje vojnike
pešice preko obale.
Došli smo u selo čije ime nikada nisam zapamtio i spalili ga do
temelja. U njemu nije bilo žive duše. Spalili smo farme, crkvu, i
produžili, prateći put koji je vodio od obale, a u sumrak smo ugledali
veće selo i sakrili se u šumi. Nismo palili vatre. Napali smo u zoru.
Još se nije ni razdanilo kada smo napali, urlajući. Bili smo kao
noćna mora u zoru; muškarci odeveni u kožu sa gvozdenim
šlemovima, okruglim, obojenim štitovima, sekirama, mačevima i
kopljima. Narod u tom selu nije imao nikakvo oružje, verovatno nisu
ni znali da se u njihovoj blizini nalaze Danci pošto nisu bili spremni za
naš dolazak. Pomrli su. Nekolicina hrabrih muškaraca je pokušala da
nam se suprotstavi kod njihove crkve, a Ragnar ih je napao. Svi su
zaklani tamo gde su se zatekli. Ragnar je snažno gurnuo crkvena vrata
i otvorio ih. Mala crkvena zgrada bila je puna žena i dece. Sveštenik je
bio ispred oltara i proklinjao Ragnara na latinskom kada je Danac
kočoperno ušao u crkvu. Sveštenik je proklinjao i kada ga je Ragnar
posekao i prosuo mu utrobu.
Iz crkve smo odneli bronzano raspeće, nazubljeni srebrni tanjir i
nekoliko novčića. U kućama smo našli dvanaest dobrih posuda za
kuvanje i nekoliko makaza za strižu ovaca, srpova i gvozdenih lopata.
Uhvatili smo goveda, koze, ovce, volove, osam konja i šesnaest mladih
žena. Jedna žena je vikala da ne može da napusti svoje dete. Posmatrao
sam Velanda kako nabada dečaka na koplje, a onda baca okrvavljeno
telo ženi u naručje. Ragnar ju je pustio da ode, ne zato što je saosećao
sa njom, već zato što bi jednu osobu uvek poštedeli da bi ona na
drugim mestima pripovedala o užasu. Narod se mora bojati Danaca,
govorio je Ragnar, a onda će biti spremni da se predaju. Dao mi je
komad drveta koje je izvadio iz vatre. „Zapali krov, Utrede”, naredio
je. Išao sam od kuće do kuće i palio krovove od trske. Zapalio sam
crkvu, a onda, baš kada sam se približio poslednjoj kući, čovek je
razvalio vrata trozubastim kopljem za jegulje koje je uperio u mene.
Izvio sam se u stranu i izbegao njegov napad više zahvaljujući sreći
nego proceni. Bacio sam zapaljeno drvo čoveku u lice. Plamen ga je
naterao da se sagne. Ragnar mi je dobacio koplje, teško ratničko koplje
koje se nije bacalo, već je bilo napravljeno da se njime zadaju udarci.
Koplje je palo u prašinu ispred mene. Shvatio sam da mi je dopustio
da se borim tek kada sam ga podigao. Nije želeo da mi dopusti da
umrem, jer su dva njegova strelaca stajala sa zapetim lukovima. Nije
se umešao kada je čovek pojurio ka meni i ponovo napao.
Odbio sam udarac, udarivši ga po zarđalom koplju za jegulje,
ponovo koraknuo unazad kako bih sebi obezbedio prostor. Muškarac
je bio dva puta visi i skoro dva puta teži od mene. Proklinjao me je,
nazvao me đavoljim kopiletom i crvom iz pakla, a onda ponovo jurnuo
na mene. Uradio sam ono što sam naučio u lovu na veprove. Koraknuo
sam ulevo, sačekao da spusti koplje, ponovo se vratio na desnu stranu
i probo ga.
Udarac nije bio čist u potpunosti, niti sam ja imao težinu da bih
mogao da ga odbacim, ali vrh koplja mu je probio stomak. Njegova
težina me je odgurnula nazad, dok je on urlao i jaukao. Pao sam, on je
pao preko mene, te sam morao da se pomerim u stranu pošto mu je iz
stomaka izvirivalo koplje. Pokušao je da me ščepa za grlo, međutim, ja
sam uspeo da se iskobeljam ispod njega, uzmem njegovo koplje za lov
na jegulje i zabijem mu ga u grlo. Po zemlji su tekli potoci krvi, kapljice
su letele u vazduh, a on se bacakao i gušio. Krv se penila u njegovom
razderanom grlu. Pokušao sam da izvučem koplje za jegulje, ali kuke
na vrhovima su se zaglavile u jednjaku. Izvukao sam ratničko koplje iz
njegovog stomaka i pokušao da ga sprečim da se koprca tako što sam
mu koplje snažno zario u grudi, ali ono se odbilo od njegova rebra.
Pravio je veliku buku, a pretpostavljam da sam se ja uspaničio pošto
nisam bio svestan da Ragnar i njegovi vojnici umiru od smeha dok me
gledaju kako pokušavam da ubijem Istočnog Angla. Na kraju sam ga
zaista ubio, ili je iskrvario na smrt, onda sam ga udarao, zarivao koplje
u njega i kidao sve dok nije izgledao kao da ga je napao čopor vukova.
Međutim, zaradio sam treću narukvicu, a u Ragnarovoj grupi je
bilo i odraslih ratnika koji su imali tri narukvice. Rorik je bio
ljubomoran, ali bio je mladi i otac ga je utešio rekavši mu da njegovo
vreme tek treba da dođe. „Kakav je osećaj?”, upitao me je Ragnar.
„Dobar”, rekao sam. Neka mi je bog u pomoći, osećaj je zaista bio
dobar.
Tada sam prvi put video Bridu. Bila je mojih godina, crnokosa,
mršava kao grana, krupnih, tamnih očiju i divljeg duha kao soko u
proleće. Bila je medu zarobljenim ženama. Kada su Danci počeli da
dele zarobljenice između sebe, jedna starija žena je gurnula dete
napred, kao da je želela da je da vikinzima. Brida je naglo podigla
komad drveta, okrenula se ka ženi i počela da je udara, naterala ju je
da se povuče i doviknula joj da je kučka i sasušena hrskavica. Žena se
saplela i pala u koprive, a Brida je nastavila da je udara. Ragnar se
smejao, ali je na kraju odvukao dete, a pošto je voleo svakog ko je imao
duha, predao mi ju je. „Čuvaj je”, rekao je, „i spali onu poslednju kuću.”
Tako sam i uradio.
Naučio sam još nešto.
Formirajte ubicu u sebi dok ste još mladi, pre ne go što vam
proradi savest. Formirajte ga dok ste mladi i biće smrtonosan.
Odneli smo plen na brodove, a te noći, dok sam ispijao pivo,
razmišljao sam o sebi kao o Dancu. Ne kao o Englezu, ne vise. Bio sam
Danac koji je imao savršeno detinjstvo, savršeno, bar prema shvatanju
dečaka. Odgajan sam među muškarcima, bio sam Slobodan, trčao sam
kao podivljao, nisu me opterećivali zakoni, sveštenici mi nisu
predstavljali nevolju, podsticali su me na nasilje, a retko kada sam bio
sam.
I baš to, što sam retko kada bio sam, održavalo me je u životu.
★★★
 POSLE SVAKOG POHODA bilo je sve više konja, a što je bilo više
konja, to je više vojnika odlazilo dalje i pustošilo više mesta, odnosilo
više srebra i dovodilo više zarobljenika. Sada smo imali i izviđače, koji
su pratili približavanje vojske kralja Edmunda. Edmund je vladao
istočnom Anglijom, a osim ako nije želeo da završi kukavički kao
Burgred od Mersije, morao je da pošalje vojsku na nas kako bi zaštitio
svoje kraljevstvo. Zato smo osmatrali puteve i čekali.
Brida je ostala uz mene. Ragnaru se veoma svidela, verovatno zato
što mu je prkosila i što jedina nije plakala kada je zarobljena. Bila je
siroče i živela je u tetkinoj kući. Tetka joj je bila žena koju je tukla i
mrzela. Tokom nekoliko narednih dana Brida je bila srećnija medu
Dancima nego što je bila medu svojim sunarodnicima. Sada je bila rob,
rob koji je trebalo da ostane u logoru i kuva, ali jedne zore, kada smo
krenuli u pohod, potrčala je za nama i uskočila u sedlo iza mene.
Ragnara je to zabavilo i dopustio joj je da nam se priključi.
Toga dana smo otišli daleko na jug, daleko od zemalja u ravnici
gde su se prostirale močvare. Ušli smo u zemlju niskih, šumovitih brda
između kojih su se nalazile bogate farme i još bogatiji samostan. Brida
se nasmejala kada je Ragnar ubio opata, a nakon toga, dok su Danci
prikupljali plen, uhvatila me je za ruku i povela preko manjeg
uzvišenja ka farmi koju su već opljačkali Ragnarovi vojnici. Farma je
pripadala samostanu, a Brida je poznavala mesto jer je njena tetka
često išla u njega da se moli. „Želela je decu, a imala je samo mene”,
rekla je Brida. Onda je pokazala prstom na farmu i pratila moju
reakciju.
Bila je to rimska farma, rekla mi je, mada, baš kao ni ja, nije znala
ko su zaista bili Rimljani. Znala je samo to da su nekada živeli u
Engleskoj i da su otišli. I ranije sam video mnoge zgrade koje su
podigli, neke od njih su se nalazile u Eoferviku. Međutim, te druge
zgrade su propale i morale su da se poprave blatom i pokriju
krovovima od slame, ova farma je izgledala kao da su je Rimljani
upravo napustili.
Bio sam zapanjen. Zidovi su bili napravljeni od kamena, savršeno
isečenog, četvrtastog i učvršćenog malterom. Krov je bio napravljen
od opeke, oblikovan i dobro postavljen. Iza kapije se pružalo dvorište
okruženo prilazima. Na podu najveće prostorije nalazila se
neverovatna slika, napravljena od hiljadu obojenih kamenčića. Piljio
sam u sliku ribe koja je mahala repom i vukla kočije u kojima se
nalazio bradati čovek sa kopljem za lov na jegulje, nalik na ono koplje
koje sam video u Bridinom selu. Sliku su okruživali zečevi. Oni su jurili
jedan drugog po krivudavim stazama od lišća. Na zidovima su bile i
druge slike, ali ili su izbledele ili ih je sprala voda koja je curila kroz
stari krov. „Ovo je bila opatova kuća”, rekla mi je Brida. Odvela me je
u malu prostoriju gde se nalazio ležaj, kraj kojeg je jedan opatov sluga
ležao mrtav u lokvi krvi. „On me je doveo ovamo”, rekla je.
„Opat?” ,
„I rekao mi da skinem odeću.”
„Opat?”, ponovio sam pitanje.
„Pobegla sam”, rekla je ozbiljnim tonom, „a tetka me je istukla.
Rekla mi je da je trebalo da ga zadovoljim kako bi nas on nagradio.”
Tumarali smo kroz kuću. Pitao sam se zašto više ne možemo da
gradimo ovakve kuće. Znali smo kako da postavimo noseće stubove u
zemlju, da napravimo stubove, te zabatne i krovne grede, da ih
pokrijemo slamom ili trskom, ali noseći stubovi bi istrulili, slama bi
propala, a kuće bi se urušile. Leti je u našim kućama bilo mračno kao
zimi, a cele godine su se osećale na dim. Zimi su smrdele na stoku. Ova
kuća je bila svetla i čista. Pomislio sam kako nijedna krava nikada nije
balegala po čoveku čiju je kočiju vukla riba. Ta misao me je zbunila,
pomislio sam da smo nekako kliznuli u zadimljenu tamu ; da nikada
više nećemo biti u stanju da napravimo nešto tako savršeno kao što je
ova mala zgrada. „Jesu li Rimljani bili hrišćani?”, upitao sam Bridu.
„Ne znam”, odgovorila je. „Zašto?”
„Onako”, rekao sam. U stvari, razmišljao sam o tome kako su
bogovi nagradili one koje su voleli, a bilo bi lepo znati koji bogovi su
čuvali Rimljane. Nadao sam se da su obožavali Odina, ali znao sam da
su oni sada hrišćani, budući da se papa nalazi u Rimu. Beoka mi je
rekao da je papa poglavar svih hrišćana i da je veoma svet čovek.
Njegovo ime je, ako se dobro sećam, bilo Nikola. Brida nije mnogo
marila za bogove starih Rimljana. Umesto toga, klekla je kako bi
ispitala rupu na podu za koju se činilo da vodi do podruma koji je bio
toliko plitak da nijedna osoba nije mogla ući. „Možda su ovde živeli
vilenjaci?”, rekao sam.
„Vilenjaci žive u šumama”, Brida je bila uporna. Zaključila je da je
opat verovatno tu sakrio blago i pozajmila je moj mač kako bi proširila
otvor. Nije to bio pravi mač, više je bio bodež, veoma dug bodež, ali
dao mi ga je Ragnar i ja sam ga ponosno nosio.
„Nemoj slomiti oštricu”, rekao sam joj. Ona mi se isplazila, a onda
počela da skida malter sa ivice otvora. Ja sam se vratio u dvorište da
vidim ribnjak, koji je sada bio zelen i pokriven žabokrečinom, ali
nekako sam znao da je nekada bio ispunjen čistom vodom. Na malo
kameno ostrvo na sredini jezera skočila je žaba, a ja sam se još jednom
prisetio mišljenja moga oca o Istočnim Anglima; svi su oni žabe.
Veland se pojavio na kapiji. Čim je ušao, zastao je, oblizao usne,
coknuo jezikom, a potom razvukao usta u poluosmeh. „Izgubio si svoj
bodež, Utrede?”
„Nisam”, rekao sam.
„Ragnar me je poslao”, rekao je, „polazimo.”
Klimnuo sam glavom i nisam rekao ništa, a znao sam da bi se
Ragnar oglasio rogom da smo se stvarno spremali da krenemo.
„Hajde, dečače”, rekao je.
Ponovo sam klimnuo glavom, ne rekavši ništa.
Pogledom je preleteo preko praznih prozora na zgradi, a potom
preko ribnjaka. „Je li to obična žaba ili krastača?”
„Obična žaba.”
„U Franačkoj ljudi kažu da se žabe mogu jesti”, rekao je. Došao je
do ribnjaka, a ja sam se pomerio da bih bio na bezbednoj udaljenosti
od njega i potrudio se da kamena građevina ostane između nas. „Jesi
li ikada jeo žabu, Utrede?”
„Nisam.”
 „A da li bi voleo?”
„Ne bih.”
Zavukao je ruku u kožnu torbu koja mu je visila o pojasu za mač,
svezanom oko pocepanog ogrtača od čeličnih nitni. Imao je novac, dve
narukvice, dobre čizme, gvozdeni šlem, dugačak mač i ogrtač od
čeličnih nitni kojem je bila potrebna popravka, ali bio je mnogo bolja
zaštita od prnja koje je nosio kada je prvi put došao u Ragnarovu kuću.
„Dobićeš ovaj novčić ako uhvatiš žabu”, rekao je i bacio srebrni novčić
u vazduh.
„Ne želim da uhvatim žabu”, rekao sam mrzovoljno.
„Ja želim”, rekao je, osmehujući se, a potom je izvukao mač. Oštrica
je škripala dok ju je izvlačio iz drvenog ležišta svojih korica. Potom je
zakoračio u ribnjak, ne dublje od vrha svojih čizama. Žaba je odskočila
i uronila u zelenu žabokrečinu. Veland nije gledao u žabu, nego u
mene. Znao sam da želi da me ubije, ali iz meni nepoznatih razloga,
nisam mogao da se pomerim. Bio sam zapanjen i, u isto vreme, nisam
bio zapanjen. Nikada mi se nije sviđao, nikada mu nisam verovao.
Shvatio sam da su ga poslali da me ubije i do sada mu to nije pošlo za
rukom samo zato što sam uvek bio u društvu, sve do trenutka kada
sam dopustio da me Brida odvuče od Ragnarove grupe. Velandu se
sada ukazala prilika. Nasmešio mi se, došao do sredine ribnjaka,
prišao bliže i podigao mač. Ja sam se najzad setio da imam stopala i
otrčao do prilaza ukrašenog stubovima. Nisam želeo da uđem u kuću
jer je tamo bila Brida i znao sam da bi je ubio kada bi je tamo našao.
Iskočio je iz bare i pojurio za mnom. Trčao sam niz prilaz, potom sam
skrenuo. On mi je preprečio put. Odskočio sam, želeći da se dočepam
izlaza. Znao je šta sam želeo, pa se potrudio da se ispreči između mene
i izlaza.
„Šta je bilo, Utrede?”, upitao je. „Plašiš se žaba?“
„Šta hoćeš?”, upitao sam ga.
„Nisi sada tako kočoperan, a? Erldorman?” Prikradao mi se i
zamahivao mačem. „Stric ti šalje pozdrave i nada se da ćeš trunuti u
paklu dok on bude živeo u Bebanburgu.”
 „Ti dolaziš iz...”, počeo sam. Bilo je očigledno da je Veland služio
Elfrika, pa se nisam potrudio da dovršim pitanje. Umesto toga sam
krenuo unazad.
„Za tvoju smrt biću nagrađen sa onoliko srebra koliko bude teško
njegovo novorođeno dete, a ono bi do sada trebalo da je rođeno”,
rekao je Veland. „Stric nestrpljivo očekuje tvoju smrt. Skoro sam
uspeo da te stignem one noći izvan Snotengama i skoro sam te
pogodio strelom prošle zime, ali ti si se sagnuo. Ovoga puta se nećeš
izvući, ali bar će biti brzo, dečače. Tvoj stric je rekao da bude brzo,
stoga klekni, dečače, samo klekni.” Mahao je mačem levo - desno,
zglobovi su mu bili gipki i mač je šištao u vazduhu. „Još mu nisam
nadenuo ime”, rekao je. „Možda će posle ovoga biti poznat kao ,Ubica
siročadi’.” Brzo sam jurnuo ulevo, pa udesno, međutim, on je bio brz
kao lasica i preprečio mi je put. Znao sam da sam sateran u ugao, baš
kao što je i on to znao. Nasmejao se. „Brzo ću to uraditi, obećavam”,
rekao je.
U tom trenutku mu je prvi crep sa krova pogodio šlem. Nije ga
mogao mnogo povrediti, ali ga je neočekivani udarac odbacio nazad i
zbunio ga. Drugi crep ga je pogodio u stomak, a treći ga je zviznuo po
ramenu. Onda sam čuo Bridin glas sa krova. „Beži kroz kuću!” Potrčao
sam. Zamahnuo je mačem i za dlaku me promašio. Provukao sam se
kroz vrata, prešao preko kočije koju je vukla riba, prošao kroz druga
vrata, pa još jedna. Ugledao sam otvoren prozor i provukao se kroz
njega. Brida je skočila sa krova i zajedno smo pobegli u obližnju šumu.
Veland me je pratio, ali odustao je od potere kada smo nestali
medu drvećem. Otišao je na jug, sam, pobegao je jer je znao šta će mu
Ragnar uraditi. Kada sam ponovo našao Ragnara, počeo sam da
plačem. Zašto sam plakao? Ne znam, osim ako to nije bila potvrda da
je Bebanburg izgubljen, da je moje voljeno utočište zauzeo neprijatelj,
neprijatelj koji je do sada mogao dobiti sina.
Brida je dobila narukvicu, a Ragnar je obznanio da, ukoliko je
ijedan muškarac dotakne, on, Ragnar, lično će ga uštrojiti maljem i
kalupom. Odjahala je kući na Velandovom konju.
Narednog dana je stigao neprijatelj.
 ★★★

SA NAMA JE PLOVIO RAVN. Pošto je bio slep, od mene je tražio da

preuzmem ulogu njegovih očiju. Opisivao sam mu kako se vojska
Istočnih Angla grupiše na niskom grebenu, na suvoj zemlji, južno od
našeg logora. „Koliko ima zastava?”, upitao me je.
„Dvadeset tri”, rekao sam kada sam ih prebrojao. „Šta se nalazi na
njima?”
„Uglavnom krstovi”, rekao sam. „I neki sveci.“
„Kralj Edmund je veoma pobožan čovek”, rekao je Ravn. „Čak je
pokušao da me ubedi da postanem hrišćanin.” Prebirao je po sećanju.
Sedeli smo na pramcu jednog od brodova koji su se nalazili na kopnu.
Ravn je sedeo na stolici, a Brida i ja kraj njegovih nogu, dok su se
blizanci iz Mersije, Seolnot i Seolbert, bili malo dalje. Oni su bili sinovi
biskupa Etelbrida od Snotengama i bili su taoci, uprkos tome što je
njihov otac srdačno dočekao dansku vojsku. Ali, kao što je Ravn rekao,
on nam je bio odan jer su njegovi sinovi bili taoci. Bilo je mnogo takvih
talaca iz Mersije i Nortumbrije i svi su bili sinovi uticajnih ljudi. Svi bi
bili osuđeni na smrt ukoliko njihovi očevi izazovu nevolje. U vojsci je
bilo i drugih Engleza koji su služili kao vojnici, a da nije bilo jezika
kojim su govorili, ne bi se ni razlikovali od Danaca. To su uglavnom
bili odmetnici od zakona ili ljudi bez gospodara, a svi su bili surovi
borci. Bili su baš onaj tip ljudi koji je trebao Englezima da se suoče sa
svojim neprijateljima, ali oni su se borili protiv kralja Edmunda, za
Dance. „On je budala”, rekao je Ravn omalovažavajući.
„Budala?”, upitao sam.
„Dao nam je utočište tokom zime pre nego što smo napali Eofervik,
a mi smo morali da obećamo da nećemo ubiti nijednog sveštenika”,
objasnio je Ravn. „Kako glup uslov. Da im je njihov bog bio od neke
koristi, ne bismo ni morali da ih ubijemo.”
„Zašto vam je pružio utočište?”
„Jer je tako bilo lakše nego da se bori protiv nas”, rekao je Ravn.
Govorio je engleski jezik pošto preostalo troje dece nije razumelo
danski, mada ga je Brida brzo učila. Imala je um lisice, brz i lukav. Ravn
se nasmejao. „Luckasti kralj Edmund je verovao da ćemo otići na
proleće i da se nećemo vraćati. A evo nas.”
„Nije trebalo da tako postupi”, ubacio se jedan od blizanaca. Nisam
mogao da im to kažem odvojeno, ali smetali su mi, jer su bili velike
mersijanske patriote, iako je njihov otac promenio saveznika. Imali su
deset godina i stalno su me prekorevali što volim Dance.
„Naravno da nije trebalo to da uradi”, složio se Ravn blago.
„Trebalo je da vas napadne!”, rekao je Seolnot ili Seolbert.
„Da nas je napao, izgubio bi”, rekao je Ravn. „Podigli smo Igor,
zaštitili ga zidinama i ostali u njemu. I još nam je platio da mu ne
stvaramo probleme.”
„Videla sam jednom kralja Edmunda”, dodala je Brida.
„Gde je to bilo, dete?”, upitao ju je Ravn.
„Došao je u samostan da se moli”, rekla je. „Prdnuo je kada se
spustio na kolena.”
„Ne sumnjam da je njihov bog to znao da ceni”, rekao je Ravn oholo
i namrštio se jer su u tom trenutku blizanci počeli da prde.
„Jesu li Rimljani bili hrišćani?”, upitao sam ga, setiv - Si se koliko
me je zainteresovala farmu koju su napravili Rimljani.
„Ne uvek”, rekao je Ravn. „Nekada su imali svoje bogove, ali
odrekli su ih se da bi postali hrišćani, a nakon toga, ne znaju ni za šta
drugo, osim za poraz. Gde su naši vojnici?”
„Još uvek su u pokretu”, rekao sam.
Uba je polagao nade u to da ćemo ostati u logoru i naterati vojsku
kralja Edmunda da nas napadne na uzanom pojasu zemlje i da će
umreti na zemljanim zidinama koje smo napravili. Englezi su,
nasuprot očekivanjima, ostali južno od podmukle ravnice i time nas
izazivali da ih napadnemo. Uba je bio na iskušenju. Naterao je Storija
da baci rune, a glasine su govorile da je ishod neizvestan, zbog čega je
još više bio oprezan. Bio je neustrašiv borac, ali pred borbu bi se uvek
zabrinuo. Rune nisu predviđale propast, pa je poveo vojsku na marš.
Nalazili su se na ono malo suve zemlje koju su mogli videti, odakle su
dve stazice vodile ka niskom grebenu. Ubina zastava, sa čuvenim
gavranom na trouglastoj osnovi, nalazila se na sredini, između dve
stazice, koje su dobro čuvali borci u živom zidu Istočne Anglije. Bilo
kakav napad duž tih staza značio bi da nekolicina naših vojnika mora
napasti mnoštvo njihovih. Uba je verovatno imao nešto drugo na umu
jer je oklevao. Sve to sam opisao Ravnu.
„Ne bi bilo dobro da izgubimo vojnike, čak ni po cenu pobede”,
rekao mi je.
„Ali ako pobijemo mnogo njihovih?”, upitao sam.
„Imaju više vojnika, mi ih imamo malo. Ako ubijemo hiljadu
njihovih, oni će sutra imati novih hiljadu, ali ako mi izgubimo stotinu,
onda moramo da Čekamo drage brodove kako bismo ih zamenili.”
„Dolazi još brodova”, rekla je Brida.
„Sumnjam da će još brodova doći ove godine”, rekao je Ravn.
„Ne”, bila je uporna. „Dolaze sada”, pokazala je prstom. Video sam
četiri broda kako se provlače između niza niskih ostrva i plitkih
rukavaca.
„Pričaj mi”, rekao je Ravn ozbiljno.
„Četiri broda dolaze sa zapada”, rekao sam.
„Sa zapada? Ne dolaze sa istoka?”
„Sa zapada”, ostao sam pri svome, što je značilo da ne dolaze sa
mora, nego sa jedne od četiri reke koje su uticale u Gevesk.
„Kako im izgledaju pramci?”, zahtevao je Ravn.
„Na pramcima nemaju glave zveri, već obične drvene motke”,
rekao sam.
„A vesla?”
„Mislim da imaju po deset na svakoj strani broda, možda
jedanaest. Ali na njima je mnogo više vojnika, nego što ima veslača.”
„Engleski brodovi!” Ravn je zvučao zaprepašćeno, jer su Englezi,
osim malih ribarskih brodova i širokih brodova za tovar, imali malo
brodova. Ipak, ova četiri broda su bila ratni brodovi, dugački i glatki,
baš kao i danski. Provlačili su se kroz rečni lavirint kako bi napali
Ubinu flotu koja se nalazila na kopnu. Mogao sam da vidim kako se sa
prvog broda, koji se približavao, vije dim. Znao sam da imaju ložište
na brodu i da su planirali da zapale danske brodove i tako uhvate Ubu
u zamku.
Ali i Uba je video njih i danska vojska se već povlačila u logor. Sa
prvog engleskog broda počele su da lete zapaljene strele ka najbližem
danskom brodu. Iako su se na brodovima nalazili stražari, oni su bili
nemoćni, bilo ih je malo i nisu bili dovoljno jaki da bi odbranili brod
od napada sa mora. „Dečaci!”, povikao je jedan od stražara.
„Idite”, rekao nam je Ravn, „idite!” Brida, koja je sebe smatrala
ravnom dečacima, krenula je sa mnom i blizancima. Skočili smo na
obalu i trčali duž ivice vode ka mestu na kojem se sa jednog danskog
broda izdizao sve gušći dim. Sa dva engleska broda letele su zapaljene
strele, dok su druga dva napadačka broda pokušavala da prođu pored
brodova svojih saboraca kako bi se domogli ostatka naše flote.
Naš posao je bio da gasimo vatru, dok čuvari strelama gađaju
posadu na engleskim brodovima. Upotrebio sam štit kako bih u njega
nakupio pesak, koji sam bacao na vatru. Engleski brodovi su bili blizu.
Mogao sam da vidim da su načinjeni od sirovog drveta. Pored mene je
pala strela. Podigao sam je i loše je vratio pošto je udarila o veslo i pala
u more. Blizanci se nisu trudili da ugase vatru, pa sam jednog od njih
udario i zapretio da ću ga udariti još jače ako se ne potrude. Bilo je
prekasno za spasavanje prvog danskog broda, kojeg je vatra dobro
zahvatila. Zato smo odustali od njega i pokušavali da spasemo drugi,
međutim, dvadesetak zapaljenih strela se zarilo u klupe na kojima su
sedeli veslači, a još dvadesetak je završilo u podignutom jedru. Dečaci
su ležali mrtvi na obali mora. Brod koji je predvodio Engleze krenuo
je ka obali. Na pramcu su se okupili vojnici i podigli su uvis svoja
koplja, sekire i mačeve. „Edmund!”, uzviknuli su. „Edmund!” Pramac
je zagrebao po šljunku, a ratnici su skočili sa broda kako bi pobili
čuvare danskih brodova. Udarali su ih velikim sekirama, krv je ili tekla
po obali ili su je spirali mali talasi koji su udarali o pesak. Zgrabio sam
Bridu za ruku i povukao je u stranu, gacajući kroz plitki rukavac, iz
kojeg su se male srebrnkaste ribe u strahu razbežale. „Moramo da
spasemo Ravna!”, rekao sam joj.
Smejala se. Uvek je uživala u neredu.
Tri engleska broda su se nasukala, a posada im se iskrcala i borila
se sa danskim čuvarima. Poslednji brod je klizio ka plimi, koja se
povlačila, i sa njega su odapinjane zapaljene strele. Tada su se Ubini
vojnici vratili u logor i jurnuli na Engleze uz urlik. Neki su ostali kraj
zastave sa gavranom, kraj zemljanog zida, kako bi se pobrinuli da
trupe kralja Edmunda ne zauzmu uzani pojas zemlje, na kojem se
nalazio logor. Ostali su jurili i osvetnički urlali. Danci vole svoje
brodove. Brod je, govorili su, kao žena ili mač, oštar i divan, vredan
umiranja i, sasvim sigurno, vredan borbe. Vojska Istočne Anglije, kojoj
je išlo dobro, načinila je grešku, jer se plima povlačila, tako da svoje
brodove nisu mogli porinuti u male talase. Neki Danci su štitili svoje
nebranjene brodove tako što su uperili svoje sekire, koplja i strele u
posadu jedinog neprijateljskog broda koji je plovio, dok su ostali
napadali neprijatelja na kopnu.
Bio je to pravi pokolj. Bio je to posao Danaca. Prava borba koju su
skaldi u svojim pesmama mogli proslaviti. Obala je bila puna krvi, krv
je zapljuskivala žal dok su se mali talasi podizali i spuštali, vojnici su
jaukali i padali, a oko njih, sa brodova koji su goreli, uzdizao se dim,
od kojeg je pocrvenelo i sunce. Pesak je postao crven, a u svom tom
dimu, bes Danaca je bio strahovit. Tada sam prvi put video Ubu kako
se bori i divio sam mu se, jer je sa sobom nosio smrt, bio je okrutan
ratnik, obožavao je da se bori mačem. Nije se borio u živom zidu, nego
je utrčao među neprijatelje, udarajući štitom na jednu stranu, dok mu
je sekira nosila smrt na drugoj. Činilo se da je neuništiv, a u jednom
trenutku se našao okružen borcima iz Istočne Anglije, onda se čuo
uzvik mržnje i sudar oštrica. Uba je izašao iz gomile crvene oštrice,
krvave brade i pošto je pretvorio svoje neprijatelje u reku krvi, tragao
je za novom žrtvom. Ragnar mu se pridružio, a za Ragnarom su išli
njegovi vojnici, ubijali su neprijatelje kraj mora, vređali vojnike koji su
im zapalili brodove. Kada je urlanje i ubijanje prestalo, izbrojali smo
šezdeset i osam mrtvih Engleza, neke nismo mogli da izbrojimo jer su
odjurili u more i tamo se udavili, pošto ih je na dno povukla težina
oružja i oklopa. Jedini brod Istočnih Angla, koji je uspeo da umakne,
bio je brod koji je sada bio ofarban. Njegove nove, drvene daske bile
su boje krvi. Budući da su pobedili, Danci su igrali po leševima svojih
žrtava, a onda su oteto oružje stavili na jednu gomilu. Trideset i tri
Danca su poginula i njih smo spalili na skoro potpuno izgorelom
brodu, preostalih šest danskih brodova je bilo uništeno, ali Uba je
uspeo da zarobi tri engleska broda koja su izvučena na obalu. Ragnar
je za brodove rekao da su čisto sranje. „Začuđujuće je da su uopšte
plovili”, rekao je, udarajući u loše spojene daske.
Pa ipak, mislio sam, Istočnim Anglima je nešto pošlo za rukom.
Načinili su greške, ali povredili su Dancima ponos spalivši im brodove
sa zmajevima na pramcima, a da je kralj Edmund napao zid koji je
štitio logor, mogao je ovaj pokolj da pretvori u masakr Danaca,
međutim, kralj Edmund nije napao. Umesto toga, pošto je posada
njegovih brodova izginula u dimu, povukao se.
Mislio je da će se sukobiti sa danskom vojskom kraj mora, a otkrio
je da je glavni napad išao sa kopna. Upravo je saznao da je Ivar Bez
Kostiju napao njegove zemlje.
A Uba je bio gnevan. Nekoliko engleskih zarobljenika žrtvovano je
Odinu. Njihovi krici, kojima su prizivali boga, bili su toliko glasni da
nam je bila potrebna njegova pomoć. Narednog jutra, ostavili smo na
obali spaljene brodove kao crne kosture, koji su se pušili, i otplovili
smo na zapad.
 IV

KRALJA EDMUNDA od Istočne Anglije danas pamte kao sveca,

kao jednu od onih blagoslovenih duša koje večno žive u carstvu
božjem. Ili su mi bar tako rekli sveštenici. Na nebu, rekli su mi, sveci
zauzimaju povlašćeno mesto na postolju u velikoj božanskoj dvorani,
gde vreme provode pevajući u slavu Boga. Večno. Samo pevaju. Beoka
mi je uvek govorio da se nalaze u ekstazi, a meni je to objašnjenje bilo
glupo. Danci veruju da duše njihovih poginulih ratnika odlaze u
Valhalu, u Odinovu dvoranu punu telesa, gde dane provode boreći se,
a noću slave i uživaju u devojkama. Ne usuđujem se da kažem
sveštenicima da je ovo mnogo bolja varijanta nebeskog života, nego
da vreme provodim pevajući uz zvuke zlatnih harfi. Jednom sam pitao
biskupa da li na nebu ima žena. „Naravno da ima, gospodaru”,
odgovorio je, srećan što sam se zainteresovao za učenje. „Medu
blagoslovenim svecima ima mnogo žena.”
,^Mislio sam na žene u kojima možemo da uživamo, biskupe.”
Rekao je da će se moliti za mene. Možda se i molio. Ne znam da li
je kralj Edmund postao svetac. Bio je budala, to je sigurno. Pre nego
što su Danci napali Eofervik, ponudio im je utočište, a dao im je i više
od toga. Platio im je novcem, obezbedio im je hranu, snabdeo je
njihovu vojsku konjima. Danci su za uzvrat obećali da će napustiti
Istočnu Angliju na proleće i da neće povrediti nijednog sveštenika.
Održali su obećanja, ali sada, dve godine kasnije, Danci su se vratili,
mnogo jači, a kralj Edmund je odlučio da im se suprotstavi. Video je
Šta se dogodilo Mersiji i Nortumbiji i morao je znati da će njegovo
kraljevstvo snaći ista sudbina. Ipak, okupio je svoj fird, pomolio se
svome bogu i krenuo na nas. Prvo se sukobio sa nama kraj mora, a
potom, kada je čuo da Ivar ide oko velikih baruština zapadno od reke
Gevesk, krenuo je da se sukobi sa njim. Uba je tada vodio našu flotu uz
Gevesk. Plovili smo jednom od reka sve dok joj korito nije bilo toliko
usko da više nismo mogli da koristimo vesla. Muškarci su potom vukli
čamce, gazeći kroz vodu do struka, sve dok više nismo mogli dalje.
Potom smo ostavili brodove pod stražom, išli smo stazama kroz
nepregledno more močvara, i, naposletku, došli smo na uzvišenje.
Niko nije znao gde se nalazimo. Znali smo samo da ćemo, ako krenemo
na jug, naići na put kojim je išao kralj Edmund kako bi se sukobio sa
Ivarom. Ako bismo presekli taj put, bio bi uhvaćen u zamku između
naših trupa i Ivarove vojske.
To se u stvari i desilo. Ivar se borio protiv kralja Edmunda, dva
živa zida jedan protiv drugog. Mi to nismo znali dok prvi begunci iz
Istočne Anglije nisu krenuli na istok i naleteli tom prilikom na još
jedan živi zid. Umesto da se sukobe sa nama, oni su pobegli. Mi smo
krenuli za njima, a od nekolicine zarobljenika koje smo uhvatili,
saznali smo da ih je Ivar lako potukao. To je bilo jasno narednog dana
kada su prvi konjanici Ivarovih snaga stigli do nas.
Kralj Edmund je pobegao na jug. Istočna Anglija je bila velika
zemlja, mogao je lako pronaći utočište u nekoj od tvrđava ili je mogao
otići u Veseks. Umesto toga, stavio je sudbinu u božje ruke i sklonio se
u mali samostan u mestu Dis. Samost.au je bilo teško pronaći u
močvarama i možda je zbog toga verovao da ga nikada nećemo tamo
naći, ili mu je, kako sam čuo, jedan od monaha obećao da će Bog
obaviti samostan večnom maglom u kojoj će se pagani izgubiti. Magla
se nikada nije spustila, a umesto nje došli su Danci.
U Dis su, sa polovinom svoje vojske, ujahali Ivar, Uba i njihov brat
Halfdan. Druga polovina je donosila mir Istočnoj Angliji, što je značilo
silovanja, spaljivanja i ubijanja dok se narod ne pokori, a to je
uglavnom teklo glatko. Ukratko, Istočna Anglija je, baš kao i Mersija,
pala veoma lako. Jedina loša vest za Dance bila je da su u Nortumbriji
izbili nemiri. Glasine su govorile o nekoj vrsti otpora, nekoliko Danaca
je ubijeno. Ivar je želeo da uguši pobunu, ali se nije usuđivao da
napusti Istočnu Angliju odmah po osvajanju, pa je u Disu predložio
kralju Edmundu da ga ostavi kao kralja, baš kao što je Burgred vladao
Mersijom.
Sastanak je održan u samostanskoj crkvi, iznenadujuće velikoj
dvorani, načinjenoj od drveta i slame, i sa velikim kožnim oblogama
na zidovima. Koža je bila oslikana živopisnim slikama. Na jednoj su se
videli nagi ljudi kako padaju u pakao, gde ih je gutala ogromna zmija
razjapljenih usta. „Gutač duša”, rekao je Ragnar, slegavši ramenima.
„Gutač duša?”
„Zmija koja čeka u Niflhajmu”, objasnio je, dodirujući svoju
amajliju u obliku čekića. Niflhajm je, znao sam, bio severnjački pakao,
ali je, za razliku od hrišćanskog pakla, bio okovan ledom. „Gutač duša
se hrani mrtvima”, nastavio je Ragnar, „i gricka drvo života. Želi da
ubije ceo svet i vreme privede kraju.” Ponovo je dodirnuo čekić.
Drugi komad kože, iza oltara, prikazivao je Hrista na krstu, a pored
tog komada se nalazio još jedan koji je opčinio Ivara. Nag muškarac,
prekrivenih bokova, bio je privezan za kolac, kao meta strelcima. Bar
dvadeset strela je probilo njegovu belu kožu, međutim, on je još uvek
imao svetački izraz lica i tajanstven osmeh, kao da je, uprkos svemu,
uživao. „Ko je to?” Ivar je bio radoznao.
„Blagosloveni sveti Sebastijan.” Kralj Edmund je sedeo ispred
oltara, a njegov tumač je odgovorio. Ivar je, gledajući sliku
razrogačenih očiju, želeo da čuje celu priču. Edmund je opširno
ispričao kako je blagosloveni sveti Sebastijan, rimski vojnik, odbio da
se odrekne svoje vere, pa je car naredio da ga ubiju tako što će ga
gađati strelama. „I preživeo je!”, rekao je Edmund oštro. „Preživeo je
zato što ga je Gospod zaštitio i zato hvala bogu na toj milosti!”
„Preživeo je?”, upitao je Ivar sumnjičavo.
„Zato je car naredio da ga na smrt pretuku toljagama”, tumač je
dovršio priču.
„Znači, nije preživeo?”
„Uzdigao se u raj”, rekao je kralj Edmund. „Tako je preživeo.” ’
Uba se ubacio, tražeći da mu objasne pojam raja. Edmund je
revnosno opisao rajske radosti, a je Uba pljunuo u znak poruge kada
je shvatio da je hrišćanski raj isto što i Valhala, ali bez užitaka koje je
Valhala pružala. „I hrišćani žele da odu u raj?”, upitao je u neverici.
„Naravno”, odgovorio je tumač.
 Uba ga je podrugljivo pogledao. On i njegova dva brata su bili u
pratnji svih ratnika koji su mogli da se naguraju u crkvu, dok je kralj
Edmund kraj sebe imao dva sveštenika i šest monaha koji su bili
prisutni kada je Ivar izneo predlog. Kralj Edmund će živeti, moći će da
vlada Istočnom Anglijom, ali glavne tvrđave će biti naseljene danskim
vojnicima. Dancima je trebalo dati zemlju za koju god bi se
zainteresovali, osim kraljeve zemlje. Od Edmunda se očekivalo da
danskoj vojsci obezbedi konje, novac i hranu danskim ratnicima. Svoje
vojnike bi plaćao od onoga što bi mu preostalo, ukoliko bi se
povinovao naređenjima Danaca. Edmund nije imao sinove, ali njegovi
glavni ratnici, oni koji su preživeli, imali su sinove, i oni će postati taoci
da bi se tako osiguralo da Istočni Angli ispoštuju uslove koje im je
predložio Ivar.
„A ako kažem ne?”, upitao je Edmund.
Ivara je to zabavljalo. „Zemlju ćemo zauzeti u svakom slučaju.”
Kralj se savetovao sa sveštenicima i monasima. Edmund je bio
visok, mršav, ćelav kao jaje, iako je imao ’ o trideset godina. Imao je
buljave oči, napućene usne i uvek je bio namršten. Nosio je belu tuniku
zbog čega se činilo da je i on sveštenik. „Šta će biti sa crkvom božjom?”,
upitao je Ivara naposletku.
„Šta sa njom?”
„Tvoji vojnici su oskrnavili božje oltare, pobili Njegove sluge,
okaljali Njegov lik i pokrali darove koji su mu prineti!” Kralj je sada
bio besan. Jednom rukom se držao za naslon na stolici, koja je bila
postavljena ispred oltara, dok je drugu stegao u pesnicu i udarao je
njome dok je izgovarao optužbe.
„Zar tvoj bog ne može da se brine sam o sebi?”, raspitivao se Uba.
„Naš Bog je svemogući Bog”, rekao je Edmund, „on je tvorac sveta,
ali on dozvoljava i zlu da postoji kako bi nas iskušao.”
„Amen”, promrmljao je jedan sveštenik dok je Ivarov tumač
prevodio red.
„Doveo je vas, pagane, sa severa!”, zagrmeo je kralj. „Jeremija je to
prorekao!”
 „Jeremija?”, upitao je Ivar sada potpuno izgubljen.
Jedan od monaha je držao knjigu. Bila je to prva knjiga koju sam
video posle mnogo godina. Otvorio je njene kožne korice, okrenuo
krute listove i pružio je kralju, koji je posegao u džep i izvadio mali
pokazivač od slonovače. Koristio ga je da bi istakao reči koje je želeo.
„Quia malum ego", grmeo je dok se pokazivač blede boje išao od
jednog do drugog reda, „adduco ab aquilone et contritionem magnam!”
Tu je zastao, pogledao Ivara i nekolicinu Danaca, koji su,
oduševljeni snagom kojom je kralj izgovorio red, iako niko od njih nije
razumeo ni jednu jedinu reč, dodirnuli svoje amajlije u obliku čekića.
Sveštenici oko Edmunda su nas prekorno pogledali. U crkvu je kroz
veliki prozor uleteo vrabac i na trenutak je sleteo na krak velikog
drvenog krsta koji se nalazio na oltaru.
Na Ivarovom zastrašujućem licu nije se mogla primetiti nikakva
reakcija na Jeremijine reči. Naposletku je tumaču Istočnih Angla,
jednom od sveštenika, sinulo da nama ništa ne znači sve ovo što je
kralj strastveno pročitao. „Jer ću dovesti zlo sa severa i veliko
uništenje”, preveo je.
„To je u knjizi!”, rekao je Edmund srdito. Ustao je i dao svojim
rečima još veću snagu. „Ja ću vladati ovde”, nastavio je, „i istrpeću vaše
prisustvo ako moram. Snabdeću vas konjima, hranom, novcem i
taocima, ali samo pod uslovom da se ti i svi tvoji ljudi priklonite
Gospodu. Morate se krstiti!”
Poslednju reč nije preveo ni danski ni kraljev tumač, a Uba je
naposletku pogledao mene i zatražio da pomognem. „Moraš stati u
bure sa vodom, a onda će na tebe sipati vodu”, rekao sam, prisetivši se
kako me je Beoka krstio nakon bratove smrti.
„Žele da me okupaju?”, upitao je Uba, zapanjen.
Slegao sam ramenima. „Tako rade, gospodaru.”
„Postaćete hrišćani!”, rekao je Edmund, a onda me mrko pogledao.
„Možemo krstiti i u reci, dečače. Burad nisu potrebna.”
„Žele da vas okupaju u reci”, objasnio sam Ivaru i Ubi, a Danci su
prasnuli u smeh.
 Ivar je razmišljao o tome. Ne bi bilo loše stajati u reci nekoliko
minuta, naročito ako je to značilo da nakon toga može požuriti da
uguši nevolju, kakva god ona bila, koja je zadesila Nortumbriju. „Mogu
li da nastavim da slavim Odina kada me jednom okupaju?”, upitao je.
„Naravno da ne možeš!”, rekao je Edmund besno. „Bog je samo
jedan!”
„Postoji mnogo bogova, mnogo!”, uzvratio je Ivar brzo. „Svi to
znaju.”
„Samo je jedan Bog i morate mu služiti.”
„Ali mi pobeđujemo”, objasnio je Ivar strpljivo, skoro kao da je
razgovarao sa detetom. „To znači da naši bogovi pobeđuju vašeg
jednog boga.”
Kralj je slegao ramenima na ovu groznu jeres. „Vaši bogovi su
lažni”, rekao je. „Oni su đavolja govna, to su zla bića koja će svetu
doneti tamu, dok je naš Bog velik, svemoguć, veličanstven.”
„Pokaži mi”, rekao je Ivar.
Posle te dve reci zavladala je tišina. Kralj, sveštenici i monasi,
očigledno zbunjeni, piljili su u Ivara.
„Dokaži”, rekao je Ivar, a Danci su ga mrmljanjem podržali.
Kralj Edmund je trepnuo, očigledno bez nadahnuća, a onda mu je
nešto palo na pamet i pokazao je sliku na kožnoj podlozi, na kojoj je
bilo naslikano iskustvo svetog Sebastijana u kojem je bio meta
strelcima. „Naš Bog je poštedeo blagoslovenog svetog Sebastijana od
smrti strelama!”, rekao je Edmund. „To je dovoljan dokaz, zar ne?“
„Ali on je ipak umro”, naglasio je Ivar.
„Samo zato što je takva bila volja božja.”
Ivar je razmišljao o tome. „Hoće li tebe tvoj bog zaštititi od mojih
strela?”, upitao ga je.
„Ako je to njegova volja, hoće.”
„Hajde onda da probamo”, predložio je Ivar. „Mi ćemo te gađati
strelama, a ako preživiš, svi ćemo se okupati.
 Edmund je gledao Danca, pitajući se da li ozbiljno misli, a onda se
unervozio kada je shvatio da se Ivar ne šali. Kralj je otvorio usta,
shvatio je da nema šta da kaže i zatvorio ih je. Potom mu je jedan od
postriženih monaha nešto došapnuo. Verovatno je pokušavao da
ubedi kralja da je Bog naložio ovo iskušenje kako bi se proširila
njegova crkva, čudo će doći na kraju, Danci će postati hrišćani i svi
ćemo biti prijatelji. Na kraju bismo svi završili pevajući na visokom
postolju na nebu. Činilo se da kralja nisu u potpunosti ubedile ove reči,
ako je monah to zaista predlagao, a Danci su želeli da pokušaju da sada
naprave čudo. Od Edmunda više nije zavisilo da li će prihvatiti ili
odbiti.
Dvanaest danskih vojnika je odgurnulo monahe i sveštenike u
stranu, dok ih je mnogo više izašlo da pronađe lukove i strele. Uhvaćen
u zamku svoje odbrane Boga, kralj je klečao ispred oltara i molio se
usrdnije nego bilo koji čovek. Danci su se cerili. Ja sam uživao u
situaciji. Mislim da sam se pre nadao da ću videti čudo, ne zato što sam
bio hrišćanin, nego zato što sam želeo da vidim čudo. Beoka mi je često
pričao o čudima, naglašavajući da su ona pravi dokaz hrišćanskih
istina, mada ja nikada nisam video nijedno. Niko nikada nije hodao po
vodi u Bebanburgu, nijedan gubavac se nije izlečio, a ni anđeli se nisu
noću pojavili na nebu da objave slavu Gospoda. A sada bih, možda,
mogao da vidim božju moć o kojoj mi je Beoka večito propovedao.
Brida je samo želela da vidi Edmunda mrtvog.
„Jesi li spreman?”, upitao je Ivar kralja.
Edmund je pogledao sveštenike i monahe. Pitao sam se da li bi
trebalo da predloži da ga neko od njih zameni u ovom iskušavanju
božje moći. Onda se namrštio i pogledao Ivara. „Prihvatiću tvoj
predlog”, rekao je.
„Da te gađamo strelama?”
„Da ostanem kralj ove zemlje.”
„Ali prvo si hteo da me okupaš.”
„Možemo te osloboditi toga.”
 „Ne”, rekao je Ivar. „Tvrdio si da je tvoj bog svemoćan, da je on
jedini bog i ja želim to da dokažem. Ako si u pravu, onda ćemo se svi
okupati. Jesmo li se dogovorili?” Pitanje je postavio Dancima, a oni su
zaurlali u znak odobravanja.
„Ne i mene”, rekao je Ravn. „Ja ne želim da me okupaju.”
„Svi ćemo se okupati!”, zarežao je Ivar. Shvatio sam da ga je zaista
zanimalo kakav će biti rezultat svega ovoga. Više ga je zanimalo to,
nego da brzo sklopi praktičan mir sa Edmundom. Svakom čoveku je
potrebna podrška njegovog boga, a Ivar je pokušavao da otkrije da li
je, svih ovih godina, prinosio žrtve na pogrešan žrtvenik. „Nosiš li
oklop?”, upitao je Edmunda.
„Ne.”
„Bolje da se uverimo”, ubacio se Uba i pogledao kobnu sliku.
„Skinite ga”, naredio je.
Kralj i sveštenici su se pobunili, ali nisu smeli da se suprotstave
Dancima. Skinuli su kralja Edmunda do gole kože. Brida se oduševila.
„Mali mu je”, rekla je. Edmund, koji je sada bio predmet podsmeha,
činio je sve kako bi izgledao dostojanstveno. Sveštenici i monasi su
klečali i molili se, dok je šest strelaca zauzelo svoja mesta na oko
dvanaest koraka od Edmunda.
„Otkrićemo”, rekao nam je Ivar, stišavajući smeh, „da li je engleski
bog podjednako moćan kao naši, danski bogovi. Ako jeste, i ako kralj
preživi, onda ćemo postati hrišćani, svi do jednog!”
„Ne i ja”, ponovo je rekao Ravn, ali tiho da ga Ivar ne bi čuo. „Pričaj
mi šta se dešava, Utrede.”
Ubrzo je sve bilo jasno. Šest strela je poletelo, kralj je kriknuo, krv
je poprskala oltar, kralj je pao, trzao se kao losos naboden na harpun,
a onda ga je pogodilo još šest strela. Edmund se još malo trzao, strelci
su nastavili da ga gađaju, iako su loše ciljali, jer nisu mogli da prestanu
da se smeju. Nastavili su da ga gađaju sve dok u kralju nije bilo toliko
strela koliko na ježu bodlji. Do tada je već uveliko bio mrtav. Bio je u
krvi, bela koža mu je bila isprskana krvlju, ležao je otvorenih usta i bio
je mrtav. Njegov bog ga je kukavno izneverio. Naravno, danas tu priču
niko ne priča. Umesto toga, deca uče kako je hrabri sveti Edmund
istupio pred Dance, tražio da se pokrste i bio ubijen. On je danas
mučenik i svetac i srećan peva u raju. A istina je da je bio budala i da
se opredelio za mučeništvo.
Sveštenici i monasi su počeli naglas da tuguju, pa je Ivar naredio
da i njih pobiju, a onda je objavio da će erl Godrim, jedan od
zapovednika, vladati Istočnom Anglijom, te da će Halfdan protutnjati
zemljom kako bi ugušio poslednje iskrice otpora. Godrim i Halfdan će
dobiti trećinu vojske da bi ućutkali Istočnu Angliju, dok će se ostali,
uključujući i nas, vratiti da uguše nemir u Nortumbriji.
Tako je nestala Istočna Anglija.
A Veseks je bio poslednje englesko kraljevstvo.
★★★

VRATILI SMO SE U NORTUMBRIJU Zmijom vetra, malo veslajući,

malo pomoću vetra. Plovili smo uz pitomu obalu, a onda smo veslali
uzvodno rekom Hamber, pa potom rekom Uz, sve dok nam se na
vidiku nisu ukazale zidine Eofervika. Tamo smo izvukli brod na suvo
kako ne bi istrulio tokom zime. Ivar i Uba su se vratili sa nama, tako
da je cela flota klizila po površini reke, vesla su se cedila, a pramci na
kojima nije bilo zveri bili su ukrašeni grančicama zelenog hrasta kako
bi pokazali da dolazimo kući kao pobednici. Doneli smo mnogo
dragocenosti. Danci su blagom ispunili mnoge prostorije. Njihovi
vojnici slede svoje zapovednike jer znaju da će biti nagrađeni
srebrom, a pri osvajanju tri od četiri engleska kraljevstva, Danci su
prikupili takvo bogatstvo da su neki od njih, nekolicina, odlučili da se
sa svojim novcem vrate kući, u Dansku. Većina je ostala jer je
najbogatije kraljevstvo ostalo neporaženo, a vojnici su pretpostavljali
da će svi postati bogati kao bogovi kada Veseks jednom padne.
Ivar i Uba su došli u Eofervik pošto su očekivali nevolje. Na bokove
svojih brodova stavili su štitove. Ali, kakvi god nemiri da su pogodili
Nortumbriju, grad je ostao miran, a kralj Egbert, koji je vladao na
zadovoljstvo Danaca, zlovoljno je odbacio pomisao da je bilo nemira.
Nadbiskup Vulfher je ponovio isto. „Razbojnika uvek ima”, rekao je
nadmeno. „Možda ste čuli glasine o tome?”
„A ti si možda gluv”, prodrao se Ivar. Ivar je s pravom bio
sumnjičav jer, kada se pročulo da se vojska vratila, od erldormana
Riksiga od Danholma stigao je glasnik. Danholm je bio velika tvrđava
na visokoj litici, koju je skoro u potpunosti okruživala reka Vir. Litica
i reka činile su Danholm skoro podjednako jakim kao i Bebanburg.
Danholmom je vladao Riksig, a on nikada nije potegao svoj mač na
Dance. Kada smo napali Eofervik i kada je moj otac poginuo, Riksig je
tvrdio da je bolestan, pa su njegovi vojnici ostali kod kuće. Sada je
poslao sluge kako bi saopštio Ivaru da je grupa Danaca ubijena u
mestu Girum. Bilo je to mesto u kome se nalazio čuveni samostan, gde
su ljudi, koje su zvali bede, pisali istoriju engleske crkve. Tu istoriju mi
je Beoka uvek hvalio, govoreći da bih mogao sebe da počastim i
pročitam je, kada budem naučio dobro da čitam. To još nisam uradio,
ali bio sam u Girumu i video mesto gde je knjiga napisana, pošto su od
Ragnara tražili da povede svoje vojnike i otkrije šta se dogodilo.
Činilo se da su šestorica Danaca, svi bez gospodara, otišla u Girum
i zatražila da vide samostansko blago. Kada su monasi rekli da nemaju
novca, njih šestorica su počela da ubijaju, međutim, monasi su im se
suprotstavili. A pošto ih je bilo više od dvadeset, i s obzirom na to da
su im pomogli ljudi iz grada, uspeli su da ubiju svih šest Danaca koje
su potom nabili na kolac, a zatim ih ostavili da trunu na obali. Što se
toga tiče, kako je i sam Ragnar priznao, Danci su bili krivi. Ohrabreni
ovim pokoljem, monasi su prešli reku Tajn i napali dansko naselje gde
je bilo samo nekoliko stanovnika, koji su bili ili previše stari ili previše
bolesni da bi krenuli na jug sa vojskom. U tom naselju su silovali i ubili
bar dvadeset žena i dece i objavili da je ovo sada sveti rat. Ovoj vojsci
se priključilo još ljudi, a erldorman Riksig, plašeći se osvete Danaca,
poslao je svoje trupe kako bi je razbio. Zarobio je veliki broj
pobunjenika, uključujući i dvanaest monaha, koji su se nalazili u
zatvoru u njegovoj tvrđavi iznad reke u Danholmu.
Sve ovo smo čuli od Riksigovih glasnika, a potom od naroda koji je
preživeo pokolj. Jedna od njih je bila devojčica, inače vršnjakinja
Ragnarove ćerke. Ispričala je da su je monasi silovali, jedan po jedan,
a nakon toga su hteli da je na silu pokrste. Rekla je da je medu
monasima bilo i opatica, žena koje su prvo podsticale muškarce, a
kasnije su i same ubijale. „Leglo zmija”, rekao je Ragnar. Nikada ga
nisam video tako besnog, čak ni kada se Sven skinuo pred Tirom.
Iskopali smo neke žrtve. Svi su bili nagi i krvavi. I svi su bili mučeni.
Našli smo sveštenika i naterali ga da nam kaže imena važnijih
samostana i opatija u Nortumbriji. Girum je bio jedan, naravno, a sa
druge strane reke nalazio se veliki ženski samostan, dok se na jugu,
gde se reka Vir uliva u more, nalazio još jedan. Dom Streonshol nalazio
se u blizini Eofervika. Tamo je bilo mnogo opatica, a u blizini
Bebanburga, na ostrvu, za koje mi je Beoka uvek govorio da je sveto,
nalazio se samostan Lindisfaren. Bilo je i drugih samostana, međutim,
Ragnar se zadovoljio važnijim mestima. Poslao je ljude Ivaru i Ubi,
predlažući da se proteraju opatice iz Streonshola i ubiju sve za koje se
utvrdi da su učestvovali u pobuni. Potom je napao Girum. Svi monasi
su pobijeni, spaljene su sve kuće koje nisu bile napravljene od kamena,
a blago je odneto, jer su zaista imali srebro i zlato sakriveno ispod
crkve. Sećam se da smo otkrili veliku gomilu zapisa, pergamente gusto
ispisane, poslagane jedan na drugi. Nisam znao o čemu zapisi govore
i nikada neću saznati, pošto su ih spalili. Kada je zbrisan Girum,
krenuli smo na jug, ka samostanu na ušću reke Vir. I tamo smo uradili
isto, a posle toga smo prešli reku Tajn i razorili ženski samostan na
severnoj obali. Opatice koje su živele u njemu, predvođene svojom
nastojnicom, odlučno su unakazile svoja lica. Znale su da dolazimo, pa
su, da bi izbegle silovanje, isekle obraze i čela. Zatekli smo ih krvave
kako vri Ste. Bile su odvratne. Ne znam zašto nisu pobegle, jer su nas
čekale, proklinjale i molile nebo da nam se osveti, a potom su umrle.
Nikada nisam rekao Alfredu da sam učestvovao u tom čuvenom
uništavanju samostana na severu. Ta priča se i danas prepričava kao
dokaz okrutnosti i nepoverljivosti Danaca. Zaista, svakom engleskom
detetu pričaju priču o opaticama koje su isekle svoja lica do kosti kako
bi bile suviše ružne da bi ih silovali, iako je to imalo istog značaja kao
što su molitve spasle kralja Edmunda od strela. Sećam se da sam
jednog Uskrsa slušao propoved o opaticama. To sam jedino mogao da
radim da ne bih prekidao i rekao da se ništa nije dogodilo onako kako
je sveštenik opisao. On je tvrdio da su Danci obećali da neće povrediti
nijednog monaha i opaticu u Nortumbriji, što nije bilo tačno. Tvrdio je
da nije bilo povoda za ubistva, što je takođe bila laž, a potom je
ispričao neverovatnu priču o tome kako su se opatice molile, a Bog
postavio nevidljivu zavesu na ulazu u samostan. Danci su, prema priči,
udarili u nevidljivu zavesu i nisu mogli da je probiju. Ja sam se pitao
zašto su se, ako su imale taj nevidljivi štit, opatice trudile da unakaze
lica, ali verovatno su znale kako će se priča završiti, jer je trebalo da
Danci otmu dvadesetoro dece iz obližnjeg sela i zaprete da će ih
poklati ako se zavesa ne podigne, što se na kraju i desilo.
Ništa od toga se nije dogodilo. Došli smo, a one su vrištale. Mlade
smo silovali, a one su potom umrle. Ali ne sve, uprkos čuvenim
pričama. Bar dve su bile lepe i nisu se unakazile. Obe su se udale za
Ragnarove vojnike, a jedna od njih je rodila dete koje je odraslo i
postalo čuveni danski ratnik. Ipak, sveštenici nikada nisu bili veliki
ljudi od istine, pa sam ćutao, što je bilo podjednako dobro. U
stvarnosti, nikada ne bismo ubili sve, jer mi je Ravn kod kuće rekao da
uvek treba ostaviti u životu jednu osobu kako bi ispričala šta se
dogodilo i kako bi se užasne vesti širile dalje.
Kada smo zapalili ženski samostan, otišli smo u Danholm, gde je
Ragnar zahvalio erldormanu Riksigu, iako je on očigledno bio
zapanjen osvetom Danaca. „Nisu svi monasi i opatice učestvovali u
pokolju”, naglasio je, koreći nas.
„Svi su oni zli”, tvrdio je Ragnar uporno.
„Njihovi domovi su mesto za molitvu i razmišljanje, mesta na
kojima se uči”, rekao je Riksig.
„Reci mi”, zahtevao je Ragnar, „od kakve su koristi molitva,
razmišljanje i učenje? Da li od molitve raste raž? Da li razmišljanje
puni ribaru mrežu? Da li učenje gradi kuće ili ore polja?”
Riksig nije imao odgovore na ova pitanja, a ni biskup od
Danholma, bojažljiv čovek koji se nije suprotstavio pokolju, čak ni
kada je Riksig ponizno predao zarobljenike, koji su otišli u smrt na
načine koji se samo mogu zamisliti. Ragnar je bio ubeđen da su
hrišćanski muški i ženski samostani izvori zla, mesta gde se izvode
mračni rituali kako bi se ljudi podsticali da napadaju Dance. Nije video
smisao u njihovom postojanju. Najpoznatiji od svih samostana bio je
onaj na ostrvu Lindisfaren, kuća u kojoj je živeo sveti Katbert i koju su
Danci prvi put opljačkali pre dve generacije. Taj napad su predskazali
zmajevi na nebu, vihori koji su uzburkali more i žestoke oluje koje su
pustošile brda, ali ja nisam video nijedno od tih čuda dok smo išli na
sever.
Bio sam uzbuđen. Približavali smo se Bebanburgu. Pitao sam se da
li će se moj stric, lažni erldorman Elfrik, usuditi da izađe iz svoje
tvrđave i zaštiti monahe sa Lindisfarena, koji su se, zbog svoje
bezbednosti uvek obraćali našoj porodici. Svi smo jahali, bilo nas je
onoliko koliko broje tri brodske posade, oko stotinu, jer je bio kraj
godine, a Danci nisu voleli da se otiskuju brodovima na more po lošem
vremenu. Obišli smo Bebanburg, jašući ka brdima, i letimično gledali
kroz krošnje stare zidine tvrđave. Gledao sam njih i nemimo more u
pozadini i sanjario.
Prešli smo ravnicu u priobalju i došli do peskovite obale odakle je
jedna staza vodila ka Lindsfarenu, međutim, zbog plime staza je bila
pod vodom i morali smo da čekamo. Mogli smo da vidimo monahe
kako nas gledaju sa udaljene obale. „Ostali prokletnici zakopavaju
blago”, rekao je Ragnar.
„Ako im je išta ostalo”, rekao sam.
„Njima uvek nešto ostane”, strogo mi je rekao Ragnar.
„Kada sam ja poslednji put bio ovde”, ubacio se Ravn, „uzeli smo
kovčeg pun zlata! Čistog zlata!”
„Veliki kovčeg?”, upitala je Brida. Sedela je iza Ravna i toga dana je
njen vid bio njegov vid. Svuda je išla sa nama, već je dobro govorila
danski, a muškarci, koji su je obožavali, smatrali su da nam donosi
sreću.
„Velik kao tvoj kovčeg”, rekao je Ravn.
„Onda nije bio mnogo velik”, rekla je Brida, razočarana.
 „Zlato i srebro”, prisećao se Ravn. „I kljove morža. Gde li su ih
nabavili?”
More se smirilo, talasi su se postepeno povlačili niz dugi peščani
nasip, pa smo projahali kroz plićak, pored mladih vrba koje su
pokazivale put, a monasi su se razbežali. Mali tragovi dima pokazivali
su mesta gde su se na ostrvu nalazile farme i više nisam sumnjao da
su ovi ljudi spalili sve što su imali.
„Hoće li te neki od ovih monaha prepoznati?”, upitao me je Ravn.
„Verovatno.”
„Da li te to brine?”
Brinulo me je, ali rekao sam suprotno. Dodirnuo sam Torov čekić,
a negde u mojim mislima živela je klica da me Bog, hrišćanski bog,
posmatra. Beoka je uvek govorio da se sve što činimo, on posmatra i
beleži. Podsetio sam sebe da je hrišćanski bog izneverio svoje vernike,
a da Odin, Tor i danski bogovi dobijaju rat na nebu. Edmundova smrt
je to i dokazala, te sam sebe ubedio da sam bezbedan.
Samostan je ležao na jugu ostrva odakle sam mogao da vidim
Bebanburg na litici. Monasi su živeli u raštrkanim, malim drvenim
kućama pokrivenim raži i mahovinom, podignutim oko male crkve,
napravljene od kamena. Noseći drveni krst, u susret nam je išao opat,
čovek po imenu Egfrit. Govorio je danski, što je bilo neuobičajeno, i
nije pokazivao strah. „Veoma ste dobrodošli na naše malo ostrvo”,
oduševljeno nas je pozdravio. „Trebalo bi da znate da jedan vaš vojnik
leži bolestan kod nas.”
Ragnar je stavio ruke na prednji deo sedla, obavijen vunom. „Šta
ja imam s tim?”, upitao je.
„To je znak naših dobrih namera, gospodaru”, rekao je Egfrit. Bio
je star, sedokos, mršav, nije imao većinu zuba, pa su reči, koje je
izgovarao piskavo, bile nejasne. „Naš dom je skroman”, nastavio je.
„Negujemo bolesne, pomažemo siromašne i služimo Bogu.” Pogledao
je danske vojnike, nasmešio se muškarcima sa šlemovima, kojima su
štitovi bili okačeni o levo koleno, dok su im se mačevi, sekire i koplja
svetlucali. Nebo je bilo oblačno toga dana, teško i sumorno, a od slabe
kiše trava je izgledala tamno. Dva monaha su izašla iz crkve, noseći
drveni sanduk koji su stavili iza Egfrita, a potom se udaljila. „Ovo je
sve blago koje imamo”, rekao je Egfrit, „i možete ga uzeti.”
Ragnar mi je klimnuo glavom, te sam sjahao, prošao pored opata i
otvorio sanduk. Bio je dopola pun srebrnih novčića, uglavnom
probušenih. Svi novčići su bili bez sjaja jer su bili lošeg kvaliteta.
Slegao sam ramenima i dao na znanje Ragnaru da su novčići jadna
nagrada.
„Ti si Utred!”, rekao je Egfrit. Posmatrao me je.
„Pa?”, odgovorio sam ratoborno.
„Čuo sam da si mrtav, gospodaru”, rekao je. „Hvala bogu što nisi.”
„Čuo si da sam mrtav?”
„Da te je ubio Danac.”
Obraćao mi se na engleskom, pa je Ragnar želeo da zna o čemu
razgovaramo. Prevodio sam. „Je li Dančevo ime Veland?”, upitao je
Ragnar Egfrita.
„Tako ga zovu”, rekao je Egfrit.
„Zovu?”
„Veland je ime čoveka koji se ovde oporavlja od rana, gospodaru”,
Egfrit me je ponovo pogledao kao da nije mogao da veruje da sam živ.
„Od rana?”, Ragnar je bio radoznao.
„Napao ga je, gospodaru, muškarac iz tvrđave. Iz Bebanburga.”
Ragnar je, naravno, želeo da čuje celu priču. Činilo se da se Veland
vratio u Bebanburg gde je tvrdio da me je ubio i tako dobio nagradu u
srebrnim novčićima. Iz tvrđave ga je ispratilo šest muškaraca,
uključujući i Ildvulfa, kovača, koji mi je pričao priče u svojoj kovačnici.
Ildvulf je napao Velanda, zarivši mu sekiru u rame pre nego što su ga
se dočepali ostali. Velanda su doveli ovamo, dok se Ildvulf, ako je još
uvek živ, vratio u Bebanburg.
Ako je opat Egfrit mislio da mu je Veland jamstvo, onda se
prevario. Ragnar ga je mrko pogledao. „Pružio si Velandu utočište iako
si mislio da je ubio Utreda?”
 „Ovo je božja kuća”, rekao je Egfrit. „Svakome pružamo utočište.”
„I ubicama?”, upitao je Ragnar. Posegao je rukom iza glave i
odvezao kožnu traku kojom je vezivao kosu. „Reci mi, pope, koliko
tvojih ljudi je otišlo na jug da pomogne svojoj braći da ubijaju
Danace?”
Egfrit je oklevao, što je samo po sebi dovoljno govorilo, potom je
Ragnar isukao mač. Opat je odjednom progovorio. „Neki su otišli,
gospodaru”, priznao je. „Nisam ih mogao zaustaviti.”
„Nisi ih mogao zaustaviti?”, upitao je Ragnar i odmahnuo glavom
tako da mu je mokra, razvezana kosa pala na lice. „A još uvek si ovde
glavni?”
„Ja sam opat, tako je.”
„Onda si ih mogao zaustaviti.” Ragnar je bio ljut i pretpostavio sam
da se prisetio tela malih danskih devojčica, otkopanih u blizini
Giruma, kojima su prepone još uvek bile krvave. „Pobij ih”, rekao je
svojim vojnicima.
Nisam učestvovao u tom pokolju. Stajao sam kraj obale i slušao
kričanje ptica, gledao sam Bebanburg i čuo kako oštrice završavaju
svoj zadatak. Brida je prišla i stala kraj mene. Uhvatila me je za ruku i
gledala na jug, preko sive vode, ukrašene belim pramenovima na vrhu.
Posmatrala je veliku tvrđavu na litici. „Je li to tvoja kuća?”, upitala je.
„To je moj dom.”
„Nazvao te je gospodarem.”
„Ja jesam gospodar.”
Naslonila se na mene. „Misliš da nas posmatra hrišćanski bog.”
„Ne”, rekao sam i zapitao se kako zna da baš o tome razmišljam.
„Nikada nije bio naš bog”, rekla je srdito. „Verovali smo u Vodena,
Tora i Eostra i sve ostale bogove i boginje. Onda su došli hrišćani i
zaboravili smo naše bogove, a sada su došli Danci da bi nas vratili
njima.” Odjednom je zastala.
„Je li ti to Ravn rekao?”
 „Rekao mi je ponešto”, rekla je. „Ostalo sam sama zaključila.
Između bogova se vodi rat, Utrede. Rat između hrišćanskog boga i
naših bogova, a kada se u Asgardu vodi rat, onda nas bogovi teraju da
se za njih borimo na zemlji.”
Odgovorila je tako što je prstom pokazala na mrtve monahe
krvavih mantija, raštrkane po mokroj travi. Kada su ih pobili, Ragnar
je izvukao Velanda iz bolesničke postelje. Bilo je jasno da je čovek na
samrti, jer se tresao, a rana mu se zagnojila, međutim, bio je svestan
svega što mu se dešavalo. Nagrada za to što me je, navodno, ubio, bila
je velika torba puna kvalitetnih srebrnih novčića, koji su zajedno težili
koliko i novorođena beba. Našli smo je ispod njegovog kreveta i
pridodali je samostanskom blagu kako bi to podelili našim vojnicima.
Sam Veland je ležao na krvavoj travi i gledao čas u mene, čas u
Ragnara. „Hoćeš ii da ga ubiješ?”, upitao me je Ragnar.
„Hoću”, odgovorio sam, pošto niko nije očekivao drugačiji
odgovor. Onda sam se setio početka svoje priče, dana kada sam video
Ragnara kako trči pored vesala na ovoj obali i kako je narednog jutra
doneo glavu moga brata u Bebanburg. „Želim da mu odsečem glavu”,
rekao sam.
Veland je pokušao da govori, ali uspeo je samo da ispu - *’ grleni
uzdah. Oči su mu bile uperene u Ragnarov mač.
Ragnar mi ga je ponudio. „Dovoljno je oštar”, rekao je, „ali
iznenadićeš se koliko je snage potrebno. Bolje uzmi sekiru.”
Veland me je gledao. Cvokotao je i grčio se. Mrzeo sam ga. Od
prvog trenutka mi se nije dopadao, a sada sam ga mrzeo. Ipak, još uvek
sam na čudan način bio nervozan što ću ga ubiti, iako je već skoro bio
mrtav. Naučio sam da je jedno kada ubiješ u borbi, kada pošalješ
junakovu dušu u dvoranu telesa, medu bogove, ali da je potpuno
drugo kada uzmeš život bespomoćnom čoveku. On je verovatno osetio
da oklevam, jer je uspeo da kukavički zamoli za svoj život. „Služiću ti”,
rekao je.
„Neka prokletnik pati”, odgovorio je Ragnar umesto mene. „Pošalji
ga boginji smrti, ali joj daj na znanje da si ga namučio.”
 Mislim da nije mnogo patio. Već je bio toliko slab da se onesvestio
od mojih slabašnih udaraca, ali čak i tako mi je trebalo mnogo
vremena da ga ubijem. Kasapio sam ga. Uvek me je iznenađivalo
koliko je napora potrebno da bi se ubio čovek. Kada o tome govori
skald, to zvuči lako, ali nije tako. Tvrdoglava smo bića, želimo da
živimo i teško nas je ubiti. Velandova duša je najzad krenula ka svojoj
sudbini dok sam sekao, udarao i probadao i na kraju uspeo da mu
odrubim glavu. Usta su mu bila iskrivljena od bola, što je bila uteha.
Sada sam zatražio još nešto od Ragnara, znajući da će mi to
dozvoliti. Uzeo sam nekoliko lošijih novčića sa otete gomile, otišao u
jednu od većih samostanskih zgrada i pronašao pisamice u kojima su
monasi prepisivali knjige. Često su crtali divna slova u knjigama. Pre
nego što je moj život krenuo drugim tokom u Eoferviku, išao sam tamo
sa Beokom i ponekad bi mi monasi dozvolili da njihovim divnim
bojama umrljam komade pergamenta.
Boje su mi sada bile potrebne. Nalazile su se u posudama,
uglavnom u obliku praha, nekoliko ih je bilo izmešano sa kaučukom.
Trebao mi je komad tkanine, a pronašao sam ga u crkvi; komad belog
platna koji se koristio za prekrivanje svetinja. Vratio sam se u
pisarnicu i ugljenom nacrtao vučju glavu na beloj tkanini. Onda sam
našao mastilo i počeo da bojim crtež. Brida mi je pomagala, čime je
dokazala da mnogo bolje slika od mene. Obojila je oči i jezik vuka
crvenom bojom, poprskala je crno mastilo belim i plavim, i to je ličilo
na krzno. Kada smo napravili zastavu, zavezali smo je za krak krsta
koji je nosio opat. Ragnar je premetao po maloj samostanskoj zbirci
knjiga i skidao metalne delove optočene dragim kamenjem koji su
krasili korice na njima. Kada je sakupio sve delove i kada sam ja
napravio zastavu, spalili smo sve drvene zgrade.
Dok smo odlazili, kiša je prestala. Kasali smo preko nasipa,
skrenuli na jug. Ragnar je, na moj zahtev, išao obalom sve dok nismo
došli do mesta gde se put ukrštao sa peskom i vodio za Bebanburg.
Tu smo se zaustavili. Odvezao sam kosu i pustio je da slobodno
pada. Dao sam zastavu Bridi koja je jahala Ravnovog konja, dok je
starac čekao kraj svoga sina. A onda sam, sa pozajmljenim mačem za
pojasom, odjahao kući.
Brida je krenula sa mnom, noseći zastavu. Lagano smo galopirali
stazom. More se penilo sa moje desne i razvlačilo po pesku sa moje
leve strane. Mogao sam da vidim ljude na zidinama i gore, na Gornjoj
kapiji. Podbo sam konja, nateravši ga u galop. Brida je držala korak,
zastava joj je lepršala iznad glave. Zauzdao sam konja na mestu gde je
staza skretala na sever, ka kapiji. Sada sam mogao da vidim strica.
Stajao je tamo, Elfrik Izdajica, mršavog lica, crne kose. Posmatrao me
je sa Niže kapije, a ja sam gledao njega da bi znao ko sam. Potom sam
bacio odrubljenu Velandovu glavu na tlo tamo gde su nekada bacili
glavu moga brata. Posle sam bacio i srebrne novčiće.
Bacio sam trideset srebrnjaka. Toliko je dobio i Juda. Sećao sam se
te priče iz crkve. Ona je bila jedna od retkih koja mi se dopadala.
Na zidinama su se nalazili strelci, ali nijedan nije odapeo strelu.
Samo su posmatrali. Pokazao sam stricu znak zla, đavolje rogove koje
sam načinio od kažiprsta i malog prsta, a onda sam pljunuo u
njegovom pravcu, okrenuo se i odgalopirao. Sada je znao da sam živ,
znao je da sam mu neprijatelj. Znao sam da ću ga ubiti kao psa ako mi
se ikada bude ukazala prilika.
„Utrede! ”, povikala je Brida. Osvrtala se. Izvio sam se u sedlu i
primetio da je jedan od ratnika skočio sa zidina, sa naporom se
dočekao, a onda potrčao ka nama. Bio je krupan muškarac, ogromne
brade. Pomislio sam da nikada ne bih mogao da se borim protiv
tolikog čoveka, a onda sam video kako strelci odapinju strele i
pogađaju tlo oko muškarca, kojeg sam prepoznao, bio je to Ildvulf,
kovač.
„Gospodaru Utrede!”, dozivao je Ildvulf. „Gospodaru Utrede!”
Okrenuo sam konja i odjahao do njega, štiteći ga od strela telom svoga
konja, ali nijedna strela nije pala blizu nas. Sada, kada se prisetim toga
dana, verujem da su strelci namerno promašivali. „Živ si, gospodaru”,
Ildvulf je sijao od zadovoljstva.
„Živ sam.”
 „Onda ću poći sa tobom”, rekao je odlučno.
„A tvoja žena, tvoj sin?”, upitao sam.
„Žena mi je umrla, gospodaru, prošle godine, a sin mi se udavio
dok je ribario.”
„Žao mi je”, rekao sam. Kroz travu na peščanom uzvišenju
proletela je strela, ali pala je suviše daleko.
„Voden daje i Voden uzima”, rekao je Ildvulf „Vratio mi je mog
gospodara.” Video je privezak sa Torovim čekićem oko moga vrata, a
pošto je bio pagan, nasmešio se.
I tako sam stekao prvog sledbenika. Ildvulfa, kovača.
★★★

„TVOJ STRIC JE ZLOVOLJAN čovek”, rekao mi je Ildvulf dok smo

išli na jug. „Bedan je kao govno. Čak ga ni novorođeni sin nije
razveselio.”
„Dobio je sina?”
„Zove se Elfrik Mlađi. Sav je sićušan. Zdrav je kao i ti. Gita, pak, nije
dobro. Neće još dugo. A ti, gospodaru? Izgledaš dobro.”
„Dobro sam.”
„Sada bi trebalo da imaš dvanaest godina?”
„Trinaest.”
„Ti si već muškarac. Je li ti to žena?” Glavom je pokazao na Bridu.
„Prijateljica.”
„Nema mesa na njoj”, rekao je Ildvulf, „zato je bolje da ti bude
prijateljica.” Kovač je bio krupan muškarac, imao je skoro četrdeset
godina. Ruke, nadlaktice i lice su mu bili puni crnih ožiljaka od
bezbrojnih iskrica koje su izlazile iz kovačke peći. Hodao je pored
moga konja, bez napora, uprkos poodmaklim godinama. „Pričaj mi o
Dancima”, rekao je i prodorno pogledao Ragnarove ratnike.
„Predvodi ih erl Ragnar”, odgovorio sam. „To je čovek koji mi je
ubio brata. Dobar je čovek.”
„On ti je ubio brata?” Ildvulf je bio iznenađen.
 „Sve je sudbina”, rekao sam, što je moglo biti istina, sam u isto
vreme izbegao da dam duži odgovor.
„Dopada ti se?”
„Kao otac mi je. Svideće ti se.”
„Ipak, on je Danac, zar ne, gospodaru? Možda slave prave bogove,
pa ipak, voleo bih da odu”, progunđao je Ildvulf.
„Zašto?”
„Zašto?” Činilo se da je Ildvulf zapanjen mojim pitanjem. „Zato što
ovo nije njihova zemlja, gospodaru, zato. Želim da se krećem bez
straha. Ne želim da se vučem za kosu kad god ugledam čoveka sa
mačem. Za njih postoji jedan, a za nas drugi zakon.”
„Za njih ne postoji zakon”, rekao sam.
„Šta možemo da uradimo ako Danac ubije stanovnika
Nortumbrije?”, rekao je Ildvulf ozlojeđeno. „Nema otkupa za krvnu
osvetu, nema sudije da odluči, nema gospodara kojem se možeš
obratiti za pravdu.”
To je bilo tačno. Otkup za krvnu osvetu bila je cena ljudskog života
i svako je imao pravo na njega. Otkup je bio veći za muškarce od onog
za žene, osim ukoliko se nije radilo o uticajnoj ženi. Osveta za ratnika
bila je veća nego za običnog seljaka, ali cena je uvek postojala, a ubica
bi mogao da izbegne smrt ako bi porodica ubijenog prihvatila otkup.
Sudija je bio čovek koji je sprovodio zakon, i odgovarao za to svom
erldormanu. Ceo brižljivo građeni sistem pravde nestao je kada su
došli Danci. Sada nije vladao nikakav zakon, osim onoga koji su
odredili Danci, a oni su tako hteli. Znao sam da sam uživao u tom
haosu, jer sam tada bio privilegovan. Bio sam Ragnarov čovek, a
Ragnar me je štitio. Bez Ragnara ne bih bio ništa bolji od odmetnika ili
roba.
„Tvoj stric se ne buni, za razliku od Beoke koji se bunio”, rekao je
Ildvulf. „Sećaš li ga se? Crvenokosi sveštenik sa zgrčenom rukom i
razrokim očima?”
„Sreo sam ga prošle godine”, rekao sam.
„Zaista? Gde?”
 „Bio je sa Alfredom od Veseksa.”
„Veseks!”, rekao je Ildvulf iznenađeno. „Daleko je dogurao. Ali
Beoka je bio dobar čovek, uprkos tome što je bio sveštenik. Pobegao
je jer nije mogao da trpi Dance. Stric ti je bio besan. Rekao je da Beoka
zaslužuje da ga ubiju.” Bez sumnje, pomislio sam, jer je Beoka sa
sobom odneo pergamente koji su dokazivali da sam ja zakoniti
erldorman. „Moj stric je hteo i mene da ubije, a ja ti nikada nisam
zahvalio što si napao Velanda”, rekao sam.
„Tvoj stric je zbog toga želeo da me preda Dancima, a pošto se
nijedan Danac nije bunio, odustao je”, rekao je.
„Sada si sa Dancima i bilo bi bolje da se navikneš na to”, rekao sam
mu.
Ildvulf je razmišljao o tome na trenutak. „Zašto da ne odemo u
Veseks?”, upitao je.
„Zato što Zapadni Saksonci žele da me pretvore u sveštenika, a ja
želim da budem ratnik", odgovorio sam.
„Onda idi u Mersiju”, predložio je Ildvulf.
„Njome vladaju Danci.”
„Ali ujak ti živi tamo.”
„Moj ujak?”
„Brat tvoje majke!” Zaprepastilo ga je što ne poznajem sopstvenu
porodicu. „On je erldorman Etelvulf, ako je još uvek živ.”
„Moj otac nikada nije govorio o majci”, rekao sam.
„Zato što ju je voleo. Tvoja majka je bila lepotica, pravo zlato, a
umrla je dok te je rađala.”
„Etelvulf’, rekao sam.
„Ako je živ.”
Zašto da idem kod Etelvulfa kada sam imao Ragnara? Etelvulf mi
je, naravno, bio rod, ali nikada ga nisam sreo i sumnjam da bi se ikada
setio i da postojim. Nisam imao želju da ga pronađem, a još manje sam
želeo da naučim da pišem u Veseksu. Stoga mi je bilo draže da ostanem
sa Ragnarom. To sam rekao i Ildvulfu. „On me uči da se borim”, rekao
sam.
„Učiš od najboljih, a?”, promrmljao je Ildvulf. „Tako se postaje
dobar kovač. Učiš od najboljeg.”
Ildvulf je bio dobar kovač i, uprkos svemu, zavoleo je Ragnara, jer
je Ragnar bio darežljiv i cenio je dobar rad. Kovačnica je bila uz našu
kuću u blizini Siningtvajta. Ragnar je dao mnogo srebra za kovačku
peć, nakovanj, velike čekiće, kao i za mašice i turpije koje su Ildvulfu
bile potrebne. Sve je nabavljeno pre kasne zime, a rudu smo poručili
iz Eofervika. Naša dolina je odjekivala od udaranja gvožđa o gvožđe, a
u kovačnici je bilo toplo čak i tokom najhladnijih dana. Kovači su se
tamo okupljali da bi pripovedali priče i razmenjivali zagonetke. Ildvulf
je odlično poznavao zagonetke, a ja sam ih prevodio, kako bi on
zbunjivao Dance. Većina njegovih zagonetki se odnosila na muškarce
i žene i ono što su oni radili, a njih je bilo lako pogoditi, međutim, meni
se više sviđalo da prevodim složenije. Jedna zagonetka je glasila
ovako: moji otac i majka su mislili da ću umreti, ali naišla je verna
rođaka, umotala me i zaštitila pobio sam joj svu decu, a ona me je i
dalje volela i hranila sve dok nisam porastao i bio viši od kuća i ostavio
je. Nisam mogao da je rešim ni ja, niti bilo ko od Danaca, Ildvulf je
odbijao da mi kaže odgovor iako sam ga molio. Tek kada sam
zagonetku rekao Bridi, našao sam rešenje. „Kukavica, naravno”, rekla
je odmah. Naravno, bila je u pravu.
Do proleća je kovačnica morala da se proširi, a celog leta je Ildvulf
kovao metal za mačeve, koplja, sekire i lopate. Jednom sam ga pitao da
li mu je krivo što radi za Dance. Slegao je ramenima. „Radio sam za
njih u Bebanburgu jer tvoj stric ispunjava njihove zapovesti”, rekao mi
je.
„U Bebanburgu ne bi trebalo da bude Danaca, zar ne?”
„Nema nijednog”, priznao je, „ali dolaze u posetu i uvek ih lepo
dočekaju. Tvoj stric im plaća porez.” Odjednom je zastao, prekinuo ga
je povik, za koji sam pomislio da je čist bes.
Istrčao sam iz kovačnice i video Ragnara kako stoji ispred kuće,
dok nam se stazom približavala gomila vojnika, predvođena ratnikom
na konju. Kakav je to ratnik bio. Imao je na sebi oklop, lep šlem mu je
bio okačen sedlo, nosio je štit svetlih boja i dugačak mač, a ruke su mu
bile ukrašene narukvicama. Bio je mlad, duge, ravne kose i guste brade
boje zlata. Urliknuo je na Ragnara kao ovan, a onda je Ragnar pojurio
ka njemu. Na trenutak sam pomislio da će mladić isukati mač i
podbosti konja, ali umesto toga, sjahao je i potrčao uzbrdo. Kada su se
sreli, zagrlili su se i potapšali po leđima jedan drugog, a Ragnar je,
okrenuvši se ka nama, na licu imao osmeh koji bi osvetlio i najtamniji
hodnik pakla. „Moj sin!”, doviknuo mi je. „Moj sin!”
Bio je to Ragnar Mladi, koji se vratio iz Irske sa svojom posadom i
koji me je, iako me nije poznavao, zagrlio i podigao sa zemlje, uzeo je
i zavrteo svoju sestru, potapšao Rorika, poljubio majku, doviknuo
pozdrav slugama, podelio poklone od srebrnih nitni i pomilovao pse.
Upriličena je proslava i te večeri nam je ispričao Šta se njim događalo.
Rekao je kako sada komanduje svojim brodom, da je došao samo na
nekoliko meseci i da je Ivar od njega tražio da se do proleća vrati u
Irsku. Bio je kao i otac i odmah mi se dopao. U kući je uvek bilo veselo
kada je Ragnar Mladi bio tu. Neki njegovi vojnici su živeli kod nas. Te
jeseni su posekli drveće i dodali kući još jednu prostoriju. Prostorija
je odgovarala erlu, imala je velike stubove i visoki zabat na koji su
postavili veprovu glavu.
„Imao si sreće”, rekao mi je jednoga dana. Pokrivali smo novi krov
slamom od raži i ravnali je.
„Imao sam sreće?”
„Što te moj otac nije ubio u Eoferviku.”
„Da, imao sam sreće”, složio sam se.
„Uvek je umeo dobro da proceni ljude”, rekao mi je
1 dodao krčag sa pivom. Spustio se, seo na ivicu krova i gledao u
dolinu. „Njemu se ovde dopada.”
„Ovde je dobro. Kako je u Irskoj?”
Nasmešio se. „Močvare i kamenje, Utrede, a skraelinzi su
pokvareni.” Skraelinzi su bili urođenici. „Ali se bore dobro! Tamo ima
srebra i što se više bore, sve više srebra imamo. Hoćeš li popiti sve to
pivo ili ćeš i meni dati malo?”
Pružio sam mu posudu i posmatrao kako mu pivo curi niz bradu
dok ga je ispijao. „Irska mi se dopada”, rekao je kada je popio, „ali neću
ostati tamo. Vratiću se ovamo. Uzeću zemlju u Veseksu. Zasnovaću
porodicu i ugojiću se.”
„Zašto se ne vratiš sada?”
„Zato što Ivar želi da budem tamo, a Ivar je dobar gospodar.”
„Plašim ga se.”
„Treba se plašiti dobrog gospodara.”
„Tvoj otac nije takav.”
„Nije prema tebi, a šta se dešava sa ljudima koje ubija? Da li bi
želeo da se sukobiš sa erlom Ragnarom Neustrašivim u živom zidu?”
„Ne bih.”
„Znači, plaše ga se”, rekao mi je, smejući se. „Idite i zauzmite
Veseks”, rekao je, „i nađite zemlju na kojoj ću se ugojiti.”
Dovršili smo krov, a onda sam morao da odem u šumu pošto je
Ildvulf imao nezasitu potrebu za ćumurom koji je jedini stvarao
dovoljno visoku temperaturu da bi se gvožđe moglo topiti. Pokazao je
dvanaestorici Ragnarovih ratnika kako da ga naprave, ali Brida i ja
smo se pokazali kao najbolji jer smo mnogo vremena provodili u šumi.
Neprekidno smo morali da pazimo na ćumur, a pošto je jedna gomila
trajala tri dana, Brida i ja smo često morali da noć provedemo pored
jedne takve gomile i posmatramo pramenove dima kako se izdižu iz
paprati i mahovine u ložištu. Takav dim bi nam rekao da je vatra koja
gori unutra prejaka, pa bismo se uspeli na toplu gomilu, ispunili otvor
zemljom i tako smanjili vatru u samom ložištu.
Kada bismo našli jovu, onda bismo nju ložili, jer je to bilo drvo koje
je Ildvulf više cenio, a bilo je potrebno spaliti cepanice od jove, ali tako
da ne bukne plamen. Na svake četiri cepanice koje bismo stavili u
vatru, jednu bismo dobili nazad, dok bi ostale, ostavile iza sebe laki,
crni, prljavi ćumur. Da bi se dobila gomila ćumura bila je potrebna
nedelja dana. Pažljivo bismo stavili jovu na gomilu u plitku jamu, u
središtu te gomile bismo ostavili otvor, a njega bismo ispunili ranije
napravljenim ćumurom. Potom bismo preko svega stavili paprat i
pokrili gustom mahovinom. Kada bi sve bilo spremno, zapalili bismo
vatru ispod središnjeg otvora, a kada bismo bili sigurni da je ćumur
planuo, dobro bismo zatvorili otvor. Zatim je trebalo kontrolisati tihu
i tamnu vatru. Otvorili bismo otvore u osnovi jame kako bismo pustili
malo vazduha u nju, ali ako bi vetar promenio pravac, onda je trebalo
zatvoriti jedne i napraviti druge otvore za vazduh. Bio je to dosadan,
zamoran posao, a činilo se da je Ildvulfova potreba za ćumurom
neograničena. Ipak, meni se sve to dopadalo. Biti celu noć u tami,
pored toplog ložišta, bilo je kao da sam sceadugengan. Osim toga, bio
sam sa Bridom, a mi smo bili više od prijatelja.
Izgubila je svoju prvu bebu pored ložišta za ćumur. Nije čak ni
znala da je trudna. Jedne noći su je spopali grčevi i imala je bolove kao
da je probadaju kopljima. Želeo sam da odem i dovedem Sigrid, ali
Brida mi nije dozvolila. Rekla mi je da zna šta se dešava. Bio sam
uplašen i bespomoćan u njenoj agoniji i tresao sam se od straha u tami,
sve dok, baš pred zoru, nije rodila malog, mrtvog dečaka. Čim se rodio,
odmah smo ga sahranili. Brida se oteturala do kuće gde se Sigrid
uplašila kada ju je videla. Dala joj je da jede supu od praziluka i ovčijeg
mozga, a potom ju je naterala da ostane u kući. Sigrid je verovatno
posumnjala šta se dogodilo jer je bila ljuta na mene nekoliko dana.
Rekla je Ragnaru da je vreme da se Brida uda. Bridi je sasvim sigurno
bilo vreme za udaju. Imala je oko trinaest godina, verovatno je bilo
dvanaest mladih danskih ratnika kojima je bila potrebna žena. Ragnar
je objavio da je Brida donela sreću njegovim vojnicima i želeo je da
jaše sa nama kada budemo napali Veseks.
„A kada će to biti?”, upitala je Sigrid.
„Naredne godine”, pretpostavio je Ragnar, „ili za dve godine. Ne
kasnije.”
„A posle toga?”
„Posle toga više neće biti Engleske”, rekao je Ragnar. „Cela će biti
naša.” Poslednje od četiri kraljevstva je trebalo da padne, Engleska bi
postala Dejnlend i svi mi bismo bili Danci ili bismo bili robovi ili mrtvi.
 Proslavili smo zimske praznike. Ragnar Mlađi je pobedio na svim
takmičenjima u Siningtvajtu. Bacao je kamenje dalje od bilo koga,
obarao je ljude na zemlju, čak je i oca nemilice napio. Potom su usledili
mračni meseci, duga zima, a u proleće, kada su snažni vetrovi oslabili,
Ragnar Mlađi je morao da krene. Veče uoči njegovog polaska priredili
smo slavlje, ali svi smo tugovali. Narednog jutra je poveo svoje vojnike
iz prostorije u kojoj su živeli, krenuli su stazom u sivu izmaglicu.
Ragnar je posmatrao sina sve vreme dok je silazio u dolinu. Kada se
vratio u tek izgrađenu prostoriju, u očima su mu bile suze. „On je
dobar čovek”, rekao mi je.
„Dopao mi se”, rekao sam iskreno. 1 zaista mi se dopadao, kao što
će mi i dalje biti drag mnogo godina kasnije, pri našem ponovnom
susretu.
Nakon odlaska Ragnara Mlađeg ostao je osećaj praznine. Ali uvek
se sa setom sećam tog proleća i leta pošto mi je tokom tih dugih dana
Ildvulf iskovao mač. „Nadam se da je bolji od poslednjeg”, rekao sam
neprijatno.
„Poslednjeg?”
„Onog što sam nosio kada smo napali Eofervik”, rekao sam.
„Ta stvarčica! To nije bilo moje. Tvoj otac ga je kupio u Berviku.
Rekao sam mu da to nije ni za šta pošto je to bio samo kratak mač.
Možda je dobar za ubijanje pataka, ali ne i za borbu. Šta mu se
dogodilo?”
„Savio se”, rekao sam, prisetivši se kako se Ragnar smejao slabom
oružju.
„Loše gvožđe, dečače, loše gvožđe.”
Rekao mi je da postoje dve vrste gvožđa, meko i tvrdo. Od tvrdog
se prave najbolje oštrice, ali one su lomljive. Mač od takvog gvožđa bi
pukao pri prvom jačem udam, dok bi se mač napravljen od mekog
gvožđa savio, baš kao što je to bio slučaj sa mojim mačem. „Zato mi
koristimo obe vrste”, rekao mi je. Posmatrao sam ga dok je pravio
nekoliko gvozdenih šipki. Tri su bile načinjene od tvrdog gvožđa.
Ildvulf nije bio siguran kako se pravi tvrdo gvožđe, znao je samo da
usijano gvožđe treba staviti u užareni ćumur i ako bi sve bilo u redu,
ohlađeni metal bi bio tvrd i ne bi se mogao saviti. Ostale četiri šipke su
bile duže, mnogo duže i njih nije ostavljao toliko vremena u užarenom
ćumuru. Te četiri šipke je savijao sve dok se svaka od njih nije
pretvorila u spiralu. Još uvek su imale oblik pravih šipki, ali uvijao ih
je jako sve dok nisu bile iste dužine kao i šipke od tvrdog gvožđa.
„Zašto to radiš?”, upitao sam.
„Videćeš”, rekao je tajanstveno. „Videćeš.”
Prestao je da radi sa tih sedam šipki, od kojih je svaka bila debela
kao moj prst. Tri su bile od tvrdog metala, kojeg je Ragnar zvao čelik,
dok su četiri mekše šipke bile jako uvijene u spirale. Jedna šipka od
tvrdog gvožđa bila je duža i malo deblja od ostalih. Ona je bila osnova
mača, a dodatna dužina predstavljala je vršak, na nju se naposletku
mogao dodati balčak. Ildvulf je počeo da kuje i čekićem je izravnao tu
šipku, tako da je ona ličila na veoma tanak i loš mač. Onda je sa svake
strane dodao po dve uvijene šipke, da bi potom udarajući čekićem sa
spoljne strane dodao preostale dve, koje su postale ivice mača. U tom
trenutku mač je izgledao smešno, kao gomila loše spojenih šipki. Ali
to je bio početak rada, zagrevanja i kovanja usijanog metala. Crna
šljaka se izvijala iz gvožđa prilikom sagorevanja, čekić je udarao, po
mračnoj kovačnici su letele iskre, usijani metal je cvrčao kada bi se
potopio u vodu i bilo je potrebno strpljenje dok se oštrica, koja se
pomaljala, hladila u žlebu napravljenom od strugotina jasenovog
drveta. Bili su potrebni dani, ali dok je kovač kovao, hladio i zagrevao
gvožđe, mogao sam da vidim kako se četiri savijene šipke od mekog
gvožđa, koje su se stopile u tvrđi čelik, pretvaraju u čudesne oblike,
koji su pravili prave pramenove dima na oštrici. Pri svetlosti se ti
oblici nekada ne bi mogli videti, ali su se mogli primetiti u sumrak ili
kada biste zimi usmerili dah ka oštrici. Zmijski dah, tako je Brida zvala
oblike, pa sam odlučio da maču dam ime ,Zmijski dah’. Ildvulf je
dovršio kovanje oštrice tako što je urezao žlebove koji su išli po
sredini svake strane mača. Rekao je da žlebovi pomažu da se oštrica
ne zaglavi u mesu neprijatelja. „Kanali za odvođenje krvi”, progunđao
je.
 Izbočina na balčaku je bila od gvožđa, kao i teški poprečni deo
iznad njega. I jedno i drugo su bili jednostavni, bez ukrasa i veliki.
Kada je sve bilo gotovo, od dva komada jasenovog drveta napravio
sam dršku. Želeo sam da mač ukrasim srebrom il i pozlaćenom
bronzom, ali Ildvulf je odbio tako nešto. „To je alat, gospodaru”, rekao
je. „Samo alat. Nešto što će ti olakšati rad i što nije ništa bolje od mog
čekića.” Podigao je oštricu kako bi njome uhvatio sunčevu svetlost. „A
jednoga dana, njome ćeš ubijati Dance”, rekao je naginjući oštricu ka
meni.
,Zmijski dah’ je bio težak, pretežak za četrnaestogodišnjaka. Ali,
vremenom ću izrasti i moći ću da ga nosim. Ragnaru se nije svidelo što
je oštrica na maču toliko zašiljena, međutim, to je pomagalo da se mač
uravnoteži, jer je to značilo da na spoljnoj ivici mača nema mnogo
težine. Ragnar je na tim mestima voleo da mač bude teži pošto je to
pomagalo pri lomljenju štitova neprijatelja. Meni se više sviđala
brzina ,Zmijskog daha’, koju mu je podarila Ildvulfova veština. To je
značilo da se mač nikada neće polomiti, a nije se ni dogodilo, jer ga još
uvek imam. Zamenio sam drške od jasenovog drveta, u ivice su se
urezale oštrice neprijateljskih mačeva. Mač je sada tanji budući da
sam ga često oštrio. Ipak, još uvek je lep. Ponekad dišem u njegove
ivice i vidim kako se na oštrici pomaljaju oblici, krivine i pramenovi
plave i srebrne boje koje se pojavljuju na metalu kao magija. Sećam se
toga leta u šumama Nortumbrije i mislim na Bridu kada gledam u
odraz svakog novog sečiva.
U ,Zmijskom dahu’ postoji magija. Ildvulf je imao svoje čini koje mi
nije rekao, čini koje je imao svaki kovač, a Brida je odnela oštricu u
Sumu i ostala sa njom celu noć. Nikada mi nije rekla šta je sa njom
radila, jer su to bile ženske čini. Kada smo prinosili žrtvu kraj jame u
kojoj smo ubijali čoveka, konja, ovna, bika i patka, zamolio sam
Ragnara da na osuđeniku upotrebi ,Zmijski dah’ kako bi Odin znao da
taj mač postoji i da bi ga pogledao. To su čini paganina i ratnika.
I mislim da je Odin pogledao taj mač jer je ubio više ljudi nego što
bih mogao da se setim.
 Pre nego što je ,Zmijski dah’ dovršen, bilo je kasno leto, a pre nego
što je jesen donela velike oluje koje su uzburkavale more, krenuli smo
na jug. Bilo je vreme da se zbriše Engleska. Zaplovili smo ka Veseksu.
 V

OKUPILI SMO SE u Eoferviku, gde je bedni kralj Egbert bio

nateran da izvrši smotru danske vojske i poželi joj svako dobro. Jahao
je niz rečnu obalu, gde su čekali brodovi i bile postrojene posade koje
su zadirkivale jedna drugu. Gledali su ga prezrivo jer su znali da on
nije pravi kralj, iza njega su jahali Kjartan i Sven. Oni su sada bili
danski telohranitelji. Moj utisak je da je njihov posao bio koliko da
drže Egberta u zarobljeništvu, toliko i da mu čuvaju život. Sven, sada
je bio odrastao čovek, nosio je povez preko oka koje mu je izbijeno. I
on i otac su ostavljali utisak da su napredovali. Kjartan je nosio oklop
i veliku ratnu sekiru, okačenu o rame, dok je Sven imao dugačak mač,
ogrtač od lisičjeg krzna i dve narukvice. „Uzeli su deo blaga u bici kod
Streonshola”, rekao mi je Ragnar. Streonshol je bio veliki ženski
samostan u blizini Eofervika i bilo je očigledno da su se ljudi, koji su
se osvetili opaticama, obogatili od pljačke samostana.
Kjartan, koji je imao dvanaest narukvica na rukama, gledao je
Ragnara u oči. „Još uvek bih te služio”, rekao je, iako bez poniznosti
kao kada je pitao poslednji put.
„Imam novog zapovednika broda”, rekao je Ragnar. Ni ja ništa
nisam rekao, a Kjartan i Sven su odjahali dalje, iako mi je Sven levom
rukom pokazao đavolji znak.
Ime novog zapovednika broda bilo je Toki, što je bio Torbjornov
nadimak. Bio je odličan mornar, još bolji ratnik, i pričao je priče o
plovidbi sa Svearom u čudne zemlje, gde nije raslo drveće, osim breza,
i gde je zima mesecima okivala zemlju. Tvrdio je da ljudi u toj zemlji
jedu svoju decu, klanjaju se džinovima i imaju treće oko na potiljku.
Neki od nas su verovali u njegove priče.
Plovili smo na jug, nošeni poslednjim plimama leta, čvrsto se
držeći obale, kao i uvek. Noći smo provodili na opustošenoj obali
Istočne Anglije. Išli smo se ka reci Temzi za koju je Ragnar rekao da će
nas odvesti duboko u kopno, do severnih granica Veseksa.
 Flotom je sada komandovao Ragnar. Ivar Bez Kostiju se vratio u
zemlje koje je osvojio u Irskoj, ponevši sa sobom dar u zlatu, koji je
Ragnar poslao svom najstarijem sinu, dok je Uba pustošio Dalriadu,
zemlju severno od Nortumbrije. „Tamo nema mnogo šta da se uzme”,
rekao je Ragnar prezrivo. Ali Uba je, kao i Ivar, stekao toliko bogatstva
prilikom napada na Nortumbriju, Mersiju i Istočnu Angliju da mu se
napad na Veseks nije činio važnim, iako će, kako ću vam ispričati kada
dođe vreme, Uba kasnije promeniti mišljenje i krenuti na jug.
U tom trenutku, Ivar i Uba su bili odsutni, tako da je glavni napad
na Veseks predvodio Halfdan, treći brat, koji je izveo svoju vojsku iz
Istočne Anglije i trebalo je da se sretne sa nama negde na reci Temzi.
Ragnaru nije bilo drago što se promenio zapovednik, jer je Halfdan,
gunđao je, bio neotesana budala usijane glave. Ipak, razvedrio se kada
je čuo moje priče o Alfredu. One su potvrdile da Veseks predvode ljudi
koji se uzdaju u hrišćanskog boga, a on je dokazao da uopšte nema
moć. Mi smo imali Odina, imali smo Tora, imali smo brodove, bili smo
ratnici.
Nakon četiri dana stigli smo do reke Temze, ploveći uz njenu
snažnu maticu, dok se reka postepeno sužavala.
Prvog jutra, kada smo stigli na reku, videla se samo severna obala,
teritorija Istočne Anglije, a do podneva se, kao tanka linija na
horizontu, pojavila južna obala. To je nekada bilo kraljevstvo Kent, a
sada je deo Veseksa. Obale su do večeri bile udaljene pola milje,
međutim, malo šta se moglo videti, jer je reka proticala kroz ravno,
beživotno močvarno područje. Kad god smo mogli, koristili smo
plimu, kada nismo mogli da je koristimo, dobijali smo žuljeve na
rukama od vesala i tako se kretali uzvodno, sve dok, prvi put, nisam
video grad Landen.
Za Eofervik sam mislio da je grad, ali on je bio selo u poređenju sa
Landenom. Bio je veoma velik, pun dima od vatri na kojima se kuvalo,
sagrađen na mestu gde su se susretale Mersija, Istočna Anglija i
Veseks. Burgred od Mersije je bio lord od Landena, tako da je to sada
bila danska zemlja. Niko nam se nije suprotstavio kada smo došli do
ogromnog mosta koji je išao preko široke reke Temze.
 Landen. Zavoleo sam to mesto. Ne onako kao što volim
Bebanburg, ali u Landenu je postojao život kakav nisam nigde sreo, jer
je i sam grad bio kao nijedan drugi. Alfred mi je jednom rekao da se tu
dešavaju najveća zla pod suncem. Drago mi je što mogu da kažem da
je bio u pravu. Molio se za to mesto, ja sam se raskalašno provodio u
njemu i još uvek se mogu setiti kako sam uplašeno zurio u dva brda
iznad grada, dok se Ragnarov brod sablasno kretao uzvodno,
približavajući se mostu. Dan je bio oblačan i dosadna kiša se stuštila
na reku, a opet, meni se činilo da grad blista čarobnom svetlošću.
Bila su to zapravo dva grada sagrađena na dva brda. Prvi, na
istoku, bio je stari grad koji su sagradili Rimljani i na tom mestu je
most počeo da prelazi veliku reku i močvare na južnoj obali.
Prvoizgrađeni grad je bio mesto kamenih zgrada i imao je kameni zid,
pravi zid, koji nije bio od zemlje i drveta, nego sazidan, visok i širok,
opasan rovom. Rov je bio ispunjen smećem, a zid je bio srušen na
mestima koja su bila popunjena drvetom. I grad je bio pun smeća,
velike zgrade koje su sagradili Rimljani okruživale su drvene kolibe
pokrive slamom, u kojima je živelo nekoliko Mersijanaca, mada je
većina odbijala da sagradi kuće u starom gradu. Jedan njihov kralj
podigao je sebi dvorac unutar kamenih zidina. Velika crkva, čija je niža
strana bila zidana, dok su viši delovi napravljeni od drveta, nalazila se
na vrhu brda, a većina stanovnika, kao da se bojala duhova Rimljana,
živela je izvan zidina, u novom gradu, sagrađenom od drveta i slame,
koji se širio ka zapadu.
Stari grad je nekada imao pristaništa i kejove, ali oni su odavno
istrulili, tako da je luka, istočno od mosta, bila podmuklo mesto puno
trulih balvana i srušenih lukova, koji su izvirivali iz reke kao slomljeni
zubi. Novi grad je, kao i stari, bio na severnoj obali reke, ali bio je
podignut na niskom brdu na zapadu, pola milje uzvodno od starog
grada. Obala mu je bila šljunkovita i išla je do kuća koje su se nizale
duž puta pored reke. Nikada nisam video tako prljavu obalu, smrdela
je na strvine i izmet, bila je prekrivena smećem, zakrčena ostacima
napuštenih brodova pokrivenih muljem i odjekivala je od krika
galebova. Međutim, to je bilo mesto na koje su se uputili naši brodovi,
što je značilo da treba da pregovaramo oko prelaska.
Samo bogovi znaju kako su Rimljani sagradili nešto ovako. Čovek
je mogao preći sa jedne strane Eofervika na drugu, a da još uvek ne
pređe ceo most u Landenu, iako je 871. godine most srušen i više nije
bilo moguće preći ga u potpunosti. Dva luka u središnjem delu su se
odavno urušila, mada su stari rimski stubovi, koji su podupirali deo
puta koji je nedostajao, još uvek stajali na svom mestu, a reka se
podmuklo penušala dok je voda vrila oko srušenih stubova. Da bi
napravili ovaj most, Rimljani su prvo potopili balvane u korito reke
Temze, a zatim u niz smrdljivih baruština na južnoj obali. Balvani su
bili tako blizu jedan drugog da se voda nagomilavala sa jedne, a potom
se kroz otvore između balvana u blistavom slapu survavala sa druge
strane. Da bismo došli do prljave obale kod novog grada, morali smo
da prođemo kroz dva prolaza, ali nijedan nije bio dovoljno širok da bi
propustio brod sa raširenim veslima. „Biće zanimljivo”, rekao je
Ragnar sarkastično.
„Možemo li to da uradimo?”, upitao sam.
„0ni su uspeli, a uspećemo i mi”, rekao je, pokazujući na brodove
koji su uzvodno od mosta bili izvučeni na obalu. Usidrili smo se i čekali
da nas stigne ostatak flote. „Franci su na svim svojim rekama pravili
mostove kao što je ovaj”, nastavio je Ragnar. „Znaš li zašto to rade?“
„Da bi prešli sa jedne strane na drugu?”, nagađao sam. Činilo se da
je to pravi odgovor.
„Ne, nego da bi nas sprečili da idemo uzvodno”, rekao je Ragnar.
„Da ja vladam Landenom, popravio bih taj most. Zato bi trebalo da
budemo zahvalni što se Englezi nisu potrudili da to urade.”
Prošli smo kroz prolaz pored mosta tako što smo sačekali vrhunac
plime. Rečna struja je bila najjača između oseke i plime, što je stvaralo
bujicu koja je usporavala reku, te je ona u vidu slapova padala između
balvana. Za to vreme, mogli smo, veslajući, da provučemo sedam ili
osam brodova kroz prolaz, u poslednjem trenutku podigli smo vesla
kako bismo mimoišli trule balvane, te smo provukli i poslednji brod.
Nisu svi brodovi uspeli da prođu iz prvog pokušaja. Posmatrao sam
dva broda kako udaraju zadnjim delovima o stub, lomeći vesla, a zatim
su otplovili niz reku, dok im je posada psovala. Zmija vetra je uspela
da prođe, skoro da se zaustavila kod mosta, ali uspeli smo da spustimo
vesla u vodu, vukli smo brod i, inč po inč, uspeli smo da se izvučemo
iz tesnaca. Potom su ljudi sa brodova, koji su uspeli da se ukotve
uzvodno, uspeli da nas izvuku. Vukli su nas od mosta sve dok se
iznenada nismo našli u mirnoj vodi, a potom otplovili do obale.
Sa južne obale, iza mračnih močvara, gde je na niskim brdima
raslo drveće, posmatrali su nas konjanici. Bili su to Zapadni Saksonci.
Brojali su brodove kako bi procenili veličinu Velike vojske. Tako nas
je nazvao Halfdan, Velika vojska Danaca koja je došla da zauzme
Englesku. Sada smo bili sve, samo ne veliki. Trebalo je da sačekamo u
Landenu da dođe još brodova i pristigne još vojnika sa dugih puteva
na severu, koje su napravili Rimljani. Veseks je mogao da čeka da se
Danci okupe.
Dok smo čekali, Brida, Rorik i ja smo istraživali Landen. Rorik je
ponovo bio bolestan. Sigrid je bila protiv toga da ga pusti na put sa
ocem, ali Rorik je uspeo da ubedi majku. Ragnar ju je uverio da će
plovidba morem izlečiti sve dečakove bolesti, pa je i on bio sa nama.
Bio je bled, ali ne bolesno bled, a bio je jednako uzbuđen kao i ja dok
smo razgledali grad. Ragnar me je naterao da ostavim narukvice i
,Zmijski dah’ na brodu pošto je, po njegovim rečima, grad bio pun
lopova. Prvo smo lutali po novom delu grada, prolazeći kroz smrdljive
uličice u kojima su kuće bile pune muškaraca koji su radili sa kožom
ili kovali bronzu ili gvožđe. Žene su sedele za razbojima, u jednom
dvorištu su klali stado ovaca, a u blizini su bili dućani u kojima se
prodavala grnčarija, so, žive jegulje, hleb, odeća, oružje, sve što se
moglo zamisliti. Crkvena zvona su pravila strašnu buku kad god je bilo
vreme molitve ili kada bi ka gradskom groblju išla sahrana. Čopori
pasa su lutali ulicama, svuda su se nalazili sokolovi, a dim se, kao
magla, izvijao iznad krovova od slame koji su bili crni i bez sjaja. Video
sam prikolicu prepunu trske za pokrivanje krovova, međutim, ona se
nije videla od trske koja je visila, vukla se po putu i dodirivala kuće sa
obe strane ulice, dok su dva roba terala i bičevala okrvavljene volove.
Ljudi su vikali na robove, govorili im da im je tovar prevelik, ali oni su
nastavili da bičuju volove. Kada je prikolica skinula veliki komad
trulog krova, izbila je tuča. Svuda je bilo prosjaka; slepe dece, žena bez
nogu, ljudi sa čirevima na licu koji su im cureli. Bilo je ljudi koji su
govorili jezicima koje nikada nisam čuo, ljudi u čudnoj odeći, koji su
došli preko mora, a u starom gradu, koji smo istraživali narednog
dana, video sam dva muškarca kože boje kestena. Ravn mi je kasnije
rekao da su oni došli iz Blalanda, mada ni on nije bio siguran gde se ta
zemlja nalazi. Nosili su mnogo odeće, imali zakrivljene mačeve i
razgovarali sa prodavcem robova, čije su odaje bile pune zarobljenih
Engleza koje će prevesti u tajanstveni Blaland. Prodavac nas je
pozvao. „Da li vas troje pripadate nekome?” Činilo se da se šali.
„Erlu Ragnaru”, rekla je Brida, „a on bi voleo da te poseti.”
„Prenesite gospodaru moje pozdrave”, rekao je trgovac. Potom je
pljunuo i posmatrao nas kako odlazimo.
Zgrade u starom gradu su bile neobične. Bile su delo Rimljana,
visoke i postojane. Iako su im zidovi i krovovi bili srušeni, još uvek im
se moglo diviti. Neke su bile visoke tri, pa i četiri sprata. Jurili smo
jedno drugo po napuštenom stepeništu. U kućama je živelo nekoliko
Engleza, iako ih je, kako se vojska okupljala, zauzimalo sve više
Danaca. Brida je rekla da razumni ljudi ne bi živeli u delu grada koji su
sagradili Rimljani zbog duhova koji su zaposeli stare građevine.
Možda je bila u pravu, premda ja u Eoferviku nisam video nijednog
duha, ali kada je pomenula utvare, unervozili smo se dok smo gledali
niz stepenice u mračni podrum, pun stubova.
U Landenu smo ostali nedeljama i nismo krenuli na zapad ni kada
nas je sustigla Halfdanova vojska. Grupe jahača su odlazile u pljačku,
a Velika vojska se još uvek okupljala. Neki su prigovarali da predugo
čekamo, da je Zapadnim Saksoncima dato dragoceno vreme da se
pripreme, ali Halfdan je insistirao na odugovlačenju. Zapadni Saksonci
bi ponekad dojahali do grada. Dva puta su se naši konjanici potukli sa
njihovim. Nakon izvesnog vremena, kako se približavao Božić,
Zapadni Saksonci su verovatno zaključili da nećemo činiti ništa dok ne
prođe zima, pa su i njihove patrole prestale da se približavaju gradu.
 „Nećemo čekati do proleća, nego dok zima ne odmakne”, rekao mi
je Ragnar.
„Zašto?”
„Jer nijedna vojska ne kreće zimi”, rekao je šeretski. „To znači da
će svi Zapadni Saksonci biti u kućama, oko vatre, i moliće se svom
slabom bogu. Do proleća, Utrede, cela Engleska će biti naša.”
Svi smo radili tokom rane zime. Dovlačio sam drva za ogrev, a
kada nisam dovlačio trupce iz šumovitih brda severno od grada, učio
sam da mačujem. Ragnar je zamolio Tokija, svog novog zapovednika,
da me nauči. Bio je dobar učitelj. Gledao me je kako obnavljam
osnovne zamahe, a onda mi rekao da ih zaboravim. „U živom zidu
pobeđuje surovost”, rekao mi je. „Veština pomaže i lukavstvo dobro
dođe, ali surovost je ta koja pobeđuje. Uzmi jedan od ovih.” Izvukao je
bodež debelog sečiva, mnogo debljeg od mog prethodnog bodeža.
Prezirao sam bodež pošto je bio mnogo kraći od ,Zmijskog daha’ i
daleko ružniji. Toki je nosio jedan bodež pored svog mača i ubedio me
da je u živom zidu mnogo bolje imati kratko i debelo sečivo. „U živom
zidu nemaš prostora da zamahneš niti da raskomadaš neprijatelja, ali
možeš da ga probodeš. Zbog toga kratkoj oštrici ne treba mnogo
prostora kada se bitka vodi u gužvi. Čučni i proburazi, zarij im ga u
prepone.” Naterao je Bridu da drži štit i pretvara se da mi je
neprijatelj, a onda, dok sam stajao sa njegove leve strane, krenuo je na
nju zamahnuvši mačem iznad glave. Ona je instiktivno podigla štit.
„Stani!”, rekao je i ona je ostala u tom položaju. „Vidiš li?”, rekao mi je,
pokazavši na podignuti štit. „Tvoj saborac natera neprijatelja da
podigne štit, a ti onda možeš da ga ubodeš u prepone.” Naučio me je
na desetine drugih pokreta. Uvežbavao sam ih jer mi se to sviđalo. Što
sam više vežbao, mišići su mi bili sve veći i jači, a ja sam sve bolje
baratao mačem.
Obično smo vežbali u areni koju su sagradili Rimljani. Tako ju je
zvao Toki, arena, iako značenje reči nismo znali ni on ni ja. Bilo je to
mesto neverovatnih, zadivljujućih stvari. Zamislite otvoren prostor
velik kao polje, okružen velikim krugom od naslaganog kamena, u
kojem je, iz razbijenog maltera, sada rastao korov. Mersijanci su,
kasnije sam saznao, ovde održavali zasedanja skupštine. Toki mi je
rekao da su je Rimljani koristili za borbe u kojima su ginuli ljudi.
Možda je to bila još jedna od njegovih maštovitih priča, ali arena je bila
ogromna, neopisivo velika, bila je mesto tajni, delo divova, zbog kojeg
smo mi izgledali kao patuljci. Bila je toliko velika da je cela Velika
vojska mogla stati u nju, a na kamenim sedištima bi ostalo mesta za
još dve vojske iste veličine.
Došao je Božić, održane su zimske svečanosti. Vojska je povraćala
po ulicama, a mi još uvek nismo krenuli u pohod. Ubrzo posle
praznika, vojni zapovednici su se sastali u palati pored arene. Od Bride
i mene se, kao i obično, tražilo da Ravnu pričamo šta vidimo, a on nam
je, kao i obično, prepričavao šta se dešava.
Ovaj susret je održan u crkvi pored palate. Bila je to rimska
građevina sa krovom u obliku poluvaljka, na kojem su bili naslikani
Mesec i zvezde, iako su se plava i zlatna boja ljuštile i bile bez sjaja.
Nasred crkve upaljena je velika vatra, a ispod krova se kovitlao dim.
Halfdan je predsedavao sa oltara, a oko njega su se nalazili glavni
erlovi. Jedan od njih je bio ružan muškarac, grubog lica i duge, smede
brade, a na levoj ruci mu je nedostajao jedan prst. „To je Bagseg”,
rekao nam je Ravn. Bagseg je, činilo nam se, došao iz Danske prošlog
leta i sa sobom je doveo osamnaest brodova i skoro šest stotina ljudi.
Pored njega je bio visoki, sumorni čovek sede kose i lica koje se grčilo.
„Erl Sidrok”, rekao nam je Ravn. „Njegov sin mora biti uz njega.”
„Mršavi muškarac kome curi nos”, rekla mu je Brida. „Erl Sidrok
Mladi. Uvek je slinav. Je li moj sin tu?“
„Jeste”, rekao sam. „Nalazi se pored veoma debelog čoveka koji mu
stalno nešto šapuće i smeje se.”
„Harald!”, rekao je Ravn. „Pitao sam se hoće li se pojaviti. On je
jedan od kraljeva.”
„Zaista?”, upitala je Brida.
„Pa, on sebe zove kraljem, a u stvarnosti, on je gospodar nekoliko
blatnjavih polja i krda smrdljivih svinja.”
 Svi oni su ranije došli iz Danske, a pored njih je bilo i drugih. Erl
Fraena je doveo ljude iz Irske, erl Osbern, koji je, dok se vojska
okupljala, obezbedio garnizon u Landenu. Svi ovi kraljevi i erlovi su
zajedno okupili vojsku od preko dve hiljade vojnika.
Osbern i Sidrok su predložili da se prede reka i napadne direktno
sa juga. Ovo će, tvrdili su, podeliti Veseks na dva dela istočni deo,
nekada kraljevina Kent, mogao se brzo zauzeti. „U Kontvarburgu
sigurno ima mnogo blaga”, Sidrok je bio uporan. „To je centar njihove
vere.“
„A dok mi budemo išli ka središtu njihove vere, oni će nam doći sa
leda”, rekao je Ragnar. „Njihova moć nije na istoku, nego na zapadu.
Porazimo zapad i ceo Veseks će pasti. Kada porazimo zapad, pašče i
Kontvarburg.” To je bio argument. Ili zauzmi slabiji deo Veseksa ili
napadni njihova glavna utvrđenja koja se nalaze na zapadu. Pozvali su
dvojicu trgovaca da govore. Obojica su bili Danci koji su dve nedelje
ranije trgovali u Redingamu. Redingam se nalazio nekoliko milja
uzvodno, na ivici Veseksa. Tvrdili su da su čuli da kralj Etelred i njegov
brat Alfred okupljaju snage u grofovijama na zapadu, rekli su da
pretpostavljaju da će neprijateljska vojska brojati bar tri hiljade
vojnika.
„0d toga će samo tri stotine biti pravi borci”, sarkastično je dodao
Halfdan. Ovu primedbu pozdravilo je udaranje mačeva i kopalja po
štitovima. Dok je buka odjekivala ispod svoda crkve, ušla je nova
grupa ratnika. Predvodio ih je veoma visok i veoma debeo čovek,
odeven u crnu tuniku. Izgledao je strašno, bio je glatko obrijan, besan
i veoma bogat, jer je na njegovom crnom ogrtaču bio ogroman broš od
ćilibara u zlatu. Ruke su mu bile pune zlatnih narukvica, a oko vrata je
nosio debeli, zlatni lanac sa zlatnim čekićem kao priveskom. Ratnici
su mu prokrčili put, a njegov dolazak je izazvao tišinu među onima
koji su mu bili najbliži. Tišina je vladala dok je išao kroz crkvu, sve dok
ratnici, koji su bili slavljenički raspoloženi, nisu postali obazrivi.
„Ko je to?”, šapnuo mi je Ravn.
„Veoma je visok, ima mnogo narukvica”, rekao sam.
„Sumoran, odeven u crno”, dodala je Brida.
 „Ah! Erl Gutrum”, rekao je Ravn.
„Gutrum?”
„Gutrum Nesrećni”, rekao mi je Ravn.
„Pored tolikih narukvica?”
„Gutrumu možeš dati svet, a on će i dalje verovati da si ga
prevario”, rekao je Ravn.
„U kosi ima kost”, dodala je Brida.
„Za to ga moraš pitati”, odgovorio je Ravn, očigledno zbunjen. Nije
više ništa rekao za kost, koja je očigledno bila rebro i bila je ukrašena
zlatom.
Shvatio sam da je erl Gutrum Nesrećni bio erl od Danske, i da je
zime provodio u Bemfletu, mestu koje se nalazi na velikoj udaljenosti
od Landena, na severnoj strani estuara reke Temze. Kada je pozdravio
muškarce okupljene oko oltara, objavio je da je uzvodno doveo
četrnaest brodova. Niko nije pozdravio ovu vest. Gutrum, imao je
najtužniji i najkiseliji izraz lica koji sam ikada video, piljio je u skup
kao čovek koji stoji pred sudom i očekuje strašnu kaznu. „Odlučili smo
da krenemo na zapad”, Ragnar je prekinuo neprijatnu tišinu. Niko nije
doneo takvu odluku, ali se niko nije usudio da se suprotstavi Ragnaru.
„0ni brodovi koji su prošli pored mosta povešće posade uzvodno, dok
će ostatak vojske krenuti pešice ili na konjima”, nastavio je.
„Moji brodovi moraju krenuti uzvodno”, rekao je Gutrum.
„Jesu li prošli pored mosta?”
„Ipak će ploviti uzvodno”, Gutrum je bio uporan, dajući nam na
znanje da je njegova flota sa druge strane mosta.
„Bilo bi bolje kada bismo krenuli sutra”, rekao je Ragnar.
Poslednjih nekoliko dana cela Velika vojska se okupila u Landenu,
došavši iz naselja sa istoka i severa gde su bili prisilno nastanjeni, a
što smo duže čekali, to su se brže trošile naše dragocene zalihe hrane.
„Moji brodovi idu uzvodno”, rekao je Gutrum ravnodušno.
 „Brine se”, šapnuo mi je Ravn, „da neće moći da odnese plen na
konjima. Želi da krene brodovima kako bi mogao da ih napuni
blagom.”
„Zašto da mu dozvolimo da krene?”, upitao sam. Bilo je jasno da
niko ne voli erla Gutruma, te da njegov dolazak nije dobrodošao i da
je neočekivan, ali Ravn je samo slegao ramenima na ovo pitanje.
Gutrum je, činilo se, bio ovde, a ako je bio ovde, onda je morao
učestvovati. To mi još uvek nije jasno baš kao što mi nije bilo jasno
zašto se Ivar i Uba nisu priključili napadu na Veseks. Bilo je tačno da
su obojica bila bogata i da im još blaga nije bilo potrebno, međutim,
godinama su govorili o pokoravanju Zapadnih Saksonaca, a sada su se
obojica jednostavno udaljila. Ni Gutrumu nisu bili potrebni ni zemlja
ni blago, ali on je mislio suprotno, pa je krenuo. Tako su to radili Danci.
Ljudi bi služili u pohodima, ako su to želeli, ili bi ostali kod kuće. Inače
među Dancima ne bi bilo nikoga od ugleda. Halfdan je navodno bio
vođa Velike vojske, ali on nije zastrašivao ljude kao njegova dva starija
brata, pa nije mogao ništa da uradi bez saglasnosti ostalih
zapovednika. Vojsci je, naučio sam s vremenom, potreban voda.
Potreban joj je jedan čovek koji će je voditi. Čim vojska ima dvojicu
voda, njena snaga je prepolovljena.
Gutrumovim brodovima su bila potrebna dva dana da prođu
pored mosta. Bili su divni, veći od većine danskih brodova. Pramac i
krma svakog od njih bili su ukrašeni glavama zmija raznih boja.
Njegovi vojnici, a bilo ih je mnogo, svi od reda su nosili crno. Čak su im
i štitovi bili crne boje. Dok sam Gutruma smatrao najbednijom
osobom koju sam ikada video, morao sam da priznam da mu je vojska
bila impresivna. Možda smo izgubili dva dana, ali smo dobili crne
ratnike.
Čega je trebalo da se plaše naši neprijatelji? Velika vojska se
okupila, bila je sredina zime, kada se niko nije borio, tako da nas
neprijatelj nije očekivao. Tog neprijatelja su predvodili kralj i princ
kojeg je više zanimala molitva nego borba. Ceo Veseks je bio pred
nama, a zajednički izveštaji su govorili da je Veseks bogata zemlja, kao
bilo koja druga u svetu. Bio je bogat kao i Franačka. Naseljavali su ga
monasi i opatice čije su kuće bile pune zlata, a srebro im se prelivalo,
što je značilo da su bili spremni za pokolj. Svi ćemo se obogatiti.
Tako smo krenuli u rat.
BRODOVI NA RECI TEMZI. Brodovi koji klize pored krhke trske,
vrba bez lišća i ogolelog drveta jove. Mokra vesla od hrastovine sijaju
se na bledom suncu. Na pramcima naših brodova nalazile su se figure
zveri da bismo savladali duhove zemlje koju smo napadali. Bila je to
dobra zemlja plodnih polja, iako su ona bila napuštena. Tokom tog
kratkog putovanja vladalo je slavljeničko raspoloženje, a njega nije
moglo da pokvari čak ni prisustvo tamnih Gutrumovih brodova. Ljudi
su išli po ivici broda, pored vesala, isto onako kako je to Ragnar činio
onog dalekog dana kada su se tri broda pojavila ispred Bebanburga.
Pokušao sam i sam to da izvedem i bio burno pozdravljen kada sam
upao u reku. Činilo se da je lako hodati po ivici na kojoj se nalaze vesla,
poskakujući od jednog do drugog otvora, međutim, bilo je potrebno
da veslač samo pomeri veslo, pa da se čovek oklizne. Voda u reci je bila
veoma hladna, tako da me je Ragnar naterao da skinem svu mokru
odeću i uvijem se u njegov ogrtač od medvede kože kako bih se
ugrejao. Muškarci su pevali, brodovi su napredovali uzvodno, daleka
brda na Severu i jugu su se polako primicala rečnim obalama, a dok je
padalo veče, videli smo prve konjanike na južnom horizontu.
Posmatrali su nas.
U Redingam smo stigli u sumrak. Sva tri Ragnarova broda bila su
puna lopata, od kojih je većinu napravio Ildvulf. Naš prvi zadatak bio
je da napravimo zid. Kako su se ostali brodovi približavali, tako nam
je sve više ljudi priticalo u pomoć. Do noći, naš logor je bio zaštićen
dugim zemljanim zidom koji je teško mogao predstavljati prepreku
napadaču, budući da je jedva bio viši od brežuljaka i bilo ga je lako
preći. Niko nije došao da nas napadne i nijedna vojska iz Veseksa nije
se pojavila narednog jutra, tako da smo mogli slobodno da napravimo
još veći zid i učinimo ga nepremostivim.
Redingam je bio sagrađen na mestu gde se reka Kenet ulivala u
Temzu, tako da je naš zid bio podignut između dve reke. Išao je oko
malog mesta koje su njegovi stanovnici napustili, i tu je veći deo naše
posade pronašao utočište. Kopnena vojska je još uvek bila daleko
pošto su išli severnom obalom reke Temze, po mersijanskoj teritoriji.
Tražili su mesto gde će preći reku i uspeli su da ga nađu uzvodno. Zid
smo dovršili bukvalno u trenutku kada su i oni stigli. Prvo smo
pomislili da nam se približava vojska Zapadnih Saksonaca, međutim,
to su bili Halfdanovi vojnici, koji su došli sa neprijateljske teritorije,
koja je, po njima, bila napuštena.
Zid je sada bio visok, a s obzirom na to da su se na jugu pružale
duboke šume, posekli smo drveće kako bismo postavili drvenu ogradu
duž celog zida dugačkog oko osam stotina koraka. Ispred njega smo
iskopali jarak i ispunili ga vodom koju smo doneli sa dva mesta na reci.
Na drugoj strani jarka napravili smo četiri mosta, na kojima su se
nalazila četiri drvena utvrđenja. To je bila naša baza. Odatle smo mogli
da krenemo duboko u Veseks, što je i trebalo da uradimo, jer je sa
toliko vojnika i konja unutar zidina postojala mogućnost da izbije glad,
osim ukoliko ne bismo pronašli zalihe žita, sena i stoke. Brodovima
smo doneli burad sa pivom i velike količine brašna, usoljenog mesa i
suve ribe. Bio sam zapanjen kako su te velike količine nestajale.
Kada govore p ratu, pesnici govore o živom zidu, govore o
kopljima i strelama koje lete, o oštrici mača koja udara o štit, o
herojima koji padaju i slavlju pobednika. Ipak, otkrio sam da je hrana
ono oko čega se rat vrti. Kako nahraniti ljude i konje. Kako naći hranu.
Vojska koja jede pobeđuje. A ako držiš konje u utvrđenju, potrebno je
iskopati mesto za njihovu balegu. Samo dva dana po dolasku pešadije
u Redingam, nestalo nam je hrane, pa su dva Sidroka, otac i sin, poveli
velike trupe na zapad, na neprijateljsku teritoriju, kako bi pronašli
zalihe hrane za ljude i konje. Umesto svega toga, naišli su na vojsku iz
Berokšira.
Kasnije smo saznali da ideja o napadu tokom zime za Zapadne
Saksonce nije bila iznenađenje. Danci su bili dobri izviđači, njihovi
trgovci su istraživali mesta na koja bi mogli da dođu ratnici, a Zapadni
Saksonci su imali svoje ljude u Landenu. Oni su znali koliko nas je i
kada ćemo krenuti. Zato su okupili vojsku da nam se suprotstave. Za
pomoć su se obratili i vojnicima iz južne Mersije, gde je danska vlast
bila najslabija, a Berokšir se nalazio severno od granice Veseksa.
Vojnici iz Berokšira su prešli reku kako bi pomogli susedima. Njihovu
vojsku je predvodio erldorman po imenu Etelvulf.
Je li to bio moj ujak? Mnogi muškarci su nosili ime Etelvulf, ali
koliko njih je bilo erldorman u Mersiji? Priznajem da sam se čudno
osećao kada sam čuo to ime. Pomislio sam na majku koju nikada nisam
video. U mislima, ona je bila žena koja je uvek bila ljubazna, nežna,
puna ljubavi i uvek sam mislio kako me odnekud posmatra. Iz raja ili
Asgarda ili sa bilo kog drugog mesta na koje duša odlazi u dugu tamu.
Znao sam da joj se ne bi svidelo što idem sa vojskom koja se
suprotstavlja njenom bratu i zato sam te noći bio neraspoložen.
I u Velikoj vojsci je, zbog moga ujaka, vladalo neraspoloženje, jer
je moj ujak, ako je to zaista bio Etelvulf, potukao dva erla. Njihova
grupa je upala u zasedu u kojoj su vojnici iz Berokšira pobili dvadeset
i jednog Danca, a još osam zarobili. I sami Englezi su izgubili nekoliko
ratnika i uhvatili jednog zarobljenika, ali su pobedili. Nije bilo ničeg
čudnog u tome što je Danaca bilo manje. Danci su očekivali pobedu, a
umesto toga, najurili su ih bez hrane koja nam je bila potrebna. Osećali
su se posramljeno, a vojska je počela da strepi jer niko nije mislio da
ih obični Englezi mogu pobediti.
Još uvek nismo gladovali, međutim, konji su imali veoma malo
sena, koje, u svakom slučaju, nije bilo najbolja hrana za njih, ali nismo
imali ni zobi, pa su grupe zadužene za pljačku morale da seku zimsku
travu koju smo mogli da pronađemo iza zida koji je sve više išao uvis.
Dan nakon Etelvulfove pobede, kada smo se Rorik, Brida i ja našli u
jednoj od tih grupa, režući travu dugim noževima i puneći vreće
bednom hranom, naišla je vojska iz Veseksa.
Mora da su bili ohrabreni Etelvulfovom pobedom budući da je
sada cela neprijateljska vojska napala Redingam. Prvo su mi na to
ukazali povici u daljini, na zapadu, a onda sam ugledao konjanike koji
su ujahivali medu naše grupe zadužene za pljačku, zamahivali
mačevima i probadali vojnike kopljima. Nas troje smo počeli da
bežimo. Tada sam čuo topot kopita iza naših leda. Okrenuo sam se i
video kako ka nama jaše vojnik sa kopljem u rukama. Znao sam da
jedno od nas mora umreti, pa sam uhvatio Bridu za ruku u nameri da
je sklonim sa njegovog puta. U tom trenutku je strela, koja je poletela
sa zida Redingama, pogodila muškarca u lice i on se presavio. Krv mu
je liptala iz obraza, dok su u međuvremenu, uspaničeni vojnici pojurili
preko dva mosta u sredini, a konjanici Zapadnih Saksonaca su, videvši
to, pojurili ka njima. Nas troje je napola pregazilo, a napola preplivalo
jarak, onda su nas dva vojnika, mokre i blatnjave, postrojila uza zid
dok smo drhtali.
Napolju je vladao haos. Naši vojnici, koji su se uspinjali uz jarak,
bili su oboreni, a onda se pojavila pešadija iz Veseksa. Grupa za
grupom je izlazila iz udaljene sume i zauzimala polje. Otrčao sam do
kuće u kojoj je bio smešten Ragnar i našao ,Zmijski dah’ ispod ogrtača,
gde sam ga i sakrio. Pričvrstio sam ga za pojas i izjurio da potražim
Ragnara. On je otišao na sever, na most u blizini reke Temze. Brida i ja
smo stigli tamo njega i njegove vojnike. „Nije trebalo da pođeš”, rekao
sam Bridi. „Ostani sa Rorikom.” Rorik je bio mladi od nas. Pošto se
pokvasio u jarku, počeo je da drhti. Bilo mu je loše i naterao sam ga da
ostane u pozadini.
Brida nije obraćala pažnju na mene. Naoružala se kopljem i bila je
uzbuđena, iako se još uvek ništa nije dešavalo. Ragnar je gledao preko
zida, sve više vojnika se okupljalo oko kapije, međutim, Ragnar je nije
otvorio da bi ih pustio na most. Okrenuo se da vidi sa koliko ljudi
raspolaže. „Štitovi!”, povikao je jer su u žurbi neki vojnici došli samo
sa mačevima i sekirama, a sada su otrčali da uzmu štitove. Ja ga nisam
imao, jer nije ni trebalo da budem tamo, ali Ragnar me nije primetio.
Ono što je video bio je kraj pokolja budući da su Zapadni Saksonci
ubijali naše vojnike u pozadini. Nekolicinu neprijateljskih vojnika
oborili smo strelama, ali ni Englezi, ni Danci nisu imali mnogo strelaca.
Dopadaju mi se strelci. Mogu da ubiju sa velike udaljenosti, a čak i ako
njihove strele ne ubiju nikoga, čine neprijatelja nervoznim.
Napredovanje ka neprijatelju pod kišom strela je posao naslepo, jer
moraš čuvati glavu ispod štita, a samo gađanje iz luka je sjajna veština.
Čini se lako pošto svako dete ima luk i nekoliko strela, ali nositi luk
koji imaju muškarci, luk koji može da ubije jelena sa udaljenosti od sto
koraka, to je velika stvar. Takav luk je napravljen od tise, potrebna je
velika snaga da bi se zategao, a strele bi nekontrolisano letele, osim
ako se ne bi neprekidno vežbalo. Zato mi nikada nismo imali mnogo
strelaca. Nikada nisam bio dobar sa lukom. Sa kopljem, sekirom ili
mačem sam bio ubojit, ali sa lukom sam bio, kao i većina muškaraca,
nespretan.
Ponekad se zapitam zašto nismo ostali iza zida. Bio je bukvalno
dovršen, a da bi ga se domogao, neprijatelj je morao preći jarak ili
četiri mosta, a to bi morali da urade pod kišom strela, kopalja i sekira.
Sigurno ne bi uspeli, ali onda bi mogli da nas drže pod opsadom iza
tog zida i zato je Ragnar odlučio da ih napadne. Ne samo Ragnar. Dok
je Ragnar okupljao vojnike kod severne kapije, Halfdan je isto činio
kod južne. Kada su obojica poverovala da imaju dovoljno ratnika i dok
je neprijateljska pešadija još uvek bila udaljena dve stotine koraka,
Ragnar je naredio da se kapija otvori i poveo je ljude kroz nju.
Vojska Zapadne Saksonije, pod svojom velikom zastavom na kojoj
je bio zmaj, napredovala je ka mostovima u sredini, očigledno misleći
da će sukob na tom mestu biti odličan uvod u klanicu koja će uslediti.
Nisu imali merdevine i ne znam kako su mislili da pređu tek podignut
zid, ali ponekad u bici prevagne ludilo i ljudi rade stvari bez razloga.
Vojska iz Veseksa nije imala nikakvog razloga da se usredsredi na
središnji deo našeg zida, naročito zato što nisu mogli da očekuju da će
ga preći. Međutim, oni su to uradili i naši vojnici su se penjali na dve
bočne kapije kako bi ih napali sa severa i juga.
„Živi zid!”, povikao je Ragnar. „Živi zid!”
Moglo se čuti kako se formira živi zid. Najbolji štitovi se prave od
lipovog drveta ili vrbe. Kada bi vojnici preklapali štitove, drvo bi
udaralo jedno o drugo. Leva strana tvoga štita došla bi ispred desne
strane ratnika koji stoji pored tebe. Na taj način neprijatelji, koji su
uglavnom desnoruki, moraju da pokušaju da probiju dva sloja drveta.
„Zbijte se!”, povikao je Ragnar. Bio je u središtu živog zida, ispred
svoje zastave sa pohabanim orlovim krilom. On je, pored nekolicine
vojnika, imao skupoceni šlem na osnovu koga je neprijatelj mogao da
zaključi da je u pitanju jedan od zapovednika, čovek kojeg treba ubiti.
Ragnar je još uvek koristio šlem moga oca, lepi šlem sa srebrnim
umetkom i štitnikom za lice, koji je iskovao Ildvulf. Nosio je i košulju
od gvozdenih nitni, kao jedan od retkih koji je posedovao takvo blago.
Većina vojnika je bila ode vena u kožu.
Neprijatelj je želeo da se sa nama sukobi izvan zidina i napravio je
živi zid. Video sam grupu konjanika kako galopira kroz središnji deo
njihovih trupa ispod zastave sa zmajem. Učinilo mi se da sam medu
njima video Beokinu riđu kosu, što me je ubedilo da je i Alfred tu,
verovatno u gomili sveštenika odevenih u crno koji su se, bez sumnje,
molili za našu smrt.
Živi zid Zapadnih Saksonaca bio je duži od našeg. Ne samo da je
bio duži, nego i deblji. Naš živi zid su činila tri reda vojnika, a njihov
pet do šest redova. Zdrav razum bi naložio ili da ostanemo ovde i
pustimo ih da nas napadnu ili da se povučemo preko mosta i jarka. Ali
Danci su pristizali kako bi pojačali Ragnarove redove, a sam Ragnar
nije postupao razumno. „Samo ih pobijte!”, urlao je. „Samo ih pobijte!
Pobijte ih!” Poveo je grupu napred, a Danci su, ne zaustavivši se,
uzviknuli borbeni poklič i bili poneseni njime. Ratnici u živom zidu
obično provedu sate posmatrajući jedni druge, uzvikujući uvrede,
pretnje i skupljajući hrabrost u najstrašnijim trenucima, kada drvo
udari o drvo, a oštrica o oštricu, ali u Ragnaru je vrila krv i nije ga bilo
briga. Jednostavno je napao.
Napad nije imao smisla, ali, Ragnar je bio besan. Uvredila ga je
Etelvulfova pobeda, povredio ga je način na koji su njihovi konjanici
pobili naše vojnike. Sve što je želeo u tom trenutku bilo je da se zarije
u redove Veseksa. Njegova uzavrelost se prenela na njegove vojnike,
koji su urlali dok su jurišali. Ima nečeg zastrašujućeg u ljudima koji
žele da se bore.
Samo trenutak pre sudara živih zidova, vojnici iz naših redova u
pozadini bacili su koplja ka neprijatelju. Neki od njih su imali tri do
četiri koplja, koja su bacali jedno za drugim, hitnuvši ih iznad glava
predvodnice. Neprijatelj je uzvratio kopljima. Izvukao sam jedno
koplje iz mahovine i vratio ga što sam bolje mogao.
 Bio sam u samoj pozadini, gde su me odgurnuli vojnici koji su mi
rekli da im se maknem sa puta. Ipak, išao sam se sa njima, a Brida, koja
se u ovoj nesreći smejala, išla je pored mene. Rekao sam joj da se vrati
u utvrđenje, međutim, ona mi se samo isplazila, a onda sam čuo
snažan prasak, grmljavinu izazvanu udarom drveta o drvo, kada je štit
udario o štit. Uz sve to, čuo se zvuk kopalja, koja su udarala o štitove
od lipovog drveta, zveket oštrica koje su se sudarale, ali ništa od toga
nisam video, jer nisam bio dovoljno visok. Sudar živih zidova naterao
je vojnike ispred mene da se povuku, onda su ponovo nagrnuli napred,
pokušavajući da proguraju prve redove između štitova Zapadnih
Saksonaca. Desno krilo našeg živog zida se povlačilo pošto je na tom
mestu neprijatelj bio nadmoćniji, ali mi smo tamo poslali pojačanje, a
Zapadni Saksonci nisu imali dovoljno hrabrosti da krenu u juriš. To su
bili vojnici iz pozadine, a pozadina je mesto na kojem se okupljaju
plašljivci. Prava borba se vodila ispred mene. Sve što se moglo čuti bili
su udarci, udarci gvozdenih ukrasa na štitu po drvenim štitovima
neprijatelja, udarci oštrica po štitovima. Noge vojnika su se
isprepletale, oružje je zveckalo i osim onih koji su jaukali od bola ili
onih koji bi iznenada kriknuli, malo šta se čulo. Brida je klekla i idući
na rukama i nogama, provlačila se između nogu muškaraca koji su bili
ispred nje. Video sam kako podiže koplje da bi neprijatelju zadala
udarac ispod štita. Bacila se na nogu jednog vojnika, on se spotakao,
na njega je pala sekira i u redovima neprijatelja se napravio prolaz.
Naši su nagrnuli napred, a ja sam išao za njima, koristeći ,Zmijski dah’
kao koplje, zarivao sam ga muškarcima u noge. Potom je Ragnar
viknuo, bio je to poklič kojim je želeo da podstakne bogove u velikim
dvoranama Asgarda i poklič kojim je tražio od svojih saboraca da
ulože još malo napora. Mačevi su sekli, sekire su udarale. Mogao sam
da osetim da se neprijatelj povlači pred gnevom severnjaka.
Blagi bože, spasi nas.
Trava je bila u krvi. Krvi je bilo toliko da je tlo bilo klizavo, a dok
je naš živi zid napredovao, ostavljajući Bridu i mene u pozadini, morali
smo da gazimo preko tela. Primetio sam da su joj ruke krvave jer se
niz dugačku dršku koplja slivala krv. Liznula ju je i vragolasto mi se
nasmešila. Halfdanovi vojnici su se borili malo dalje, buka koju su oni
pravili bila je glasnija od one koju su pravili naši ratnici, pošto su se
Zapadni Saksonci povlačili pred Ragnarovim napadom, ali jedan visok
i dobro građeni muškarac se odupirao. Imao je oklop od nitni, oko
kojeg je bio crveni kožni balčak, a na glavi je nosio šlem još lep - Si od
Ragnarovog. Šlem koji je nosio Englez imao je na vrhu glavu divljeg
vepra napravljenu od srebra. Na trenutak sam pomislio da bi to mogao
biti lično kralj Etelred, međutim, ovaj muškarac je bio isuviše visok.
Ragnar je doviknuo svojim vojnicima da stanu sa strane. Zamahnuo je
mačem ka neprijatelju sa glavom divljeg vepra na šlemu, koji se
odbranio štitom, a potom zamahnuo mačem. I Ragnar se odbranio
štitom, zatim ga je gurnuo napred ne bi li udario neprijatelja, koji je
ustuknuo i sapleo se o nečiji leš. Ragnar je zamahnuo mačem, kao da
će ubiti vola, a potom se oštrica zarila u oklop, dok su vojnici iz
neprijateljskog tabora pojurili da spasu svoga gospodara.
Naleteli su na odbranu danske vojske, koja se sa njima borila prsa
u prsa. Ragnar je, urlajući, objavio da je pobedio i zario je mač u čoveka
na zemlji. Iznenada, nijedan ratnik iz Veseksa nam više nije pružao
otpor, ne računajući mrtve i ranjene, a njihova vojska je bežala. I kralj
i princ, okruženi sveštenicima, podbadali su svoje konje. Mi smo im se
rugali i psovali ih, dovikivali smo im da su žene, da se bore kao
devojke, da su kukavice.
Potom smo se odmarali, pokušavali smo da dođemo do daha na
polju punom krvi. Leševi naših ratnika bili su medu mrtvim
neprijateljima. Ragnar je tada video mene i Bridu i nasmejao se. „Šta
vas dvoje radite ovde?”
Kao odgovor, Brida je podigla krvavo koplje, a Ragnar je bacio
pogled na ,Zmijski dah’ i primetio da mu se vrh crveni. „Lude”, rekao
je, ali nežno. Potom je jedan njegov vojnik doveo zarobljenika iz
redova Zapadnih Saksonaca i naterao ga da pogleda gospodara kojeg
je Ragnar ubio. „Ko je on?”, želeo je da zna.
Preveo sam mu.
Čovek se prekrstio. „To je gospodar Etelvulf”, rekao je.
Ništa nisam rekao.
 „Šta je rekao?”, upitao me je Ragnar.
„To je moj ujak”, rekao sam.
„Elfrik?” Ragnar je bio zapanjen. „Elfrik od Nortumbrije?”
Odmahnuo sam glavom. „On je brat moje majke”, objasnio sam,
Etelvulf od Mersije.” Nisam znao da li je on bio brat moje majke, možda
je postojao još jedan Etelvulf od Mersije, ali sve vreme sam bio siguran
da je ovo bio Etelvulf, moj rođak i čovek koji je izvojevao pobedu nad
erlom Sidrokom. Pošto se osvetio za poraz od prethodnog dana,
Ragnar je uskliknuo od radosti, dok sam ja gledao mrtvog čoveka u
lice. Nikada ga nisam upoznao, zašto sam onda bio tužan? Imao je
duguljasto lice, svetlu bradu i podrezane brkove. Zgodan čovek,
pomislio sam. Bio mi je rođak i to je bilo čudno, jer nisam znao za
drugu porodicu osim za Ragnara, Ravna. Rorika i Bridu.
Ragnar je naredio svojim vojnicima da skinu Etelvulfu oklop i
uzmu mu dragoceni šlem. A budući da se erldorman hrabro borio,
ostavio je leš u odeći, i stavio mu mač u ruku kako bi bogovi mogli
odvesti dušu ovog Mersijanca u veliku dvoranu u kojoj hrabri ratnici
slave sa Odinom.
A možda su mu dušu odvele valkire, jer narednog jutra, kada smo
došli da sahranimo mrtve, nije bilo tela erldormana Etelvulfa.
Kasnije, mnogo kasnije, čuo sam da je to zaista bio moj ujak.
Takođe sam Čuo da se neko od njegovih vojnika došunjao na bojno
polje te noći i da je nekako pronašao telo svoga gospodara, a potom ga
odneo u njegovu zemlju, gde je sahranjen po hrišćanskom običaju.
Možda je i to istina. A možda je Etelvulf u Odinovoj dvorani.
Međutim, uspeli smo da odbijemo Zapadne Saksonce. Ali još uvek
smo bili gladni. Znači, bilo je vreme da se dočepamo hrane našeg
neprijatelja.
★★★

ZAŠTO SAM SE BORIO ZA DANCE? Svi u životu imaju pitanja, a ovo

pitanje me još uvek progoni, iako, iskren da budem, nema mnogo tajne
oko toga. Mom mladom umu bila je ponuđena mogućnost da sedim u
nekakvom samostanu i učim da čitam. Date li dečaku takav izbor, pre
će se boriti na đavolovoj strani, nego škrabati po ploči ili ispisivati
znake na ploči od gline. A tu je bio Ragnar, kojeg sam voleo, koji je
poslao tri broda preko reke Temze da u selima Mersije pronađu seno
i zob. Pronašao je dovoljno da su naši konji bili u dobrom stanju kada
je trebalo da krenemo u pohod na zapad.
Krenuli smo na Ebandun, još jedan pogranični grad na reci Temzi,
između Veseksa i Mersije, a prema onome što nam je rekao naš
zarobljenik, bilo je to mesto na kojem su Zapadni Saksonci nagomilali
svoje zalihe. Zauzmemo li Ebandun, Etelredova vojska će ostati bez
hrane, Veseks će pasti, Engleska će nestati, a Odin će trijumfovati.
Još uvek je prvo trebalo pobediti vojsku Zapadnih Saksonaca. Išli
smo već četiri dana nakon što smo ih razbili ispred zidina Redingama,
tako da smo bili sasvim sigurni da su propali. Rorik je ostao jer se
ponovo razboleo, a mnogi taoci, poput mersijanskih blizanaca
Seolberta i Seolnota, ostali su u Redingamu. Na njih je motrio mali
garnizon koji smo ostavili da pazi na naše dragocene brodove.
Mi ostali smo išli peške ili na konjima. Bio sam među starijim
dečacima koji su se pridružili vojsci i naš zadatak je bio da nosimo
rezervne štitove koje smo tokom bitke mogli lako doturiti trupama
ispred nas. Štitovi bi se u borbi raspali na komade. Često sam vidao
ratnike kako se bore mačem ili sekirom u jednoj ruci, dok su u drugoj
ruci imali samo metalne delove štita, na kojima su visili ostaci drvenih
delova. Sa nama je išla i Brida. Jahala je zajedno sa Ravnom, na
njegovom konju. Jedno vreme, dok sam išao sa njima, slušao sam
Ravna kako ponavlja početne stihove pesme koju je nazvao ,Pad
Zapadnih Saksonaca’. Već je stigao do de la kada je nabrajao naše
heroje i opisivao kako su se pripremali za bitku, kada je jedan od tih
heroja, zlovoljni erl Gutrum, dojahao do nas. „Dobro izgledaš”,
pozdravio je Ravna glasom koji je ukazivao na to da je Ravn bio u
mnogo boljem stanju nego kada su se videli poslednji put.
„Uopšte ne mogu nikako da izgledam”, rekao je Ravn. Voleo je da
se poigrava rečima.
 Gutrum, ogrnut crnim plaštom, pogledao je reku. Napredovali
smo pored niskih brda, a dolina reke je čak i na zimskom suncu
izgledala opojno. „Ko će biti kralj Veseksa?”, upitao je.
„Haldfan?”, natuknuo je Ravn vragolasto.
„Veliko kraljevstvo”, rekao je Gutrum neveselo. „Možda bi bilo
bolje da njime vlada stariji čovek.” Mrko ga je pogledao. „Ko je to?”
„Zaboravljaš da sam slep”, rekao je Ravn. „Ko je ko? Ili me pitaš
koji bi to stariji čovek trebalo da bude kralj? Možda ja?”
„Ne, ne! Dečak koji vodi tvoga konja. Ko je on?”
„To je erl Utred”, rekao je Ravn ponosno, „koji shvata da su pesnici
toliko važni da konje ne treba da im vodi niko drugi do sami erlovi.”
„Utred? Saksonac?”
„Jesi li ti Saksonac, Utrede?”
„Ja sam Danac”, odgovorio sam.
„I Danac”, nastavio je Ravn, „kome je mač osetio krv u Redingamu.
Osetio je krv Saksonaca, Gutrume.” Ovim odgovorom Ravn je
začikavao Gutruma, jer se njegovi, u crno odeveni vojnici, nisu borili
izvan zidina.
„A ko je devojčica iza tebe?”
„Brida”, rekao je Ravn, „ona će jednoga dana biti skald i čarobnica.”
Gutrum nije znao Šta da odgovori na to. Jedno vreme je namršteno
gledao u grivu svoga konja, a onda se vratio na svoju temu. „Želi li
Ragnar da bude kralj?”
„Ragnar želi da ubija ljude”, rekao je Ravn. „Želje mog sina su
skromne; uglavnom da sluša Sale, rešava zagonetke, opija se, deli
narukvice, bude sa ženom, dobro jede i na kraju ode Odinu.”
„Veseksu je potreban odlučan čovek”, rekao je Gutrum
mrzovoljno. „Čovek koji zna kako se vlada.”
„Kao da je Veseksu potreban muž”, rekao je Ravn. „Mi zauzimamo
njihova uporišta”, rekao je Gutrum, „ali ostavljamo pola njihove zemlje
nedirnuto! Čak smo i Nortumbriju dopola naselili vojnicima. Mersija
je poslala ljude u Veseks i trebalo bi da su ti ljudi na našoj strani. Mi
pobeđujemo, Ravne, ali ne dovršavamo posao.”
„A kako da ga dovršimo?”, upitao je Ravn.
„Još ljudi, još brodova, još ubijanja.”
„Ubijanja?”
„Sve ih pobijte!”, rekao je Gutrum iznenada strogo. „Sve do
poslednjeg! Da nijedan Saksonac ne ostane živ!’ „Čak i žene?”, upitao
je Ravn.
„Mogli bismo da ostavimo one mlađe”, rekao je Gutrum sitničavo,
a onda pogledao mene i namrštio se. „Šta gledaš, dečače?”
„Tvoju kost, gospodaru”, rekao sam i glavom pokazao na zlatom
ukrašenu kost koja mu je krasila kosu.
Dotakao je kost. „To je jedno od rebara moje majke”, rekao je. „Bila
je dobra žena, divna žena i sa mnom je kud god da krenem. Mogao si
da uradiš i bolje, Ravne, a ne da samo načiniš pesmu o mojoj majci.
Poznavao si je, zar ne?”
„Odista, jesam”, rekao je Ravn umiljato. „Dobro sam je poznavao,
Gutrume, i brine me što mi nedostaje pesničke veštine da načinim
pesmu koja bi bila dostojna tako uzvišene žene.”
Ruganje nije pogodilo Gutruma Nesrećnog. „Mogao bi da
pokušaš”, rekao je. „Mogao bi da pokušaš, a ja bih te jednako nagradio
zlatom za dobru pesmu o njoj.”
Ljut je, pomislio sam, ljut kao sova u podne. Potom više nisam
obraćao pažnju na njega jer se ispred nas pojavila vojska iz Veseksa,
preprečila nam put i izazivala nas da se borimo.
★★★

ZASTAVA VESEKSA, NA KOJOJ JE BIO ZMAJ, vijorila se na vrhu

dugog, niskog brda, koje nam se preprečilo na putu. Da bismo došli do
grada Ebanduna, koji se, očigledno nalazio iza brda, koje ga je skrivalo,
morali bismo da napadamo uz proplanak i na obronku, na kome su se
prostirali pašnjaci. Ali na severu, gde su se brda spuštala ka reci
Temzi, duž reke je išla staza koja je pružala mogućnost da zaobiđemo
položaje naših neprijatelja. Da bi nas zaustavio, neprijatelj je morao
da se spusti niz brdo i bori se protiv nas na ravnom tlu.
Halfdan je pozvao danske zapovednike i dugo su razgovarali. Bilo
je očigledno da se ne slažu oko toga šta treba činiti. Jedni su želeli da
idu u napad uz brdo i razbiju neprijatelja na položajima na kojima je
bio. Drugi su predlagali da se sukobimo sa Zapadnim Saksoncima na
ravnim livadama kraj reke. Na kraju ih je erl Gutrum Nesrećni ubedio
da urade i jedno i drugo. To je, naravno, značilo da moramo podeliti
vojsku na dva de la, ali čak i tako, meni se činilo da je to dobar predlog.
Ragnar, Gutrum i oba erla Sidrok sišli bi u ravnicu i tako onemogućili
neprijatelja da se spusti sa brda. Za to vreme bi Halfdan sa Haraldom
i Bagsegom ostao na brdu i krenuo ka zastavi sa zmajem koja se
nalazila na grebenu. Na taj način bi neprijatelj oklevao da napadne
Ragnara od straha da Halfdanove trupe ne napadnu trupe u pozadini.
Ragnar je rekao da neprijatelj najverovatnije neće pristati da se bori i
da će se, umesto toga, povući u Ebandun, koji bismo mogli da
opsedamo. „Bolje da ih sabijemo u tvrđavu, nego da nam tumaraju
okolo”, rekao je veselo.
„Bolje je mirovati, nego podeliti vojsku”, prokomentarisao je Ravn
strogo.
„To su samo Zapadni Saksonci”, rekao je Ragnar nehajno.
Već je bilo podne, a pošto je bila zima, dan je bio kratak i nije bilo
mnogo vremena, iako je Ragnar mislio da ima dovoljno dnevne
svetlosti i da možemo dokrajčiti Etelredove trupe. Vojnici su
dodirivali svoje amajlije, ljubili korice svojih mačeva, procenjivali
štitove, a onda smo krenuli niz brdo i spustili se sa belih pašnjaka u
dolinu reke. Kada smo sišli tamo, napola nas je sakrilo ogolelo drveće,
ali i sada mi je u sećanju tračak svetlosti pri kojem sam video
Halfdanove vojnike kako napređuju na vrha brda. Video sam i kako ih
trupe Zapadnih Saksonaca sačekuju, što je govorilo da Gutrumov plan
deluje i da možemo slobodno da obiđemo severno krilo našeg
neprijatelja. „Onda ćemo im se popeti iza leda i prokletnici će se naći
u zamci”, rekao je Ragnar. „Sve ćemo ih pobiti.”
 „Jedan od njih mora preživeti”, rekao je Ravn.
„Jedan? Zašto?”
„Da bi ispričao, naravno. Da bi potražio njihovog pesnika. On mora
biti naočit. Nadi ga i poštedi ga.”
Ragnar se nasmejao. Bilo nas je, pretpostavljam, osam stotina,
nešto malo manje od vojnika koje je imao Halfdan. Neprijateljska
vojska je bila nešto veća od naše dve vojske zajedno, ali za razliku od
njih, mi smo svi bili ratnici, a mnogi iz firda Zapadnih Saksonaca bili
su obični seljaci, koje su naterali da krenu u rat. Zbog toga nismo
očekivali ništa drugo, osim pobede.
Kada su naše trupe na čelu izašle iz hrastove šume, primetili smo
da je neprijatelj sledio naš primer i da je podelio sopstvenu vojsku na
dva dela. Jedna polovina je čekala Halfdana na brdu, a druga je krenula
ka nama.
Naše protivnike je predvodio Alfred. Znao sam to jer sam uočio
Beokinu riđu kosu, a kasnije sam, u borbi, video Alfredovo duguljasto,
zabrinuto lice. Njegov brat, kralj Etelred, ostao je na brdu, gde je,
umesto da čeka da ga Halfdan napadne, on krenuo u napad. Saksonci
su, činilo se, žudeli za borbom.
I dali smo im borbu.
Naše snage su načinile ,žive klinove’ kojima su krenule na
neprijateljski živi zid. Prizivali smo Odina, uzvikivali naše borbene
pokliče, napadali i nismo probili odbranu Zapadnih Saksonaca, ona
nije popustila. Umesto da napadaju, oni su se dobro branili. Tako je
započelo klanje.
Ravn mi je mnogo puta ponovio da je sudbina sve. Sudbina vlada.
Tri prelje sede kraj drveta života i stvaraju naše živote, a mi smo svi
igračke. Iako mislimo da sami donosimo sopstvene odluke, naše
sudbine su u koncima ovih prelja. Sudbina je sve, a toga dana, iako to
nisam znao, moja se sudbina preokrenula. Wyrd bið ful raed, sudbinu
ne možeš zaustaviti.
Šta ima da se kaže o bici za koju Zapadni Saksonci kažu da se
dogodila na brdu po imenu Esk? Pretpostavljam da je Esk bio slobodni
sluga, koji je nekada posedovao ovu zemlju, a toga dana, njegova polja
su bogato natopljena krvlju i kostima. Pesnici bi mogli da sroče hiljade
rima o tome šta se toga dana dogodilo, ali bitka je bitka. Ljudi ginu. U
živom zidu vojnici su izloženi znoju, strahu, grče se, delimično
zamahnu ili uspeju da naprave pun zamah mačem, urlaju i umru na
surov način.
U stvarnosti, na brdu Esk su se vodile dve bitke, jedna gore, a
druga dole. Vojnici su Iako ginuli. Harald i Bagseg su poginuli, Sidrok
Stariji je gledao kako mu gine sin, a onda su i njega posekli. Poginuli
su i erl Osbern i erl Fraena i još mnogo dobrih ratnika. Hrišćanski
sveštenici su se molili svome bogu da podari mačevima Zapadnih
Saksonaca snagu. Toga dana Odin je spavao, a hrišćanski bog je bio
budan.
Bili smo odbijeni. I na vrhu brda i u dolini, naše trupe su bile
odbijene. Samo je opreznost našeg neprijatelja sprečila sveopšti
pokolj i dozvolila preživelima iz naših redova da se povuku iz borbe i
ostave svoje saborce da iskrvare na smrt. Toki je bio jedan od njih.
Zapovednik broda, vešt u rukovanju mačem, poginuo je u jarku iza
kojeg nas je čekao živi zid, koji je predvodio Alfred. Ragnar, kome je
lice bilo pokriveno krvlju i kome se na puštenoj kosi skorila krv
neprijatelja, nije mogao da poveruje u to. Zapadni Saksonci su nam se
rugali.
Zapadni Saksonci su se borili kao prijatelji, kao nadahnuti ljudi,
kao ljudi koji znaju da se čitava njihova budućnost zasniva na onome
što će uraditi tog zimskog popodneva. I pobedili su nas.
Sudbina je sve. Bili smo poraženi i vratili smo se u Redingam.
 VI

TIH DANA, KAD GOD BI ENGLEZI govorili o bici kod brda Esk,
rekli bi da je Bog Zapadnim Saksoncima podario pobedu zato što su se
kralj Etelred i njegov brat Alfred molili kada su se Danci pojavili.
Možda su bili u pravu. Mogu da poverujem da se Alfred molio i to
mu je pomoglo da izabere dobar položaj. Živi zid koji je on predvodio,
nalazio se iza dubokog, poplavljenog jarka. Danci su morali da izađu
iz blata u jarku. Čim bi se popeli, poginuli bi. Tako su ljudi, koji bi radije
bili seljaci nego ratnici, odbili napad Danaca heroja, a Alfred je
predvodio seljake, ohrabrivao ih, govorio im da mogu da pobede i
pouzdao se u Boga. Mislim da je jarak bio razlog zbog kog je on
pobedio, međutim, on bi, bez sumnje, rekao da je Bog iskopao jarak.
I Halfdan je izgubio. Vodio je napad uz brdo, penjući se uz ravan i
blago nakošen proplanak, ali dan je već odmakao i sunce je išlo u oči
njegovim vojnicima. Bar su tako rekli kada je sve bilo gotovo. Kralj
Etelred je, poput Artura, hrabrio svoje ratnike u toj meri da su, uz
poklič, krenuli niz brdo i duboko se zarili u Halfdanove redove.
Halfdanova vojska se obeshrabrila kada je videla kako se naša vojska
povlači pred Alfredovom snažnom odbranom. Uprkos onome što
danas pripovedaju sveštenici, anđeli sa plamenim mačevima se nisu
pojavili. Bar ja nisam video nijednog. Bio je jarak ispunjen vodom,
bitka, Danci su izgubili i sudbina se preokrenula.
Nisam verovao da bi Danci mogli da izgube, ali sa četrnaest godina
sam naučio tu lekciju. Prvi put sam čuo Saksonce kako se raduju i
rugaju nam se. Nešto skriveno u mojoj duši se uznemirilo.
Vratili smo se u Redingam.
★★★

BILO JE JOŠ BORBI DOK JE ZIMA prelazila u proleće, a proleće u

leto. Sa novom godinom su pristigle nove trupe. Tako smo obnovili
naše redove i dobili sve naredne sukobe sa Zapadnim Saksoncima.
Dva puta smo se borili protiv njih kod mesta Basengas u Hemptonširu,
potom kod Meretona, koji se nalazi u Viltunšira. Tako smo zašli
duboko u njihovu teritoriju. Potom smo se ponovo tukli u Viltunširu
kod Viltuna. Svaki put smo pobedili, što znači da smo na kraju dana
zauzeli bojno polje, ali ni u jednom od ovih sukoba nismo uništili
neprijatelja. Umesto toga, iscrpljivali smo jedni drage i krvavo se borili
jedni protiv drugih bez rezultata. Dok je sunce milovalo zemlju, nismo
ništa bliže bili osvajanju Veseksa nego što smo bili za Božić.
Međutim, uspeli smo da ubijemo kralja Etelreda. To se dogodilo u
Viltunu, gde je kralj zadobio duboku ranu sekirom u levo rame. Iako
je brzo otišao sa bojišta, iako su se sveštenici i monasi molili nad
njegovom posteljom i iako su ga vešti ljudi lečili travama i pijavicama,
umro je nakon nekoliko dana.
Ostavio je iza sebe naslednika, etelinga, po imenu Etelvold. Bio je
to princ Etelvold, Etelredov najstariji sin, koji nije bio dovoljno
odrastao da bi bio gospodar, jer je, kao i ja, imao petnaest godina. Ipak,
iako su neki ljudi objavili da on ima pravo da bude imenovan za kralja
Veseksa, Alfred je imao moćnije prijatelje. On je potegao priču kako ga
je papa proglasio za budućeg kralja. Legenda mora da je čarobno
delovala pošto je, sasvim sigurno, na sastanku kraljevskog saveta
Veseksa, koji se sastojao od plemića, biskupa i uticajnih ljudi, Alfred
proglašen za novog kralja. Možda kraljevski savet nije imao drugog
izbora. Veseks se očajnički borio protiv Halfdanovih snaga i nije bilo
vreme da za kralja bude proglašen dečak. Veseksu je bio potreban
vođa, pa je tako kraljevski savet izabrao Alfreda. Etelvold i njegov
mlađi brat su na brzinu odvedeni u opatiju gde im je rečeno da nastave
da uče. „Alfred je trebalo da ubije male prokletnike”, rekao mi je
Ragnar veselo. Verovatno je bio u pravu.
Tako je Alfred, najmlađi od šestorice braće, postao kralj Veseksa.
Bila je 871. godina. To tada nisam znao, ali Alfredova žena je upravo
rodila ćerku kojoj je on dao ime Etelfled. Etelfled je bila petnaest
godina mlađa od mene i čak i da sam znao kada je rođena, taj podatak
bih odbacio kao nevažan. Ali sudbina je sve. Prelje rade svoj posao, a
mi ostvarujemo njihovu volju bilo da to želimo ili ne.
Osim što je sahranio brata, poslao bratance u samostan, potom se
krunisao, otišao stotinu puta u crkvu i dosađivao Bogu neprekidnim
molitvama, kada je krunisan, Alfred je prvo poslao Halfdanu glasnike
i predložio susret. Činilo se da želi mir. Bila je sredina leta, a mi nismo
bili ništa bliže pobedi nego što smo bili sredinom zime. Halfdan je
pristao da se sastanu, pa je sa svojim vojnim zapovednicima i
čuvarima, koje su činili samo izabrani ljudi, otišao u Batum.
I ja sam išao, sa Ragnarom, Ravnom i Bridom. Rorik, koji je još
uvek bio bolestan, ostao je u Redingamu i žao mi je što nije video
Batum, jer, iako je bio u pitanju mali grad, bio je podjednako divan kao
Landen. U centru grada se nalazilo kupatilo. Nije to bila mala
prostorija, već ogromna građevina sa stubovima i trošnim krovom
iznad kamenog otvora koji je bio ispunjen vrelom vodom. Voda je
dolazila ispod zemlje, a Ragnar je bio siguran da je zagrevaju kovači
koji rade za patuljke. Kupatilo su, naravno, sagradili Rimljani, kao i sve
ostale neobične zgrade u dolini Batuma. Malo je ljudi želelo da ide u
kupatilo jer su se plašili vode, mada su obožavali svoje brodove. Brida
i ja smo otišli i otkrili da ona zna da pliva kao riba. Držao sam se za
ivicu bazena i divio se čudnom iskustvu u kojem sam, svuda na goloj
koži, osećao toplu vodu.
Tu nas je našao Beoka. U središtu Batuma je vladalo primirje, što
je značilo da tamo niko nije smeo da nosi oružje. Zapadni Saksonci i
Danci su se kao prijatelji tako izmešali na ulicama da Beoku ništa nije
moglo sprečiti da se da u potragu za mnom. Došao je u kupatilo sa još
dvojicom sveštenika, mrzovoljnim muškarcima kojima su curili
nosevi. Posmatrali su Beoku kako se naginje ka meni. „Video sam da
ulaziš ovamo”, rekao je, a onda je primetio Bridu koja je plivala ispod
vode, dok joj se duga, crna kosa talasala. Izronila je, a on nije mogao
da ne primeti njene male grudi. Ustuknuo je kao da je bila đavoljih
ruku delo. „Ona je devojčica, Utrede!”
„Znam”, rekao sam.
„Gola je!”
 „Bog je dobar”, rekao sam.
Krenuo je da me udari, ali ja sam se odgurnuo od ivicu bazena tako
da je skoro upao. Druga dva sveštenika su zurila u Bridu. Bog sveti zna
zašto. Verovatno su bili oženjeni, a sveštenike su, to sam kasnije
otkrio, uvek uzbuđivale žene. Baš kao i ratnike, međutim, mi nismo
treperili kao drvo jasike samo zato što bi nam devojka pokazala sise.
Beoka je pokušavao da se pravi da je ne primećuje, iako je to bilo
teško, jer je Brida doplivala iza mene i stavila mi ruke oko struka.
„Moraš da pobegneš”, šapnuo mi je Beoka.
„Da pobegnem?”
„Od pagana! Dođi kod nas, sakrićemo te.”
„Ko je to?”, upitala me je Brida na danskom. „Sveštenik kojeg znam
odranije”, rekao sam.
„Ružan je, je l’ da?”, rekla je.
„Moraš doći”, prosiktao je Beoka. „Potreban si nam!“
„Potreban sam vam?”
Još više se nagnuo. „U Nortumbriji su izbili nemiri, Utrede.
Verovatno si čuo šta se dogodilo.” Zastao je da bi se prekrstio. „Svi
monasi i opatice su poklani! Ubijeni su! Strašna stvar, Utrede, ali Boga
je nemoguće prevariti. U Nortumbriji će izbiti ustanak, a Alfred će ga
podržati. Ako budemo rekli da je Utred od Bebanburga na našoj strani,
to će nam pomoći!”
Sumnjao sam da bi to pomoglo. Imao sam petnaest godina i bilo bi
teško tražiti od vojnika da krenu u samoubilački pohod na danska
utvrđenja. „0na nije Dankinja”, rekao sam Beoki, koji, po mom
mišljenju, ne bi rekao sve ovo da je znao da ga Brida može razumeti.
„0na je iz Istočne Anglije.”
Zurio je u nju. „Iz Istočne Anglije?”
Klimnuo sam glavom, a onda rekao laž. „0na je nećaka kralja
Edmunda”, slagao sam. Brida se zakikotala i prešla rukom preko mog
tela kako bi me zasmejala.
Beoka se ponovo prekrstio. „Jadni čovek! Mučenik! Jadna
devojčica.” Onda se namrštio. „Ali...”,počeo je, potom je zastao. Nije mu
bilo jasno zašto su grozni Danci dozvolili da se dvoje njihovih
zarobljenika nagi igraju u toploj vodi. Potom je zatvorio svoje razroke
oči jer je primetio gde je Brida položila ruku. „Moramo vas oboje izvući
odatle i odvesti na mesto gde ćete naučiti da idete božjim putevima”,
rekao je ozbiljno.
„Voleo bih to”, rekao sam, a Brida me je tako snažno stisnula da
sam skoro vrisnuo od bola.
„Naša vojska se nalazi južno odavde, preko reke, na vrhu brda”,
rekao je Beoka. „Idite tamo, Utrede, i mi ćemo vas odvesti. Oboje.”
Naravno da to nismo uradili. Ispričao sam Ragnaru, koji se
nasmejao mojoj izmišljotini da je Brida nećaka kralja Edmunda. Na
vest da će u Nortumbriji izbiti nemiri samo je slegao ramenima. „Uvek
kruže glasine o pobunama”, rekao je. „Sve one završe na isti način.”
„Bio je veoma siguran”, rekao sam.
„Sve to znači da su poslali monahe da izazovu nevolje. Ne verujem
da će se bilo šta od toga dogoditi. U svakom slučaju, posle susreta sa
Alfredom možemo se vratiti. Idemo kući, a?”
Ali, susret sa Alfredom nije bio lak, kako su Halfdan i Ragnar
pretpostavljali. Bilo je tačno da je Alfred tražio da se sretnu i da je
želeo mir zato što su danske trupe upadale duboko u Veseks, ali on
nije bio spreman da popusti kao što je Burgred učinio u Mersiji. Kada
je Halfdan predložio da Alfred ostane kralj, ali da Danci zauzmu glavna
utvrđenja u Veseksu, Alfred je zapretio da će napustiti sastanak i
nastaviti rat. „Vređate me”, rekao je mimo. „Ako želite da zauzmete
utvrđenja, onda dođite i zauzmite ih.”
„I hoćemo”, zapretio je Halfdan. Alfred je samo slegao ramenima,
kao da je želeo da kaže Dancima da mogu da probaju. Halfdan je znao,
baš kao i svi Danci, da im je pohod propao. Bilo je tačno da smo
prokrstarili velikim zemljama Veseksa, da smo uzeli mnogo blaga,
poklali ili uzeli stoku, spalili mlinove, kuće i crkve, a cena koju smo
platili bila je visoka. Mnogi naši najbolji vojnici su poginuli ili su bili
teško ranjeni da su morali da žive od milostinje svoga gospodara do
kraja života. Nismo uspeli da zauzmemo nijednu tvrđavu Zapadnih
Saksonaca, što je značilo da ćemo sa dolaskom zime morati da se
povučemo u Landen ili Mersiju.
Ali, ako su Danci bili iscrpljeni od ovog pohoda, bili su i Zapadni
Saksonci. I oni su izgubili mnoge od najboljih, izgubili su blago, a
Alfreda je brinulo da bi Briti, njihov stari neprijatelj, kojeg su porazili
još preci Zapadnih Saksonaca, mogli da izjure iz svojih utvrđenja u
Velsu i Kronvalumu. Međutim, Alfred nije podlegao svoj im
strahovima, nije želeo da popusti pred Haldanovim zahtevima, iako je
znao da će neke od njih morati da ispuni. Tako je njihovo pogađanje
potrajalo nedelju dana. Iznenadila me je Alfredova tvrdoglavost.
Njegova pojava nije izazivala oduševljenje. Bio j e isuviše mršav,
njegovo duguljasto lice delovalo je ispijeno, ali to je bila obmana.
Nikada se nije osmehivao kada se obraćao Halfdanu, retko da je skidao
svoje pametne, smeđe oči sa lica svoga neprijatelja, uporno je terao po
svome. Uvek je bio miran, nikada nije podizao glas, čak ni kada su
Danci urlali na njega. „Mi samo želimo mir”, uporno je ponavljao.
„Vama je potreban mir, a moja dužnost je da ga podarim mojoj zemlji.
Zato ćete vi napustiti moju zemlju.” Njegovi sveštenici, medu njima i
Beoka, zapisivali su svaku reč, ispunjujući dragocene listove
pergamenta neprekidnim nizovima slova. Mora da su upotrebili i
poslednju kap mastila u Veseksu kako bi zabeležili ovaj susret.
Sumnjam da je iko ikada pročitao ceo dokument.
Nisu ni sastanci trajali po ceo dan. Alfred je zahtevao da oni ne
mogu početi pre nego što on ode u crkvu, potom bi sastanak bio
prekinut u podne da bi ponovo otišao na molitvu, a završio bi se pre
zalaska sunca kako bi se ponovo mogao vratiti u crkvu. Kako se taj
čovek molio! A strpljenje pri cenjkanju bilo je u istoj meri
nemilosrdno. Na kraju je Halfdan pristao da se povuče iz Veseksa, ali
samo pod uslovom da mu bude isplaćeno šest hiljada komadića
srebra, a da bi bio siguran da će mu platiti, tražio je da njegove trupe
ostanu u Redingamu i zahtevao je od Alfreda da mu tamo svaki dan
isporuči tri zaprege stočne hrane i pet zaprega raži. Kada srebro bude
isplaćeno, obećao je Halfdan, brodovi će otploviti niz Temzu i Veseks
će se osloboditi pagana. Alfred se bunio protiv ostajanja Danaca u
Redingamu i zatražio da se povuku istočno od Landena, ali pošto je
očajnički želeo mir, na kraju je prihvatio da ostanu u gradu i tako je,
uz svečanu zakletvu obe strane, sklopljen mir.
Ni ja, a ni Brida, nismo bili prisutni kada se većanje završilo. Tamo
smo proveli najveći broj dana, služeći Ravnu kao oči u velikoj dvorani
koju su izgradili Rimljani, gde su se održavali pregovori. Ali kada bi
nam dosadilo, ili kada bi se Ravn umorio od našeg dosađivanja, otišli
bismo u kupatilo i plivali. Dopadala mi se ta voda.
Plivali smo dan pre nego što su razgovori okončani. Samo nas
dvoje smo bili u prostoriji koja je odjekivala. Voleo sam da stojim na
mestu na kojem je voda izvirala iz kamena, puštao sam da se sliva niz
moju dugu kosu. Stajao sam tamo, zatvorenih očiju, kada sam čuo
Bridu kako vrišti. Otvorio sam oči, a par jakih ruku me je zgrabio za
ramena. Koža mi je bila klizava i uspeo sam da se izmigoljim, međutim,
muškarac u kožnom ogrtaču skočio je za mnom u bazen, rekao mi da
ćutim i ponovo me zgrabio. Druga dva muškarca su išla kroz bazen,
koristeći dugačke motke kako bi doveli Bridu do ivice bazena. „Šta
to...”, počeo sam na danskom.
„Tiho, dečače”, odgovorio je jedan od njih. Bio je Zapadni
Saksonac. Bilo ih je dvanaest. Kada su izvukli naša naga tela iz vode,
umotali su nas u velike, smrdljive ogrtače, pokupili našu odeću i
požurili da nas iznesu. Dozivao sam u pomoć, ali sam za uzvrat dobio
udarac po glavi koji bi mogao ošamutiti vola.
Ubacili su nas u sedla, a potom smo, dok su za nama jahali naši
čuvari, neko vreme putovali. Ogrtače su nam skinuli tek na vrhu brda,
koji je gledao na Batum sa juga. A tamo je, sijajući od radosti, bio
Beoka. „Spaseni ste, gospodaru”, rekao mi je. „Hvala svemogućem
Bogu, spaseni ste! Kao i Vi, gospo”, rekao je Bridi.
Samo sam buljio u njega. Spasen? Više mi se činilo da sam
kidnapovan. Brida me je pogledala. Uzvratio sam joj pogled, a ona je
blago klimnula glavom kao da je želela da mi kaže da treba da ćutimo,
ili sam ja bar tako shvatio, pa sam je poslušao. Zatim nam je Beoka
rekao da možemo da se obučemo.
 Kada sam se skidao, amajliju u obliku čekića i narukvice spustio
sam u torbicu koja mi je visila oko struka. Ostavio sam ih tamo jer nas
je Beoka požurivao u obližnju crkvu, koja je bila malo bolja od drvene
kolibe pokrivene slamom i veća od seoskog svinjca. Tu je zahvalio
Bogu na našem izbavljenju. Nakon toga nas je poveo u obližnju
prostoriju, gde nas je predstavio Elsvit, Alfredovoj ženi. Okruživalo ju
je dvanaest žena. Tri su bile opatice, a čuvalo ih je dvadesetak do zuba
naoružanih vojnika.
Elsvit je bila niska žena, mišiji smede kose. Imala je sitne oči, mala
usta i veoma izraženu bradu. Nosila je plavu haljinu, na kojoj su, oko
struka i širokih rukava, srebrnim koncem bili izvezeni anđeli. Oko
vrata je imala teško raspeće od zlata. Pored nje je bila beba u drvenoj
kolevci, a kasnije, mnogo kasnije, shvatio sam da je ta beba morala biti
Etelfled. Tada sam je prvi put video, iako o tome uopšte ništa nisam
razmišljao. Elsvit me je pozdravila u znak dobrodošlice, govoreći s
primetnim mersijanskim akcentom. Kada se raspitala o mom poreklu,
rekla mi je da smo najverovatnije u srodstvu, jer je njen otac bio
Etelred, erldorman od Mersije. On je bio prvi srodnik pokojnom
Etelvulfu, kojeg su još uvek oplakivali, a čije sam telo video izvan
Redingama. „A sad ti”, okrenula se ka Bridi. „Otac Beoka mi je rekao
da si ti nećaka svetog kralja Edmunda?”
Brida je samo klimnula.
„Ako su ti roditelji?” Elsvit je upitala i namrštila se. „Edmund nije
imao brace, a njegove dve sestre su opatice.”
„Hilda”, rekla je Brida. Znam da je to bilo ime njene tetke, koju je
Brida mrzela.
„Hilda?” Elsvit je bila zbunjena, više nego zbunjena. Sumnjičava.
„Nijedna sestra dobrog kralja Edmunda se ne zove Hilda.”
„Ja nisam njegova nećaka”, priznala je Brida tiho.
„Ah.” Elsvit se zavalila u stolici. Na njenom strogom licu video se
izraz zadovoljstva koji imaju ljudi kada uhvate lažljivca u laži.
„Ali su me učili da ga zovem ujakom”, nastavila je Brida,
iznenađujući me, jer sam pomislio da je shvatila da je u nezgodnoj
situaciji i da će priznati laž. Ali umesto toga, shvatio sam, ona se samo
nadovezala. „Moja majka se zvala Hilda, nije imala muža, ali mi je
uporno govorila da kralja Edmunda treba da zovem ujakom”, govorila
je tiho i uplašeno. „Njemu se to sviđalo.”
„Njemu se to sviđalo?”, prekinula ju je Elsvit. „Zašto?”
„Zato”, rekla je Brida, a onda je pocrvenela. Kako je uspela da
pocrveni, ne znam, ali oborila je pogled, pocrvenela i činilo se da će
svakog trenutka briznuti u plač.
„Ah”, rekla je Elsvit ponovo pošto je shvatila šta je devojčica želela
da kaže. I sama je pocrvenela. „Znači, on ti je bio...”, nije dovršila jer
nije želela da optuži mrtvog i svetog kralja Edmunda da je napravio
kopile ženi po imenu Hilda.
„Da”, rekla je Brida i počela da place. Gledao sam u grede pocrnele
od dima i pokušavao da se ne nasmejem. „Uvek je bio dobar prema
meni”, jecala je Brida, „a grozni Danci su ga ubili.”
Elsvit je očigledno poverovala Bridi. Ljudi obično veruju
najgorima iz drugog naroda, a sada se otkrilo da je sveti kralj Edmund
tajno bio ženskaroš. Pa ipak, to ga nije sprečilo da postane svetac, ali
predstavljalo je osudu za Bridu, jer je Elsvit predložila da je pošalju u
neki ženski samostan u južnom Veseksu. Brida je možda imala
kraljevske krvi, ali je očigledno bila ukaljana grehom. Stoga je Elsvit
želela da je udalji za ceo život. „Da”, Brida se složila ponizno. Morao
sam da se pretvaram da se gušim od dima. Onda nam je Elsvit oboma
poklonila raspeća. Imala je dva pripremljena, oba napravljena od
srebra, međutim, nešto je šapnula jednoj opatici, pa je potom jedno
raspeće zamenjeno drvenim i njega je dobila Brida. Ja sam dobio
srebrno i poslušno sam ga okačio oko vrata. Poljubio sam ga, što je
oraspoložilo Elsvit. Brida je požurila da učini isto, ali šta god da je
radila, više nije mogla da zadivi Alfredovu ženu. Brida je bila kopile
koje je samo sebe osudilo.
Alfred se vratio iz Batuma kada je pala noć. Morao sam da mu se
pridružim u crkvi gde su molitve i zahvalnice trajale čitavu večnost.
Četiri monaha su pojala, njihovi jednolični glasovi su me skoro
uspavali, a nakon toga, jer je napokon bio kraj, pozvali su me da se
pridružim Alfredu za večerom. Beoka je pokušao da me zadivi, rekavši
mi da je ovo čast i da malo njih zamole da obeduju sa kraljem. Ja sam
jeo sa danskim predvodnicima kojima nikada nije bilo važno sa kim
dele trpezu sve dok taj neko ne pljune u kašu. Stoga mi ovaj poziv nije
laskao. Ipak, bio sam gladan. Mogao sam pojesti pečenog vola. Bio sam
nestrpljiv dok smo obredno prali ruke u posudama sa vodom koje su
držale sluge. Potom smo stajali za stolom dok su mu prilazili Alfred i
Elsvit. Biskup je dozvolio da se hrana ohladi, dok je izgovarao dugačku
molitvu i molio Boga da blagoslovi ono što ćemo jesti, a onda smo
napokon seli. Kakvo je razočaranje bila ta večera! Nije bilo svinjetine,
ni govedine, ni jagnjetine, ničega što bi čovek želeo da pojede. Poslužili
su usireno mleko, praziluk, meko kuvana jaja, hleb, razređeno pivo i
ječam kuvan u hladnoj čorbi ukusnoj kao žablja ikra. Alfred je
neprekidno govorio da je jelo dobro, ali je na kraju priznao da ga jako
boli stomak i da je zbog ove dijete sa kašama još uvek gladan.
„Kralj je slab na meso”, objasnio mi je Beoka. Bio je jedan od tri
sveštenika za čeonim stolom, drugi je bio biskup bez zuba koji je
svećnjakom umakao hleb u čorbu. Za stolom su bila i dva erldormana
i, naravno, Elsvit, koja je uglavnom pričala. Protivila se tome što je
Dancima dozvoljeno da ostanu Redingamu, ali joj je na kraju Albert
rekao da nije imao izbora i da je to bio mali ustupak kako bi se sklopio
mir. Na tome se razgovor i završio. Elsvit je bila radosna što je njen
muž pregovarao o oslobađanju mladih talaca koje je držala
Halfdanova vojska, na čemu je Alfred insistirao, jer se plašio da bi ta
deca mogla biti odvedena od prave crkve. Dok je govorio o tome,
gledao je u mene, ali ja skoro uopšte nisam obraćao pažnju, pošto me
je više zanimala jedna sluškinja, mlada devojka, možda četiri ili pet
godina starija od mene. Bila je prava lepotica bujne crne kovrdžave
kose. Pitao sam se da li je to devojka koju je Alfred držao u svojoj
blizini kako bi mogao da zahvali Bogu što se odupire iskušenju.
Kasnije, mnogo kasnije, otkrio sam da je to bila ta devojka. Zvala se
Merevena i na vreme sam zahvalio Bogu što se nisam odupro
iskušenju sa njom, ali ta priča će doći na red malo kasnije, budući da
sam sada bio na raspolaganju Alfredu, ili bolje rečeno, Elsvit.
 „Utred mora naučiti da čita”, rekla je. Nisam znao od kakvog je to
značaja bilo za nju, ali njenoj izjavi se niko nije usprotivio.
„Amen”, rekao je Beoka.
„Monasi iz samostana Vinburnan ga mogu podučavati”, predložila
je.
„Odlična ideja, gospodarice”, rekao je Beoka, a biskup bez zuba je
klimnuo glavom i zaslinio u znak odobravanja.
„Opat Hjuld se veoma trudi”, rekla je Elsvit. U stvarnosti, opat
Hjuld je bio jedan od onih kopilana koji bi radije bičevali učenike, nego
ih učili nečemu. Ali, nema sumnje da je Elsvit mislila upravo na to.
„Pre bih rekao da je cilj mladog Utreda da bude ratnik”, dodao je
Alfred.
„Biće, ako bog da i kada dođe vreme”, rekla je Elsvit. „Ali, kakva je
korist od ratnika koji ne zna da čita božju reč?”
„Amen”, rekao je Beoka.
„Nikakva”, složio se Alfred. Mislio sam da je učiti ratnika da čita
isto kao da učite psa da pleše, ali nisam ništa rekao, iako je Alfred
osetio moju sumnjičavost. „Zašto je za ratnika dobro da zna da čita,
Utrede?”, upitao me je.
„Za svakoga je dobro da zna da čita”, rekao sam pokorno, pri tome
dobivši osmeh od Beoke.
„Vojnik koji čita jeste vojnik koji ume da čita naređenja”, rekao je
Alfred mimo. „To je vojnik koji zna šta njegov kralj želi. Pretpostavimo
da si u Nortumbriji, Utrede, a da sam ja u Veseksu. Kako ćeš znati šta
želim?”
Od toga mi je zastao dah, iako sam tada bio isuviše mali da bih to
razumeo na vreme. Da sam ja u Nortumbriji, a on u Veseksu, onda ga
se ne bih ticao. Ali, naravno, Alfred je mislio unapred, daleko unapred,
do vremena kada će postojati jedno englesko kraljevstvo i jedan kralj
Engleske. Samo sam zurio u njega otvorenih usta, a on mi se nasmejao.
„Znači ideš u Vinburnan, mladiću”, rekao je, „i što pre tamo odeš, to
bolje.”
 „Što pre?” Elsvit nije ništa znala o ovome i bila je veoma
sumnjičava.
„Danci će, draga moja, tragati za oba deteta”, objasnio joj Alfred.
„Ako otkriju da su ovde, moći će da traže da ih vratimo.”
„Ali potrebno je osloboditi sve taoce”, prigovorila mu je Elsvit. „I
sam si to rekao.”
„Da li je Utred bio talac?”, upitao je Alfred ljubazno, gledajući u
mene. „Ili je bio u opasnosti da postane Danac?” Ostavio je pitanja da
lebde u vazduhu i ja se nisam trudio da odgovorim na njih. „Moraš
postati pravi Englez”, rekao je Alfred. „Zato moraš ujutro krenuti na
jug. I ti i devojčica.”
„Devojčica nije važna”, rekla je Elsvit ne obazirući se. Bridu su
poslali da jede sa slugama iz kuhinje.
„Ako Danci otkriju da je ona Edmundovo kopile, upotrebiće je
kako bi mu uništili ugled”, primetio je jedan eldorman.
„Ona im to nikada nije rekla”, nadovezao sam se“ jer je mislila da
bi mu se oni zbog toga mogli izrugivati.”
„Onda u njoj ima nečega dobrog”, progunđala je Elsvit. Poslužila
se jednim meko kuvanim jajetom. „A šta ćete uraditi ako vas Danci
optuže za spasavanje dece?”, upitala je muža.
„Lagaću, naravno”, rekao je Alfred. Elsvit mu je namignula, a
biskup je promumlao kako će ta laž biti u korist Boga i stoga je
oprostiva.
Nisam imao nameru da idem u Vinburnan. Ne zato što sam
odjednom želeo da budem Danac, već zato što je bilo još toliko toga
što je trebalo da učinim sa ,Zmijskim dahom’. Voleo sam taj mač, a
ostavio sam ga kod Ragnarovih slugu. Želeo sam da ga vratim pre nego
što moj život krene putem koji su od mene tražile prelje. Uz sve to,
nisam imao nameru da odustanem od života sa Ragnarom u zamenu
za škrte radosti samostana i učitelja. Brida je, znao sam, želela da se
vrati Dancima. Alfredovo uporno insistiranje na tome da se nas dvoje
udaljimo iz Batuma pružilo nam je priliku.
 Na put su nas poslali narednog jutra, pre zore. Krenuli smo na jug
u brdovitu zemlju. Pratilo nas je dvanaest ratnika koji su se uvredili
što su dobili zadatak da odvedu dvoje dece duboko u unutrašnjost
Veseksa. Meni su dali konja, a Bridi mazgu. Mladi sveštenik Vilibold je
bio zvanično zadužen da preda Bridu opaticama, a mene opatu Hjuldu.
Otac Vilibold je bio dobar čovek, prijatnog osmeha i učtiv. Mogao je da
podražava zov ptica i zasmejavao nas je izmišljajući razgovor između
svadljivog drozda i ševe koja je letela visoko. Onda smo pogađali koje
ptice imitira. Ta vrsta zabave, praćena lakim zagonetkama, dovela nas
je do naselja smeštenog visoko iznad reke koja je sporo tekla kroz ovu
oblast punu gustih šuma. Vojnici su tražili da se tu zaustavimo jer je
konjima, prema njihovim rečima, bio potreban odmor. „Stvarno im je
potrebno pivo”, rekao nam je Vilibold i slegao ramenima kao da je to
razumljivo.
Dan je bio topao. Konji su bili privezani ispred dvorca u kojem smo
se nalazili, vojnici su dobili pivo, hleb i sir, a onda su posedali ukrug,
bacali kocke i mrmljali, ostavivši Vilibolda da pazi na nas, međutim,
mladi sveštenik se izvalio na skoro srušenu gomilu sena i zaspao na
suncu. Pogledao sam Bridu, ona je pogledala mene i to je bilo to.
Polako smo se išunjali iz dvorca, obišli ogromnu gomilu gnojiva, brzo
prošli između svinja koje su rovale po polju, provukli se kroz živicu, a
potom se našli u Sumi, gde smo oboje počeli da se smejemo. „Moja
majka je tražila da ga zovem ujak”, rekla je Brida piskavim glasom, „a
grozni Danci su ga ubili.” Oboje smo mislili da je to nešto najsmešnije
što smo ikada čuli. Potom smo se uozbiljili i požurili na sever.
Mnogo je vremena prošlo pre nego što su vojnici počeli da nas
traže. Kasnije su doveli pse tragače iz dvorca u kojem su tražili pivo, a
mi smo do tada šmugnuli uz reku, ponovo promenili pravac, pronašli
uzvišenje i sakrili se. Nisu nas pronašli iako smo celo popodne mogli
čuti lajanje pasa u dolini. Mora da su tragali duž obale reke jer su
mislili da ćemo otići tamo, ali smo mi bili bezbedni, sami i na
uzvišenju.
Tragali su za nama dva dana, ne približivši nam se. Trećeg dana
smo videli Alfredovu kraljevsku povorku kako jaše putem ispod brda,
na jug. Sastanak u Batumu bio je završen, a to je značilo da se Danci
povlače u Redingam, a nijedno od nas nije znalo kako da dođemo do
Redingama. Znali smo samo da smo, da bismo došli u Batum, putovali
na zapad. To je bio početak i znali smo da treba da pronađemo reku
Temzu. Jedina dva problema koja smo imali bili su hrana i kako da nas
ne uhvate.
Bilo je to lepo vreme. Mleko smo krali tako što smo muzli krave i
koze. Nismo imali oružje, ali smo napravili toljage od grana koje su
pale na zemlju i upotrebili ih da uplašimo jednog siromašnog starca
koji je strpljivo kopao rov i imao malu torbu u kojoj se nalazio hleb i
puding od graška, to smo ukrali. Ribu smo hvatali rukama, to me je
Brida naučila, a živeli smo u Sumi. Ponovo sam oko vrata stavio
amajliju u obliku čekića. Brida je bacila drveno raspeće, a ja sam
zadržao svoje srebrno jer je bilo vredno.
Nakon nekoliko dana, počeli smo da putujemo noću. U početku
smo se oboje plašili jer je noć bila vreme kada su sceadugengani
izlazili iz svojih skrovišta, međutim, izveštili smo se i išli smo kroz
tamu. Zaobilazili smo farme, pratili zvezde i naučili kako da se
krećemo bez buke i postanemo senke. Jedne noći nam se režeći
približilo nešto veliko. Čuli smo kako se kreće, udara po zemlji. Oboje
smo počeli da udaramo toljagama po zemlji i cvilimo i zver je otišla.
Vepar? Možda. A možda i sceadugengan bez oblika i imena, koji usiri
ljudske snove.
Morali smo da predemo niz visokih, golih brda, gde smo uspeli da
ukrademo jagnje pre nego što su psi ovčari i naslutili da smo tamo.
Zapalili smo vatru u šumi severno od brda i ispekli meso. Naredne
noći smo naišli na reku. Nismo znali koja je to reka, ali bila je široka,
tekla je ispod drveća koje se nalazilo ispod nas. U blizini je bilo naselje
u kome smo uočili mali, okrugli brod, načinjen od povezanih vrbovih
grana, pokrivenih kozjom kožom. Te noći smo ukrali brod i pustili da
nas nosi nizvodno, pored naselja, ispod mostova, jednako idući na
istok.
To tada nismo znali, ali reka je bila Temza i tako smo bezbedno
stigli u Redingam.
 ★★★

RORIK JE UMRO. DUGO JE BIO BOLESTAN, ali bilo je perioda kada

se činilo da se oporavlja. Od koje god bolesti da je umro, odnela ga je
brzo, a Brida i ja smo stigli u Redingam dana kada su spalili njegovo
telo. Uplakani Ragnar je stajao kraj lomače i posmatrao kako mu
plameni jezici gutaju sina. U vatru su stavili mač, bodež, amajliju u
obliku čekića i model broda. Kada je sve bilo gotovo, otopljeni metal
su stavili sa pepelom u veliku posudu koju je Ragnar sahranio u blizini
reke Temze. „Sada si ti moj drugi sin”, rekao mi je te noći. Onda se setio
Bride: „A ti si mi ćerka.” Oboje nas je zagrlio, a onda se napio.
Narednog jutra je hteo da izjaše i ubija Zapadne Saksonce, ali sprečili
su ga Ravn i Halfdan.
Primirje je trajalo. Brida i ja smo bili u begu već tri nedelje, a u
Redingam je stigla prva isporuka srebra, zajedno sa hranom za ljude i
životinje. Alfred je, čini se, bio čovek od reči, a Ragnar tužan čovek.
„Kako da kažem Sigrid?”, pitao se.
„Nije dobro da čovek ima samo jednog sina”, rekao mi je Ravn,
„skoro kao da nema nijednog. Ja sam imao tri, a samo je Ragnar
preživeo. Sada je živ samo njegov stariji sin.” Ragnar Mlađi je još uvek
bio u Irskoj.
„Može on imati još jednog sina”, rekla je Brida.
„Ne sa Sigrid”, rekao je Ravn. „Ali pretpostavljam da može da uzme
drugu ženu. Ponekad se tako radi.”
Ragnar mi je vratio ,Zmijski dah’ i dao još jednu narukvicu. I Brida
je dobila narukvicu, a malo utehe mu je pružila priča o tome kako smo
pobegli. Morali smo da ispričamo Halfdanu i Gutrumu Nesrećnom, koji
nas je mrko gledao dok smo opisivali obrok kod Alfreda i Alfredove
planove kako će me obrazovati. Čak se i bolom skrhani Ragnar
nasmejao kada je Brida ispričala priču o tome kako je tvrdila da je
kopile kralja Edmunda.
„Ta kraljica Elsvit, kako izgleda?”, raspitivao se Halfdan.
 „Nije ona kraljica jer Zapadni Saksonci nemaju kraljice”, rekao
sam. To mi je ispričao Beoka. „Ona je samo kraljeva žena.”
„Ona je lasica koja se pretvara da je drozd”, rekla je Brida.
„Je li lepa?”, upitao je Gutrum.
„Ima lice tvrdice, svinjske oči i napućene usne”, rekla je Brida.
„Onda on sa njom neće biti srećan”, rekao je Halfdan. „Zašto se
oženio njome?”
„Zato što je iz Mersije”, rekao je Ravn, „a Mersija će podržati
Alfreda.”
„Mersija pripada nama”, zarežao je Halfdan.
„Ali Alfred će je vratiti”, rekao je Ravn. „Trebalo bi da Britima
pošaljemo brodove sa skupocenim poklonima. Ako ih oni napadnu iz
Velsa i Kornvaluma, onda će on morati da podeli svoju vojsku.”
Ovo je bilo kobno, jer je Halfdan još uvek dobro pamtio podelu
svoje vojske kod brda Esk. Samo je mrko gledao u svoje pivo. Koliko
znam, on nikada nije poslao Britima poklone, a bilo bi dobro da jeste.
Ali poremetilo ga je neuspešno osvajanje Veseksa, kao i glasine o
nemirima u Nortumbriji i Mersiji. Danci su veoma brzo zauzeli veliki
deo Engleske da osvojene zemlje nikada nisu podjarmili, niti su
zauzeli sve tvrđave u njima. Tako su pobune buknule kao paganske
vatre. Lako su ih ugušili, ali kada se o njima nije vodilo računa, pobune
bi se proširile i postale opasne. Bilo je vreme, govorio je Halfdan, da se
uguše vatre i da se porobljena Engleska zastraši strašnim
pokoravanjem. Kada se to jednom uradi, kada jednom utihnu
Nortumbrija, Mersija i Istočna Anglija, onda će ponovo razmatrati
napad na Veseks.
Alfred je poslao poslednju isporuku srebra, a danska vojska je
pustila male taoce, uključujući i blizance iz Mersije. Mi ostali smo se
vratili u Landen. Ragnar je iskopao posudu sa pepelom svog mlađeg
sina i odneo je na Zmiju vetra. „Poneću je kući i sahraniti ga sa svojim
narodom”, rekao mi je.
Te godine nismo mogli da putujemo na sever. Bila je jesen kada
smo došli u Landen i tu smo morali da sačekamo da prođe zima. Tri
Ragnarova broda su tek na proleće krenula iz reke Temze i uputila se
na sever. Imao sam skoro šesnaest godina i tako sam brzo rastao da
sam odjednom za glavu bio viši od većine muškaraca. Ragnar mi je dao
da držim kormilo. Naučio me je da upravljam brodom, da procenim
nalete vetra ili talasa i podignem kormilo pre nego što brod promeni
pravac. Naučio sam da polako upravljam, u početku sam mislio da se
brod ljulja kao pijan jer sam previše stegao kormilo. Ali s vremenom
sam naučio da pratim volju broda i zavoleo sam taj drhtaj u kormilu
od jasena kada divni trup broda postigne punu brzinu.
„Učiniću te svojim drugim sinom”, rekao mi je Ragnar na tom putu.
Nisam znao šta da kažem.
„Uvek ću više voleti svog najstarijeg sina”, nastavio je, misleći na
Ragnara Mlađeg, „ali prema tebi ću se odnositi kao prema svome sinu.”
„Voleo bih da bude tako”, rekao sam nespretno. Gledao sam u
udaljenu obalu, prepunu malih, tamnih jedara ribarskih čamaca koji
su se udaljavali od naših brodova. „Počastvovan sam”, rekao sam.
„Utred Ragnarson”, rekao je da bi proverio kako zvuči. Verovatno
mu se svidelo jer se nasmejao, ali onda se setio Rorika i oči su mu se
ispunile suzama, te je samo gledao na istok, u praznu pučinu.
Te noći smo spavali na ušću reke Hamber.
Dva dana kasnije vratili smo se u Eofervik.
★★★

KRALJEV DVOR JE BIO POPRAVLJEN. Imao je nove kapke na

visokim prozorima, a krov je bio pokriven slamom od raži boje zlata.
Stari zidovi dvora, koje su podigli Rimljani, bili su ostrugani tako da
više nije bilo lišaja između kamenova na zidovima. Ispred spoljne
kapije stajali su stražari, a kada je Ragnar tražio da ude, otresito su mu
rekli da pričeka. Pomislio sam da će isukati mač, ali pre nego što je
mogao da se prepusti naletu besa, pojavio se Kjartan. „Moj gospodaru
Ragnare”, rekao je kiselo.
„Od kada Danac mora da čeka na ovoj kapiji?”, upitao je Ragnar.
 „0d kada sam ja to naredio”, odgovorio je Kjartan, a u glasu mu se
osećala drskost. Činilo se da i on, kao i dvorac, izgleda raskošno. Nosio
je ogrtač od krzna crnog medveda, imao dobre čizme, tuniku od nitni,
opasač za mač od crvene kože i skoro isti broj narukvica kao i Ragnar.
„Ovde niko ne ulazi bez moga odobrenja”, nastavio je Kjartan, „ali ti si,
naravno, dobrodošao, erle Ragnare.” Koraknuo je u stranu kako bi
Ragnara, mene i trojicu Ragnarovih vojnika propustio u veliku
dvoranu, gde je pre pet godina moj stric pokušao da me otkupi od
Ivara. „Vidim da još uvek imaš englesku životinjicu”, rekao je Kjartan,
gledajući u mene.
„Samo gledaj dok imaš oči”, rekao je Ragnar nehajno. „Je li kralj
tu?”
„Prima samo one koji su zakazali posetu”, rekao je Kjartan.
Ragnar je uzdahnuo i okrenuo se ka svom nekadašnjem brodskom
zapovedniku. „Dosadan si kao vaška”, rekao je, „a ako ti odgovara,
Kjartane, postavićemo na zemlju štapove od leske i suočiti se kao
muškarci. A ako ti ne odgovara, onda dovuci kralja ovamo, jer želim
da razgovaram sa njim.”
Kjartan se obuzdao, shvativši da ne želi da se suoči sa Ragnarovim
mačom u prostoru za borbu obeleženom granama leske. Zato je,
krećući se sa lažnom otmenošću, otišao u udaljene prostorije dvora.
Ostavio nas je da dovoljno dugo čekamo, ali kralj Egbert se na kraju
pojavio, praćen šestoricom stražara, među kojima je bio i jednooki
Sven, koji je izgledao podjednako raskošno kao i njegov otac. Bio je
ogroman, skoro visok kao ja, širokih prsa i snažnih mišićavih ruku.
Egbert je bio nervozan, međutim, dao je sve od sebe da izgleda kao
kralj. Ragnar mu se naklonio, potom mu rekao da je čuo za priče o
nemirima u Nortumbriji, te da ga je Halfdan poslao na sever da ih
uguši. „Nema nemira”, rekao je Egbert, ali tako uplašeno da sam
pomislio da će se upišati u gaće.
„Bilo je pobuna u brdima u unutrašnjosti”, rekao je Kjartan
nemamo, „međutim, one su ugušene.” Potapšao je mač da bi dao na
znanje kako su pobune ugušene.
 Ragnar je vladao situacijom, ali ništa više nije uspeo da sazna.
Očigledno je nekoliko ljudi ustalo protiv Danaca, postavivši im zasede
na putu koji je vodio ka zapadnoj obali. Zločinci su uhvaćeni i ubijeni i
to je bilo sve što nam je Kjartan rekao. „Nortumbrija je bezbedna”,
dovršio je, „pa se možeš vratiti Halfdanu, moj gospodaru, i nastaviti da
braniš Veseks.”
Ragnar nije obratio pažnju na poslednje reči. „Idem kući da
sahranim sina i živim u miru”, rekao mu je.
Sven je dodirivao svoj mač i gledao me ogorčeno svojim jednim
okom. S obzirom na to da je neprijateljstvo između mene i njega, kao
i između Ragnara i Kjartana, bilo očigledno, niko nam nije pravio
smetnje i mi smo otišli. Brodovi su bili izvučeni na obalu, srebro koje
smo dobili u Redingamu podeljeno je posadi. Otišli smo kući sa
Rorikovim pepelom.
Sigrid je zakukala kada je čula novosti. Pocepala je odeću, zamrsila
kosu i jadikovala. Druge žene su joj se pridružile. Rorikov pepeo je na
vrh najbližeg brda odnela povorka. Tamo je posuda sa pepelom
sahranjena, a nakon sahrane, Ragnar je ostao tamo, gledao preko brda
i posmatrao bele oblake kako plove nebom na zapadu.
Ostatak godine smo proveli kod kuće. Trebalo je brinuti o
usevima, pokositi travu, požnjeti i samleti žito. Pravili smo sir i puter.
Trgovci i putnici su nam donosili vesti, ali niko nije došao iz Veseksa,
gde je, činilo se, Alfred i dalje vladao i imao svoj mir. Tako je to
kraljevstvo ostalo, kao poslednje u Engleskoj. Ragnar je ponekad
govorio o povratku u Veseks, gde bi poneo svoj mač kako bi stekao još
blaga, ali činilo se da je toga leta iz njega iščilela želja za borbom.
Poslao je poruku u Irsku, tražeći da mu se najstariji sin vrati kući,
međutim, takve poruke nisu bile pouzdane i Ragnar Mladi te godine
nije došao kući. Ragnar je mislio i na Tiru, svoju ćerku. „Misli da je
vreme da se udam”, rekla mi je jednog dana dok smo mućkali mleko
za buter.
„Ti?”, nasmejao sam se.
„Imam skoro četrnaest godina!”, rekla mi je prkosno.
 „I vreme ti je da se udaš. Za koga ćeš se udati?”
Slegla je ramenima. „Majci se sviđa Anvend.” Anvend je bio jedan
od Ragnarovih ratnika, mladić ne mnogo stariji od mene, snažan i
veseo. Ragnar je mislio da bi ona trebalo da se uda za nekog Ubinog
sina, što je značilo da bi morala da se odseli, a Sigrid se to nije sviđalo.
Ipak, on je počeo polako da prihvata njeno mišljenje. Dopadao mi se
Anvend i mislio sam da bi on bio dobar muž za Tiru koja je izrastala u
pravu lepoticu. Imala je dugu kosu boje zlata, krupne oči, pravilan nos,
nežnu kožu, a osmeh joj je bio kao sunčev sjaj. „Majka kaže da moram
imati mnogo sinova”, rekla je.
„Nadam se da ćeš imati.”
„Volela bih da imam i ćerku”, rekla je, naprežući se dok je mućkala
mleko, jer se buter zgušnjavao. „Majka misli da bi i Brida trebalo da se
uda.”
„Možda Brida ima druge planove”, rekao sam.
„Ona želi da se uda za tebe”, rekla mi je Tira.
Nasmejao sam se na to. O Bridi sam mislio kao o prijateljici,
najbližem drugu, a to što smo spavali zajedno ili što smo radili neke
stvari kada Sigrid ne bi gledala, nije u meni budilo želju da se oženim
njome. Nisam uopšte želeo da se oženim, mislio sam samo na mačeve,
štitove i bitke, a Brida je mislila na biljke.
Bila je kao mačka. Dolazila je i odlazila u tajnosti. Od Sigrid je
naučila o biljkama i njihovoj upotrebi sve što je mogla. Ladolež se
koristi kao purgativ, divlji lan za čireve, barski neven kako bi se
vilenjaci oterali od vedrica s mlekom, mišjakinja za groznicu. Naučila
je i bajalice koje nije želela da mi oda, ženske bajalice, i rekla mi je da
duhovi mogu da dođu ako tokom noći ćutiš i miruješ. Ravn ju je naučio
kako da sanja sa bogovima, što je podrazumevalo da mora da pije pivo
u koje su se potapale usitnjene pečurke sa crvenim kapicama. Često
joj je bilo loše jer je pila suviše jako pivo. Ali, nije prestajala da ga pije
i tako su nastale njene prve pesme, pesme o pticama i zverima. Ravn
je rekao da je postala pravi skald. U noćima, kada bismo gledali kako
se pravi ćumur, govorila bi mi pesme. Glas joj je bio mek i ritmičan.
Već je imala i psa koji ju je svuda pratio. Našla ga je u Landenu, kada
smo se vraćali kući. Pas je bio crno - beli i pametan kao i sama Brida.
Nazvala ga je Nihtgenga, što je značilo ,onaj koji hoda noću’, ili goblin.
Sedeo bi sa nama kraj gomile ćumura i mogao bih da se zakunem da
je slušao njene pesme. Brida je napravila sviralu od slame i svirala
setne melodije, a Nihtgenga bi je posmatrao svojim velikim, tužnim
očima sve dok ga muzika ne bi obuzela. Onda bi podigao njušku i
počeo da zavija. Oboje bismo mu se smejali, Nihtgenga bi se uvredio,
pa bi Brida morala da ga mazi kako bi ga ponovo odobrovoljila.
Nismo mislili na rat sve dok nije došlo leto i na brda se spustile
vrućine, a nama došao neočekivani posetilac.
Erl Gutrum Nesrećni došao je u našu udaljenu dolinu. Došao je sa
dvadeset konjanika odevenih u crno. S poštovanjem se naklonio Sigrid
koja ga je prekorila što se nije najavio. „Napravila bih gozbu”, rekla je.
„Doneo sam hranu”, rekao je Gutrum i pokazao na konjske bisage.
„Nisam želeo da trošim vaše zalihe.” Došao je iz dalekog Landena
pošto je želeo da razgovara sa Ragnarom i Ravnom. Ragnar me je
pozvao da im se pridružim jer, kako je rekao, o Veseksu znam više od
većine ljudi. Gutrum je želeo da razgovara o Veseksu. Ipak, nisam
mogao mnogo da pomognem. Opisao sam Alfreda, njegovu pobožnost
i upozorio Gutruma da, iako kralj Zapadnih Saksonaca možda i ne
izgleda najprijatnije, sasvim je sigurno da je pametan. Gutrum je na to
slegao ramenima. „Pamet je precenjena”, rekao je kiselo. „Pametan
čovek ne dobija bitke.”
„Glup čovek ih gubi”, ubacio se Ravn, „kao onda kada je podeljena
vojska, kada smo se borili izvan Ebanduna?” Gutrum se namrštio, ali
je odlučio da ne započinje svađu sa Ravnom. Umesto toga, zamolio je
Ragnara da ga posavetuje kako da porazi Zapadne Saksonce i da mu
Ragnar potvrdi da će naredne godine dovesti svoje vojnike u Landen i
priključiti se narednom napadu. „Ako to bude naredne godine”, rekao
je Gutrum mrzovoljno. Počešao se po vratu i prodrmao zlatom
optočenu majčinu kost, koja mu je još uvek visila u kosi. „Možda
nećemo imati dovoljno vojnika.”
„Onda ćemo napasti godinu dana kasnije”, rekao je Ragnar.
 „Ili one posle nje”, rekao je Gutrum, a potom se namrštio. „Ali kako
da dokrajčimo to pobožno kopile?“
„Razdvoj mu trupe”, rekao je Ragnar“ jer će ih, u suprotnom, uvek
biti više od nas.”
„Uvek? Više od nas?” Gutrum je sumnjao u to. „Kada smo se ovde
borili”, rekao je Ragnar, „neki Nortumbrijci su odlučili da se ne bore
protiv nas i pobegli su u Mersiju. Isto se dogodilo kada smo se borili u
Mersiji i Istočnoj Angliji, a ljudi su bežali ispred nas kako bi našli
utočište u Veseksu. Ali, kada smo se borili u Veseksu, nisu imali kuda.
Nijedno mesto im više nije bilo sigurno. Zato su morali da se bore, svi
od reda. Bori se u Veseksu i sateraćeš neprijatelja u ćošak.”
„A neprijatelj sateran u ćošak postaje opasan”, dobacio je Ravn.
„Treba ih podeliti”, rekao je Gutrum zamišljeno, ponovo se ne
obazirući na Ravna.
„Brodove treba dovesti na južnu obalu, vojsku na Temzu, a Brite
naterati da ih napadnu iz Brikejnoga, Glivisinga i Gventa”, rekao je
Ragnar. To su bila kraljevstva u južnom Velsu, odakle su Briti vrebali
zapadnu granicu Mersije. „Napadni sa tri strane i Alfred će morati da
brine o svemu tome, a neće moći”, nastavio je Ragnar. „Hoćeš li biti
tamo?”, upitao ga je Gutrum.
„Imaš moju reč”, rekao je Ragnar, a potom se razgovor pretvorio u
opisivanje onoga što je Gutrum video tokom puta. Kao što svi znaju,
on je bio pesimista i uvek se trudio da u svemu vidi ono najgore. U
Engleskoj je izgubio nadu. U Mersiji je bilo problema, rekao je, Istočni
Angli su neumorni, a pronosile su se i glasine da kralj Egbert u
Nortumbriji podstiče pobune.
„Egbert!” Ragnara su ove vesti iznenadile. „Pa on ne bi mogao ni
pijanog čoveka da ohrabri da piša!”
„Tako su mi rekli”, rekao je Gutrum, „možda nije istina. Momak po
imenu Kjartan mi je to rekao.”
„Onda skoro sigurno nije istina.”
„Uopšte nije istina”, složio se Ravn.
 „Učinilo mi se da je dobar čovek”, rekao je Gutrum jer očigledno
nije znao šta se u prošlosti dogodilo između Ragnara i Kjartana, a
Ragnar nije želeo da mu kaže. Verovatno je zaboravio sve o čemu su
razgovarali čim je Gutrum otišao.
Ipak, Gutrum je bio u pravu. U Eoferviku se spremala zavera, iako
sumnjam da je Egbert imao veze sa tim. Iza svega je stajao Kjartan, koji
je počeo da širi glasine kako kralj Egbert u tajnosti sprema pobunu.
Glasine su se toliko pročule, a kraljev položaj bio toliko ugrožen da je
jedne noći Egbert, strahujući za svoj život, uspeo da umakne čuvarima
i pobegne na jug sa dvanaest pratilaca. Našao je utočište kod kralja
Burgreda u Mersiji, kojem je, iako su mu zemlju zaposeli Danci, bilo
dozvoljeno da zadrži sopstvenu stražu, što je bilo dovoljno da zaštiti
svog novog gosta. Za novog kralja Nortumbrije su proglasili Riksiga od
Danholma, čoveka koji je predao Ragnaru zarobljene monahe. On je
nagradio Kjartana tako što mu je dozvolio da opustoši svako mesto na
kome su se mogli nalaziti pobunjenici koji su sarađivali sa Egbertom.
Naravno, pobune nije ni bilo, ali Kjartan je to izmislio kako bi poharao
nekoliko preostalih muških i ženskih samostana u Nortumbriji i još
više se obogatio. Ostao je na mestu Riksigovog glavnog ratnog
zapovednika i ubirača poreza.
Sve ovo nas nije ni dotaklo. Mi smo se pobrinuli za žetvu, napravili
slavlje, a onda je objavljeno da će se za Božić Tira i Anvend venčati.
Ragnar je zamolio kovača Ildvulfa da napravi Anvendu mač kao što je
,Zmijski dah’. Ildvulf je rekao da će učiniti to. U isto vreme, napravio
mi je kratki mač, baš kao onaj koji je Toki preporučivao za borbu u
živom zidu. Naterao me je da mu pomognem da izravna upletene
usijane gvozdene palice. Radili smo cele te jeseni, sve dok Ildvulf nije
načinio mač za Anvenda, a ja sam mu pomagao pri izradi kratkog
mača. Nazvao sam ga ,Osinja žaoka’ jer je bio kratak i jedva je čekao
da ga isprobam na neprijatelju, što je Ildvulf nazvao glupošću.
„Neprijatelji uvek brzo udu u nečiji život, nema potrebe da ih tražiš”,
rekao mi je.
Svoj prvi štit napravio sam početkom zime. Napravio sam ga od
drveta lipe, a iskovao sam i veliki ukras sa drškom, koji sam provukao
kroz otvor u drvetu. Obojio sam ga u crno i uokvirio trakom od gvožđa.
Bio je pretežak, a s vremenom sam naučio kako da ih pravim da budu
lakši. Ali, tokom jeseni, svuda sam nosio taj štit, mač i kratki mač,
navikao se na njegovu težinu, vežbao da zadajem i odbijam udarce i
sanjario. Plašio sam se svog prvog živog zida, a opet čeznuo sam za
njim. Nijedan muškarac nije pravi ratnik sve dok se ne bori u prvim
redovima živog zida. To je bilo kraljevstvo smrti, mesto užasa, ali
ludak, kao ja, težio je tome.
Pripremali smo se za rat. Ragnar je obećao da će podržati
Gutruma, pa smo Brida i ja napravili više ćumura, a Ildvulf je
popravljao vrhove kopalja, sekire i lopate, dok je Sigrid svoju radost
pronašla u pripremama za Tirino venčanje. Početkom zime je
napravljena veridba, kada je Anvend, odeven u najbolju odeću, vešto
zakrpljenu, došao u našu kuću sa šestoricom svojih prijatelja i stidljivo
se preporučio Ragnaru za Tirinog muža. Svi su znali da će joj on biti
muž, ali formalnosti su bile važne. Tira je sedela između majke i oca
kada je Anvend obećao Ragnaru da će je vole ti, paziti i štititi. Potom
je predložio cenu za mladu u iznosu od dvadeset srebrnjaka, koja je
bila previsoka, ali koja je, pretpostavljam, dala na znanje da voli Tiru.
„Neka bude deset, Anvende”, rekao je Ragnar, velikodušan kao i
uvek, „a ostatak potroši na novi ogrtač.”
„Dvadeset je dovoljno”, rekla je Sigrid odlučno, jer će otkupnina za
mladu pripasti Tiri kada se uda, iako će novac biti predat Ragnaru.
„Onda neka ti Tira nabavi novi ogrtač”, rekao je Ragnar i uzeo
novac. Potom je zagrlio Anvenda. Te noći smo slavili, a Ragnar je bio
srećniji nego ikad od Rorikove smrti. Tira ih je posmatrala kako igraju,
ponekad bi pocrvenela kada bi joj se pogled susreo sa Anvendovim.
Šestorica Anvendovih prijatelja, Ragnarovih ratnika, trebalo je da se
vrati sa Anvendom na venčanje. A trebalo je i da gledaju kako Anvend
odvodi Tiru u krevet i tek kada budu saopštili da je ona prava žena,
njihov brak će početi.
Za to je trebalo čekati do zimskih svečanosti. Tira će se tada
venčati, to bismo proslavili, zima bi potrajala, otišli bismo u rat.
Drugim rečima, mislili smo da će stvari ići svojim tokom kao i obično.
 A u podnožju Igdrazila, drveta života, tri prelje su nam se rugale.
★★★

PROVEO SAM MNOGO BOŽIĆA na dvoru Zapadnih Saksonaca.

Božić je zimska religiozna svečanost. Zapadni Saksonci su uspeli da
pokvare slavlje pojanjem monaha, gunđanjem sveštenika i užasno
dugim ceremonijama. Zimske svečanosti treba da budu period slavlja
i utehe, trenutak topline usred zime, vreme kada treba jesti jer dolaze
loša vremena, kada neće biti mnogo hrane i kada će led okovati zemlju.
Bilo je to vreme kada je trebalo biti srećan, napiti se i ponašati
neodgovorno, te ustati narednog jutra i zapitati da li ćeš se ikada
ponovo dobro osećati. A Zapadni Saksonci su slavlje predali u ruke
monaha koji su ga učinili radosnim poput sahrane. Ne znam zašto ljudi
misle da je religiji mesto usred zimskog slavlja, iako su se u to doba,
naravno, Danci prisećali svojih bogova i prinosili im žrtve. Ali oni su u
isto vreme verovali da se Odin, Tor i ostali bogovi vesele u Asgardu i
da ne žele da kvare veselje u Midgardu, našem svetu. To je imalo
smisla, ali shvatio sam da je većina hrišćana bojažljivo sumnjičava
prema radosti, a zimske svečanosti su im nudile previše toga. Neki
ljudi u Veseksu su znali da slave, a ja sam uvek davao sve od sebe. Ali,
ako bi se u blizini zatekao Alfred, onda je bilo sigurno da će od nas
tražiti da postimo, da se molimo i kajemo svih dvanaest dana Božića.
Sve je ukazivalo na to da će zimske svečanosti, tokom kojih je Tira
trebalo da se uda, ostati Dancima u najlepšem sećanju. Kako su se
svečanosti približavale, tako smo sve više radili. Imali smo više
životinja nego što je uobičajeno, a poklali smo ih uoči samog slavlja
kako ne bismo morali da usolimo njihovo meso. Iskopali smo velike
jame u kojima je, na velikim šipkama koje je napravio Ildvulf, trebalo
skuvati svinje i krave. On je gunđao zbog toga, rekavši da ga pravljenje
delova za kuvanje odvaja od pravog posla, ali potajno je uživao u tome,
jer je voleo hranu. Pored svinjetine i govedine, planirali smo da
poslužimo i haringe, losose, jagnjetinu, štuke, sveže pečeni hleb, sir,
pivo, medovinu i, naposletku, najbolje od svega puding od ovčijih
iznutrica punjenih krvlju, otpacima od mesa, zobi, renom, divljim
belim lukom i bobicama borovnice. Voleo sam te pudinge i još uvek ih
volim. Bili su prhki spolja, ali bi se iz njih izlila topla krv kada biste ih
jednom zagrizli. Sećam se kako se Alfred gadio dok sam jednom jeo
takav puding i dok su mi se krvavi sokovi slivali niz bradu, a u isto
vreme, on sam je morao da jede kuvani praziluk.
Planirali smo svečane igre i nadmetanja. Jezero u središtu doline
se zaledilo. Oduševilo me je kako Danci vezuju kosti kožnim trakama
za stopala i kližu se po ledu. Bio je to događaj koji je trajao dok led nije
pukao i jedan mladić se udavio. Ragnar je pretpostavio da će led na
jezeru biti debeo nakon zimskih svečanosti, a ja sam odlučio da
naučim da kližem. Ipak, Brida i ja smo još uvek pravili ćumur za
Ildvulfa, koji je odlučio da napravi Ragnaru mač, najbolji do sada. Bio
je pravi izazov pretvoriti dve prikolice jovinog drveta u najbolji
mogući ćumur.
Planirali smo da tu gomilu načnemo dan pre slavlja. Bila je veća od
svih prethodno napravljenih i još uvek se nije dovoljno ohladila. Ako
načnete gomilu ćumura pre nego što se ohladi, vatra će brzo planuti i
pretvoriti sav polugotov ćumur u pepeo. Zato smo se pobrinuli da
svaki otvor bude dobro za tvoren jer smo pretpostavili da ćemo imati
dovoljno vremena da je načnemo ujutro, prvog dana zimskih
svečanosti, pre nego što proslava počne. Većina Ragnarovih vojnika i
njihovih porodica već je stigla kod nas, spavali su gde god su mogli i
spremali se za prvi dnevni obrok, ali i za nadmetanja na livadi, pre
samog venčanja. Brida i ja smo noć proveli kod ćumurišta pošto smo
strahovali da bi neka životinja mogla ukloniti mahovinu i tako
obnoviti plamen. Nosio sam ,Zmijski dah’ i ,Osinju žaoku’ jer nikuda
nisam išao bez njih. Kraj Bride je bio Nihtgenga pošto se ni ona od
njega nije odvajala. Oboje smo bili umotani u krzna zato što je noć bila
hladna. Kada gomila ćumura sagoreva, može se ležati na mahovini i
osetiti toplota, ali te noći nije bilo tako, jer se vatra skoro ugasila.
„Ako hodaš veoma tiho, možeš osetiti duhove”, rekla je Brida kada
je pao mrak.
Mislim da sam zaspao, ali negde pred zoru probudio sam se i video
da i Brida spava. Pažljivo sam ustao da je ne bih probudio. Gledao sam
u tamu i hodao veoma tiho, osluškujući sceadugengane. Goblini,
vilenjaci, vile, utvare i patuljci, svi oni su dolazili u Midgard noću i
Šunjali se između drveća. Kad god bismo Brida i ja bili pored gomile
ćumura, ostavljali smo im hranu kako bi nas ostavili na miru. Probudio
sam se, oslušnuo i čuo tihe zvuke noći u šumi, čuo sam kako se stvari
kreću, zvuk kandži na mrtvom lišću i meke uzdahe vetra.
Tada sam čuo glasove.
Probudio sam Bridu i oboje smo se umirili. Nihtgenga je tiho režao
sve dok mu Brida nije šapnula da treba da bude tih.
Kroz tamu su se kretali ljudi, neki od njih su išli ka gomili ćumura,
pa smo se povukli u senke ispod drveća. Oboje smo mogli da se
krećemo kao senke, a Nihtgenga nije smeo da se oglasi bez Bridine
dozvole. Krenuli smo uz brdo jer su glasovi dopirali iz doline. Čučali
smo na mestu koje je bilo najmračnije. i čuli ljude kako hodaju između
gomila ćumura. Potom smo čuli kada je gvožđe kresnulo o kremen i
planula mala vatra. Ko god da je to bio, tražio je ljude koji su bili kraj
gomile ćumura, ali nisu nas našli. Nakon nekog vremena, krenuli su
niz brdo, a mi smo išli za njima.
Zora se pomaljala na istočnom nebu sive boje. Na lišću se hvatao
mraz, a počeo je da duva i slab vetar. „Trebalo bi da odemo do
Ragnara”, prošaptao sam.
„Ne možemo”, rekla je Brida. Bila je u pravu jer su se kroz šumu
kretale na desetine muškaraca, isprečivši se između nas i Ragnarove
kuće. Bili smo predaleko da bismo mogli da upozorimo Ragnara
povicima. Pokušali smo da zaobiđemo strance, jurili smo duž brdskog
grebena da bismo se mogli spustiti do kovačnice u kojoj je spavao
Ildvulf, ali pre nego što smo prešli pola puta, buknula je vatra.
Ta zora mi se urezala u sećanje, urezali su je plamenovi koji su
zapalili Ragnarovu kuću. Ništa nismo mogli da uradimo, osim da
posmatramo. Kjartan i Sven su došli u dolinu sa više od sto vojnika.
Napali su Ragnara tako što su zapalili krov njegove kuće. Mogao sam
da vidim Kjartana i njegovog sina kako stoje medu bakljama koje su
osvetljavale prostor ispred vrata. Kako su ljudi izlazili iz kuće, tako su
ih gađali kopljima ili strelama. Pri svetlosti vatre se videlo kako raste
gomila ljudskih tela. Vatra je bila sve veća kako je zahvatala slamnati
krov, da bi se naposletku pretvorila u neobuzdani požar, svetliji i od
svetlosti sive zore. Mogli smo da čujemo kako ljudi i životinje vrište i
skiče u kući. Neki muškarci su izjurili sa oružjem u rukama, međutim,
ubili su ih vojnici koji su opkolili kuću. Kraj svih vrata i prozora su se
nalazili vojnici i ubijali su one koji su pokušavali da uteknu, mada nisu
ubili baš sve. Mlađe žene su gurnuli u stranu, gde su ih čuvali. Tiru su
gurnuli ka Svenu koji ju je snažno udario po glavi, a potom je nemamo
gurnuo kraj svojih stopala, dok je pomagao da joj ubiju porodicu.
Nisam video da su ubili Ravna, Ragnara i Sigrid, iako znam da su
umrli. Pretpostavljam da su izgoreli u kući kada se, poput ogromne
užarene lopte, srušio krov uz huk plamena, dima i iskrica koje su letele
na sve strane. I Ildvulf je poginuo i zbog toga sam plakao. Želeo sam
da isučem ,Zmijski dah’ i uletim medu vojnike koji su čekali postrojeni
oko vatre, ali Brida me je sprečila, a potom mi šapnula da će Kjartan i
Sven sigurno pretražiti obližnje šume u potrazi za preživelima.
Ubedila me je da se povučemo dublje medu drveće koje je bilo
obasjano plamenom. Zora je bila poput mrke, gvozdene pruge na
nebu. Sunce se od sramote sakrilo iza oblaka dok smo jurili uz brdo
kako bismo pronašli zaklon medu oborenim stenama duboko u šumi.
Iz Ragnarove kuće se ceo dan uzdizao dim, a naredne noći se video
sjaj iznad isprepletenih crnih grana. Narednog jutra, još uvek su se
mogli videti pramenovi dima kako se uzdižu iz doline u kojoj smo bili
srećni. Došunjali smo se, oboje gladni, i videli kako Kjartan i njegovi
vojnici premeću ambare.
Izvukli su komade istopljenog gvožđa, istopljeni ogrtač od nitni,
koji je izgledao zastrašujuće, srebro koje se zarilo u grede. Uzeli su sve
što su našli, a što se moglo prodati ili ponovo iskoristiti. S vremena na
vreme se činilo da su ljuti, kao da: nisu pronašli dovoljno blaga, iako
su ga dovoljno uzeli. Ildvulfov alat i nakovanj su odneli na zaprezi.
Tiru, kojoj su oko vrata vezali kanap, posadili su na konja, kojeg je
vodio jednooki Sven. Kjartan je pišao po hrpi žara koji je još tinjao, a
onda se nasmejao kada je jedan njegov vojnik nešto rekao. Do
podneva su otišli.
 Imao sam šesnaest godina i više nisam bio dečak.
A Ragnar, moj gospodar, koji me je učinio sinom, bio je mrtav.
★★★

TELA SU JOŠ UVEK BILA U PEPELU, BILO NEMOGUĆE REĆI KO JE

ko i razlikovati žene od muškaraca, jer su se tela od toplote skupila
tako da su izgledala kao dečja, a dečja tela su ličila na bebe. One koji
su umrli napolju mogao sam da prepoznam, a među njima sam našao
i Ildvulfa i Anvenda, koje su skinuli do gole kože. Tražio sam Ragnara,
ali nisam mogao da ga prepoznam. Pitao sam se zašto nije izjurio iz
kuće sa mačem u rukama. Zaključio sam da je shvatio da će umreti i
da nije želeo da svojim neprijateljima priušti zadovoljstvo da vide
njegovu smrt.
Našli smo hranu u jednoj od ostava u zemlji, u kojima smo je
čuvali, a koju Kjartanovi vojnici nisu pronašli dok su pretraživali kuću.
Morali smo da uklonimo vrele, ugljenisane komade drveta kako bismo
je otvorili. Hleb, sir i meso su se ukiselili od dima i pepela, pa ipak,
pojeli smo sve. Nijedno od nas nije reklo ni reči. U sumrak je nekoliko
Engleza oprezno prišlo kući i posmatralo sve što je uništeno. Plašili su
me se, mislili su da sam Danac. Pali su na kolena kada sam im prišao.
Oni su imali sreće budući da je Kjartan ubio sve Nortumbrijce u
Siningtvajtu, sve do poslednje bebe, i na sav glas ih okrivljivao za ovu
paljevinu. Ljudi su verovatno znali da je to njegovo delo, ali njegovo
divljaštvo je u Siningtvajtu izazvalo zbunjenost, pa su s vremenom
mnogi ljudi počeli da veruju da su Englezi napali Ragnara, a da se
Kjartan osvetio za to. Ovi Englezi su umakli njegovim mačevima.
„Vratite se ujutro i sahranite mrtve”, rekao sam im.
„Hoćemo, gospodaru.”
„Nagradiću vas”, obećao sam im i pomislio da ću morati da im dam
jednu moju dragocenu narukvicu.
„U redu, gospodaru”, ponovio je jedan od njih. Potom sam ih
upitao da li znaju zašto se sve ovo dogodilo.
 Izgledali su nervozni, ali naposletku je jedan rekao da je Čuo da je
erl Ragnar planirao pobunu protiv Riksiga. Jedan Englez koji je služio
Kjartana rekao mu je to kada je sišao do njihovih koliba po pivo. On im
je rekao i da se sakriju pre nego što Kjartan pobije sve stanovnike
doline.
„Znaš li ko sam ja?”, upitao sam čoveka.
„Gospodar Utred, gospodaru.”
„Nikome nemoj reći da sam živ”, rekao sam, a on me je samo nemo
gledao. Kjartan mora misliti da sam mrtav, razmišljao sam, mora
misliti da sam jedno od zgrčenih, ugljenisanih tela u kući. Ali dok
Kjartana nije bilo briga za mene, Sven je bio taj kojeg je bilo briga, a
nisam želeo da me on progoni. „Vratite se ujutro i dobićete srebro”,
rekao sam im.
Postoji običaj koji se zove krvna osveta. Ona postoji u svim
društvima, Čak i kod Zapadnih Saksonaca, uprkos tome što su se
hvalisali svojom pobožnošću. Ubiješ li člana moje porodice, ja ću ubiti
jednog tvog i to ide tako iz generacije u generaciju sve dok jedna
porodica ne bude potpuno uništena. Kjartan je upravo na sebe
navukao krvnu osvetu. Nisam znao kako, nisam znao gde, nisam ni
mogao da znam kada, ali osvetiću Ragnara. Zakleo sam se te noći.
Te noći sam se obogatio. Brida je čekala da engleski seljaci odu, a
onda me je odvela do ostataka Ildvulfove spaljene kovačnice, gde mi
je pokazala veliki komad ugljenisane brestovine, deo drvene podloge
na kojoj je stajao Ildvulfov nakovanj. „Moramo ovo pomeriti”, rekla je.
Bilo nam je potrebno mnogo vremena da prevrnemo veliki komad
brestovine. Ispod njega nije bilo ničega osim zemlje, ali Brida mi je
rekla da kopam na tom mestu, a pošto nije bilo drugog alata, upotrebio
sam ,Osinju žaoku ’.
Nisam dugo kopao kada sam udario o metal. Zlato. Pravo zlato.
Novčići i mali grumeni. Novčići su izgledali čudno, na njima su bila
ugravirana slova koja nikada ranije nisam video. Nisu to bile ni danske
rune, ni engleska slova, nego nešto čudno, za šta sam kasnije saznao
da potiče od ljudi koji žive daleko, u pustinji, i slave boga kojeg zovu
Alah, za kojeg mislim da je bog vatre, jer reč al na našem, engleskom
jeziku, znači plamen. Ima mnogo bogova, a ti ljudi, koji slave Alaha,
pravili su dobre novčiće. Te noći smo iskopali četrdeset osam novčića
i još toliko grumenova. Brida mi je rekla da je jedne noći videla
Ragnara i Ildvulfa kako zakopavaju ovu gomilu. Bilo je zlata, srebrnih
novčića i četiri komada ahata. Nema sumnje da je Kjartan očekivao da
će pronaći ovo blago, jer je znao daje Ragnar bogat. Ali Ragnar ga je
dobro sakrio. Svi ljudi sakriju deo svoga bogatstva za crne dane. I ja
sam, svojevremeno, zakopao gomile blaga, čak sam zaboravio gde se
jedna gomila nalazi. Možda će, nakon mnogo godina, neki srećan
Čovek uspeti daje nade. Ta gomila, Ragnarova gomila, pripadala je
njegovom najstarijem sinu. Međutim, Ragnar, o kojem mi je sada bilo
čudno da razmišljam kao o Ragnaru, a ne Ragnaru Mlađem, sada je bio
daleko, u Irskoj. Sumnjao sam da je još uvek živ pošto je Kjartan, bez
sumnje, poslao ljude da ga ubiju. Bio živ ili ne, on nije bio tu i mi smo
uzeli blago.
„Šta ćemo da radimo?”, upitala me je Brida te noći. Vratili smo se
u šumu.
Već sam znao šta treba da radimo, možda sam to oduvek znao. Ja
sam Englez iz Engleske, ali bio sam Danac dok je Ragnar bio živ zato
što me je Ragnar voleo, brinuo se o meni i zvao me svojim sinom. Ali,
Ragnar je sada bio mrtav i medu Dancima više nisam imao prijatelja.
Nisam imao prijatelja ni među Englezima, osim Bride i ako ne
računam Beoku kojem sam bio drag, na neki čudan način. Ipak, Englezi
su bili moj narod i mislim da sam to znao od onog trenutka na brdu
Esk kada sam prvi put video da Englezi pobeđuju Dance. Tada sam
osetio ponos. Sudbina je sve, prelje su me dodirnule na brdu Esk, a ja
sam sada, prvi put, odgovarao na njihov dodir.
„Idemo na jug”, rekao sam.
„U samostan sa opaticama?”, upitala je Brida, misleći na Elsvit i
njene okrutne namere.
„Ne.” Nisam imao želju da se pridružim Alfredu, da naučim da
čitam niti da mi kolena pomodre dok se molim. „Imam rođake u
Mersiji”, rekao sam. Nikada ih nisam upoznao, nisam znao ništa o
njima, ali bili su mi rod, a porodica je imala obavezu prema njima.
Danska opsada Mersije bila je slabija nego na drugim mestima i možda
bih mogao da pronađem dom. Ne bih nikome bio teret jer sam nosio
zlato.
Rekao sam da sam znao šta je trebalo da uradim, ali to nije prava
istina. Istina je da sam se osećao kao na izvoru jada, da sam bio u
iskušenju da očajavam i da su mi oči bile pune suza. Želeo sam da
živim kao ranije, da imam Ragnara za oca, da slavimo i smejemo se. Ali
sudbina nas je ščepala. Narednog jutra, na slaboj zimskoj kiši,
sahranili smo mrtve, platili seljacima srebrom, a potom otišli na jug.
Ja sam bio dečak koji je trebalo da postane odrastao muškarac, Brida
je bila devojčica, a sa nama je išao i pas. Uputili smo se u neizvesnost.
 Drugi deo
Poslednje kraljevstvo
 VII

NASTANIO SAM SE U JUŽNOM delu Mersije. Našao sam još

jednog ujaka, njega su zvali erldornman Etelred, bio je Etelredov sin,
Etelvulfov brat, Etelredov otac i brat još jednog Etelreda, koji je bio
otac Elsvit, udate za Alfreda. Erldorman Etelred, zbog zbunjujućih
odnosa u porodici, nerado me je priznao za nećaka, ali je postao
prijatniji kada sam mu poklonio dva zlatnika i na raspeću se zakleo da
je to sav novac koji imam. Pretpostavio je da mi je Brida ljubavnica, a
bio je u pravu, te ju je stoga ostavio na miru.
Putovanje na jug je bilo zamorno, kao i sva putovanja tokom zime.
Neko vreme smo bili u planinskoj kućici u blizini mesta Meslak, gde su
ljudi verovali da smo odmetnici od zakona. U kolibu smo stigli tokom
večeri, po susnežici i vetru. Oboje smo se skoro smrzli. Za hranu i
prenoćište smo dali nekoliko nitni sa srebrnog lančića na kome se
nalazilo raspeće koje mi je dala Elsvit. Tokom noći, dva najstarija sina
su došla s namerom da nam uzmu ostatak srebra, međutim, Brida i ja
smo bili budni jer smo to i očekivali. Kod mene je bio ,Zmijski dah’, a
kod Bride ,Osinja žaoka’. Zapretili smo obojici da ćemo ih uškopiti.
Posle toga, porodica kod koje smo odseli bila je prijateljski nastrojena
prema nama, ili su se toliko uplašili da su postali poslušni, pošto su mi
poverovali kada sam im rekao da je Brida čarobnica. Bili su pagani,
kao i mnogi engleski jeretici koji su ostali u visokim brdima. Nisu znali
da su Danci preplavili Englesku. Živeli su daleko od bilo kog sela,
molili se Toru i Odinu i pružali nam utočište šest nedelja, a mi smo im
se odužili tako što smo sekli drva, pomagali im pri jagnjenju ovaca, a
potom čuvali stražu kod torova sa ovcama kako bismo ih odbranili od
vukova.
U rano proleće krenuli smo dalje. Zaobišli smo Hripandun jer je
tamo bio Burgredov dvorac. Bio je to isti onaj dvorac u koji je pobegao
nesrećni Egbert od Nortumbrije. Oko grada se doselilo mnogo Danaca.
Nisam ih se bojao. Mogao sam sa njima da razgovaram na njihovom
jeziku, poznavao sam njihove Sale, čak sam ih i voleo, ali ako bi u
Eofervik stigla vest da je Utred od Bebanburga još uvek živ, plašio sam
se da bi Kjartan raspisao nagradu za moju glavu. Zato sam se u svakom
naselju raspitivao o erldormanu Etelvulfu koji je poginuo kod
Redingama boreći se protiv Danaca. Saznao sam da je živeo u mestu
koje se zove Diorabi, ali da su mu Danci uzeli svu zemlju i da je njegov
mlađi brat otišao u Sirensister, koji se nalazi u udaljenim južnim
delovima Mersije, blizu granice sa Zapadnom Saksonijom. To je bilo
dobro jer su se Danci uglavnom skoncentrisali na severu Mersije. Tako
smo otišli u Sirensister i otkrili da je to još jedan grad iz rimskog doba,
dobro opasan zidinama od kamena i drveta i da je Etelvulfov brat,
Etelred, sada novi erldorman i gospodar ovoga mesta.
Došli smo kada je donosio presude, pa smo čekali u predvorju
zajedno sa moliocima i onima koji su došli da polože zakletvu. Gledali
smo kako šibaju dva čoveka, a trećem utiskuju žig na lice i šalju u
izgnanstvo zbog krađe goveda, potom je upravitelj izveo nas jer je
mislio da smo došli da tražimo naknadu za učinjenu nepravdu.
Upravitelj nam je rekao da se poklonimo. Odbio sam, pa je pokušao da
me natera da se savijem u struku. Udario sam ga po licu, što je privuklo
Etelredovu pažnju. Bio je visok, odavno je prešao četrdesetu, bio je
skoro bez kose, ali je imao veliku bradu i bio je jednako neraspoložen
kao i Gutrum. Kada sam udario upravitelja, pozvao je stražare koji su
opušteno stajali u uglovima prostorije. „Ko si ti?”, zarežao je na mene.
„Ja sam erldorman Utred”, rekao sam. Titula je zaustavila čuvare i
naterala upravitelja da se nevoljno udalji. „Ja sam sin Utreda od
Bebanburga”, nastavio sam, „i Etelglifu, njegove žene. Ja sam tvoj
sestrić.”
Zurio je u mene. Mora da sam izgledao kao propalica jer sam bio
prljav od puta, kosa mi je bila duga, a odeća pocepana. Ali imao sam
dva mača i bio sam veoma ponosan. „Ti si Etelglifin sin?”
„Sin tvoje sestre”, rekao sam, a čak ni u tom trenutku nisam bio
siguran da li se nalazim u pravoj porodici. Ali bio sam, a erldorman
Etelred se prekrstio u znak sećanja na svoju mladu sestru, koje se
jedva mogao setiti. Dao je znak čuvarima da se udalje u uglove
prostorije i upitao me šta želim.
„Zaštitu”, rekao sam, a on je mrsko klimnuo. Rekao sam mu da su
me Danci držali u zarobljeništvu od očeve smrti, što mu je bilo
dovoljno. U stvarnosti, nisam ga mnogo zainteresovao jer je moj
dolazak predstavljao smetnju. Bili smo još dvoje usta koje je trebalo
hraniti, ali pošto srodstvo nameće obavezu, erldorman Etelred je
ispunio svoju. Takođe je pokušao da me ubije.
Njegove zemlje, koje su se protezale do reke Sefern na zapadu,
pljačkali su Briti iz Velsa. Velšani su bili stari neprijatelji pošto su
pokušali da spreče naše pretke da zauzmu Englesku. Oni su Englesku
zvali Loegir, što je u prevodu značilo Izgubljene zemlje. Stalno su
pljačkali, razmišljali o pljački, a čak su i spevali pesme o pljačkanju
Engleske. Imali su velikog heroja po imenu Artur, koji bi trebalo da
spava u grobu i jednoga dana ustane i povede Velšane u veliku pobedu
protiv Engleza kako bi povratio Izgubljene zemlje, međutim, to se do
sada nije dogodilo.
Mesec dana po mom dolasku, Etelred je čuo da je grupa velških
ratnika prešla reku Sefern i odnosi stoku iz njegovih zemalja. Odjahao
je kako bi ih rasterao. Otišao je na zapad sa pedeset vojnika, ali je
naredio zapovedniku konjičkih snaga, ratniku po imenu Tetvajn, da
im preseče odstupnicu u blizini drevnog rimskog grada Glivestera.
Dao je Tetvajnu dvadeset vojnika, uključujući i mene. „Ti si veliki
momak”, rekao mi je Etelred pre nego što je otišao. „Jesi li se ikada
borio u živom zidu?”
Oklevao sam, želeo sam da slažem, ali shvatio sam da to nije isto
što i zarivanje mača vojnicima medu noge kod Redingama. „Nisam
gospodaru”, rekao sam.
„Vreme je da naučiš. Taj mač mora biti vredan nečega. Odakle ti?”
„Pripadao je mome ocu, gospodaru”, slagao sam pošto nisam želeo
da objašnjavam kako nisam bio danski zarobljenik, niti da je mac dar,
jer bi Etelred očekivao da mu ga poklonim. „To je jedino što mi je
ostalo od oca”, dodao sam tužno. On je nešto progunđao, odmahnuo
rukom i rekao Tetvajnu da me stavi u živi zid ako dođe do borbe.
 To sam saznao od Tetvajna kada je sve bilo gotovo. On je bio
krupan čovek, visok kao ja, imao je grudi kao kovač i ogromne ruke,
na kojima je iscrtao znake iglom i mastilom. Znaci su bili samo tačkice,
međutim, on se hvalio da svaka tačkica predstavlja jednog čoveka
ubijenog u borbi. Jednom sam pokušao da ih prebrojim, ali sam
odustao kod trideset osme. Rukavi su sakrivali ostatak. Nije mu bilo
drago što sam sa njegovom grupom ratnika, a još manje mu je bilo
drago kada je Brida tražila da mi se pridruži. Rekao sam da se zaklela
mome ocu da me nikada neće napustiti, te da je lukava žena koja zna
bajalice i da njima može zbuniti neprijatelja. Poverovao je u obe laži i
verovatno pomislio da će njegovi ljudi, kada budem mrtav, uživati u
Bridi dok on bude odnosio ,Zmijski dah’ Etelredu.
Velšani su prešli reku Sefern u gornjem delu toka, a onda se
zaputili na jug, ka pašnjacima na kojima se zadržavala voda i gde se
stoka tovila. Voleli su brzo da upadnu i brzo odu, pre nego što
Mersijanci uspeju da okupe snage. Ali, Etelred je na vreme čuo da
dolaze i, dok je jahao na zapad, Tetvajn nas je poveo na sever, ka mostu
na reci Sefern, koja je predstavljala najkraći put za Vels.
Pljačkaši su uleteli pravo u zamku. Stigli smo na most u sumrak,
prenoćili u polju, probudili se pred zoru i čim je sunce izašlo, videli
smo Velšane kako sa ukradenom stokom idu ka nama. Pokušali su da
odjašu dalje, na sever, ali konji su im bili umorni, dok su naši bili
odmorni. Shvatili su da ne mogu pobeći, pa su se vratili na most. Isto
smo učinili i mi, sjahali smo i formirali živi zid. Velšani su načinili svoj.
Bilo ih je dvadeset osam, svi su izgledali zastrašujuće, kose su im bile
raščupane, brade duge, ogrtači pocepani, ali videlo se da vode računa
o svome oružju, a imali su i debele štitove.
Tetvajn je loše govorio njihov jezik i rekao im je da će njegov
gospodar biti milostiv prema njima ako se odmah predaju. Oni su
odgovorili tako što su zaurlali na nas.
Jedan od njih se okrenuo, spustio pantalone i pokazao nam svoju
prljavu zadnjicu, što je shvaćeno kao uvreda.
Tada se ništa nije dogodilo. Stajali su u živom zidu na putu, dok je
naš živi zid blokirao most. Dovikivali su nam uvrede, a Tetvajn je
zabranio svojim vojnicima da im uzvrate. Jedanput ili dvaput se
učinilo da će Velšani otrčati do svojih konja i pokušati da galopirajući
pobegnu na sever, ali kad god bi nagovestili da će tako nešto uraditi,
Tetvajn bi naredio svojim slugama da dovedu naše konje. Velšani su
shvatili da bismo ih progonili i zarobili, pa su se vraćali u živi zid i
rugali nam se što ih ne napadamo. Tetvajn nije bio toliko lud. Velšana
je bilo više od nas, što je značilo da nas mogu napasti sa krila. Budući
da smo stajali na mostu, naša krila je štitila ograda koju su napravili
Rimljani. Želeo je da oni krenu ka nama. Stavio me je u sredinu zida, a
onda stao iza mene. Shvatio sam da se sprema da zauzme moje mesto
kada padnem. Imao sam stari štit sa slabom drškom koji mi je
pozajmio ujak.
Tetvajn je ponovo pokušao da ih ubedi da se predaju, obećavši im
da će samo polovina biti osuđena na smrt, a da će druga polovina
izgubiti samo oko ili ruku. To i nije bila ponuda vredna razmišljanja.
Još uvek su čekali i mogli su tako do noći da nisu naišli meštani, jedan
od njih je imao luk i nekoliko strela. Počeo je da gada Velšane, koji su
od jutra neprekidno pili. Tetvajn nam je dao malo piva, ali ne previše.
Bio sam nervozan. Više nego nervozan, bio sam prestravljen.
Nisam imao oklop, dok su ostali Tetvajnovi vojnici imali ili oklop ili
dobru odeću od kože. Tetvajn je imao šlem, a ja samo kosu na glavi.
Očekivao sam da ću umreti, ali setio sam se časova mačevanja i okačio
,Zmijski dah’ na leđa, pričvrstivši ga opasačem oko vrata. Mač se
mnogo brže može isukati preko ramena. Nameravao sam da u borbu
uđem sa ,Osinjom žaokom’. Grlo mi je bilo suvo, mišić u desnoj nozi mi
se grčio, osećao sam gorčinu u stomaku, ali bilo je uzbudljivo osećati
takav strah. Do toga me je život doveo, do živog zida, i ako budem ovo
preživeo, onda ću postati ratnik.
Strele su letele jedna za drugom, uglavnom udarajući po štitovima,
ali jedna je proletela pored štita i zarila se u nečije grudi. Čovek je pao
na leda. U tom trenutku je voda Velšana izgubio strpljenje i glasno
uskliknuo. I napali su.
Bio je to mali živi zid i ne baš neka borba. Okršaj zbog stoke, a ne
sudar vojski bio je to moj prvi živi zid. Instiktivno sam udarao štitom
o štitove mojih saboraca, da bih bio siguran da ih dodirujem, spustio
sam ,Osinju žaoku’ pošto sam planirao da je podignem ispod štita.
Polako sam čučnuo kako bih primio udarac. Velšani su urlali kao ludi
jer su želeli da nas uplaše galamom. Ja sam se previše usredsredio na
ono što su me naučili, te mi urlanje nije odvuklo pažnju.
„Sada!”, povikao je Tetvajn i svi smo gurnuli štitove napred. U moj
štit je udarilo nešto kao kada je Ildvulf udarao o nakovanj. Video sam
oštricu sekire kojom je neko zamahnuo da mi razbije lobanju, pa sam
se sagnuo, podigao štit i zario ,Osinju žaoku’ protivniku u prepone.
Prošla je glatko i skroz, baš kako me je Toki naučio, a udarac u prepone
je opak, jedan od onih koji ubijaju. Čovek je jauknuo jezivo, baš kao
žena kada se poroda. Kratki mač mu se zaglavio u telu, krv se slivala
niz balčak, a dok sam se uspravljao, sekira mi je pala iza leda. Isukao
sam ,Zmijski dah’ preko levog ramena i zamahnuo njime ka muškarcu
koji je napadao moga saborca sa desne strane. Bio je to dobar udarac,
pravo u lobanju. Samo sam povukao mač i pustio Ildvulfovu oštricu da
odradi ostatak posla. Muškarac kome je u preponama ostala ,Osinja
žaoka’ bio mi je pod nogama tako da sam se spotakao o njegovu glavu.
Vikao sam na danskom, dozivao sam njihove mrtve i sve mi je
odjednom bilo lako. Prekoračio sam preko svoje prve žrtve kako bih
dokrajčio drugu, što je značilo da sam probio naš živi zid, a to i nije
bilo važno, pošto je Tetvajn bio tu da nam štiti leda. Bio sam među
Velšanima, ali sa dvojicom mrtvih iza sebe. Ka meni je krenuo treći,
široko zamahnuvši mačem, čiji sam udarac odbio štitom i, dok je
pokušavao da se zaštiti svojim štitom, zario sam mu ,Zmijski dah’ u
grlo, izvukao ga, zamahnuo njime u punom krugu i osetio kako udara
o štit iza mene. Okrenuo sam se, strašan i besan. Napao sam Četvrtog
muškarca i oborio ga na zemlju svojom težinom. Počeo je da me moli
za milost, ali ja je nisam imao.
Radost. Radost rukovanja mačem. Plesao sam od radosti, radost je
vrila u meni, bila je to radost zbog bitke o kojoj je Ragnar tako često
pričao, radost ratnika. Ako je muškarac ne upozna, onda on i nije
muškarac. Ovo nije bila ni bitka ni pravi pokolj, samo ubijanje
kradljivaca, međutim, to je bila moja prva borba i bogovi su se
pokrenuli u meni, dali su mojoj ruci brzinu, a mome štitu snagu. Kada
je sve bilo gotovo i kada sam plesao u krvi onih koji su izginuli, znao
sam da sam dobar. Znao sam da sam više nego dobar. Mogao sam da
osvojim svet u tom trenutku i jedino mi je bilo žao što Ragnar ne može
da me vidi. Onda sam se setio da me možda gleda iz Valhale. Podigao
sam ,Zmijski dah’ ka oblacima i uzviknuo njegovo ime. Video sam i
druge mladiće kako sa istom radošću dolaze iz svoje prve bitke, a
posle druge bitke sam ih sahranio. Mladi su budale, a ja sam bio mlad.
Ali bio sam dobar.
Dokrajčili smo kradljivce stoke. Dvanaestorica su bila mrtva ili
tako teško ranjena da su bila na samrti. Ostali su se razbežali. Lako
smo ih pohvatali i pobili ih jednog po jednog. Nakon toga sam otišao
do čoveka čiji je štit udario o moj kada su se živi zidovi sudarili. Morao
sam da stavim ruku na njegove krvave prepone kako bih izvukao
,Osinju žaoku’, koja mu se priljubila uz telo. U tom trenutku sam želeo
da ubijem što više neprijatelja.
„Gde si naučio da se boriš, dečače?”, upitao me je Tetvajn.
Okrenuo sam se ka njemu kao da mi je neprijatelj, ponos mi je
ozario lice, a ,Osinja žaoka’ je drhtala kao da je žedna krvi. „Ja sam
erldorman od Nortumbrije”, rekao sam.
Zastao je pošto me se uplašio, a onda je klimnuo glavom. „Da,
gospodaru”, rekao je, a onda se nagnuo i dodirnuo mišiće na mojoj
desnoj ruci. „Gde si naučio da se boriš?”, izostavio je ono uvredljivo
,dečače’.
„Posmatrao sam Dance.”
„Posmatrao”, rekao je jedva čujno. Gledao me je u oči, onda se
nasmejao i zagrlio me. „Bog me voli”, rekao je, „ ali ti si surov. Da li je
ovo bio tvoj prvi živi zid?”
„Prvi”, priznao sam.
„Ali ne i poslednji, usuđujem se da kažem, ne i poslednji.”
Bio je u pravu.
★★★
 ZVUČAO SAM NESKROMNO, ali rekao sam istinu. Tih dana sam
uposlio pesnike da opevaju moje zasluge, ali samo zato što jedan
gospodar treba da uradi tako nešto, mada sam se često pitao zašto bi
čoveka trebalo platiti zbog običnih reči. Ti stihoklepci nisu radili ništa,
nisu brinuli ni o kome, nisu ubijali neprijatelje, nisu lovili ribu i nisu
gajili stoku. Samo su uzimali srebro u zamenu za reči, koje su
besplatne. Mudar potez, ali uistinu, od njih imate koristi koliko i od
sveštenika.
Zaista sam se dobro borio, to nije bila laž, ali dok sam odrastao,
protraćio sam vreme sanjareći o nečem drugom. Bio sam mlad, a
mladi su nepromišljeni u borbi. Bio sam snažan i brz, a neprijatelj
umoran. Ostavili smo njihove odrubljene glave na ivici mosta kao
pozdrav drugim Britima koji su dolazili u posetu Izgubljenim
zemljama, a onda smo odjahali na jug da se nađemo sa Etelredom koji
je, bez sumnje, bio razočaran što me vidi živog i gladnog. Ali prihvatio
je Tetvajnovu tvrdnju da mogu biti od koristi kao borac.
Nije bilo mnogo borbi, osim onih protiv izgnanika i kradljivaca
stoke. Etelred je želeo da se bori protiv Danaca jer ga je mučila njihova
vladavina, ali plašio se njihove osvete i zato je vodio računa da ih ne
uvredi. To je bilo veoma lako budući da je danska vlast bila slaba u
našem delu Mersije. Međutim, svakih nekoliko nedelja Danci bi došli
u Sirensister i tražili stoku, hranu ili srebro, a Etelred nije imao drugog
izbora, nego da plati. U stvarnosti, nije se upravljao ka severu, ka
nemoćnom kralju Burgredu kao svom gospodaru, nego ka jugu, ka
Veseksu. Tih dana sam bio dovoljno pametan da shvatim da Alfred širi
svoj uticaj na južne krajeve Mersije. Uticaj nije bio očigledan jer
nijedan vojnik iz Zapadne Saksonije nije bio u zemlji, ali Alfredovi
glasnici su neprekidno bili u pokretu, razgovarali su sa zapovednicima
i ubeđivali ih da povedu svoje ratnike na jug, ako Danci ponovo
napadnu Veseks.
Trebalo je da obratim pažnju na te izaslanike Zapadnih Saksonaca,
ali bio sam previše zaokupljen intrigama u Etelredovoj kući da bih se
okrenuo na tu stranu. Erldorman me nije mnogo voleo, a njegov
najstariji sin, koji se takođe zvao Etelred, mrzeo me je. Bio je godinu
dana mladi od mene, ali svestan svoga ponosa. Veoma je mrzeo Dance.
Mrzeo je i Bridu, uglavnom zato što je pokušao da je obljubi, a ona ga
je udarila kolenom u prepone. Nakon toga su je stavili da radi u
kuhinjama erldormana Etelreda. Već prvog dana rada u kuhinji
upozorila me je da ne jedem zobenu kašu. Nisam je jeo, a svi ostali za
stolom su patili od proliva dva dana, zahvaljujući bobicama i korenu
irisa koji je stavila u čorbu. Mladi Etelred i ja smo se stalno svađali,
iako je bio pažljiviji otkako sam ga udario šakom kada sam video da
šiba Bridinog psa.
Bio sam smetnja ujaku. Bio sam premlad, previše odrastao,
preglasan, previše ponosan, previše nedisciplinovan, ali bio sam Član
porodice i gospodar. Zato me je erldorman Etelred trpeo i bio je srećan
što može da me pusti da jurim velške razbojnike sa Tetvajnom. Nikad
nismo uspeli da ih pohvatamo.
Jednom sam se kasno noću vratio iz jedne takve potere i dao slugi
da istimari konja, dok sam ja otišao da uzmem nešto da pojedem.
Umesto hrane, zatekao sam oca Vilibolda u predvorju, gde je sedeo
pored ognjišta. U prvom trenutku ga nisam prepoznao, nije ni on
mene, jer sam ušao sav znojav u kožnoj odeći, dubokim čizmama, sa
štitom i dva mača. Video je samo siluetu kraj vatre. „Ima li ovde šta da
se pojede?”, upitao sam, nadajući se da neću morati da palim lojanicu
i u mraku preskačem sluge koje su spavale u kuhinji.
„Utrede”, rekao je. Okrenuo sam se i zagledao se u tamu. Onda se
oglasio kao crni kos i prepoznao sam ga. „Je li to Brida sa tobom?”,
upitao je mladi sveštenik.
I ona je bila odevena u kožu, dok joj je velški mač bio pričvršćen
oko struka. Nihtgenga je otrčao do Vilibolda, kojega nikada nije sreo, i
dopustio mu da ga mazi. Tetvajn i ostali ratnici su upali, ali on se nije
obazirao na njih. „Nadam se da si dobro, Utrede?”
„Dobro sam, oče, a ti?”, upitao sam.
„Dobro sam”, rekao je.
 Nasmejao se, očigledno je želeo da ga pitam zašto je došao kod
Etelreda, ali ja sam se pretvarao da sam nezainteresovan. „Nisi upao u
nevolju zato što si nas izgubio?”, upitao sam ga umesto toga.
„Ledi Elsvit je bila veoma besna”, priznao je, „a činilo se da Alfredu
ne smeta. Ipak, prekorio je oca Beoku.“
„Beoku? Zašto?”
„Zato što ga je Beoka ubedio da želiš da pobegneš od Danaca, a nije
bio u pravu. Ipak, nije bilo štete.” Nasmejao se. „A sada me je Alfred
poslao da te nađem.” Čučnuo sam pored njega. Bilo je kasno leto, ali
noć je bila iznenađujuće hladna, pa sam dodao još jedno cepanicu na
vatru tako da su iskrice poletele, a oblak dima se podigao do visokih
greda. „Alfred te je poslao”, rekao sam mimo. „Još uvek želi da me
nauči da čitam?”
„Želi da te vidi, gospodaru.”
Sumnjičavo sam ga pogledao. Sebe sam zvao gospodarom i to sam
bio po rođenju, ali bio sam zadojen idejom, koju su mi usadili Danci,
da se vlastelinski posed stiče, a ne dobija, a ja svoj još nisam stekao. A
opet, Vilibold mi je iskazivao poštovanje. „Zašto želi da me vidi?”,
upitao sam.
„Želeo bi da porazgovara sa tobom”, rekao je Vilibold, „a kada
završite razgovor, Slobodan si da se vratiš ovamo ili da odeš kud god
želiš.”
Brida mi je donela malo tvrdog hleba i sir. Jeo sam i razmišljao. „0
čemu on želi da razgovara sa mnom?”, upitao sam Vilibolda. „0 Bogu?”
Sveštenik je uzdahnuo. „Alfred je kralj već dve godine, Utrede, a
tokom te dve godine samo su mu dve stvari bile na pameti. Bog i Danci,
ali mislim da je svestan da mu ne možeš pomoći kod prvog.” Nasmejao
sam se. Etelredovi psi su se probudili kada su Tetvajn i njegovi vojnici
legli da spavaju na platformama u prostoriji. Jedan pas mi je prišao,
nadajući se da će od mene dobiti hranu. Pomazio sam ga po oštroj
dlaci i setio se kako je Ragnar voleo svoje pse. Ragnar je sada bio u
Valhali, gostio se, vikao, borio se, bio sa kurvama i pio. Nadao sam se
da u severnjačkom raju ima pasa, divljih veprova velikih kao vo i
kopalja oštrih kao britva. „Postoji samo jedan uslov za tvoj put”,
nastavio je Vilibold, „a to je da Brida ne može da pode.”
„Brida ne može da pode, a?”, ponovio sam.
„Ledi Elsvit to zahteva”, rekao je Vilibold. „Zahteva?”
„Sada ima sina”, rekao je Vilibold. „Hvala bogu, lepog dečaka po
imenu Edvard.”
„Da sam na Alfredovom mestu, zaposlio bih i nju”, rekao sam.
Vilibold se nasmejao. „Hoćeš li poći, onda?” Dodirnuo sam Bridu
koja se smestila pored mene. „Poći ćemo”, obećao sam mu, a Vilibold
je odmahnuo glavom zbog moje svojeglavosti. Ipak, nije pokušao da
me ubedi da ostavim Bridu.
Zašto sam krenuo? Zato što mi je bilo dosadno. Zato što me moj
rođak Etelred nije voleo. Zato što su Viliboldove reči ukazivale na to
da Alfred ne želi da postanem učenjak, već ratnik. Otišao sam zato što
sudbina određuje naše živote.
Krenuli smo ujutro. Bilo je kasno leto, slaba kiša je padala na
drveće, otežalo od lišća. Prvo smo projahali kroz Etelredova polja,
puna raži i ječma, koja su odjekivala od pesme prepelica, ali nakon
nekoliko milja, našli smo se u pustom kraju, graničnom pojasu između
Veseksa i Mersije. U prošlosti, kada su sela bila puna ljudi, a po brdima
šetale ovce, ova polja su bila plodna, međutim, Danci su poharali ovu
oblast leto posle poraza kod brda Esk i samo se nekoliko meštana
vratilo da živi ovde. Znao sam da Alfred želi da ljudi dođu ovamo i
obraduju polja i gaje stoku, ali Danci su zapretili da će ubiti svakoga
ko bude radio na zemlji. I sami su znali, baš kao i Alfred, da bi takvi
ljudi tražili zaštitu od Veseksa, da bi postali Zapadni Saksonci i tako
ojačali Veseks, a što se Danaca ticalo, Veseks je postojao samo zato što
su morali da ga osvoje.
Ipak, ova zemlja nije bila potpuno napuštena. Nekoliko ljudi je još
uvek živelo u selima, a šume su bile pune izgnanika. Nikoga nismo
videli, što je bilo dobro, jer smo uz sebe još uvek imali dobru zalihu
Ragnarovog blaga, koje je nosila Brida. Svaki novčić je bio umotan u
komadić tkanine, tako da pohabana kožna torba nije zveckala dok se
pomerala.
Do kraja dana smo dobro odmakli na jug ove oblasti i ušli u Veseks.
Polja su ponovo bila bujna, a sela puna. Ne čudi me što su Danci želeli
ovu zemlju.
Alfred je bio u Vintansisteru, glavnom gradu Zapadne Saksonije,
lepom gradić u bogatoj grofoviji. Vintansister su, naravno, podigli
Rimljani, a dvorac u kojem je Alfred živeo uglavnom su sagradili
Rimljani, iako je njegov otac dodao veliku dvoranu sa prelepo
oblikovanim stubovima. Alfred je sagradio crkvu, veću od ove
dvorane, sa zidovima od kamena koji su, kada sam došao, bili
pokriveni paučinom. Pored novog zdanja bila je tržnica i sećam se da
sam pomislio kako je čudno videti toliko ljudi, a da medu njima nema
nijednog Danca. Danci su izgledali kao i mi, ali kada bi se Danci kretali
kroz tržnice u severnoj Engleskoj, gomila bi se razdvojila, ljudi bi se
klanjali i osećao se strah. Ovde toga nije bilo. Žene su se cenjkale oko
jabuka, hleba, sira i ribe i mogao sam čuti samo oštre akcente
Zapadnih Saksonaca.
Brida i ja smo dobili sobu u delu dvorca koji su sagradili Rimljani.
Ovoga puta niko nije pokušao da nas razdvoji. Dobili smo malu,
okrečenu sobu sa krevetom ispunjenim slamom. Vilibold nam je rekao
da bi tu trebalo da sačekamo. To smo i radili dok nam čekanje nije
dosadilo, nakon čega smo počeli da istražujemo dvorac. Otkrili smo da
je pun sveštenika i monaha. Čudno su nas gledali jer smo oboje nosili
narukvice u koje su bile urezane danske rune. Tada sam bio budala,
prava budala, pošto nisam bio uljudan da ih skinem. Istina, neki
Englezi su ih nosili, naročito ratnici, ali ne i na Alfredovom dvoru. Kod
njega je bilo mnogo ratnika, mnogi od njih su bili slavni erldormani i
bili su u Alfredovoj pratnji. Predvodili su njegove plaćenike, a za
uzvrat su nagrađeni zemljom. Međutim, bilo je mnogo više sveštenika,
a samo šačici vojnika, proverenim čuvarima kraljevog dvorca, bilo je
dozvoljeno da nosi oružje. U stvarnosti, sve je više ličilo na samostan
nego na kraljev dvor. U jednoj sobi je bilo dvanaest monaha koji su
prepisivali knjige, pera su im škripala. Tu su bile i tri kapele, jedna od
njih je bila pored dvorišta punog cveća. To dvorište je bilo divno, pčele
su zujale i osećao se miris cveća. Nihtgenga je upravo zapišavao jedan
procvetali grm, kada se iza nas začuo glas. „Dvorište su napravili
Rimljani.”
Okrenuo sam se i video Alfreda. Klekao sam na jedno koleno, kao
što i treba da uradi muškarac kada vidi kralja, a on mi je dao znak da
ustanem. Nosio je vunene pantalone, duboke čizme i običnu košulju
od lana. Nije imao pratnju, niti u vidu čuvara, niti u vidu sveštenika.
Desni rukav mu je bio umrljan mastilom. „Dobro došao, Utrede”, rekao
je.
„Hvala, gospodaru”, rekao sam i zapitao se gde mu je pratnja.
Nikada ga nisam video, a da nije bio okružen sveštenicima koji su mu
se ulagivali. Toga dana je bio sam.
„Brida, je li to tvoj pas?”, upitao je.
„Jeste”, drsko mu je odgovorila.
„Lepa životinja. Dođite.” Uveo nas je u prostoriju, koja je,
očigledno, bila njegova. U njoj se nalazio visoki stalak na kojem je
mogao da stoji i piše. Na stalku su se nalazila četiri svećnjaka, a pošto
je bio dan, sveće su bile ugašene. Na stočiću je bila posuda sa vodom
da bi mogao da spere mastilo sa ruku. Niski krevet je bio pokriven
ovčijim kožama, na stolu se nalazilo šest knjiga i zamotuljak
pergamenta, a tu je bio i niski oltar na kojem je stajalo raspeće od
slonovače i dva relikvijara optočena dragim kamenjem. Na ivici
prozora nalazili su se ostaci hrane. Pomerio je tanjire, sagnuo se i
poljubio oltar, a onda je seo na ivicu i počeo da oštri nekoliko pera za
pisanje. „Lepo od vas što ste došli”, rekao je blago. „Želeo sam da
porazgovaram sa tobom večeras posle večere, ali video sam vas u vrtu
i pomislio da bismo mogli sada da popričamo.” Nasmejao se, a ja sam
se, neotesan, kakav sam već, namrštio. Brida je podvijenih nogu sedela
na ulazu, a Nihtgenga je bio kraj nje.
„Erldorman Etelred mi je rekao da si važan ratnik, Utrede”, rekao
je Alfred.
„Imao sam sreće, gospodaru.”
 „Sreća je dobra, bar mi tako kažu moji ratnici. Još nisam razradio
teologiju sreće i možda nikada i neću. Može li biti sreća postojati ako
Bog tako ne odredi?” Popreko me je gledao neko vreme, očigledno je
razmišljao o očitoj suprotnosti, a onda je ostavio taj problem po strani,
kao zabavu za neki drugi dan. „Pretpostavljam da nisam bio u pravu
kada sam pokušao da te ohrabrim da postaneš sveštenik?”
„Nema ničeg lošeg u ohrabrivanju, gospodaru”, rekao sam, „samo
nisam želeo da postanem sveštenik.“
„Zato si pobegao od mene. Zašto?”
Mislim da je očekivao da ću se postideti i izbeći njegovo pitanje, a
ja sam mu rekao istinu. „Vratio sam se po svoj mač”, odgovorio sam.
Poželeo sam tada da mi je ,Zmijski dah’ pri ruci jer nisam voleo da se
razdvajam od njega, ali vratar na dvoru je uporno tražio da ostavim
sve svoje oružje, čak i mali nož koji sam koristio kada jedem.
Ozbiljno je klimnuo glavom kao da je to bio dovoljan razlog. „Je li
to poseban mač?”
„Najbolji na svetu, gospodaru.”
Nasmejao se na to pošto je prepoznao pogrešno usmereni zanos
jednog dečaka. „Pa si se vratio erlu Ragnaru?” Klimnuh glavom ovoga
puta, ali ništa nisam rekao. „Koji te nije držao kao zarobljenika,
Utrede”, rekao je strogo. „Uistinu, nikada i nije bilo tako, zar ne?
Odnosio se prema tebi kao prema sinu.”
„Voleo sam ga”, izvalio sam.
Posmatrao me je, a meni je bilo neprijatno od tog pogleda.
Imao je veoma svetle oči zbog kojih ste imali utisak da vas osuđuje.
„A opet, u Eoferviku kažu”, Alfred je nastavio blago, „da si ga ubio.”
Sada je bio red na mene da piljim u njega. Bio sam ljut, zbunjen,
zapanjen i iznenađen. Bio sam tako zbunjen da nisam znao šta da
kažem. Ali zašto sam se iznenadio? Šta bi drugo Kjartan mogao da
kaže? Osim, ako Kjartan nije mislio da sam mrtav, bar sam se ja nadao
da on tako misli.
„Lažu”, rekla je Brida suvo.
„Zaista?”, upitao me je Alfred, još uvek blago govoreći.
 „Lažu”, rekao sam ljutito.
„Nikada nisam sumnjao u to”, rekao je. Spustio je pera i nožić i
nagnuo se nad krute pergamente koji su se nalazili na gomili knjiga.
Pažljivo ih je ispitivao sve dok nije pronašao jedan za kojim je tragao.
Čitao ga je nekoliko trenutaka. „Kjartan? Tako se izgovara?”
„Kjartan”, ispravio sam ga izgovorivši glas ’j’ strujno.
„Sada je erl Kjartan i misli da će biti veliki gospodar. Poseduje
četiri broda”, rekao je Alfred.
„Sve to tu piše?”, upitao sam.
„Sve ono što otkrijem o svojim neprijateljima ja zapišem”, rekao je
Alfred. „Zbog toga si ovde. Reci mi malo više. Jesi li znao da je Ivar Bez
Kostiju mrtav?”
Ruka mi je instiktivno krenula ka Torovom čekiću, koji sam nosio
ispod kožnog prsluka. „Ne. Mrtav?” Zapanjio sam se. Moje
strahopoštovanje prema Ivaru bilo je takvo da pretpostavljam da sam
uvek mislio da će živeti večno. Ali Alfred je rekao istinu. Ivar Bez
Kostiju je bio mrtav.
„Poginuo je u borbi protiv Iraca”, rekao je Alfred, „a Ragnarov sin
se vratio u Nortumbriju sa svojim vojnicima. Hoće li se boriti protiv
Kjartana?”
„Kad sazna da mu je Kjartan ubio oca, prosuće mu utrobu”, rekao
sam.
„Erl Kjartan se zakleo da je nevin po tom pitanju”, rekao je Alfred.
„Onda laže.”
„On je Danac”, rekao je Alfred, „a istina nije uz njih.” Mrko me je
pogledao, verovatno zbog mnogih laži koje sam mu rekao proteklih
godina. Ustao je i šetao se po maloj prostoriji. Rekao je da me je doveo
da bih mu pričao o Dancima, ali narednih trenutaka on je bio taj koji
je pričao. Kralju Burgredu od Mersije, pričao mi je, bilo je dosta danske
prevlasti i odlučio je da izbegne u Rim.
„U Rim?”
 „Vodili su me tamo dva puta kada sam bio dete”, rekao je, „i sećam
se da je grad bio veoma prljav.” Ovo je rekao veoma strogo. „Ali čovek
tamo oseća da je bliže Bogu, pa je kao mesto za molitvu dobro.
Burgred je slabić, ali je učinio ono malo što je mogao da ublaži
vladavinu Danaca. Kada ode, očekujemo da će Danci preplaviti
njegovu zemlju. Doći će nam na granicu. Biće u Sirensisteru.” Pogledao
me je. „Kjartan zna da si živ.”
„Zaista?”
„Naravno da zna. Danci imaju uhode, baš kao i mi.” A Alfredove
uhode su, shvatio sam, bile veoma uspešne, jer je znao mnogo. „Da li
je Kjartanu stalo do tvog života?”, nastavio je. „Ako ispričaš istinu o
Ragnarovoj smrti, Utrede, onda će se zabrinuti pošto ćeš se
suprotstaviti njegovim lažima, a ako Ragnarov sin sazna istinu od
tebe, onda će se Kjartan zasigurno uplašiti za svoj život. Zato je u
Kjartanovom interesu da te ubije. Ovo ti kažem da bi mogao da
razmotriš da li želiš da se vratiš u Sirensister gde Danci imaju”, zastao
je, „uticaj. Bićeš bezbedniji u Veseksu, ali koliko će još Veseks
izdržati?” Očigledno nije očekivao odgovor. Nastavio je da hoda. „Uba
je poslao vojnike u Mersiju, što mi govori da će im se pridružiti. Jesi li
sreo Ubu?”
„Mnogo puta.”
„Pričaj mi o njemu.”
Ispričao sam mu ono što sam znao. Rekao sam da je Uba veliki
ratnik, mada veoma sujeveran, što je zaintrigiralo Alfreda, koji je želeo
da čuje sve o čarobnjaku Storiju i runskim štapićima. Ispričao sam mu
da se Uba nikada nije upuštao u borbu iz radosti, nego samo kada bi
rune rekle da će pobediti, a kada bi se jednom upustio u borbu, borio
se veoma surovo. Alfred je sve to zapisao, a onda me upitao da li sam
se sreo sa Halfdanom, najmlađim bratom. Odgovorio sam da jesam, ali
da je to bilo vrlo kratko.
„Halfdan govori o tome da će osvetiti Ivara”, rekao je Alfred.
„Možda se neće vratiti u Veseks. U svakom slučaju, ne skoro. Ali čak i
ako Halfdan bude u Irskoj, ostaće dovoljno pagana koji će moći da nas
napadnu.” Ispričao mi je da očekuje da će ih napasti ove godine, ali da
Danci nisu dobro organizovani i da taj napad neće dugo trajati.
„Vratiće se naredne godine i mislimo da će ih Uba predvoditi”, rekao
mi je.
„Ili Gutrum”, rekao sam.
„Nisam ga zaboravio. Sada je u istočnoj Angliji.” Prekorno je
pogledao Bridu jer se setio njenih priča o Edmundu. Brida ga je,
bezbrižna, posmatrala poluotvorenih očiju. Ponovo me je pogledao.
„Šta znaš o Gutrumu?” Ponovo sam mu pripovedao, a on je zapisivao.
Zaintrigirala ga je kost koju Gutrum nosi u kosi, a stresao se kada sam
ponovio Gutrumovu tvrdnju da bi sve Engleze trebalo pobiti. „To je
mnogo teže nego što je mislio”, rekao je Alfred odsečno. Spustio je
pero i ponovo počeo da šeta. „Postoje različite vrste ljudi”, rekao je, „a
nekih se treba plašiti više od ostalih. Plašio sam se Ivara Bez Kostiju
pošto je bio hladan i pažljivo je razmišljao. Uba? Ne znam, ali sumnjam
da je opasan. Halfdan? Hrabra budala, ali ne zna da razmišlja. Gutrum?
Njega se najmanje treba plašiti.”
„Najmanje?”, zvučao sam neodređeno. Gutruma su možda zvali
Nesrećni, međutim, bio je važan zapovednik i predvodio je veliki broj
ratnika.
„0n razmišlja srcem, Utrede, a ne glavom”, rekao je Alfred.
„Čoveku možeš promeniti osećanja, ali ne i misli.” Sećam se da sam
tada gledao Alfreda kao da lupa gluposti, ali bio je u pravu. Ili je bio
skoro u pravu, jer je pokušavao mene da promeni, ali nikada nije
uspeo.
Kroz vrata je uletela pčela, Nihtgenga je nemoćno skočio ka njoj,
ali ona je izletela. „A Gutrum će nas napasti?”, upitao je Alfred.
„Želi da vas podeli”, rekao sam. „Jedna vojska će vas napasti sa
kopna, druga sa mora, a Briti iz Velsa.”
Alfred me je ozbiljno pogledao. „Otkud znaš?” Rekao sam mu za
Gutrumovu posetu Ragnaru i dugi razgovor koji su vodili, a kome sam
prisustvovao. Alfredovo pero je škripalo, male kapi mastila su padale
sa pera na pergament. „Ovo mi govori”, rekao je dok je zapisivao, „da
će Uba doći kopnom iz Mersije, a Gutrum morem iz Istočne Anglije.”
Nije bio u pravu, ali tada je izgledalo da će tako biti. „Koliko brodova
ima Gutrum?”
Nisam imao pojma. „Sedamdeset? Stotinu?”, rekao sam.
„Mnogo više od toga”, rekao je Alfred strogo, „a ja ne mogu da
napravim ni dvadeset brodova da bih im se suprotstavio. Jesi li ikada
plovio brodom, Utrede?”
„Mnogo puta.”
„Sa Dancima?”, uredno je upitao.
„Sa Dancima”, potvrdio sam.
„Ono što bih voleo da uradiš...”, rekao je, ali u tom trenutku je
negde u dvoru zazvonilo zvono i on je odmah prestao da priča.
„Molitve”, rekao je i spustio pero, „hajdemo.” Nije to bilo pitanje, nego
naređenje.
„Imam druga posla, gospodaru”, rekao sam, zastavši na trenutak.
Trepnuo je od iznenađenja jer nije navikao da se ljudi
suprotstavljaju njegovim željama, naročito kada se radilo o
molitvama. Ali meni se na licu videlo da ne odustajem, pa se nije trudio
da me natera. Na popločanoj stazi izvan njegove prostorije čuo se bat
stopala u sandalama. On nas je otpustio jer je žurio da se pridruži
monasima na službi. Trenutak kasnije, začula se pesma, a Brida i ja
smo napustili dvorac i otišli u grad, gde smo pronašli krčmu u kojoj su
služili dobro pivo. Alfred me nikada nije ponudio pivom. U krčmi su
nas ljudi sumnjičavo posmatrali, delimično zbog narukvica sa
urezanim danskim runama, a delimično zbog našeg čudnog izgovora,
severnjačkog u mom i istočnog u Bridinom slučaju. A srebro koje smo
uzeli iz naših zaliha i kojim smo platili, imalo je vrednost i kupilo je
poverenje, a napeta atmosfera je splasnula kada je došao otac Beoka,
spazio nas i podigao rake umrljane mastilom u znak pozdrava. „Svuda
sam vas tražio, Alfred je želeo da vas vidi”, rekao je.
„Hteo je da se moli”, rekao sam.
„Želeo bi da večerate sa njim.”
Otpio sam malo piva. „Da doživim sto godina, oče”, počeo sam.
 „Molim se da doživiš više od toga”, rekao je Beoka, „molim se da
živiš dugo kao Metuzalem.”
Zapitao sam se ko je to. „I da doživim sto godina”, ponovio sam,
„nadam se da više nikada neću morati ponovo da jedem sa Alfredom.”
Tužno je odmahnuo glavom, ali je prihvatio da sedne sa nama i
uzme kriglu piva. Nagnuo se i izvukao kožni remen, polusakriven
ispod mog kožnog prsluka, i otkrio privezak u obliku čekića.
Podrugljivo se osmehnuo. „Lagao si me, Utrede”, rekao je tužno.
„Raspitivali smo se kada si pobegao od oca Vilibolda. Nikada nisi bio
zarobljenik! Odnosio se prema tebi kao prema sinu!”
„I jeste”, složio sam se.
„Zašto nam onda nisi prišao? Zašto si ostao sa Dancima?”
Nasmejao sam se. „Šta bih ovde naučio?”, upitao sam, Hteo je da
odgovori, ali ja sam ga ućutkao. „Naterali biste me da budem učenjak,
oče”, rekao sam, „a Danci su od mene napravili ratnika. A vama će
trebati ratnici kada se oni vrate.”
Beoka je to shvatio, međutim, još uvek je bio tužan. Pogledao je
Bridu. „A ti, mlada damo, nadam se da ti nisi lagala?”
„Ja uvek govorim istinu, oče”, rekla je Brida tiho. „Uvek.”
„To je dobro”, rekao je, a onda se ponovo nagnuo i sakrio moju
amajliju. „Jesi li hrišćanin, Utrede?”, upitao je.
„Lično ste me krstili, oče”, rekao sam neodređeno.
„Nećemo poraziti Dance ako nemamo vere”, rekao je ozbiljno, a
onda se nasmejao. „Ali učinićeš ono što Alfred želi?”
„Ne znam šta želi. Otrčao je da troši kolena pre nego što mi je
rekao.”
„Želi da služiš na jednom od brodova koje pravi”, rekao mi je.
Blenuo sam u njega. „Gradimo brodove, Utrede”, nastavio je Beoka
oduševljeno, „brodove za borbu protiv Danaca, ali naši mornari nisu
borci. Oni su, pa samo mornari! Naravno, oni su i ribari i trgovci, a
potrebni su nam ljudi koji će ih naučiti onome što rade Danci. Njihovi
brodovi neprekidno pustoše naše obale. Dođu dva broda? Tri broda?
Ponekad više. Iskrcaju se, spale sve, ubiju, uzmu robove i nestanu. Ali,
ako budemo imali brodove, možemo se boriti protiv njih.” Desnom
rukom je uštinuo osušenu levu ruku i jauknuo od bola. „To Alfred želi.”
Pogledao sam Bridu koja je slegla ramenima kao da je želela da
kaže da misli da Beoka govori istinu.
Razmišljao sam o dva Etelreda, mlađem i starijem, i o tome koliko
me mrze. Setio sam se kako sam se radovao brodovima na moru, vetru
koji šiba konopce, veslima koja se podižu i spuštaju, odbijajući
sunčevu svetlost, pesmi veslača, trenucima na krmi i udarcima
duboke, zelene vode o trup broda. „Naravno da ću to uraditi”, rekao
sam.
„Hvala bogu”, rekao je Beoka. A zašto da ne.
★★★

PRE NEGO ŠTO SAM OTIŠAO iz Vintansistera, video sam malu

Etelfled. Pretpostavljam da je imala tri ili četiri godine i neprestano je
brbljala. Imala je svetlu kosu boje zlata. Igrala se u vrtu ispred
Alfredove sobe i sećam se da je imala poderanu lutku. Alfred se igrao
sa njom, a Elsvit je bila zabrinuta jer je smatrala da Alfred previše
zasmejava devojčicu. Sećam se njenog osmeha. Nikada ga nije izgubila.
Alfred je bio dobar prema njoj pošto je voleo svoju decu. Najveći deo
vremena je bio ozbiljan, pobožan i vrlo samodisciplinovan, ali kada je
bio okružen malom decom, počinjao je da se igra i skoro mi se dopao
dok je zadirkivao Etelfled sakrivajući njenu pocepanu lutku iza leda.
Sećam se i kako je Etelfled otrčala do Nihtgenge i milovala ga, ali Elsvit
ju je pozvala. „Prljava kuca”, rekla je ćerki. „Dobićeš buve ili nešto još
gore. Dođi ovamo!” Ljutito je pogledala Bridu i progunđala: „Skrete!”
To je značilo ,kurvo’, ali Brida se pravila da nije čula, baš kao i Alfred.
Elsvit se nije obazirala na mene, međutim, to mi nije smetalo jer je
Alfred pozvao slugu iz dvora koji je na travu stavio šlem i ogrtač od
nitni. „Za tebe, Utrede”, rekao je Alfred.
Šlem je bio napravljen od svetlog gvožđa, ulubljen na vrhu od
udara oružja, uglancan peskom i sirćetom. Na njemu su otvori za oči
zjapili kao očne jame na lobanji. Ogrtač je bio dobar, iako ga je, na
mestu gde se nalazilo srce prethodnog vlasnika, probolo koplje ili mač.
Ali ogrtač je odlično popravio dobar kovač i vredeo je mnogo
srebrnjaka. „I jedno i drugo smo uzeli sa danskog vojnika na brdu Esk”,
rekao mi je Alfred. Elsvit je posmatrala, ne odobravajući.
„Gospodaru”, rekao sam, klekao na jedno koleno i poljubio mu
ruku.
„Od tebe tražim samo da me služiš godinu dana”, rekao je.
„Imate jednu moju godinu”, rekao sam i zapečatio to obećanje još
jednim poljupcem u zglobove njegovih prstiju, uprljane mastilom.
Bio sam zbunjen. Ova dva komada odeće retko su se mogla videti
i bila su veoma vredna, a ništa nisam uradio da bih zaslužio da neko
bude tako darežljiv, osim ako se neotesanim ponašanjem ne mogu
steći pokloni. A Alfred je bio darežljiv budući da gospodar takav treba
da bude. To i jeste gospodar, daruje narukvice, a gospodar koji ne deli
bogatstvo, jeste gospodar koji će izgubiti privrženost svojih vojnika. I
tako, iako nisam zaslužio ove poklone, bio sam zahvalan što sam ih
dobio. Bio sam zbunjen i, na trenutak, sam pomislio da je Alfred veliki
i dobar čovek, vredan poštovanja.
Trebalo je da razmišljam samo malo duže. Bio je darežljiv,
naravno, jer Alfred, za razliku od svoje žene, nikada nije prigovarao
zbog poklona. Ali zašto je dao tako vredan oklop tek stasalom
mladiću? Zato što sam mu bio od koristi. Nisam bio veoma koristan,
ali sam bio od koristi. Alfred je ponekad igrao šah, igru za koju nisam
imao mnogo strpljenja, a u šahu postoje figure od velikog značaja i
figure od malog značaja, a ja sam bio jedna od tih figura. Figure od
velikog značaja su bili gospodari Mersije, koji bi, kada bih mogao da ih
okupim za Alfredove potrebe, pomogli Veseksu da se odbrani od
Danaca. Međutim, on je već gledao van Mersije, u Istočnu Angliju i
Nortumbriju. Nijedan gospodar iz Nortumbrije nije bio izbeglica, osim
mene. Tačno je predvideo vreme kada će mu biti potreban neko iz
Nortumbrije da ubedi narod sa severa da prihvate kralja sa juga. Da
sam zaista bio od velike vrednosti, da sam mogao da obezbedim da
mu stanovništvo pored njegovih granica bude odano, onda bi mi dao
za ženu Zapadnu Saksonku plemenitog porekla, pošto je žena koja
može da rodi mnogo dece najveći dar koji jedan gospodar može da
daruje. Ali za razmišljanja o dalekoj Nortumbriji, jedan šlem i ogrtač
su bili dovoljni. Sumnjao sam da za njega mogu steći naklonost te
zemlje, međutim, on je jednoga dana shvatio da ja mogu biti od koristi
pri njihovom priklanjanju i vezao me je za sebe poklonima, koje sam
ja, uz laskanje, prihvatio. „Nijedan moj vojnik se nije borio na brodu”,
rekao mi je. „Moraju naučiti. Možda si mlad, Utrede, ali imaš iskustva,
što znači da znaš više od njih. Idi i nauči ih.”
Ja? Ja da znam više od njegovih vojnika? Plovio sam Zmijom vetra,
to je bilo sve, nikada se nisam borio na brodu, ali to nisam želeo da
kažem Alfredu. Umesto toga, prihvatio sam njegove darove i otišao na
jug, na obalu. Tako je sa sebe sklonio šapu, koja mu jednoga dana može
biti od koristi. Alfredu su, naravno, najdragocenije sluge bili biskupi.
Trebalo je da oni svojim molitvama isteraju Dance iz Engleske.
Nijedan biskup nije otišao gladan iz Veseksa, ali ni ja nisam mogao da
se žalim, jer sam imao ogrtač od nitni, gvozdeni šlem i izgledao sam
kao ratnik. Alfred nam je pozajmio konje za put. Sa nama je poslao i
oca Vilibolda, koji nam, ovoga puta, nije bio čuvar. Otac Vilibold je
krenuo zato što je kralj tražio da njegove brodske posade moraju imati
sveštenika koji će brinuti o njihovim duhovnim potrebama. Jadni
Vilibold. Uvek bi se razboleo kao pas kad god bi se brod zaljuljao, ali
nikada nikoga nije lišio svojih usluga, naročito ne mene. Kada bi
molitve mogle da pretvore čoveka u hrišćanina, onda bih ja do sada
više od deset puta postao svetac.
Sudbina je sve. I sada, kada se osvrnem, vidim stazu mog životnog
puta. Počeo je u Bebanburgu i odveo me na jug, uvek me je vodio na
jug, sve dok nisam došao do najudaljenijih obala Engleske, odakle više
nisam mogao dalje, a još uvek sam mogao da čujem svoj jezik. Bilo je
to putovanje moga detinjstva. Kao muškarac sam išao u suprotnom
pravcu, uvek na sever, noseći mač, koplje i sekiru kako bih raščistio
put do mesta sa kojeg sam krenuo. Sudbina. Prelje su me volele, ili su
me, u najboljem slučaju, poštedele i neko vreme načinile od mene
mornara.
 Uzeo sam svoj ogrtač od nitni i šlem 874. godine, iste godine kada
je kralj Burgred pobegao u Rim. Alfred je očekivao da će Gutrum
krenuti narednog proleća, međutim, to se nije dogodilo ni tada, niti na
leto, te je Veseks tako izbegao napad 875. godine. Gutrum je trebalo
da krene, ali bio je oprezan, uvek je očekivao najgore. Proveo je
osamnaest meseci okupljajući najveću dansku vojsku koju je Engleska
ikada videla. Ta vojska je po broju premašila i Veliku vojsku koja je
krenula na Redingam. Ona je trebalo da dokrajči Veseks i potvrdi
ostvarenje Gutrumovog sna o tome kako je u Engleskoj potrebno
pobiti sve Engleze. Gutrumova sila je došla na vreme, a kada je to
vreme došlo, tri prelje su, jednu po jednu, presekle niti koje su isprele
za Englesku, sve dok joj sudbina nije visila o koncu. Ali ta priča mora
sačekati jer je pominjem samo da bih objasnio zašto su nam dali
vremena da se pripremimo.
Ja sam bio dodeljen da služim na Hiahengelu. Tako mi svega, tako
se zvao brod. Ime broda je značilo ,Arhanđeo’. Brod naravno nije bio
moj, brodski zapovednik se zvao Verfert, a pre nego što su ga ubedili
da upravlja Hiahengelom, upravljao je širokim brodom koji je trgovao
preko mora. Ratnike na ovom brodu je predvodila nemilosrdna, stara
zver po imenu Leofrik. A ja? Ja sam bio kao govno u kaci za puter.
Nikome nisam trebao. Sve Alfredove laskave reči o tome da treba
da obučim njegove ratnike da se bore nisu bile ništa drugo, već samo
obične reči. Međutim, ubedio me je da se priključim njegovoj floti, a ja
sam mu obećao godinu dana službe. Tako sam se našao u Hamtunu,
lepoj luci na kraju dugog zaliva. Alfred je naredio da se napravi
dvanaest brodova, a načinio ih je brodograditelj, koji je veslao na
danskim brodovima pre nego što je pobegao u Franačku, a potom se
vratio u Englesku. Nije bilo ničega što on nije znao o borbi brodova, a
ja nikoga nisam ništa morao da podučavam, jer je borba na brodovima
veoma jednostavna. Brod je parče kopna koje pluta. Zato je borba na
brodovima u stvari kopnena borba, ali na moru. Prilepiš svoj brod uz
ivicu neprijateljskog broda, napraviš živi zid i pobiješ mu posadu. Ali
naš brodograditelj, koji je bio lukav, uredio je tako da je posada većeg
broda imala prednost, jer je na brod moglo da stane više vojnika, a
pošto su mu strane bile više, mogle su da nam služe kao zid. Tako je
napravio dvanaest brodova koji su mi na prvi pogled delovali čudno
jer na pramcima nisu imali glave zveri, ali su im za jarbole bila
pričvršćena raspeća. Celom flotom je komandovao erldorman Haka,
brat erldormana od Hemptonšira. Sve što mi je rekao, kada sam stigao,
bilo je da stavim ogrtač od nitni u nauljeni džak kako ne bi zarđao.
Potom me je predao Leofriku.
„Da ti vidim rake”, naredio mi je Leofrik. Učinio sam tako, a on se
narugao. „Uskoro ćeš imati žuljeve, Irsling ” Irsling, to mu je bila
omiljena reč. Značila je prdavac. To sam bio ja, iako me je ponekad
zvao Endverk, što je značilo dosadnjaković. Postavio me je za veslača,
bio sam jedan od šesnaestorice na bekbordu, levoj strani broda. Druga
strana se zvala steorbord, jer se na toj strani nalazi kormilo. Na brodu
je bilo šezdeset ratnika, trideset dvojica su veslala, osim kada bismo
podigli jedro. Verfert je upravljao kormilom, a Leofrik je urlao i
dovikivao nam da brže veslamo.
Celu jesen i zimu smo veslali uz široki prolaz kod Hamtuna i niz
njega, i po moru Solent, koje se prostiralo južno od ostrva Vit. Plovili
smo uz plimu i suprotno od vetra, zarivajući Hiahengel u male, hladne
talase sve dok nismo postali prava posada i dok nismo mogli naterati
brod da poskakuje po moru. Na moje iznenađenje, otkrio sam da je
Hiahengel brz brod. Mislio sam da će, s obzirom na to da je mnogo veći,
biti mnogo sporiji od danskih brodova, ali bio je brz, veoma brz, a
Leofrik ga je pretvorio u smrtonosno oružje.
Nije me voleo i, iako me je zvao Prdavac i Dosadnjaković, nisam se
usudio da mu se suprotstavim, jer bi me ubio. Bio je nizak, krupan
muškarac, jak kao vo, lica punog ožiljaka, preke naravi i mača, koji je
bio toliko istrošen da mu je oštrica bila tanka kao nož. Njega to nije
brinulo jer je njegovo omiljeno oružje bila sekira. Znao je da sam
erldorman, ali ga nije bila briga. Nije ga bila briga ni to što sam služio
na danskom brodu. „Danci nas, Prdavče, jedino mogu naučiti kako da
umremo”, rekao mi je.
Nije me voleo, ali ja sam voleo njega. Noću, kada bismo ispunili
jednu krčmu u Hamtunu, seo bih pored njega i slušao šta govori.
Uglavnom je omalovažavao, čak i naše brodove. „Dvan’es’ ”, urlao je.
„A kol’ko Danci mogu dovući?”
Niko mu nije odgovarao.
„Dvesto?”, govorio je. „A mi, imamo dvan’es’?” Brida ga je jedne
noći na prevaru naterala da nam priča o svojim bitkama. Sve bitke je
vodio na kopnu. Pričao nam je o brdu Esk, kako je danski živi zid
probio muškarac sa sekirom, a to je očigledno bio lično Leofrik. Pričao
nam je kako je taj čovek držao napola podignutu sekiru jer je na taj
način mogao lakše da se odbrani od napadača, iako je taj položaj
umanjivao snagu njegovog oružja. Pričao je da je taj čovek koristio štit
da bi odbio neprijatelja na levoj strani, a ubijao, prvo neprijatelje
ispred sebe, pa zatim sa svoje desne strane. Potom bi mu ruka
skliznula niz sekiru, zamahnuo bi njome iznenada strašno i razbio
danske redove. Primetio je da ga slušam, pa mi se ponovo, kao i uvek,
narugao. „Jes’ bio nekad u živom zidu, Prdavče?”
Podigao sam jedan prst.
„Razbio je neprijateljski živi zid”, rekla je Brida. Ona i ja smo živeli
u štalama krčme. Leofrik je voleo Bridu mada joj nije dozvolio da se
ukrca na Hiahengela, pošto je pretpostavljao da će žena doneti
nesreću na brod. „Razbio je živi zid, videla sam”, rekla je Brida.
Pogledao me je, nije bio siguran da li da joj veruje ili ne. Ništa
nisam rekao. „Protiv koga si se borio?”, upitao me je posle kraće pauze.
„Protiv opatica?”
„Protiv Velšana”, rekla je Brida.
„O, protiv Velšana! Do đavola, oni lako umru”, rekao je. To nije bila
istina, pa ipak, dozvolio sam mu da mi se ruga. Narednog dana, kada
smo vežbali sa drvenim štapovima, umesto sa pravim oružjem,
potrudio se da se nađe naspram mene. Oborio me je na zemlju kao da
sam džukac, posekao me po glavi i ostavio me ošamućenog. „Nisam ti
ja Velšanin, Prdavče”, rekao mi je. Leofrik mi se baš sviđao.
Prošla je još jedna godina. Imao sam osamnaest godina. Velika
danska vojska nije došla, ali jesu njihovi brodovi. Danci su ponovo bili
vikinzi, a njihovi brodovi sa glavama zmaja na pramcima dolazili su po
jedan ili po dva i pljačkali su obalu Veseksa. Dolazili su da pustoše i
siluju, da spaljuju i ubijaju, ali ove godine su Alfredovi brodovi bili
spremni.
Tako smo krenuli na more.
 VIII

PROLEĆE, LETO I JESEN 875. godine proveli smo veslajući

južnom obalom Veseksa. Podelili smo se u četiri flotile, a Leofrik je
komandovao brodovima Hiahengel, Serufin i Kristenlik, što je u
prevodu značilo arhangel, heruvim i hrišćanin. Imena je izabrao
Alfred. Haka, koji je predvodio celu flotu, plovio je na brodu
Evangelista. On je brzo stekao reputaciju broda koji donosi nesreću,
iako je njegova prava nesreća bila u tome što je Haka bio na njemu.
Bio je dobar čovek, poklanjao je srebro, ali je mrzeo brodove, mrzeo
je more i nije želeo ništa drugo nego da bude ratnik na kopnu, zbog
čega je Evangelista uvek bio na popravkama u Hemtunu.
Ali ne i Hiahengel. Veslao sam dok me telo nije zabolelo, a ruke
otvrdle kao hrast. Od veslanja su mi ojačali mišići, baš su ojačali. Sada
sam bio krupan, krupan, visok, snažan, drzak i ratoboran. Nisam želeo
ništa drugo nego da iskušam Hiahengela u borbi sa nekim danskim
brodom. Ipak, naš prvi pokušaj je prošao katastrofalno. Bili smo na
pučini kod Sut Siksa, divne obale gde su se bele litice izdizale iz mora.
Serufin i Kristenlik su otplovili dalje na pučinu, dok smo se mi približili
kopnu u nadi da ćemo privući vikinški brod i da će nas on pratiti do
zasede koju su mu postavila naša druga dva broda. Mi jesmo njih
prevarili, samo što su vikinzi bili pametniji od nas. Brod je bio manji,
mnogo manji. Gonili smo ga tokom oseke, pri svakom zamahu naših
vesala bili smo sve bliže, a onda su vikinzi videli Serufina i Kristenlika
kako nadiru sa juga, njihova vesla su svetlucala na sunčevoj svetlosti i
ostavljala beli trag za sobom. Zapovednik danskog broda je okrenuo
svoj brod, kao da se okrenuo na vretenu, i uz oseku, koja mu je sada
pomagala, krenuo na nas.
„Na njega!”, uzviknuo je Leofrik Verefertu, koji se nalazio kraj
kormila. Ali, budući da nije želeo da krene u borbu, Verfert je okrenuo
brod. Video sam kako Danci uvlače vesla u brod koji nam se
približavao. Brod je prošao pored nas polomivši nam jedno po jedno
veslo. Udarac, koji je odbacio drške vesala na naše veslače, bio je tako
snažan da je mogao slomiti rebra odraslog čoveka. Potom su danski
strelci, a bilo ih je četiri ili pet, počeli da nas gađaju strelama. Jedna se
zarila Verefertu u vrat. Niz odeljak za kormilo je tekla krv, dok je
Leofrik nemoćno vikao na Dance, koji su ponovo izbacili vesla i uspeli
da pobegnu niz oseku. Rugali su nam se dok smo mi ostali da se
njišemo na talasima.
„Jesi li ikada upravljao brodom, Prdavče?” Leofrik me je pogledao
pošto je odgurnuo mrtvog Vereferta u stranu.
„Jesam.”
„Onda upravljaj ovim.” Kući smo se dovukli pomoću polovine
ispravnih vesala. A naučili smo dve lekcije. Jedna je bila da ponesemo
rezervna vesla, a druga da povedemo sa sobom strelce. Samo što je
erldorman Freola, zapovednik firda u Hemptonširu, rekao da nam ne
može dati nijednog strelca, da ih ima premalo, te da je na brodovima
već previse njegovih ratnika. Osim toga, rekao je, da nam strelci nisu
potrebni. Haka, njegov brat, rekao nam je da se ne nerviramo. „Samo
bacite koplja”, predložio je Leofriku.
„Ja želim strelce”, uporno je tražio Leofrik.
„Nemam ih!”, rekao je Haka, šireći ruke.
Otac Vilibold je želeo da napiše pismo Alfredu. „On će me
saslušati”, rekao je.
„Piši mu”, rekao je ogorčeno Leofrik, „i šta će se onda dogoditi?”
„Poslaće strelce, naravno!”, rekao je oduševljeno otac Vilibold.
„Pismo ide kod prokletih pisara, a svi oni su sveštenici. Oni će
pismo baciti na gomilu, a kada su na gomili, pisma se ne čitaju brzo. A
kada ga Alfred konačno bude video, tražiće savet, dva prokleta
biskupa će reći ono što će reći, Alfred će nam odgovoriti i tražiće da
sazna više, a tada će već biti Svećnica4, i svi mi ćemo završiti sa
danskim strelama u leđima.” Besno je gledao Vilibolda i tu mi se

4
Svećnica - praznik koji Rimokatolička crkva proslavlja 2. februara.
Leofrik još više dopao. Video me je kako se cerim. „Šta je smešno,
Dosadnjakoviću?”, upitao je.
„Ja ti mogu dovesti strelce”, rekao sam.
„Kako?”
Uzeli smo jedan Ragnarov zlatnik i izložili ga na pijaci u Hemtunu.
Rekli smo da će zlatnik, sa svim čudnim slovima na njemu, dobiti
najbolji strelac, pobednik na takmičenju koje će se održati nedelju
dana kasnije. Taj zlatnik je vredeo više nego što bi ijedan čovek mogao
zaraditi za godinu dana. Leofrika je zanimalo kako sam ja došao do
njega, međutim, odbio sam da mu kažem. Umesto toga, postavio sam
mete i raširio vest po selu da se sa lošim strelama može steći
bogatstvo u zlatu. Više od četrdeset muškaraca došlo je da odmeri
snagu. Najboljih dvanaest smo odveli na Hiahengela, i još po deset na
Serufina i Kristenlika, a onda se sa njima otisnuli na more. Naravno,
naših dvanaest strelaca se bunilo, a kada je Leofrik viknuo na njih, svi
su odjednom zaključili da nemaju ništa drugo da rade nego da plove
sa njim duž obale Veseksa. „Za nešto što je ispalo iz kozje guzice, nisi
baš za bacanje”, rekao mi je Leofrik.
„Imaćemo problema kada se budemo vratili”, upozorio sam ga.
„Naravno da ćemo imati problema”, složio se. „Imaćemo problema
sa nadzornikom grofovije, sa erldormanom, sa biskupom i sa čitavom
gomilom prokletnika.” Iznenada se nasmejao, što se retko dešavalo.
„Ali hajde prvo malo da ubijamo Dance.”
I učinili smo to. Igrom slučaja, bio je to isti brod koji nas je
posramio. Ponovo su pokušali da izvedu isti trik, samo ovoga puta sam
poterao Hiahengela na njih. Naš pramac se zario u brod, a naših
dvanaest strelaca je gađalo njihovu posadu. Poterao sam Hiahengela
ka drugom brodu, koji smo napola potopili, a napola opkolili. Leofrik
je predvodio napad sa pramca, a voda na dnu vikinškog broda se
uskoro zacrvenela od krvi. Dva naša vojnika su uspela da privežu
brodove jedan za drugi, što je značilo da mogu da ostavim kormilo. Ne
trudeći se da stavim šlem niti ogrtač od nitni, preskočio sam ogradu
sa ,Zmijskim dahom’ u ruci i priključio se borbi. U širokom, središnjem
delu broda čulo se sudaranje štitova, prodiranje kopalja i fijukanje
mačeva i sekira. Dok su nam iznad glava letele strele, ljudi su jaukali,
umirali, osećao se žar bitke, a u radosnom zvuku pesme mačeva, sve
se okončalo pre nego što su Serufin i Kristenlik mogli da nam se
pridruže.
Kako sam samo to voleo. Da budem mlad, snažan, da imam dobar
mač i da preživim. U danskoj posadi je bilo četrdeset šest muškaraca i
ubijeni su svi, osim jednoga. Taj jedan je preživeo samo zato što je
Leofrik povikao da nam je potreban zarobljenik. Trojica naših su
ubijena, a šestorica su teško ranjena i verovatno su svi umrli dok smo
došli do obale. Otkačili smo vikinški brod i doteglili ga u Hemtun. U
njegovom trupu, natopljenom krvlju, pronašli smo sanduk sa srebrom
koji su Danci oteli iz samostana na Vitu. Leofrik je dao veliku količinu
srebra strelcima tako da su nas napustila samo dvojica kada smo se
suočili sa nadzornikom, koji je tražio da ih pustimo. Ostali su videli u
tome lak način da se obogate, pa su ostali.
Zarobljenik se zvao Hroj. Njegov gospodar, kojeg smo ubili tokom
borbe, zvao se Turkil i služio je Gutrama, koje se nalazio u Istočnoj
Angliji i sebe nazivao kraljem te zemlje. „Nosi li još uvek kost u kosi?”,
upitao sam.
„Nosi, gospodaru”, rekao je Hroj. Nije me zvao gospodarom zato
što sam ja bio erldorman, jer on to nije ni znao. Zvao me je
gospodarom jer nije želeo da ga ubijem kada se završi ispitivanje.
Hroj je mislio da Gutram neće napasti ove godine. „Čeka
Halfdana”, rekao mi je.
„A gde je Halfdan?”
„U Irskoj, gospodaru.”
„Otišao da osveti Ivara?”
„Da, gospodaru.”
„Znaš li Kjartana?”
„Znam trojicu koja se tako zovu, gospodaru.“
„Kjartana od Nortumbrije”, rekao sam. „Svenovog oca.
„Misliš na erla Kjartana?”
 „Sada sebe naziva erlom?”, upitao sam.
„Da, gospodaru, još uvek je u Nortumbriji.”
„A Ragnar? Sin Ragnara Neustrašivog?”
„Erl Ragnar je sa Gutrumom u Istočnoj Angliji. Ima četiri broda.”
Vezali smo Hroja lancima i poslali ga uz pratnju u Vintansister
pošto je Alfred voleo da razgovara sa Dancima koje zarobimo. Ne
znam šta mu se dogodilo. Verovatno su ga obesili ili su mu odrubili
glavu, jer Alfred nije širio hrišćansku milost na paganske gusare.
Razmišljao sam o Ragnaru Mlađem, sada erlu Ragnar, i pitao se da
li ću naleteti na njegove brodove na obalama Veseksa. Pitao sam se i
da li je Hroj lagao i hoće li Gutrum napasti toga leta. Mislio sam da bi
mogao to da uradi pošto su se Sirom britanskog ostrva vodile bitke.
Danci iz Mersije su napali Brite u severnom Velsu. Nikada nisam
otkrio zašto su ih napali. Ostale grupe Danaca su pustošile duž granice
Zapadne Saksonije. Pretpostavljao sam da ta pustošenja treba da
otkriju slabosti Veseksa pre nego što Gutrum pokrene svoju Veliku
vojsku. Ali vojska se nije pojavila, a kada je leto doseglo svoj vrhunac,
Alfred se osetio dovoljno sigurnim da ostavi svoje trupe u severnom
Veseksu i poseti flotu.
Njegov dolazak se podudario sa vestima da je nedaleko od
Hejlinsigea viđeno sedam danskih brodova. Hejlinsig je bilo ostrvo
koje se nalazilo u plitkim vodama nedaleko od istočne obale Hemtuna.
Vesti su potvrđene kada smo videli kako se uzdiže dim iz opljačkanog
naselja. U Hemtunu je bila samo polovina naših brodova, ostali su bili
na mom, a samo jedan od šest brodova u luci, Evangelista, bio je na
suvom jer mu je dno bilo probušeno. Haka se nalazio negde u blizini
Hemtuna, verovatno u kući svoga brata i nema sumnje da bi mu bilo
krivo da je propustio kraljevu posetu. Ali Alfred nam nije javio da će
doći, verovatno zato što je želeo da vidi u kakvom smo zaista stanju, a
ne kakvi bismo bili da smo znali da će doći. Čim je saznao da su Danci
blizu Hejlinsigea, naredio je da svi isplovimo i ukrcao se na Hiahengela
zajedno sa dvojicom svojih čuvara i trojicom sveštenika. Jedan od njih
je bio Beoka, koji je stao kraj kormila.
 „Raskrupnjao si se, Utrede”, rekao mi je skoro prekorno. Sada sam
bio za glavu viši od njega i mnogo širi u ramenima.
„Da si ti veslao, oče, i ti bi se raskrupnjao”, rekao sam.
Zakikotao se. „Ne mogu sebe da zamislim kako veslam”, rekao je,
a onda prstom pokazao na moje kormilo. „Je li teško upravljati time?”,
upitao je.
Prepustio sam mu kormilo i predložio da polako okrene brod na
desnu stranu. Njegove razroke oči su se raširile od zaprepašćenja
kada je pokušao da okrene kormilo, a voda mu se opirala. „Za ovo je
potrebna snaga”, rekao sam dok sam uzimao kormilo.
„Srećan si, zar ne?” Rekao je to tako da je zvučalo kao optužba.
„Da, jesam.”
„A nije trebalo da budeš”, rekao mi je.
„Zar?”
„Alfred je mislio da će te ovo iskustvo poniziti.”
Posmatrao sam kralja koji je stajao na pramcu sa Leofrikom i setio
se kraljevih slatkih reči o tome kako ću imati čemu da naučim ovu
posadu. Shvatio sam da je znao da nemam čime da doprinesem, ali mi
je ipak dao šlem i ogrtač. To je uradio da bih mu posvetio godinu dana
svoga života i nadao se da će tokom te godine Leofrik uspeti da izbije
drskost iz moje uobražene glave. „Nije uspelo, je P da?”, rekao sam,
smejući se.
„Rekao je da te treba savladati kao konja.”
„Ali ja nisam konj, oče, ja sam gospodar Nortumbrije. Šta je mislio?
Da ću posle godinu dana biti krotki hrišćanin spreman da se
odazovem na svaki njegov poziv?”
„Zar je to toliko loše?”
„Jeste loše”, rekao sam. „Njemu su potrebni dobri ljudi da se bore
protiv Danaca, a ne podle ulizice koje će se moliti sa njim.”
Beoka je uzdahnuo, a potom se prekrstio jer su povraćku jadnog
oca Vilibolda jeli galebovi. „Vreme je da se oženiš, Utrede”, rekao je
Beoka strogo.
 Zapanjeno sam ga pogledao. „Da se oženim! Zašto to govoriš?”
„Imaš dovoljno godina”, rekao je Beoka.
„Imaš i ti”, odbrusio sam. „Ti se nisi oženio, zašto bih ja to učinio?”
„Ja živim u nadi”, rekao je Beoka. Jadnik, bio je razrok, ruka mu je
bila paralizovana, a lice kao u bolesne lasice, što ga nije činilo
miljenikom žena. „Ali u Defnaširu ima jedna mlada žena koju bi
trebalo da vidiš”, rekao mi je oduševljeno. „Mlada dama dobrog
porekla! Šarmantna je i...”, tu je zastao jer je očigledno ili naveo sve
devojčine vrline, ili nije mogao da smisli nove, „...njen otac je bio
nadzornik grofovije, pokoj mu duši. Divna devojka. Zove se Mildrit.”
Nasmešio mi se pun nade.
„Ćerka nadzornika grofovije”, rekao sam odlučno. „Kraljev
nadzornik? Nadzornik grofovije?”
„Njen otac je bio nadzornik južnog Defnašira”, rekao je Beoka i
spustio čoveka na društvenoj lestvici. „Ali dobro je obezbedio Mildrit.
Ostavio joj je dobar komad zemlje blizu Eksansistera.”
„Nadzornikova ćerka”, ponovio sam, „a ne erldormanova ćerka.”
„Šesnaest joj je godina, bar tako mislim”, rekao je Beoka dok je
gledao u kamenitu obalu koja je promicala pored nas sa istočne strane.
„Ima šesnaest godina”, rekao sam prezrivo, „i nije se udala, što
ukazuje na to da joj je lice kao vreća crva.”
„To je nebitno”, rekao mi je, krsteći se.
„Ne moraš ti da spavaš sa njom”, rekao sam. „A ne sumnjam i da je
pobožna?”
„Drago mi je što mogu da ti kažem da je odana hrišćanka.”
„Jesi li je video?”, upitao sam ga.
„Ne”, priznao mi je, „ali Alfred mi je pričao o njoj.”
„To je Alfredova ideja?”
„Voli da vidi da su se njegovi ljudi skućili, pustili korenje.”
„Ja nisam njegov čovek, oče. Ja sam Utred od Bebanburga, a
gospodari Bebanburga se ne žene pobožnim kučkama crvljivih lica
nižeg staleža.”
 „Trebalo bi da je vidiš”, bio je uporan i mrštio se. „Brak je divna
stvar, Utrede. To je božja naredba radi naše sreće.”
„Otkud ti znaš?”
„Jeste”, nije više bio tako uporan.
„Ja već jesam srećan”, rekao sam. „Valjam se sa Bridom i ubijam
Dance. Nađi drugog muškarca za Mildrit. Zašto se ti ne oženiš njome?
Blagi bože, oče, pa ti mora da imaš skoro trideset godina! Ako se
uskoro ne oženiš, otići ćeš nevin u grob. Jesi li nevin?”
Pocrveneo je, ali mi nije odgovorio jer je Leofrik došao do kormila
smrknut. Nikada nije izgledao zadovoljno, ali sada je bio namrgođen
više nego ikad. Nisam znao da se svađao sa Alfredom i da je, očigledno,
izgubio. Alfred ga je pratio sa izrazom nezainteresovanosti na
duguljastom licu. Za njim su išla dva sveštenika, noseći pergament,
mastilo i pera za pisanje. Zaključio sam da su hvatali beleške. „Šta bi
rekao, Utrede, šta je najvažnija oprema za brod?”, upitao me je Alfred.
Jedan sveštenik je umočio pero u mastilo i spremao se da zapiše moj
odgovor, a onda se zateturao kada je brod naišao na talas. Bog sveti
zna na šta su mu ličile beleške toga dana. „Jedro?” Alfred me je
požurivao. „Koplja? Strelci? Štitovi? Vesla?”
„Kofe”, rekao sam.
„Kofe?” Posmatrao me je, ne odobravajući moj odgovor. Sumnjao
je da ga zavitlavam.
„Kofe pomoću kojih izbacujemo vodu iz broda, gospodaru”, rekao
sam, pokazujući glavom na unutrašnjost Hiahengela gde su muškarci
zahvatali morsku vodu i izbacivali je preko ivice broda, mada je veći
deo vode završavao na veslačima. „Ono što moramo da uradimo,
gospodaru, jeste da bolje popunimo otvore na brodovima.”
„Zapišite to”, naredio je Alfred sveštenicima, a onda se popeo na
vrhove prstiju kako bi video ravnicu, koja je promicala pored nas i
pored koje su viđeni neprijateljski brodovi.
„Odavno su otišli”, progunđao je Leofrik.
„Molim se da nisu”, rekao je Alfred.
 „Danci nas neće čekati”, rekao je Leofrik. Bio je veoma loše
raspoložen, toliko loše da je bio spreman i da se izdere na svoga kralja.
„Nisu oni budale”; nastavio je, „iskrcaju se, opljačkaju i odu. Došli su
sa osekom.” Plima se povlačila i okrenula se protiv nas, nikada nisam
u potpunosti razumeo plimu u vodama od mora do Hemtuna, jer je
tamo bilo dvostruko više plima nego bilo gde drugde. Plime u
Hemtunu su imale svoj um ili su ih zbunjivali kanali.
„Pagani su tamo bili u zoru”, rekao je Alfred.
„I sada su miljama daleko”, rekao je Leofrik. Obraćao se Alfredu
kao da je u pitanju neko od posade, ne iskazujući poštovanje, a Alfred
je uvek imao strpljenja sa takvim bezobrazlukom. Znao je koliko mu
Leofrik vredi.
Međutim, Leofrik je toga dana pogrešio kada je neprijatelj bio u
pitanju. Vikinški brodovi nisu otišli, već su još uvek bili u Hejlinsigeu,
svih sedam. Tamo ih je zarobila oseka. Čekali su da ih plima oslobodi,
ali prvo smo naišli mi, ušli smo u zaliv kroz uski prolaz koji vodi od
severne obale Solenta. Kada jednom prođe kroz taj prolaz, brod je u
svetu močvara, peščanih obala, ostrva i ribarskih zamki, što nije nalik
na vode Geveska. Sa nama su na brodu bili i ljudi koji su odrasli na
ovim vodama, pa su nas oni vodili. Pošto Danci nisu imali takve
stručnjake, zavaralo ih je vrbovo pruće, zabodeno u pesak tokom
oseke kako bi obeležilo kanal, koji je namerno izmešten da bi ih
namamio na blatnjavu obalu, na koju su se sada bukvalno nasukali.
To je bilo sjajno. Uhvatili smo ih u zamku kao lisice u jazbini sa
jednim otvorom. Sve što je trebalo da uradimo bilo je da se zaustavimo
na ulazu u prolaz, nadamo se da će naša sidra izdržati jake struje,
sačekamo da se danski brodovi pokrenu, a onda ubijemo sve. Ali
Alfredu se žurilo. Želeo je da se vrati svojim kopnenim trupama i
tražio je od nas da se vratimo u Hemtun pre mraka. Tako nam je,
suprotno Leofrikovom savetu, naređeno da odmah napadnemo.
I to je bilo sjajno, samo što obali nismo mogli da priđemo direktno
jer je kanal bio uzan, tako da bi brodovi morali da idu jedan za drugim.
To bi značilo da bi se prvi brod morao sam suočiti sa sedam danskih
brodova. Zato smo morali još da veslamo kako bismo im prišli sa juga.
Oni su tako mogli pobeći kroz prolaz ukoliko bi naišla plima. Leofrik
je mrmljao u bradu da naopačke krećemo u borbu. Bio je ljut na
Alfreda.
Alfred se, u međuvremenu, oduševljavao neprijateljskim
brodovima, koje nikada ranije nije video izbliza. „Da li zveri
predstavljaju njihove bogove?”, upitao me je, misleći na divno
izrezbarene pramce i krme sa kojih su se šepurili njihovi demoni,
zmajevi i zmije.
„Ne, gospodaru, samo zveri”, rekao sam. Bio sam pored njega
pošto sam kormilo predao čoveku koji je poznavao ove vode. Rekao
sam kralju da izrezbarene glave podižu na pramce kako bi zaplašili
duhove zemlje.
„Zapiši to”, naredio je svešteniku. „A vetrokazi na jarbolima?”,
upitao me je, gledajući u najbliži brod na kojem je bio naslikan orao.
„Da li su i oni napravljeni da bi zaplašili duhove?”
Nisam odgovorio. Umesto toga, posmatrao sam sedam brodova na
glatkoj uzbrdici na blatnjavoj obali i prepoznao jedan. Zmiju vetra.
Obod broda ofarban svetlim bojama jasno se video, ali prepoznao bih
ga čak i bez toga. Zmija vetra, divna Zmija vetra, brod iz snova, ovde u
Hejlinsigeu.
„Utrede”, požurivao me je Alfred.
„To su samo vetrokazi, gospodaru”, rekao sam. Ako je Zmija vetra
ovde, da li je onda i Ragnar ovde? Ili je Kjartan uzeo brod i dao ga
zapovedniku broda. -
„Čini mi se da je malo komplikovano ovako ukrasiti brod”, rekao
je Alfred zlovoljno.
„Ljudi vole svoje brodove i bore se za njih”, rekao sam. „Cenite ono
za šta se borite, gospodaru. Trebalo bi i mi da ukrasimo naše brodove.”
Govorio sam strogo, misleći da bismo više voleli naše brodove da se
glave zveri nalaze na pramcima i da imaju odgovarajuća imena kao što
su Krvolok, Morski vuk ili Ojaditelj. Umesto toga, Hiahengel je
predvodio Serufina i Kristenlika kroz uzburkano more, a iza nas su bili
Apostol i Eftvird, što je značilo sudnji dan. Ovaj brod je verovatno imao
i najbolje ime, jer je poslao više Danaca u more.
Danci su kopali, pokušavajući da prodube kanal i tako oslobode
brodove, ali kada smo im se približili, shvatili su da nikada neće
dovršiti tako velik zadatak. Vratili su se na svoje nasukane brodove da
uzmu oklope, šlemove, štitove i oružje. Navukao sam ogrtač od nitni.
Njegova kožna postava smrdela je na ustajali znoj. Stavio sam i šlem,
potom sam ,Zmijski dah’ stavio na leda, a ,Osinju žaoku’ za pojas. Ovo
neće biti bitka na moru, nego bitka na kopnu, jedan živi zid protiv
drugog, tuča u blatu. Danci su imali prednost jer su se mogli okupiti
na mestu na kojem smo mi morali da se iskrcamo i mogli su krenuti
na nas dok se iskrcavamo iz brodova, a to mi se nije dopadalo. Video
sam da se to ne dopada ni Leofriku, ali Alfred je bio dovoljno smiren
dok je stavljao šlem. „Bog je sa nama”, rekao je.
„Trebalo bi da bude”, promrmljao je Leofrik, potom je podigao glas
da bi doviknuo svojim veslačima. „Zaustavite se ovde!” Bilo je teško
zadržati Hiahengela u uzburkanoj vodi, te smo zabacili vesla i on se
okrenuo u suprotnom smeru, dok je Leofrik posmatrao obalu.
Pretpostavio sam da čeka da nas stignu i ostali brodovi da bismo svi
zajedno mogli da se iskrcamo, ali video je kako sa obale štrči prevlaka
od blatnjavog peska i shvatio da naši ljudi, koji su udaljeni od pramca,
ne bi morali da se suoče sa živim zidom koji su formirale posade
sedam vikinških brodova ako bismo izvukli Hiahengela na suvo.
Prevlaka je bila uska, dovoljno široka da na nju stanu tri ili četiri
čoveka jedan naspram drugog. Borba na njemu bi bila izjednačena.
„Ovo je dobro mesto za umiranje, Prdavče”, rekao mi je i poveo me
napred. Alfred je žurio za nama. „Sačekaj”, rekao je Leofrik Alfredu
tako surovo da se kralj povinovao. „Izvucite brod na prevlaku”,
doviknuo je Leofrik veslačima. „Odmah!”
I Ragnar je bio tamo. Video sam orlovo krilo na stubu, a onda sam
ugledao i Ragnara. Ličio je na oca i na trenutak sam pomislio da sam
ponovo dečak.
„Jesi li spreman, Prdavče?”, rekao je Leofrik. Okupio je šestoricu
najboljih ratnika i svi smo stajali na pramcu, dok su se iza nas strelci
spremali da odapnu strele na Dance koji su žurili ka uskom prevoju
od blatnjavog peska. Iznenada smo se zateturali kada je pramac
Hiahengela dotakao kopno. „Sada!”, povikao je Leofrik. Skočili smo
preko ograde u vodu koja nam je bila do kolena, a potom smo
instiktivno štitovima dodirnuli jedni druge i napravili živi zid. Čvrsto
sam stegao ,Osinju žaoku’ kada su prvi Danci pojurili na nas.
„Pobijte ih!”, povikao je Leofrik, zatim je gurnuo štit ispred sebe.
Onda se čuo žestok udar gvozdenih delova štita o lipovo drvo. Neko je
podigao sekiru, ali zaustavio ju je svojim štitom muškarac koji je
stajao iza mene, dok sam ja zadavao udarac ispod štita, izdižući svoj
kratki mač, međutim, on se zabio u štit nekog Danca. Isukao sam mač,
ponovo zadao udarac i osetio bol u zglobu kada je oštrica prošla kroz
vodu i moju čizmu. Krv je zamutila more, ali još uvek sam stajao,
krenuo sam napred i osetio miris Danaca. Iznad glave su mi kliktali
galebovi, a još više Danaca je nadiralo, ali i nama se priključivalo sve
više naših ljudi. Neki od njih su bili u vodi do struka, dok smo se u
prvim redovima sada gurali jer niko nije imao prostora da zamahne
oružjem. Bila je to teška borba, prokleto teška borba sa štitovima.
Onda je Leofrik, koji je bio pored mene, povikao i krenuli smo napred,
a Danci su se povukli pola koraka. Naše strele su poletele iznad naših
šlemova. Gurnuo sam ,Osinju žaoku’ napred, osetio da je prošla kroz
kožu ili oklop, okrenuo sam je u mesu, izvukao i odgurnuo protivnika
štitom. Sve vreme sam držao glavu ispod štita. Ponovo sam odgurnuo
neprijatelja i zadao udarac. Sirova snaga, jak štit i dobra oštrica, ništa
više. Čovek se davio, krv je u naletima liptala iz njegovog tela koje se
grčilo. Pretpostavljam da smo i mi vikali, ali se toga ne sećam dobro.
Obično se sećaš guranja, smrada, bradatih lica koja reže na tebe, besa.
U tom trenutku pramac Kristenlika se zario u krilo danskih redova,
odbacio ljude u vodu, davio ih i lomio. Posada ovoga broda je skakala
u male talase sa kopljima, mačevima i sekirama. Stigao je i treći brod,
iskrcalo se još ljudi. Čuo sam Alfreda iza sebe kako nam dovikuje da
probijemo njihovu liniju odbrane, da ih pobijemo. Zarivao sam ,Osinju
žaoku’ u noge protivnika, zadajući iznova udarce i odgurujući ih
štitom, a potom se moj protivnik zateturao. Naša linija je jurnula
napred, a on je pokušao da mi zada udarac u prepone. Ali Leofrik je
zamahnuo sekirom i pretvorio lice moga neprijatelja u masku od krvi
i slomljenih zuba. „Gurajte napred!”, vikao je Leofrik. Krenuli smo na
neprijatelja, čiji su se redovi iznenada rasturili i oni su počeli da beže.
Nismo ih potukli. Nisu bežali od naših mačeva i kopalja, već zato
što je plima izdigla njihove brodove. Potrčali su da ih spasu, a mi smo
šepali za njima, ili bolje rečeno, ja sam šepao jer mi je desni zglob
krvario i boleo me. Još uvek na obali nismo imali dovoljno ljudi da
dotučemo njihovu posadu, a oni su se penjali na svoje brodove. Posada
jednog broda, svi od reda hrabri ljudi, zastala je na pesku da nas
odbije.
„Jesi li ranjen, Prdavče?”, upitao me je Leofrik.
„Nije to ništa.”
„Povuci se”, naredio mi je. Sa muškarcima sa Hiahengela pravio je
novi živi zid, zid kojim će udariti po onoj hrabroj posadi. Tu je sada bio
i Alfred kome se oklop blistao. Danci su sigurno znali da je reč o
velikom vladaru, ali nisu napustili brodove kako bi stekli tu čast i ubili
ga. Da je Alfred doneo zastavu sa zmajem i borio se ispod nje, tako da
Danci prepoznaju u njemu kralja, ostali bi i borili se protiv nas i
verovatno bi ubili ili zarobili Alfreda. Ali Danci su veoma oprezni kada
je u pitanju veliki gubitak. Osim toga, nisu voleli da gube svoje voljene
brodove i samo su želeli da pobegnu sa ovog mesta. Na kraju su bili
spremni da po cenu jednog broda spasu ostale, a to nije bila Zmija
vetra. Mogao sam da vidim kako je guraju u kanal, video sam kako se
kreće unazad, video sam kako joj vesla udaraju po pesku. Potrčao sam
kroz male talase, obišao naš živi zid i napustio borbu na desnom krilu.
Vikao sam za brodom: „Ragnare! Ragnare!”
Strele su letele pored mene. Jedna mi je pogodila štit, druga mi je
okrznula šlem. To me je podsetilo na to da me Ragnar neće prepoznati
sa šlemom, pa sam bacio ,Osinju žaoku’ i skinuo šlem. „Ragnare!”
Strele su prestale da lete. Živi zidovi su se sudarali, ljudi su umirali,
većina Danaca je bežala, a erl Ragnar me je gledao kroz otvor na svome
šlemu. Na osnovu izraza njegovog lica nisam mogao da vidim šta misli,
ali sprečio je šačicu svojih strelaca da me gađaju. Potom je skupio ruke
oko usta. „Ovde!”, povikao mi je. „Sutra u sumrak!” Potom su vesla
njegovog broda zahvatila vodu, Zmija vetra se okrenula kao plesač,
zamahnuli su veslima, i brod je nestao.
Uzeo sam ,Osinju žaoku’ i otišao da nastavim da se borim, ali već
je sve bilo gotovo. Naša posada je ubila sve članove danske posade,
osim šačice muškaraca koje su poštedeli zahvaljujući Alfredovom
naređenju. Ostali su bili krvava gomila na plimnom talasu. Skinuli smo
im oklope i oružje, skinuli smo im i odeću i ostavili njihova bela tela
galebovima. Njihov brod, stari i bušan, odvukli smo u Hemtun.
Alfred je bio zadovoljan. Zaista, dozvolio je da umakne šest
brodova, ali to je ipak bila pobeda, a vesti o njoj će ohrabriti njegove
trupe koje se bore na severu. Jedan sveštenik je ispitivao zarobljenike
i zapisivao njihove odgovore na pergament. Alfred je i sam postavio
nekoliko pitanja, koje im je sveštenik preveo, a kada je saznao sve što
je mogao, vratio se na mesto odakle sam upravljao brodom i pogledao
krvavu mrlju pored mog desnog zgloba. „Dobro se boriš, Utrede.”
„Lose smo se borili, gospodaru”, rekao sam. To je bila istina. Njihov
živi zid nas je zadržao, a da se nisu povukli da spasu svoje brodove,
mogli su nas pobediti i potisnuti u more. Nisam bio zadovoljan sobom.
Ima dana kada se čini da su mač i štit nesposobni, kada se čini da je
neprijatelj brži, a ovo je bio takav dan. Bio sam ljut na sebe.
„Razgovarao si sa jednim od njih”, rekao mi je Alfred, optužujući
me. „Video sam te. Razgovarao si sa jednim paganom.”
„Rekao sam mu, gospodaru”, rekao sam, „da mu je majka kurva,
otac govno iz pakla, a deca lasičja govna.” Alfred je ustuknuo zbog
ovoga. Nije on bio kukavica i znao je kakav gnev nosi bitka, ali nikada
nije voleo kada ljudi uzvikuju pogrde. Mislim da bi po njemu rat
trebalo da bude dostojanstven. Gledao je iza Hiahengela gde je
sunčeva svetlost u crveno bojila trag koji je naš brod ostavljao za
sobom. „Uskoro će isteći godina koju si mi obećao”, rekao je.
„Istina je, gospodaru.”
„Molim se da ostaneš uz nas.”
„Kada Gutrum bude došao, gospodaru, on će doći sa flotom od koje
će se more zacrneti, a naših dvanaest brodova će biti skršeno.” Mislio
sam da se možda Leofrik oko toga raspravljao sa njim, o jalovom
pokušaju da se spreči napad sa mora sa dvanaest brodova groznih
imena. „Ako ostanem”, upitao sam, „od kakve ću koristi biti ako
posada odluči da se ne otisne na more?”
„Ono što kažeš je istina”, rekao je Alfred, dajući mi na znanje da se
njegova rasprava sa Leofrikom ticala nečeg drugog. „Ali posade ovih
brodova znaju da se bore i na moru. Leofrik mi je rekao da si
podjednako dobar ratnik kao i svaki drugi kojeg je imao prilike da
vidi.“
„Onda nije video sebe, gospodaru.”
„Poseti me kada bude istekla godina”, rekao mi je, „i zbrinuću te.”
„U redu, gospodaru”, rekao sam, ali tako da sam mu samo stavio
do znanja da sam shvatio šta želi, ali ne i da ću se tome povinovati.
„Trebalo bi da znaš jednu stvar, Utrede”, glas mu je bio ozbiljan,
„ako bilo koji čovek želi da zapoveda mojim trupama, on mora znati
da čita i piše.”
Skoro sam se nasmejao na to. „Da može da čita psalme,
gospodaru?”, upitao sam sarkastično.
„Da može da čita moja naređenja”, rekao je Alfred hladno. „I da mi
pošalje novosti.”
„Da, gospodaru”, rekao sam ponovo.
Na obali Hemtuna su upalili vatre tako da smo mogli da doplovimo
do kopna. Noćni vetar je po površini mreškao odsjaj meseca i zvezda
dok smo se ukotvljavali. Na obali su gorele baklje i vatre. Bilo je piva i
hrane, čuo se smeh, a najbolje od svega bilo je to što ću se sutra sresti
sa Ragnarom.
★★★

RAGNAR JE ZAISTA RIZIKOVAO vrativši se u Hejlinsige, iako je,

verovatno pretpostavio, kako se i ispostavilo, da je našim brodovima
potreban dan da se oporave od bitke. Trebalo je pobrinuti se za
ranjenike, naoštriti oružje, tako da .niko nije isplovio toga dana.
 Brida i ja smo jahali do Hemanfanta, sela koje se izdržavalo od lova
na jegulje, ribarenja i proizvodnje soli. Jednim novčićem sam platio
smeštaj u štali za naše konje i ribara koji je bio voljan da nas odveze
do Hejlinsigea, pošto tamo sada nikoga nije bilo, jer su ih Danci sve
poklali. Ribar je rekao da nas neće čekati pošto se plašio noći koja je
dolazila i duhova koji bi mogli jaukati i vrištati po ostrvu. Ali obećao
nam je da će se vratiti po nas ujutro.
Brida, Nihtgenga i ja smo istraživali ovo pusto ostrvo. Prolazili
smo pored Danaca ubijenih prethodnoga dana, koje su već počeli da
kljucaju galebovi. Prošli smo i pored spaljenih koliba u kojima su ljudi,
pre dolaska vikinga, spremali oskudnu hranu iz mora i močvara. Kada
je sunce zašlo, poneli smo spaljena stabla na obalu i upotrebili kresivo
i čelik da zapalimo vatru. Vatra je planula u sumrak, a Brida mi je
dotakla ruku da bi mi pokazala Zmiju vetra, tamniju od neba u sumrak,
kako ulazi u kanal. Poslednji zraci sunca obojili su more u crveno i
obasjali pozlatu na glavi zveri na Zmiji vetra.
Posmatrao sam taj brod i razmišljao kakav strah je sejao po
Engleskoj. Gde god da je postojao rukavac, luka ili ’ušće reke, ljudi su
se plašili danskih brodova. Plašili su se zveri na pramcu, plašili su se
ljudi koji su išli iza te zveri i molili se da budu pošteđeni gneva
severnjaka. Svideo mi se ovaj prizor. Voleo sam Zmiju vetra. Vesla su
joj se podizala i spuštala, mogao sam da čujem kako im škripe drške u
otvorima postavljenim kožom. Video sam na pramcu muškarce u
oklopima, potom je pramac zaškripao po pesku, a dugačka vesla su se
umirila.
Ragnar je spustio merdevine niz pramac. Svi danski brodovi imaju
kratke merdevine kako bi ljudi mogli da sidu na obalu. Sišao je niz
merdevine polako i sam. Bio je u oklopu od glave do pete, sa šlemom
na glavi i mačem, zadenutim za pojas. Kada je kročio na zemlju, krenuo
je ka upaljenoj vatri kao ratnik koji je došao da se osveti. Zaustavio se
od nas na dužini koplja, a onda me je posmatrao kroz otvore na šlemu.
„Jesi li ti ubio moga oca?”, upitao me je strogo.
„Kunem se životom, kunem se Torom”, izvukao sam amajliju u
obliku čekića i stegao je. „Duše mi moje, nisam.”
 Skinuo je šlem, koraknuo napred i zagrlili smo se. „Znao sam da
nisi”, rekao je.
„Kjartan je to uradio”, rekao sam, „a mi smo ga posmatrali.”
Ispričali smo mu celu priču, kako smo bili u šumi i pazili na ćumur, da
smo bili odsečeni od kuće, da su je zapalili i pobili ljude.
„Da sam mogao da ubijem bar jednog od njih, učinio bih to”, rekao
sam. „Učinio bih to i umro bih, ali Ravn je uvek govorio da mora ostati
jedan preživeli koji će ispričati šta se dogodilo.”
„Šta je Kjartan rekao?”, upitala ga je Brida.
Ragnar je sada sedeo, dva njegova ratnika donela su hleb i sušene
haringe, sir i pivo. „Kjartan je rekao da su Englezi ustali protiv
vladajuće porodice, da ih je podržao Utred i da se on, Kjartan, osvetio
ubicama.”
„I ti si mu poverovao?”, upitao sam.
„Nisam”, priznao je. „Većina kaže da je on to učinio, međutim, on
je sada erl Kjartan i predvodi tri puta više vojnika od mene.”
„A Tira?”, upitao sam. „Šta ti je ona rekla?”
„Tira?”, gledao me je zbunjeno.
„Tira je preživela”, rekao sam mu. „Odveo ju je Sven.” Samo me je
gledao. Nije znao da mu je sestra preživela i primetio sam da mu se na
licu ocrtava bes. Potom je podigao pogled ka zvezdama i urliknuo kao
vuk. „Istina je”, rekla je Brida. „Tvoja sestra je preživela.” Ragnar je
isukao mač, položio ga na pesak i dodirnuo njegovu oštricu desnom
rukom. „Makar mi to bilo poslednje”, zakleo se, „ubiću Kjartana,
njegovog sina i sve njihove sledbenike. Sve do jednoga!”
„Pomogao bih ti”, rekao sam. Gledao me je sa druge strane
plamena. „Voleo sam tvoga oca”, rekao sam. „Odnosio se prema meni
kao prema sinu.”
„Tvoja pomoć je dobrodošla, Utrede”, rekao je Ragnar svečano.
Obrisao je pesak sa oštrice mača i vratio ga u korice oivičene runom.
„Hoćeš li da pođeš sada sa nama?”
Bio sam u iskušenju. Čak me je iznenadilo koliko je iskušenje bilo
snažno. Želeo sam da krenem sa Ragnarom, želeo sam život kojim sam
živeo sa njegovim ocem, ali sudbina je upravljala našim životima. Moja
zakletva Alfredu važila je još nekoliko nedelja. Svih ovih meseci sam
se borio uz Leofrika, a kada se boriš uz nekoga u živome zidu, to stvara
vezu jaku kao ljubav. „Ne mogu da pođem”, rekao sam iako sam želeo
da kažem suprotno.
„Ja mogu”, rekla je Brida i to me nije iznenadilo. Nije volela da
ostaje na obalama Hemtuna dok smo mi išli u borbu. Osećala se
sputano i beskorisno, neželjeno. Mislim da je čeznula za načinom
života kakvim smo živeli kod Danaca. Mrzela je Veseks. Mrzela je
njegove sveštenike, njihovo neodobravanje i njihovo negiranje svega
što je predstavljalo radost.
„Ti si svedok smrti moga oca”, rekao joj je Ragnar svečanim
tonom.
„Jesam.”
„Onda si dobrodošla”, rekao je i ponovo me pogledao.
Odmahnuo sam glavom. „Zakleo sam se Alfredu. Do zime ću biti
oslobođen zakletve.”
„Onda nam dođi na zimu”, rekao je Ragnar, „i krenućemo u
Danholm.”
„U Danholm?”
„To je sada Kjartanov dvorac. Riksig mu je dozvolio da tamo živi.”
Razmišljao sam o utvrđenju u Danholmu, medu visokim liticama,
koje je okruživala reka. Štitile su ga strme stene, visoke zidine i jak
vojni garnizon. „Šta ako Kjartan krene na Veseks?”, upitao sam ga.
Ragnar je odmahnuo glavom. „Neće, jer ne ide tamo kuda ja idem.
Zato ja moram otići njemu.”
„Znači, boji te se.”
Ragnar se nasmejao, a da je Kjartan video taj osmeh, zadrhtao bi.
„Boji me se”, rekao je Ragnar. „Čuo sam da je poslao ljude da me ubiju
u Irskoj, ali brod su im izvukli na kopno, a skraelinzi su mu pobili
posadu. Zato živi u strahu. Poriče da je ubio moga oca, ali me se još
uvek boji.”
 „Ima još nešto”, rekao sam i klimnuo Bridi, koja je izvadila jednu
kožnu torbu u kojoj se nalazilo zlato, ahat i srebro. „Pripadalo je tvome
ocu”, rekao sam. „Kjartan ga nikada nije našao, ali mi jesmo. Nešto smo
potrošili, a ono što je preostalo tvoje je.” Gurnuo sam torbu ka njemu
i u tom trenutku načinio od sebe potpunog siromaha.
Ragnar mi ju je, bez razmišljanja, vratio, učinivši me ponovo
bogatim. „I moj otac je voleo tebe”, rekao je. „Ja sam već dovoljno
bogat.”
Jeli smo i popili pivo, spavali, a u zoru, dok je magla svetlucala
iznad obala kanala, Zmija vetra je otišla. Poslednje pitanje koje mi je
Ragnar uputio bilo je: „Da li je Tira živa?”
„Preživela je”, rekao sam. „Mislim da bi trebalo da je još uvek živa.”
Zagrlili smo se, oni su otišli, a ja sam ostao sam.
Plakao sam za Bridom. Osećao sam bol. Bio sam previše mlad da
bih znao kako da se suočim sa napuštanjem. Tokom noći sam pokušao
da je ubedim da ostane, međutim, njena volja bila je čvrsta kao
Ildvulfovo gvožđe. Otišla je sa Ragnarom u jutarnju maglu i ostavila
me uplakanog. U tom trenutku sam mrzeo tri prelje jer su uplele
okrutne poruge u svoje osetljive niti. Tada je došao ribar po mene i
vratio sam se kući.
★★★

JESENJE BURE SU UDARALE O OBALU, dok se Alfredova flota

spremala da miruje tokom zime. Brodove su na kopno izvukli konji i
volovi, a Leofrik i ja smo odjahali u Vintansister da bismo tamo saznali
da je Alfred na svome imanju u Sipanhemu. U dvorac u Vintansisteru
nas je pustio vratar, koji je ili prepoznao mene ili se uplašio Leofrika.
Tamo smo prenoćili, ali dvorac je još uvek bio pun monaha, uprkos
Alfredovom odsustvu. Zato smo dan proveli u obližnjoj krčmi. „Šta ćeš
raditi, Prdavče, hoćeš li obnoviti svoju zakletvu Alfredu?”, upitao me
je Leofrik. „Ne znam.”
„Ne znam”, ponovio je sarkastično. „Odluka ti je otišla sa
devojkom?”
 „Mogao bih da se vratim Dancima”, rekao sam.
„To bi mi dalo priliku da te ubijem”, rekao je srećno. „Ili da
ostanem sa Alfredom.”
„Što ne uradiš tako?”
„Zato što ga ne volim”, rekao sam.
„Ne moraš da ga voliš. On je tvoj kralj.”
„Nije on moj kralj. Ja sam Nortumbrijac.”
„Ti si, Prdavče, erldorman od Nortumbrije, a?” Klimnuo sam
glavom, poručio još piva, prelomio hleb na dva dela i gurnuo Leofriku
jedno parče. „Trebalo bi da se vratim u Nortumbriju”, rekao sam.
„Tamo je čovek kojeg treba da ubijem.”
„Osveta?”
Ponovo je klimnuo glavom.
„Ono što znam o krvnoj osveti”, rekao je Leofrik, ,jeste da one traju
do kraja života. U godinama pred tobom moći ćeš da se osvetiš za
ubistvo, ali samo ako poživiš.”
„Poživeću”, rekao sam olako.
„Ako Danci zauzmu Veseks, nećeš. A možda i hoćeš, Prdavče, ali
ćeš živeti pod njihovom vlašću, prema njihovim zakonima i pod
njihovim mačevima. Ako hoćeš da budeš Slobodan, ostani ovde i bori
se za Veseks.”
„Za Alfreda?”
Leofrik se naslonio, protegao, podrignuo i otpio veliki gutljaj. „Ni
ja ga ne volim”, priznao je, „a nisu mi se dopadala ni njegova braća
kada su ovde vladala, a nije mi se dopadao ni njegov otac kada je bio
kralj. Ali Alfred je drugačiji.”
„Drugačiji?”
Prstom je lupkao po čelu punom ožiljaka. „Prokletnik razmišlja,
Prdavče, što je više od onoga što ćemo ti i ja ikada uraditi. Zna šta mora
da se uradi i nemoj ga potceniti. Zna da bude nemilosrdan.”
„Kralj je, trebalo bi da bude nemilosrdan”, rekao sam.
 „Nemilosrdan, darežljiv, pobožan, dosadan, takav je Alfred”, rekao
je Leofrik tužno. „Kada je bio dečak, otac mu je dao vojnike igračke.
Znaš, one napravljene od drveta? Male stvari. Postrojio ih je. Nijedna
igračka nije odudarala, ni jedna jedina, čak ni trun na njima!” Činilo se
da ga to užasava jer se namrštio. „Kada je imao oko petnaest godina,
bio je neukrotiv neko vreme. Opalio je svaku sluškinju u dvoru, a ne
sumnjam da je i njih postrojio i pobrinuo se da ni na jednoj ne bude
prašine pre nego što ju je opalio.”
„Čujem da i on ima kopile”, rekao sam.
„Osferta”, rekao je Leofrik, iznenadivši me svojim znanjem.
„Odvukli su ga u Vinburnan. Jadni mali kopilan bi sad trebalo da ima
šest ili sedam godina? Ne bi trebalo da znaš za njega.”
„Ni ti.”
„Moja sestra ga je rodila”, rekao je Leofrik pošto je primetio moje
iznenađenje. „Nisam ja jedini koji u mojoj porodici dobro izgleda,
Prdavče.” Dosuo je još piva. „Idgit je služila u dvoru, a Alfred je tvrdio
da je voli.” Prezrivo se nasmešio, a onda je slegao ramenima. „Ali sada
se brine o njoj. Daje joj novac, šalje joj sveštenike. Njegova žena zna
sve o tom malom kopiletu, ali ne dopušta da Alfred bude u njegovoj
blizini.”
„Mrzim Elsvit”, rekao sam.
„Ona je kučka iz pakla”, dočekao je on veselo.
„Ali volim Dance”, rekao sam.
„Stvarno? Zašto ih onda ubijaš?”
„Dopadaju mi se jer se ne boje života”, rekao sam, ne obazrevši se
na njegovo pitanje.
„Misliš, nisu hrišćani.”
„Nisu hrišćani”, složio sam se. „A jesi li ti hrišćanin?”
Leofrik je razmišljao nekoliko trenutaka. „Pretpostavljam da
jesam”, progunđao je, „ali ti nisi, je 1’ da?” Odmahnuo sam glavom,
pokazao mu privezak sa Torovim čekićem, a on se nasmejao. „Šta ćeš
raditi, Prdavče, ako se vratiš paganima?”, upitao me je. „Osim što ćeš
se osvetiti?”
 Bilo je to dobro pitanje o kojem sam razmišljao onoliko koliko mi
je pivo dozvolilo. „Služiću čoveka koji se zove Ragnar”, rekao sam,
„onako kako sam služio njegovog oca.”
„Zašto si napustio njegovog oca?”
„Zato što su ga ubili.”
Leofrik se namrštio. „Znači, tamo možeš ostati dokle god je tvoj
gospodar živ, nije li tako? A bez gospodara si niko i ništa?”
„Niko i ništa sam”, priznao sam. „Ali želim da odem u Nortumbriju
i povratim očevu tvrđavu.”
„Hoće li Ragnar to učiniti zbog tebe?”
„Mogao bi. Mislim da bi to uradio i njegov otac.“
„A ako povratiš tvrđavu, hoćeš li ti biti gospodar u njoj?”, upitao
me je. „Hoćeš li biti gospodar svoje zemlje? Ili će Danci upravljati
tobom?”
„Danci će upravljati.”
„Znači, rešio si da budeš rob, a? Da, gospodaru, ne, gospodaru,
dozvoli da ti pridržim kitu dok pišaš po meni, gospodaru?”
„A šta će se dogoditi ako ostanem ovde?”, upitao sam ogorčeno.
„Predvodićeš vojnike”, rekao sam.
Nasmejao sam se na to. „Alfred ima dovoljno ljudi koji ga služe.”
Leofrik je odmahnuo glavom. „Nema. Ima malo dobrih ratnih
zapovednika, to je tačno, ali mu treba još. Rekao sam mu to onoga
dana na brodu kada je dozvolio prokletnicima da umaknu. Rekao sam
mu da me pošalje na obalu i da mi vojnike. Odbio je.” Udario je o sto
svojom ogromnom šakom. „Rekao sam mu da sam ja pravi ratnik,
međutim, kopile me je odbilo!”
Znači, to je bio razlog za svađu, pomislio sam. „Zašto te je odbio?”,
upitao sam.
„Zato što ne znam da čitam”, uzviknuo je Leofrik, „a ne pada mi na
pamet da sada učim! Jednom sam pokušao i nije imalo nikakvog
smisla. A nisam ni gospodar, je li tako? Nisam čak ni slobodnjak. Samo
sam sin roba koji zna kako da ubije neprijatelje svoga kralja. A Alfredu
ni to nije dovoljno dobro. Rekao je da mogu da pomažem”, poslednju
reč je izgovorio kao da mu je opekla jezik, „jednom od njegovih
erldormana, ali da ne mogu da predvodim vojnike zato što ne znam da
čitam, a ja ne mogu da naučim da čitam.”
„Ja mogu”, rekao sam ili je reklo piće.
„Potrebno je mnogo vremena da shvatiš stvari, Prdavče”, rekao mi
je Leofrik sa osmehom. „Ti si prokleti gospodar. Ti znaš da čitaš, zar
ne?”
„Ne, ne sasvim. Malo. Kratke reči.”
„Ali možeš da naučiš?”
Mislio sam o tome. „Mogu da naučim.”
„Pa imamo ljude koji traže posao na svih dvanaest brodova”, rekao
je. „Trebalo bi ih odvesti Alfredu i reći da je gospodar Prdavac njihov
voda. On će ti dati knjigu, ti ćeš iz nje pročitati nekoliko lepih reči, a
onda ćemo ti i ja povesti kopilane u rat i napravićemo veliku štetu
tvojim voljenim Dancima.”
Nisam rekao ni da ni ne, jer nisam bio siguran šta želim. Brinulo
me je to što sam počeo da se slažem sa svime što je moj sagovornik
predložio da treba da uradim; kada sam bio sa Ragnarom, hteo sam da
ga sledim, a sada me je zavela Leofrikova vizija budućnosti. Nisam bio
siguran, te umesto da pristanem ili odbijem, vratio sam se u dvorac,
gde sam sreo Merevenu. Otkrio sam da je ona zaista sluškinja zbog
koje je Alfred plakao one noći kada sam naleteo na njega u
mersijanskom logoru izvan Snotengama. Znao sam šta želim da radim
sa njom, a posle toga nisam plakao.
Narednog dana, na Leofrikovo požurivanje, odjahali smo u
Sipanhem.
 IX

AKO ČITATE OVO, pretpostavljam da ste naučili sva slova, što

verovatno znači da vas je neki prokleti monah ili sveštenik lupao po
prstima, udarao po glavi ili nešto još gore. Meni to, naravno, nisu radili
jer više nisam bio dete, ali su mi se smejali iza leđa dok sam se borio
sa slovima. Uglavnom me je podučavao Beoka, žaleći se sve vreme
kako ga odvlačim od njegovog pravog posla, tj. sređivanja podataka o
Svitunovom životu. Svitun je ranije bio biskup od Vintansistera, još
dok je Alfred bio dete, a Beoka je pisao o biskupovom životu. Drugi
sveštenik je knjigu prevodio na latinski pošto ga Beoka nije znao
dovoljno dobro da bi obavio i taj zadatak. Ispisane stranice su slab u
Rim u nadi da će Svitun biti proglašen za sveca. Alfred je pokazao
veliko interesovanje za pisanje ove knjige, stalno je dolazio u Beokine
odaje i zapitkivao ga da li je znao da je Svitun jednom držao propoved
o jevanđelju lososu i pevao psalme galebu. Beoka bi zapisivao priče u
stanju velikog uzbuđenja, a kada bi Alfred otišao, sa mukom bi se
vratio tekstu koji me je terao da pročitam. „Čitaj naglas”, rekao bi mi,
a onda bi žestoko protestovao, „ne, ne, ne! Forlidan će pretrpeti
brodolom! Ovo je život svetog Pavla, Utrede, a apostol je doživeo
brodolom! Nema ni reči od onoga što si ti pročitao!”
Ponovo sam pogledao tekst. „Nisu u pitanju prednje noge?”
„Naravno da nisu!”, rekao je, pocrvenevši od besa. „Ta reč znači...”,
zastao je jer je shvatio da me ne podučava engleskom jeziku, nego
čitanju.
„Prostitutka”, rekao sam. „Znam šta to znači. Znam i šta prodaju. U
Čedovoj krčmi ima jedan seljak koji...”
„Forlidan”, prekinuo me je. „Reč je forlidan. Čitaj dalje.”
Te nedelje su mi bile čudne. Sada sam bio ratnik, muškarac, a opet,
u Beokinoj sobi se činilo da sam ponovo dete, dok sam se borio sa
crnim slovima koja su milela po napuklom pergamentu. Učio sam da
čitam iz žitija svetaca, a na kraju Beoka nije odoleo i dopustio mi je da
čitam žitije o Svitunu koje je pisao. Očekivao je moju pohvalu,
međutim, ja sam umesto toga slegao ramenima. „Zar nismo mogli naći
nešto interesantnije?”, upitao sam ga.
„Interesantnije?”, Beokino zdravo oko me je prekorno gledalo.
„Nešto o ratu”, predložio sam. „O Dancima. O štitovima, kopljima i
mačevima.” Napravio je grimasu. „Grozim se i da pomislim na takve
zapise! Evo ti neke pesme.” Ponovo je napravio grimasu jer je
očigledno odlučio da mi kaže da postoje ratničke pesme. „Ovo će ti dati
inspiraciju”, lupkao je prstom po pergamentu. ,
„Inspiraciju? O tome kako je Svitun zatvorio razbijena jaja?”
„Bilo je to delo sveca”, prekorio me je Beoka. „Žena je bila stara i
siromašna, sve što je imala da proda bila su jaja. Spotakla se i razbila
ih. Pretila joj je glad! Svetac je ponovo zatvorio jaja, a ona ih je, bogu
hvala, prodala.”
„Zašto joj Svitun nije dao novac?”, upitao sam. „Ili, zašto je nije
odveo svojoj kući i dao joj da jede?”
„To je čudo”, Beoka je bio uporan. „To je dokaz božje moći.”
„Voleo bih da vidim čudo”, rekao sam pošto sam se prisetio smrti
kralja Edmunda.
„To je tvoja slabost”, rekao je Beoka strogo. „Moraš imati vere.
Ljudi veruju da je lako napraviti čudo, a ti se nikada nisi pomolio da bi
doživeo jedno. Mnogo je bolje pronaći Boga kroz veru, nego kroz
čuda.”
„Zašto onda čuda postoje?”
„Oh, nastavi da čitaš, Utrede”, rekao mi je jadničak umorno.
„Zaboga, nastavi da čitaš.”
Nastavio sam da čitam. Ali život u Sipanhemu nije se svodio samo
na čitanje. Alfred je išao u lov bar dva puta nedeljno, iako to nije bio
lov na koji sam ja navikao na severu. Nikada nije gonio vepra,
pretvarao se da gada jelene iz luka. Plen su mu dovodili hajkači, a ako
jelen ne bi brzo naišao, njemu bi postalo dosadno i vratio bi se svojim
knjigama. Uistinu, mislim da je išao u lov jer se to očekivalo od kralja,
a ne zato što je uživao u tome, ali trpeo je. Ja sam, naravno, voleo lov.
Ubijao sam vukove, jelene, lisice i veprove, a u jednom lovu na veprove
sreo sam Etelvolda.
Etelvold je bio najstariji Alfredov nećak, dečak koji je trebalo da
nasledi svoga oca, kralja Etelreda, samo što on više nije bio dečak, jer
je bio mesec dana, ili nešto više, mlađi od mene. Na mnogo načina mi
je bio sličan, ali je za razliku od mene uživao zaštitu svoga oca i Alfreda
i nikada nije ubio čoveka i nije se borio u bici. Bio je visok, lepo građen,
snažan i divalj kao ždrebe. Imao je dugu, crnu kosu, duguljasto lice,
kao i svi u njegovoj porodici, i prodoran pogled, koji je privlačio pažnju
sluškinja. U stvari, svih devojaka. Lovio je sa mnom i Leofrikom, pio sa
nama, kurvao se sa nama kada je mogao da umakne sveštenicima koji
su mu bili čuvari. Neprekidno se žalio na strica, mada je svoje pritužbe
uglavnom govorio meni, a nikada Leofriku, kojeg se Etelvold plašio.
„Ukrao je krunu”, govorio je Etelvold za Alfreda.
„Kraljevski savet je rekao da si premlad”, objasnio sam mu.
„Nisam mlad sada, je li tako?”, upitao me je ozlojeđeno. „Alfred bi
trebalo da se povuče.”
Nazdravio sam toj ideji vrčem piva, ali mu ništa nisam rekao.
„Ne dozvoljavaju mi čak ni da se borim!”, rekao je Etelvold
ogorčeno. „On kaže da bi trebalo da postanem sveštenik. Prokleto
kopile.” Otpio je malo piva pre nego što me je ozbiljno pogledao.
„Porazgovaraj sa njim, Utrede.”
„Šta da mu kažem? Da ne želiš da postaneš sveštenik?”
„On to zna. Ne, reci mu da ću se boriti sa tobom i Leofrikom.”
Kratko sam razmišljao o tome, a onda sam odmahnuo glavom.
„Nema svrhe.”
„Zašto?”
„Zato što se boji da ćeš steći ugled.”
Etelvold se namrštio. „Ugled?”, upitao me je zbunjeno.
„Ako postaneš poznat ratnik, onda će te ljudi slediti. Ti već jesi
princ i to je već dovoljno opasno”, rekao sam jer sam znao da sam u
pravu. „Ali Alfred neće želeti da postaneš poznati ratnik i budeš princ,
zar ne?”
 „Pobožni prokletnik”, rekao je Etelvold. Sklonio je dugu, crnu kosu
sa lica i mrko pogledao Eanfled, crvenokosu devojku koja je dobila
sobu u krčmi i u njoj radila svoj posao. „Bože, divna je”, rekao je.
„Jednom su ga uhvatili kako guzi opaticu.”
„Alfred? Opaticu?”
„Tako su mi rekli. Uvek je jurio devojke. Nije mogao da drži
zakopčane pantalone! Sada ga sveštenici drže pod svojim okriljem.
Ono što bi trebalo da uradim jeste da prokletniku prospem creva.”
„Reci to još nekome, osim meni, i visićeš“, rekao sam mu.
„Mogao bih da pobegnem i pridružim se Dancima”, predložio je.
„Mogao bi, i lepo bi te dočekali”, rekao sam mu.
„A onda bi me iskoristili?”, upitao me je i pokazao da nije uopšte
glup.
Klimnuo sam glavom. „Bio bi kao Egbert ili Burgred, ili onaj novi u
Mersiji.”
„Seolvulf.”
„Kralj po njihovoj volji”, rekao sam. Seolvulf, erldorman od
Mersije, proglašen je za kralja svoje zemlje sada kada Burgred kleči u
Rimu. Seolvulf nije bio nimalo veći kralj od Burgreda. Kovao je
novčiće, naravno, delio je pravdu, međutim, svi su znali da su mu
Danci u savetu. Nije činio ništa što bi navuklo njihov bes. „Želiš li to?”,
upitao sam ga. „Da pobegneš kod Danaca i budeš im od koristi?”
Odmahnuo je glavom. „Ne.” Prstom je prelazio preko traga od
prosutog piva. „Bolje ništa da ne radim”, predložio je.
„Ništa?”
„Ako ništa ne uradim“, rekao je ozbiljno, „možda prokletnik i
umre. Uvek je bolestan! Ne može dugo živeti, zar ne? A sin mu je još
beba. Znači, ako on umre, ja ću postati kralj! O, dragi bože!” Ova hula
je usledila jer su dva sveštenika ušla u krčmu. Obojica su bila u
Etelvoldovoj službi, mada su više ličila na tamničare, nego na pratioce.
Došli su da ga vode u krevet.
 Beoka nije odobravao to što se družim sa Etelvoldom. „On je
budalast stvor”, upozoravao me je.
„I ja sam, bar tako si mi rekao.”
„Onda nema potrebe da te podstičemo na ludost, zar ne? Hajde
sada da pročitamo kako je sveti Svitun napravio Istočnu gradsku
kapiju.”
Do proslave Bogojavljenja mogao sam da čitam kao i svaki
pametan dvanaestogodišnjak, ili je bar Beoka tako rekao. To je bilo
dovoljno Alfredu koji, naposletku, nije od mene tražio da čitam
teološke tekstove, već samo da odgonetnem njegova naređenja, ako
ikada bude odlučio da mi izda neko, a to je, naravno, bila srž problema.
Leofrik i ja smo samo želeli da komandujemo trupama zbog čega sam
na kraju izdržao Beokino podučavanje i počeo da cenim veštinu
svetog Svituna sa lososom, galebovima i razbijenim jajima, a
raspodela trupa je zavisila od kralja, mada u stvarnosti i nije baš bilo
mnogo trupa kojima je trebalo komandovati.
Zapadnosaksonska vojska bila je podeljena na dva dela. Prvi i
manji deo su sačinjavali lično kraljevi ljudi, pratioci, koji su čuvali
njega i njegovu porodicu. Ništa nisu radili jer su bili profesionalni
ratnici, ali nije ih bilo mnogo. Ni Leofrik ni ja nismo želeli da imamo
bilo šta sa njima jer, ako bi se pridružili vojnicima sa dvora, to bi
značilo da ostajemo u Alfredovoj blizini, što bi, za uzvrat, značilo da
moramo da idemo u crkvu.
Drugi deo vojske, najveći, naravno, činio je fird, a on je, opet, bio
podeljen po grofovijama. Svaka grofovija, pod zapovedništvom
erldormana i nadzornika bila je odgovorna za okupljanje firda. Fird je
trebalo da čine svi fizički sposobni muškarci u granicama jedne
grofovije. Tako bi se okupio veliki broj vojnika. Hemptonšir je, na
primer, mogao lako da okupi tri hiljade naoružanih vojnika, a u
Veseksu je bilo devet grofovija koje su mogle da okupe podjednak
broj. Ali, za razliku od trupa koje su služile erldormanu, fird su
sačinjavali seljaci. Neki su imali štitove svih vrsta, kopalja i sekira je
bilo dovoljno, ali su nedostajali mačevi i oklopna odela. Što je još gore,
fird je uvek odbijao da prelazi granice svoje grofovije, a još više su se
protivili kada je na farmama trebalo obavljati poslove. Na brdu Esk, u
jedinoj bici koju su protiv Danaca dobili Zapadni Saksonci, dvorske
trupe su bile te koje su pobedile. Podeljene između Alfreda i njegovog
brata, one su se borile, dok je fird, kao i obično, izgledao zastrašujuće,
ali su ih pokrenuli tek kada su pravi vojnici već izvojevali pobedu. Fird
je, ukratko, bio od koristi kao rupa na kozjoj guzici, a fird je bio mesto
na kojem je Leofrik očekivao da će pronaći ljude.
Osim toga, posade brodova su se opijale u hemtunskim krčmama
zimi, a baš to su bili ljudi koje je Leofrik želeo. Da bismo ih dobili,
morali smo da ubedimo Alfreda da razreši Haku zapovedništva, a na
našu sreću, Haka je lično došao u Sipanhem i zatražio da ga otpuste iz
mornarice. Danima se molio, govorio je Alfredu, da nikada više ne vidi
okean. „Gospodaru, imam morsku bolest.”
Alfred bi se uvek sažalio na ljude koji su patili od bolesti, jer se i
sam često bio bolestan, a mora da je znao da Haka nije dobar brodski
zapovednik. Alfredov problem je bio kako da ga zameni. Na kraju je
okupio četiri biskupa, dva opata i jednog sveštenika da ga posavetuju.
Od Beoke sam saznao da su se svi molili za novog zapovednika. „Učini
nešto!”, Leofrik je dreknuo na mene.
„Šta treba da radim, do đavola?”
„Imaš prijatelje među sveštenicima! Razgovaraj sa njima.
Razgovaraj sa Alfredom, Prdavče.” Sada me je tako zvao samo kada je
bio ljut.
„On me ne voli”, rekao sam. „Ako ga zamolim da nam dozvoli da
upravljamo flotom, daće je bilo kome, samo ne nama. Daće je
verovatno biskupu.”
„Đavola!”, rekao je Leofrik.
Na kraju nas je spasla Eanfled. Ova crvenokosa cura je bila srećne
ruke i Leofrik joj je bio naročito naklonjen. Čula nas je kako se
prepiremo, pa je sela i udarila dlanovima o sto da nas ućutka, a onda
nas upitala oko čega se prepiremo. Zatim je kinula jer je bila
prehlađena.
 „Hoću da ovaj beskorisni prdavac bude imenovan za zapovednika
flote”, rekao je Leofrik, pokazavši palcem na mene. „Ali on je premlad,
previše ružan, previše strašan i veliki je paganin, a Alfred sluša šačicu
biskupa koji će na kraju imenovati nekog smežuranog isprdka koji ne
vidi pramac od svoje kite.”
„Koje biskupe?”, Eanfled je bila radoznala. „Biskupe od
Širburnana, Vintansistera, Vinburnana i Eksansistera”, rekao sam.
Ona se nasmejala, ponovo kinula, a dva dana kasnije pozvali su me
kod Alfreda. Ispostavilo se da je biskup od Eksansistera bio
crvenokosina mušterija.
Alfred me je dočekao u svome dvorcu; bila je to lepa zgrada sa
stubovima, zabatima i kamenim ognjištem u sredini. Čuvari su nas
posmatrali sa vrata, gde je grupa ljudi, koji su došli na suđenje, čekala
da vidi kralja. Gomila sveštenika se molila na drugom kraju dvorca.
Nas dvojica smo bili sami kraj ognjišta gde je Alfred hodao tamo amo
dok mi je pričao. Rekao je da je razmišljao da me imenuje za
zapovednika flote. Samo je razmišljao, naglasio je. Bog je, nastavio je
da priča, upravljao njegovim izborom, ali sada mora da porazgovara
sa mnom kako bi video da li je božji savet u skladu sa njegovim
unutrašnjim osećajem. Mnogo je polagao na unutrašnji osećaj. Jednom
mi je držao lekciju o unutrašnjem oku čoveka koje nas može dovesti
do više mudrosti. Usudio sam se da mu kažem da je u pravu, ali da
imenovanje zapovednika flote ne zahteva tajanstvenu mudrost.
Zahteva surovog borca koji je voljan da ubija Dance. „Reci mi”,
nastavio je, „da li je to što si naučio da čitaš poduprlo tvoju veru?”
„Jeste, gospodaru”, rekao sam, glumeći revnost.
„Je li?” Bio je sumnjičav.
„Život svetog Svituna”, rekao sam, mahnuvši rukom kao da sam
želeo da kažem da me je oduševilo, „i priče o Čadu!” Ućutao sam, pa je
izgledalo da ne mogu da smislim pohvalu kojom bih zadovoljio ovog
dosadnog čoveka.
„Blagosloveni Čad!”, rekao je Alfred razdragano. „Znaš li da su
ljude i stoku lečili pomoću praha njegovog tela?”
 „Čudo, gospodaru”, rekao sam.
„Drago mi je da to čujem od tebe, Utrede”, rekao je Alfred. „I raduje
me tvoja vera.”
„To je velika sreća za mene, gospodaru”, odgovorio sam ozbiljnoga
izraza lica.
„Jer ćemo samo sa verom u Boga uspeti da savladamo Dance.”
„Istina, gospodaru”, rekao sam oduševljeno, koliko sam to mogao
biti, i zapitao se zašto me već jednom ne imenuje za zapovednika flote,
pa da završimo sa tim.
Ali, on se polako udaljavao od teme našeg razgovora. „Sećam se
kada sam te prvi put sreo”, rekao je. „Bio sam dirnut tvojom dečjom
verom. Predstavljala mi je podstrek, Utrede.”
„Drago mi je zbog toga, gospodaru.”
„A onda sam”, okrenuo se i namrštio, „otkrio da vera u tebi slabi.”
„Bog nas iskušava, gospodaru”, odgovorio sam. „Istina! Istina!”
Iznenada se trgao. Oduvek je bio bolestan. Na venčanju se srušio od
bola, iako je to moglo biti i od straha, kada je shvatio koga ženi. U
stvarnosti, ničice je padao u agoniji, koja bi ga iznenada obuzela. To je
bilo bolje, kako mi je rekao, od prve njegove bolesti, hemoroida, oni su
ga žestoko boleli. Nekada bi ga toliko bolelo da nije mogao da sedi,
ponekad bi se ta bolest vratila, međutim, on je veći deo vremena patio
od bolova u stomaku. „Bog nas zaista iskušava”, nastavio je, „i mislim
da Bog iskušava i tebe. Voleo bih da mislim da si preživeo iskušenje.“
„Verujem da jesam, gospodaru”, izjavio sam svečano, želeći da se
ovaj smešni razgovor već jednom okonča.
„Ali još uvek oklevam da te imenujem”, priznao je. „Mlad si! Istina
je da si dokazao svoju marljivost time što si naučio da čitaš i time što
si plemenitog roda, međutim, tebe je lakše naći u krčmi nego u crkvi.
Zar to nije istina?” To me je ućutkalo, bar na tren ili dva. Onda sam se
setio nečega što mi je Beoka rekao tokom naših beskrajnih časova i,
bez razmišljanja, čak i ne znajući njihovo pravo značenje, rekao sam
naglas sledeće reči: „Dođe Sin Čovječji, koji i jede i pije 5”, rekao sam, „
a...”
„Oni kažu: Gle čovjeka izjelice i vinopije!6” Alfred je dovršio
umesto mene. „U pravu si, Utrede, s pravom me koriš. Slava Gospodu!
Hrist je bio optužen da je vreme provodio u krčmama, a ja sam to
zaboravio. Sve je u Bibliji!”
Bogovi su mi pomogli, pomislio sam. Čovek se opijao Bogom, ali
nije bio lud, jer se sada ustremio na mene kao zmija. „A ja čujem da ti
provodiš vreme sa mojim nećakom. Kažu da ga odvraćaš od njegovih
časova.”
Stavio sam ruku na srce. „Zakleću se, gospodaru, da nisam učinio
ništa drugo osim što sam ga odvratio od preterivanja”, rekao sam. To
je bilo istina, ili bar dovoljno istinito. Nikada nisam ohrabrivao
Etelvolda u njegovim maštarijama u kojima bi Alfredu prerezao grlo
ili prebegao i pridružio se Dancima. Ohrabrivao sam ga da pije pivo,
da se kurva i huli, a za mene to nije predstavljalo preterivanje. „Ja sam
vam se zakleo, gospodaru”, rekao sam.
Reč zakletva je bila moćna. Svi naši zakoni su počivali na
zakletvama. Život, odanost i vernost su zavisili od zakletvi. Kada sam
upotrebio ovu reč, to ga je ubedilo. „Zahvaljujem ti”, rekao mi je
ozbiljnog izraza lica. „Treba da ti kažem, Utrede, da je, na moje
iznenađenje, biskup od Eksansistera sanjao da mu se javio glasnik
Gospodnji i rekao da bi ti trebalo da postaneš zapovednik flote.”
„Glasnik Gospodnji?”, upitao sam.
„Anđeo, Utrede.”
„Slava Gospodu”, rekao sam svečano, misleći kako će Eanfled
uživati kada bude čula da je sada postala i anđeo.
„A opet”, rekao je Alfred i ponovo se trgao jer mu je bol razdirao
guzicu ili stomak. „A opet se brinem”, ponovio je. Znao sam da sledi

5
Sveto Pismo Novoga zavjeta, Jevanđelje po Mateju, 11:19, Prevod Komisije Svetog
arhijereijskog Sinoda SPC. Izdanje Svetog arhijerejskog Sinoda SPC, Beograd, 2002.

6 Isto.
nešto neočekivano. „Brinem se zato što si iz Nortumbrije i što nisi
istinski odan Veseksu.”
„Ja sam ovde, gospodaru”, rekao sam.
„Ali koliko dugo?”
„Dok Danci ne odu, gospodaru.”
Nije se obazirao na to. „Potrebni su mi ljudi koje će Bog vezati za
mene”, rekao mi je. „Bog, ljubav, dužnost, strast i zemlja.” Ućutao je i
pogledao me. Znao sam da se žaoka krije u poslednjoj reči.
„Ja imam zemlju u Nortumbriji”, rekao sam, misleći na Bebanburg.
„Zapadnosaksonsku zemlju”, rekao je. „Zemlju koju ćeš
posedovati, zemlju koju ćeš braniti, zemlju za koju ćeš se boriti.”
„Blagoslovena pomisao”, rekao sam. Srce mi se steglo pred onim
što sam slutio da dolazi.
Nije došlo odmah. Umesto toga, on je iznenada promenio temu i
govorio veoma osećajno o pretnji koju su predstavljali Danci. Flota je
uspela, kako je rekao, da smanji broj pljačkaških pohoda vikinga.
Očekivao je da će naredne godine doći i danska flota i to tolika da će
biti prevelika za sukob sa naših dvanaest brodova. „Ne usuđujem se
da izgubim brodove”, rekao je, „i sumnjam da bi trebalo da se borimo
protiv njihovih brodova. Očekujem da se pešadija pagana spusti niz
Temzu, a da njihova flota napadne naše južne obale. Mogu zadržati
jednu, ali ne i drugu. Zato će zadatak zapovednika flote biti da sledi
njihove brodove i uništi ih. Da ih razdvoji. Da ih natera da gledaju u
suprotnom pravcu dok ja uništavam njihovu kopnenu vojsku.”
Rekao sam da mislim da je to dobar predlog, verovatno je bio,
mada sam se zapitao kako dvanaest brodova može da podeli celu
flotu. Ali to je bio problem koji je morao da sačeka da dođe flota
neprijatelja. Alfred se potom vratio na razgovor o zemlji, a to je,
naravno, bio odlučujući faktor koji bi mi dao ili oduzeo flotu. „Vezao
bih te za sebe, Utrede”, rekao je ozbiljno.
„Položiću zakletvu, gospodaru”, rekao sam.
„Zaista hoćeš”, odgovorio je ljutito, „ali ja još uvek želim da ostaneš
u Veseksu.”
 „To je velika čast, gospodaru”, rekao sam. „Šta bih drugo mogao da
kažem?”
„Moraš pripadati Veseksu”, rekao je, a potom se nasmejao, kao da
mi je učinio uslugu. „U Defnaširu ima jedna sirotica”, nastavio je. Evo
ga, počinje. „Devojka, koju bih voleo da vidim u braku.”
Ništa nisam rekao. Kakve svrhe ima buniti se kada je dželat već
zamahnuo mačem?
„Zove se Mildrit”, nastavio je, „i draga mi je. Pobožna devojka,
skromna i odana. Otac joj je bio upravitelj kod erldormana Ode. Svome
mužu će u miraz doneti zemlju, dobru zemlju, a voleo bih da dobar
čovek dobije tu zemlju.”
Nasmešio sam se i ponadao se da taj osmeh nije bio previše
izveštačen. „Taj, koji oženi tu tebi dragu devojku biće srećan čovek,
gospodaru”, rekao sam.
„Idi onda kod nje”, naredio mi je, „i oženi se njome.” Mač je udario.
„A onda ću te imenovati za zapovednika flote.”
„Da, gospodaru”, rekao sam.
Leofrik se, naravno, smejao kao lud. „Nije on lud, a?”, rekao je kada
je prestao da se smeje. „Hoće da te pretvori u Zapadnog Saksonca. Šta
znaš o toj Milteverk?” Milteverk je bio naziv za bol u slezini.
„Mildrit”, rekao sam. „Pobožna je.”
„Naravno da je pobožna. On ne bi ni želeo da se oženiš njome da je
širila noge pred svima.”
„Siroče je”, rekao sam. „Ima oko šesnaest, sedamnaest godina.”
„Isuse! Tako matora? Mora da je ružna kao krmača! Jadnica,
sigurno je istrošila kolena moleći se da bude pošteđena parenja sa
prdavcem kakav si ti. A to joj je sudbina! Hajde da te oženimo, a onda
da ubijamo Dance.” Bila je zima. Božićne poklade proveli smo u
Sipanhemu, a to nije bilo ni nalik na zimske svečanosti. Jahali smo na
jug, po mrazu, kiši i vetru. Otac Vilibold nam se pridružio jer je još
uvek bio sveštenik na brodu. Moj plan je bio da odemo u Defnašir,
učinimo ono što je potpuno neizbežno, a onda da odjašemo pravo u
Hemtun i postaramo se da posao na dvanaest brodova bude dobro
odrađen. Zimi se otvori na brodovima popunjavaju kudeljom i
smolom, brodovi se stružu, čiste i ojačavaju za proleće. Pomisao na
brodove naterala me je da sanjarim o Dancima, o Bridi, pitao sam se
gde je, šta radi i da li ćemo se ponovo sresti. Mislio sam i na Ragnara.
Da li je pronašao Tiru? Da li je Kjartan živ? Oni su sada bili drugi svet.
Znao sam da sam iz tog sveta izašao i da sam se upetljao u konce
Alfredovog urednog života. Pokušavao je da od mene načini Zapadnog
Saksonca i bio na pola puta da to učini. Sada sam se zakleo da ću se
boriti za Veseks i činilo se da ću morati da se oženim zbog toga,
međutim, još uvek sam se držao davnašnjeg sna da ću preuzeti
Bebanburg.
Voleo sam Bebanburg i skoro da sam isto toliko voleo i Detnašir.
Kada je Tor stvorio svet od Imirovih kostiju, učinio je dobro delo
stvorivši Defnašir i susednu grofoviju, Toraset. Obe grofovije su bile
divne zemlje sa brežuljcima i brzim potocima, plodnim poljima i
plodnom zemljom, sa pustarama na uzvišenjima i dobrim lukama.
Svako bi mogao lepo da živi u bilo kojoj od grofovija. Mogao sam biti
srećan u Defnaširu, samo da nisam više voleo Bebanburg. Jahali smo
dolinom reke Jusk, preko dobro obrađenih polja, čija je zemlja bila
crvena, prošli smo pored bogatih sela i visokih dvoraca sve dok nismo
došli u Eksansister, glavni grad grofovije. Napravili su ga Rimljani, koji
su sagradili tvrđavu na brdu iznad reke Jusk i okružili je zidinama od
kremena, kamena i cigle. Zidine su još uvek stajale, a čuvari su nas
zaustavili kada smo došli do severne kapije.
„Došli smo da vidimo erldormana Odu”, rekao je Vilibold.
„Kojim poslom?”
„Šalje nas kralj”, ponosno je rekao Vilibold, mašući pismom na
kojem je bio Alfredov pečat, mada sumnjam da su ga čuvari
prepoznali. Ipak, činilo se da su veoma oduševljeni zbog toga i pustili
su nas u grad sa građevinama iz rimskog doba koje su propadale.
Među njima se izdvajala visoka drvena crkva u blizini dvora
erldormana Ode.
Erldorman nas je pustio da čekamo, ali je naposletku došao sa
sinom i dvanaestoricom pratilaca. Jedan od sveštenika je naglas
pročitao kraljevo pismo. U njemu je stajalo da Alfred izražava svoje
zadovoljstvo što će se Mildrit udati za njegovog odanog slugu,
erldormana Utreda, a Odi je bilo zapoveđeno da organizuje
ceremoniju uz što manje odlaganja. Odu te vesti nisu obradovale. Bio
je stariji čovek, imao je bar četrdeset godina, sedu kosu, a lice mu je
bilo čudno zbog vena koje su iskočile. Njegov sin, Oda Mladi, bio je još
neprijatniji jer se namrštio kada je čuo te vesti. „Nije moguće, oče”,
požalio se.
„To je kraljeva želja.”
„Ali...”
„To je kraljeva želja!”
Oda Mladi je ućutao. Bio je moj vršnjak, imao je skoro devetnaest
godina, bio je zgodan, crnokos i delovao je elegantno u crnoj tunici
oivičenoj zlatnim koncem koja je bila čista kao ženska haljina. Oko
vrata mu je visio zlatni krst. Mrko me je gledao. Mora da sam bio prljav
od puta, te sam mu izgledao kao odrpanac. Kada me je pogledao od
glave do pete i zaključio da sam privlačan kao pokisla džukela,
okrenuo se na peti i kočoperno otišao iz dvorane.
„Biskup vas može venčati sutra ujutro”, objavio je Oda
nezadovoljno. „Ali prvo morate da otkupite nevestu.”
„Da otkupimo?”, upitao sam. Alfred nije pomenuo ništa slično, iako
je to bio običaj.
„Trideset i tri šilinga”, rekao je Oda ravnodušno. Činilo se da ima
nameru da nam se naruga.
Trideset i tri šilinga su bila bogatstvo. Riznica. Cena koja se plaćala
za dobrog ratnog konja ili brod. To me je odbilo, a čuo sam i Leofrika
kako uzdiše iza mene. „Da li Alfred tako kaže?”, upitao sam.
„Tako ja kažem”, rekao je Oda, „jer je Mildrit moje kumče.”
Ne čudim se što se pokvareno smejao. Cena je bila visoka, a on je
sumnjao da mogu da platim toliko. A ako ne platim, onda devojka neće
biti moja, a to je značilo, što Oda nije znao, da ni flota neće biti moja.
Nije u pitanju bila samo cena od trideset i tri šilinga, odnosno 396
srebrnih penija, u pitanju je bio duplo veći iznos, jer je bio običaj da
muž ženi daruje isto toliko novca nakon prve bračne noći. Drugi dar
nije imao veze sa Odom. Nisam bio siguran da želim da platim, a
erldorman Oda je sada bio siguran, na osnovu moga oklevanja, da mu
neću platiti otkupninu za mladu, bez čega nije moglo biti ni bračnog
ugovora.
„Mogu li da upoznam damu?”, upitao sam.
„Možeš je upoznati na ceremoniji sutra ujutro”, rekao je Oda
odlučno, „ali samo ako otkupiš nevestu. U suprotnom, ne možeš.”
Izgledalo je da se razočarao kada sam otvorio vrećicu koju sam
nosio i dao mu zlatnik i trideset šest srebrnih novčića. Još više se
razočarao kada je video da to nije sav novac koji imam, ali sada je
uleteo u zamku. „Možeš je upoznati sutra u katedrali”, rekao mi je.
„Zašto ne sada?”
„Zato što je sva predana svojim molitvama”, rekao je erldorman i
tako nas otpustio.
Leofrik i ja smo pronašli prenoćište u krčmi u blizini katedrale
koja je, u stvari, bila biskupova crkva. Te večeri sam se napio kao zec
u proleće. Potukao sam se sa nekim, nemam pojma sa kim. Samo se
sećam da nas je Leofrik, koji nije bio pijan kao ja, razdvojio i smirio
moga protivnika. Nakon toga sam otišao u dvorište konjušnice i
povratio pivo koje sam upravo popio. Pio sam još, loše sam spavao,
probudio sam se i čuo kišu kako dobuje po krovu Stale, a onda sam
ponovo povraćao.
„Zašto ne odjašemo u Mersiju?”, predložio sam Leofriku. Kralj nam
je pozajmio konje i nije mi problem da ih ukradem.
„Šta ćemo da radimo tamo?”
,Pronađemo vojnike?”, predložio sam. „Potučemo se?”
„Ne budi lud, Prdavče”, rekao je Leofrik. „Mi želimo flotu. A ako se
ti ne oženiš tom ružnom krmačom, neću moći da zapovedam.”
„Ja ću zapovedati flotom”, rekao sam.
„Ali samo ako se oženiš”, rekao je Leofrik. „Tada ćeš zapovedati
flotom, a ja ću zapovedati tebi.”
 Utom je došao i otac Vilibold. Spavao je u samostanu pored krčme
i došao je da proveri da li sam dobro. Čini se da ga je uplašilo to što mi
nije bilo dobro. „Šta ti je to na licu?”, upitao je.
„Neki prokletnik me je udario sinoć” ,rekao sam. „Bio sam pijan.
Bio je i on, ali ja sam više popio. Prihvati moj savet, oče, nikada se
nemoj tući ako nisi mrtav pijan.” Za doručak sam popio još piva.
Vilibold je zahtevao da obučem svoju najbolju tuniku, što i nije bilo
bitno, jer je bila uflekana, izgužvana i pocepana. Želeo sam da obučem
ogrtač od nitni, međutim, Vilibold je rekao da ta odeća ne odgovara
crkvi. Pretpostavljam da je bio u pravu. Dozvolio sam mu da me očisti
i pokuša sa vune da ukloni najgore mrlje. Vezao sam kosu komadom
kože, opasao ,Zmijski dah’ i ,Osinju žaoku’, za koje je Vilibold ponovio
da ne treba da nosim na svetom mestu, ali ja sam bio uporan da
zadržim oružje, a onda sam, kao osuđenik, otišao u katedralu sa
Viliboldom i Leofrikom.
Kiša je padala kao da se sva voda spustila na zemlju. Kiša je lila po
ulicama, tekla u potocima niz žlebove i curila kroz slamnati krov
crkve. Jak, hladan vetar duvao je sa istoka, pronašao je svaki otvor na
drvenim zidovima katedrale tako da su sveće na oltaru treperile, a
neke su se i ugasile. Bila je to mala crkva, ne mnogo veća od spaljenog
Ragnarovog dvorca. Sigurno je bila sagrađena na temeljima rimske
građevine, jer je pod bio napravljen od kamena za popločavanje, na
kome je sada bilo barica zbog kiše. Biskup je već bio tamo, druga dva
sveštenika petljala su na glavnom oltaru oko sveća sa kojih je curio
vosak, a potom je stigao erldorman sa mojom nevestom.
Pogledala me je i briznula u plač.
★★★

ŠTA SAM OČEKIVAO? Ženu koja liči na krmaču, pretpostavljam,

ženu sa ožiljcima od boginja, kiselog izraza lica i bedrima kao u vola.
Ni od koga se ne očekuje da voli svoju ženu, naročito ako se uzimaju
zbog zemlje ili položaja. Ja sam se ženio zbog zemlje, a ona se udavala
jer nije imala izbora i zaista nema smisla uzbuđivati se oko toga
budući da je to život. Moj zadatak je bio da preuzmem njenu zemlju,
da je obrađujem, zarađujem, a Mildrit je imala dužnost da mi podari
sinove i postara se da na mom stolu bude hrane i piva. To je sveta tajna
braka.
Nisam želeo da se njome oženim. Po pravilu, kao erldorman od
Nortumbrije, mogao sam da očekujem da se oženim ćerkom čoveka
plemenitog roda, koja bi mi donela više od dvanaest lanaca zemlje u
brdima Defnašira. Mogao sam da očekujem da se oženim ženom koja
je mogla da uveća posede i moć Bebanburga, ali to se očigledno neće
dogoditi. Tako sam se ženio devojkom niskog porekla, koja će postati
poznata kao ledi Mildrit. Mogla je da iskaže izvesnu zahvalnost, ali,
umesto toga, plakala je i čak je pokušala da se pobegne od erldormana
Ode.
On je verovatno saosećao sa njom, ali mi smo platili otkupninu za
nevestu. Nju su doveli do oltara, a biskup, koji se vratio iz Sipanhema
prehlađen, propisno nas je proglasio mužem i ženom. „I neka nad
vašom zajednicom bude blagoslov Boga Oca, Boga Sina i Boga Duha
svetoga”, rekao je. Baš je hteo da kaže amen, kada je snažno kinuo.
„Amen” rekao je Vilibold. Niko drugi nije progovorio.
Tako je Mildrit postala moja.
Oda Mladi nas je posmatrao kako odlazimo iz crkve i verovatno je
mislio da ga ne vidim, ali jesam, sto ga je još više srozalo u mojim
očima. Znam zašto je gledao.
A istina je bila, što je mene iznenadilo, da je Mildrit bila poželjna.
Znam da nije pravo prema njoj, ali sada mi je teško da se setim njenog
lica. Ponekad je vidim, u snu, i tada je stvarna, ali kada se probudim i
pokušam da se setim lica, ne mogu to da učinim. Sećam se da je imala
čistu, bledu kožu, da joj je donja usna bila previše naspućena, da su joj
oči bile veoma plave, a da joj je kosa bila boje zlata, baš kao i moja. Bila
je visoka, što joj se nije dopadalo, jer je mislila da je to ne čini
ženstvenom. Na licu joj se videlo da je nervozna i stalno se plašila
propasti, a to može biti veoma privlačno kod žene. Priznajem da sam
pomislio da je privlačna. To me je zaista iznenadilo, u stvari,
zaprepastilo me je, pošto je ovakva žena odavno trebalo da se uda.
Imala je skoro sedamnaest godina, a do tih godina, većina žena bi
rodila troje ili četvoro dece, ili bi umrle na porođaju. Dok smo jahali
ka njenom posedu, koji se nalazio zapadno od ušća reke Jusk, čuo sam
deo njene životne priče. Sedela je u zaprezi koju su vukla dva vola,
ukrašena cvećem, na čemu je insistirao Vilibold. Leofrik, Vilibold i ja
smo jahali ispred zaprege. Vilibold joj je postavljao pitanja, a ona mu
je spremno odgovarala, budući da je on bio sveštenik i veoma ljubazan
čovek.
Otac joj je, rekla je, ostavio zemlju i dugove, a dugovi su bili veći
od vrednosti zemlje. Leofrik se prigušeno nasmejao kada je čuo reč
dugovi. Nisam rekao ništa, samo sam uporno gledao ispred sebe.
Nevolja je počela, pričala je Mildrit, kada je njen otac podario
deseti deo svoga imanja kao elmeseker, što je zemlja koja je
namenjena crkvi. Crkva ne poseduje tu zemlju, ali ima pravo na sve
što na toj zemlji rada, bilo da su u pitanju usevi ili stoka. Njen otac je
zemlju podario, kako je Mildrit objasnila, jer su mu sva deca, osim nje,
umrla i želeo je da umilostivi Boga. Posumnjao sam da je želeo da
umilostivi Alfreda, jer u Veseksu su svakom ambicioznom čoveku
savetovali da daruje crkvu, ako je želeo da kralj brine o njemu.
A onda su došli Danci, poklali su stoku, žetva je bila loša, a crkva
je oterala njenog oca na sud pošto nije mogao da da obećane prihode
sa zemlje. Veseks je, kako sam primetio, poštovao zakone, a svi ljudi
od zakona su bili sveštenici, svi do jednoga. To je značilo da je zakon,
u stvari, crkva. Kada joj je otac umro, sud je objavio da crkvi duguje
mnogo novca, novca koji nije mogao da isplati, a Alfred, koji je imao
moć da oprosti dug, odbio je to da uradi. To je značilo da se čovek koji
se ženi Mildrit, ženi dugom, a nijedan čovek nije bio spreman da
preuzme na sebe takav teret, sve dok budala iz Nortumbrije nije
uletela u klopku kao pijandura koja se tetura nizbrdo.
Leofrik se smejao. Vilibold je izgledao zabrinuto.
„Koliko dug iznosi?”, upitao sam.
„Dve hiljade šilinga, gospodaru”, rekla je Mildrit tiho.
Leofrik se umalo nije ugušio od smeha, a da sam mogao, sa
zadovoljstvom bih ga ubio na licu mesta.
 „I uvećava se svake godine?”, mudro je upitao Vilibold.
„Da”, rekla je Mildrit, izbegavajući da me pogleda u oči.
Promućurniji čovek bi se raspitao o situaciji u kojoj se nalazila Mildrit
pre nego što bi sklopio bračni ugovor, ali ja sam brak video kao put ka
floti. Sada sam imao flotu, imao sam dug i devojku, a i neprijatelja, Odu
Mlađeg, koji je, očigledno, želeo Mildrit za sebe, iako je njegov otac
mudro odbijao da optereti svoju porodicu dugom koji bi ih osakatio, a
kako sam verovao, nije ni želeo da mu se sin oženi devojkom nižeg
staleža.
Među muškarcima postoji hijerarhija. Beoka je voleo da mi priča
da ona odslikava hijerarhiju na nebu. Možda i jeste, ali ja o tome ništa
nisam znao, ali znam kako se muškarci rangiraju po staležima. Na
vrhu je kralj, ispod njega su njegovi sinovi, potom dolaze erldormani,
glavni plemići u zemlji, a bez zemlje, čovek ne može biti plemić, mada
sam ja to bio, jer se nikada nisam odrekao prava na Bebanburg. Kralj
i njegovi erldormani su snaga kraljevstva, ljudi koji poseduju velike
zemlje i pokreću velike vojske. Ispod njih su niži plemići, koje obično
zovu nadzornicima, a oni su odgovorni za sprovođenje zakona na
gospodarevoj zemlji, premda čovek može prestati da bude nadzornik
ako ne zadovolji svoga gospodara. Nadzornici potiču iz staleža
slobodnih seljaka. To su bogati ljudi koji mogu voditi sledbenike u rat,
ali koji nemaju velike posede plemića kao Oda ili moj otac. Ispod
slobodnih seljaka su seorli, koji su slobodni, ali ako seorl izgubi
izdržavanje, onda može postati rob, to je samo dno. Robovi mogu biti
oslobođeni, što se često dešava, a ako mu gospodar ne da zemlju ili
novac, onda ponovo može postati rob. Otac Mildrit je bio slobodni
seljak, a Oda ga je učinio nadzornikom, odgovornim za održavanje
mira na prostranstvima južnog Defnašira. Ali on je bio slobodni seljak
na malom posedu, seljak, čija je glupost izbrisala ono što je posedovao,
te je ostavio Mildrit na prosjačkom štapu, zbog čega nije bila podobna
da bude žena erldormanovog sina, pa je tako računala na odbeglog
gospodara Nortumbrije. U stvari, ona je bila samo još jedan pion na
Alfredovoj šahovskoj tabli, a on ju je dao meni kako bih postao
odgovoran za otplaćivanje velikog duga crkvi.
 Bio je kao pauk, razmišljao sam ogorčeno, popovski crni pauk, koji
plete svoje lepljive mreže, a ja sam mislio da sam ja taj koji je bio
pametan kada sam razgovarao sa njim na dvoru u Sipanhemu. U
stvari, ja sam se otvoreno mogao moliti Toru, pre nego što se popišam
na relikvije sa Alfredovog oltara, a on bi mi opet dao flotu, jer je znao
da flota ne može mnogo da uradi u ratu koji se približavao, a želeo je
da me uvuče u klopku zbog svojih ambicija na severu Engleske. Tako
sam sada bio uhvaćen u zamku, a prokletnik erldorman Oda mi je
pomogao da pažljivo upadnem u nju.
Pomisao na erldormana od Defnašira navela me je da upitam.
„Koliku ti je otkupninu dao Oda?”, upitao sam Mildrit.
„Petnaest šilinga, gospodaru.”
„Petnaest šilinga?”
„Da, gospodaru.”
„Bedni prokletnik”, rekao sam.
„Poseci ga i izvuci ostatak od njega”, povikao je Leofrik. Dva plava
oka su pogledala njega, potom mene i nestala ispod ogrtača.
Dvanaest lanaca zemlje, koji su sada bili moji, nalazili su se u
brdima iznad ušća reke Jusk u more, na mestu po imenu Okston 7, što
u prostom prevodu znači mesto na kojem su se čuvali volovi. Bio je to
šiling, kako su ga Danci zvali, majur, sa krovom od slame prekriven
mahovinom i travom. Izgledao je kao zemljani nasip. Nije bilo dvora,
a plemiću je potreban dvor u kojem će hraniti svoje sledbenike, ali tu
se nalazila staja za stoku, svinjac, te dovoljno zemlje da od nje živi
šesnaest robova i pet porodica koje su plaćale najamninu. Svi oni su
se okupili da me pozdrave, kao i šestorica sluga koji su održavali kuću,
a od kojih su većina bila robovi. Toplo su dočekali Mildrit, jer je, od
očeve smrti, živela u kući žene erldormana Ode, dok je majurom
upravljao čoveka po imenu Osvald u koga ste mogli imati poverenja
koliko i u lasicu.

7
Na engleskom jeziku reč ’ox’ znači vo. (prim, prev.)
 Te noći smo napravili jelo od graška, praziluka, starog hleba i
gorkog piva. Bila je to moja prva bračna gozba u mojoj kući, koja je bila
pod pretnjom duga. Narednog jutra je prestala da pada kiša, a ja sam
ponovo doručkovao stari hleb i gorko pivo. Potom sam otišao sa
Mildrit na vrh brda odakle sam mogao da vidim morsku pučinu koja
se pružala iza kopna kao ravna siva oštrica sekire. „Kuda ovaj narod
ide kada naiđu Danci?”, upitao sam, misleći na njene robove i
najamnike.
„U brda, gospodaru.”
„Zovem se Utred.”
„U brda, Utrede.”
„Ti nećeš ići u brda”, rekao sam odlučno.
„Zar neću?” Od su joj se razrogačile od straha. „Pod ćeš sa mnom u
Hemtun”, rekao sam“ jer ćemo tamo imati kuću sve dok budem
zapovedao flotom.” Klimnula je glavom, očigledno nervozna. Potom
sam je uhvatio za ruku, otvorio je i stavio u nju trideset i tri šilinga.
Novčića je bilo toliko da su joj se prosuli u krilo. „Tvoji su, ženo”, rekao
sam.
I bila je to. Moja žena. Istog dana smo otišli, krenuli smo na istok,
kao muž i žena.
★★★

PRIČA SE SADA UBRZAVA. Postaje brza kao potok koji se

obrušava sa brda i vodopad u peni pada po razbacanom stenju,
postaje ljut i nasilan, čak i zbunjen. Jer su 876. godine Danci učinili
najveći napor u nameri da osvoje poslednje englesko kraljevstvo.
Napad je bio sveobuhvatan, surov i iznenadan.
Predvodio ga je Gutrum Nesrećni. Živeo je u Grentsisteru i nazivao
je sebe kraljem Istočne Anglije. Alfred je, pretpostavljam, očekivao da
će ga na vreme obavestiti kada Gutrumova vojska napusti to mesto, ali
naše uhode su omanule, pa nas nisu upozorile. Cela danska vojska bila
je na konjima, a Alfredove trupe su bile na pogrešnom mestu. Gutrum
je poveo svoje vojnike na jug, preko reke Temze i bez problema je
prešao ceo Veseks da bi se domogao tvrđave na južnoj obali. Tvrđava
se zvala Verhem i nije bila daleko kada se od Hemtuna krene na zapad,
iako se između nas i te tvrđave nalazilo ogromno vodeno
prostranstvo, more po imenu Pul. Gutrumova vojska je napala
Verhem, zaposela ga, silovala opatice u Verhemovom ženskom
samostanu i sve to uradila pre nego što je Alfred mogao da reaguje.
Kada je ušao u tvrđavu, Gutruma su štitile dve reke. Jedna je tekla
severno, a druga južno od grada. Na istoku se nalazio mirni Pul. Na
zapadnoj strani, jedini prilaz su štitili ogromni zid i jarak.
Flota ovde ništa nije mogla da uradi. Čim smo čuli da su Danci ušli
u Verhem, pripremili smo se za odlazak na more, ali čim smo se
domogli pučine, videli smo njihovu flotu, te smo odustali od naših
namera.
Nikada nisam video toliko brodova. Gutrum se kretao Veseksom
sa blizu hiljadu jahača, a sada je veći deo njegove vojske došao do
mora i voda se zacrnela od njihovih brodova. Na moru su bile stotine
brodova. Ljudi su kasnije govorili da ih je bilo trista pedeset, iako
mislim da ih je bilo manje, a sasvim sigurno je bilo više od dve stotine
brodova. Brod za brodom, pramac na kojem se nalazila glava zmaja
išao je za pramcem na kojem je bila glava zmije, od mahanja veslima
potamnela voda je pobelela. Flota je krenula u bitku i sve što smo
mogli da uradimo bilo je da se posramljeni povučemo u Hemtun i
molimo se da Danci ne uplove u hemtunski zaliv da bi nas pobili.
I nisu. Flota je nastavila da plovi da bi se pridružila Gutrumu u
Verhemu, tako da je sada velika danska vojska bila u južnom Veseksu.
Setio sam se kako je Ragnar savetovao Gutruma. Podeli njihove trupe,
govorio je Ragnar, a to je sigurno značilo da se negde na severu nalazi
još jedna danska vojska, spremna za napad. Kada je Alfred krenuo u
susret toj drugoj vojsci, Gutrum je krenuo iza zidina Verhema da bi ga
napao sa leda.
„Ovo je kraj Engleske”, rekao je Leofrik sumorno. Nije se previše
predavao sumornim mislima, ali toga dana je klonulo duhom. Mildrit
i ja smo uzeli kuću u Hemtunu, pored mora. Leofrik bi večerao sa nama
uvek kada smo bili u gradu. I dalje smo izvodili brodove, u flotili od po
dvanaest, uvek se nadajući da ćemo na prepad osvojiti neki danski
brod, međutim, njihovi pljačkaši su isplovljavali iz Pula u masi, nikada
nije bilo manje od trideset brodova. Nisam se usudio da izgubim
Alfredove brodove u samoubilačkom napadu na tako velike trupe.
Usred leta, danske snage su uplovile u vode Hemtuna, skoro krenuvši
ka mestu gde su nam bili ukotvljeni brodovi. Mi smo povezali naše
brodove, podelili oklope, naoštrili oružje i čekali da nas napadnu. Ali
njima, baš kao ni nama, nije stalo do bitke. Da bi došli do nas, morali
su da prođu kroz kanal oivičen blatom, a na tom mestu su mogli da
krenu napred sa samo dva broda, tako da su se zadovoljili time da nam
se rugaju sa pučine, a onda su otišli.
Gutrum je čekao u Verhemu, kako smo kasnije saznali, čekao je da
Halfdan povede mešovite trupe severnjaka i Brita iz Velsa. Halfdan je
bio u Irskoj i svetio se za Ivarovu smrt. Sada je trebalo da dovede svoju
flotu i vojsku u Vels, da tamo okupi veliku vojsku, povede je preko reke
Sefern i napadne Veseks. Ali prema Beoki, umešao se Bog. Bog ili tri
prelje. Sudbina je sve, jer su stigle vesti da je Halfdan umro u Irskoj, a
od trojice braće, ostao je samo Uba, mada je on još uvek bio na
dalekom, divljem severu. Halfdana su ubili Irci, zaklali su njega i
dvadesetoricu njegovih vojnika u žestokoj borbi. Tako su Irci te
godine spasli Veseks.
U Hemtunu nismo ništa znali o tome. Išli smo u nemoćne pljačke i
očekivali vesti o drugom udaru koji se morao sručiti na Veseks, a još
uvek ga nije bilo. Potom je, sa prvim jesenjim burama, stigao Alfredov
glasnik, čija se vojska ulogorila zapadno od Verhema. Glasnik me je
pozivao kod kralja. Glasnik je bio Beoka, a meni je, na lično
iznenađenje, bilo drago što ga vidim, iako me je nerviralo što mi
usmeno saopštava poruku. „Zašto sam učio da čitam ako mi ne
donosiš napisana naređenja?”, upitao sam ga.
„Naučio si da čitaš, Utrede, da bi oplemenio svoj um.” U tom
trenutku je ugledao Mildrit i počeo da zeva kao riba na suvom. „Je li
ovo?”, počeo je, a potom se ukočio kao štap.
„Ledi Mildrit”, rekao sam.
 „Draga gospo”, rekao je Beoka, boreći se za vazduh i savio se kao
kuče koje očekuje da ga pomiluju. „Poznajem Utreda od kada je bio
dečak!”, uspeo je da izgovori. „0d kada je bio sasvim mali dečak!”
„Sada je velik”, rekla je Mildrit. Beoka je pomislio da je to dobra
šala jer se preterano kikotao.
„Zašto idem kod Alfreda?”, uspeo sam da prekinem njegov smeh.
„Zato što je Halfdan mrtav, hvala bogu, i Gutrum želi da čuje naše
uslove! Razgovor je već počeo i hvala bogu zbog toga.” Nagnuo se ka
meni, kao da je on odgovoran za tako dobre vesti, možda i jeste bio,
jer je nastavio da priča kako je Halfdanova smrt došla kao odgovor na
molitve. „Toliko smo se molili, Utrede. Vidiš li kolika je moć molitve?”
„Zaista hvala bogu”, odgovorila je Mildrit umesto mene. stvarno je
bila veoma pobožna, ali niko nije savršen. Bila je trudna, Beoka to nije
primetio, a ja mu nisam rekao.
Ostavio sam Mildrit u Hemtunu i odjahao sa Beokom do
zapadnosaksonske vojske. U našoj pratnji bilo je dvanaest kraljevih
pratilaca pošto nas je put vodio pored severne obale Pula, a danski
brodovi su plovili duž te obale pre nego što su pregovori započeli. „Šta
Alfred želi od mene?”, neprekidno sam zapitkivao Beoku, uporno mu
govoreći da zna, iako je on to negirao. On je uporno tvrdio da ne zna,
pa sam prestao da se raspitujem.
Stigli smo pred Verhem hladne, jesenje večeri. Alfred se molio u
šatoru koji je služio kao kraljeva kapela, dok su erldorman Oda i
njegov sin čekali izvan šatora. Erldorman mi se oprezno naklonio, dok
sin nije obratio pažnju na mene. Beoka je ušao u šator da bi se
priključio molitvi, a ja sam čučnuo, isukao ,Zmijski dah’ i oštrio ga o
kamen za brušenje koji sam nosio u torbici.
„Očekuješ borbu?”, upitao me je kiselo erldorman Oda.
Pogledao sam njegovog sina. „Možda”, rekao sam, a onda sam
pogledao oca. „Duguješ mojoj ženi novac”, rekao sam. „Osamnaest
šilinga.” Pocrveneo je, nije rekao ništa iako je njegov sin stavio ruku
na balčak mača. To me je zasmejalo, pa sam ustao sa isukanim
,Zmijskim dahom’ u ruci. Erldorman Oda je besno povukao sina.
„Osamnaest šilinga!”, povikao sam za njima. Potom sam ponovo
čučnuo i nastavio da oštrim dugačku oštricu mača.
Žene. Muškarci se bore za njih i to je još jedna lekcija koju je
potrebno naučiti. Kao dečak, mislio sam da se muškarci bore za zemlju
ili vlast, ali se isto tako bore i za žene. Mildrit i ja smo neočekivano bili
zadovoljni zajedničkim životom, a bilo je očigledno da me Oda Mladi
mrzi jer sam se oženio njome. Pitao sam se da li bi se usudio da uradi
bilo Šta zato što me mrzi. Beoka mi je jednom ispričao priču o princu
iz daleke zemlje koji je ukrao kraljevu kćer. Kralj je poveo vojsku u
prinčevu zemlju, a hiljade velikih ratnika je izginulo, boreći se da je
vrate. Hiljade! Sve zbog jedne žene. U stvari, razlog za ovu priču,
rivalstvo između kralj a Osberta od Nortumbrije i Ela, čoveka koji je
želeo da bude kralj, počeo je zato što je Ela oteo Osbertovu ženu. Čuo
sam neke žene kako se žale da više nemaju nikakvog uticaja, jer
muškarci vladaju svetom, i bilo je tako. Ali žene su još uvek imale moć
da oteraju muškarce u borbu, a potom u grob.
Razmišljao sam o tim stvarima u trenutku kada je Alfred izašao iz
šatora. Na licu je imao izraz blaženog zadovoljstva koji je obično imao
posle molitve. Hodao je ukočeno, što je verovatno značilo da ga bolest
ponovo muči. Delovao je prilično uznemireno kada smo seli da
večeramo. Jelo je bila kaša koju ne mogu opisati rečima, a koju teško
da bih dao svinjama, ali bilo je dovoljno hleba i sira tako da nisam
gladovao. Primetio sam da je Alfred hladan prema meni, jedva da mi
je stavio do znanja da je svestan moga prisustva, što sam doživeo kao
odgovor na neuspeh flote da tokom leta pobedi bar jednom. Pa ipak,
naredio je da me pozovu. Pitao sam se zašto je to uradio ako je
planirao da me ignoriše.
Ipak, narednog jutra, pozvao me je posle molitve. Hodali smo po
kraljevom šatoru iznad koga se, na jesenjem suncu, vijorila zastava sa
zmajem. „Može li flota da spreči Dance da izađu iz Pula?”, upitao je
Alfred.
„Ne može, gospodaru.”
„Ne može?”, uzvratio je strogo. „Zašto?”
 „Zato, gospodaru”, rekao sam, „što imamo dvanaest brodova, a oni
imaju preko dve stotine. Možemo ubiti nekolicinu vojnika, međutim,
oni će nas na kraju nadjačati i više nećeš imati flotu, dok će oni i dalje
imati više od dve stotine brodova.”
Mislim da je Alfred to znao, ali mu se moj odgovor i dalje nije
dopadao. Napravio je grimasu, a potom u tišini načinio još nekoliko
koraka. „Drago mi je da si se oženio”, rekao je iznenada.
„Dugom”, odgovorio sam oštro.
Nije mu se svideo način na koji sam odgovorio, ali ga je odobrio.
„Utrede, duguješ crkvi”, rekao je, pravdajući se, „i mora ti biti drago
zbog toga. Osim toga, mlad si, imaćeš vremena da ga otplatiš. Zapamti,
Gospod voli one koji sa radošću daju.” Bila je to jedna od njegovih
omiljenih izreka i kada bih je čuo jednom, čuo bih je hiljadu puta.
Okrenuo se na peti, a onda pogledao iza sebe. „Očekujem da ćeš biti
prisutan na pregovorima”, rekao je, ali ne i zašto, niti je očekivao
odgovor. Samo je izašao.
On i Gutrum su razgovarali. Između Alfredovog logora i zapadnog
zida Verhema bio je raširen baldahin i ispod tog zaklona kovalo se
primirje. Alfred je želeo da napadne Verhem, ali prilaz je bio vrlo uzan,
zid visok i u dobrom stanju, a Danaca je bilo mnogo. Bila bi to veoma
rizična borba, takva da bi Danci očekivali pobedu, te je Alfred odustao
od svoje namere. Što se Danaca tiče, bili su u zamci. Oslonili su se na
to da će Halfdan doći i napasti Alfreda sa leda, a Halfdan je poginuo u
Irskoj. Gutrumovih vojnika je bilo previše da bi mogli otploviti
brodovima, mada su imali veliku flotu. Da su pokušali da se probiju
kopnom, bili bi primorani da se bore protiv Alfreda na uskom pojasu
kopna između dve reke, a to bi izazvalo veliki pokolj. Setio sam se da
mi je Ravn pričao da se Danci plaše da izgube mnogo vojnika, jer ih ne
bi mogli brzo zameniti. Gutrum je, naravno, mogao da ostane tu gde
jeste, ali onda bi Alfred krenuo u opsadu, a on je već naredio da se
isprazne svi ambari, žitnice ili spremišta, koji bi se mogli opljačkati sa
Pula. Danci bi gladovali naredne zime.
To je značilo da obe strane žele mir. Alfred i Gutrum su razgovarali
o uslovima. Stigao sam baš kada su završili. Godina je već bila odmakla
da bi danska vojska rizikovala da krene na dugo putovanje oko južne
obale Veseksa. Alfred se, stoga, složio da Gutrum može ostati u
Verhemu tokom zime. Takođe se složio da ih snabdeva hranom, pod
uslovom da ne idu u pljačku. Složio se da im daje srebro jer je znao da
Danci uvek žele srebro, a oni su, za uzvrat, obećali da će ostati u
Verhemu i živeti mimo tokom proleća, kada će se njihova flota vratiti
u Istočnu Angliju, a ostatak vojske se povući na sever, kroz Veseks, u
pratnji naših vojnika, sve dok ne dođu do Mersije.
Niko, ni na jednoj strani, nije verovao u obećanja suprotne strane,
pa su, da bi bili sigurni da će obećanja biti ispunjena, obe strane tražile
jedna od druge taoce, a taoci su morali biti plemenitog porekla, inače
njihovi životi ne bi predstavljali nikakvu garanciju. Dvanaest danskih
erlova, koje nisam poznavao, dodeljeni su Alfredu, a isti broj engleskih
plemića prešao je kod Gutruma.
Zbog toga su me pozvali. Zato je Alfred bio tako hladan prema
meni, jer je znao da ću ja biti jedan od talaca. Nisam mu bio od velike
koristi te godine, zbog nemoći flote, ali moj položaj je još uvek imao
težinu, i tako sam se našao među izabranim taocima. Bio sam
erldorman Utred i jedina korist od mene bilo je to što sam bio plemić.
Video sam kako je Oda Mlađi razvukao usta u širok osmeh kada su me
Danci prihvatili za taoca.
Gutrum i Alfred su se zakleli jedan drugom. Alfred je insistirao na
tome da danski vođa položi jednu ruku na relikvije koje je Alfred nosio
uvek sa sobom. Tu se nalazilo pero golubice koju je Noje pustio sa
barke, rukavica koja je pripadala svetom Čadu, a najsvetije od svega
bio je prsten koji je pripadao Mariji Magdaleni. Sveti prsten, tako ga je
Alfred zvao. Zbunjeni Gutrum je stavio ruku na komad zlata i zakleo
se da će ispuniti svoja obećanja, a potom je zatražio da Alfred položi
ruku na kost koja mu je visila u kosi. Naterao je kralja Veseksa da se
zakune nad mrtvom majkom danskog borca da će se Zapadni Saksonci
pridržavati dogovorenog. Tek kada su tako dali zakletvu jedan
drugom, potvrđenu prstenom svetice i kosti majke, razmenili su taoce.
Dok sam prelazio prostor između dve strane, Gutrum me je prepoznao
pošto me je dugo i zamišljeno gledao, a potom su nas, uz ceremoniju,
ispratili u Verhem.
Gde me je dočekao erl Ragnar, Ragnarov sin.
★★★

SUSRET JE BIO VESEO. Ragnar i ja smo se zagrlili kao braća budući

da sam o njemu razmišljao kao o bratu. Potapšao me je po leđima,
nasuo mi pivo i ispričao Šta se događalo. Kjartan i Sven su još uvek bili
živi i još uvek u Danholmu. Ragnar se suočio sa njim na sastanku gde
je obema stranama bilo zabranjeno da nosi oružje. Kjartan se zakleo
da je nevin što se tiče podmetanja požara i izjavio je da ne zna ništa o
Tiri. „Kopile je lagalo”, rekao mi je Ragnar, a ja sam znao da je lagao.
„0n zna da će umreti.”
„Ali još ne?”
„Kako da zauzmem Danholm?”
I Brida je bila tamo. Sada je delila Ragnarovu postelju. Toplo me je
pozdravila, ali ne tako toplo kao Nihtgenga, koji je skakao po meni i
olizao mi lice jezikom. Brida se zbunila kada je čula da ću postati otac.
„To će ti biti dobro za tebe”, rekla je.
„Biće dobro za mene? Zašto?”
„Zato što ćeš biti pravi čovek.”
Mislio sam da sam već pravi čovek, ali jedna stvar mi je
nedostajala, jedna stvar, a to nisam nikome mogao da priznam, ni
Mildrit, ni Leofriku, a ni Ragnaru, ni Bridi sada. Borio sam se protiv
Danaca, video sam kako gore brodovi i gledao kako se ljudi dave, ali
se nikada nisam borio u velikom živom zidu. Uvek sam se borio u
malim živim zidovima, bio sam u borbama u kojima se posada jednog
broda sukobila sa posadom drugog, ali nikada nisam stajao na velikom
bojištu i gledao neprijateljske zastave kako zaklanjaju sunce. Nikada
nisam upoznao strah koji nailazi u trenutku kada stotine ili hiljade
vojnika krenu jedni na druge, u pokolj. Bio sam u Eoferviku i na brdu
Esk, gde sam video sudar živih zidova, ali nikada nisam bio u prvim
redovima. Učestvovao sam u borbama, međutim, to su bile male
borbe, a male borbe se brzo završe. Nikada nisam bio u borbi u kojoj
lipti krv, u užasnim borbama kada žeđ i umor slabe borca i
neprijatelja, koji i dalje nadire, bez obzira na to koliko ih ubiješ. Tek
kada to budem učinio, pomislio sam, moći ću sebe da nazovem pravim
čovekom.
Nedostajala mi je Mildrit i to me je iznenadilo. Nedostajao mi je i
Leofrik, iako mi je bilo prijatno u Ragnarovom društvu, a život talaca
nije bio težak. Živeli smo u Verhemu, dobijali dovoljno hrane i
posmatrali kako sivilo zime skraćuje dane. Jedan od talaca bio je
Alfredov rođak, sveštenik po imenu Vela, on je bio uznemiren i
ponekad je plakao. Ostali su bili sasvim zadovoljni. Medu taocima je
bio i Haka, bivši zapovednik Alfredove flote, i njega sam jedino dobro
poznavao. Ali ja sam vreme provodio sa Ragnarom i njegovim
vojnicima koji su me prihvatili kao svoga i čak su pokušali da od mene
ponovo naprave Danca. „Imam ženu”, rekao sam im.
„Pa dovedi je!”, rekao mi je Ragnar. „Nikada nam nije dosta žena.”
Ali, sada sam bio Englez. Nisam mrzeo Dance, u stvari, voleo sam
njihovo društvo, za razliku od društva ostalih talaca, ali bio sam
Englez. Putovanje se završilo. Alfred nije izmenio moju privrženost, ali
Leofrik i Mildrit jesu, ili su to bile tri prelje kojima je dosadilo da me
zadirkuju, iako me je Bebanburg još uvek progonio. Nisam znao da li
ću ikada, ako i dalje budem odan Alfredu, ponovo videti to divno
mesto.
Ragnar je prihvatio moj izbor. „Ali, ako bude mira, hoćeš li mi
pomoći u borbi protiv Kjartana?”, upitao me je.
„Ako?”, ponovio sam.
Slegao je ramenima. „Gutrum još uvek želi Veseks. Svi ga želimo.”
„Ako bude mira, krenuću na sever”, obećao sam.
Ipak, sumnjao sam da će biti mira. Gutrum će u proleće napustiti
Veseks, taoci će biti slobodni, a šta onda? Danska vojska je još uvek
postojala, Uba je još uvek bio živ, tako da će ponovo napasti Veseks.
Gutrum je sigurno razmišljao na isti način jer je razgovarao sa svim
taocima s namerom da otkrije Alfredovu snagu. „Vrlo je snažan”, rekao
sam mu. „Možeš mu pobiti vojsku, a druga će se pojaviti.” Sve su to bile
gluposti, ali šta je očekivao da ću mu reći?
Sumnjam da sam ubedio Gutruma, dok je Vela, sveštenik, Alfredov
rođak, u njega uterao strah od Boga. Gutrum je satima razgovorao sa
Velom, a ja sam mu često prevodio. Gutrum ga nije pitao za trupe i
brodove, nego za Boga. Ko je bio hrišćanski bog? Šta nudi? Bio je
očaran pričom o raspeću i mislim da bi Vela, da smo imali dovoljno
vremena, čak uspeo da ubedi Gutruma da se pokrsti. I Vela je sigurno
tako mislio pošto mi je naredio da se molim da do takve promene
dođe. „Blizu je, Utrede”, rekao mi je uzbuđeno, „a kada ga budemo
krstili, nastupiće mir!”
Takvi su snovi sveštenika. Ja sam sanjario o Mildrit i detetu koje je
nosila. Ragnar je razmišljao o osveti? A Gutrum?
Uprkos njegovom oduševljenju hrišćanstvom, Gutrum je sanjao
jedno.
Sanjao je rat.
Treći deo
Živi zid
 X

ALFREDOVA VOJSKA SE POVUKLA iz Verhema. Nekolicina

Zapadnih Saksonaca je ostala da motri na Gutruma, ali samo
nekolicina, jer je izdržavanje vojske bilo skupo. A kada jednom
okupite vojsku, čini vam se da su vojnici uvek bolesni. Alfred je
iskoristio prednost primirja da pošalje muškarce iz firdova na njihova
imanja, dok su on i njegove lične trupe otišle u Širburnan. Širburnan
se nalazio na pola dana hoda severozapadno od Verhema i u njemu je,
na Alfredovu radost, bio biskupski dom i samostan. Beoka mi je rekao
da je Alfred proveo tu zimu čitajući stare zakone Kenta, Mersije i
Veseksa. Bez sumnje se pripremao da donese vlastite zakone, što je na
kraju i uradio. Siguran sam da je bio srećan te zime dok je kritikovao
pravila svojih predaka i sanjario o savršenom društvu u kojem crkva
govori šta ne treba da radimo, a kralj nas je kažnjava zato što smo to
uradili.
Hupa, erldorman od Tornseta, zapovedao je nekolicini vojnika
koji su ostali da motre na bedem Verhema, dok je Oda Mladi
predvodio trupu konjanika. Oni su patrolirali obalama Pula. Ove dve
grupe su uložile malo napora, a i mogli su malo šta da urade, osim da
drže Dance na oku. A i zašto bi činili više? Na snazi je bilo primirje.
Gutrum se zakleo na svetom prstenu, a u Veseksu je vladao mir.
Zimske svečanosti u Verhemu su loše prošle, mada su Danci dali
sve od sebe. Bar je bilo dovoljno piva, pa su se ljudi napili. Moje sećanje
na te zimske svečanosti vezano je za Gutruma, koji je plakao. Suze su
mu se slivale niz lice, dok je harfista svirao tužnu melodiju, a skald
recitovao pesmu o Gutrumovoj majci. Njena lepota, govorio je skald,
mogla se porediti sa zvezdama, dok je njena dobrota bila tolika da je
cveće cvetalo u zimu da bi joj iskazalo poštovanje. „Bila je pokvarena
kučka”, šapnuo mi je Ragnar. „I bila je ružna kao gomila govana.“
„Poznavao si je?”
 „Ravn ju je poznavao. Uvek je govorio da je imala glas kojim je
mogla seći drveće.”
Gutrum je živeo u skladu sa svojim nadimkom Nesrećni. Tako
malo mu je falilo da uništi Veseks, a samo ga je Halfdanova smrt
udaljila od te nagrade. To nije bila Gutrumova greška, a opet, među
zarobljenim vojnicima je tinjalo nezadovoljstvo. Ljudi su govorili da
ništa ne može uspeti pod Gutrumovim vodstvom. Možda je zbog tog
nepoverenja bio tako sumoran, ili, možda, zbog gladi.
Jer Danci su bili gladni. Alfred je držao svoju reč i slao je hranu,
međutim, nje nikada nije bilo dovoljno. Nije mi bilo jasno zašto Danci
nisu jeli svoje konje, koje su ostavili da pasu preko zime u močvarama
između tvrđave i Pula. Ti konji su bili sve mršaviji. Njihovu jadnu
ispašu zamenilo je nešto malo slame koju su Danci pronašli u gradu, a
kada je i slame nestalo, skinuli su krov sa jedne kuće u Verhemu i to ih
je održalo u životu do proleća. S radošću sam dočekao nove znake
smene godišnjih doba; pesmu drozda, divlje ljubičice koje su počele
da se pojavljuju na skrivenim mestima, repove jagnjadi na drvetu
leske i kreket prvih žaba u močvari. Dolazilo je proleće, a kada zemlja
bude ozelenela, Gutrum će otići, a mi, taoci, bićemo slobodni.
Nismo dobijali mnogo vesti, osim onih koje su nam saopštavali
Danci, ali ponekad bi dostavili poruku nekom taocu, obično zakucanu
za vrbu, izvan kapije. Takva poruka bi bila poslata meni i tada sam,
prvi put, bio zahvalan što me je Beoka naučio da čitam, pošto mi je
pisao otac Vilibold i obavestio me da sam dobio sina. Mildrit se
porodila pre zimskih svečanosti. Dečak je bio zdrav, a i ona se dobro
osećala. Dečak je dobio ime Utred. Zaplakao sam kada sam to pročitao.
Nisam očekivao da ću tako reagovati, ali jesam. Ragnar me je upitao
zašto plačem. Kada sam mu ispričao, izvadio je bure piva i priredio
gozbu, ili bar nešto što se moglo nazvati gozbom. Dao mi je malu,
srebrnu narukvicu kao poklon za dečaka. Dobio sam sina. Utreda.
Narednog dana sam pomogao Ragnaru da porine Zmiju vetra.
Izvukli su je na obalu da bi popunili otvore između dasaka. Ispunili
smo joj trup kamenjem, koje je poslužilo da održi ravnotežu, ukrasili
joj jarbol, a posle toga ubili zeca kojeg smo uhvatili u polju, gde su
konji pokušavali da pasu. Ragnar je zečjom krvlju poprskao pramac
Zmije vetra i zamolio Tora da brodu pošalje dobre vetrove, a Odina da
mu pošalje velike pobede. Te noći smo pojeli zeca i popili poslednje
zalihe piva. Ujutro je sa mora došao brod na kojem je bila zmajeva
glava. Bilo mi je čudno što Alfred nije naredio našim brodovima da
patroliraju morem, jer nijednog našeg broda tamo nije bilo. Tako je
jedan danski brod uspeo da prođe uzvodno i donese Gutrumu poruku.
Ragnar nije bio jasan u pogledu broda. Brod je došao iz Istočne
Anglije, rekao je, što se kasnije pokazalo kao netačno. Doneo je
uglavnom vesti o tom kraljevstvu, a i to je bilo netačno. Doplovio je sa
zapada, iz zemlje Velšana, obišavši Kornvalum. To sam saznao tek
kasnije, jer mi u to vreme to nije bilo važno, pošto mi je Ragnar rekao
da ćemo ubrzo napustiti utvrđenje, veoma brzo. Samo sam mislio na
svoga sina kojeg još nisam video. Zvao se Utred Utredson.
Te noći, Gutrum je taocima priredio gozbu. Bila je to sjajna gozba,
na njoj su služili hranu i piće koje je doneo pristigli brod. Gutrum nam
je zahvalio što smo bili dobri gosti, svakome od nas je podario
narukvicu i obećao da ćemo uskoro svi biti slobodni. „Kada?”, upitao
sam.
„Uskoro!” Njegovo duguljasto lice se sijalo pri svetlosti vatre dok
mi je nazdravljao podižući rog sa pivom. „Uskoro! Pij sada!”
Svi smo pili, a nakon gozbe, mi, taoci, otišli smo u ženski samostan,
u kojem smo, na Gutrumovo insistiranje, spavali. Tokom dana smo bili
slobodni da lutamo kud god želimo unutar danskog logora. Mogli smo
da nosimo i oružje, ali te noći je hteo da svi taoci budu na jednom
mestu kako bi nas njegovi čuvari, odeveni u crne ogrtaće, mogli držati
na oku. Ti čuvari su došli po nas usred noći. Nosili su baklje, šutirali
nas i naredili nam da izađemo. Jedan od njih je šutnuo ,Zmijski dah’
kada sam posegao za njim. “Izlazi”, povikao je, a kada sam ponovo
krenuo da uzmem mač, udario me je drškom koplja po glavi, a još dva
koplja su mi se zarila u guzicu. Nisam imao drugog izbora nego da
izađem na jak vetar, koji je donosio hladnu kišicu. Vetar se poigravao
vatrom na bakljama, koje su osvetljavale ulicu, a na kojoj je čekalo bar
hiljadu Danaca. Svi su bili naoružani. Mogao sam da primetim da su
osedlali mršave konje i stavili im uzde.
Prvo sam pomislio da će nas ti vojnici otpratiti do logora Zapadnih
Saksonaca.
Potom se Gutrum, zaogrnut crnim plaštom, progurao između
vojnika sa šlemovima na glavama. Niko nije rekao ni reči. Gutrum je,
sa strogim izrazom lica i kosti u kosi, samo klimnuo glavom. Njegovi
vojnici, odeveni u crno, isukali su mačeve. Siroti Vela, Alfredov rođak,
bio je prvi talac koji je stradao. Gutrum se blago trgao kada je
sveštenik ubijen. Mislio sam da je voleo Velu. U tom trenutku sam se
okrenuo, spreman da se tučem sa vojnicima koji su stajali iza mene,
mada nisam imao oružje, a iako sam znao da se tuča može završiti
samo mojom smrću. Ka meni je već krenuo mač, držao ga je Danac u
kožnom prsluku. Na mač su bile pričvršćene zakovice. Danac se
smejao i kada je uperio oštricu u moj nezaštićeni stomak. Smejao se i
kada mu se oštrica sekire zarila među oči. Sećam se da je oštrica
pogodila cilj, da je krv šikljala pri svetlosti vatre. Sećam se i treska
kada je čovek pao na ulicu od kremena i šljunka. U tom trenutku čulo
se negodovanje ostalih talaca, dok su ih ubijali. Ali ja sam preživeo.
Ragnar je hitnuo sekiru i stao pored mene sa isukanim mačem. Na sebi
je imao ratničku uniformu, uglačani oklop od nitni, duboke čizme. Pri
svetlosti baklji, koju je raznosio vetar, izgledao je kao bog koji je sišao
u Midgard.
„Svi moraju umreti”, insistirao je Gutrum. Ostali taoci su ili bili
mrtvi ili su umirali. Ruke su im bile krvave od beznadežnih pokušaja
da se odbrane od mačeva. Dvanaest danskih ratnika, sa okrvavljenim
mačevima, sada se okrenulo ka meni s namerom da dovrše posao.
„Ako hoćete da ubijete njega”, povikao je Ragnar, „moraćete prvo
mene da ubijete.” Njegovi vojnici su izašli iz gomile i stali pored svoga
gospodara. Bilo ih je bar pet puta manje od ostalih, ali, oni su bili Danci
i nisu se plašili.
Gutrum je zurio u Ragnara. Haka još uvek nije bio mrtav i grčio se
od bola. Iznerviran što je Haka još uvek živ, Gutrum je isukao mač i
zario mu ga u grlo. Njegovi vojnici su skidali narukvice sa mrtvih, iste
one narukvice koje nam je podelio pre samo nekoliko sati. „Svi moraju
umreti”, rekao je Gutrum kada se Haka umirio. „Alfred će sada ubiti
naše taoce, mora biti čovek za čoveka.“
„Utred je moj brat”, rekao je Ragnar. „Možeš ga ubiti, gospodaru,
ali prvo moraš mene ubiti.”
Gutrum je ustuknuo. „Nije vreme da se Danac bori protiv Danca”,
progunđao je. Vratio je mač u korice, dajući na znanje da ću preživeti.
Prešao sam ulicu kako bih pronašao čoveka koji mi je uzeo ,Zmijski
dah’, ,Osinju žaoku’ i moj oklop. Dao mi ih je bez pogovora.
Gutrumovi vojnici su uzjahali konje. „Šta se događa?”, upitao sam
Ragnara.
„Šta misliš?”, upitao me je oštro.
„Mislim da kršite primirje.”
„Nismo ovako daleko došli da bismo se vratili kao pretučeni psi.”
Posmatrao me je dok sam opasivao kaiš za ,Zmijski dah’. „Kreni sa
nama”, rekao je.
„Da krenem sa vama kuda?”
„Da zauzmemo Veseks, naravno.”
Ne mogu da poreknem da mi se u srcu vodila ogorčena borba,
iskušenje da se pridružim divljim Dancima u najezdi na Veseks,
međutim, lako sam se odupro. „Imam ženu i dete”, rekao sam mu.
Napravio je grimasu. „Alfred vas je bacio u zamku, Utrede.”
„Ne”, rekao sam, „prelje su to učinile.” Urdir, Verdandi i Skuld, tri
žene koje su prele niti naših života ispod Igdrazila, opredelile su moju
sudbinu. Sudbina je sve. „Vratiću se svojoj ženi”, rekao sam.
„Ali ne još”, rekao je Ragnar skoro sa osmehom. Odveo me je do
reke, odakle nas je mali čamac prevezao do mesta gde je tek porinuta
Zmija vetra bila usidrena. Polovina posade je već bila na brodu, kao i
Brida, koja mi je dala da doručkujem hleb i pivo. Sa prvim svetlom,
kada je nebo bilo dovoljno sivo da osvetli sjajno blato na obali reke,
Ragnar je naredio da se podigne sidro i išli smo nizvodno s plimom,
pored tamnih obrisa ostalih danskih brodova, sve dok nismo došli do
mesta gde je korito reke bilo toliko široko da se Zmija vetra mogla
okrenuti. Tu su postavili vesla, muškarci su ih povukli, a brod se lako
okrenuo. Veslači na obe strane su jako zaveslali i brod je kliznuo u
more, gde je najveći broj brodova danske flote bio ukotvljen. Nismo
odmakli daleko, samo do puste obale velikog ostrva koje se nalazilo u
sredini Pula. To mesto su naseljavale veverice, morske ptice i lisice.
Ragnar je pustio da brod doplovi do obale, a kada je veslo dotaklo
obalu, zagrlio me je. „Slobodan si”, rekao je.
„Hvala ti”, rekao sam od srca, setivši se okrvavljenih tela koja su
ostala u samostanu u Verhemu.
Uhvatio me je za ramena. „Ti i ja smo vezani kao braća. Ne
zaboravi to. Idi sada”, rekao mi je.
Prošao sam kroz plićak, dok je Zmija vetra zaplovila nazad,
sablasno siva u svetlosti zore. Brida mi je doviknula nešto u znak
rastanka, čuo sam zvuk vesala. Brod je otišao.
To ostrvo je bilo zabranjeno mesto. Nekada su tu živeli ribari i
lovci na divlje ptice, a u centra ostrva, u izdubljenom drvetu, živeo je
jedan pustinjak. Kada su Danci stigli, proterali su ih odatle, a ostaci
ribarskih kuća sada su bili samo spaljena drvena grada na pocrneloj
zemlji. Ostrvo je sada bilo samo moje i odatle sam posmatrao kako
ogromna danska flota plovi ka ulazu u zaliv. Tu su se zaustavili umesto
da odu na pučinu jer je vetar, koji je jačao, postajao hladniji. Sada je
skoro bio bura, duvao je sa juga i visoki talasi su se divlje obrušavali i
penili iznad peščane prevlake koja je štitila novo mesto na kojem su
se ukotvili. Danska flota se pomerila tamo, nagađao sam, jer, da su
ostali u reci, izložili bi svoju posadu strelcima iz Zapadne Saksonije, a
oni će biti među trupama koje će ponovo zauzeti Verhem.
Gutrum je odveo svoje konjanike iz Verhema, to je bilo očigledno.
Danci koji su ostali u gradu, sada su se tiskali u brodovima, gde su
čekali da se vreme smiri kako bi otplovili. Nisam imao predstavu kuda
su mogli da otplove.
Južni vetar je duvao ceo dan, pojačavao se i donosio kišu. A meni
je dosadilo da posmatram dansku flotu kako se muči u svojim
brodovima. Zato sam počeo da istražujem obalu ostrva gde sam
pronašao ostatke malog čamca, napola skrivenog u gustišu. Spustio
sam olupinu u more i video da se dosta dobro drži na vodi. Vetar bi
me odneo dalje od Danaca, pa sam čekao da naiđe oseka kako bih,
napola potopljen, slobodno otplovio u razbijenom čamcu. Komad
drveta koristio sam kao veslo, međutim, vetar je sada jako duvao. Bio
sam mokar i bilo mi je hladno dok sam plovio morem, sve dok, sa
dolaskom noći, nisam došao do severne obale Pula, gde sam opet
postao sceadugengan. Birao sam put kroz trsku i močvare, sve dok
nisam pronašao uzvišenje, gde mi je grmlje pružilo utočište i gde sam
nemimo spavao. Ujutro sam otišao na istok, i dalje se boreći sa vetrom
i kišom. U Hemtun sam stigao te večeri.
Tamo sam otkrio da su Mildrit i moj sin otišli.
Odveo ih je Oda Mladi.
Otac Vilibold mi je ispričao priču.
Oda je došao tog jutra, dok je Leofirik bio na obali i trudio se da
obezbedi brodove da ih vetar ne razbije. Oda joj je rekao da su se Danci
probili, pobili taoce, da bi svakog trenutka mogli da dođu u Hemtun i
da bi Mildrit trebalo da ode. „Nije želela da ide, gospodaru”, rekao je
Vilibold. Mogao sam da osetim strah u njegovom glasu. Moj bes ga je
plašio. „Imali su konje, gospodaru”, rekao je, kao da je to bilo
objašnjenje.
„Nisi poslao nekoga po Leofrika?”
„Ne bi mi dozvolili, gospodaru.” Zastao je. „Uplašili smo se,
gospodaru. Danci su prekršili primirje i pomislili smo da si mrtav.”
Leofrik se dao u poteru, ali kada je saznao da je Mildrit nestala,
Oda je već imao pola jutra prednosti, a Leofrik nije znao čak ni kuda
su otišli. „Na zapad, vratio se u Defnašir”, rekao sam.
„A Danci?”, upitao je Leofrik. „Kuda oni idu?”
„Vraćaju se u Mersiju?”, pretpostavio sam.
Leofrik je slegao ramenima. „Preko Veseksa? A Alfred čeka? Kažeš
da su odjahali? Kakvi su im bili konji?”
„Nisu uopšte bili dobri. Bili su napola izgladneli.”
„Onda nisu otišli u Mersiju”, rekao je Leofrik odlučno.
 „Možda su otišli da se sretnu sa Ubom”, ubacio je Vilibold.
„Uba!” Dugo nisam čuo to ime.
„Čule su se priče, gospodaru, da je on medu Britima u Velsu. Da
ima flotu na reci Sefern”, rekao je Vilibold nervozno.
To je imalo smisla. Uba je zamenio poginulog brata Halfdana.
Očigledno vodi drugu dansku vojsku na Veseks, ali kojim putem idu?
Kada bi prešao široko more kod ušća reke Sefern, onda bi došao u
Defnašir. Možda marširaju oko reke, i idu ka središtu Alfredovih
zemalja na severu, ali za trenutak to me nije zanimalo. Samo sam želeo
da pronađem ženu i dete. U toj želji je, naravno, bilo ponosa, pa i više
od ponosa. Mildrit i ja smo se navikli jedno na drugo, nedostajala mi
je, želeo sam da vidim svoje dete. Ono venčanje u crkvi čiji je krov
prokišnjavao učinilo je čudo. Želeo sam da je vratim i kaznim Odu
Mlađeg što ju je odveo. „Defnašir”, ponovio sam, „tamo je prokletnik
otišao. Tamo krećemo sutra.” Oda će, bio sam siguran, utočište pronaći
u kući. Nije se on plašio moje osvete, jer je, sasvim sigurno,
pretpostavio da sam mrtav, već se brinuo zbog Danaca. A ja sam se
plašio da bi oni mogli naleteti na njega dok beži na zapad.
„Ti i ja?”, upitao je Leofrik.
Odmahnuo sam glavom. „Uzećemo Hiahengela i potpuno
opremljenu posadu.”
Leofrik je bio sumnjičav. „Po ovakvom vremenu?”
„Vetar slabi”, rekao sam, što je bilo tačno, iako je još uvek udarao
po krovovima i klepetao po prozorima. Narednog jutra je bilo mirnije,
ali ne mnogo, jer se more kraj Hemtuna još uvek penilo dok su mali
talasi gnevno udarali o obalu, što je ukazivalo na to da bi more iza
Solenta moglo biti nemimo i uzburkano. Ali oblaci su se razilazili,
vetar je počeo da duva sa istoka, a ja nisam bio raspoložen da čekam.
Dva člana posade, koja su ceo svoj život provela na moru, pokušala su
da me odgovore od puta. Rekli su mi da su i ranije videli ovakvo vreme
i da bi se oluja mogla vratiti. Odbio sam da im poverujem, a oni su, na
sopstveni rizik, svojevoljno pošli, baš kao i otac Vilibold, što je bilo
hrabro od njega, s obzirom na to da nije podnosio more, a nikada nije
video da je bilo tako uzburkano.
Veslali smo uzvodno od Hemtuna, kada smo izašli na Solent,
podigli smo jedro, uvukli vesla i plovili pred istočnim vetrom, kao da
za nama juri zmija Gutač duša. Hiahengel se probijao kroz male talase,
podižući uspenušalu vodu, utrkivao se sa vetrom i tako je bilo dok smo
plovili vodama koje su bile zaštićene kopnom. Onda smo prošli bele
hridine kod Vita. Bile su to stene po imenu Nedles. Prvi talasi
uzburkanog mora udarali su o nas i Hiahengel se savio pred njima.
Ipak, još uvek smo plovili, vetar se smirivao, a sunce se probijalo
između tamnih oblaka i sijalo iznad uzburkanog mora. Leofrik je
odjednom povikao u znak opasnosti i pokazao ispred nas.
Pokazivao je dansku flotu. Kao što sam to ja učinio, i oni su
poverovali da se vreme prolepšalo i verovatno su žurili da se pridruže
Gutrumu, pošto je cela flota izlazila iz Pula i plovila na jug oko
stenovitog kopna, što je značilo da, kao i mi, i oni plove na zapad. A to
je moglo da znači da su krenuli u Defnašir ili su možda planirali da
oplove Kornvalum i priključe se Ubi u Velsu.
„Želiš li da se pomešaš sa njima?”, upitao me je Leofrik strogo.
Podigao sam kormilo i krenuli smo na jug. „Zaobići ćemo ih”, rekao
sam. To je značilo da ćemo izaći na pučinu jer sam sumnjao da će
njihovi brodovi krenuti za nama. Žurili su ka svome odredištu, gde god
da je ono bilo. Pomislio sam da bi Hiahengel, uz malo sreće, mogao da
ih obiđe pošto je bio brz brod, a oni su još uvek bili daleko od rta.
Plovili smo niz vetar i u tome je bilo neke radosti, radosti što
upravljamo brodom po pobesnelom moru, iako sumnjam da je
muškarac, koji je izbacivao vodu iz Hiahengela, bio radostan dok je
bacao vodu preko ivica broda. Bio je to muškarac koji je primetio šta
se dešava iza broda i iznenada me pozvao, davši mi znak za uzbunu.
Okrenuo sam se i video kako se nebo crni zbog oluje koja je besnela
na uzburkanom moru. Bio je to olujni komad mraka i kiše i on nam
brzo približavao, tako brzo, da je Vilibold, koji je bio savijen preko
ivice broda i povraćao, pao na kolena, prekrstio se i počeo da se moli.
„Spuštaj jedro!”, doviknuo sam Leofriku. Krenuo je napred, teturajući
se, međutim, bilo je prekasno jer nas je oluja uhvatila.
U jednom trenutku, sijalo je sunce, a onda smo odjednom upali na
mesto gde se igrao sam đavo, pošto nas je oluja zaustavila kao živi zid.
Brod je podrhtavao, voda i vetar bacali su nas u tamu pri iznenadnim
naletima, a Hiahengel se savijao pod udarima i spuštao bočno u more.
Ništa nisam mogao da uradim da bih ga ispravio. Video sam Leofrika
kako se tetura po palubi, dok je desna strana broda bila pod vodom.
„Izbacuj vodu!”, vikao sam očajnički. „Izbacuj vodu!” A onda se, uz
zvuk nalik na grmljavinu, veliko jedro pocepalo u dronjke koji su visili
sa poprečnice na jarbolu. Brod se polako ispravio, ali je i dalje bio malo
pod vodom. Upotrebio sam svu snagu da ga potpuno ispravim, izvijao
sam ga i prilagođavao naše kretanje da bih mogao da ispravim pramac
i poteram ga u huk mora i vetra. Ljudi su se molili, krstili, izbacivali
vodu, a ostaci jedra i pokidanih konopaca su mlatarali okolo kao besni,
poput odrpanih demona. Iznenadna bura je urlikala u utrobi broda
kao demon besa. Pomislio sam da bi bilo glupo umreti na moru ubrzo
nakon što mi je Ragnar spasao život.
Nekako smo uspeli da spustimo šest vesala u vodu, a onda, sa dva
veslača na jednom veslu, uspeli smo da izađemo iz tog haosa. Dvanaest
muškaraca je povlačilo šest vesala, tri muškarca su pokušavala da
spreče da dođe do brodoloma, a ostali su, preko ivica broda, izbacivali
vodu. Niko nije izdavao naređenja jer se nismo mogli čuti od huka
vetra koji je skidao penu sa površine mora i pretvarao je u bele kapi.
Veliki talasi su se valjali, ali Hiahengelu nije bio problem da ih prede.
Ipak, vrhovi talasa su pretili da nas potope i tada sam primetio da se
jarbol ljulja pošto su užad pucala. Bespomoćno sam uzviknuo jer me
niko nije mogao čuti, a velika poprečnica jarbola, načinjena od
jasenovog drveta, slomila se i pala. Pala je na brod poprečno. Voda je
ponovo počela da nadire, a Leofrik i dvanaest muškaraca su nekako
uspeli da izbace jarbol u more. Jarbol je pao pored ivice broda, a onda
se iznenada trgao jer je još uvek kanapima bio vezan za brod. Video
sam da je Leofrik uzeo sekiru iz potopljene utrobe broda i počeo da
udara po konopcima, te sam mu doviknuo, što sam glasnije mogao, da
ga ostavi.
To sam mu rekao zato što je jarbol, koji je i dalje bio vezan za brod,
išao za nama i činilo se da ga usporava. Držao je Hiahengela na
talasima i vetru, dok se silno more valjalo pod nama. Mi smo najzad
mogli da dođemo do daha. Ljudi su u čudu gledali jedni druge, kao da
su bili iznenađeni što su ostali živi, čak sam i ja mogao da se udaljim
od kormila, jer nas je, vezan debelim kanapom i ostacima jedra, koje
je još bilo na njemu, jarbol držao uspravno. Osetio sam da me celo telo
boli. Bio sam skroz mokar, mora da je bilo jako hladno, ali ja to nisam
primećivao.
Leofrik je došao i stao pored mene. Pramac Hiahengela je bio
okrenut na istok, ali plovili smo na zapad, jer su nas vukli plima i vetar.
Okrenuo sam se da proverim da li iza nas ima nekoga, a onda sam
dotakao Leofrikovo rame i pokazao na obalu.
Tamo smo videli kako flota tone.
Danci su plovili na jug, sledeći obalu od ulaza u Pul do rta u
pozadini. Pošto je oluja iznenada naišla, nisu imali Sanse da opstanu.
Oluja je odvlačila jedan po jedan brod sve dalje od obale. Nekolicina je
prošla pored rta, dok su na ostalima pokušali da veslaju oko litica, ali
većini to nije pošlo za rukom. Nismo mogli da vidimo Dance kako
umiru, ali mogao sam da zamislim šta se dešava. Brodovi se razbijaju
o stene, uzburkana voda se probija između dasaka, vetar i more bacaju
drvene delove broda na ljude, pramci sa glavama zmajeva se razbijaju.
Dvorana boga mora se ispunjavala dušama ratnika i, iako su nam bili
neprijatelji, sumnjam da je bilo ko od nas osećao išta drugo, osim
žaljenje. More nosi hladnu i samotnu smrt.
Ragnar i Brida. Samo sam gledao, ali kroz kišu i ustalasano more
nisam mogao da razlikujem brodove. Gledali smo jedan brod, za koji
se činilo da se spasao, međutim, i on je iznenada potonuo. Za trenutak
je bio na talasu, iz trupa su izbacivali vodu, slobodno je plovio pomoću
vesala, a narednog trenutka ga nije bilo. Nestao je. Ostali brodovi su
udarali jedni o druge, vesla su se uplitala i lomila. Neki brodovi su
pokušali da umaknu i vrate se u Pul, ali nasukali su se na obalu, neki
na pesak, a neki na litice. Nekoliko brodova, šačica njih, uspelo je da
se izvuče, ljudi su mahnito veslali, međutim, svi danski brodovi su bili
pretrpani pošto su prevozili ljude čiji su se konji podavili. Prevozili su
vojsku u nepoznatom pravcu, a ta ista vojska se sada udavila.
Bili smo južno od rta, plima nas je brzo odvukla na zapad, a jedan
danski brod, manji od našeg, primakao nam se. Kormilar nas je
pogledao i žalosno se nasmejao, kao da je tako hteo da nam da na
znanje da sada postoji samo jedan neprijatelj, more. Danski brod je
otplovio ispred nas, nije usporio kao što smo mi, jer smo vukli za
sobom ostatke broda. Kiša je padala, zlobna kiša, koju je donosio
vetar. More je bilo puno dasaka, slomljenih jarbola, pramaca sa
zmajevim glavama, dugih vesala, štitova i tela. Video sam psa kako
uplašeno pliva iskolačenih očiju. Na trenutak sam pomislio da je to
Nihtgenga, a onda sam uočio da taj pas ima crne uši. Nihtgengine su
bile bele. Oblaci boje gvožđa počeli su da nestaju i bili su nisko na
nebu. Voda je bila bela od pene i zeleno - crna. Hiahengel se izdizao na
svakom talasu, spuštao i tresao kao živo biće pri svakom udaru, ali je
opstajao. Bio je dobro napravljen, uspeli smo da preživimo. Sve vreme
smo posmatrali danske brodove kako tonu, a otac Vilibold se molio.
Nekim čudom više nije imao morsku bolest. Bio je bled i bez
sumnje se osećao loše, ali dok nas je oluja Sibala, prestao je da
povraća, čak je došao i stao pored mene, održavajući ravnotežu dok se
držao za kormilo. „Ko je danski bog mora?”, upitao me je nadjačavši
huk vetra.
„Njord!”, doviknuo sam mu.
Iscerio se. „Ti se moli njemu, a ja ću se moliti Gospodu!”
Nasmejao se na to. „Kada bi Alfred saznao da si to rekao, nikada
ne bi postao biskup!”
„Neću postati biskup ako ne preživimo ovo! Zato se moli!”
Zaista sam se molio i, sporo i jedva, oluja je prošla. Niski oblaci su
jurili iznad uzburkane vode, ali vetar je oslabio tako da smo mogli da
odsečemo ostatak jarbola i kanapa, postavimo vesla, okrenemo
Hiahengela na zapad i zaplovimo između ostataka uništene ratne
flote. Ispred nas je bilo dvadesetak danskih brodova, dok su se ostali
nalazili iza nas. Pretpostavio sam da se bar polovina njihove flote
nasukala, možda čak i više. Neopisivo sam se plašio za Ragnara i Bridu.
Sustigli smo manje danske brodove, prišao sam im što sam bliže
mogao i doviknuo im preko ustalasanog mora: „Jeste li videli Zmiju
vetra?“
„Ne”, uzvratili su. Ne, odgovarali su jedan po jedan. Znali su da smo
sa neprijateljskog broda, ali ih nije bila briga, jer na moru u ovom
trenutku nije bilo drugog neprijatelja do same vode. Tako smo
nastavili da veslamo dalje, bez jarbola. Ostavili smo Dance iza sebe, a
dok se spuštala noć i tračak sunčeve svetlosti se pružao kao razlivena
krv kroz razvejane oblake, usmerio sam Hiahengela ka krivudavom
toku reke Jusk. Kada smo zašli za rt, more se smirilo, pa smo,
odjednom bezbedni, nastavili da plovimo pored dugačke peščane
prevlake. Skrenuli smo u reku i u sve tamnijim brdima mogao sam da
potražim mesto gde se nalazio Okston. Nisam primetio svetlost.
Došli smo Hiahengelom do obale i oteturali se na suvo. Neki
muškarci su klekli i poljubili zemlju, dok su se ostali prekrstili. U
širokom rečnom toku nalazila se mala luka. Pored luke nalazilo se
nekoliko kuća, te smo ušli u njih i zatražili da upale vatru i donesu nam
hranu.
Potom smo se, po mraku, vratili i videli da u gornjem toku reke
trepere iskrice vatre. Shvatio sam da su te baklje zapaljene na
preostalim danskim brodovima koji su uspeli da dođu do Juska i
zapute se ka kopnu, na sever, ka Eksansisteru. Znao sam da je Gutrum
sigurno tamo odjahao, da se tamo nalaze Danci i da će preživeli sa
brodova pojačati njegovu vojsku, a Oda Mlađi, ako je preživeo,
pokušaće da ode tamo.
Sa Mildrit i mojim sinom. Dodirnuo sam Torov čekić i pomolio se
da su živi.
A dok su mračne senke brodova plovile uzvodno, ja sam zaspao.
★★★
 UJUTRO SMO IZVUKLI Hiahengela u malu luku gde se brod mogao
odmoriti u blatu kada se plima povuče. Bilo nas je četrdeset osam. Bili
smo umorni, ali živi. Nebo je bilo prošarano sivoljubičastim oblacima,
koji su bili visoko i jurili pred sve slabijim olujnim vetrom.
Krenuli smo u Okston kroz šumu punu divljih lala. Da li sam
očekivao da ću tu pronaći Mildrit? Mislim da jesam, a ona, naravno,
nije bila tamo. Tamo su bili samo Osvald, upravnik imanja i robovi.
Niko od njih nije znao šta se dogodilo.
Leofrik je tražio jedan Slobodan dan da ljudi uzmu suvu odeću,
naoštre oružje i najedu se, ali ja nisam želeo da se odmaram, pa sam
poveo dvojicu, Senvulfa i Idu. Krenuo sam na sever, u Eksansister koji
se nalazio daleko na obali reke Jusk. Naselja pored reke bila su
napuštena jer su ljudi čuli da dolaze Danci, pa su pobegli u brda. Tako
smo išli stazama po uzvišenjima i raspitivali se šta se dogodilo. Nisu
znali šta da nam kažu, osim da brodovi sa zmajevim glavama na
pramcima plove rekom. I sami smo ih mogli videti. Na obali, ispod
Eksansisterovih kamenih zidina nalazila se flota koju je razbila oluja.
Bilo je više brodova nego Što sam očekivao, što je ukazivalo na to da
je dobar deo Gutrumove flote opstao jer nije isplovio iz Pula kada je
naišla oluja. Neki brodovi su još uvek pristizali. Njihove posade su
veslale u uskom rečnom koritu. Prebrojali smo ih, pretpostavili smo
da ima oko devedeset brodova, što je značilo da je skoro polovina
Gutrumove flote preživela. Pokušao sam da među njima pronađem
Zmiju vetra, ali bili su predaleko.
Gutrum Nesrećni. Kako mu je samo odgovarao nadimak, iako je s
vremenom skoro dobio i bolji. Za sada je zaista bio loše sreće. Probio
se iz Verhema, jer se, bez sumnje, nadao da će snabdeti svoju vojsku u
Eksansisteru, a potom krenuti u napad, na sever. Ali, bogovi mora i
vetra su ga potukli tako da je ostao sa obogaljenom vojskom. Ipak, još
uvek je to bila moćna vojska, koja je, na trenutak, bila bezbedna iza
rimskih zidina Eksansistera.
Želeo sam da predem reku, međutim, pored brodova je bilo
previše Danaca. Zato smo krenuli na sever i videli naoružane vojnike
na putu koji je vodio iz Eksansistera. Bio je to put koji se ukrštao sa
mostom ispod grada i vodio preko tresetišta, ka Kornvalumu. Dugo
sam posmatrao te vojnike, plašeći se da bi mogli biti Danci. Ali, bili su
okrenuti na istok, što mi je govorilo da i oni posmatraju Dance. Zato
sam pretpostavio da su Englezi. Sišli smo iz Sume i okačili štitove na
leda kako bismo im pokazali da ne mislimo ništa loše.
Bilo ih je osamnaest, predvodio ih je slobodnjak po imenu Vitgil,
zapovednik garnizona u Eksansisteru, koji je izgubio većinu vojnika
kada ih je Gutrum napao. Nevoljno nam je ispričao šta se dogodilo, ali
bilo je jasno da od Danaca nije očekivao nikakve nevolje. Zato je
postavio samo nekoliko čuvara na istočnu kapiju. Čuvari su videli
konjanike kako se približavaju i pomislili da su Englezi. Tako su Danci
bili u mogućnosti da osvoje kapiju i probiju se u grad. Vitgil je tvrdio
da se borio u utvrđenju, u centru grada, ali na osnovu sramnog izgleda
njegovih vojnika bilo je očigledno da je to bio jadan otpor, ako se
moglo govoriti o otporu. Ono što je bilo najverovatnije, bilo je da je
Vitgil jednostavno pobegao.
„Je li Oda bio tamo?”, upitao sam.
„Erldorman Oda?”, upitao mc je Vitgil. „Naravno da nije.”
„Gde je on bio?”
Vitgil se namrštio i pogledao me kao da sam upravo pao s Marsa.
„Na severu, naravno.”
„Na severu Defnašira?”
„Otišao je tamo pre nedelju dana. Poveo je fird.”
„Na Ubu?”
„Tako je kralj naredio”, rekao je Vitgil.
„Gde se onda nalazi Uba?”, bio sam uporan.
Izgleda da je Uba poveo svoje brodove preko širokog ušća reke
Sefern i iskrcao se daleko na zapadu, u Defiiaširu. Došao je tamo pre
naleta oluje, što mi je govorilo da njegova vojska nije pretrpela
gubitke. Odi je naređeno da krene na sever i zaustavi Ubino
napredovanje u druge delove Veseksa. A ako je Oda otišao pre nedelju
dana, zar ne bi onda Oda Mladi sigurno znao to i otišao da se priključi
ocu? To je ukazivalo na to da je Mildrit tamo, bez obzira na to gde se
oni nalaze. Pitao sam Vitgila da li je video Odu Mlađega, a on mi je
odgovorio da ga nije ni video ni čuo od Božića.
„Koliko vojnika ima Uba?”, upitao sam.
„Mnogo”, odgovorio je Vitgil, što mi nije bilo od pomoći. Ali, bilo je
to sve što je znao.
„Gospodaru”, Senvulf mi je dotakao ruku i pokazao na istok. Video
sam konjanike kako se pojavljuju na poljima u nizini, koja su se
prostirala od reke do brda na kome je bio sagrađen Eksansister.
Dolazilo je mnogo konjanika, a za njima je išao barjaktar. Iako smo bili
veoma daleko, mogao sam da vidim znamenje na zastavi. Bila je
zelenobela, što je ukazivalo na zastavu Zapadnih Saksonaca. Znači,
Alfred je došao ovamo? Činilo se tako, ali nikome nije padalo na pamet
da prede reku i potvrdi to. Mene je zanimalo samo da pronađem
Mildrit.
Rat se vodi u tajnosti. Potrebni su dani da bi se videlo šta je istina,
a ispred istine uvek lete glasine. Bilo je teško zaključiti šta se dešava i
prava umetnost izvući čistu kost činjenica iz trulog mesa straha i laži.
Šta sam znao? Gutrum je prekršio primirje i zauzeo Eksansister, a
Uba je bio na severu, u Defnaširu. To je govorilo da su Danci
pokušavali da učine ono što im nije pošlo za rukom prethodne godine,
da podele trupe Zapadnih Saksonaca. Dok se Alfred bude borio protiv
jedne vojske, druga će pustošiti zemlju i možda napasti Alfreda s leda
i sprečiti da fird dobije naređenje da zaustavi Ubu. Da li se ta bitka već
vodi? Da li je Oda još uvek živ? Da li mu je sin živ? Da li su Mildrit i moj
sin živi? U svakom sukobu između Ube i Ode, bio sam na Ubinoj strani.
Bio je veliki ratnik, prava legenda medu Dancima. Oda je bio nemiran,
zabrinut, sve je više sedeo i stario.
„Idemo na sever”, rekao sam Leofriku kada smo se vratili u
Okston. Nisam želeo da vidim Alfreda. Možda je opkolio Gutrumovu
vojsku, a ako bih došao u logor, bez sumnje bi mi naredio da se
priključim trupama koje stežu obruč oko grada. A onda bih sedeo
tamo, čekao i brinuo. Bolje da krenem na sever i pronađem Ubu.
 Tako je narednog jutra, praćena prolećnim suncem, posada
Hiahengela krenula na sever.
★★★

RAT SE VODIO IZMEĐU Danaca i Veseksa. Ja sam vodio svoj rat

protiv Ode Mlađeg i znao sam da me vodi ponos. Propovednici nam
govore da je ponos veliki greh, ali nisu u pravu. Ponos čini čoveka, vodi
ga, to je živi zid oko njegovog ugleda, a Danci su to razumeli. Ljudi
umiru, govorili su, ali ugled ne umire.
Šta tražimo u gospodaru? Snagu, darežljivost, strogost i uspeh.
Zašto da čovek ne bude ponosan na takve stvari? Dajte mi šačicu
ratnika i ja ću u njima videti leševe. Alfred je propovedao poniznost,
čak se pretvarao da je ponizan, voleo je da se pojavi u crkvi bosonog i
ponizno legne pred oltar, ali nikada nije bio zaista ponizan. Bio je
ponosan, svi ljudi su ga se plašili zbog toga, a ljudi treba da se plaše
gospodara. Treba da se plaše njegovog negodovanja, treba da se plaše
da će njegova darežljivost usahnuti. Ugled stvara strah, a ponos štiti
ugled. Ja sam krenuo na sever zato što je moj ponos bio ugrožen. Oteli
su mi ženu i dete i želeo sam da ih vratim. Ako su ih povredili, osvetiću
se, a miris krvi toga čoveka nateraće ostale da me se plaše. Što se mene
tiče, Veseks je mogao da padne, jer je moj ponos bio iznad svega. Zato
smo krenuli, zaobišli smo Eksansister, i pratili vijugavu stočnu stazu
ka brdima, dok nismo stigli do Tvajfirda, malog mesta punog izbeglica
iz Eksansistera. Niko od njih nije video Odu Mlađeg niti je čuo bilo šta
o njemu, a nisu čuli ni da se na severu vode borbe. Ipak, jedan
sveštenik je tvrdio da je grom tri puta udario prošle noći i da je to znak
da je Bog udario po paganima.
Iz Tvajfirda smo krenuli putem koji je vodio pored velike močvare.
Išli smo kroz predeo pun gustih šuma, brdovit i lep. Brže bismo se
kretali da smo imali konje, ali nismo, a ono malo što smo videli bili su
stari i bolesni konji. Nikada nije bilo dovoljno konja za sve vojnike u
mome okruženju, pa smo zato hodali. Te noći smo spavali u dubokoj
dolini, beloj od pupoljaka i punoj divljih zumbula. Slavuj nas je
uspavao, a ujutro probudio hor ptica. Prošli smo pored polja belog
suncokreta i to popodne stigli do brda iznad obale na severu. Sreli smo
ljude koji su bežali iz priobalja, vodeći sa sobom porodice i stoku. Kada
smo ih ugledali, shvatili smo da uskoro moramo videti i Dance.
Tada to nisam znao, ali tri prelje su stvarale moju sudbinu.
Zaplitale su niti, zatežući ih sve jače, stvarajući od mene ovo što jesam.
U trenutku kada sam pogledao sa tog visokog brda, stresao sam se od
straha, jer sam video Ubinu flotu kako plovi na istok, a sa njom su
korak držale konjica i pešadija, koje su išle obalom.
Narod koji je napustio svoje domove rekao nam je da su Danci
došli iz velških zemalja preko reke Sefern i da su se iskrcali u mestu
Birdstopol, koje se nalazilo daleko na zapadu Defnašira. Tamo su se
snabdeli konjima i hranom, a njihov napad na istok, na samo srce
Veseksa, odložila je velika oluja, koja je uništila Gutrumovu flotu.
Ubini brodovi su ostali u luci Birdstopol dok oluja nije prošla, a onda
su, iz neobjašnjivih razloga, čekali čak i kada se vreme prolepšalo.
Pretpostavio sam da je Uba, koji nije radio ništa bez pristanka bogova,
gatao iz runskih štapića, otkrio da su poruke nepovoljne, te da čeka da
znaci budu bolji. Rune su sada sigurno bile povoljnije jer je Ubina
vojska krenula. Izbrojao sam dvadeset i šest brodova, što je govorilo
da vojska verovatno broji hiljadu i dve stotine do hiljadu i tri stotine
vojnika.
„Kuda idu?”, upitao je jedan moj vojnik.
„Na istok”, progunđao sam. Šta sam drugo mogao da kažem? Na
istok, u Veseks. Na istok, u srce bogatog poslednjeg engleskog
kraljevstva. Na istok, u Vintensister ili u bilo koje drugo bogato mesto
u kojem su crkve, samostani i opatije bili do vrha puni blaga. Na istok,
gde je plen čekao da ga odnesu, na istok gde je bilo hrane i konja, na
istok odakle će pozvati Dance da krenu na jug, preko granice sa
Mersijom. To će primorati Alfreda da okrene svoju vojsku i suoči se sa
Dancima. Onda bi Gutrumova vojska krenula iz Eksansistera, a vojska
iz Zapadne Saksonije bi se našla između dva krila danske vojske.
Jedino bi se fird iz Defnašira nalazio negde na obali, a njegova dužnost
bila bi da zaustavi Ubine vojnike.
 Krenuli smo na istok, prešavši iz Defnašira u Samorset, i
posmatrajući Dance sa brda. Te noći sam gledao Ubine brodove kako
pristaju uz obalu. U danskom logoru su zapaljene vatre. Mi smo,
duboko u šumi, zapalili vatru i ponovo krenuli pre zore, te tako
odmakli od naših neprijatelja. Do podneva smo mogli uočiti prve trupe
Zapadnih Saksonaca. Bili su to konjanici koje su verovatno poslali da
izvide položaje neprijatelja. Sada su se povlačili pred pretnjom
danskih trupa, a mi smo hodali sve do mesta gde su se brda spuštala
ka ušću reke Sefern u more. Tamo smo otkrili da je erldorman Oda
odlučio da se ulogori, u tvrđavi koju su sagradili stari narodi, na brdu,
pored reke.
Reka se zvala Pedredan, a blizu njenog ušća bilo je mestašce po
imenu Kantakton. U blizini Kantaktona nalazila se drevna tvrđava, čiji
su zidovi bili načinjeni od zemlje, a koju je obližnje stanovništvo zvalo
Kinuit. Ta tvrđava je bila veoma stara, otac Vilibold je rekao da je
starija i od Rimljana, da je bila stara i kada je svet bio mlad. Sagrađena
je tako što su na vrhu brda bili podignuti zemljani zidovi, a oko njih
napravljen jarak. Vreme je ostavilo trag na zidovima, nagrizalo ih je,
jarak je bio plići, a trava je nadvisila bedeme. Na jednoj strani, zid je
bio potpuno srušen, skoro da je bio obična senka na travi, međutim,
to je bilo utvrđenje i mesto gde je erldorman Oda doveo svoje trupe i
gde će umreti ako ne porazi Ubu, čiji su brodovi upravo ulazili u rečno
ušće.
Nisam otišao pravo u tvrđavu, već sam zaklon potražio medu
drvećem i odenuo se za rat. Postao sam erldorman Utred u svoj ratnoj
slavi. Robovi u Okstonu su peskom uglačali moj ogrtač od nitni. Preko
njega sam opasao kožne korice u koje sam stavio ,Zmijski dah’ i ,Osinju
žaoku’. Obuo sam duboke čizme, stavio uglačani šlem na glavu,
podigao gvožđem ojačani štit. Kada je sve bilo zategnuto i pričvršćeno,
osećao sam se kao bog odeven za rat, odeven za ubijanje. Moji vojnici
su pričvrstili svoje remenje, ukrasili čizme, isprobali oštrice svoga
oružja. Čak je i otac Vilibold isekao sebi jednu granu, veliki komad
jasena, koji je mogao razbiti ljudsku lobanju. „Nećeš morati da se
boriš, oče”, rekao sam mu.
 „Sada svi moramo da se borimo, gospodaru”, rekao je. Koraknuo
je unazad i pogledao me od glave do pete, a na licu mu se pojavio
osmeh. „Odrastao si”, rekao je.
„To se svima dešava, oče”, odgovorio sam.
„Sećam se kada sam te video prvi put. Dete. Sada te se plašim.”
„Nadajmo se da me se i neprijatelji plaše”, rekao sam pošto nisam
bio siguran ko mi je neprijatelj, da li je to Oda ili Uba. Želeo sam da sa
sobom ponesem zastavu Bebanburga sa glavom vuka. Ali nosio sam
svoje mačeve i štit i poveo svoje vojnike iz šume, preko polja, i doveo
do mesta gde se ulogorio fird iz Defnašira.
Danci su nam se nalazili sa leve strane, na nešto više od jedne milje
udaljenosti. Širili su se duž puta koji je vodio od obale jer su žurili da
okruže brdo po imenu Kinuit, mada su bili predaleko da bi nam
preprečili put. I sa moje desne strane su bili Danci, oni koji su plovili
svojim brodovima, ukrašenim zmajevim glavama, uz reku Pedredan.
„Više ih je od nas”, rekao je Vilibold.
„Jeste”, složio sam se. U reci su bili labudovi, prepelice su bile u
nepokošenoj travi, a po livadama su se rasule grimiznocrvene
orhideje. Ovo je bilo doba kada su ljudi kosili travu ili šišali ovce.
Nisam morao biti ovde, pomislio sam. Nisam morao da dođem na vrh
ovog brda, gde će se Danci uputiti da nas pobiju. Pogledao sam svoje
vojnike i zapitao se da li i oni isto misle. Ali kada su nam se pogledi
sreli, samo su se nasmejali ili klimnuli glavom i ja sam odjednom
shvatio da mi veruju. Predvodio sam ih i nisu mi postavljali pitanja,
iako je Leofrik uvideo da je situacija ozbiljna. Išao je pored mene.
„Postoji samo jedan put sa tog brda”, rekao mi je tiho.
„Znam.”
„I ako se ne izborimo za prolaz, ostaćemo ovde”, rekao mi je.
„Sahranjeni.”
„Znam”, ponovio sam. Pomislio sam na tri prelje pošto sam znao
da sada zatežu niti. Pogledao sam padinu brda Kinuit i na samom vrhu
primetio nekoliko žena. Njih su štitili njihovi muževi, pa sam pomislio
da bi i Mildrit mogla biti medu njima. Zato sam se i penjao na brdo jer
nisam znao gde drugde da je tražim.
Ali prelje su me na to brdo poslale iz drugih razloga. Još uvek sam
morao da stanem u veliki živi zid, u istoj ravni sa ratnicima, u gibanju
i užasu prave bitke, gde ubiti jednog neprijatelja znači pozvati drugog
u borbu. Brdo Kinuit je predstavljalo put prepun ljudi, a ja sam se
penjao na njega, budući da nisam imao izbora, prelje su me poslale
tamo.
Potom se prolomio poklič sa naše desne strane, u dolini reke
Pedredan. Video sam kako se na usidrenim brodovima podiže zastava.
Bila je to zastava sa likom gavrana. Ubina zastava. Uba, poslednji,
najjači i najstrašniji Lotbrokov sin, doneo je svoje mačeve na Kinuit.
„Vidiš li taj brod?”, rekao sam Viliboldu, pokazavši na mesto sa kojeg
se vijorila zastava. „Pre deset godina sam čistio taj brod. Ribao sam ga,
strugao prljavštinu sa njega, čistio ga.” Danci su uzimali svoje štitove
sa ivica brodova, a sunce je blistalo na velikom broju njihovih kopalja.
„Imao sam deset godina”, rekao sam Viliboldu.
„Taj isti brod?”, upitao je.
„Možda. Možda i ne.” Možda je to bio sasvim novi brod. Nije zaista
bilo važno. Ono što je bilo važno jeste da je taj brod doneo Ubu.
Na brdo Kinuit.
★★★

LJUDI IZ DEFNAŠIRA SU FORMIRALI odbrambenu liniju na mestu

gde je zid na tvrđavi bio srušen. Neki od njih su imali lopate i
pokušavali su ponovo da naprave prepreku od zemlje, ali ne bi imali
vremena da je dovrše, ne ako Uba napadne brdo. Progurao sam se
između njih, služeći se štitom da bih odgurnuo ljude sa svog puta i ne
obazirući se na one koji su pitali ko smo. Tako smo se probili do mesta
na brdu na kojem se vijorila Odina zastava sa crnim jelenom.
Skinuo sam šlem dok sam mu se približavao. Predao sam ga ocu
Viliboldu, potom sam isukao ,Zmijski dah’ pošto sam video Odu
Mlađega kako stoji pored oca. Gledao me je kao da sam duh, a
verovatno da sam mu i izgledao tako. „Gde je ona?”, povikao sam,
uperivši ,Zmijski dah’ u njega. „Gde je ona?”
Odini pratioci su isukali mačeve ili uperili koplja u mene, a Leofrik
je isukao svoj mač istanjen od borbe, ,Ubicu Danaca’.
„Ne!”, povikao je otac Vilibold i potrčao napred. U jednoj ruci je
držao svoje stvari, a moj šlem u drugoj. „Ne!”, pokušao je da me odbije,
međutim, ja sam ga odgurnuo u stranu, ali tri Odina sveštenika su mi
se isprečila na putu. Izgledali su kao miševi koji su pobegli ispod
zapaljenog krova. Odgurnuo sam ih u stranu i suočio se sa Odom
Mladim. „Gde je ona?”, ponovio sam pitanje.
Oda Mladi je bio u oklopu koji je bio tako uglačan da su oči bolele
od pogleda na njega. Imao je šlem postavljen srebrom, čizme sa
gvozdenim delovima i plavi ogrtač oko vrata pričvršćen velikom
kopčom od zlata i ćilibara.
„Gde je ona?”, ponovio sam četvrti put, a ovoga puta je ,Zmijski
dah’ bio samo za dužinu šake udaljen od njegovog grla.
„Žena ti je u Kridijantonu”, odgovorio je erldorman Oda. Sin mu je
bio isuviše uplašen da bi mogao da zine.
Nisam znao gde se nalazi Kridijanton. „A moj sin?”, zurio sam u
uplašene oči Ode Mlađega. „Gde mi je sin?“
„Oboje su sa mojom ženom u Kridijantonu!”, odgovorio je
erldorman Oda. „Na sigurnom su.”
„Zaklinješ li se?”, upitao sam ga.
„Da li se zaklinjem?” Erldorman je bio gnevan, njegovo ružno,
kvrgavo lice je pocrvenelo. „Usuđuješ se da me pitaš da li se
zaklinjem?” Isukao je mač. „Možemo te ovde iseći kao psa”, rekao je, a
njegovi vojnici su potegli mačeve.
Zamahnuo sam mačem i pokazao njime reku. „Znate li čija je ono
zastava?”, upitao sam, podigavši glas tako da je većina vojnika na brdu
Kinuit mogla da me čuje. „Zastava sa gavranom pripada Ubi
Lotbroksonu. Gledao sam Ubu Lotbroksona kako ubija. Video sam
kako muči ljude na moru, seče im stomake, skida glave, gazi po
njihovoj krvi, dok mu mač škripi uz njihovu pesmu smrti. I vi biste da
ubijete nekoga ko je spreman da se, uz vas, bori protiv njega? Onda,
učinite to.” Raširio sam ruke, izlažući telo erldormanovom maču.
„Učini to”, pljunuo sam ka njemu, „ali se prvo zakuni da su mi žena i
dete na sigurnom.”
Dugo ništa nije činio, a onda je spustio oštricu. „Na sigurnom su,
kunem se”, rekao je.
Erldorman je pogledao sina, koji je odmahnuo glavom. „Kunem se
da nisam”, rekao je Oda Mlađi pošto je došao do vazduha. „Samo sam
želeo da bude na sigurnom. Mislili smo da si mrtav i želeo sam da ona
bude na sigurnom. To je sve, kunem se.”
Vratio sam ,Zmijski dah’ u korice. „Duguješ mojoj ženi osamnaest
šilinga”, rekao sam erldormanu, a onda sam se okrenuo.
Došao sam na brdo Kinuit. Nije bilo potrebe da budem na vrhu tog
brda. Ali bio sam tamo. Jer sudbina je sve.
 XI

ERLDORMAN ODA NIJE ŽELEO da ubija Dance. Želeo je da ostane

tu, gde jeste, i dopusti Ubinim trupama da ih opsedaju. To bi, prema
njegovim pretpostavkama, bilo dovoljno. „Zadržimo njihovu vojsku
tamo i Alfred će moći da krene u napad”, jedva je izgovorio.
„Alfred opseda Eksansister”, naglasio sam.
„Tamo će ostaviti vojnike koji će motriti na Gutruma, a on će
krenuti ovamo”, rekao je Oda ponosno. Nije voleo da razgovara sa
mnom, ali, ja sam bio erldorman i nije me mogao izbaciti iz ratnog
saveta, kojem su prisustvovali i njegov sin, sveštenici i dvanaest
slobodnjaka. Sve njih su nervirali moji prigovori. uporno sam tvrdio
da nam Alfred neće priteći u pomoć. Erldorman Oda je odbijao da se
pomeri sa vrha brda pošto je bio siguran da će Alfred doći. Njegovi
slobodnjaci, svi od reda krupni muškarci odeveni u teške ogrtače od
nitni i namršteni, lica ogrubelog od vremena, složili su se sa njim.
Jedan od njih je progunđao da bi trebalo zaštititi žene.
„Ovde ne bi trebalo da bude žena”, rekao sam.
„Ali one su ovde”, rekao je jedan od njih ravnodušno. Bar stotinu
žena je sledilo muževe i bilo je na vrhu brda, gde ni za njih ni za decu
nije postojalo sklonište.
„Čak i ako Alfred dođe, koliko će mu trebati?”, upitao sam.
„Dva dana?”, nagađao je Oda. „Tri?”
„A šta ćemo piti dok on ne dođe?”, upitao sam ponovo. „Ptičju
pišaćku?”
Svi su zurili u mene, mrzeli su me u tom trenutku, ali bio sam u
pravu, jer na Kinuitu nije bilo izvora. Najbliža voda je bila reka, a
između nas i reke su se nalazili Danci. Oda je dobro znao da će nas
savladati žeđ, međutim, i dalje je zahtevao da ostanemo. Možda su se
njegovi sveštenici molili da se dogodi čudo.
 Danci su bili podjednako oprezni. Bilo ih je više od nas, ali ne
previše. Mi smo se nalazili na uzvišenju, što je značilo da se moraju
boriti na strmim padinama Kinuita. Zato je Uba odlučio da opseda
brdo, umesto da ga napadne. Danci nisu voleli da gube vojnike. Setio
sam se kako je Uba bio oprezan kod Geveska, gde je oklevao da
napadne Edmundove trupe koje su se nalazile iznad močvare. Možda
je ovaj oprez ponovo probudio Stori, njegov čarobnjak, ako je Stori još
uvek bio živ. Kakav god da mu je bio razlog, umesto da postavi vojnike
u živi zid i napadne drevnu tvrđavu, Uba ih je postavio u krug oko
Kinuita, a potom se sa petoricom svojih brodskih zapovednika, popeo
na brdo. Nije nosio ni štit ni mač, što je značilo da dolazi da razgovara.
Erldorman Oda, njegov sin, dva slobodnjaka i tri sveštenika su
krenula Ubi u susret, a pošto sam i ja bio erldorman, sledio sam ih. Oda
me je zlobno pogledao, ali ponovo nije mogao da mi se suprotstavi,
tako da smo se sreli na sredini padine, gde ih Uba nije ni pozdravio,
čak nije ni gubio vreme na uobičajene uvrede. Samo je istakao da smo
u zamci i da je najpametnije da se predamo. „Predaćete svoje oružje”,
rekao je, „ja ću uzeti taoce i svi ćete preživeti.”
Jedan Odin sveštenik je preveo erldormanu ove zahteve.
Posmatrao sam Ubu. Izgledao je starije nego što sam ga se sećao. U
njegovoj tamnoj bradi sada su se mogle videti sede. Ipak, još uvek je
izgledao zastrašujuće; širokih pleća, samouveren i okrutan.
Erldorman Oda je, blago rečeno, bio uplašen. Uba je, ipak, bio
poznati danski zapovednik, čovek koji je prešao velika mora da bi
vodio velike bitke, a Oda je sada bio prinuđen da mu se suprotstavi.
Dao je sve od sebe da zvuči drsko, besno je odgovorio da će ostati tu
gde jeste i pouzdati se u jednog istinitog Boga.
„Onda ću te ubiti”, odgovorio je Uba.
„Možeš pokušati”, rekao je Oda.
Bio je to loš odgovor, a Uba je pljunuo u znak poruge. Baš je hteo
da se udalji, ali onda sam ja progovorio i nije bilo potrebe da prevode.
„Gutrumova flota više ne postoji”, rekao sam. „Njord je izašao iz
dubina, Ubo Lotbroksone, i povukao Gutrumovu flotu na morsko dno.
Svi hrabri ratnici su otišli kod Rane i Egira.” Ran je bila Njordova žena,
a Egir div koji čuva duše utopljenih. Izvadio sam svoju amajliju u
obliku čekića i podigao je. „Govorim istinu, gospodaru Uba”, rekao
sam. „Gledao sam flotu kako tone i video sam kako mu ljudi nestaju u
talasima.”
Njegove beživotne, krupne oči zurile su u mene, a žestina u
njegovom srcu bila je kao vrelina u kovačnici. Mogao sam da je osetim,
ali mogao sam i da osetim njegov strah, nije se plašio nas, nego bogova.
Bio je jedan od onih koji nisu radili ništa, a da pre toga ne dobiju znak
od bogova. Zbog toga sam i pomenuo bogove kada sam govorio o
potopu flote. „Znam ja tebe”, zarežao je i uperio u mene dva prsta kako
bi predupredio zlo mojih reči.
„I ja znam tebe, Ubo Lotbroksone”, rekao sam i podigao tri prsta
da bih odbio njegovu magiju. „Ivar je mrtav”, spustio sam jedan prst.
„Halfdan je mrtav”, spustio sam i drugi prst. „Ostao si još samo ti. Šta
su ti rekle rune? Da do novog meseca u Midgardu više neće biti
nijednog brata Lotbrok?”
Dirnuo sam ga u živac, kao što sam i nameravao, jer se Uba
instiktivno mašio za sopstveni privezak u obliku čekića. Odin
sveštenik je prevodio, tiho mrmljajući. Erldorman je piljio u mene
širom otvorenih očiju.
„Želiš li da se zato predamo?”, upitao sam Ubu. „Zato što su ti rune
rekle da ne možemo izginuti u borbi?“
„Ubiću te”, rekao je Uba. „Raseći ću te od prepona do grla. Izbaciću
ti utrobu kao strvini.”
Naterao sam sebe da se nasmejem, iako je to bilo teško učiniti
kada je Uba pretio. „Možeš pokušati, Ubo Lotbroksone”, rekao sam,
„ali nećeš uspeti. A i ja to znam. I ja tumačim rune, Ubo. Tumačio sam
ih na mesečini prošle noći i znam.”
To mu se nije svidelo jer je poverovao u moju laž. Želeo je da mi
prkosi, međutim, za trenutak je mogao samo od straha da zuri u mene,
pošto su mu njegove rune, pretpostavio sam, rekle isto što i ja da će se
bilo kakav napad na Kinuitu završiti propašću. „Ti si Ragnarov sin”,
rekao je, setivši se naposletku.
 , A Ragnar Neustrašivi mi govori, doziva me iz dvorane mrtvih i
želi osvetu, Ubo, želi da se osvetim Dancima zato što je Ragnara
kukavički ubio sopstveni narod. Ja sam sada njegov glasnik, deo
dvorane mrtvih, i došao sam po tebe.“
„Nisam ga ja ubio!”, zaurlao je Uba.'
„Zašto bi Ragnar brinuo o tome?”, upitao sam ga. „On žudi za
osvetom i za njega je dobar život svakog Danca. Zato, baci ponovo
svoje rune i onda nam predaj mač. Osuđen si na propast, Ubo.”
„A ti si lasicino govno”, rekao je i ućutao. Samo se okrenuo i odjurio
nazad.
Erldorman Oda je još uvek zurio u mene. „Ti ga poznaješ?”, upitao
me je.
„Poznajem Ubu od desete godine”, rekao sam i gledao danske
zapovednike kako se udaljavaju. Pomislio sam, da sam imao izbora, da
sam mogao da sledim srce ratnika, radije bih se borio uz Ubu, nego
protiv njega, ali prelje su odlučile drugačije. „0d svoje desete godine”,
nastavio sam, „a ono što znam o Ubi jeste da se boji bogova. Sada je
prestrašen. Možeš ga napasti, a srce će ga izdati jer misli da će
izgubiti.”
„Alfred će doći”, rekao je Oda.
„Alfred motri na Gutruma”, rekao sam. Nisam bio siguran u to,
naravno. Jer, Alfred nas je mogao posmatrati sa okolnih brda, ali
sumnjao sam da bi ostavio Gutruma da slobodno vršlja po Veseksu.
„On motri na Gutruma”, rekao sam, „zato što je Gutrumova vojska
duplo veća od Ubine. I pored toga što mu se pola flote podavilo,
Gutrum ima više vojnika. Zašto bi ih Alfred pustio da se izvuku iz
Eksansistera? Alfred neće doći, a mi ćemo ovde pomreti od žeđi pre
nego što nas Uba napadne”, završio sam.
„Imamo vodu i pivo”, rekao je njegov sin zlovoljno. Gledao me je
besno, zastrašen time što sam tako prisno razgovarao sa Ubom.
„Imate vode i piva dovoljno za jedan dan”, rekao sam prezrivo, a
po izrazu erldormanovog lica zaključio sam da sam u pravu.
 Oda se okrenuo i pogledao na jug, u dolinu reke Pedredan. Nadao
se da će primetiti Alfredove trupe, žudeo je da vidi odsjaj sunčeve
svetlosti na vrhovima kopalja.
Naravno, tamo nije bilo ničega, osim drveća, koje se povijalo na
vetru.
Oda Mlađi je osetio očevu nesigurnost. „Možemo čekati dva dana”,
bio je uporan.
„Smrt neće biti ništa bolja posle dva dana”, rekao je Oda s mukom.
U tom trenutku sam mu se divio. Nadao se da se neće boriti, da će ga
njegov kralj izbaviti, ali u srcu je znao da sam u pravu. Znao je da su
ovi Danci sada njegova odgovornost, da vojnici iz Defnašira drže
sudbinu Engleske u svojim rukama i da je moraju sačuvati. „U zoru”,
rekao je, ne gledajući me. „Napašćemo ih u zoru.”
★★★

SPAVALI SMO U RATNOJ OPREMI. Zapravo, vojnici su pokušavali

da spavaju kada su na sebi imali opremu od kože ili metala, sa
pripasanim mačevima, šlemovima na glavama i oružjem kraj tela.
Nismo palili vatre jer Oda nije želeo da stavimo neprijatelju do znanja
da se spremamo za borbu. Neprijatelj je upalio vatre, a naši stražari su
gledali niz padine i koristili svetlost, koja je dopirala od neprijatelja,
da obrate pažnju na uhode. Niko nije došao. Slaba mesečina je
dopirala kroz raštrkane oblake. Vatre Danaca su formirale prsten oko
nas. Najveća je gorela na jugu, kod Kantaktona, gde je bio Ubin logor.
I na istoku su gorele vatre, pored danskih brodova, a njihov plamen
obasjavao je ukrašene glave zveri i ofarbane pramce na kojima su se
videle glave zmajeva. Između nas i reke nalazila se livada sa koje su
Danci osmatrali brdo. Ispred njih nalazio se širok pojas močvara, a sa
druge strane močvare, kraj reke, prostirala se prevlaka, bilo je to
čvrsto tlo gde su čuvari danskih brodova u nekim kolibama pronašli
sklonište. Kolibe su pripadale ribarima, koji su ih odavno napustili.
Danci su između njih upalili vatru. Šačica danskih vojnika je išla
obalom pored vatri, hodajući ispod pramaca. Stajao sam na bedemu,
posmatrao te duge, graciozne brodove i molio se da je Zmija vetra još
uvek cela.
Nisam mogao da spavam. Mislio sam na štitove i Dance, mačeve i
strah. Mislio sam na svoje dete koje nikada nisam video, na Ragnara
Neustrašivog i pitao se da li me posmatra iz Valhale. Brinuo sam se
hoću li uspeti narednog dana, kada se, najzad, nađem u živom zidu.
Nisam bio jedini koji nije mogao da spava jer se, usred noći, jedan
čovek popeo na travnati bedem i stao kraj mene. Video sam da je to
erldorman Oda. „Odakle znaš Ubu?”, upitao me je.
„Danci su me zarobili i odgajili”, rekao sam. „Oni su me naučili da
se borim.” Dotakao sam jednu svoju narukvicu. „Ovu mi je dao Uba.”
„Borio si se za njega?”, upitao me je Oda, ali ne optužujući me. Bio
je radoznao.
„Borio sam se da bih preživeo”, rekao sam neodređeno.
Okrenuo se i pogledao reku u kojoj se video mesec. „Kada dođe do
borbe, Danci nisu blesavi”, rekao je. „Očekivaće da napadnemo u
zoru.” Ništa nisam rekao, pitajući se da li je Odin strah počeo da utiče
na njegovo mišljenje. „I brojniji su od nas”, nastavio je.
I dalje nisam ništa govorio. Strah deluje na čoveka, a nijedan strah
nije poput onoga kada treba da se sukobite sa protivnikom u živom
zidu. Te noći me je obuzeo strah pošto se nikada nisam borio u bici
čovek na čoveka u sudaru vojski. Bio sam na brdu Esk i u drugim
bitkama koje su se vodile tog davnog leta, ali nikada se nisam borio u
živom zidu. Sutra, pomislio sam, sutra. Baš kao i Oda, poželeo sam da
vidim Alfredovu vojsku kako nam pritiče u pomoć i spasava nas,
međutim, znao sam da spasa nema. „Brojniji su od nas”, ponovio mi je
Oda, „a neki moji vojnici nemaju ništa od oružja, osim srpova za
žetvu.“
„I srp za žetvu može da ubije”, rekao sam, mada je bilo glupo. Ne
bih voleo da se sukobim sa danskim vojnikom ako bih imao samo srp
za žetvu. „Koliko ih ima pravo oružje?”, upitao sam.
„Polovina?”, pretpostavljao je.
 „Onda će ti vojnici biti u prvim redovima”, rekao sam. „Ostali neka
uzmu oružje od ubijenog neprijatelja.” Nisam imao pojma o čemu
govorim, znao sam samo da moram zvučati uverljivo. Strah može
uticati na čoveka, ali uverljivošću se borimo protiv straha.
Oda je ponovo ćutao i gledao dole, u tamne obrise brodova. „Tvoja
žena i sin su dobro”, rekao je posle nekog vremena.
„Dobro.”
„Moj sin ju je samo spasao.”
„I molio se da sam mrtav”, rekao sam.
Slegao je ramenima. „Mildrit je živela sa nama nakon očeve smrti.
Postala je draga mome sinu. Nije mislio ništa loše i nikoga nije
povredio.” Pružio mi je ruku, a na slaboj mesečini sam primetio da mi
je pružio kožnu torbu. „Ostatak otkupa za nevestu”, rekao je.
„Zadrži ga, gospodaru”, rekao sam. „Daćeš mi ga posle borbe, a ako
umrem, daćeš ga Mildrit.”
Iznad glava nam je preletela sova, brzo i jedva primetno. Pitao sam
se kakav je to znak. Daleko, na istoku, pored obale, daleko od reke
Pedredan, svetlucala je slaba vatra. I to je bio znak, ali nisam ga mogao
protumačiti.
„Moji vojnici su dobri”, rekao je Oda. „Ali šta ako ih opkole?” Strah
ga je još uvek izjedao. „Bilo bi bolje da Uba napadne nas”, nastavio je.
„Bilo bi bolje, ali Uba neće uraditi ništa ako mu rune ne kažu da to
uradi”, složio sam se sa njim.
Sudbina je sve. Uba je to znao i zbog toga je tumačio znake od
bogova. Znao sam da je sova znak, a preletela je preko naših glava,
preko danskih brodova i otišla ka udaljenoj vatri koja je gorela na
obali Seferna. Odjednom sam se setio četiri broda kralja Edmunda
koja su doplovila do obala Istočne Anglije i zapaljenih strela koje su se
zarivale u danske brodove, izvučene na kopno. Shvatio sam da ipak
mogu da tumačim znake. „Ako tvoji vojnici budu opkoljeni”, rekao
sam, „izginuće. Ali, ako Danci budu opkoljeni, oni će izginuti. Zato ih
moramo opkoliti.”
 „Kako?”, upitao me je Oda ogorčeno. Sve što je mogao videti bio je
pokolj u zoru; napad, borba i poraz. Ali ja sam video sovu. Sova je letela
od brodova ka vatri, a to je bio znak. Zapali brodove. „Kako da ih
opkolimo?”, upitao je Oda.
I dalje sam ćutao i pitao se da li da mu kažem. Kada bih sledio
znake, to bi značilo podelu naših trupa, a tu grešku su Danci načinili
na brdu Esk. Zato sam oklevao. Ali, Oda mi nije prišao zato što sam mu
se odjednom svideo, već zato što sam bio drzak kada sam razgovarao
sa Ubom. Jedino sam ja bio ubeđen da ćemo pobediti na brdu Kinuit,
ili se bar tako činilo, a to me je, uprkos mojim godinama, učinilo
vođom na ovom brdu. Erldorman Oda, dovoljno star da je mogao da
mi bude otac, želeo je moju podršku. Želeo je da mu kažem šta da radi,
ja, koji nikada nisam bio u velikom živom zidu, ali bio sam mlad i ohol,
a znaci su mi rekli šta moram da uradim. Zato sam i rekao Odi.
„Jesi li ikada video sceadugengana?”, upitao sam ga.
Odgovorio je tako što se prekrstio.
„Kada sam bio dete”, rekao sam, „sanjario sam o
sceadugenganima. Izlazio bih noću da ih pronađem i upoznao sam
tajne noći kako bih im se pridružio.”
„Kakve to veze ima sa onim što će se dogoditi u zoru?”, upitao je.
„Daj mi pedeset vojnika”, rekao sam. „0ni će se priključiti mojim
vojnicima i u zoru će napasti odande.” Pokazao sam na brodove.
„Počećemo tako što ćemo im zapaliti brodove.”
Oda je gledao niz brdo u najbliže vatre koje su ukazivale na to gde
se neprijateljski stražari nalaze na livadi, istočno od nas. „Znaće da
dolazite i dočekaće vas”, rekao je. Mislio je da stotinu vojnika ne može
sići sa Kinuita, proći pored stražara i preći močvaru u tišini. Bio je u
pravu. Pre nego što bismo načinili deset koraka, stražari bi nas uočili
i uzbunili celu Ubinu vojsku, koja bi, spremna za borbu, baš kao i naša,
pojurila iz logora na jugu da se sukobi sa mojim vojnicima na livadi,
pre nego što dođemo do močvare.
„Ali kada Danci primete da im brodovi gore, pojuriće ka reci, a ne
ka livadi”, rekao sam. „A rečna obala je okružena močvarama. Tamo
nas ne mogu opkoliti.” Mogli su, naravno, ali močvara im ne bi pružila
siguran oslonac, pa opasnost ne bi bila ista kao kada bi nas opkolili na
livadi.
„Ali nikada nećete doći do obale”, rekao je razočaran mojim
predlogom.
„Onaj koji hoda među senkama može doći do nje”, rekao sam.
Pogledao me je, ne rekavši ništa.
„Mogu doći do obale”, rekao sam, „a kada plane prvi brod, svaki
Danac će pojuriti na obalu. Tada će onih stotinu vojnika krenuti u
napad. Danci će pohitati da spasu brodove, što će ovoj stotini dati
vremena da prede močvaru. Neka idu što brže mogu, pridružiće mi se,
zapalićemo još brodova, a Danci će pokušati da nas ubiju.” Prst sam
uperio na obalu i pokazao kako bi Danci mogli doći iz logora na
prevlaci do mesta gde su nasukani brodovi. „Kada svi Danci budu na
obali”, nastavio sam, „između reke i močvare, povedi fird i napadni ih
s leda.”
On se prepustio mračnim mislima i posmatrao brodove. Ako
bismo ih uopšte napali, jedino mesto napada mogao je biti južni
obronak, središte Ubinih snaga. To bi bila borba jednog živog zida
protiv drugog, naših devet stotina vojnika protiv njihovih hiljadu i dve
stotine. Na početku bismo mi imali prednost, jer je mnogo Ubinih
vojnika bilo rasuto na brdu i njima bi trebalo vremena da se vrate i
pridruže danskim borcima. U međuvremenu, mi bismo zašli duboko u
logor, ali njihov broj bi porastao i mogli bi nas zaustaviti, opkoliti, a
onda bi nastalo opšte klanje. U tom klanju, oni bi imali brojčanu
prednost i napravili bi obruč oko nas. Naši vojnici iz pozadine, oni sa
srpovima umesto oružja, počeli bi da ginu.
Ali kada bih se spustio niz brdo i počeo da palim brodove, onda bi
me Danci jurili po obali da me zaustave, a to bi ih dovelo na usku
prevlaku, a ako bi mi se pridružilo stotinu vojnika pod Leofrikovim
vodstvom, onda bismo mogli da ih zadržimo dovoljno dugo dok im
Oda ne pride sa leda. Tada bi Danci bili ti koji ginu, zarobljeni između
Ode, mojih vojnika, močvare i reke. Bili bi uhvaćeni u zamku kao što
je nortumbrijska vojska bila u Eofervicu.
 Ali, na brdu Esk, propast je prvo snašla vojsku koja je podelila
svoje trupe.
„Moglo bi da upali”, rekao je Oda zamišljeno.
„Daj mi pedeset vojnika, i to mlađih”, požurivao sam ga.
„Mladih?”
„Moraju da se sjure niz brdo”, rekao sam. „Moraju brzo da se
kreću. Moraju da dođu do brodova pre Danaca i moraju to učiniti u
zoru.” Govorio sam uverljivo mada se nisam tako osećao, zastao sam
da bih video da li će se složiti, ali on ništa nije rekao. „Ako pobediš
ovde, gospodaru”, a nisam ga nazvao ,gospodarom’ zato što je bio
višeg ranga od mene, već zato što je bio stariji od mene, „spašćeš
Veseks. Alfred će te nagraditi.”
Razmišljao je neko vreme i možda ga je ubedila pomisao na
nagradu, jer je klimnuo glavom. „Daću ti pedeset vojnika”, rekao je.
Ravn mi je dao mnogo saveta i svi su bili dobri, ali sada, na vetru,
noću, setio sam se jedne stvari koju mi je rekao one noći kada smo se
prvi put sreli, nešto što nikada nisam zaboravio.
Nikada, rekao je, nikada se nemoj boriti protiv Ube.
★★★

PEDESETORJCU JE PREDVODIO EDOR, nadzornik grofovije, čovek

koji je izgledao surovo kao i Leofrik i koji se, kao i Leofrik, borio u
velikim živim zidovima. Nosio je omiljeno oružje, skraćeno koplje za
lov na veprove, iako mu je mač bio opasan oko struka. Koplje je, rekao
je, imalo težinu i snagu da probije oklop, a moglo je čak i da probije
štit.
Edor je, kao i Leofrik, prihvatio moj predlog. Nikada mi se nije
dogodilo da me odbiju, a opet, kada pogledam unazad, zapanjen sam
što se borba kod Kinuita vodila na osnovu predloga
dvadesetogodišnjeg mladića, koji nikada nije stajao u živom zidu. Pa
ipak, bio sam visok, bio sam gospodar, odrastao sam medu ratnicima
i bio arogantno samouveren, kao čovek rođen za bitke. Ja sam Utred,
sin Utreda, Utredovog sina, i mi nismo držali Bebanburg i zemlje oko
njega tako što smo cmizdrili na oltarima. Mi smo ratnici.
Edorovi i moji vojnici su se okupili iza istočnog bedema na
Kinuitu, gde su čekali da prvi brod plane u zoru. Leofrik je bio na
desnom krilu sa posadom Hiahengela. Želeo sam da bude tamo jer je
to bilo mesto na koje će biti usmeren udar kada Uba povede svoje
vojnike na obalu u napad na nas. Edor i vojnici iz Defnašira su bili na
levoj strani, a njihov glavni posao, osim ubijanja svakoga na koga
naiđu na obali, bio je da dograbe upaljena drva sa vatri koje su zapalili
Danci i bace ih na brodove. „Ne pokušavamo da zapalimo sve
brodove”, rekao sam. „Neka plane samo četiri ili pet. To će privući
Dance kao roj pčela.”
„Pčela koje ubadaju”, rekao je neko u tami.
„Plašiš li se?”, upitao sam prezrivo. „0ni se plaše! Njihovi znaci su
loši, misle da će izgubiti, a poslednje što žele da vide u svitanje jesu
lica vojnika iz Defnašira. Nateraćemo ih da vrište kao žene, pobićemo
ih i poslaćemo ih u ono što Danci smatraju paklom.” To je bio moj
poziv na borbu. Trebalo je više da kažem, ali bio sam nervozan pošto
sam morao da se prvi spustim niz brdo, prvi i sam. Morao sam da
proživim svoj san iz detinjstva o kretanju medu senkama. Leofrik i
Edor neće krenuti sa stotinom vojnika ka reci dok ne vide Dance kako
idu da spasu svoje brodove, a ako ne bih uspeo da zapalim brodove,
onda ne bi bilo ni napada, a Odini strahovi bi oživeli. Danci bi pobedili,
Veseks bi umro i više ne bi bilo Engleske. „Zato se sada odmorite”,
završio sam neuverljivo. „Ostalo je još tri ili četiri sata do svitanja.”
Vratio sam se na bedem, a tamo mi se pridružio otac Vilibold. Izvadio
je svoje raspeće, napravljeno od bedrene kosti vola. „Želiš li božji
blagoslov?”, upitao me je.
„Ono što želim, oče”, rekao sam, Jeste tvoja mantija.” Imao je divnu
vunenu tamnobraon mantiju sa kapuljačom. Dao mi ju je, a ja sam je
vezao oko vrata kako bih sakrio sjajni oklop. „Au zoru, oče”, rekao sam,
„želim da ostaneš ovde. Obala neće biti dobro mesto za sveštenike.“
„Ako vojnici tamo budu umirali”, rekao je, „onda to jeste mesto za
mene.”
 „Hoćeš da odeš na nebo ujutro?”
„Neću.”
„Onda ostani ovde”, rekao sam surovije nego što sam nameravao,
ali to je bio znak nervoze, a bilo je i vreme da se krene, iako je noć još
uvek bila mračna, a zora daleko. Bilo mi je potrebno vreme da se
provučem kroz redove danske vojske. Leofrik me je ispratio, išao je sa
mnom do severnog krila brda Kinuit, koje je bilo u mesečevoj senci.
To je ujedno bila i najlošije čuvana strana brda jer je severno krilo
vodilo pravo u močvaru i reku Sefern. Dao sam Leofriku svoj štit. „Ne
treba mi”, rekao sam. „Samo će me usporiti.”
Dodirnuo mi je ruku. „Ti si samo drsko kopile, Prdavče, je V da?”
„Da li je to pogrešno?”
„Nije, gospodaru”, rekao je. Poslednja reč je bila velika pohvala.
„Neka je bog sa tobom”, dodao je, „koji god da je bog u pitanju.”
Dodirnuo sam Torov čekić, a onda ga stavio ispod oklopa. „Brzo
povedi vojnike kada vidiš Dance da idu ka brodovima”, rekao sam mu.
„Brzo ćemo doći”, obećao mi je, „ako nas propuste močvare.”
Tokom dana sam video Dance kako prelaze močvaru i primetio da
je tlo mekano, ali nije bilo glib. „Možete je brzo preći”, rekao sam, a
onda navukao kapuljaču na šlem. „Vreme je da krenem”, rekao sam.
Leofrik nije rekao ništa, a ja sam sa bedema skočio u plitki jarak.
Znači, sada ću postati ono što sam oduvek želeo da budem, onaj koji
hoda medu senkama. San iz detinjstva postao je život i smrt i,
dodirujući balčak ,Zmijskog daha’, prešao sam ivicu jarka. Čučnuo
sam, a na polovini puta legao sam na stomak i počeo da puzim kao
zmija. Crneo sam se u travi dok sam se polako približavao mestu gde
su se gasile dve vatre.
Danci su spavali ili su skoro zaspali. Mogao sam da ih vidim kako
sede kraj vatri koje su se gasile. Kada sam izašao iz senke brda, bilo je
dovoljno mesečine da bi me primetili, a nije bilo ni mesta za skrivanje,
jer je livada bila puna ovaca. Kretao sam se kao duh, duh koji se vuče
na stomaku, malo - pomalo, bez zvuka, kao senka u travi. Sve što je
trebalo da urade bilo je da pogledaju ili prošetaju između vatri, ali nisu
čuli ništa, ništa nisu sumnjali i, samim tim, nisu videli ništa. Trebalo
mi je mnogo vremena, ali uspeo sam da se provučem između njih, ne
približivši se neprijatelju nikada bliže od dvadeset koraka. Kada sam
prošao pored njih, našao sam se u močvari, gde su mi busenovi nudili
zaklon, pa sam mogao da idem brže, vijugajući kroz mulj i plitku vodu.
Uplašio sam se jedino kada sam preplašio pticu u gnezdu, ona je
odletela, uzbunjeno kričući i mašući krilima. Osetio sam da Danci
gledaju ka močvari i nisam se pomerio, bio sam tamna, nepokretna
senka. Nakon nekog vremena ponovo je zavladala tišina. Čekao sam,
dok mi je voda prolazila kroz oklop, molio sam se Hoderu, slepom
Odinovom sinu i bogu noći. Smiluj mi se, molio sam se. Poželeo sam
da sam prineo Hoderu žrtvu, ali nisam. Pomislio sam da me odozgo
gleda Ildvulf i svečano sam se zakleo da će se ponositi mnome. Činio
sam ono što je oduvek želeo da uradim, nosio sam ,Zmijski dah’ u
borbu protiv Danaca.
Probijao sam se na istok, iza stražara, ka mestu na kojem su
brodovi bili izvučeni na kopno. Na istočnom nebu se još uvek nije
videla siva svetlost. Još uvek sam se kretao polako, na stomaku,
dovoljno polako da bi strahovi mogli da utiču na mene. Bio sam
svestan da mi se mišići grče u desnom bedru od žeđi koju nisam
mogao utoliti, od osećaja kiseline u stomaku. I dalje sam dodirivao
balčak ,Zmijskog daha’ i setio se da su Ildvulf i Brida bacili čini na
oštricu. Nikada, rekao je Ravn, nikada se nemoj boriti protiv Ube.
Na istoku je još uvek bilo mračno. Nastavio sam da puzim. Sada
sam već bio tako blizu mora da sam mogao da vidim široki Sefern, ali
nisam video ništa, osim odsjaja meseca koji je nestajao iznad
ustalasale vode, a ona je izgledala kao parče iskovanog srebra.
Nadolazila je plima, blatnjava obala se sužavala dok je more raslo. U
Pedredanu bi trebalo da bude lososa, pomislio sam. Losos dolazi sa
plimom, a onda se vraća u more. Dodirnuo sam balčak mača jer sam
bio blizu prevlake na kojoj su se nalazile kolibe i gde su čekali čuvari
brodova. Bedro mi se treslo. Osetio sam mučninu.
Ali slepi Hoder je brinuo o meni. Čuvari brodova se nisu ništa više
uznemirili od svojih prijatelja u podnožju brda, a i zašto bi? Bili su
daleko od Odinih snaga, nisu očekivali nikakvu nevolju. U stvari,
nalazili su se ovde samo zato što Danci nikada ne ostavljaju svoje
brodove bez čuvara, a ovi čuvari su uglavnom otišli u ribarske kolibe
da spavaju i ostavili su samo šačicu vojnika da sedi kraj slabih vatri. Ti
vojnici se nisu pomerali, verovatno su skoro zaspali, iako je jedan išao
gore dole ispod visokih pramaca brodova.
Ustao sam.
Hodao sam medu senkama, samo sada sam bio na danskom tlu,
iza redova njihovih stražara. Odvezao sam mantiju, skinuo je i obrisao
blato sa oklopa, a potom krenuo ka brodovima. Čizme su mi šljapkale
dok sam prelazio poslednje jarde močvarnog tla, onda sam stao kod
broda koji je bio na krajnjem severu, u njegovoj senci sam skinuo šlem
i čekao da me primeti Danac koji se šetao.
A i šta bi video? Čoveka u oklopu, gospodara, zapovednika broda,
Danca. Naslonio sam se na pramac i gledao zvezde. Srce mi je lupalo,
bedro drhtalo. Pomislio sam da ću, ako umrem toga jutra, ponovo biti
sa Ragnarom. Biću sa njim u Valhalinoj dvorani mrtvih, samo što su
neki ljudi verovali da oni koji ne umru u borbi, umesto u Valhalu
odlaze u Niflhajm, zastrašujući hladni pakao severnjaka, gde se telo
boginje Hel kreće kroz maglu, a zmija, Gutač duša, puzi po mrazu kako
bi pojela mrtve. Pomislio sam da čovek, koji umre u zapaljenom
dvorcu, sigurno odlazi u Valhalu, a ne u sivi Niflhajm. Ragnar je
sigurno bio sa Odinom, a onda sam čuo korake onoga Danca i pogledao
ga sa osmehom. „Hladno jutro”, rekao sam.
„Jeste.“ Bio je stariji i imao je prosedu bradu. Iznenadilo ga je to
što sam se iznenada pojavio, ali nije bio sumnjičav.
„Sve je mimo”, rekao sam i glavom pokazao na sever da bih mu
stavio do znanja da sam posetio stražare na strani brda koja je gledala
na Sefern.
„Plaše nas se”, rekao je.
„I trebalo bi.” Snažno sam zevnuo na silu, a onda se odvojio od
broda i napravio nekoliko koraka ka severu, kao da sam želeo da
protegnem umorna krsta. Onda sam se pravio da sam primetio svoj
šlem na rubu vode. „Šta je ovo?”
Zagrizao je i krenuo ka senci koju je pravio brod. Nagnuo se nad
šlemom, a ja sam isukao nož, prišao mu i zario oštricu u grlo. Nisam
mu presekao grkljan, nego sam zario nož u njega, gurnuo ga i okrenuo.
U isto vreme sam ga odgurnuo napred i potopio mu lice u vodu. Držao
sam ga tako da se udavi, ukoliko ne iskrvari na smrt. Bilo mi je
potrebno neko vreme, duže nego što sam očekivao, jer je ljude teško
ubiti. Neko vreme se borio, pomislio sam da će buka koju je pravio
privući pažnju nekog vojnika kraj najbliže vatre. Ali vatra je gorela na
nekih četrdeset do pedeset koraka od obale, a mali talasi su bili
dovoljno bučni da priguše samrtničko krkljanje. Tako sam ga ubio,
niko nije saznao za to, niko osim bogova to nije video. Kada je ispustio
dušu, izvukao sam mu nož iz grla, uzeo svoj šlem i otišao do pramca
broda.
Čekao sam dok se zora nije ukazala na istočnom horizontu. Čekao
sam dok se na ivici engleskog horizonta nije ukazala siva linija.
I bilo je vreme.
★★★

DOŠETAO SAM DO NAJBLIŽE VATRE. Tamo su sedela dva vojnika.

„Ubij jednog”, tiho sam pevušio, pa dvojicu i trojicu, ubij četvoricu i
petoricu i još nekoliko.” Bila je to pesma koju su ponavljali danski
veslači, a koju sam često slušao na Zmiji vetra. „Uskoro ćete biti
slobodni”, veselo sam ih pozdravio.
Samo su zurili u mene. Nisu znali ko sam, ali baš kao i čovek kojeg
sam ubio, nisu ništa sumnjali, iako sam govorio njihov jezik sa
engleskim akcentom. Bilo je mnogo Engleza u danskoj vojsci.
„Mirna noć”, rekao sam, sagnuo se i uzeo komad drveta iz vatre.
„Egil je ostavio nož na svom brodu”, objasnio sam. Egil je bilo često
ime medu Dancima, tako da nije pobudilo nikakvu sumnju. Samo su
me posmatrali dok sam išao na sever i verovatno su mislili da mi
plamen treba da osvetlim put do brodova. Prošao sam pored koliba,
klimnuo glavom trojici vojnika koji su se odmarali pored druge vatre
i nastavio da hodam sve dok nisam došao do središnje tačke između
njih i brodova. Dok sam tiho zviždukao, kao da me ni za šta na svetu
nije bilo briga, popeo sam se uz kratke merdevine, koje su ostale
naslonjene na pramac jednog broda, i skočio na njega. Probio sam se
između klupa za veslače. Delimično sam očekivao da ću pronaći
vojnike kako spavaju na brodovima, ali ovaj brod je bio pust, osim što
se čulo kako pacovi grebu nogama u potpalublju.
Čučnuo sam i bacio zapaljeno drvo ispod naslaganih vesala, ali
sumnjao sam da će to biti dovoljno da se vesla zapale. Zato sam
izvukao nož i sa klupe za veslače nastrugao drvo za potpalu. Kada sam
imao dovoljno opiljaka, stavio sam ih na plamen i primetio da se vatra
razbuktava. Nasekao sam ih još, zatim sam raskomadao drške vesala
kako bih pojačao vatru. Niko sa obale nije vikao na mene. Svako ko je
posmatrao, sigurno je mislio da samo pretražujem dno broda, jer
vatra još uvek nije bila dovoljno velika da bi izazvala uzbunu. Ali,
plamen se širio i znao sam da nemam mnogo vremena, pa sam vratio
nož u korice i kliznuo niz ivicu broda. Spustio sam se u reku Pedredan,
ne razmišljajući šta će ona učiniti mome oklopu i oružju. Kada sam se
našao u reci, počeo sam da idem na sever, od jedne do druge brodske
krme, dok nisam obišao i poslednji brod i došao do mesta gde se leš
vojnika sede brade blago ljuljao na malim, rečnim talasima. Tamo sam
čekao.
I čekao. Vatra se sigurno ugasila, pomislio sam. Bilo mi je hladno.
Još uvek sam čekao. Sivilo na ivici sveta je postalo svetlije, a onda
se iznenada čuo gnevan poklič. Povukao sam se iz senke i video Dance
kako trče ka plamenu koji je bio sjajan i izdizao se visoko na brodu koji
sam zapalio. Otišao sam do vatre koju su napustili i uzeo još jedan
zapaljen komad drveta i zavitlao ga na drugi brod. Danci su se teturali
ka zapaljenom brodu, udaljenom šezdeset koraka. Niko me nije video.
Onda se oglasio rog, drugi put, pa treći put. Bio je to znak za uzbunu.
Znao sam da će Ubini vojnici krenuti iz svoga logora u Kantaktonu,
Poneo sam i poslednje parče zapaljenog drveta ka brodovima. Opekao
sam ruku dok sam ga stavljao ispod gomile vesala, potom sam se
vratio u reku kako bih se sakrio ispod senovitih brodskih trupova.
Rog se još uvek čuo. Vojnici su istrčavali iz ribarskih koliba da
spasavaju svoje brodove, a još ih je pristizalo iz logora na jugu. Tako
su Ubini vojnici upali u našu zamku. Videli su da im brodovi gore i
krenuli su da ih spasu. Pojurili su iz logora neorganizovano, mnogi od
njih su bili bez oružja, jedina namera im je bila da ugase požar koji je
osvetlio konopce i bacao sablasne senke po obali. Bio sam sakriven,
ali sam znao da će Leofrik doći, pošto je sada sve bilo pitanje vremena.
Vremena i blagoslova prelja, blagoslova bogova. Danci su koristili
svoje štitove da bacaju vodu na brod koji je prvi planuo. Potom se
začuo još jedan poklič. Znao sam da je to Leofrik. Sigurno je prošao
pored prvih redova stražara i pobio ih u prolazu. Sada je bio u
močvari. Izašao sam iz senke, ispod izbočenog trupa broda, i video
Leofrikove vojnike kako se približavaju. Video sam trideset ili
četrdeset Danaca kako trče da odgovore na njegov napad, ali ti Danci
su primetili novi požar na brodu ukotvljenom na severnoj strani.
Obuzela ih je panika jer je vatra gorela iza njih, a ispred njih su bili
ratnici. Većina ostalih Danaca bila je na udaljenosti od oko stotinu
koraka. Znao sam da se, za sada, bogovi bore na našoj strani.
Izašao sam iz vode. Leofrikovi vojnici su izlazili iz močvare. Čuo se
prvi sudar kopalja i mačeva, ali Leofrik je imao brojnu prednost, a
posada Hiahengela)e pregazila šačicu Danaca. Posekli su ih sekirama
i mačevima, jedan član posade se brzo okrenuo, na licu mu se pojavio
strah kada me je ugledao. Uzviknuo sam svoje ime i sagnuo se da
podignem jedan danski štit. Edorovi vojnici su bili iza nas, doviknuo
sam im da zapale još nekoliko brodova, dok su ljudi sa Hiahengela
stvarali živi zid na prevlaci. Onda smo krenuli napred. Krenuli smo ka
Ubinoj vojsci koja je tek sada shvatila da je napadnuta.
Išli smo napred. Iz kolibe je isteturala žena, vrisnula je kada nas je
ugledala i pobegla ka Dancima na obali gde su vojnici dovikivali jedni
drugima da formiraju živi zid. „Edore!”, povikao sam, znajući da će
nam sada biti potrebni njegovi ljudi. Doveo ih je da pojača naše
redove, tako da smo na prevlaci stvorili masivan živi zid. Nas stotinu
snažnih vojnika je bilo tamo, a ispred nas se nalazila čitava danska
vojska, mada je to bila uspaničena vojska. Bacio sam pogled na Kinuit,
ali nisam video nijednog Odinog vojnika. Doći će, pomislio sam,
sigurno će doći, a onda je Leofrik doviknuo da preklopimo štitove.
Lipovo drvo je udarilo o lipovo drvo. Vratio sam ,Zmijski dah’ u korice
i isukao ,Osinju žaoku’.
Živi zid. Užasno mesto, govorio je moj otac, a borio se u sedam
živih zidova. Ubijen je u poslednjem. Nikada se ne bori protiv Ube,
rekao je Ravn.
Iza nas, na samom severu, goreli su brodovi, a ispred nas je gomila
pomahnitalih Danaca dolazila da se osveti. To je bila njihova nesreća
jer nisu stvorili odgovarajući živi zid, već su krenuli na nas kao besni
psi sa namerom da nas pobiju. Naravno, mogli su nas pobediti budući
da su oni bili Danci, a mi Zapadni Saksonci. Sukobili smo se i ja sam
ugledao čoveka sa ožiljkom na licu kome je iz usta poletela pljuvačka
kada je viknuo. Napao me je i tako je zavladala tišina borbe. Iznenada,
više nisam osećao kiselinu u stomaku, usta mi nisu bila suva, mišići mi
nisu drhtali, postojala je samo magična tišina borbe. Bio sam srećan.
Bio sam i umoran. Nisam spavao. Bio sam mokar. Bilo mi je
hladno, ali sam odjednom osetio da sam nepobediv. Bio je to čudesan
osećaj, .ta tišina borbe. Nervi ne postoje, strah iščili u prazno i sve je
kristalno jasno. Neprijatelj nema šanse jer je previše spor. Zamahnuo
sam štitom ulevo, odbio udarac koplja muškarca sa ožiljkom na licu,
isturio sam ,Osinju žaoku’, a Danac je naleteo na njen vrh. Osetio sam
udarac na ruci u trenutku kada je vrh ,Osinje žaoke’ probio mišiće na
njegovom stomaku. Već sam počeo da je uvrćem i povlačim gore,
potom sam je izvukao. Rasekao sam odeću od kože, kožu na
neprijateljevom telu, mišiće i utrobu. Osetio sam toplinu njegove krvi
na svojoj hladnoj ruci. Kriknuo je i osetio sam miris piva. Udario sam
ga štitom, stao mu na prepone i ubio ga zarivši mu vrh ,Osinje žaoke’
u grlo. Sa moje desne strane, drugi muškarac je udarao sekirom po
štitu ratnika pored mene. Njega je bilo lako ubiti, zario sam mu vrh
mača u grlo. Tako smo napredovali. Žena, puštene kose, pojurila je ka
meni sa kopljem. Udario sam je bezobzirno snažno, a onda joj smrskao
lice gvozdenim delom štita. Ona je, vrišteći, pala u vatru koja se gasila.
Puštena kosa je planula kao drvca za potpalu. Posada Hiahengela je
bila uz mene, a Leofrik im je dovikivao da ubijaju i da to čine brzo. Ova
bitka bila je naša prilika da pobijemo Dance koji su krenuli u suludi
napad na nas, nisu napravili pravi živi zid. Ovo je bio posao za sekire i
mačeve, kasapski posao sa dobrim gvožđem. Već je bilo oko trideset
mrtvih Danaca, sedam brodova je gorelo, a plamen na njima se širio
zapanjućom brzinom.
„Živi zid!”, čuo sam Dance kako viču. Ceo svet je sada bio osvetljen,
sunce samo što se nije pojavilo na horizontu. Brodovi na severu su
postali buktinje. Glava zmaja, sjajnih očiju, uzdizala se iz dima. Iznad
obale su kričali galebovi. Pored brodova je jurio pas i cvileo. Jedan
jarbol je pao, bacivši iskrice visoko ka srebrom obojenom nebu. Tada
sam video Dance kako formiraju živi zid, video sam kako se
pripremaju da nas ubiju, ugledao sam zastavu sa gavranom, parče
tkanine trouglastog oblika, što je značilo da je i Uba stigao i da se
sprema da nas pobije.
„Živi zid!”, povikao sam i tada sam prvi put izdao naređenje. „Živi
zid!” Obično smo zadirkivali jedni druge, ali sada je bilo vreme da
radimo zajedno. Da stojimo štit uz štit. Ispred nas su bile stotine
Danaca, koje su krenule da nas pobede. Udario sam ,Osinjom žaokom’
o metalni okvir moga štita. „Dolaze da umru!”, povikao sam. „Dolaze
da iskrvare! Dolaze da osete naše oštrice!”
Moji vojnici su povikali od radosti. U borbu je ušlo nas stotinu
snažnih ratnika, ali na početku bitke izgubili smo šestoricu. Ostali su
povikali od radosti, iako je pet do šest puta više ratnika krenulo da ih
pobije. Leofrik je počeo da peva borbenu pesmu o Hegi, pesmu koju su
engleski veslači pevali melodično i grubo. Ona je govorila o bici koju
su naši preci vodili protiv ljudi koji su držali Britaniju pre nego što
smo mi došli. Sada smo se ponovo borili za svoju zemlju, a iza mene je
neko prigušenim glasom izgovarao molitvu. Okrenuo sam se i video
oca Vilibolda kako drži koplje. Nasmejao sam se njegovoj
neposlušnosti. «
 Smeh u borbi. Tome me je naučio Ragnar, da i u borbi vidim
radost. Radost od samog jutra, jer je sunce sada dodirivalo istok,
osvetlilo je nebo i potisnulo tamu na zapad. Ponovo sam udario
,Osinjom žaokom’ o okvir svoga štita, stvarajući buku kako bih
zaglušio povike Danaca. Znao sam da će biti teško i da moramo
izdržati dok Oda ne dođe. Oslonio sam se na to da će Leofrik biti
bedem na našem desnom krilu, gde će se Danci sigurno mučiti, te će
nas opkoliti idući kroz močvaru. Levo krilo nam je bilo sigurno, jer je
bilo pored brodova. Na desnom krilu smo mogli da popustimo, ako ne
izdržimo.
„Diži štitove!”, povikao sam. Ponovo smo preklopili štitove jer su
Danci dolazili. Znao sam da neće oklevati da napadnu. Bilo nas je
premalo da bismo ih zaplašili, ali njima nije trebalo hrabrosti, oni su
samo krenuli.
A krenuli su žestoko. Vojnik jedan do drugog, štit uz štit. Novo
jutro je dodirivalo vrhove sekira, kopalja i mačeva.
Prvo su poletela koplja i sekire, međutim, mi u prvom redu smo
čučnuli iza štitova, a oni u drugom su držali svoje štitove iznad naših
glava. Oružja su žestoko udarila o svoje mete, ali nikoga nisu
povredila. Tada sam čuo divlji borbeni poklič Danaca. Osetio sam
poslednji titraj straha, a oni su već bili tu.
Zagrmelo je kada su se štitovi sudarili, moj štit me je udario u
grudi, čuo sam gnevne povike, osetio kako mi je između nogu
proletelo koplje. ,Osinja žaoka’ je poletela napred, a nečiji štit ju je
odbio. Čuo sam krik sa leve strane, video kako se sekira obrušava na
nečiju glavu. Sagnuo sam se, ponovo zadao udarac, udario ponovo u
štit, odgurnuo nekoga svojim štitom, izvukao nečiju mačetu, zapeo o
koplje, zario ,Osinju žaoku’ iznad štita u nečije bradato lice. Moj
protivnik se savio, iz rascepljenog obraza krv mu se slivala u usta.
Načinio sam pola koraka napred, ponovo zadao udarac mačem, nečiji
mač se odbio o moj šlem i udario me po ramenu. Neko me je snažno
gurnuo nazad, jer sam bio ispred naših redova, a Danci su vikali, gurali
se i zadavali udarce mačevima. Prvi živi zid koji popusti, izginuće.
Znao sam da je Leofrik pod velikim pritiskom na desnom krilu, ali
nisam imao vremena da ga potražim pogledom niti da mu pomognem,
pošto je čovek, kome sam isekao obraz, udarao kratkom sekirom po
mome štitu, pokušavajući da ga raspoluti. Iznenada sam spustio štit,
pokvario mu udarac i zario mu ,Osinju žaoku’ u lice po drugi put.
Oštrica je sada zagrebala lobanju, krv je potekla. Udario sam svojim
štitom po njegovom, on se zateturao unazad, a onda su ga vojnici iza
njega ponovo gurnuli napred. Ovoga puta ,Osinja žaoka’ mu se zarila
u grlo. Iz rasporenog jednjaka su izlazili mehurići krvi i vazduha. Pao
je na kolena, a čovek iza njega je hitnuo koplje koje mi je probilo štit,
ali tu se i zaustavilo. Danci su još uvek napadali, međutim, zasmetao
im njihov ratnik na samrti. Jedan ~ kopljanik se spotakao o njega, a
vojnik sa moje desne strane mu je štitom odsekao glavu. Udario sam
ga nogom u lice, a onda ga rasporio ,Osinjom žaokom’. Jedan Danac je
izvukao koplje iz moga štita, zadao udarac njime, ali posekao ga je
vojnik sa moje leve strane. Pristizalo je još Danaca, a mi smo se polako
povlačili, izvijali smo se unazad jer je u močvari bilo Danaca koji su
udarali po našem desnom krilu. Leofrik je strpljivo povlačio ljude sve
do trenutka kada smo leđima bili okrenuti zapaljenim brodovima.
Osetio sam vrelinu vatre i pomislio da ovde moramo umreti. Umrli
bismo sa mačevima u rukama i plamenom iza leda. Besno sam udario
Danca sa crvenom bradom, pokušao sam da mu razbijem štit, a Ida,
čovek sa moje desne strane, pao je na zemlju, dok mu je utroba izlazila
kroz odeću od kože. Sa te strane je na mene nasrnuo Danac i ja sam ga
udario ,Osinjom žaokom’ po licu, sagnuo se, slomljenim štitom odbio
udarac njegove sekire, doviknuo vojnicima iza sebe da popune
prazninu i zario ,Osinju žaoku’ u stopalo napadača sa sekirom, pravo
u zglob. U glavu ga je pogodilo koplje, a ja sam glasno viknuo i
zaustavio Dance koji su nadirali, jer nije bilo mesta za borbu, ništa se
nije moglo videti, a gomila vojnika je, gunđajući, udarala i ubadala,
umirala i krvarila. A onda je došao Oda.
Erldorman je čekao da se Danci okupe na obali reke, čekao je sve
dok nisu počeli da guraju jedni druge u želji da nas se dočepaju i
pobiju. Zatim je poveo svoje vojnike preko obronaka Kinuita. Došli su
se kao grom sa svojim mačevima, sekirama, srpovima i kopljima.
Danci su ih ugledali, čuli su se povici upozorenja i skoro istog trenutka
sam osetio kako pritisak ispred mene popušta kada su se Danci iz
pozadine okrenuli da se sukobe sa novom pretnjom. Zario sam ,Osinju
žaoku’ i probio nekome rame. Mač se duboko zario, udario o kost, a
vojnik se sagnuo i izbio mi oštricu iz ruke. Zato sam isukao ,Zmijski
dah’ i doviknuo svojim vojnicima da pobiju prokletnike. Doviknuo
sam im da je ovo naš dan, da će nam Odin podariti pobedu.
Napred. Napred u pokolj. Izbegavajte muškarca koji voli borbu.
Ravn mi je rekao da je samo jedan od trojice, ili možda jedan od
četvorice, pravi ratnik, a ostali su borci koji se protive borbi. Ali ja sam
shvatio da je samo jedan od njih dvadesetorice pravi ljubitelj borbe.
Takvi ljudi su najopasniji, najveštiji, to su oni koji odnose duše i kojih
se treba plašiti. Ja sam bio takav, a toga dana, na obali odakle je krv
oticala u nadošlu reku i prolazila pored zapaljenih brodova, pustio
sam ,Zmijski dah’ da peva svoju pesmu smrti. Malo čega se sećam osim
besa, radovanja, pokolja. To je bio trenutak koji su skaldovi slavili, jek
bitke koja vodi ka pobedi, a Dancima je u trenutku ponestalo
hrabrosti. Mislili su da pobeđuju, mislili su da su nas uhvatili u zamku
kraj zapaljenih brodova, da će poslati naše jadne duše na onaj svet, ali
umesto toga, na njih se, poput oluje, obrušio fird iz Defnašira.
„Napred!”, povikao sam.
„Veseks!”, povikao je Leofrik. „Veseks!” Udarao je svojom sekirom,
sekao vojnike koji su bili na zemlji, i odvlačio posadu Hiahengela od
zapaljenih brodova.
Danci su se povlačili, pokušavajući da nas izbegnu, a mi smo mogli
da biramo koga ćemo ubiti. ,Zmijski dah’ je nosio smrt sa sobom toga
dana. Gurnuo sam štit ispred sebe, izbacio protivnika iz ravnoteže,
hitnuo oštricu napred, oborio ga, zario mu mač u grlo, a onda našao
novog protivnika. Gurnuo sam jednog Danca u ostatke logorske vatre,
koji su se još pušili, i ubio ga dok je još vikao. Neki Danci su bežali na
brodove koje nismo zapalili, gurali su ih u nadošlu reku, ali Uba se još
uvek borio. Uba je dovikivao svojim vojnicima da formiraju novi živi
zid, da zaštite brodove, tako je jaka bila Ubina volja, njegov sušti bes.
Mislio je da će novi živi zid izdržati. Napadali smo ga žestoko, udarali
smo ga mačevima, sekirama i kopljima i ponovo nije bilo dovoljno
prostora, samo valjanje mase, dovikivanje, borba sa ljudima kojima je
smrdelo iz usta. Samo, ovoga puta su Danci bili ti koji su se povlačili,
korak po korak, dok su se Odini vojnici priključivali mojim kako bismo
opkolili Danace i potukli ih gvozdenim oružjem.
Ali Uba je i dalje odolevao. Redovi u pozadini ostali su na mestu,
ispod zastave sa gavranom. Svakog trenutka, dok nas je zadržavao,
jedan brod bi se udaljio od obale. Sve što je sada hteo da postigne bilo
je da spase ljude i brodove, da pusti da deo vojske pobegne, da ih pusti
da pobegnu od pritiska štitova i oštrica. Šest danskih brodova je već
veslalo ka reci Sefern, a drugi brodovi su se punili danskim ratnicima.
Povikao sam svojim trupama da se probiju, da ih pobiju, ali nije bilo
prostora za ubijanje, samo tlo natopljeno krvlju i oštrice koje su sevale
ispod štitova. Vojnici su napadali živi zid na suprotnoj strani, a ranjeni
su puzeći bežali od naših redova.
A onda je, uz gnevni urlik, Uba napao naše redove svojom velikom
ratnom sekirom. Sećam se kako je to uradio u bici pored reke Gevesk,
kako se činilo da je nestao u neprijateljskim redovima, a zapravo ih je
sve pobio. Ponovo je mahao svojom velikom oštricom, stvarajući sebi
prostor. Povukli smo se, a Danci su sledili Ubu, koji je bio odlučan da
sam pobedi u ovoj bici i tako stvori sebi ime koje nikada neće biti
zaboravljeno u zapisima severnjaka. Obuzelo ga je ludilo bitke,
zaboravio je rune, jer je Uba Lotbrokson stvarao legendu o sebi. Još
jedan čovek je pao, pokosila ga je sekira. Uba je pozivao na prkos,
Danci su ga sledili. Uba je zapretio da će probiti naše redove. Probio
sam se iz redova u pozadini, progurao sam se između mojih vojnika i
otišao tamo gde se Uba borio. Tu sam uzviknuo njegovo ime, rekao mu
da mu je majka koza, da je ljudsko govno. Okrenuo se i video me.
Pogled mu je bio zastrašujući.
„Ti, prokleti nakote”, urliknuo je. Kada je krenuo napred, u ogrtaču
natopljenom krvlju, sa štitom kojem je nedostajao jedan deo,
ulubljenog šlema i krvavog mača, vojnici pored mene su se povukli u
stranu.
„Juče sam video gavrana kako pada”, rekao sam mu.
 „Prokleti lažljivče”, rekao je i zamahnuo sekirom koju sam uhvatio
štitom. Činilo mi se da me je napao bik. Izvukao je sekiru i odvalio
veliki komad drveta tako da je sada kroz polomljeni štit dopirala
dnevna svetlost.
„Gavran je pao usred bela dana”, rekao sam.
„Kurvinski nakote”, rekao je i dva puta zamahnuo sekirom. Odbio
sam napade štitom i zateturao se unazad, dok se otvor u štitu
povećavao.
„Kada je pao, izgovorio je tvoje ime”, rekao sam mu.
„Englesko đubre”, uzviknuo je i zamahnuo i treći put. Ovoga puta
sam koraknuo unazad i zamahnuo ,Zmijskim dahom’ kako bih mu
odsekao dršku sekire, međutim, bio je brz, brz kao zmija. Povukao se
na vreme.
„Ravn mi je rekao da ću te ubiti”, rekao sam. „Prorekao je to. U snu
koji je sanjao kraj jame namenjenoj Odinovim žrtvama, u krvi, video
je kako pada zastava sa gavranom.”
„Lažljivče!”, zaurlao je i krenuo na mene, pokušavši da me obori
težinom i sirovom snagom. Ali, spremno sam ga dočekao, štit je udario
o štit. Zadržao sam ga, zamahnuvši ,Zmijskim dahom’ ka njegovoj
glavi, ali on se odbio o njegov šlem. Ustuknuo samo trenutak pre nego
što je sekira udarila tamo gde sam stajao. Nagnuo sam se napred,
krenuo oštricom ka njegovim grudima koje su mi sada bile jasna meta,
ali udarac nije bio dovoljno snažan. Njegov oklop je zaustavio udarac.
Zamahnuo je sekirom uvis i pokušao da me raspori od prepona do
grla, međutim, moj oštećeni štit je zaustavio ovaj udarac i obojica smo
ustuknuli.
„Tri brata, a samo si ti živ”, rekao sam. „Pozdravi Ivara i Halfdana.
Red da te je Utred Ragnarson poslao da im se pridružiš.”
„Prokletniče”, rekao je, krenuo napred i snažno zamahnuo
sekirom s namerom da mi smrska grudi. Ali obuzela me je tišina
borbe, strah je nestao, zamenila ga je radost. Pomerio sam štit u stranu
kako bih odbio njegovu sekiru. Osetio sam kako se teška oštrica zarila
u ono što je preostalo od drveta na štitu. Ispustio sam ručku na njemu
tako da je poluslomljeno parče metala i drveta visilo sa njegove
oštrice. Tada sam ga napao. Jedanput, drugi put, oba puta sam snažno
zamahnuo, držeći balčak ,Zmijskog daha’ sa obe ruke, i upotrebio svu
snagu koju sam stekao kormilareći Hiahengelom. Potisnuo sam ga
nazad, slomio mu štit. Podigao je svoju sekiru, na kojoj je još uvek visio
moj štit, a onda se okliznuo. Stao je na nečiju prosutu utrobu, izvrnuo
je levu nogu i dok je bio bez ravnoteže, gurnuo sam ,Zmijski dah’
ispred sebe. Oštrica mu je probila oklop iznad lakta. Ruka u kojoj je
držao sekiru je pala, jer u njoj više nije imao snage. Zamahnuo sam
,Zmijskim dahom’ da ga udarim preko usta. Vikao sam. Na bradi mu je
bilo krvi i tada je znao, znao je da će umreti, znao je da će videti svoju
braću u dvorani mrtvih. Nije odustajao. Video je da mu se smrt
približava i borio se protiv toga, pokušavao je da me ponovo udari
štitom, ali bio sam brži, razdraganiji. Naredni udarac sam mu zadao u
vrat. Zateturao se, krv je počela da mu se sliva na rame, kapala je
između nitni na njegovom oklopu. Gledao me je dok je pokušavao da
ostane na nogama.
„Čekaj me u Valhali, gospodaru”, rekao sam.
Pao je na kolena, još uvek je zurio u mene. Pokušao je da kaže
nešto, ali nije uspeo. Zadao sam završni udarac.
„Dokrajčite ih sada!”, povikao je erldorman Oda. Vojnici koji su
posmatrali ovaj dvoboj povikali su od radosti i obrušili se na
neprijatelja. Zavladala je panika pošto su Danci pokušavali da se
dočepaju svojih brodova. Neki su bacili oružje, a oni pametniji su se
bacili na zemlju i pretvarali se da su mrtvi. Muškarci sa srpovima u
rukama su ubijali one sa mačevima. Žene sa brda Kinuit bile su u
danskom logoru, ubijale su i pljačkale.
Klekao sam kraj Ube i šaku, koju više nije osećao, sklopio sam oko
drške njegove sekire. „Idi u Valhalu, gospodaru”, rekao sam. Još nije
bio mrtav, ali je umirao, budući da je moj poslednji udarac završio
duboko u njegovom vrat. Potom je snažno zadrhtao i začulo se
krkljanje u njegovom grlu. Držao sam mu ruku na sekiri dok je umirao.
Pobeglo je još dvanaest brodova, bili su puni Danaca. Ostatak
Ubine vojske smo zarobili, a dok je šačica neprijateljske vojske bežala
ka šumi, gde smo ih pohvatali, ostali Danci su bili ili mrtvi ili
zarobljeni. Zastava sa gavranom je pala Odi u ruke. Toga dana smo
izvojevali pobedu, a Vilibold je, okrvavljenog koplja, igrao od radosti.
Uzeli smo konje, zlato, srebro, zatvorenike, žene, brodove, oružje
i oklope. Borio sam se u živom zidu.
Erldorman Oda je bio ranjen. U glavu ga je pogodila sekira koja mu
je probila šlem i zarila se u lobanju. Bio je živ, ali je kolutao očima, koža
mu je bila bleda, sve je pliće disao, a glava mu je bila oblivena krvlju.
Nad njim su se molili sveštenici u maloj seoskoj kući. Video sam ga
tamo, ali on nije mogao da vidi mene, nije mogao da govori, verovatno
nije mogao ni da čuje. Pomerio sam dvojicu sveštenika u stranu,
klekao kraj njegove postelje i zahvalio mu što je pristao da se bori
protiv Danaca. Njegov sin, nepovređen i neogrebanog oklopa, jer se
najverovatnije nije ni borio, posmatrao me je iz tame u ćošku
prostorije.
Udaljio sam se od samrtničke postelje njegovog oca. Bolela su me
leda, ruke nisam osećao. „Idem u Kridijanton”, rekao sam mladom Odi.
Slegao je ramenima kao da ga nije bilo briga kuda idem. Sagnuo
sam se da bih prošao ispod niskih vrata, gde me je čekao Leofrik. „Ne
idi u Kridijanton”, rekao mi je.
„Moja žena je tamo”, rekao sam. „I dete mi je tamo.”
„Alfred je u Eksansisteru”, rekao je.
„Pa?”
„Čovek koji donese vesti o bici u Eksansister biće nagrađen za to”,
rekao je.
„Onda idi ti.”
Zarobljeni Danci su želeli da sahrane Ubu, međutim, Oda Mladi je
naredio da se telo iseče na komade i da se ostaci bace zverima i
pticama. To još uvek nisu uradili, iako je velika, ratnička sekira koju
sam ostavio u Ubinim rukama nestala. Zažalio sam zbog toga jer sam
sekiru želeo da zadržim za sebe. Ali pošto sam želeo da se prema Ubi
odnose sa poštovanjem, dozvolio sam zarobljenicima da mu iskopaju
grob. Oda Mladi mi se nije suprotstavio, već je dozvolio Dancima da
sahrane svog vodu i naprave mu humku. Tako su poslali Ubu njegovoj
braći u dvoranu mrtvih.
Kada se to završilo, odjahao sam na jug sa dvadesetoricom svojih
vojnika. Svi smo jahali konje koje smo uzeli od Danaca.
Otišao sam po svoju porodicu.
★★★

TIH DANA, DUGO NAKON BITKE kod Kinuita, unajmio sam

harfistu. Bio je to stari Velšanin, slep, ali veoma vešt. Često peva pesme
o svojim precima. Voli da peva o Arturu i Ginevri, o tome kako je Artur
pobio Engleze, ali vodi računa da ja ne čujem te pesme. Umesto toga,
peva mi pesme u kojima hvali mene i moje bitke, a pošto je
neverovatno laskav, služi se rečima mojih pesnika koji su me opisali
kao Utreda od Britkog mača, ili Utreda Smrtonosnog ili Utreda
Dobročinitelja. Ponekad vidim kako se taj stari slepi čovek smeši dok
njegove ruke trzaju strune na harfi. Imam više saosećanja prema
njegovoj sumnjičavosti, nego prema pesnicima, koji nisu ništa drugo
nego gomila cmizdravih udvorica.
Ali 877. godine nisam unajmio ni pesnike, ni harfistu. Bio sam
mladić koji je izašao zaslepljen i zbunjen iz živog zida i koji je mirisao
na krv dok je jahao na jug. Iz nekog razloga, dok smo išli preko brda i
kroz šume Defnašira, mislio sam na harfu.
Svaki gospodar ima harfu na svome dvoru. Kao dete, pre nego što
me je uzeo Ragnar, ponekad bih sedeo za harfom u Bebanburgu, jer
me je zanimalo kako se ona svira. Povučeš li jednu strunu, ostale će
zatreperiti i proizvesti lepu muziku. „Gubiš vreme, dečače?”, viknuo je
moj otac kada sam jednoga dana čučnuo pored harfe, a ja sam
pretpostavio da gubim vreme, ali tog prolećnog dana 877. godine,
setio sam se harfe iz detinjstva i kako su ostale strune podrhtavale ako
bi se samo jedna od njih dodirnula. Nije to, naravno, bila muzika, samo
buka, grozna buka. Ali nakon bitke u dolini reke Pedredan, činilo mi
se da je moj život bio sazdan od struna i ako bih dodirnuo samo jednu
od njih, bez obzira na to što su odvojene, proizvele bi zvuk. Mislio sam
na Ragnara Mlađeg i pitao sa da li je živ i da li je ubica njegovog oca,
Kjartan, još među živima, a ako je mrtav, kako je umro. Pomisao na
Ragnara naterala me je da se setim Bride, a sećanje na nju je zamenila
slika Mildrit. A to mi je u misli prizvalo Alfreda i njegovu groznu ženu
Elsvit i sve one ljude koji su bili deo mog života, koji su činili strune u
harfi zvanoj Utred. Iako nisu bili povezani, uticali su jedni na druge i
zajedno su činili muziku moga života.
Glupa razmišljanja, rekao sam sebi. Život je samo život. Živimo,
umiremo, odlazimo u dvoranu mrtvih. Nema muzike, samo prilike.
Sudbina je nemilosrdna.
„O čemu razmišljaš?”, upitao me je Leofrik. Jahali smo kroz dolinu
koja se rumenela od cveća.
„Mislio sam da ćeš otići u Eksansister?”, rekao je.
„I hoću, ali prvo idem u Kridijanton, a onda te vodim u Eksansister.
O čemu razmišljaš? Izgledaš sumorno kao sveštenik.”
„Razmišljam o harfi.”
„0 harfi!” Nasmejao se. „Glava ti je puna gluposti.”
„Dodirneš li harfu, napravićeš buku, ali ako sviraš na njoj, čućeš
muziku”, rekao sam.
„Blagi bože!” Pogledao me je sa izrazom zabrinutosti na licu. „Isti
si kao i Alfred! Previše razmišljaš!”
Bio je u pravu. Alfred je bio opsednut redom, opsednut time da
haos života dovede u red koji se može kontrolisati. Učinio je to sa
crkvom i zakonima, koji su manje - više isto, ali ja sam želeo da vidim
život u nitima koje su ga činile. Na kraju sam i pronašao jednu nit, koja
nije imala nikakve veze ni sa jednim bogom, nego sa ljudima. Sa
ljudima koje volimo. Moj harfista je u pravu kada se smeje dok peva o
meni kao o Utredu Darodavcu, Utredu Osvetniku ili Utredu Ojaditelju,
jer je star i naučio je isto što i ja, da sam zapravo Utred Usamljeni. Svi
smo mi usamljeni i svi tražimo ruku koju ćemo uhvatiti u tami. Nije to
harfa, nego ruka koja svira na njoj.
„Budeš li previše razmišljao, boleće te glava”, rekao je Leofrik.
„Prdavče”, rekao sam mu.
 Mildrit je bila dobro. Bila je na sigurnom. Nisu je silovali. Zaplakala
je kada me je ugledala. Uzeo sam je u naručje i začudio se kako mi je
postala tako draga. Rekla mi je da je mislila da sam mrtav i da se molila
svome bogu da me sačuva. Odvela me je do sobe u kojoj je naš sin bio
u povoju. Prvi put sam video Utreda, sina Utredovog. Pomolio sam se
da on jednoga dana živi u skladu sa zakonom i bude jedini vlasnik
zemalja koje su pažljivo obeležene kamenjem i kanalima, hrastovima
i jasenovima, močvarama i morem. Ja sam još uvek vlasnik tih zemalja
stečenih krvlju moje porodice, vratiću te zemlje od čoveka koji mi ih
je ukrao i daću ih mojim sinovima. Jer ja sam Utred, erl Utred, Utred
od Bebanburga. A sudbina je sve.
 Istorijska napomena

SLAVNI ALFRED JE JEDINI MONARH U istoriji Engleske koji je

imao tu čast da ga nazovu Velikim, a ovaj roman, i oni koji će uslediti,
pokušaće da objasni zašto je dobio to ime. Ne želim unapred da
najavljujem te romane, ali ukratko, Alfred je bio zaslužan za
izbavljenje Veseksa i engleskog društva od danskih napadača. Njegov
sin Edvard, ćerka Etelfled i unuk Etelstan dovršili su ono što je on
započeo, a to je, prvi put, politički entitet koji su oni nazvali Englaland.
Namera mi je da Utred bude upleten u celu ovu priču.
Ali priča počinje sa Alfredom, koji je zaista bio veoma pobožan i
često bolestan čovek. Nedavno izneta teorija ukazuje na to da je patio
od Hronove bolesti, koja izaziva akutne bolove u stomaku, i
hemoroida. Detalje možemo pronaći u knjizi koju je napisao čovek koji
ga je dobro poznavao, biskup Aser. On je u Alfredov život ušao nakon
događaja opisanih u ovom romanu. U toku je debata o tome da li je
biskup Aser zaista opisao njegov život ili je to učinjeno sto godina
nakon Alfredove smrti. U potpunosti sam nekvalifikovan da donosim
sud o argumentima akademika, koji se bore za prestiž, ali ako je u
pitanju krivotvorina, onda ona sadrži mnogo istinitih podataka i
ukazuje na to da je, ko god da je napisao tu knjigu, mnogo znao o
Alfredu. Autor je želeo da predstavi Alfreda kao ratnika, prosvetitelja
i hrišćanina, ali se ne stidi ni njegovih junačkih greha iz mladosti.
Alfred, kako nam autor kaže, „nije mogao da se uzdrži od polnog
nagona”, sve dok se božjom milošću nije tako razboleo da je zaboravio
na iskušenje. Sporno je da li je Alfred imao vanbračnog sina Osferta,
međutim, ni to nije isključeno.
Najveći izazov, sa kojim se Alfred suočio, bila je invazija Danaca na
Englesku. Neki čitaoci bi mogli biti razočarani što se u romanu Danci
nazivaju severnjacima ili paganima, a retko opisuju kao vikinzi. Time
samo sledim rane engleske pisce, koji su bili potlačeni pod Dancima.
Oni su retko koristili reč viking jer ona pre opisuje aktivnost, a ne
narod niti pleme. Biti viking, značilo je krenuti u pljačku, a Danci koji
su se borili protiv Engleza u devetom veku, iako su, bez sumnje, bili
pljačkaši, bili su pre svega osvajači i okupatori. Za njih se vezuje
neobicnija slika, a najvazniji detalji su slemovi sa rogovima,
berserkeri8 i sablasno pogubljenje zvano "sirenje orla". Tokom tog
pogubljenja, žrtvi se otvarao grudni koš i razdvajala se rebra sve dok
se ne bi vide li srce i pluća. Čini se da je do tog pogubljenja došlo
kasnije, kao i pojave berserkera, mahnitih, nagih ratnika koji su
napadali u ludačkom gnevu. Nema sumnje da su mahniti ratnici
postojali, ali nema poda taka da su nagi ratnici bili redovna pojava na
bojištima. Isto se odnosi i na šlemove sa rogovima o kojima u
današnjim dokazima nema ni traga. Vikinški ratnici su bili isuviše
osetljivi da bi stavili par rogova na svoje šlemove budući da bi oni bili
tako postavljeni da bi omogućili neprijatelju da im skine šlem. Prava
je šteta što moramo ostaviti po strani poznate šlemove sa rogovima,
ali avaj, oni nisu nikada ni postojali.
Napad Danaca na crkve je dobro zabeležen. Napadači nisu bili
hrišćani i nisu videli zašto bi od svojih napada poštedeli crkve,
samostane i opatije, naročito ona mesta u kojima su se često nalazila
značajna bogatstva. Veliko je pitanje da li je zaista došlo do udruženog
napada na monaške kuće na severu. Izvor je nastao vrlo kasno,
hronika iz trinaestog veka koju je napisao Rodžer od Venduvera, ali
ono što je sigurno jeste da su mnoge biskupije i samostani nestali
tokom napada Danaca. Taj napad nije predstavljao veliku pljačku,
nego odlučni pokušaj da se uruši englesko društvo i zameni danskom
državom.
Ivar Bez Kostiju, Uba, Halfdan, Gutrum i brojni kraljevi, Alfredov
nećak Etelvold, erldorman Oda i erldormani čija imena počinju
slovom Æ (nestali glas, koji se nazivao ’ash') istorijske su ličnosti.
Alfred bi, u stvari, trebalo pisati kao Ælfred, ali autor je radije koristio
ime pod kojim je ovaj vladar danas poznat. Još nije sasvim jasno kako
je umro kralj Edmund od Istočne Anglije, mada su ga sigurno ubili
Danci. Po jednoj staroj verziji budućeg sveca su zaista izrešetali
8 Berserker je naziv za divljeg nordijskog ratnika.
strelama, kao svetog Sebastijana. Ragnar i Utred su izmišljeni, iako je
porodica pod imenom Utred zaista vladala Bebanburgom (danas je
poznat pod imenom dvorac Bemburg) u poznom anglosaksonskom
periodu. Pošto ta porodica predstavlja moje pretke, odlučio sam da ih
smestim na to čudesno mesto mnogo ranije nego što su hronike to
zabeležile. Veći broj navedenih događaja se zaista dogodio: napad na
Jork, opsada Notingema, napad na četiri kraljevstva, svi su oni
zabeleženi u anglosaksonskim hronikama ili Aserovim beleškama o
životu kralja Alfreda, koje zajedno predstavljaju glavni izvor
informacija o ovom periodu.
Koristio sam oba ova izvora, ali sam se konsultovao i sa mnoštvom
sekundarnih dela. Alfredov život je, za taj period, dobro
dokumentovan, neke dokumente je napisao Alfred lično. Ali, čak i da
je bilo tako, kako je profesor Džejms Kembel napisao u eseju o ovome
kralju „strele opažanja moraju leteti na perima nagađanja”. Sliku sam
bogato ukrasio, kao što to pisac istorijskih romana mora, ali veći deo
romana je ipak zasnovan na istinitim događajima. Dogodila se i
Gutrumova okupacija Verhema, razmena talaca i prekid primirja,
ubijanje talaca i okupacija Eksitera, baš kao i gubitak većeg dela
njegove flote u velikoj oluji nedaleko od rta Darlston, u blizini
Svonidža. Jedina velika izmena koju sam napravio bila je Ubina smrt,
koja se u romanu dogodila godinu dana ranije. Na taj način se Utred u
sledećoj knjizi može naći na drugom mestu, a ubeđen činjenicama iz
knjige Džona Pedija Alfred, kralj ratnik, taj događaj sam smestio u
Kenington u Somersetu, a ne na tradicionalnije mesto u Kauntisberi
Hed u severnom Devonu.
Alfred je bio kralj koji je sačuvao ideju o Engleskoj, koju su njegov
sin, ćerka i unuk učinili jasnijom. U vreme velike opasnosti, kada su
engleska kraljevstva bila na ivici nestanka, ponudio je zaštitu koja je
omogućila preživljavanje anglosaksonske kulture. Njegova
dostignuća su mnogo veća od ovoga, ali njegova priča još nije
završena, te će Utred morati ponovo da krene u borbu.
★★★