GLIKOLIZA

Metabolizam – podjela na katabolizam i anabolizam, šta je jedan, a šta drugi. Koja je glavna
energetska valuta. Tu nema ništa specijalno za proučavanje.

O biološkim membranama moramo znati sastav, i obratiti pažnju na transport kroz membranu.
Podijeljen je na pasivni i aktivni, jedan uz utrošak energije, jedan bez, u smjeru koncentracionog
gradijent ili kontra, i obratiti pažnju na primarni i sekundarni aktivni transport, K+/Na+ pumpa..
Prva partija koja nas očekuje u katabolizmu ugljenih hidrata je proces glikolize.To je termin koji
se odnosi na razgradnju molekula glukoze, da vidimo kako se to ona degradira, i na šta, šta su
produkti u tom procesu. To je jedan izuzetno vađžan proces, pripada ćelijskom disanju, i to je
jedan od prvih metaboličkih procesa nastao u živom svijetu da bi obezbijedio dovoljnu količinu E
uvidu ATPa koji je neophodan za funkcionisanje svake žive ćelije. To je proces koji se odvija u
citozolu i odvija se bez prisustva O2. Glikoliza teče u 2 faze, podijeljena je znači na prvu i drugu
fazu, odnosno na pripremnu fazu i na tu glavnu fazu. Svi katabolički procesi podrazumijevaju
oslobađanje određene količine E, u ovom slučaju u vidu ATPa, tako da će ovaj proces glikolize
podrazumijevati dobijanje određene količine ATPa. Koliko to E dobijemo u procesu glikolize
vidjećemo danas uz niz od 10 reakcija koje se odvijaju sukcesivno uspomoć 10 enzima koji
učestvuju u tim reakcijama i koji mogu da razgrade glukozu. Glukoza je monosaharid sa 6 C
atoma tj. pripada kategoriji heksoza. Tih 6 C atoma u glikolizi razgradiće se na 2 nova molekula
od po 3 C atoma i to su 2 molekula piruvata. Znači piruvat pripada triozama. Osim krajnjih
produkata piruvata koji nastaje razgradnjom glukoze u procesu glikolize, imamo još neke
produkte, jedan od produkata je i ATP tj jedinjenje bogato energijom i nastaje još 1 važan
produkt koji se zove NADH koji na sebi nosi elektronski par i ima izvjesni potencijal da u nekoj od
sledećih faza ćelijskog disanja da još E. Kako izgleda proces glikolize? Proces glikolize odvija se u
10 reakcija uspomoć 10 enzima i glavni produkt je piruvat, ATP i NADH. S obzirom da ima 10
reakcija, prva faza obuhvata prvih 5 reakcija, a druga faza preostalih 5. Ove dvije faze se
razlikuju, zato je i proces glikolize podijeljen na dva segmenta. U prvoj fazi glikolize, iako je
katabolički proces, dolazi do utroška određene količine E, tako da tu imamo energetski deficit
koji ćemo nadoknaditi u drugoj fazi, jer se u prvoj fazi utroše 2 molekula ATPa, za prvu i treću
reakciju, i kad se završi prva faza mi smo u deficitu 2 ATPa, ali u drugoj fazi glikolize nastaju 4
ATPa, pa ćemo kao sumu energetsku na kraju procesa glikolize dobiti ukupno 2 ATP, 2 piruvata i
2 NADH koji takođe nastaju u drugoj fazi. U prvoj fazi glikolize tj na prvih 5 reakcija imamo
deficit na prvoj i trećoj reakciji potreban nam je ATP odnosno određena količina E da bi se ove
reakcije odvijale i kad se završi peta reakcija mi imamo gliceraldehid odnosno 2 trioze, te 2
trioze nakon 5.reakcije odnosno prve faze glikolize odlaze u drugu fazu i paralelno ta 2 molekula
gliceraldehida odlaze i konvertuju se dalje u intermedijere dajući na kraju 2 piruvata. Kako se taj
proces odvija vidjećemo korak po korak. U grubo proces glikolize – 1. i 3. reakcija zahtijevaju
utrošak ATPa, one su ireverzibilne odnosno nepovratne. One reakcije koje su ireverzibilne
uglavnom su ključne reakcije za regulaciju tog procesa.Svaki metabolički proces se ne odvija
nekontrolisano već u jednom visoko sofisticiranom sistemu prvenstveno energetskom i on je
kontrolisan. Uglavnom je kontrolisan E potrebama tj kad je našoj ćeliji potrebna E onda će ona
pokrenuti neki određeni katabolički proces kojim će dobiti određenu količinu E, kada ćelija ima
dovoljno E a potrebno je nešto drugo da obavlja npr anaboličke procese tj sintezu nekih
biomolekula ili da lageruje određene molekule, ona će zaustaviti kataboličke procese i ući u neki
drugi sistem odnosno zadovoljavaće druge neke svoje potrebe. Na nekom od narednih
predavanja objasnićemo kako se vrši regulacija glikolize, a danas ćemo preći glikolizu,
alternativni put razgradnje glukoze i metabolizam nekih drugih šećera tako da će tu biti relativno
puno informacija. Ove reakcije u glikolitičkom putu koje budemo akcentovali da su nepovratne
su ključna mjesta regulacije glikolize, jer kada glukoza uđe u ćeliju, nije nužno da ulazi u proces
glikolize tj proces dobijanja E već je nekad potrebno da se ta glukoza lageruje u vidu nekog
polisaharida tj glikogena i da se sačuva za neke druge potrebe, ili da uđe u neki drugi proces koji
ćemo pomenuti nakon ovoga za anaboličke potrebe ćelije u datom trenutku. Svi procesi se
odvijaju vrlo sinhronizovano i pod uticajem kontrole različitih kontrolnih mehanizama. Znači, za
prvu i treću reakciju potreban nam je ATP, to su nepovratne reakcije ključne za regulaciju
procesa glikolize. Osim prve i treće reakcije, poslednja tj deseta reakcija je takođe nepovratna i
služi kao ključno mjesto regulacije glikolitičkog puta. Rekli smo da kao krajnji produkt prve faze
glikolize dobijemo 2 gliceraldehida, koja paralelno odlaze u drugu fazu gdje dolazi do stvaranja
određenih produkata. U sedmoj i desetoj reakciji dobijamo ATP, od svakog gliceraldehida po 1,
ali s obzirom da smo kao produkte prve faze imali 2 gliceraldehida onda će na svakoj 7.reakciji
od ta dva nastati 2 ATPa i na svakoj 10.reakciji 2 nova ATPa što će biti u drugoj fazi 4 ATPa
ukupno. S obzriom da 2 molekula gliceraldehida odlaze u drugu fazu, oba prolaze isti
metabolički put. U 6.reakciji dolazi do stvaranja onog produkta NADH koji na sebi nosi
elektronski par, pa kako imamo 2 gliceraldehida to će nastati 2 NADH i oba nose po elektronski
par. Znači, kad se završi proces glikolize, od 4 ATP dobijenih u drugoj fazi, pošto smo 2 potrošili u
prvoj fazi, produkt će biti 2 molekula ATP, 2 NADH koji će nam poslužiti u oksidativnoj
fosforilaciji za dobijanje još ATPa odnosno još E. U svim ovim reakcijama učestvuju određeni
enzimi. 1,3,7,10. reakcija podrazumijeva enzim podklase KINAZA, dok recimo 2. podrazumijeva
jedan enzim IZOMERAZU, zatim imamo određene LIJAZE, DEHIDROGENAZE, MUTAZE pa ćemo
vidjeti jednu po jednu reakciju koji je to enzim i čemu nam služi tj kako doprinosi procesu
glikolize. Sad ćemo proći jednu po jednu, sad smo vidjeli samo u grubo, prva faza koji su
produkti, druga faza koji su produkti i sumirali smo produkte procesa glikolize koji je završen u
citozolu. Prije nego pređemo na detalje, s obzirom na to da smo rekli da je glikoliza proces koji
se odvija bez kiseonika, kada nastanu produkti glikolize u obliku piruvata, NADH, ATPa taj proces
teče dalje. Taj piruvat ukoliko ćelija ima dovoljno kiseonika, ulazi u 2.fazu ćelijskog disanja i
odlazi u Krebsov ciklus. Ukoliko ćelija u datom trenutku nema dovoljno kiseonika, onda piruvat
odlazi u neki drugi proces tj proces mlječnokiselinskog vrenja, pa se piruvat uz prisustvo enzima
laktat-dehidrogenaza prevodi u laktat odnosno mliječnu kiselinu, pa ćemo o sudbini tog laktata
kasnije govoriti. Ali da znamo da se put glikolize ovdje ne zaustavlja, gdje će otići produkt piruvat
zavisi od prisustva odnosno odsustva kiseonika. Znači, ukoliko ima kiseonika odlazi u Krebsov
ciklus, ukoliko ga nema dovoljno odlazi u mlječnokiselinsko vrenje i kao produkt nastaje laktat,
to je ono što nastaje za vrijeme teškog fizičkog rada, upala mišića nastaje usled nagomilavanja
laktata, kada treba nešto teško fizički da obavimo, ćelije ne dobiju dovoljno kiseonika tako brzo
koliko je nama potrebno za taj rad, pa piruvat uđe u mlječnokiselinsko vrenje pa mi dobijemo
laktat, i taj laktat naravno ne ostaje u citozolu ćelija već se krvotokom odvoji do jetre gdje se vrši
njegova regeneracija, a kasnije ćemo govoriti o tom procesu. Ukoliko ima kiseonika, onda će
nam piruvat otići u Krebsov ciklus. Sad da se vratimo na glikolizu da vidimo kako se ova glukoza
sa 6 C atoma razgrađuje do piruvata koji ima 3 C atoma i koji su to enzimi neophodni da se ovaj
proces odvije. Znači, rekli smo da je glukoza heksoza, prva reakcija koja se odvija u citozolu u
procesu glikolize jeste fosforilacija te glukoze, kada glukoza uđe u ćeliju potrebno je da se
fosforiliše, što se vrši enzimima koji se zovu kinaze, u ovom slučaju enzim koji že fosforilisati
glukozu zove se heksokinaza i naziv je dobila u odnosu na supstrat, znači heksoza – heksokinaza,
i ona vrši transfer fosfata sa ATP na molekul glukoze. Da bi se ovaj transfer izvršio uspješno,
neophodan nam je jedan pomagač odnosno potrebni su nam joni Mg2+ koji igraju ulogu
kofaktora za enzim heksokinazu jer će poslužiti da uspješno transferuje fosfat sa ATPa na
glukozu i tako izvrši fosforilaciju ove heksoze tj glukoze. Ovaj enzim samim tim što se zove
heksokinaza znači da može da fosforiliše sve heksoze, ne samo glukozu, znači može i fruktozu i
neke druge sa 6 C atoma, pa ona nije apsolutno specifična. Heksokinaza je enzim koji je prisutan
u ćelijama skeletne muskulature i gotovo svim ćelijama. Jetra posjeduje specifičan enzim koji se
zove glukokinaza, ali ne i skeletna muskulatura, već samo jetrea i koji može da fosforiliše
isključivo glukozu. Zašto se jetra razlikuje, ćelije jetre posjeduju mnogo više enzima nego ćelije
drugih tkiva jer se u njima odvija konverzija na različit način nego u drugim tkivima i to
bogatstvo enzima u hepatocitima podrazumijeva prisustvo između ostalog i ove glukokinaze.
Zašto jetra ima glukokinazu, a ćelije skeletne muskulature heksokinazu? Objasnićemo.
Heksokinaza ima veći afinitet da fosforiliše glukozu od glukokinaze. To znači da kada se glukoza
nađe u našoj cirkulaciji, da bi se upotrijebila za dobijanje E, mora da se prebaci iz cirkulacije u
ćelije, da se fosforiliše i uđe u proces glikolize da bismo dobili određenu količinu E. S obzirom da
smo mi aktivni organizmi, naši skeletni mišići su uglavnom u pokretu, nekad intenzivnom, nekad
manje intenzivnom i potrebno je da naša skeletna muskulatura dobije izvor E, a glavni izvor E je
glukoza. Potrebno je da se glukoza iz cirkulacije prebaci u skeletnu muskulaturu čak i u uslovima
u kojima je nivo glukoze niži nego što to biva nakon nekih obilnih obroka. Zašto je to tako?
Heksokinaza ima veći afinitet da fosforiliše glukozu, da bi obezbijedila da se ta glukoza nađe u
skeletnoj muskulaturi i tamo upotrijebi za rad. Ukoliko bi ona glukokinaza iz jetre imala isti
afinitet ili možda veći za glukozu, ta naša glukoza iz cirkulacije otišla bi u jetru i tamo bi poslužila
za neke metaboličke procese, a nama bi falilo E za skeletnu muskulaturu. Da nam ne bi falilo E za
skeletnu muskulaturu, to je obezbijedio enzim heksokinaza koji ima veći afinitet za glukozu od
glukokinaze. Glukokinaza na scenu stupa tek kada imamo puno glukoze u cirkulaciji, nakon
nekog obroka obilnog ugljenim hidratima kada se nivo glukoze u crikulaciji poveća, i to šalje
signale ćelijama da uđe glukoza u skeletnu muskulaturu, ali takođe pošalje signal jetri da se sad
u cirkulaciji nalazi puno glukoze i sada jetra može povući tj glukokinaza ima afinitet kada ima
puno glukoze u cirkulaciji i onda hepatociti tj jetra preuzima glukozu iz cirkučacije i u jetri se u
prvom redu vrši lagerovanje glukoze u vidu glikogena, to je ono ako pojedemo obrok veći nego
što su nam E potrebe u datom trenutku, taj višak E u vidu glukoze otići će u jetru, a u jetri će se
lagerovati u vidu polisaharida glikogena, znači jetra ima sposobnost da stvara glikogen kao jednu
rezervu glukoze u slučajevima kada ne jedemo, gladujemo, spavamo, kada nam nivo glukoze
pada u cirkulaciji, a mi ne unosimo znači putem hrane novu glukozu, onda taj pad vrijednosti
glukoze u cirkulaciji šalje signal nekom hormonu koji šalje signal hepatocitima tj jetri, aha, fali u
cirkulaciji glukoze, tijelo ne može da funkcioniše, onda jetra iz svog depoa glikogena počinje da
otpušta glukozu koju je lagerovao, onaj višak koji smo mi pojeli a nismo upotrijebili i opskrbljuje
naše tijelo tj putem cirkulacije sve druge organe. S obzirom da i kad spavamo naše tijelo radi tj
funkcioniše nam mozak, srce itd neophodno je da imamo stalan dotok E, znači svaki pad glukoze
se odražava na naš metabolizam, ne samo u vidu toga da ne možemo da radimo intenzivan
fizički rad već ne bismo mogli ako nam je pao šećer da funkcionišemo, mora od nečeg da rade
pluća, mozak i sve ostalo. Znači, naše tijelo stalno mora da ima dotok E u vidu te glukoze,
posebno za ćelije mozga i za eritrocite, pošto te ćelije za dobijanje E isključivo koriste glukozu i
još nešto što zovemo ketonska tijela, o tome ćemo govoriti kasnije. Naše tijelo tj skeletna
muskulatura, za njih nisu samo ugljeni hidrati izvor E, tj dobijamo E i iz proteina i lipida, ali za
ćelije mozga i eritrocite je glukoza i eventualno ketonska tijela koja se produkuju u uslovima
gladovanja odnosno u uslovima kada ne unosimo dovoljno ugljenih hidrata, jedini izvor E. Na
ovom prvom koraku glikolitičkog puta kad pominjemo fosforilaciju glukoze tj samu prvu reakciju,
neophodno je pomenuti enzim heksokinazu, ali i jetra koja posjeduje glukokinazu koja vrši
fosforilaciju glukoze u hepatocitima, i oni imaju različit afinitet za glukozu odnosno heksokinaza
ima mnogo veći afinitet za fosforilaciju glukoze nego glukokinaza. Kad budemo učili enzime,
pomenućemo afinitet enzima za supstrat, i reći ćemo da heksokinaza ima Km recimo 2,3, a
glukokinaza ima Km 3,4, šta znači taj broj, ako je taj broj manji onda taj enzim ima veći afinitet
za neki supstrat, a ako je broj veći onda je manji afinitet za supstrat. Znači heksokinaza ima
manju vrijednost Km od glukokinaze što u stvari znači da ima veći afinitet. Heksokinaza znači ima
ulogu da uspomoć kofaktora tj jona Mg2+ uz izvor E-ATP, prebaci jedan fosfat sa ATPa na
glukozu, fosforiliše glukozu, od ATPa dobijemo ostatak odnosno ADP. Znači prvi produkt procesa
glikolize je fosforilisana glukoza na poziciji 6, odnosno glukoza-6-fosfat. 2.reakcija podrazumijeva
izomerizaciju tog glukoza-6-fosfata uspomoć izomeraze do fruktoza-6-fosfata. Na 3.reakciji će
takođe uspomoć jedne druge kinaze koja se zove fosfofruktokinaza i koja takođe zahtijeva
kofaktor tj jone Mg2+, ona će sa ATPa prebaciti još jedan fosfat na već postojeći fruktoza-6-
fosfat i dobićemo ADP, i produkt 3.reakcije fruktoza-1,6-bifosfat. Rekli smo da su 1. i 3. reakcija
ireverzibilne i značajne za regulaciju procesa glikolize, s tim da je ova 3. reakcija ključna za
regulaciju procesa glikolize. Idemo dalje. Na 4. koraku fruktoza-1,6-bifosfat se dalje konvertuje
uz prisustvo novog enzima jedne aldolaze tj fruktozo-bifosfat-aldolaze koja pripada kategoriji
lijaza, i na 4.reakciji nastaje gliceraldehid-3-fosfat i dihidroksiaceton-fosfat. 5. reakcija koja je i
poslednja reakcija prve faze glikolize podrazumijeva konverziju ovog dihidroksiaceton-fosfata u
još jedan molekul gliceraldehid-3-fosfat, tako da su nam krajnji produkti prve faze glikolize 2
molekula gliceraldehid-3-fosfata. Znači, ovdje smo uspomoć jedne izomeraze prebacili u još
jedan gliceraldehid-3-fosfat. Sada može da počne druga faza glikolize u kojoj se oba ova
gliceraldehid-3-fosfata paralelno metabolišu i dolazi do produkcije određene količine E.
Za 6. reakciju neophodan je jedan novi enzim koji pripada dehidrogenazama, a s obzirom na
supstrat zove se gliceraldehid-trifosfat-dehidrogenaza, zahtijeva kofaktor NAD koji će primiti dva
elektrona tj redukovaće se u NADH i stvoriće se 1,3-difosfo-glicerat. Od oba
gliceraldehidtrifosfata, nastaju 2 produkta i ova 2 produkta odlaze u 7. reakciju koja se odvija
uspomoć fosfogliceratkinaze, ta kinaza podrazumijeva fosforilaciju, i ovdje se fosforiliše ADP do
ATP-a i to je prva reakcija koja daje E, i dolazi do akumulacije određene količine E u vidu tih
fosfatnih veza koje se stvaraju. 8. reakcija uspomoć fosfogliceratmutaze, ovaj intermedijer
trifosfoglicerat se konvertuje u dvafosfoglicerat. Taj dvafosfoglicerat u sledećoj, 9.reakciji,
uspomoć enolaze, prebacuje se u fosfoenolpiruvat. Fosfoenolpiruvat, znači sve ide po 2 puta, u
10.reakciji tj poslednjoj biće donor fosfata i taj fosfat će prebaciti na ADP od kojeg ćemo dobiti
ATP, a sam fosfoenolpiruvat kad izgubi ovaj fosfat postaće piruvat. Znači krajnji produkt je
piruvat, na 7. i 10.reakciji dobili smo ATP, ali potšo smo imali 2 gliceraldehidtrifosfata, dobili smo
ukupno 4 ATPa, od kojih smo 2 ATPa izgubili u prvoj fazi pa na kraju imamo 2 ATPa, 2 NADH i 2
piruvata. Znači od glukoze koja je heksoza, dobili smo ova 3 produkta. U zavisnosti od uslova u
samoj ćeliji, piruvat može otići u anaerobnu fazu ćelijskog disanja tj mlječnokiselinsko vrenje, i
aerobnu tj ciklus trikarbonskih kiselina odnosno Krebsov ciklus.
Glikoliza predstavlja osnovni katabolički put ugljenih hidrata. Ono što pojedemo, a što je
ugljenohidratnog porijekla, ne sadrži samo glukozu, već mi putem voća unesemo i fruktozu, pa
kuhinjski šećer saharozu, pa neke složene ugljene hidrate koji u sebi imaju manozu, neki imaju
laktozu itd i svi ti ugljeni hidrati koje mi unesemo putem hrane uključiće se u glikolitički put na
različite načine. Npr maltoza koja će se raspasti na molekule glukoze, znači dobijemo glukozu pa
se onda uključuje od prvog koraka itd. Skrob npr koji se sastoji od monosaharida glukoze putem
digestije se razlaže na glukozu, odnosno amilozu i amilopektin koji će se dalje degradirati do
jednog intermedijera glukoza-6-fosfata, koji je intermedijer u procesu glikolize. Kada od jednog
ugljenog hidrata dobijemo bilo koji intermedijer glikolitičkog puta, on će se samo na tom koraku
uključiti u glikolizu. Tako npr fruktoza kad se fosforiliše dobije se fruktoza-6-fosfat, za koju
znamo da je jedan od intermedijera glikolize, tako se i katabolizam fruktoze odvija istim putem
koji smo sad prošli, samo što će početi od tog koraka. Takođe će manoza određenom
konverzijom preći u fruktoza-6-fosfat koji se takođe priključuje glikolitičkom putu. Pa onda
laktoza daje galaktozu, galaktoza se fosforiliše i prevodi u jedan od intermedijera glikolize
odnosno glukoza-6-fosfat pa će se ona tu uključiti u ovaj proces glikolize. Takođe jedinjenje kao
što je glicerol svojim kataboličkim procesima daje dihidroksiaceton-fosfat koji smo vidjeli da se u
5.koraku transformiše u gliceraltrifosfat i tu se uključuje u proces glikolize. Znači, svi ugljeni
hidrati koje smo unijeli putem hrane uključivaće se u katabolizam na nekom od ovih koraka
glikolize.
Glikoliza predstavlja okosnicu u katabolizmu ugljenih hidrata jer se svi ostali ugljeni hidrati na
nekom koraku uključuju u glikolitički put. Sad ćemo preći na katabolizam ovih drugih ugljenih
hidrata, vrlo je jednostavan, podrazumijevaju manje više po 2 koraka, da dođemo do stupnja tj
nekog intermedijera glikolitičkog puta i uključe se u njega.
Rekli smo da jedan od ugljenih hidrata koje mi unesemo putem hrane je i onaj tzv voćni šećer tj
fruktoza. Fruktoza će se u glikolitički put uključiti na različit način u skeletnoj muskulaturi, a na
različit način u jetri, jer smo već rekli da jetra podrazumijeva 1 poseban metabolički sistem koji
posjeduje mnogo više enzima nego druga tkiva i mnogo više nego skeletna muskulatura. Što se
tiče konverzije fruktoze u mišićima, odvija se vrlo jednostavno, uz onaj enzim heksokinazu, ta
heksokinaza fosforiliše fruktozu uz utrošak ATP i uz prisustvo jona Mg2+, na poziciji 6, do
fruktoza-6-fosfata, koji je 3.intermedijer u glikolitičkom putu i onda će se on uključiti dalje i preći
u fruktoza-1,6-bifosfat itd. Uključiće se u glikolitički put. To je u mišićima. U ćelijama jetre je
nešto kompleksnije, jer jetra posjeduju drugačije enzime, fruktoza će u jetri prvo prerasti u
intermedijer koji se zove fruktozo-1-fosfat uspomoć enzima fruktokinaza. Znači fruktokinaza je
enzim različit od heksokinaze jer je specifičan isključivo za fruktozu. Heksokinaza fosforiliše na
poziciji 6, a fruktokinaza na poziciji 1. Tako da će u hepatocitima se fruktoza prvo konvertovati
do frutkoza-1-fosfata takođe uz utrošak ATPa i dobićemo fruktoza-1-fosfat koji može imati
dvojaku sudbinu. Može direktno da se uspomoć jedne aldolaze konvertuje direktno u
gliceraldehid koji će dalje da se uključi u glikolizu preko gliceraldehidtrifosfata. Ili gliceraldehid
može da se konvertuje pomoću dehidrogenaze prvo u glicerol, pa taj glicerol u glicerol-trifosfat,
pa on u dihidroksiacetonfosfat, pa onda on u gliceraldehidtrifosfat. Znači ovdje je potrebno
nekih 7 enzima u ćelijama jetre da nam uključe fruktozu u proces glikolize, za razliku od
skeletnih mišića gdje u jednom koraku dobijemo intermedijer procesa glikolize, jer je mišićima
potrebna energija i ti ugljeni hidrati koje smo pojeli odmah će da se konvertuju i uključe u
proces glikolize u kojem treba da dobijemo E.
Još jedna heksoza koju unosimo putem hrane je galaktoza, ona podrazumijeva 4 koraka tj 4
enzima da bismo dobili neki intermedijer koji će se uključiti u proces glikolize, u ovom slučaju
dobijamo onaj prvi intermedijer odnosno glukoza-6-fosfat, a da bismo ga dobili, potrebno nam
je nekoliko enzima. Galaktoza se razlikuje od glukoze samo na poziciji 4, i neophodno je da se na
tom 4.C atomu odigra neki transfer tj nešto da bismo mi dobili zgodan intermedijer da bi se
uključio u proces glikolize. Prvi korak se odvija pomoću galaktokinaze koja će izvršiti fosforilaciju
galaktoze na poziciji 1 i dobićemo galaktoza-1-fosfat, znači imamo utrošak ATP. Ta galaktoza-1-
fosfat treba da se obradi da postane neki intermedijer glikolize. Znači mi treba da dobijemo
nekako glukozu od galaktoze. Da bismo je dobili potreban nam je uridin-difosfat-glukoza koji će
uspomoć galaktozo-1-fosfat-transferaze izvršiti transfer na ovoj galaktozi i dobićemo glukozo-1-
fosfat što je nešto približnije intermedijerima glikolitičkog puta, treba samo da se izvrši
rearanžman fosfata uspomoć fosfoglukomutaze tako da taj fosfat sa pozicije 1 pređe na poziciju
6. E sad, kad dobijemo glukoza-6-fosfat, to nam je 1.intermedijer u glikolitičkom putu, on može
dalje da se uključi u proces glikolize koji smo već prošli. Da bi se izvršio ovaj transfer galaktoze-1-
fosfat u glukozu-1-fosfat rekli smo da je neophodna UDP-glukoza. Postoj nasledna oboljenja koja
imaju deficit UDP-glukoze i kod takvih osoba dolazi do nagomilavanja produkta katabolizma
galaktoze u vidu galaktozo-1-fosfat, i to je oboljenje poznato pod nazivom GALAKTOZEMIJA. To
podrazumijeva nagomilavanje ovog intermedijera koji zbog nedostatka UDP-glukoze ne može da
se konvertuje prvo u glukozu-1-fosfat pa u glukozu-6-fosfat čime bi se uključio u glikolitički put,
nego se nagomilava, što se dešava zbog metaboličke greške za UDP-glukozu. Ova UDP-glukoza
se regeneriše kada izvrši ovaj transfer pa od galaktoza-1-fosfata dobijemo glukoza-1-fosfat, i
dobijemo UDP-galaktozu koja se uspomoć uridina i jedne epimeraze opet regeneriše u UDP-
glukozu. Znači ova UDP-glukoza nam je uvijek neophodna i njen deficit izaziva
galaktozemiju.Ovako se galaktoza odnosno jedna heksoza koju unesemo putem hrane
transformiše u intermedijer procesa glikolize.
Ovo nisu jedine heksoze koje mi pojedemo, u vidu nekih kompleksnih ugljenih hidrata pojedemo
i manozu koja se prilično jednostavno uspomoć heksokinaze, s obzriom na to da je heksoza,
fosforiliše na poziciji 6 uz utrošak energije gdje dobijemo manoza-6-fosfat, koja mora da se
konvertuje u intermedijer glikolize, a to će se desiti pomoću jedne izomeraze direktno u glukoza-
6-fosfat, koji će se uključiti u glikolizu, od njega ćemo dalje fosforilacijom dobiti glukoza-1,6-
bifosfat i on će dalje ući u proces katabolički odnosno proces glikolize.
Znači da je osnov za katabolizam heksoza u stvari glikoliza, i kad savladamo glikolizu, onda ćemo
moći da uključimo i druge heksoze u proces katabolizma. Glikoliza je proces koji se odvija kada je
ćeliji potrebna E, takođe metabolizam glukoze nije isključivo vezan za glikolizu već glukoza može
i da se lageruje u vidu depoa glikogena kada je to potrebno, glavni depo glikogena su hepatociti
tj ćelije jetre koje lageruju 10% svoje mase glikogen, a skeletni mišići samo 1%. Kada je nivo
vrijednosti glukoze u cirkulaciji nizak, osnovni depo glukoze u vidu glikogena je u jetri i ona će
obezbijediti novi dotok glukoze. Pošto glukoza predstavlja izvor za dobijanje osnovne valute tj
ATPa, ona treba da stalno postoji tj da je lagerovana u vidu glikogena. Zašto bi glukozu provodili
u glikogen tj zašto ona ne postoji kao takva u ćelijama muskulature odnosno hepatocitima?
Glukoza je osmotski aktivna, ona za sebe veže vodu i ako bismo mi svoje rezerve E čuvali u vidu
glukoze, mi bismo bili teži 4 puta nego što jesmo. Ako je prosječna tjelesna masa odraslog
čovjeka npr 70kg, mi bi imali 300kg što je nezgodno. Tako da nije slučajno napravljen taj prvi
depo glukoze u vidu glikogena tj nečeg što ne vuče vodu i ne povećava težinu.
Glukoza tj ugljeni hidrati nisu jedini izvor E. Depoi energije nisu samo u hepatocitima i ćelijama
skeletne muskulature u vidu depoa glikogena, već se nalaze i u drugim tkvima i oblicima kao npr
triacilgliceroli u masnom tkivu odnosno adipocitima, tako mi ako gladujemo, ne unosimo hranu,
mi prvo trošimo glikogen tj rezerve glukoze iz glikogena, ako istrošimo čitavu rezervu glikogena,
a i dalje ne jedemo onda će se pokrenuti mehanizam povlačenja E iz drugih depoa npr iz masnog
tkiva gdje ćemo dobiti određene vidove biomolekula koji su zgodni za konverziju u ATP odnosno
E.Pa kada potrošimo sav depo iz masnog tkiva preći ćemo na nove depoe tj na proteine,
počećemo da degradiramo sopstvene proteine, tako da tu postoji selekcija šta se prvo troši u
uslovima gladovanja kako bi naše tijelo moglo da funkcioniše. Kada počnemo da crpimo energiju
iz proteina, tu postoji visoka selekcija, nećemo trošiti proteine koji su nam urgentno neophodni,
kao što su enzimi, nećemo trošiti proteine iz CNSa, već proteine iz skeletne muskulature, pa ako
i dalje uđemo u proces gladovanja onda ćemo ući u jedan začarani krug koji ima fatalan ishod
kad počnemo da degradiramo proteine tj aminokiseline koje su neophodne za funkcionisanje
prvo CNSa, pa i svih drugih esencijalnih funkcija, tako da ako ne unosimo dug vremenski period
hranu, to može imati fatalan ishod.
Ugljeni hidrati nisu jedini izvor E, već izvor E su i drugi biomolekuli. Međutim, čuli smo za neku
hranu da je esencijalna, a za neku drugu da nije. To znači da ta hrana odnosno izvor hrane koji je
za nas esencijalan, je neophodan da ga unosimo. Postoji neka hrana koju možemo, a i ne
moramo tj. možemo i bez nje da funkcionišemo. Iako smo danas fokusirali dobijanje E iz glukoze
i stalno govorili da nam je glukoza izvor E odnosno ATPa, ne znači da je glukoza esencijalna za
funkcionisanje našeg metabolizma odnosno naših ćelija. To znači da ako bi se mi hranili, kao što
se i hrane neki ljudi, namirnicama koje restrikciono se odnose prema ugljenim hidratima,
konzumiraju isključivo proteine i lipide, i normalno opstaju i funkcionišu. Naše tijelo je izgradilo
alternativni put dobijanja glukoze i kada je mi ne pojedemo, jer mi imamo enzime koji mogu da
iz neugljenohidratnih komponenti stvaraju glukozu, i to je proces koji se zove glukoneogeneza.
Znači, glukoza nije esencijalni biomolekul koji mi moramo unijeti, naše tijelo će se snaći da iz
nečeg drugog proizvede tu glukozu jer je glukoza vid E jedini raspoloživ za eritrocite i za ćelije
mozga, dok druga tkiva mogu da se hrane lipidima i proteinima, ali moždano tkivo i eritrociti za
svoje funkcionisanje isključivo traže glukozu. Pa kada nam glukoza padne, mi crpimo rezerve iz
glikogena, pa kada njih iscrpimo, pređemo na nešto drugo tj. lipide i iz lipida dobijemo nešto što
se zove ketonska tijela ili procesom glukoneogeneze glukozu, i ta glukoza prvo odlazi u moždano
tkivo jer samo ona i ketonska tijela mogu proći krvno-moždanu barijeru, pa će se naći u ćelijama
mozga da bi mozak mogao normalno da funkcioniše, a kada nam funkcioniše CNS onda možemo
da preživimo. Neki drugi organi mogu da se služe i E dobijenom iz triacilglicerola odnosno
proteina. Ugljeni hidrati tj. glukoza nije esencijalan biomolekul, jer bi bez njega mogli da
preživimo, jeste da bi iscprljivali tijelo na određen način tj. jetru i bubrege ali možemo da
preživimo, za razliku od lipida i proteina, odnosno aminokiselina. Ne možemo da opstanemo ako
ne unosimo esencijalne aminokiseline i masne kiseline, pa kad budemo govorili o mdetabolizmu
masti napomenućemo da su to tzv omega-3 i omega-6 masne kiseline, i to su masne kiseline
koje naše tijelo ne može proizvesti iz nekih drugih prekursora, tj. nemamo enzime koji će
obezbijediti dobijanje tzv omega-3 i omega-6 masnih kiselina koje su nam neophodne za život,
prvenstveno za funkcionisanje bioloških membrana, pa onda i za sve drugo, tako da naše tijelo
mora egzogenim putem tj. putem ishrane obezbijediti esencijalne masne kiseline, baš kao i
esencijalne aminokiseline. Naši proteini su izgrađeni od 20 aminokiselina, bar pola od njih su
esencijalne tj. naše tijelo iz bilo kog prekursora ne može da ih sintetiše. Postoje esencijalne
aminokiseline koje mi moramo da pojedemo, ako ih ne unosimo duži vremenski period,
imaćemo fatalan ishod. Neke od aminokiselina koje su esencijalne su isključivo životinjskog
porijekla, tako da je veganstvo i vegetarijanstvo van svake pameti. Ukoliko svoje tijelo lišimo
aminokiselina životinjskog porijekla, mi smo sebi presudili degradaciju sopstvenog tkiva,
posebno kad su djeca u razvoju do nekih 18-20 godina kada se konstituiše rast, razvoj,
imunološki sistem, ukoliko ne obezbijedimo adekvatan unos esencijalnih namirnica koje su i
biljnog i životinjskog porijekla, mi ćemo tragično poremetiti svoj metabolizam i svoje zdravlje itd.
Postoje osobe koje se hrane na takav način, ako su u pitanju osobe koje su završile svoj rast,
razvoj i izgradile imunološki sistem, pa se podvrgle takvom načinu ishrane da restriktivno ne
unose namirnice životinjskog porijekla, on takođe narušava svoje zdravlje, na prvom mjestu
imunološki sistem, jer su imunoglobulini proteinskog porijekla, proteini izgrađeni od
aminokiselina, a neke aminokiseline isključivo životinjskog porijekla, tako da ti eskperimenti
ishrane koja selektivno redukuje određene izvore namirnica su pogubni za naše zdravlje.
Najmanje štetno je ukinuti ugljene hidrate, jer će se naše tijelo, iako će biti opterećeno, ipak
snaći tj. doći do izvora E, ali ako na duže staze ukinemo namirnice životinjskog porijekla mi smo
sebi odredili propast.
-Ostao nam je još 1 mali dio koji se odnosi na alternativni put razgradnje glukoze, koji nije
glikoliza. Rekli smo da glukoza u proces glikolize odlazi i da treba da time dobijemo ATP odnosno
E. Rekli smo da ponekad u ćeliji imamo dovoljno E, i nije joj potrebno više, pa će glukoza
poslužiti za nešto drugo, nekad će se deponovati u vidu glikogena, a nekad će služiti da uđe u
jedan put koji se zove fosfoglukonatni put i put pentoza-fosfata koji služi za dobijanje nekih
intermedijera koji su nam potrebni za određene svrhe anabolizma odnosno biosinteze
određenih molekula. Pri intenzivnoj diobi ćelija mora da se replikuje materijal kako bismo od 1
ćelije dobili 2 identične ćelije, pa moramo same kompontente koje se nalaze u jednoj ćeliji da
udvostručimo kako bismo dobili za dvije ćelije, između ostalog moramo i da udvostručimo
genetski materijal, a za to nam je potrebno nešto što se zove glukoza-5-fosfat. Jedan od načina
njegovog dobijanja je alternativni put razgradnje glukoze odnosno fosfoglukonatni put. Postoje
tkiva koja su u smislu metabolizma lipida intenzivna kao mliječne žlijezde, masno tkivo,
nadbubreg itd. Koje produkuju masne kiseline i holesterol u pojačanoj mjeri i njima su potrebni
neki produkti u vidu NADPH. Da ne pobrkamo, produkt glikolize bio je NADH, produkt
fosfoglukonatnog puta se zove NADPH, potpuno je drugačiji, NADH služi, pošto nosi elektrone,
za dobijanje E u sledećoj fazi ćelijskog disanja, a NADPH služi kao prekursor za biosintezu masnih
kiselina odnosno holesterola. Kad se ćelije intenzivno dijele, glukoza neće otići u glikolizu nego u
fosfoglukonatni put, kad ćelija zahtijeva intenzivan metabolizam masti, produkciju holesterola i
masnih kiselina, takođe odlazi u fosfoglukonatni put jer su neki od produkata fosfoglukonatnog
puta ti, i služe nam, recimo glukoza će nam u tom slučaju poslužiti za to. U fosfoglukonatnom
putu nemamo dobijanje E, ne dobijamo ATP, već samo neke produkte koji služe za određene
metaboličke svrhe. Da bi glukoza otišla u fosfoglukonatni put, ona to radi nakon prvog koraka, tj
kad se fosforiliše od strane heksokinaze i dobijemo glukoza-6-fosfat, on je prekursor za ulazak u
fosfoglukonatni put. Taj fosfoglukonatni put obezbjeđuje odvijanje određenih fizioloških
funkcija, u prvom redu stvaranje ovog NADPH koji sluši za biosintezu masnih kiselina,
holesterola i posebno u eritrocitima koje ne posjeduju mitohondrije pa je njihov metabolizam
potpuno drugačiji od ćelija sa mitohondrijama, zatim za stvaranje glukozo-5-fosfata u ćelijama
koje se intenzivno dijele, kao i za stvaranje nekih intermedijera, produkata razgradnje glukoze
koji mogu imati različit broj C atoma, od 3 do 7. Rekli smo da je prva reakcija ulazak glukoza-6-
fosfata i fosfoglukonatni put podijeljen je na 3 faze. 1.faza je oksidativna, 2.faza je izomerizacija
pentoza, a 3.faza je određene reakcije transaldolaze i transketolaze za dobijanje ovih
intermedijera za određene metaboličke potrebe. Za fosfoglukonatni put nije neophodno da
znamo pojedinačne reakcije i nije neophodno znati enzime, osim da znamo 1.reakciju jer je to
ključna reakcija za regulaciju ovog puta.Njeno zaključavanje i otključavanje odnosno inhibicja i
aktivacija usmjerava fosfoglukonatni put da li da se intenzivno odvija ili da se redukuje. Znači,
bitno je samo da znamo šta je početno jedinjenje, čemu služi fosfoglukonatni put, šta su
produkti tj šta smo dobili tip putem, da zapamtimo da se u njemu ne dobija E, i da zapamtimo
da je 1.reakcija tj ova reakcija uspomoć dehidrogenaze specifične za supstrat glukoza-6-fosfat,
znači glukoza-6-fosfat-dehidrogenaza, dolazi do redukcije NADP do NADPH i stvaranje prvog
intermedijera ključna reakcija u regulaciji ovog procesa! Ostale reakcije i enzime i intermedijere
ne moramo pamtiti. Moramo znati da je podijeljen u 3 faze, i pamtimo samo glavno mjesto
regulacije. To je alternativni put razgradnje glukoze koja počinje od glukoza-6-fosfata kada ćelija
uđe u biosintezu masti. Međutim, ćelije su toliko pametne tj kontrolisane da određeni signali
usmjeravaju ekonomičnost npr ona ne troši E za ono što joj ne treba niti koristi neke
intermedijere suvišno. Ovaj fosfoglukonatni put može biti još kraći recimo ukoliko je potrebno
da se izvrši biosinteza masti, potreban nam je NADPH i odvijaće se onim tokom koji smo rekli.
Ukoliko je potrebno da se ćelija intenzivno dijeli, onda će se preskočiti da prva faza, bitno je
samo da se dobija ribozo-5-fosfat i da se na taj način uštedi i energetski i komponentama koje
učestvuju u ovom putu tj intermedijera da se određene sekvence ovog puta zaobiđu i obezbijedi
samo ono što je potrebno za diobu ćelije tj ribozo-5-fosfat. Priroda je racionalnija od nas tako da
svaki metabolički put, bez obzira da li se odnosi na katabolizme ili anabolizme, ne odvija se
slučajno niti sa gubicima ni energetskim ni u smislu prekursora i intermedijera onda kad nam ne
treba. Ako je neki metabolički put dugačak kao npr biosinteza holesterola, to nije slučajno, ti
intermedijeri svi služe nečem drugom, znači svi putevi metabolizma su povezani i ne možemo da
posmatramo odvojeno metabolizam ugljenih hidrata od metabolizma aminokiselina odnosno
lipida. Kad budemo završili metabolizme svih ovih kategorija, vidjećemo da se putevi stalno
ukrštaju, recimo Krebsov ciklus je centralno mjesto gdje se ukrštaju svi ovi putevi. Ne možemo
zaobići nešto, a reći da je nešto suvišno i da su neki intermedijeri višak, jer su oni ipak bitni
prekursori za neki drugi metabolički put.Metabolizam je vrlo ekonomičan i racionalan

REGULACIJA GLIKOLIZE (PRVE FAZE ĆELIJSKOG DISANJA)

U onih 10 sukcesivnih, uzastopnih reakcija glikolize tj. konverzije glukoze do piruvata, mi imamo
neke reakcije koje su ireverzibilne i ključne za regulaciju samog procesa. To su 1,3,10 reakcija
koje su katalizovane određenim enzimima koji su odgovorni za konverziju tih intermedijera, a
kljulna su mjesta za regulaciju glikolize. Svi metabolički procesi se ne odigravaju slučajno već su
visoko kontrolisani određenim mehanizmima i taj mehanizam se obično zasniva na samim
potrebama našeg organizma odnosno ćelija u datom trenutku. Ćeliji je za intenzivan rad
potreban izvor energije odnosno ATP i u procesu glikolize upravo nastaje ta E. Ćelija će u slučaju
povećanih potreba za energijom da intenzivira kataboličke procese odnosno procese u kojima će
doći do oslobađanja energije u vidu ATP. Ukoliko ćeliji ipak nije potrebna energija u datom
trenutku, već vrši neke druge procese npr sintezu određenih biomolekula onda će procesi
katabolizma biti usporeni. Jedan od principa po kojima funkcioniše katabolizam jeste upravo
ova potreba za energijom. Količina ATPa, odnosno ADPa će regulisati to u kojem smjeru će se
metabolizam odvijati, da li u pravcu katabolizma, ili pravcu anabolizma. U ćeliji u svakom
momentu postoji određena količina ATP, ADP i AMP. Kada se smanjuje količina ATPa, to znači da
se istovremeno povećava količina ADPa, i obratno, da bi se povećala količina ATPa, potrebno je
da iskoristimo ADP, tj. moramo ga fosforilisati odnosno fosfatnu grupu nadovezati na njega kako
bi nastao ATP, samim tim se količina ADPa smanjuje. Zato taj odnos promjene ATPa i ADPa
predstavlja ključni mehanizam usmjeravanja određenog metaboličkog rpocesa. Ćelija je vrlo
senzitivna na promjene količine ATPa, i mala promjena će usloviti ili intenziviranje proizvodnje
energije ili njeno lagerovanje. Znači, 1 od glavnih mehanizama je raspoloživost i potražnja ćelije
za E u određenom trenutku.

Takođe, postoje određeni modulatorni elementi odnosno molekuli koji svojim prisustvom
uslovljavaju ili aktivaciju ili inhibiciju regulatornih enzima i takođe mogu da usmjeravaju
određene reakcije. U glikolizi, od glukoze tj monosaharida sa 6 C atoma u 10 uzastopnih reakcija
nastaju 2 piruvata, 2 ATP, i 2 NADH koji na sebi nosi par elektrona i koji nam služe za dobijanje
još ATPa ali u nekom narednom ciklusu, odnosno u 3.fazi ćelijskog disanja. Nakon obroka vrši se
proces digestije i apsorpcija određenih hranljivih materija, između ostalog i glukoze. Kada
glukoza dospije u cirkulaciju, ona prelazi u ćeliju gdje će se iskosristiti ili kao izvor E ili će se
lagerovati odnosno deponovati u vidu glikogena. U ćelijama dakle može da se dešava glikoliza tj.
proces razgradnje glukoze i dobijanje E, a može da se dešava i suprotan anabolički proces koji se
zove glukoneogeneza i koji troši E. Nama je trenutno važan proces glikolize i ključne reakcije u
tom procesu: 1,3,10.
1.reakcija je katalizovana enzimom heksokinaza koji je jedan nespecifičan enzim koji vrši
fosforilaciju svih heksoza, između ostalog glukoze pri čemu nastaje glukoza-6-fosfat. Ona se u
drugoj reakciji prevodi u fruktozu-6-fosfat. Ali je nama važna sada 3.reakcija gdje dolazi do
prelaska fruktoze-6-fosfata u fruktozu-1,6-bifosfat i tu je ovaj mehanizam kontrole brzine
odnosno regulacija glikolize najkompleksnija. 10.reakcija je prevođenje fosfo-1-piruvata u
piruvat gdje imamo određene mehanizme koji mogu djelovati ili kao stimulatori ili kao inhibitori.

U 1. reakciji regulaciju vrši sam produkt reakcije odnosno glukoza-6-fosfat koji povratnom
spregom inhibira dejstvo heksokinaze. Međutim fosforilacija glukoze može da se vrši i još jednim
enzimom koji se zove glukokinaza i koji je specifičan za glukozu u odnosu na heksokinazu, i nalazi
se u ćelijama jetre odnosno hepatocitima, dok ćelije skeletne muskulature nemaju taj enzim
nego imaju samo heksokinazu. Ovaj produkt inhibiše samo heksokinazu, ali ne i glukokinazu. To
je važno zato što kada bi nam glukoza-6-fosfat inhibirala i glukokinazu, to bi automatski usporilo
čitav proces glikolize i onda jetra, odnosno hepatociti ne bi imali sposobnost uklanjanja glukoze
iz cirkulacije. Posle obroga, glukoza odlazi u ćelije gdje je potrebna tj odlazi u skeletnu
muskulaturu pa onda kada postigne određeni nivo odlazi i u ćelije jetre koje vrše regulaciju
nivoa glukoze. Ako smo imali obilan obrok čime smo znatno povećali koncentraciju glukoze u
krvi onda mi tu glukozu iz cirkulacije moramo ukloniti jer bi to u suprotnom izazvalo proces
glikacije ili neenzimsko spajanje glukoze sa proteinima u samoj krvi ili za zidove ili za ćelije kroz
koje prolazi određeni segment krvotoka, to su sve patološki procesi koji mogu imati vrlo loše
ishode, može doći i do fertiliteta, odnosno nikako nije dobro zadržavanje visoke koncentracije
glukoze u krvi. To je razlog zašto glukoza-6-fosfat ne inhibira glukokinazu u hepatocitima u jetri.
Ovako glukoza normalno ulazi u ćelije, troši se za dobijanje E, kada zadovolji te energetske
potrebe u hepatocitima onda se lageruje u vidu glikogena i stvara depoe. Tako se glukoza
uklanja iz cirkulacije.
Znači- u ovoj reakciji inhibiciju osim samog produkta vrši i ATP, dok je ADP aktivator.
U 10. reakciji se fosfoenolpiruvat prevodi u piruvat. Postoje određeni faktori koji taj proces
mogu da aktiviraju ili da ga uspore. Aktivator je sam supstrat odnosno fosfoenolpiruvat. Kada
imamo puno glukoze u ćelijama onda se glikoliza intenzivno odvija i mi dobijamo veliku količinu
ovog intermedijera. On se gomila i time pospješuje dejstvo enzima kinaze koja će od njega
nagraditi piruvat. Inhbitor ovog procesa je produkt koji se zove acetil-coA. Piruvat kao krajnji
proizvod glikolize u aerobnom disanju u sledećem koraku prelazi u jedinjenje koje se zove acetil-
coA. Znači da ako imamo puno piruvata kao krajnjeg prozvoda, imaćemo puno acetil-coA što će
uzrokovati da malo usporimo tj. inhibiramo ovu kinazu koja konvertuje fosfoenolpiruvat u
piruvat. Takođe, sa E aspekta, povećanje nivoa ATPa znači da sada ćelija ne mora više da stvara
energiju tj ne mora više da troši tu glukozu za prozvodnju energije u vidu ATPa, jer su već
zadvooljene potrebe ćelije u datom trenutku, i onda se ova glukoza ili deponuje u vidu glikogena
ili se upotrebljava za nešto drzgo. Znači, dovoljna količina ATP inhibira ovaj proces. Još jedan
inhibitor ovog procesa je CAMP.
3. reakcija je ipak ključno mjesto u regulaciji glikolize jer nije regulisana samo količinom ATPa,
niti ADPa, niti supstrata i proizvoda, već je visoko kontrolisana hormonima. Hormoni su jako
važni jer bez njih bismo imali određene metaboličke poremećaje kakav je npr. Dijabetes melitus
gdje imamo poremećen metabolizam ugljenih hidrata, a zatim i drugih biomolekula, a usko je
povezan sa nekim pankreatičnim hormonima kao što je insulin. Insulin zapravo ima višestruko
dejstvo.
3.reakcija je konverzija fruktoza-6-fosfata u fruktoza-1,6-bifosfat. U ovoj reakciji ključni aktivator
je fruktoza-2,6,-bifosfat, koju treba svakako razlikovati od fruktiza-1,6-bifosfata jer to nikako nije
isto jedinjenje niti ovo jedinjenje ima veze sa glikolizom već nasatje u metabolizmu i postoji u
svim ćelijama. AMP je aktivator ove konverzije fosfata u 1,6-bifosfat jer kada imamo povećanu
količinu AMP tj povećanu potrošnju energije, ćelija dobija signal da sada ima malo energije da bi
obavila rad. ATP je suprotno inhibitor ove konverzije jer to znači da sada imamo dosta energije i
da nam ne treba više iskorištavanje glukoze za dobijanje još energije, odnosno sačuvaćemo je ta
bepti drugo. Još 1 inhibitor ove konverzije je citrat, to je jedan produkat koji nastaje u ciklusu
limunske kiseline ali i u metabolizmu masti pa postoje tkiva koja štede glukozu na uštrb lipida
odnosno troše lipide za dobijanje E i u tom metabolizmu lipida učestvuje citrat čime se šalje
signal ćeliji da ona sada dobija dovoljno E od lipida i da se ne mora trošiti glukoza tj inhibira se
ova reakcija konverzije fruktoza-6-fosfata u frukktoza-1,6-bifosfat.
Što se tiče HORMONSKE REGULACIJE-tu mislimo na pankreatične hormone koji se luče svaki u
svoje vrijeme-insulin i glukagon. Kada je nivo glukoze u krvi poišen to je signal da pankreas
počne da luči insulin, koji onda pospješuje trasnport glukoze u ćelije. To je proces koji ne teče
prostom difuzijom u pravcu koncentracionog gradijenta već je taj proces kompleksan i u tome
učestvuje niz hormona, receptora, transportera. Upravo još jedan poremećaj koji se zove
insulinska rezistencija se odnosi na taj transport iz cirkulacije u ćeliju. Insulin znači pospješuje
trasnport glukoze u ćeliju i intenzivira korištenje glukoze. Ona to radi preko ovog intermedijera
tj. fruktoza 2,6-bifosfata koji je aktivator kinaze koja prevodi fruktozu-6-fosfat u fruktoza-1,6-
bifosfat u 3.reakciji glikolize.
Suprotno tome, kada gladujemo, kada spavamo u toku noći pa ne unosimo hranu, ili kada ne
unosimo dovoljno ugljenih hidrata putem hrane, tada imamo nisku koncentraciju glukoze u krvi,
pankreas dobija informaciju da počne lučenje glukagona koji ima suprotan efekat u odnosu na
insulin. Ćelije moraju od nečeg da žove odnosno potrebna im je E, a mi tu E nemamo zato što ne
unosimo dovoljno ugljenih hidrata koje bismo onda mogli iskoristiti za dobijanje te E. Zato se
ćelije nekako moraju snaći. Pankreas luči glukagon koji dolazi do depoa gdje se nalazi glikogen, a
najviše ga ima u hepatocitima (do 10% mase), dok u skeletnim mišićima ga ima sega 1%.
Hepatociti upravo posjeduju receptore za glukagon, dok tih receptora na ćelijama skeletne
muskulature nema. Kada se glukagon veže za te receptore, to dovodi do prenosa informacija.
Dolazi do aktivacije G proteina koji dalje djeluje na adenilat ciklazu koja kao što sam naziv kaže
vrši ciklizaciju AMPa do CAMPA. CAMP je sekundarni glasnik koji dalje nosi informacije. To
povećanje proizvodnje CAMPa znači da ćelije nemaju dovoljno E i da im je potrebna glukoza što
dalje utiče na povećanu razgradnju glikogena tj iskorištavanje onog depoa radi dobijanja
glukoze. CAMP se vezuje za protein-kinaze (PK),a to je jedan tetramer građen iz 2 bloka po 2 iste
subjedinice. 2 od tih subjedinica su regulatorne, a 2 su funkcionalne. Kada je PK neaktivna te
regulatorne subjedinice drže funkcionalne subjedinice zaključanim. Kada se poveća vrijednost
CAMP, to dovodi do aktivacije PK, tako što se vezuje za regulatorna mjesta na PK, i to dovodi do
otključavanja i oslobađanja tih funkcionalnih subjedinica od regulatornih. PK vrši proces
fosforilacije ondosno prenosa fosfata do nečega, a to nešto je jedan bifunckionalan enzim, što
znači da se radi o jednom polipeptidu koji ima dva aktivna centra. Jedan takav par enzima na
jednom polipeptidnom lancu je fosfofruktokinaza-2 i fruktozobifosfataza-2. Kinaze imaju ulogu
da fosforilišu nešto. A fosfataze kontra tj. da oduzimaju fosfatnu grupu nečemu. Znači da ovaj
bifunkcionalan enzim može da u zavisnosti od toga koji aktivni centar radi tj koji je aktivan, ako
je aktivna kinaza onda će ovaj bifunkcionalni enzim nešto fosforilisati, ali ako je aktivna
fosforilaza onda će on defosforilisati nešto. E sad, ova PK fosforiliše nešto (jer je kinaza),
fosforiliše bifunkcionalan enzim. Kada je bifunkcionalan enzim fosforilisan, jedan od ova dva
aktivna centra se gase, u ovom slučaju gasi se kinaza. Aktivna je fosfataza. Ona oduzima fosfatne
grupe nečemu. U ćeliji postoji odredjena koncentracija fruktozo-2,6-bifosfata i ovaj enzim kome
je aktivna fosfataza će ukloniti fosfat sa fruktozo-2,6-bifosfata na poziciji 2 i od njega ćemo
nagraditi fruktozo-6-fosfat, a on je intermedijer jednog procesa koji se zove glukoneogeneza,
obrnuto od glikolize, i on će pospješiti stvaranje glukoze u ćeliji, što nam je bio cilj. Odnosno,
imali smo nisku konc. glukoze u cirkulaciji jer smo spsavali, nismo dugo jeli i unosili hranu
ugljenohidratnog porijekla. Ta informacija odlazi do pankreasa koji počinje da luči glukagon, koji
treba da poveća nivo vrijednosti glukoze, a povećaće je ovom kaskadom, tako što će pospješiti
proces glukoneogeneze.

Kontra ovome, kad ima puno glukoze u cirkulaciji, onda pankreas luči insulin. Insulin će da
pospješi transport glukoze u ćeliju i takođe proces glikolize. On nema ovaj kaskadni put
signalizacije kao glukagon, on potpuno drugačije šalje informacije.(Osim glukagonskog
kaskadnog takav je i noradrenalinski put, preko 2.glasnika CAMP dolazi do prenosa informacija s
jednog molekula na drugi). Insulin vrši defosforilizaciju ovog bifunkcionalnog enzima. Kada je
defosforilisan, onda je kontra, aktivna je kinazna subjedinica, a inhibirana je fosfataza. Znači,
aktivna je fosfofruktokinaza-2 koja ima sposobnost da fosforiliše nešto na poziciji 2.Šta će to
biti? Fosfolirisaće fruktozu-6-fosfat i dobićemo fruktozu-2,6-bifosfat. Povećanjem vrijednosti
fruktoza-2,6-bifosfata rekli smo da se pospješuje proces glikolize, tj. aktivira enzim u
glikolitičkom putu (fosfofruktokinazu-1) koji prevodi fruktoza-6-fosfat u fruktozu 1,6-bifosfat,
odnosno fosforiliše ovaj supstrat na poziciji 1.
Zaključak-insulin pospješuje glikolizu, glukagon pospješuje glukoneogenezu. To se obezbjeđuje
procesom fosforilacije odnosno defosforilacije, glukagon vrši fosforilaciju bifunkcionalnog
enzima,a inssulin njegovu defosforilaciju. To za posledicu ima aktivaciju potpuno različitih
puteva koji odvoje metabolizam u jednom ili drugom smjeru.
Zapamtiti-isnulin je odgovoran za glikolizu i defosforilaciju bifunkcionalnog enzima, a glukagon
za glukoneogenezu i za fosforilaciju bifunkcionalnog enzima. Oni rade opozitne stvari tj. potpuno
suprotne procese u metabolizmu, insulin pospješuje anabolizam, a glukagon katabolizam.
Modulatori: ATP, citrat, coA, fruktoza-6-fosfat, svaki na svoj način, neki je inhibitor, neki
aktivator, a ovdje smo prikazali kako hormoni preko nivoa vrijednosti fruktoza-2,-6-bifosfata tj.
insulin i glukagon utiču na proces glikolize.
Zaključak za glikolizu-odvija se u citozolu, anaerobni proces, od heksoze nastaju 2 ATP, 2 NADH,
2 piruvata, u tom procesu regulacija se vrši u koraku 1,3,5 i vidjeli smo šta uslovaljava
intenziviranje a šta inhibiciju procesa. To je prva faza ćelijskog disanja.

DRUGA FAZA ĆELIJSKOG DISANJA – CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA/CIKLUS

LIMUNSKE KISELINE/KREBSOV CIKLUS
Kada u ćeliji ima dovoljno kiseonika, piruvat odlazi u drugu fazu odnosno u ciklus trikarbonskih
kiselina. Prošlog puta smo vidjeli šta se to zbiva u ćeliji kad nema dovoljno kiseonika, odnosno
kada funkcioniše u anaerobnim uslovima, odnosno da piruvat prelazi u laktat (mlečnokiselinsko
vrenje), tako se završava put glikolize bez kiseonika. Kada ima kiseonika, piruvat odlazi u drugu
fazu odnosno u Krebsov ciklus. Vidjeli smo maloprije da se proces glikolize odvija u citozolu, svi
intermedijeri odnosno svi enzimi neophodni za taj proces nalaze se u citozolu. Svaki
intermedijer u procesu glikolize je fosforilisan, i to nije slučajno, fosforilacija intermedijera u
citozolu omogućava da oni ne izađu iz ćelije, jer ako ne bi bili fosforilisani mogli bi da prođu kroz
plazma membranu i izašli bi iz ćelije. To je jedan od mehanizama kontrole samog procesa
glikolize. Za razliku od prve faze koja se odvija u citozolu, druga faza se odvija u potpuno drugom
dijelu ćelije, odnosno u mitohondrijama, što znači da produkt prve faze ćelijskog disanja-piruvat,
mora nekako da dospije u mitohondrije odnosno tamo gdje postoje enzimi za dalju obradu tog
intermedijera odnosno za dalje metaboličke procese. Za razliku od prve faze, druga faza
zahtijeva kiseonik, i razlika je u dijelu ćelije u kom se proces odvija. Piruvat znači mora proći kroz
membranu mitohondrije, unutrašnja membrana je visokonaborana da bi tako obezbijedila veću
površinu na koju treba das e smjeste određeni proteini koji imaju određene funkcije, tako da
piruvat kao jedinjenje iz citozola mora proći spoljašnju i unutrašnju membranu mitohondrija da
bi se našao u mitohondrijskom matriksu. Taj prolazak se odvija simport mehanizmom zajedno uz
jone H. Kada je dospio tu, on se dalje konvertuje. Piruvat je trioza tj. ima 3 C atoma, da bi
otpočeo proces ciklusa limunske kiseline neophodno nam je jedinjenje koje ima 2 C atoma, zanči
taj piruvat mora da se dekarboksiliše tj. da mu se oduzme 1 C. Dekarboksilacija privuata
(oslobađa se CO2) odvija se u matriksu mitohondrija i podrazumijeva dobijanje acetil-coA koji
ima 2 C atoma i on je kao takav zgodan da uđe u ciklus limunske kiseline odnosno 2.fazu
ćelijskog disanja. Od piruvata se ne dobija samo acetil jer on sam kao takav ne bi bio dovoljno
stabilan da uđe u ciklus limunske kiseline, nego nam je potreban i ovaj koenzim A. Koenzim A
obezbjeđuje određenu količinu E vezivanjem za acetilnu subjedinicu, a to je ova sa 2 C toma, I
oni zajedno predstavljaju zgodan supstrat za ulazak u 2.fazu ćelijskog disanja. Proces
dekarboksilacije odvija se uz prisustvo jednog važnog enzimskog kompleksa koji se zove piruvat-
dehidrogenazni kompleks koji sadrži u sebi 3 različite vrste enzima, sadrži neke koenzime i vrlo
je kompleksan. 5 koenzima su produkti grupe B vitamin i učestvuju u formiranju kompleksa
piruvat dehidrogenaze. U procesu dekarboksilacije piruvata osim krajnjeg produkta acetil-coA
nastaje i 1mk NADH odnosno koenzim NAD koji pripada grupi kompleksa piruvat dehidrogenaze
biva redukovan odnosno nosi elektronski par I prelazi iz NAD u NADH, a on će nam poslužiti kao i
onaj iz glikolize, u trećoj fazi ćelijskog disanja, da dobijemo još ATPa odnosno još E.
Acetil-coA sa 2 C atoma sad otpočinje ciklus trikarbonskih kiselina ili ciklus limunske kiseline ili
Krebsov ciklus. Sam naziv ciklus nam ukazuje na to da je kružnog toka, da imamo konverziju
krajnjeg produkta u prvi i sve tako.Taj process teče kontinuirano, ne zaustavlja se, ciklus
limunske kiseline se stalno okreće, pitanje je samo da li se okreće brže ili sporije. Nikad ne stoji
kao što npr glikoliza može da stoji npr ako imamo dovoljno ATPa ne mora glukoza stalno da ulazi
u process glikolize već može da posluži I za nešto drugo. Ali ciklus trikarbonskih kiselina nikad ne
stoji. On se stalno vrti tj okreće nekad brže nekad sporije u zavisnosti od metaboličkih potreba.
Prvi supstrat smo znači dobili dekarboksilacijom i to je acetil coA i da bi on otpočeo process
limunske kiseline potrebno mu je još nešto odnosno još 1 supstrat koji ima 4 C atoma, a to je
oksal-acetat. Kada se spoje njih dvoje koji imaju 2 C atoma i 4 C atoma dobićemo nešto što ima 6
C atoma, a to je prvi intermedijer odnosno prvi product ciklusa trikarbonskih kiselina koji se zove
citrat. Dalje, od tog citrate uz niz od 8 enzima u reakcijama koje se odvijaju jedna za drugom,
dolazi do konverzije tog citrate do poslednjeg intermedijera, odnosno do poslednjeg produkta u
ovom krugu koji ima 4 C atoma. Znači krenuli smo od acetil-coA koji ima 2 C atoma, potreban je
neki koji ima 4 a to je oksal acetat, pa smo dobili intermedijer tj product koji ima 6 C atoma pa
se tu vrši konverzija u neke intermedijere uz neke enzime, tu dobijamo neke produkte, I opet na
kraju moramo dobiti oksal-acetat koji ima 4 C atoma, što znači da ciklus trikarbonskih kiselina
mora stalno da se odvija I mora stalno da ima dotok oksal acetata i acetil coA. Postoje načini koji
obezbjeđuju stalan dotok tih materija jer je ovo krug koji nikad ne stoji. Šta je svrha ovog
ciklusa? Svrha je da ispratimo onu glukozu kao heksozu koja je ušla u katabolizam kroz 3 faze
ćelijskog disanja da vidimo kako će se ona degradirati I u toku te degradacije koliko ćemo E
dobiti. Znači mi smo sad stigli do 2. Faze kad smo stigli do ovog intermedijera acetil coA koji void
porijeklo od one heksoze od koje smo počeli. U ciklusu trikarbonskih kiselina dolazi do
degradacije te dvije ugljenične jedinice odnosno taj acetil coA se degradira tako što kao
produkte u ciklusu trikarbonskih kiselina dobijamo u 2 reakcije CO2. Taj CO2 potiče od acetil
coA. Znači mi smo razgradili heksozu koja ima 6, pa smo došli do piruvata koji ima 3, pa do acetil
coA koji ima 2, pa smo razgradili i njega do 2 CO2, i time smo razgradili heksozu. U tom putu
razgradnje smo dobili određenu količinu E. Da vidimo koliko E dobijamo u Krebsovom ciklusu.
Razgradili smo ugljenikove atome i da vidimo šta smo dobili. U jednom krugu ciklusa limunske
kiseline dobija se 1 ATP, tačnije dobija se 1 GTP koji je po energetskoj vrijednosti ekvivalentan
ATPu, pa ih izjednačavamo. Na jednom od koraka dolazi do fosforilacije GDPa do GTPa odnosno
možemo reći ADPa do ATPa. Osim 1 ATP dobili smo i 2 CO2, ali su nam ostali i neki elektroni koji
odlaze na kofaktore odnosno na NAD i FAD (flavinadenindinukleotid) koji su konstituenti
određenih enzima. Oni će primiti elektronske parove i nositi potencijal za dobijanje još E. Mi sad
i kroz 1.i 2. Fazu ćelijskog disanja skupljamo tj zbrajamo taj NADH I u ovom slučaju sad se
priključuju FAD i FADH2 koji nose elektronske parove, a koji će nam u 3. Fazi ćelijskog disanja
poslužiti za dobijanje još veće količine ATPa odnosno E. Znači u 1 krugu ciklusa limunske kiseline
mi ćemo na 3 koraka dobiti 3 NADH, 1 FADH2 i 1 ATP. Znači-ušao je acetil coA, krug se zavrtio,
došao je do oksal acetate koji ima 4 C atoma, na 4,6,10 koraku došlo je do redukcije NAD do
NADH koji nose po elektronski par, na 8 reakciji došlo je do redukcije FAD do FADH2 koji takođe
nosi elektronski par, u 7 reakciji došlo je do stvaranja E valute koja je ekvivalentna ATPu i na dva
koraka smo dobili nusprodukt CO2. Dakle, razgradili smo acetilnu jedinicu, pokupili te elektrone
koji se oslobađaju u redoks reakcijama, vrši se njihov transfer, I dobili smo 1 ATP. Međutim ,mi
smo kad smo krenuli od glukoze dobili 2 piruvata u 1.fazi ćelijskog disanja, i to znači da oba ta
piruvata ulaze u 2.fazu, od 2 piruvata dobićemo 2 acetil coA, pa to znači da će za 1 glukozu
trebati da se okrenu 2 kruga ciklusa trikarbonskih kiselina da bi se razgradile obije acetilne
jedinice. Tako da će energetski bilans na kraju 2.faze ćelijskog disanja iznositi: 6NADH, 2FADH2 i
2ATP.
ŠEMA
3 faze u ćelijskom disanju.
1.faza: glikoliza, odvija se u citozolu, bez kiseonika, glukoza koja ima 6 C at počinje da se
razgrađuje I dobijemo nešto što ima 3 C atoma odnosno piruvat, tj 2 piruvata, 2 ATP i 2 NADH
koji nose elektronski par, I koji će otići u 3.fazu odnosno proces oksidativne fosforilacije.U
anaerobnim uslovima mljecnokiselinsko vrenje
2.faza: aerobni uslovi, piruvat odlazi u mitohondrije, odvija se u matriksu mitohondrija, prvi
korak je konverzija piruvata do acetil coA koji ima 2 C atoma i od 2 piruvata dobićemo 2 acetil
coA, acetil coA sad ulazi u ciklus limunske kis. 1 acetilna jedinica daje 3 NADH, 1 FADH2, 1 ATP, a
2 acetilne jedinice daju 6 NADH, 2 FADH2, 2 ATP (2 GTP). FADH2 i NADH nose elektrone i
zajedno odlaze u 3.fazu ćelijskog disanja, koju ćemo raditi narednog puta.
Međukorak između 1.i 2. Faze je prevođenje piruvata u acetil coA pomoću piruvat
dehidrogenaznog kompleksa koji ima 3 enzima i 5 koenzima, i proizvod dekarboksilacije piruvata
je NADH jer je jedan od koenzima NAD koji kad primi par elektrona postaje NADH. Ali pošto
imamo 2 piruvata dobićemo 2 NADH koji nose elektronski par. Nakon 2. Faze ćelijskog disanja
imamo sledeću sumu: 2 ATP+2 ATP=4ATP, 2 NADH+2NADH (u međukoraku)+6NADH=10 NADH,
2 FADH2 (iz 2.faze). Sad NADH i FADH2 odlaze u 3.fazu gdje ćemo dobiti određenu količinu ATP
pa ćemo vidjeti koliko ćemo na kraju ćelijskog disanja dobiti ATPa od glukoze.
Koji su enzimi I koji intermedijeri nastaju u ciklusu trikarbonskih kiselina? Imamo 8 enzima koji
učestvuju u Krebsovom ciklusu, I 7 od njih se nalaze u matriksu mitohondrija, samo se 1 nalazi
na unutrašnjoj membrane mitohondrija (sukcinat dehidrogenaza), a 3 enzima su regulatorna.
Krebsov ciklus ne podliježe hormonskoj regulaciji, I regulacija je mnogo jednostavnija od
regulacije glikolize, I ide kroz par inhibitora I par aktivatora. Krebsov ciklus nikad ne stoji, to je
jedan neprekidan tok, ako bi regulacija bila kompleksnija nego što jeste to bi podrazumijevalo
uključivanje više enzima, više hormona, više mjesta za metaboličke greške koje bi mogle imati
fatalan ishod recimo ako neko ima poremećen metabolizam glukoze on može da preživi, ali ako
ima poremećen metabolizam ciklusa trikarbonskih kiselina ne bi mogao da opstane. Kako se na
ovom koraku tj. Ciklusu trikarbonskih kiselina sudaraju putevi svih biomolekula, kroz ciklus
trikarbonskih kiselina ne prolaze samo ugljeni hidrati već I lipidi I proteini odnosno aminokiseline
I zato je jako bitno da on stalno funkcioniše I da imamo što manje mjesta za grešku.
Ključno jedinjenje u čitavom metabolizmu je acetil coA, to je product u katabolizmu ugljenih
hidrata, kad budemo učili katabolizam lipida tj masnih kiselina takođe je krajnji product acetil
coA. Kod katabolizma nekih proteina odnosno aminokiselina takođe je krajnji product acetil
coA.Taj acetil coA koji nastane u katabolizmu svih njih je isti, on se ne razlikuje, isto se uključuje
u ovaj process tj proći će ciklus trikarbonskih kiselina, znači svi metabolički putevi se sudaraju
ovdje. U procesu anabolizma, takođe neki intermedijeri ciklusa trikarbonskih kiselina igraju
važnu ulogu npr citrat je bitan bioprekursor u biosintezi lipida.Takođi i neki intermedijeri koje
budemo prošli danas su uključeni u anabolizam npr malat predzadnji intermedijer u ciklusu
trikarbonskih kiselina daje u procesu glukoneogeneze glukozu tj uključen je u anabolizam
glukoze. Neki su uključeni u anabolizam proteina odnosno aminokiselina. Zato za ciklus limunske
kiseline kažemo da ima amfiboličku prirodu tj. Dvojaku jer je to put ukrštanja i katabolizma i
anabolizma.
To je process koji mora stalno da se vrti. Ali šta ako se troši npr onaj C4 odnosno oksal acetat?
Postoje reakcije koje služe za tzv punjenje ciklusa trikarbonskih kiselina, one se zovu
anaplerotske reakcije. Jedna od najvažnijih anaplerotskih reakcija je stvaranje oksaloacetata iz
piruvata. Kad ima puno acetil coA, ćelija dobija signal da proizvede puno oksaloacetata. Aktivira
se enzim koji piruvat prevodi u oksaloacetat, znači taj piruvat ne ide nužno dekarboksilacijom do
acetil coA, on po potrebi može I da nadogradi 1 C atom pa da postane od nečeg što ima 3 C
atoma nešto što ima 4 C atoma odnosno ovaj oksaloacetat u prisustvu piruvat karboksilaze. (a
oduzimanjem je dekarboksilacija). Postoji I još niz anaplerotskih reakcija koje vrše punjenje
ciklusa trikarbonskih kiselina da bi obezbijedile stalan dotok intermedijera da bi mogle da se
troše za nešto I da bi on mogao stalno da se vrti. Jedna od glavnih je aktivacija piruvat
karboksilaze, a signal za aktivaciju je povećana vrijednost acetil coA.

KREBSOV CIKLUS
Acetil coA sa 2 C atoma I oksaloacetat sa 4 C atoma daju kao prvi product tj intermedijer citrate
sa 6 C atoma. U sledećoj reakciji taj citrate se prevodi u sledeći intermedijer koji se zove
akonitat. On se dalje prevodi uz prisustvo vode u izocitrat. U sledećem koraku jedan od
kofaktora NAD dolazi do njegove redukcije do NADH I nastaje oksalo-sukcinat. U sledećoj
reakciji tj petoj po redu dolazi do oslobađanja CO2 I nastaje alfa-keto-glutarat. U sledećoj
reakciji od alfa keto glutarata uz prisustvo koenzima A dolazi do oslobađanja sledećeg molekula
CO2 I do formiranja sukcinil-coA I do oslobađanja sad već drugog po redu NADH koji nosi
elektronski par. U sledećoj reakciji (7 po redu) dolazi do formiranja energetskog jedinjenja
odnosno fosforilacija supstrata I dobijamo GTP koji je ekvivalentant ATPu I sukcinat. U sledećoj u
prisustvu sukcinat-dehidrogenaze (a to je jedini enzim koji se nalazi u membrani unutrašnjoj
mitohondrija, svi drugi su u matriksu, i ona ima kofaktor FAD koji se redukuje do FADH2 I u tom
koraku nam nastaje intermedijer koji se zove flumarat I ima 4 C atoma). U sledećem koraku od
flumarata dolazi do nastanka intermedijera koji se zove malat (to je jedan od prekursora za
dobijanje glukoze u glukoneogenezi), a od malate u sledećem koraku nastaje oksalo acetat to je
onaj krajnji product I dolazi do vezivanja elektronskog para na NAD I stvaranja NADH. To bi bili
korak po korak intermedijeri preko citrate, akonitata, izocitrata, oksalo sukcinata, alfa keto
glutarata, sukcinil coA, sukcinata, fumarate I malate do oksalo acetata. Ključna mjesta u
regulaciji su reakcija stvaranja citrata uz pomoć enzima izocitrat sintaza, zatim četvrta reakcija u
pristvu enezima citrat sinteaze koji od acetil coA I oksalo acetata daje citrat. Sledeći enzim koji je
bitan je izocitrat-dehidrogenaza koja prevodi izocitrat u alfa keto glutarat I treći enzim u
regulaciji ciklusa trikarbonskih kiselina je alfa-keto-glutarat-dehidrogenaza. Znači, 2
dehidrogenaze I jedna sinteaza (na prvom koraku). 3 MJESTA REGULACIJE CIKLUSA
TRIKARBONSKIH KISELINA.
S obzirom da ciklus trikarbonskih kiselina stalno mora da se vrti niej hormonski regulisan, on ima
samo alosterne modulatore. Koji su to alosterni modulatori? Kada se u ćeliji poveća vrijednost
ATPa, onda ona dobija signal da sada ima dovoljno E i da neće više trošiti svoje resurse za
dobijanje nove E, usporiće katabolički proces, ne može se zaustaviti, samo će se
usporiti.Inhibitori su ATP koji inhibira citrat sinteazu (1.enzim), takođe I 2.enzim izocitrat
dehidrogenazu. Inhibitor je takođe povećana produkcija NADH jer on u 3.fazi ćelijskog disanja
daje još ATPa, stoga je on precursor ATPa I ćelija to zna I kada se nagomila NADH odnosni resursi
iz kojih se dobija ATP, onda se zaustavlja taj proces. NADH inhibira sva 3 enzima.
2 glavna inhibitora: ATP i NADH.
Ko su aktivatori? To su ADP, kad se smanji vrijednost ATPa a poveća vrijednost ADPa, treba nam
još E, stoga će ADP stimulativno djelovati odnosno activator je citrate sinteaze I izoitrat
dehidrogenaze. Još 1 važan modulator koji pospješuje dobijanje E jesu joni Ca2+, koji aktivira
izocitrat-dehidrogenazu.
Ko još inhibira? Inhibiraju sami krajnji produkti negativnom povratnom spregom, recimo citrate
sinteazu povećana vrijednost citrata, jer se citrate takmiči za isto mjesto na citrate sinteazi kao i
sam supstrat, kada povećamo nivo citrate onda je to signal da imamo dovoljno citrata I
dobićemo dovoljno E, hajde sada da usporimo ovo. Isto vrijedi I za sukcinil-coA, koji u povećanoj
vrijednosti inhibira alfa-keto-glutarat-dehidrogenazu, ali ovaj product ne inhibira samo ovaj
enzim već i citrate sinteazu. Zašto? Zato što je priroda racionalna, ona gleda da ako neki
metabolički put treba da uspori, onda gleda da to učini što je ranije moguće, da ne troši E I da ne
troši intermedijere uzalud, što bi sad stvorio sledeće intermedijere ako treba da uspori proces?
Usporiće ga najranije moguće. Ovo je dupla kočnica, osim citrata koji inhibitorno djeluje na
citrate sinteazu, na njega inhibitorno djeluje i ovaj product, ako već nije dovoljno usporio pa je
proces ‘’proklizao’’ I otišao I stvorio se sad sukcinil-coA puno, imaćemo još 1 osigurač tj
zablokiraćemo ranije ovaj put. Ne zaključavaju se svi metabolički putevi duplim kočnicama, zato
što u nekim metaboličkim putevima osim E aspekta jako je bitan neki intermedijer koji služi za
biosintezu nekog esencijalnog biomolekula, ako bi ukinuli rano neki metabolički put I ostali bez
tog intermedijera koji nam treba za neki drugi, znači priroda je toliko savršena i racionalna I
visoko koordinisana da u procese koje treba da inhibira ili potpuno redukuje, ona to radi na
idealan mogući način, što je ranije moguće, ali da ne pravi štetu ćeliji. Znači već na prvoj reakciji
ako je moguće, ali nekad ne možemo na prvoj već kroz treću, četvrtu.. jer nam tih par nekih
intermedijera treba, jer su svi metabolički putevi ukršteni.

-Onaj međukorak pred ulazak u Krebsov ciklus odnosno konverzija piruvata u acetil coA
tj.dekarboksilacija piruvata koja se odigrava uz prisustvo enzimskog kompleksa – kompleks
piruvat dehidrogenaza. Taj kompleks se sastoji od 3 različita enzima, ali ne samo 3 već svaki od
ta 3 enzima ima umnožak određeni broj koji je tipičan za vrstu. Mi imamo 20 kopija jednog, 30
drugog itd. To je jedan vrlo kompleksan system sa 3 različita enzima umnožena u velikom broju
puta. Ti enzimi obilježeni su kao E1,E2,E3. E1 je piruvat dehidrogenaza, E2 je dihidro-trans-
acetilaza, I E3 je dihidro-dehidrogenaza. Svaki ima različitu funkciju .Imamo I 5 kofaktora koji su
produkti vitamina iz kompleksa B, to su: tiaminpirofosfat koji pripada enzimu E1, lipoamid koji
pripada enzimu E2, FAD takođe pripada E2, I koenzim A takođe pripada E2, dok E3 pripada NAD
kao kofaktor. Oni su međusobno povezani I ta povezanost omogućava da u ovom procesu
dekarboksilacije piruvata I nastajanja acetil coA, NADH i oslobađanje CO2, svi ti procesi teku
brzo I na jednom mjestu, tj.nema transfera, product jednog treba da bude supstrat drugog
enzima, ne gubi se niti proctor niti vrijeme, samo se prebacuje pordukt jednog je supstrat
sledećeg..Ulazi piruvat koji ima 3 C atoma I odmah se na prvom koraku dekarboksilisao,
oslobodio se CO2 I dobili smo nešto što ima 2 C atoma. Već na trećem koraku dobijamo acetil
coA, acetil ima 2 C atoma ali nam treba I ovaj koenzim A koji smo uzeli od jednog kofaktora iz E2
I u reakciji 4 učestvuje nam E3 I kofaktor FAD koji se redukuje do FADH2 ali tu ne prestaje
prenos elektrona. U reakciji 5 ti elektroni prelaze na NAD I nastaje NADH. Pamtimo piruvat koji
ima 3 C atoma, na izlazu imamo acetil coA koji nam treba da započne ciklus trikarbonskih
kiselina, I dobili smo NADH koji nosi elektronski par, I oslobodili smo se CO2 još na prvom
koraku.

KATABOLIZAM GLIKOGENA

Da zaokružimo današnju temu ostao nam je KATABOLIZAM GLIKOGENA. Sledeći put ćemo
obraditi 3.fazu ćelijskog disanja. Prije toga ovo.
Glikogen je najznačajniji polisaharid, stalno smog a pominjali kao reserve glukoze u vidu
glikogena, lageruje se u ćelijama jetre I u skeletnoj muskulaturi, u jetri mnogo više. Pominjali
smo ga kod hormonske regulacije da glucagon podstakne povećanje nivoa glukoze iz nekog
depoa koji imamo ako ne jedemo.
Kako se vrši katabolizam tj razgradnja glikogena? Nema puno enzima, samo 3 odnosno 4 jer je
jedan bifunkcionalan, koji se odnose na katabolizam glikoena, malo je regulacija teža jer ima
hormona ali ima jedna šema tj slika koju treba shvatiti tj naučiti iz udžbenika.
Glikogen je rezervni polisaharid. Glukoza se ne može skladištiti u vidu monomera glukoze jer je
osmotski aktivna, pokupila bi veliku količinu vode, I onda se lageruje u vidu glikogena, to je
jedna kompleksna struktura koja u sebi može da ima do 120.000 jedinica odnosno monomera
glukoze. To nije jedna linearna struktura nego vrlo granata struktura. U njoj se nalaze I
regulatorne komponente odnosno neki enzimi koji će u trenutku kad želimo da obezbijedimo
glukozu iz tog depoa pokrenuti taj proces. Glikogen je vrlo granat I na mjestima grananja
ostvarene su 1,6-glikozidne veze. Grananje glikogena je prilično često, mnogo granatiji je od
skroba koji se sastoji od amiloze I amilopektina. Ta granatost glikogena omogućava da se on
bolje upakuje, da imamo u manjem prostoru više glukoze, I da postoji samo 1 redukcioni kraj u
glikogenu, samo prva glukoza, svaka sledeća glukoza je vezana ili 1,4 ili 1,6,-glikozidnom vezom
tako da na svakom kraju grane se nalazi glukoza koja ima neredukujući kraj. Ova glukoza nema
slobodnu poluacetalnu grupu. Kada nema glukoze u cirkulaciji, kada gladujemo I treba
organizam da opstane, počinjemo da dobijamo glukozu iz depoa glikogena. Glikogen dobije
signal od glukagona koji se luči iz pankreasa preko one kaskade, sada se pokreće depo da nam
omogući dobijanje glukoze jer je to jedini izvor E za ćelije mozga I za eritrocite. 1 glukoza nam ne
znači ništa, nama treba što više glukoze u jedinici vremena, a to je obezbijeđeno kidanjem
glukoze koja kreće sa neredukcionih krajeva kojih ima puno pa ćemo dobiti puno glukoze, zato
je ona ovako granata I ima te neredukujuće krajeve. Enzim koji otpočinje process kidanja
glukoze iz glikogena je glikogen-fosforilaza ili samo fosforilaza. Taj enzim fosforiliše glikogen kao
što sam naziv kaže. Taj enzim ima sposobnost da otkine glikozidnu vezu 1,4 sa neredukujućeg
kraja one poslednje glukoze u nizu I da pripoji fosfat toj glukozi na poziciji C-1 I kao product
dobijamo glukozo-1-fosfat. Da bi nam ova glukoza poslužila kao izvor E mi moramo da je
uvedemo u glikolizu, a glukozu-1-fosfat moramo da prevedemo u glukozu-6-fosfat jer ovu 1 ne
prepoznaje glikolitički put. Enzim koji je bitan za to je fosfo-gluko-nutaza I on je značajan za
process glikogenolize. On djeluje na glukozu-1-fosfat i prevodi ga u glukozu-6-fosfat koji se
uključuje u process glikolize I mi ćemo tako dobiti E koja nam je potrebna. Šta se dalje zbiva?
Povukli smo glukozu sa svakog neredukujućeg kraja, treba nam još E, treba nam ona sledeća
glukoza u nizu, pa još sledeća, I mi stalno smanjujemo taj depo glikogena I možemo do krajnje
glukoze da ga iscrpimo. Depo u jetri izmiruje potrebe gladovanja za nekih 12-18h, naše potrebe
za šećerom biće zadovoljene u tom periodu.
Ovo kidanje uz pomoć glikogen-fosforilaze može da teče samo do određene tačke, a to su 4
pozicije od mjesta grananja 1,6. Kada se primakne na 4 poziciju onda ovaj enzim nema više
sposobnost da kida glukozu, već na scenu stupaju druga 2 enzima tzv. Enzimi razgranjavanja
(nije isto što I razgranavanje, jer je ovo kidanje grana), to su – alfa 1 ,4-transglikozilaza (to je
enzim koji stupa na scenu kad se primakne na 4 mjesta od 1,6 glikozidne veze) I tada on otkine
ove 3 preostale I može da je prebaci na duži niz koji je ostao, linearni, pošto se zove trans, I tako
produži linearnost odnosno odmakne se od grane I onda opet mogu da kidaju opet dok dođe do
4, šta se onda dešava, ovdje je ostala samo 1. Iz bifunckionalnog enzima razgranjavanja koji ima
funkciju alfa 1,4-transglikozilaze postoji još 1 enzim tj još 1 aktivno mjesto koje ima potpuno
drugu ulogu a to je da kida alfa 1,6 glikozidnu vezu I kad se primakne ova trans glikozilaza je
otkinula ove 3 I prebacila ih ovamo, onda ovaj drugi aktivni centar iz bifunkcionalnog enzima
otkine 1,6 glikozidnu vezu I ovu 1 iskoristi glukozu, I stalno kad dođe do grane ova jedna
transglikozilaza prebacuje ovamo, a onaj 1 koji ostane otkine ona koja ima ulogu da kida lafa 1,6
glikozidnu vezu, I tako se skraćuje glikogen I trošimo ga dok nam treba odnosno dok ne jedemo I
unesemo neki ugljeni hidrat koji će nas opskrbiti energijom.
Glikogen fosforilaza daje glukozu-1-fosfat, a ona daje glukozu-6-fosfat koja će ući u glikolitički
put, obezbijdićemo E, ali kako ćemo da nadoknadimo čistu glukozu kad nam je pala glukoza u
krvi? U jetri I samo u jetri postoji jedan enzim koji iz ovog produkta glukoza-6-fosfat može da da
direktno glukozu, I taj enzim se zove glukoza-6-fosfataza, znači susptrat je glukoza-6-fosfat I ona
će da makne fosfat, I glukoza izlazi iz ćelije, posebno kada je nivo vrijednosti glukoze vani mnogo
manji nego u ćeliji zbog koncentracionog gradijenta ona će samo izaći iz ćelije I otići tamo gdje
treba. U skeletnoj muskulaturi mi možemo da dobijemo takođe glukozu-6-fosfat koja može da
se uključi u proces glikolize, I možemo iz skeletne musculature da dobijemo E, ali ne možemo
dobiti glukozu koja će otići u cirkulaciju I opskrbiti mozak jer njemu treba glukoza kao izvor E.
Samo jetra odnosno depo glikogena iz jetre može dati čistu glukozu I povećati nivo glukoze u
cirkulaciji.
Što se tiče regulacije aktivnosti glikogenolize, ona se zasniva samo na 1 enzimu-glikogen
fosforilazi.I ona podliježe regulaciji I hormonima I alosternim modulatorima npr
prisustvo,odsustvo glukoze, E aspekt ATP,AMP, I ovaj glukoza-6-fosfat kao intermedijer
glikolitičkog puta.
Glikogen-fosforilaza u ćelijama postoji u 2 oblika: fosforilaza A I fosforilaza D
Fosforilaza A se smatra aktivnom formom fosforilaze, a B generalno neaktivnom formom. I
jedna I druga mogu da postoje u 2 forme: T (tension, napregnuto) i R (relax) stanje. Svaki enzim
ima takva stanja. Fosforilaza A i B postoje u obije ove forme. Aktivna fosforilaza A je
fosforilisana, kad je defosforilisan on je neaktivan. Znači fosforilaza je kad nema fosfat za sebe
vezan neaktivna, a nekad kad je fosforilisana je aktivna.To što vrši njenu fosforilaciju su ona 2
ključna enzima kinaza I fosfataza, u ovom slučaju se zovu prema supstratu na koji djeluju
fosforilaza-kinaza (koja fosforiliše, ima spsobnost da neaktivnu fosforilazu B prevodi u aktivnu
fosforilisanu fosforilazu A) I fosforilaza-fosfataza (odstranjuje fosfat I aktivnu formu fosforilaze A
prevodi u neaktivnu formu). Kad se to događa, fosforilaza treba da bzde aktivna kad treba da
pokrenemo depo E iz reserve glikogena, kad smo gladni I nemamo dovoljno glukoze u cirkulaciji
I kad raste glucagon. Kad nam ne treba glikogen-fosforilaza? Ne treba nam kad imamo dovoljno
glukoze, tada se luči insulin, koji utiče na defosforilaciju fosforilaze, a glucagon utiče na
fosforilaciju fosforilaze. To znači da glucagon pospješuje fosforilaza-kinazu, aktivira je, a insulin
pospješuje fosforilaza-fosfatazu koja će vršiti defosforilaciju.
Što se tiče hormonske regulacije, odnosi se upravo na ovo. Kada je mala koncentracija glukoze,
luči se glucagon koji povlači depo, odnosno glukozu iz glikogena, da bi to nilo moguče treba nam
enzim glikogen-fosforilaza, a ona je aktivna kad je fosforilisana, znači glucagon će aktivirati
kinazu I fosforilisati neaktivnu formu u aktivnu. Obrnuto, vrši se defosforilacija, aktivna je
fosfataza, kada na scenu stupi insulin.Osim hormonske regzlacije imamo i regulaciju alosternim
modulatorima npr prisustvom/odsustvom glukoze (kad imamo dovoljno glukoze šta će nam
aktivna glikogen-fosforilaza). Pošto obije postoje u T i R formi, najaktivnija od svih j fosforilaza-A-
R forma, što se tiče fosforilaze B ona nikad nije apsolutno da ne radi, ona može da radi malo u
svojoj nekoj relaxiranoj formi. Ako imamo puno ATPa fosforilaza će preći u T formu biće
napregnuta jer nam ne treba ništa, imamo puno ATPa, a malo povećanje AMPa dovodi do
prelaska fosforilaze B iz najneaktivnije forme u neku malo aktivniju. Kad imamo dovoljno
glukoze, onda će neaktivna fosforilaza iz A forme preći u D I polako će ići iz najviše aktivne u
malo manje aktivnu do najmanje aktivne, po stupnjevima 1,2,3,4.

Bitno je zapamtiti da je fosfataza u obliku fosfataze A i B. A-aktivna, a B-neaktivna. Na nju utču

prisustvo ATP,AMP, ili glukoza-6-fosfata kao prekursora izvora energije, nivo glukoze, da oni
usmjeravaju puteve da li treba još glukoze ili ne treba, I hormonska regulacija koja aktivira ili
fosforilaza kinazu ili fosforilaza fosfatazu, uvijek je jedna aktivna, a jedna neaktivna, ne mogu biti
obije aktivne, a to zavisi od koncentracije glukoze trenutno odnosno od potreba organizma I
toga da li imamo lučenje insulin ili glukagona što će pokrenuti ili kinazu ili fosfatazu.
((SLIKA U UDŽBENIKU.))

OKSIDATIVNA FOSFORILACIJA
Suma, koliko smo dobili E nakon 2 faze ćelijskog disanja: 2 ATP u glikolizi, 2 GTP koji su
ekvivalentni 2 ATP u 2 kruga tj ciklusa trikarbonskih kiselina, dobili smo u glikolizi 2 NADH koji
nosi elektronski par, pa u onom koraku prevođenja piruvata u acetil coA takođe dobili 2 NADH iz
2 piruvata, i u svakom krugu tj ciklusu trikarbonskih kiselina po 3 NADH odnosno ukupno 6
NADH u 2 kruga, sve ukupno 10 NADH, i u svakom krugu ciklusa limunske kiseline po 1 FADH2,
ukupno 2 FADH2 koji nosi elektronski par. UKUPNO: 4 ATP, 10 NADH, 2 FADH2 i rekli smo da će
nam ti nosioci elektrona poslužiti kao moćan potencijal za dobijanje još E odnosno još ATPa u
sledećoj, 3.fazi ćelijskog disanja. Glikoliza se odvija u citozolu jer se tu nalaze svi neophodni
enzimi za taj proces, 2.faza u matriksu mitohondrija, 8 enzima od kojih je 7 u matriksu a samo 1
(sukcinat-dehidrogenaza) na unutrašnjoj membrani mitohondrija, 3.faza odvija se baš na
unutrašnjoj membrani mitohondrija tj na naborima unutrašnje membrane gdje se nalaze
određeni proteinski kompleksi koji čine respiratorni lanac i na tom respiratornom lancu se odvija
proces koji se zove OKSIDATIVNA FOSFORILACIJA tj dobijanje E u vidu ATPa. Kako teče taj proces
vidjećemo danas.
Uloga respiratornog lanca je transport elektrona sa ovih potencijalnih nosilaca tj sa NADH i
FADH2 koji će se predavati elementima respiratornog lanca, sa jednog na drugi,treći,četvrti
kompleks, pa ćemo vidjeti kakva je sudbina tih elektrona, ko je njihov krajnji akceptor, šta se sa
njima zbiva, i na koji način u oksidativnoj fosforilaciji dobijamo ATP. Da bismo dobili ATP u ovom
koraku (najviše ATPa ovdje dobijamo u odnosu na 1.i 2. fazu), jako nam je bitan 1 enzim ATP-
sintaza. To je jedan enzimski kompleks uronjen u unutrašnjoj membrani mitohondrija, on je
prilično kompleksan, ima 2 subjedinice i služi za dobijanje ATPa. Kako nastaje ATP? Krenućemo s
kraja, pa onda na detalje.
Proces ćelijskog disanja je ljudima poznat još od davnina, ljudi su shvatili da im je za disanje
potreban kiseonik, a da proizvode CO2. Međutim, način iskorištavanja O2 za disanje nije bio
jasan sve do 20.vijeka kada je rasvijetljen proces ćelijskog disanja tj molekularna uloga O2 u tom
procesu, ali postoje još neka mjesta koja su pod znakom pitanja, tako da nije 100% rasvijetljen,
postoje neke dileme.

Kako izgleda enzim ATP-sinteaza? Uloga mu je u proizvodnji ATP. Da bismo ga proizveli potrebna
nam je različita koncentracija H+ jona sa jedne i druge strane mitohondrijalne membrane
odnosno koncentracioni gradijent između matriksa i intermembranskog prostora (između
unutrašnje i spoljašnje membrane). Taj gradijent čini da dolazi do kretanja protona odnosno
jona H+ iz intermembranskog prostora u matriks mitohondrija. Oni mogu jedino da se vrate
preko ATP sinteaze koja propušta te jone vodonika i od svojih prekursora ADP i fosfata stvara
ATP.
Organela mitohondrija, unutrašnja membrana je prilično naborana što obezbjeđuje povećanje
njene površine da bi se na njoj smjestili elementi respiratornog lanca. Na čitavoj membrani
nalaze se raspoređeni proteinski kompleksi koji čine respiratorni lanac i na svakom od njih može
da se odvija taj transport elektrona.Respiratorni lanac se sastoji iz 4 kompleksa: 1,2,3,4. Ova
ovdje pumpica je u stvari ATP sinteaza, on se sastoji iz 2 subjedinice F0 i F1. F0 subjedinica je
uronjena u samu membranu, a F1 se nalazi u matriksu. One su povezane naravno. Ona nam služi
da se protoni iz intermembranskog prostora usljed konc gradijenta vraćaju u matriks
mitohondrija, isključivo kroz ovu pumpicu, ne mogu prolaziti direktno kroz membranu
mitohondrija ili na nekom drugom mjestu.
Joni H+ prolaze kroz ATP sinteazu, i taj prolaz obezbjeđuje obrtanje ATP sinteaze što dovodi do
spajanja ADP i fosfata i stvaranja ATPa. To je proces koji se odvija kontinuirano, konc gradijent je
uvijek obezbijeđen i kad god je ćelijama potrebna E uvijek se ovaj proces dešava tj stvara ATP.
Da bi se stvorio ATP neophodni su nam prekursori za njega odnosno ADP i organskog fosfata koji
su obezbijeđeni zato što se uvijek doprema iz citozola simport mehanizmima određena količina
ADP i fosfata. Oni su stalno prisutni u matriksu mitohondrija.
Taj transport elektrona koji nose NADH i FADH2 koje smo dobili u 1. i 2. fazi ćelijskog disanja
jedan kompleksan proces i oni elektronski par predaju elementima respiratornog lanca. Kako?
Taj NADH preda elementima respiratnornog lanca elektrone i oni se pokreću, elementi su
kompleks 1,2,3,4...(detaljnije kasnije) NADH koji je nastao u Krebsovom ciklusu već je u matriksu
mitohondrija, a onaj koji je nastao u glikolizi treba da dođe do matriksa mitohondrija, i onaj
nastao u oksidativnoj dekarboksilaciji je takođe u matriksu mitohondrija jer je to korak koji se
odvija kad piruvat uđe u matriks mitohondrija. Znači mi u matriksu već imamo određenu
količinu NADH koja će svoje elektrone predati prvo kompleksu 1 i ti će se elektroni polako
kretati preko svih kompleksa 1,2,3,4. Kretanje elektrona tj prebacivanje sa jednog na drugi
kompleks obezbjeđuje da iz matriksa mitohondrija joni H+ koji su tu već prisutni se ispumpavaju
u intermembranski prostor. Svaki taj transport elektrona sa jednog na drugi kompleks promijeni
membranski potencijal unutrašnje membrane mitohondrija što oobezbijedi protok H+ iz
matriksa mitohondrija u intermembranski prostor gdje oni počinju da se gomilaju. Oni teže da se
izjednače odnosno da se višak H+ jona vrati u matriks mitohondrija, a oni se vraćaju kroz ATP
sinteazu prolaskom, to smo rekli, i pri tome se stvara ATP.
GRUBA SLIKA-potrebno je da se elektroni prebacuju po respiratornom lancu i to obezbjeđuje
prohodnost unutrašnje membrane mitohondrija za jone H+ iz matriksa koji će se nagomilavati u
intermembranskom prostoru. Kad se znatno poveća koncentracioni gradijent dolazi do težnje
H+ da se vrate u matriks, a vraćaju se kroz ATP sinteazu, to je jedan cirkulatorni proces koji
obezbjeđuje proizvodnju E.
KORAK PO KORAK: Rekli smo da se 1.faza ćelijskog disanja odvija u citozolu bez prisustva O2, tu
nam je heksoza odnosno glukoza sa 6 C atoma dala 2 piruvata koji imaju po 3 C atoma, 2ATP i 2
NADH koji nose elektronski par. U uslovima kada ćelija ima O2, piruvat ulazi u 2. fazu ćelijskog
disanja, koja se odvija u matriksu mitohondrija. Priprema za Krebsov ciklus je dekarboksilacija
piruvata da bi se sveo na nešto što ima 2 C atoma, a to je acetil coA, i dolazi do proizvodnje
NADH, a pošto imamo 2 piruvata dobićemo 2 acetil coA i 2 NADH. Svaki ciklus limunske kiseline
proizvodi po 1 GTP ekvivalentan 1 ATP po E potencijalu, 2 okreta daće 2 ATP. Svaki okret daje 1
FADH2, 2 okreta 2 FADH2, i svaki okret daje 3 NADH, a 2 okreta 6 NADH. Kada zbrojimo sve ovo
vidimo da imamo ukupno 4 ATP, 10 NADH, 2 FADH2. Mi želimo da vidimo od glukoze koliko
ćemo dobiti ATPa na kraju ćelijskog disanja. Sledeći korak je oksidativna fosforilacija, i tu ćemo iz
NADH i FADH2 prebacivanjem ovih elektrona po elementima respiratornog lanca dobiti
određenu količinu ATPa. Tu količinu ćemo zbrojati sa ovih 4 ATP i na kraju ćelijskog disanja tj.
3.faze reći ćemo koliko nam ATP daje ona 1 glukoza. Treba da vidimo koliki potencijal ovaj NADH
i FADH2 imaju za dobijanje E.
Na slici vidimo unutrašnju i spoljašnju membranu mitohondrija, intermembranski prostor, i
matriks mitohondrija. Na unutrašnjoj membrani mitohondrija uronjeni su određeni proteini tj
elementi respiratornog lanca proteinske prirode. Pored 4 kompleksa respiratornog lanca, u
neposrednoj blizini nalazi se enzim ATP-sinteaza koji je takođe proteinske prirode. Ovaj protein
je vrlo kompleksan i sastoji se od više subjedinica, a takođe i svaki od ovih kompleksa se sastoje
od više subjedinica. Kompleksi I,II,III,IV poznati su i prema nazivu same funkcije koju vrše: 1
kompleks-NADH dehidrogenaza (on će oduzimati elektrone od NADH), 2 kompleks-sukcinat-
dehidrogenaza, kompleks 3 –citohrom-oksidoreduktaza, i kompleks 4- citohrom-oksidaza, i
ostaje nam ATP-sinteaza u neposrednoj blizini, koju neki čak zovu 5.elementom respiratornog
lanca (kompleks 5). Što se tiče prenosa elektrona, jasno nam je odakle nam 10 NADH i 2 FADH2.
Kako NADH i kome, predaje svoj elektronski par? Predaje ga kompleksu 1-NADH-dehidrogenazi.
U tom procesu kada NADH preda elektronski par on će preći u NAD, a elektroni će početi da se
šetaju po respiratornom lancu. Kao što se i ATP-sinteaza sastoji od više subjedinica, tako se i
svaki od ovih kompleksa sastoji iz više subjedinica. Nećemo previše detaljisati o subjedinicama,
ali je izuzetno bitno da u kompleksu 1 NADH-dihidrogenazi imamo flavinmononukleotid (FMN) i
nehemsko gvožđe, koje nam je bitno za transport elektrona (razlikuje se od onog u hemoglobinu
jer može da mijenja oksidaciono stanje do +2,+3, dok u hemoglobinu ne može, ono ostaje uvijek
dvovalentno), i ti elektroni će sa ovog kompleksa 1 predati se sledećem članu respiratornog
lanca. Sledeći član je ubihinon, odnosno koenzim Q10. On je specifičan po tome što jedini nije
proteinske prirode u respiratornom lancu, kompleksi 2,3,4 su proteinske prirode uronjeni u
unutrašnju membranu mitohondrija i statični su. Ubikinon je lipidna struktura i samim tim a s
obzirom na prirodu fosfolipidne membrane, on može da se šeta, tj on je mobilan, on može da
prihvati elektrone, prenese, preda, tako da se on oksiduje i redukuje naizmjenično primo-
predajom elektrona. Rekli smo da NADH svoj elektronski par preda kompleksu 1 prilikom čega
prelazi u NAD+, a elektroni počnu da se kreću preko flavinmononukleotida, preko nehemskog
gvožđa i lančano se transportuju i ta 2e- koje je predao NADH prihvata ubikinon odnosno
koenzim Q10. On primi 2 elektrona i redukuje se u QH2, i on sad tako redukovan nosi elektrone.
Prelazak ova 2 elektrona sa kompleksa 1 na koenzim Q10 obezbijedi protok tj prolazak jona H+ iz
matriksa mitohondrija u intermembranski prostor. 2 elektrona imaju spsoobnost da ispumpaju 4
H+. Znači, svaki elektron po 2 H+, kada se transportuje elektron sa kompleksa 1 na koenzim Q10
to obezbijedi 2 H+ da izađu iz matriksa mitohondrija i da pređu u intermembranski prostor.
Znači ukupno 4H+. Koenzim Q10 se redukovao, on nosi elektronski par i počinje da šeta po
membrani, on zaobilazi kompleks 2 i elektronski par sa kompleksa 1 prenosi na kompleks 3-
citohrom-C-oksidoreduktaza koja takođe posjeduje određene subjedinice u sebi. Koenzim
Q10,redukovan, takođe ima sposobnost da elektronski par preda kompleksu 3 pri čemu se on
vraća na početnu poziciju u neredukovan koenzim Q10 tj početni ubikinon i on dalje vrši
transport ovih elektrona sa kompleksa 1 na kompleks 3. Kompleks 3 se sastoji iz više subjedinica
od kojih su nama bitne 3 i obilježene slovima A,B,C. Kada mu redukovani koenzim Q10 preda
elektrone, ti elektroni se prošetaju po ovim subjedinicama i dođu do subjedinice koja se zove
citohrom C. Ona ima sposobnost da se odvoji od kompleksa 3, a s obzirom na to da je protein ne
može da šeta po lipidnoj membrani, ali može kroz intermembranski prostor tj prazan prostor.
Citohrom C sad nosi elektronski par do sledećeg člana, odnosno kompleksa 4. Kada koenzim Q10
elektronski par preda citohromu C takođe dolazi do ispumpavanja novih protona iz matriksa
mitohondrija u intermembranski prostor. Znači, ta 2 e- koja se prenesu sa koenzima Q10 na
citohrom C ispumpaju 4H+ iz matriksa mitohondrija u intermembranski prostor. Znači, u prvom
koraku kad smo prebacivali elektrone na koenzim Q10, ispumpali smo 4H+, i sad na ovom
koraku kad on preda elektrone citohromu C opet smo ispumpali 4H+, to je ukupno 8H+ više u
intermembranskom prostoru nego što je bilo u samom startu. Citohrom C nosi elektrone tj
elektronski par do sledećeg kompleksa 4, koji se takođe sastoji od nekih svojih subjedinica 1,2,3
i u kompleksu 4 se ti elektroni prošetaju po subjedinicama kompleksa i šta se dalje sa njima
zbiva, pošto imamo 4 kompleksa, nemamo više, ti elektroni negdje moraju završiti. Elektroni
završavaju tako što ih prihvati molekularni O2 onaj koji smo mi udahnuli, hemoglobin
trasnportuje O2 do svake ćelije. Taj kiseonik koje ćelije primaju našao se u matriksu
mitohondrija gdje nam je neophodan jer on vrši prihvat elektrona iz respiratornog lanca, krajnji
akceptor elektrona u respiratornom lancu je molekularni O2. Iz molekularnog O2, 1 atom
zajedno sa 2H+ prihvata 2 elektrona i nastaje voda. Znači, sudbina elektrona je da ih prihvati
molekularni O2 pri čemu se on redukuje i na taj način nastaje voda u matriksu mitohondrija.
Elektroni prilikom prelaska sa kompleksa 4 na molekularni O2 imaju sposobnost da ispumpaju
svega 2H+, znači različito je, ovamo je prije 1 elektron ispumpavao 2H+, odnosno jedan
elektronski par 4H+, zato što se kretao sa elemenata respiratornog lanca, ovdje se on akceptuje
od strane kiseonika sa kompleksa 4, i ima drugačiji potencijal odnosno izaziva drugačiju
promjenu i ispumpava svega 2H+. Znači, dok se ovaj elektronski par prošetao preko
respiratornog lanca i na kraju se akceptovao od strane O2, on je ispumpao 10H+ (4+4+2=10).
Ovo je bitno zato da bi vidjeli koliki je potencijal NADH da od njega dobijemo E. Bitno je
zapamtiti da je krajnja sudbina elektrona da ih prihvati O2, da na taj način nastaje H2O, i da nam
se šetnjom elektronskog para po elementima respiratornog lanca događa ovaj transport jona H+
iz matriksa mitohondrija u intermembranski prostor. Rekli smo da nam se u neposrednoj blizini
kompleksa 4 nalazi ATP sinteaza kao jedan kompleksan enzim sastavljen iz više subjedinica.
Uloga tog enzima je da propušta ove jone H+ i tim propuštanjem da sintetiše ATP od prekursora
ADP i organskog Pi. Jedan segment ATP sinteaze je uronjen u unutrašnju membranu
mitohondrija i on je obilježen kao subjedinica F0, a drugi segment F1 je u samom matriksu. I F1 i
F0 su proteinske prirode, sastoje se od niza proteina, koji su obilježeni različitim slovima. Na F1
subjedinici alfa,beta,gama,delta. Na F0 subjedinici obilježeni su kao a,b,c. Mjesto povezivanja
označeno je kao gama i epsilon grana odnosno segment subjedinice F1, dok se na subjedinici F0
nalaze proteini koji su obilježeni kao a, umnožak proteina koji su obilježeni kao c, i ova grana
koja povezuje F1 i F0 subjedinicu koja ima 2 b proteina i delta protein koji ga na kraju povezuje
sa F1 subjedinicom. ATP sinteaza će propuštati jone H+ i nagraditi ATP. Potencijal građenja ATP
zavisi od protoka jona H+ i smatra se da dok 4H+ dok prođu, stvori se 1 ATP. Što znači da 1NADH
je ispumpao 10H+, tih 10H+ ima potencijal da stvore 2,5 molekula ATPa. NADH potencijal je
različit od potencijala FADH2. Potencijal ispumpavanja 2NADH nastalih u glikolizi je 20H+. Rekli
smo za 1 ATP je potrebno da prođu 4H+ kroz ATP-sinteazu. Znači da će ovih 20H+ obezbijediti
stvaranje 5 ATPa. Ovo radimo da bismo dobili cifru ATP koliko se dobije u oksidativnoj
fosforilaciji. Sledeći korak je oksidativna dekarboksilacija gdje smo dobili 2NADH, po 1 iz svakog
piruvata, ukupno oni mogu da ispumpaju 20H+ što opet daje 5 ATPa. Sad u Krebsovom ciklusu
svaki okret da 3 NADH, a pošto imamo 2 okreta to je 6 NADH i u 2 okreta 2 FADH2. Ovih 6 NADH
iz Krebsovog ciklusa ispumpaće 60H+, to je 60:4=15 ATP. Sad da vidimo šta je sa FADH2 koji
nastaje samo u Krebsovom ciklusu, i koji ima potencijal različit od FADH2. Ako 1 NADH daje 2,5
ATPa, 1 FADH2 daje 1,5 ATP. FADH2 nosi elektronski par i nastao je u Krebsovom ciklusu. Mi
smo rekli da u Krebsovom ciklusu imamo 8 enzima od kojih je 7 u matriksu mitohondrija, a samo
1 na unutrašnjoj membrani mitohondrija, i to je sukcinat-dehidrogenaza (prelazak sukcinat-
fumarat gdje nastaje i FADH2). FADH2 za razliku od NADH svoj elektronski par predaje
kompleksu 2, tj preskače kompleks 1, i odmah ga predaje kompleksu 2 i taj kompleks sastoji se
takođe od subjedinica. Elektronski par sa FADH2 prošetaće kroz ove subjedinice na kompleksu 2
koje su obilježene kao A,B,C,D,takođe imaju nehemsko gvožđe po kojem će šetati elektroni, i taj
elektronski par će se predati koenzimu Q10 koji može da šeta, i prilikom predaje tog
elektronskog para na koenzim Q10 tj ubikinon i redukovao ga, elektroni će prošetati dalje, do
kompleksa 3 tj citohroma C. Citohrom C će preuzeti te elektrone i prenijeti ih na kompleks 4,
prilikom predaje elektrona sa kompleksa 3 doći će do ispumpavanja 4H+ (isto kao kod NADH),
znači sudbina je ista, razlikuje se samo u prvom koraku jer NADH predaje kompleksu 1, a FADH2
predaje kompleksu 2. Kad dolazi par do ubikinona onda je dalje sve isto, ovdje se ismumpavaju
2H+, a ovdje 4H+ , to je ukunp 6H+, a kako nam za ATP trebaju 4H+, to će nam potencijal biti
6/4=1,5. Tako da će nam elektronski par sa FADH2 šetnjom kroz respiratorni lanac obezbijediti
stvaranje 1,5 ATP, za razliku od NADH koji stvara 2,5 ATP. U tome je razlika, u tome kome NADH
i FADH2 predaju elektronski par, znači FADH2 preskače kompleks 1, direktno ga predaje
kompleksu 2, a onda se on dalje šeta preko ubikinona na isti način kao i elektroni koji su
prihvaćeni sa NADH. Sve je dalje isto, nagomilavanje protona u intermembranskom prostoru koji
onda teže da se vrate u matriks kroz ATP sinteazu dok se izjednači koncentracioni gradijent.
Postoje određeni otrovi koji mogu da spriječe povratak protona odnosno H+ jona kroz ATP
sinteazu tj da onemoguće ovaj proces. Ukoliko dođe do promjene permeabilnosti unutrašnje
membrane mitohondrija i ona postane propustljiva za jone H+ oni će potpuno slobodno se
kretati iz intermembranskog prostora u matriks mitohondrija i imaćemo gubitak ATPa odnosno
nemogućnost da ćelija proizvodi energiju. Ti otrovi su određeni fosfati itd i svi koji imaju
mogućnost da promijene permeabilnost unutrašnje membrane mitohondrija imaju fatalan
ishod, jer ćeliju posle izvjesnog vremena dovode do gubitka E. Takođe, na kompleksu 4 može da
se kompromituje ovaj proces prelaska elektrona sa citohroma C na kompleks 4, jednim
otrovom-trovanje cijanidom, zasniva se upravo na kompromitovanju funkcije kompleksa 4 u
respiratornom lancu. Cijanid se vezuje za kompleks 4 i sprečava transfer elektrona što takođe
tokom vremena dovodi do gubitka E odnosno nemogućnosti stvaranja određene količine ATPa,
što takođe ima smrtni ishod. Ovaj put proizvodnje E može biti kompromitovan u svakom koraku,
postoji niz faktora spoljašnjih koji mogu inhibirati ovaj proces što može imati fatalne posledice.
Znači vidjeli smo potencijal NADH i FADH2. Sad ćemo da zbrojimo koliko ATPa imamo od 2
FADH2. Znači, FADH2 preskače kompleks 1, tu nemamo ništa, na kompleksu 2 takođe ne dolazi
do ispumpavanja protona, samo se prebacuju elektroni, na kompleksu 3 ispumpa 4H+, a pošto
imamo 2 FADH2 onda je to 8H+, i na kompleksu 4 se ispumpaju po 2, što je ukupno 4H+. Znači
da od 2 FADH2 nastala u Krebsovom ciklusu ispumpaju se 12H+/4= 3 ATP.
Ako sad zbrojimo ukupan ATP. Oksidativna fosforilacija nije proces koji je baš u potpunosti
razjašnjen, postoje različite dileme i naučnici koji tvrde da je potencijal 1 NADH ne 2,5 već 3 ATP,
a potencijal FADH2 2, a ne 1,5. To su zaokruženi brojevi-u udžbeniku je tako dobijen ukupan
broj. Tamo piše: pošto imamo ukupno 10 NADH, od toga ćemo dobiti 30 ATP. Imamo 2 FADH2
koji daju 4 ATP. To je 34 i onih 4 ATP, to je 38. Odakle sad 36? 2 smo negdje izgubili?
Po našem računu današnjem imamo: 5+5=10, +15=25, +3=28, +4=32. Ali taj broj može da varira
od 30 do 32. Kao što i ovaj u našem udžbeniku varira od 36 do 38. Zašto? U glikolizi nastaju 2
NADH, to je proces koji se dešava u citozolu, oksidativna fosforilacija se dešava na unutrašnjoj
membrani mitohondrija, znači ta 2 NADH iz citozola moraju da dođu ovamo, dok su preostala 2
NADH iz one dekarboksilacije, i još 6 iz Krebsovog ciklusa već u matriksu mitohondrija. Međutim,
ova 2 iz glikolize su u citozolu i da bismo uzeli elektrone sa njih i predali ih prvom kompleksu
respiratornog lanca, ovaj NADH mora da dođe do matriksa mitohondrija. Mitohondrije imaju 2
membrane, spoljašnju i unutrašnju, NADH ne može da prođe tek tako sam od sebe jer je prilično
velik kroz te membrane, postoje 2 mehanizma kojima on može da prođe, 1 od njih je: glicerol-3-
fosfatni-šatov sistem, a drugi je malatni-šatov sistem. Ukoliko NADH iz citozola u matriks
mitohondrija prolazi malatnim-šatov sistemom, proći će ovakav kakav jeste, i on ispumpava 8.
Međutim, ako prolazi glicerol-3-fosfatnim sistemom koji će prebacivanjem NADH izgubiti nešto,
sad ćemo objasniti kako. Ako smo ga transportovali tim sistemom, onda on nema mogućnost da
ispumpa protone, taj broj će se kretati od 0 do 8. I to će promijeniti sad ovaj zbir, koji više neće
biti 20 nego 12 do 20, ako smo prebacili malatnim onda je to 20, a ako smo glicerol-fosfatnim
onda 12. Tako da se suma kreće od 3 do 5 ATP, jer ako imamo 12H+ onda je 12/4=3, a ako
imamo 20H+, to je 20/4=5. Tako da je ta razlika od 2 ATP uslovljena šatov sistemom
prebacivanja NADH iz citozola u matriks mitohondrija. Tako da se ta krajnja suma kreće od 30-
32.
Na ispitu je svejedno šta ćemo napisati, da li po udžbeniku ili kao što smo mi rekli na času.
Još da vidimo gdje se gubi ovaj NADH kad predaje elektrone. Rekli smo da je NADH iz glikolize u
citozolu i potreban mu je neki mehanizam da on dođe u matriks mitohondrija, to su ona 2
mehanizma, malatni koji ga direktno prevede i tu je sve okej. Drugi mehanizam je glicerol-3-
fosfat za koji su nam potrebna 2 enzima, jedan je citozolni (glicerol-3-fosfat-dehidrogenaza
citozolna), a jedan je na unutrašnjoj membrani mitohondrija (glicerol-3-fosfat dehidrogenaza
mitohondrijska). Po čemu se oni razlikuju? Razlikuju se po kofaktoru. NADH nastao u glikolizi,
nama su potrebni elektroni da bi ih prevodili kroz respiratorni lanac, potreban nam je potencijal
ovog NADH, ovdje se prebacuju samo elektroni, a ne NADH, tako što NADH uz pomoć enzima
glicerol-3-fosfat-dehidrogenaza citozolne, daje glicerol-3-fosfat i on prelazi u NAD. Glicerol-3-
fosfat sada te elektrone koji nosi uz pomoć glicerol-3-fosfat-dehidrogenaze citozolne koja ima
kofaktor FAD, a ne NAD kao ova gore, prihvata elektrone znači glicerol-3-fosfat predaje te
elektrone FADu i prevodi ga u FADH2 i regeneriše se od glicerol-3-fosfata nastaje
dihidroksiaceton-fosfat, i ovaj proces može da se opet regeneriše. Znači ovdje imamo samo
prenos elektrona, a ne NADH, i ti se elektroni nađu na FADH2, znači ovi enzimi su obezbijedili da
se oni oduzmu od NADH, da nam je taj NAD i dalje ostao u citozolu, a elektroni su dospjeli do
ovog kofaktora ovog enzima mitohondrijskog, i sad imamo FADH2 koji predaje elektrone
drugom kompleksu, a ne prvom, znači ti su se elektroni sa NADH u citozolu samo prebacili na
FADH2 glicerol-3-fosfat-šatov sistemom, i u stvari ako se transportuje na taj način mi imamo u
matriksu mitohondrija FADH2, a ne NADH, znači te elektrone nosi sad drugi kofaktor, i taj
FADH2 ima potencijal da preda elektrone kompleksu 2, i zato imamo 0 na kompleksu 1. Znači, u
zavisnosti od toga da li je NADH transportovan malatnim ili glicerol-3-fosfatnim-šatov sistemom,
kompleks 1 ispumpava od 0 do 8. Ukoliko je malatnim onda se ispumpava 8 jer se prebacio čitav
NADH. Ukoliko je posredovao glicerol..sistem i uzeo samo elektrone sa NADH i direktno ih
prebacio na FADH2, onda imamo 0 na kompleksu 1. To je gubitak energije odnosno potencijala,
zašto je NADH izgubio potencijal da proizvede 2,5 ATPa, u stvari je proizveo 1,5, zato što nije on
prošao već je svoje elektrone predao FADH2. BITNO JE ZAPAMTITI koja je sudbina tog elektrona,
da je krajnji akceptor molekularni kiseonik i pri tome nastaje H2O kao nusprodukt metabolizma.
Da nam se šetnjom elektrona na respiratornom lancu obezbjeđuje dobijanje prilično velike
količine E, mi smo u glikolizi dobili samo 2 ATP, u Krebsovom ciklusu isto samo 2 ATP, a sad u
ovoj 3.fazi ćelijskog disanja 36 ili 32 ATP..nije bitno.

KATABOLIZAM LIPIDA
Radićemo beta oksidaciju masnih kiselina sa posebnim osvrtom na masne kiseline zasićene sa
parnim brojem C atoma, pomenućemo i nezasićene i reći koja je to razlika u kataboličkom
procesu u odnosu na zasićene, a razlika se ogleda u par enzima i krajnjim proizvodima.
Katabolizam fosfolipida i sfingolipida nećemo raditi. (Katabolizam azotnih jedinjenja, purinski i
pirimidinski nukleotidi sa kataboličkim putem koji je prilično zahtjevan tako da ćemo naglasiti
samo šta je krajnji proizvod tog katabolizma, tj šta dobijamo i kako se izlučuje iz organizma.
Govorićemo o ciklusu ureje, katabolizam aminokiselina koji je mnogo jednostavniji od
katabolizma ugljenih hidrata i lipida, pomenućemo neke aminokiseline a mnoge od njih
zahtijevaju samo 1 enzim odnosno korak do određenog intermedijera koji će se posle uključiti u
nama poznate procese).

BETA OKSIDACIJA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA SA PARNIM BROJEM

UGLJENIKOVIH ATOMA
Masne kiseline postoje zasićene, nezasićene, kratkog lanca, srednjeg i dugog lanca. Mi ćemo se
podsjetiti danas svega toga. Kao što i ugljeni hidrati kataboličkim procesima daju određenu
količinu E, tako naravno i lipidi tim procesom razgradnje daju određenu količinu E, a danas ćemo
vidjeti kolika je to količina i na osnovu čega se stvara.
BETA OKSIDACIJA PALMITINSKE KISELINE
Palmitinska kiselina je zasićena kiselina srednje dugog lanca, sa 16 C atoma. Proces beta
oksidacije se odvija u matriksu mitohondrija, i da bi te kiseline, bilo da su kratkog, srednjeg ili
dugog lanca, dospjele u matriks mitohondrija, postoje različiti načini. Masne kiseline sa kratkim
lancem mogu da prođu i kroz spoljašnju i kroz unutrašnju membranu mitohondrija, i one
praktično difunduju i nađu se u matriksu mitohondrija. Tu se nalaze svi neophodni enzimi sa
metabolizam masnih kiselina i tu će se odvijati taj proces do krajnjih proizvoda. Što se tiče
masnih kiselina srednje dugog lanca, one mogu da prođu kroz spoljašnju membranu
mitohondrija, ali ne i kroz unutrašnju, potrebno je nešto čime ćemo tu masnu kiselinu srednje
dugog lanca dovesti u matriks mitohondrija, pa ćemo vidjeti koji je to način da one iz citozola
dospiju u matriks mitohondrija. Masne kiseline veoma dugog lanca, sa više od 22 C atoma, one
tek ne mogu da prođu kroz membrane mitohondrija i one u citozolu odnosno jednoj organeli
koja se zove peroksizom prethodno mora da se redukuje tj da se skrati da bi dospojela na dužinu
ovih srednjelančanih, i vidjećemo mehanizam kojim će one onda biti trasnportovane iz citozola
u matriks mitohondrija. Masne kiseline potiču i egzogeno i endogeno tj masne kiseline koje se
nađu u ćelijama mogu biti porijeklom iz unijete hrane tj ono što smo tokom dana konzumirali pa
se nakon digestije i reapsorpcije prvo u limfotoku pa onda iz limfotoka u krvotok, one nađu u
ćelijama i tkivima i bivaju dalje ili deponovane u vidu triacil-glicerola ili razgrađene beta
oksidacijom za E potrebe, sve to zavisi od toga da li nam je potrebna dodatna energija u vidu
ATPa, pa će ta masna kiselina ući u proces katabolizma, ili će se ona lagerovati u depoima
masnih tkiva odnosno u adipocitima. Osim egzogeno unijetih masnih kiselina putem hrane
lipidnog porijekla, masne kiseline se sintetišu i u samim ćelijama, biosinteza lipida se odvija u
citozolu za razliku od katabolizma koji se odvija u matriksu mitohondrija jer su enzimi za taj
obrnuti proces smješteni u različitim djelovima ćelije. Znači, masna kiselina koja podliježe beta
oksidaciji može biti egzogena, tj unijeta hranom, ili sintetisana u citosolu biosintezom masnih
kiselina, što ćemo učiti na nekom od narednih časova. Masne kiseline se deponuju i služe kao
vrlo moćan izvor energije, mi dobijemo znatno više E razgradnjom lipida nego ugljenih hidrata,
kao energetska rezerva nalaze se pohranjene u masnom tkivu odnosno u adipocitima u obliku
triacilglicerola (trohidroksilni alkohol glicerol estarskim vezama veže 3 masne kiseline bilo
iste,različite..) odakle se po potrebama ćelije i organizma povuku tj mobilišu i angažuju tako što
se pocijepaju estarske veze u triacilglicerolu pri čemu dobijemo masne kiseline i dobijemo
glicerol. Glicerol se uključuje u katabolizam preko gliceraldehida, a on je intermedijer glikolize i
onda će on ući u taj put, a masne kiseline će ući u beta oksidaciju koju ćemo raditi danas. Za
razliku od depoa ugljenih hidrata, gdje smo vidjeli da se rezerve glukoze čuvaju u vidu glikogena,
u hepatocitima i skeletnoj muskulaturi, u hepatocitima do 10% ukupne mase tkiva, i u skeletnoj
muskulaturi 1% mišićne mase, masno tkivo može da se deponuje bezgranično u adipocitima, i
one predstavljaju vrlo moćan izvor energije u uslovima kada je to neophodno, mogu se
mobilisati i ući u proces beta oksidacije. Kako izgleda taj proces? Odvija se u matriksu
mitohondrija, neophodno je da masna kiselina dospije u matriks, mi ćemo raditi na primjeru
palmitinske kiseline koja ima 16 C atoma, vidjećemo kako će ona iz citozola dospjeti u matriks
mitohondrija. Da bi se prebacila ona prethodno mora da se aktivira, ta aktivacija se odvija u
citozolu, uz prisustvo jednog enzima koji se zove acil-koenzim A-sintetaza, to je u stvari jedna
tiokinaza, tio znači da će jednu SH grupu prebacivati na masnu kiselinu, s obzirom da se radi o
kinazi odmah znamo da ćemo utrošiti određenu količinu ATPa. Da bi aktivirali masnu kiselinu, u
ovom slučaju palmitinsku sa 16 C atoma, mi ćemo uspomoć jedne tiokinaze dodati koenzim A na
masnu kiselinu, i dobiti u ovom slučaju palmitoil-acil-koenzim A na palmitinsku, zakačićemo
samo SH grupu odnosno koenzim A. Kako se vrši taj proces? Imamo citozol i mitohondrije sa
spoljašnjom i unutrašnjom membranom i matriksom. Da bi masna kiselina aktivirana u citozolu
mogla da se prenese, potreban je određeni nosač, i taj mehanizam se zove se karmitinski-šatl
sistem. Mi smo rekli da za aktivaciju masne kiseline trošimo E, što je u ovom trenutku nelogično
jer mi u kataboličkom procesu treba da dobijemo E. Međutim, taj gubitak će svakako da se
kompenzuje tako da se ne radi o deficitu ATPa, ni u jednom kataboličkom procesu mi nemamo
deficit već suficit ATPa, samo što se nekad za aktivaciju troši ATP. Znači, prvi korak je aktivacija
koja zahtijeva potrošnju ATPa, nije dovoljno da se odvoji samo jedan fosfat odnosno da se izvrši
autofosfatno cijepanje, već da se izvrši pirofosfatno cijepanje ATPa tj razgraditi ATP do AMP, tj
treba da otcijepimo 2 fosfata, stoga se smatra da deficit na tom prvom koraku aktivacije masne
kiseline iznosi 2 ATP. Znači, utrošićemo 2 ATP da bi aktivirali masnu kiselinu. Kad se ona
aktivirala, neophodno je da postoji određeni mehanizam tj šatl sistem koji će preuzeti aktiviranu
masnu kiselinu i prenijeti je u matriks mitohondrija. Taj sistem se zove karmitinski-šatl sistem i
zahtijeva prisustvo 2 enzima: KAT-1 (karmitinaciltransferaza-1) i KAT-2 (karmitinaciltransferaza-
2). Karnitinaciltransferaza 1 na spoljašnjoj membrani mitohondrija prepozna aktiviranu masnu
kiselinu, zakači se za nju i prenosi je do matriksa mitohondrija. Kada se nađe u matriksu
mitohondrija, događa se proces odvajanja karmitina. To odvajanje karmitina događa se uz
prisustvo karmitinaciltransferaze-2 koja ima sposobnost da iz aktivirane masne kiseline
zakačene za karmitin, odvoji karmitin. Karmitin se odvaja da bi se opet vratio na spoljašnju
membranu mitohondrija i da bi opet mogao da prihvati novu aktivisanu masnu kiselinu i da je
opet prenese u matriks mitohondrija. Znači, masna kiselina se aktiviše u citozolu, zakači se za
karmitinski-šatl sistem, koji podrazumijeva prisustvo enzima KAT-1 na spoljašnjoj membrani
mitohondrija, prenosi se u matriks mitohondrija, u matriksu odvaja se karmitin u prisustvu KAT-
2 enzima i slobodan karmitin odlazi opet na spoljašnju stranu, a u matriksu mitrohondrija
imamo opet aktiviranu masnu kiselinu, npr u ovom slučaju palmitoil-acil-koenzim A. Masna
kiselina se sad našla u prostoru gdje se nalaze svi enzimi za degradaciju odnosno beta oksidaciju
masnih kiselina. Proces beta oksidacije se odvija sada u 4 koraka. Šta podrazumijeva? S obzirom
da se zove beta oksidacija, naziv nam sugeriše da se beta oksidacija dešava na beta C atomu.
Pošto se nomenklatura masnih kiselina vrši tako što se od karboksilne grupe na terminalnom
kraju obilježava prvi C atom sa alfa, drugi sa beta, itd. Beta oksidacija se vrši na beta C atomu,
zbog toga se i zove tako. Svrha katabolizma masnih kiselina odnosno beta oksidacije masnih
kiselina je da taj dugi lanac, u ovom slučaju palmitinske kiseline sa 16 C atoma, pokidamo na
manje subjedinice. Na šta ćemo ih pokidati? Potrebno je da se kidaju fragmenti od 2 C atoma
odnosno na djelove acetil-koenzima A. Pominjali smo acetil-coA u katabolizmu ugljenih hidrata i
rekli da on na sebi ima 2 C atoma. U procesu beta oksidacije kao da imamo lančić od perlica, ako
imamo 16 perlica uzmemo i otkinemo 2,pa 2,pa2.. odvajamo stalno 2 C atoma tj acetil koenzim
A od masne kiseline i tako kad ga pokidamo do kraju dobijemo fragmente acetil coA, ali
razgradnja masne kiseline zasićene sa parnim brojem C atoma, za proizvod ima acetil co A jer se
vrši beta oksidacija na beta C atomu.U svakom krugu beta oksidacije dobijemo acetil coA. Kako
se odvija 1 krug? Rekli smo da postoje 4 reakcije koje su odgovorne da bi smo otkinuli 2 C atoma
i dobili taj fragment acetil coA. Prvi korak jeste proces oksidacije koji se vrši na beta C atomu,
kada ćemo oksidisati C atom, prilikom te oksidacije, elektroni će preći na kofaktor, to je ovdje
FAD koji kad prihvati elektronski par on se redukuje i od njega nastaje FADH2. Sledeći korak
jeste hidracija odnosno uvođenje molekula vode, što se opet dešava na istom C atomu odnosno
beta C atomu, imamo ugradnju OH grupe i još jedno H ovdje, tako da smo u ovom koraku dobili
hidratisan beta C atom. Sledeći korak je još jedna oksidacija beta C atoma pri čemu nam je
kofaktor NAD koji se redukuje do NADH primanjem elektrona. Četvrti korak u beta oksidaciji je
tioliza, tu ćemo izvršiti lizu tj otkinućemo nešto, i dobićemo fragment koji u sebi ima 2 C atoma tj
acetil coA, i dobili smo skraćeni fragment početne masne kiseline skraćen za 2 C atoma. Sad taj
ostatak palmitoil-acil-koenzima A ima 14 C atoma, da bismo skinuli još 2 i dobili još 1 acetil-coA,
opet ćemo proći ova 4 koraka: oksidaciju,hidraciju,oksidaciju,tiolizu, i dobićemo novi acetil-coA i
ostaće nam 12 C atoma.. i sve tako dok stignemo do poslednjeg koraka, gdje imamo 4 C atoma
koji u poslednjoj tiolizi tj poslednjoj beta oksidaciji kidamo na ostatak od 2 acetil-coA. Ako smo
imali palmitinsku kiselinu sa 16 C atoma, jasno je da će dati 8 acetil coA. Pitanje je koliko nam je
krugova beta oksidacije potrebno da razgradimo palmitinsku kiselinu do kraja? Prva beta
oskidacija daje 14 perlica, druga 12, treća 10, četrvta 8, peta 6, šesta 4, sedma 2 po 2. Znači,
potrebno nam je 7 krugova. Broj krugova beta oksidacije zasićenih masnih kiselina sa parnim
brojem se preračunava tako što se broj C atoma (u ovom slučaju 16) podijeli sa n, i još-1 tj. 16/n-
1=16/2-1=8-1=7 tako da nam je potebno 7 krugova. Ako imamo masnu kiselinu sa 20 C atoma,
za nju nam je potrebno 9 krugova beta oksidacije 20/2-1=10-1=9. FORMULA: n/n – 1?
Kidanjem palmitinske kiseline u procesu beta oksidacije mi dobijamo 8 acetil coA, za tih 8 acetil
coA tj potpunu degradaciju palmitinske kiseline potrebno je da se okrene 7 krugova beta
oksidacije. Mi stalno dobijamo u tim krugovima na prvom koraku (oksidacija) FADH2, tako da
dobijemo 7 FADH2, na drugoj oksidaciji (3.korak) dobićemo još 7 NADH. I šta smo dobili, dobili
smo 8 acetil coA, 7 NADH i 7 FADH2. NADH i FADH2 se direktno uključuju u oksidativnu
fosforilaciju odnosno ono što smo prošli put defiinisali kao 3.fazu ćelijskog disanja. S obzirom na
to da se odvija u matriksu mitohondrija gdje se vrši i beta oksidacija, oni su već u matriksu i oni
će svoje elektrone predati respiratornom lancu koji se nalazi na unutrašnjoj membrani
mitohondrija. NADH predaje prvom kompleksu, FADH2 drugom kompleksu, i vdijeli smo prošog
puta koliki potencijal ima NADH, a koliki FADH2. Zaokružićemo, nećemo na zarez ići, nego ćemo
reći da NADH može da proizvede 3 ATP, a FADH2 2 ATP.Pa ćemo vidjeti koliko ćemo dobiti
energije od masne kiseline koja ima 16 C atoma, odnosno od palmitinske kiseline. Znači, rekli
smo da palmitinska kiselina sa 16 C atoma beta oksidacijom se razgradi na 8 acetil coA, 7 NADH,
i 7 FADH2. Oni nose elektrone, odlaze direktno u oksidativnu fosforilaciju, a tu od 1 NADH
dobijamo 3 ATP, a od 7 NADH dobijamo 7*3=21 ATP, a od 1 FADH2 dobijamo 2 ATP, što znači da
od 7 FADH2 dobijamo 7*2=14 ATP. Šta je sa acetil coA? Rekli smo da je on centralno jedinjenje u
metabolizmu, i ono se uključuje u Krebsov ciklus. Znači svih ovih 8 acetil coA odlaze u Krebsov
ciklus, u Krebsovom ciklusu 1 okret odnosno 1 acetil coA daje 3 NADH, a pošto ih mi imamo sad
8 acetil coA dobićemo ukupno 8*3=24 NADH. (od svakoh NADH dobijamo 3 ATP, što znači da
ćemo ukupno imati 24*3=72 ATP). Takođe, 1 acetil coA daje 1 FADH2, a pošto ih imamo 8 acetil
coA dobićemo još 8 FADH2 (1 FADH2 daje 2 ATP, od 8 FADH2 dobićemo 8*2=16 ATP) koji nose
elektrone, i svaki krug Krebsovog ciklusa produkuje 1 GTP koji je ekvivalentan 1 ATP, a pošto
imamo 8 krugova imaćemo 8 ATP. Hajde sada da zbrojimo koliko smo dobili SVE UKUPNO:
21+14+8+16+72=131 ATP, ali smo rekli da smo za početni korak tj aktivaciju palmitinske kiseline
u citozolu potrošili 2 ATP, tako da ćemo da ih oduzmemo, i vidimo da dobijamo kao bilans 129
ATP od palmitinske kiseline tj zasićene masne kiseline koja ima 16 C atoma. I to je prilično velik
broj u odnosu na onih 36 od glukoze koje smo imali u katabolizmu ugljenih hidrata. Ako nam je
glukoza kao heksoza dala 36 ATP okvirno, a ovdje imamo nešto što ima 16 C atoma i to nam je
dalo 129 ATP. Ako podijelimo taj broj sa brojem C atoma da vidimo koliki je potencijal C atoma,
vidjećemo da je ovdje 6-6 otprilike a ovdje 129:16 to bi bilo svakako više
Znači, ovaj C u ugljenim hidratima i C u lipidima imaju različit energetski potencijal tj veze u
lipidima i veze u ugljenim hidratima imaju različit potencijal i vidimo da su u lipidima mnogo
moćniji tj daju mnogo veću količinu E.
Na isti ovaj način možemo zbrojati i bilo koju drugu masnu kiselinu sa parnim brojem C atoma, a
koja ima zasićene veze. Npr. Na ispitu nam može doći da izračunamo koliko E u procesu beta
oksidacije daje masna kiselina sa 12,14,20 C atoma, da napišemo ovu šemu koju smo sad
napisali, ne treba reakcija oksidacije,hidracije,lize itd. Nego samo da napišemo ako nam pitanje
bude energetski bilans da napišemo recimo masna kiselina ako ima 20 C atoma, da od 20 C
atoma imamo 10 acetil coA, za to je potrebno 9 krugova beta oksidacije, u tih 9 krugova
dobijemo 9 NADH, i 9 FADH2, i izračunamo: 9*3 i 9*2, zatim 10 acetil coA okrene 10 Krebsovih
ciklusa i od toga dobijemo 30 NADH (u svakom po 3 NADH), dobijemo 10 FADH2 i 10 ATP i to na
kraju zbrojimo i vidimo koliko ATP imamo, za aktivaciju smo potrošili 2 ATP znači samo ćemo
oduzeti tih 2 ATP i to je taj broj. Isto sve važ za bilo koji parni broj C atoma u zasićenim masnim
kiselinama. Moramo znati da preračunamo energetski potencijal masnih kiselina.
Rekli smo da masne kiseline kratkog lanca lako uđu tj ne treba im ovaj šatlov sistem karmitinski,
srednjeg lanca se aktiviraju na ovaj način, a one dugog lanca sa više od 22 C atoma prvo
podliježu kidanju u peroksizomima gdje se svedu na broj ovih srednjih i onda se kao takve na isti
način aktiviraju u citozolu i prevode u matriks mitohondrija. Tako da proces katabolizma masnih
kiselina dugog lanca započinje u peroksizomima, pa se onda ta masna kiselina svedena na
srednju dužinu nađe u citozolu, iz citozola gdje se aktivira biva prenešena karmitinskim šatlov
sistemom u matriks mitohondrija gdje podliježe procesu beta oksidacije. Ovo je bio primjer beta
oskidacije masne kiseline zasićene sa parnim brojem C atoma. Mi takođe imamo i masne
kiseline sa neparnim brojem C atoma. Razlika kod njih je u krajnjem produktu, osim acetil coA
dobićemo i propionil-coA. Kako? Dobićemo neparan broj poslednjeg fragmenta recimo 5, ostaće
nam fragment od 5 C atoma, kad otkinemo 2 dobićemo acetil coA, ono što nam je ostalo su 3 C
atoma i to je u stvari taj propionil, i on ulazi u još 2 reakcije kojima se prevodi u sukcinil-coA.
Sukcinil-coA nam je poznat iz Krebsovog ciklusa i on se dalje uključuje u Krebsov ciklus. Znači,
razlika u beta oksidaciji parnih i neparnih je što ove sa parnim isključivo daju acetil coA, a ove sa
neparnim u krajnjem koraku imaju i jedan propionil coA osim acetil coA, jer ostane zbog
neparnog broja taj fragment od 5 koji se pocijepa na 3+2. Ovo je bilo za zasićene masne kiseline.
Što se tiče nezasićenih masnihkiselina, razlika se ogleda u neka 3 enzima koja su neophodna da
kad lanac dođe da se kida na nezasićene veze, na onu dvostruku vezu, tu se ukjuče još neki
enzimi, ne moramo se opterećivati koji su to enzimi i kako teče taj proces. Procesi beta
oksidacije tj razgradnje nezasićenih masnih kiselina ide čisto ovako znači kidamo po 2,2,2,
dobijamo stalno acetil coA s tim što ćemo u jednom trenutku doći na dvostruku vezu i za tu
dvogubu vezu se kidanje osim ova 4 koraka koja se sastoje iz
oksidacije,hidracije,oksidacije,tiolize, imamo još par koraka, a za tih par koraka su nam potrebna
još 3 neka enzima drugačija nego za ovo i tako se izvrši beta oksidacija nezasićenih masnih
kiselina.
To je što se tiče beta oksidacije tj katabolizma masnih kiselina, vidjeli smo šta su produkti
zasićenih, produkti su isti i kod nezasićenih samo što imamo više enzima na mjestima gdje je
dvostruka veza, i vidjeli smo da se kod onih sa neparnim brojem kao krajnji produkt osim acetil
coA dobija i propionil coA.
Što se tiče KONTROLE KATABOLIZMA LIPIDA, ona se odvija na 2 načina. Jedan je tzv kratkoročna,
a 1 dugoročna. Mi ćemo se tom kontrolom pozabaviti i kada budemo radili biosintezu masnih
kiselina pa ćemo se još malo vratiti na razgradnju. Vratićemo se tada, zato što je za kratkoročnu
kontrolu beta oksidacije potreban 1 intermedijer metabolizma koji se zove malonil-coA, a on je
bitan za biosintezu masnih kiselina, i kad budemo učili biosintezu masnih kiselina i kad budemo
vidjeli ulogu tog malonil-coA onda ćemo povezati i vratiti se na regulaciju ovog. Šta to znači? Kad
malonil coA koji se produkuje u biosintezi masnih kiselina, znači obrnutom procesu od ovog,
inhibira tj usporava beta oksidaciju, znači kad jedna ćelija uđe u biosintezu masne kiseline treba
da obustavi razgradnju tj katabolizam. Signal za to jeste povećan nivo vrijednosti tog malonil coA
i on inhibira katabolizam masnih kiselina. To je što se tiče kratkoročne kontrole.Dugoročna
kotntrola odvija se na nivou enzima koji su neophodni za beta oksidaciju. Samo ime kaže
dugoročna-potrebno je da se stabilizuje i reguliše proces malo duže vremena, par sati, najčešće
par dana, i odvija se na nivou jetre, pošto su enzimi proteinske prirode i oni se stvaraju tako što
se prepisuju šifre sa molekula DNK za određeni protein, u ovom slučaju taj protein ima ulogu
enzima, i da se uspostavi taj proces potrebno je malo više signala i malo više vremena pa se zato
zove dugoročna kontrola. U kontroli metabolizma masnih kiselina odnosno lipida prilično
učestvuju i hormoni, isti oni kao i u katabolizmu ugljenih hidrata tj.insulin i glukagon. Oni ovdje
rade obrnuto u odnosu na ono što su radili kod ugljenih hidrata. Vidjeli smo da insulin se luči u
pankreasu kad imamo povećanu koncentraciju glukoze da bi pospješio proces ulaska glukoze u
ćeliju i njene dalje glikolize i skladištenja u vidu glikogena. U isto vrijeme, povišene vrijednosti
insulina favorizuju lagerovanje masnih kiselina odnosno biosintezu masnih kiselina, dok
glukagon pospješuje razgradnju odnosno proces beta oksidacije masne kiseline. Znamo da se
glukagon luči onda kad nam padne nivo vrijednosti glukoze u krvi, znači kad nam treba više E,
sam signal da nam treba više E ponekad nije dovoljno da glukagon pošalje signal jetri da izvrši
drgadaciju depoa glikogena i da produkuje glukozu kao izvor energije, ponekad taj proces
gladovanja traje duže i onda taj glukagon šalje impuls triacilglicerolima da oslobađa masne
kiseline, da uđe u proces beta oksidacije da bismo dobili veću količinu energije. Znači glukagon
pospješuje beta oksidaciju, a insulin inhibira beta oksidaciju, i favorizuje biosintezu masnih
kiselina, koju ćemo učiti kasnije. Što se tiče hormonske regulacije od strane insulina i gluakgona,
vidimo da se prepliću u putevima metabolizma ugljenih hidrata kao i lipida, znači insulin i
glukagon nisu isključivo vezani za kontrolu ugljenih hidrata, oni takođe regulišu i metabolizam
lipida. Pad nivoa glukoze u krvi pošalje signal pankreasu, pankreas počne da luči glukagon,
glukagon odlazi na ćelijsku membranu hepatocita i jednom hormonskom signalizacijom pokrene
onu hormonsku kaskadu preko CAMP kao sekundarnog glasnika, za razliku od insulina koji ne
vrši kaskadnu aktivaciju kao glukagon, isto se dešava i u regulaciji metabolizma ugljenih hidrata i
lipida. Tj. sve što je važilo za regulaciju ugljenih hidrata od strane insulina i glukagona, kod lipida
je obrnuto, znači insulin favorizuje biosintezu tj kad jedemo puno šećera, raste glukoza,
pojačano se luči insulin koji sad pospješuje biosintezu tj lagerovanje masnih kiselina i obrnuto
kad gladujemo pada nivo vrijednosti glukoze, glukagon se luči i on pospješuje proces beta
oksidacije.

KATABOLIZAM AZOTNIH JEDINJENJA

Najznačajnija grupa azotnih jedinjenja su proteini odnosno aminokiseline koje izgrađuju te
proteine, pa ćemo vidjeti par puteva kako se degradiraju proteini odnosno aminokiseline. U
azotna jedinjenja spadaju i purini i pirimidini i samo ćemo reći da su purinski nukleotidi u
procesu katabolizma razgrađeni do mokraćne kiseline, a pirimidinski su razgrađeni do beta
alanina, i to je sve što je potrebno da znamo o katabolizmu purinskih odnosno pirimidinskih
nukleotida. Katabolizam proteina odnosno aminokiselina daje ureju, koja se izlučuje iz
hepatocita gdje se vrši njena produkcija u cirkulaciju, putem cirkulacije se transportuje do
bubrega, gdje se filtrira, i izlučuje se urinom u spoljašnju sredinu. Različiti organizmi na različit
način katabolišu proteine odnosno aminokiseline. Mi kao i ostali sisari aminokiseline
degradiramo do ureje. Taj proces biosinteze ureje odvija se u hepatocitima, u ćelijama jetre, i
tamo se produkuje degradacijom proteina odnosno aminokiselina, znači izlučuje se u krv, putem
krvi ide u bubrege gdje se filtrira i izlučuje u spoljašnju sredinu. Kod morskih organizama,
degradacija proteina odnosno aminokiselina ide do amonijaka NH3 koji se direktno izlučuje u
spoljašnju sredinu. Amonijak je toksičan za naše ćelije i njegovo nagomilavanje imalo bi fatalan
ishod, prvenstveno za nervno tkivo, a zatim i za sva ostala, tako da katabolizam azotnih
jedinjenja kod nas ne ide do amonijaka, kao što ne ide ni do mokraćne kiseline, odnosno kod
organizama koji u svom okruženju imaju prilično malo vode kao što su ptice ili neki gmizavci, oni
degradiraju proteine do mokraćne kiseline i na taj način je izlučuju u spoljašnju sredinu, ali kod
nas to nije slučaj već mi degradiramo proteine do ureje i taj proces stvaranja ureje koji se odvija
u hepatocitima obezbjeđuje našim ćelijama i našim tkivima da ne vršimo nagomilavanje
amonijaka od amino grupe aminokiselina koji su sastavni dio proteina, jer smo rekli da je taj
amonijak toksičan, već se on prevodi, a vidjećemo i kako, do ureje. Ciklus ureje nazvan još i
ornitinski ciklus (ornitin je jedan od intermedijera, odnosno početno jedinjenje u ciklusu ureje)
odvija se u hepatocitima, ali jednim dijelom i u matriksu mitohondrija, ajednim dijelom u
citozolu. Dvije od ovih reakcija se odvijaju u mitohondrijama. Šta je neophodno? Neophodno je
da se ornitin iz citozola ornitinskim-šatl sistemom prebaci kroz obije membrane mitohondrija i
dospije u matriks mitohondrija. Tamo će uz pomoć ATPa i uz pomoć bikarbonata i amino grupe
stvoriti prvi intermedijer koji se zove karbamoil-fosfat. Taj karbamoil-fosfat nastaje znači od
ornitina, amino grupe i bikarbonata. Bikarbonat je kao CO2 koji se kasnije prevodi u bikarbonat,
produkt metabolizma. Amino grupa nastaje degradacijom nekih aminokiselina i ona se ugrađuje
u karbamoil-fosfat uspomoć enzima karbamoil-fosfat-sintetaze. Znači prvi intermedijer u ciklusu
ureje jeste proizvodnja karbamoil-fosfata, uz prisustvo karbamoil-fosfat-sintetaze koja se nalazi
u matriksu mitohondrija. Ureja se sastoji iz jednog C atoma i 2 NH2 grupe. Taj C potiče iz
bikarbonata. Jedna od NH2 grupa potiče iz amonijaka odnosno amino grupe,a on je porijeklom
iz aminokiselina i dobili smo ga deaminacijom odnosno oduzimanjem amino grupe, ali pošto je
toksičan amonijak on se brzo inkorporira prvo u karbamoil-fosfat pa onda od toga nastaje ureja
kao krajnji produkat da bi se oslobodila iz tijela. Znači potreban nam je bikarbonat, ATP, ovaj
produkt katabolizma aminokisela, potrebna nam je karbamoil-fosfat-sintetaza svojstvena
matriksu mitohondrija, i dobijemo prvi intermedijer karbamoil-fosfat. Karbamoil-fosfat dalje
podliježe novom procesu i stvaranju intermedijera poznatog pod nazivom citrulin. Citrulinskim
šatl sistemom, citrulin iz matriksa mitohondrija odlazi u citozol, u citozolu se uspomoć enzima
arginino-sukcinat-sintetaze i uz prisustvo aspartata kao donora druge NH2 grupe za ureju, stvori
novi intermedijer. Znači,u krajnjem produktu ureja koju mi trbea da ekskretujemo odnosno
pošaljemo u cirkulaciju, i izlučimo putem bubrega urinom, imamo 2 NH2 grupe, 1 je porijeklom
od aspartata, a druga od onog NH3 odnosno NH2 koji je nastao katabolizmom aminokiselina.
Aspartat je jedan od produkata katabolizma aminokiselina, kad se budemo vratili na
pojedinačne aminokiseline vidjećemo, ali za proces stvaranja tj biosinteze ureje, da bismo se
oslobodili viška amonijaka, kad se transportuje citrulin u citozol iz matriksa uz pomoć enzima
arginin-sukcinat-sintetaze i uz pomoć aspartata kao donora druge NH2 grupe nastaje jedan od
intermedijera arginino-sukcinat. On uz pomoć arginino-sukcinaze daje fumarat. A fumarat daje
arginin. Arginin uzpomoć enzima arginaze daje krajnji produkt ureju. Ureja ima 1 C dobijen iz
onog bikarbonata i ima 2 NH2 grupe, jedna je od aspartata a druga je od onog amonijaka iz
matriksa mitohondrija nastalog deaminacijom neke aminokiseline, tako da pokupimo višak
amonijaka u vidu ureje koja se izlučuje iz organizma. Znači, arginin uspomoć arginaze daje ureju i
daje ornitin. Ornitin se opet vraća u matriks mitohondrija i kupi novi amonijak odnosno pokupi
novu NH2 grupu iz amonijaka koji je nastao katabolizmom neke aminokiseline, i na taj način
stalno produkuje ureju i čuva ćelije od nagomilavanja viška amonijaka. Znači porijeklo NH2
grupe iz ureje je iz aspartata i NH2 grupe nastale dezaminacijom aminokiselima. Vratićemo se na
katabolizam pojedinih aminokiselina. Aminokiseline jednu od glavnih uloga u našem organizmu
imaju da grade proteine. Proteini mogu biti regulatorni, strukturni, enzimi, receptori na
membranama, znači uloga je mnogostruka, tako je značaj aminokiselina višestruk. Osim što
stvaraju proteine, stvaraju i neka neproteinska jedinjenja tj stvaraju biogene amine, koje ćemo
pomenuti na nekom od narednih predavanja, stvaraju hormone itd. Višak aminokiselina se u
našem organizmu ne lageruje, za razliku od viška ugljenih hidrata i lipida, višak aminokiselina
služi ili za dobijanje E koja je potrebna u datom trenutku, ili za dobijanje biogenih amina, ili
proteinskih ili neproteinskih azotnih jedinjenja.
Što se tiče razgradnje aminokiselina odnosno kataboizma, rekli smo da jedan od prvih koraka
koji nastaje je odvajanje amino grupe, odnosno dezaminacija neke aminokiseline. Aminokiseline
u biohemiji možemo podijeliti na još jedan način, a to je podjela na ketogene i glukogene. Šta to
znači? Aminokiseline koje na svom metaboličkom putu mogu dati glukozu zovemo glukogene,
one koje mogu dati lipide odnosno masne kiseline zovemo ketogenim. Postoje aminokiseline
koje su u isto vrijeme i ketogene i glukogene, a postoje neke koje su isključivo jedne ili druge.
Samo 2 od ovih aminokiselina koje grade naše proteine su isključivo ketogene. Rekli smo da
postoji 20 proteinogenih aminokiselina od kojih su 10 esencijalne, a 10 neesencijalne, i od tih 20
aminokiselina izgrađeni su svi naši proteini. One su između ostalog podijeljene na ketogene i
glukogene. Samo 2 su isključivo ketogene, to su: lizin i leucin. Postoje aminokiseline koje u isto
vrijeme mogu biti i glukogene i ketogene. U metabolizmu ovih aminokiselina možemo dobiti kao
krajnji proizvod acetil coA koji ulazi u biosintezu masnih kiselina, kad to budemo učili biće nam
jasno, ili mogu dati neki od intermedijera ciklusa trikarbonskih kiselina kao što su recimo
sukcinil-coA, alfa keto glutarat, pa onda mogu biti glukogene. Kad budemo naučili proces
glukoneogeneze odnosno produkcije glukoze iz neugljenohidratnih komponenti, onda ćemo
takođe pominjati ovo, pa ćemo vidjeti da intermedijeri icklusa trikarbonskih kiselina mogu
poslužiti kao prekursori za produkciju glukoze kad je u našem tijelu to neophodno. Znači, od
ukupno 20 aminokiselina koje izgrađuju sve naše proteine, rekli smo da postoji grupa
esencijalnih i neesencijalnih i da su podijeljene prema svom metaboličkom putu na glukogene i
ketogene odnosno one koje mogu biti i glukogene i ketogene.
Prvi korak u razgradnji odnosno katabolizmu aminokiselina uklanjanje amino grupa, i uklanjanje
se vrši ili trans-aminacijom ili dezaminacijom. Transaminacija se vrši uz prisustvo specifičnih
enzima transaminaza, to su enzimi koji imaju ulogu da vrše transfer amino grupe sa jedne
aminokiseline na neku drugu, kao što sam naziv kaže, obično alfa keto kiselinu, i da se kao
kofaktor kod amino tranferaza koristi piridoksal-fosfat odnosno derivat vitamina B6. Kako se vrši
taj katabolizam? Rekli smo da je katabolizam pojedinih aminokiselina vrlo jednostavan kao npr
alanin. Alanin može da se kataboliše uz prisustvo transaminaze tj alanin-aminotransferaze,
uklanja amino grupu sa alanina i ugrađuje je na lafa keto kiselinu i od nje pravi novu
aminokiselinu glutarat, a od aminokiseline alanina nastaje piruvat. On je već poznat intermedijer
u katabolizmu ugljenih hidrata i dalje će se uključiti u ovaj metabolizam, tako da alanin spada u
grupu glukogenih aminokiselina. Znači katabolizam aminokiselina za razliku od katabolizma
lipida i ugljenih hidrata, je vrlo jednostavan. Potrebno je vrlo malo enzima ponekad i samo 1 da
se prevede u neki od intermedijera ovih puteva koje smo već naučili, kao što je npr slučaj sa
alaninom. Slično je i sa asparaginom, koji uspomoć enzima asparaginaze daje aspartat, taj
aspartat kao što smo vidjeli maloprije je u ciklusu ureje donor amino grupe i uključuje se npr u
ciklus ureje, a može i da podliježe transaminaciji pa uz pomoć aspartat-aminotransferaze da
amino grupu prebacuje na alfa keto kiselinu odnosno alfa keto glutarat i da od nje nagradi
oksaloacetat, a od aspartata nam ostaje glutamat. Ovaj oksaloacetat između ostalog služi za
punjenje ciklusa trikarbonskih kiselina i na ovom nivou se uključuje dalje i od njega može nastati
i glukoza, kad budemo učili glukoneogenezu, pa ćemo vidjeti. Nešto što bi trebalo napomenuti
jeste i glutamin, odnosno glutamat i glutamin koji se konvertuju jedan u drugi, ovaj proces je
reverzibilan i karakterističan po jednom enzimu glutamat-dehidrogenazi koja se nalazi isključivo
u humanim tkivima, a specifična je po tome što kao kofaktor u isto vrijeme može da koristi i
NADH i NADPH tj jedistvena je po tome!!! To treba zapamtiti. Glutamat-dehidrogenaza inače
glutamat prevodi u alfa keto glutarat i na taj način oslobađa višak NH3 koji će se u ureja ciklusu
inkorporirati u ureju i na taj način osloboditi. Znači, ovaj proces je obično favorizovan u ovom
smjeru, da bi se brzo uklanjao ovaj NH3, dolazi u proces ureje i da bi se tkiva štitila od toksičnog
dejstva NH3.

Nešto što ima više enzima tj više intermedijera a što je nama bitno u biohemiji je recimo
aminokiselina fenilalanin i metionin. Zašto nam je to bitno? Fenilalanin u procesu katabolizma
podliježe degradaciji i jedan od produkata je druga aminokiselina koja se zove tirozin, i taj tirozin
se dalje degradira do intermedijera ciklusa limunske kiseline i uključi se dalje i na taj način se
degradira, oslobađa se tiol. Zašto nam je bitan katabolizam fenilalanina? Prvi korak u
katabolizmu odvija se uz prisustvo enzima fenilalanin-hidroksilaza i za taj enzim je potreban
jedan kofaktor derivat B vitamina tzv tetrahidrofolat tj derivat vitamina B9. U tom prvom koraku
dolazi do hidroksilacije fenilalanina na poziciji 4 (nebitno) i taj proces katabolizma fenilalanina
prvo proizvodi tirozin, a taj tirozin dalje daje intermedijere ciklusa trikarbonskih kiselina.
Međutim, postoji nasledno oboljenje koje podrazumijeva neadekvatan katabolizam fenilalanina,
koje se zove fenilketonurija. Fenilketonurija kao posledicu ima mentalnu retardaciju zbog
nagomilavanja fenilalanina koji se neadekvatno degradija tj kataboliše. Ukoliko nam ovaj prvi
enzim fenilalaninhidroksilaza ne funkcioniše kako treba dolazi do nagomilavanja fenilalanina i do
toksičnog dejstva koje se odražava između ostalog i na prvenstveno nervni sistem, ovo
nagomilavanje fenilalanina kao posledicu može imati prvenstveno mentalnu retardaciju, a
nakon izbjesnog vremena i fatalan ishod. Međutim, znajući za genetsko oboljenje koje
podrazumijeva mutaciju na genu za ovaj enzim fenilalaninhidroksilazu, ta mutacija prouzrokuje
manjkav enzim koji ne može da kataboliše ovo. S obzirom da je ovo bolest otkrivena još i ranije,
u novije vrijeme vrši se skrining na rođenju beba na fenilketonuriju, jer ukoliko na vrijeme
detektujemo manjkavost ovog enzima i nemogućnost katabolizma fenilalanina, ta osoba može
voditi normalan život. Kako? Tako što u svojoj ishrani isključi fenilalanin odnosno namirnice koje
sadrže fenilalanin, tako da neće dolaziti do njegovog nagomilavanja, i ta osoba može voditi
normalan način života, ne mora podleći ni mentalnoj retardaciji, ni fatalnom ishodu. Bebama se
uzme mali uzorak krvi iz pete pri rođenju, između ostalog se skrining na rođenju vrši i za neka
druga oboljenja. Fenilketonurija, nekad neizlječiva bolest, danas može da se suzbije, tako što se
na rođenju ciljano vrši detekcija gena za enzim neophodan za katabolizam fenilalanina, i
uspješno se dešava taj problem redukcijom fenilalanina u ishrani.

Još 1 aminokiselina koju treba pomenuti vezano za katabolizam je metionin. Metionin se

konvertuje u homocistein preko intermedijera koji se zove S-adenozin-metionin, a zašto nam je
bitan. Ovaj S-adenozin-metionin je donor metil grupe u brojnim metaboličkim reakcijama, koje
su jako bitne za funkcionisanje našeg metabolizma. Metilacija noradrenalina u adrenalin
nemoguća je bez donora metil grupe koja je porijeklom od S adenozin metionina, koji je u stvari
intermedijer u katabolizmu metionina. Tako da katabolizam metionina podrazumijeva prisustvo
par enzima koje ne moramo pamtiti, eto možemo zapamtiti da je 1 od kofaktora takođe derivat
vitamina B9, to je 5-metil-tetrahidro-folat koji uspomoć 1 enzima i takođe vitamina B 12 daje
metionin koji se razgrađuje na ono SAM (S-adenozin-metionin) koji preko homocisteina može
opet da uđe u biosintezu metionina, a što se tiče katabolizma homocistein podleže katabolizmu
na taj način što daje cistation odnosno 1 aminokiselinu cistein koja se tkaođe degradira do
sukcinil-coA odnosno intermedijera u ciklusu trikarbonskih kiselina.

Znači, osim ovih par aminokiselina jednostavnog katabolizma koje smo na početku pomenuli,
zapamtićemo i katabolizam fenilalanina zbog ove fenilketonurije i katabolizam metionina zbog
SAM, odnosno njegov metabolizam može u prisustvu homocisteina opet otići u biosintezu
metionina, a metabolizam se preko cistationa i aminokiselina cisteina može dovesti do
intermedijera ciklusa trikarbonskih kiselina i na taj način se uključiti u katabolizam. Znači imamo
homocistein, pa onda imamo cistein koji se degradira do sukcinil coA čiju sudbinu dalje znamo.

(Tabela koje su ketogene, koje glukogene kiseline, 2 su isključivo ketogene))

Zaključak – Vidjeli smo da je katabolizam vrlo jednostavan, degradiraju se na neki od

intermedijera ciklusa trikarbonskih kiselina tako što se vrši transaminacija tj transfer amino
grupe sa aminokiseline obično na neku keto kiselinu gdje od nje nastaje nova aminokiselina, a
od ove degradirane nastane neka keto kiselina, neki intermedijer ciklusa trikarbonskih kiselina,
ili onaj proces dezaminacije gdje imamo amonijak odnosno amino grupu koja se ugrađuje u
ciklus ureje koja se ekskretuje preko bubrega putem urina u spoljašnju sredinu. Kod purina i
pirimidina je bitno zapamtiti samo krajnji produkt.
Još kod katabolizma masnih kiselina da pomenemo još par bitnih informacija. U azotna
jedinjenja osim aminokiselina, purina, pirimidina postoji još čitav spektar jedinjenja, najvažniji su
naravno proteini sa brojnim ulogama, ali svi ti proteini imaju određeni vijek svog života, neki od
njih se obnavljaju za vrlo kratko vrijeme neki par sati, neki par dana, neki par mjeseci, par godina
kao npr kolagen, ili neki nikada odnosno ne obnavljaju se kao npr proteini u očnom sočivu koji
nemaju sposobnost obnavljanja tokom života. Svi ti proteini se obnavljaju određenom
dinamikom koja je strogo kontrolisana. Kad će se degradirati i koji proteini će se degradirati,
postoje određeni ćelijski signali koji obilježavaju taj protein koji je za degradaciju i on se dalje
kida na svoje sastavne djelove odnosno aminokiseline, pa se te aminokiseline ili opet ugrađuju u
neke druge proteine i li podliježu kataboličkom procesu ili stvaranju ureje. Proces razgradnje
proteina je visokoselektivan, nije nasumičan, znači prilikom obnavljanja degradiraju se. Osim
prilikom obnavljanja, kada uđemo u proces gladovanja odnosno kada nam fali E, ne dobijamo
egzogenim putem, istrošili smo rezerve glikogena i tako dalje, onda proteini podležu degradaciji
i od njih dobijamo određenu količinu E odnosno od aminokiselina. Proteini koji podležu
degradaciji bivaju obilježeni na specifičan način u ćeliji i to obilježavanje opet ima svoje
specifičnosti i ne radi se nasumično. Nećemo degradirati proteine CNSa u uslovima gladovanja,
mozak ne podliježe atrofiji, atrofiraju proteini hepatocita i bubrega. Postoji mehanizam u ćeliji
koji obilježava neki protein koji treba da bude degradiran. To su neki manje biti proteini, nisu
regulatorni, nisu enzimi, krene se selekcija kad dođe već do nivoa degradacije proteina, dolazi
do atrofije određenih tkiva i atrofiraju prvo najmanje značajni proteini, na taj način što postoji
određeni mehanizam u ćeliji odnosno signal koji prepozna sekvencu aminokiselina u manje
važnim proteinima, zakači se za njih, na taj način ih obilježi i tako obilježen protein podleže
degradaciji. Postoji više načina obilježavanja proteina, za jedan od njih je 2004. godine dobijena
Nobelova nagrada, a otkriće se sastojalo u otkrivanju mehanizma kako bivaju obilježeni
određeni proteini i taj proces poznat je kao proces ubikvitizacije proteina. Postoji marker-
ubikvitin koji se zalijepi za protein odnosno makrira ga tj izvrši ubkvitinizaciju proteina što je
jedan vrlo kompleksan proces i taj protein biva prepoznat od strane mehanizma ćelijskog i
enzima da treba da bude degradiran.Degradacija proteina vrši se u organeli koja se zove
lizozom, u lizozomu vlada specifična PH koja je niža od vrijednosti citozola, i enzimi za
degradaciju proteina rade samo na toj PH vrijednosti kakva je u lizozomima. To se dešava zato
da bi se sačuvali proteini u lizozomima, jer ako bi se izlio sadržaj lizozma ako bi došlo do
degradacije membrane ove organele, onda bi ti proteolitički enzimi pokidali sve proteine u
ćeliji tj u citozolu i ono što treba i što ne treba. Da bi se ćelija zaštitila od toga onda je
obezbijedila da ti proteolitički enzimi rade samo na toj PH koja postoji u lizozomima, kad bi se
našli u citozolu onda više ne bi bili aktivni.
 ANABOLIČKI PROCESI – ANABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA
GLUKONEOGENEZA
Ovo je dio koji se odnosi na biosintezu molekula za razliku od ovoga do sad što se odnosilo na
razgradnju, tj. mi smo završili kataboličke procese, i sad govorimo o anaboličkim. Prvi na redu je
anabolizam ugljenih hidrata tačnije anabolizam glukoze i glikogena tj njihova biosinteza koja se
zove glukoneogeneza i glikogeneza. Glukoneogeneza je jedan od najzahtjevnijih i jedan od
najznačajnijih anaboličkih puteva. Koliko je važan vidjećemo tj možemo zaključiti na osnovu
onog o čemu smo već do sad govorili, da postoje određena tkiva odnosno ćelije koje isključivo
glukozu koriste kao energetski izvor odnosno kao svoje gorivo, kao što su moždane ćelije i
eritrociti. Govorili smo i ranije kad smo razmatrali katabolizam ugljenih hidrata o tome da nivo
vrijednosti glukoze u cirkulaciji mora stalno da se održava u nekom referentnom opsegu da bi
naša tkiva i naše ćelije bile opskrbljene u svakom momentu dovoljnom količinom E da bi
normalno mogle da funkcionišu. Međutim, dešavaju se situacije kao npr dugotrajna gladovanja
ili ne unošenje hrane ugljenohidratnog porijekla, koje uslove pad vrijednosti glukoze u cirkulaciji.
Taj pad šalje signal tijelu da je došlo do gubitka izvora E u vidu glukoze i da tijelo mora
obezbijediti glukozu na određeni način. Rekli smo i ranije da prvi put obezbeđivanaj glukoze tj
najurgentniji jeste mobilizacija glukoze iz depoa glikogena koji postoji u hepatocitima i ćelijama
skeletne muskulature. S obzirom na to da je glikogen homopolisaharid sastavljen je iz
monosaharidnih jedinica glukoze. Kada dobiju hepatociti i skeletna muskulatura signal da
glukoza nedostaje u cirkulaciji odnosno da nivo vrijednosti ne zadovoljava naše energetske
potrebe, tada dolazi do mobilizacije glukoze iz glikogena. Jetra ima sposobnost da za nekih max
18h sati obezbijedi glukozu koja je neophodna za normalno funkcionisanje organizma, ali kada
se dogodi neunošenje hrane odnosno gladovanje koje traje duže od toga, ili ne unošenje hrane
ugljenohidratnog porijekla pa samim tim nemamo mogućnost snabdijevanja cirkulacije
glukozom, tada se aktiviraju neki drugi putevi u metabolizmu odnosno jedan od značajnih
metaboličkih procesa koji se zove GLUKONEOGENEZA. Ona podrazumijeva biosintezu glukoze iz
prekursora koji su neugljenohidratnog porijekla. Znači naše ćelije će iz nekih prekursora koji
uopšte nisu ugljeni hidrati stvoriti glukozu. Koji su to izvori iz kojih naše ćelije mogu da proizvode
glukozu? U prvom redu to su piruvat, laktat, glicerol i alfa keto kiseline. Rekli smo da
katabolizmom određenih aminokiselina dolazi do oslobađanja alfa keto glutarata, sukcinata itd
odnosno određenih formi koje u sebi sadrže 3 ili 4 C atoma koji će nam poslužiti kao prekursori
za biosintezu glukoze koja ima 6 C atoma. Znači alfa keto kiseline, laktat, piruvat i glicerol. Acetil
coA iako je jako bitan i stalno smo ga pominjali tj vrtjeli čitav katabolizam oko njega, nije u
mogućnosti da bude prekursor za glukoneogenezu tj da iz njega nekim mehanizmom dobijemo
glukozu. Znači isključujemo acetil coA koji između ostalog nastaje beta oksidacijom masnih
kiselina što znači da masne kiseline nisu prekursori biosinteze glukoze, ali ono što jeste to je
glicerol. Glicerol je produkt koji nastaje razlaganjem triacilglicerola, jer se trohidroksilni alkohol
glicerol u triacilglicerolima nalazi esterifikovan tj vezan za 3 masne kiseline i njihovom
mobilizacijom iz ćelija masnog tkiva tj adipocita oslobađaju se masne kiseline koje ulaze u svoj
metabolički put, a glicerol se uključuje u razne procese pa može poslužiti kao prekursor za
dobijanje glukoze. Glicerol uspomoć određenih enzima prelazi u gliceraldehid-3-fosfat koji može
poslužiti kao prekursor u biosintezi glukoze. Osim glicerola rekli smo da je laktat prekursor, koji
je produkt anaboličkog odnosno anaerobnog razlaganja glukoze koja se odvija u našim ćelijama,
može poslužiti kao prekursor za dobijanje glukoze, zatim piruvat, i alfa keto kiselina. To su 4
izvora dobijanja glukoze. Put glukoneogeneze ćemo opisati s tim što ćemo staviti akcenat na par
reakcija, prvenstveno na najznačajniju reakciju a to jeste pokretanje puta glukoneogeneze koja
kreće od oksaloacetata, to bi bila prva reakcija u glukoneogenezi, a u glikolizi koja je obrnut
proces, poslednja. Pa ćemo danas malo se prisjetiti i glikolize tj kataboličkog puta razgradnje
glukoze i prisjetićemo se da je to jedan put koji se odvija uz prisustvo određenih enzima koji se
nalaze u citozolu i koji u sebi ima 3 ključna mjesta odnosno 3 ireverzibilne reakcije. Proces
glukoneogeneze tj obrnuto od piruvata do glukoze, teče u nekim segmentima reverzibilno u
odnosu na glikolizu, međutim postoje 3 tačke ireverzibilne odnosno zadnja reakcija, zatim ona
reakcija prevođenja u fruktozo-1,6-bifosfat i ona prva kada glukoza prelazi u glukoza-6-fosfat tj
sada u obrnutom smjeru kada glukoza-6-fosfat prelazi u glukozu u glukoneogenezi, se razlikuju
po enzimima u glikolizi i u glukoneogenezi. Mi ćemo u glukoneogenezi akcentovati ta 3 mjesta,
reći ćemo koji je to enzim i šta je ključno na tim mjestima gdje se odvija obrnut proces, a što se
tiče mehanizma regulacije, vidjeli smo za sve procese koje smo do sad prošli da su visoko
regulisani na različite načine, mogu biti alosternom modifikacijom, hormonski, kratkoročno,
dugoročno, mogu biti limitirani odnosno aktivirani prekursorima, supstratima itd. Isto važi i za
anaboličke puteve s tim što se ova dva puta glukoneogeneza i glikoliza su antiparalelni na
mjestima regulacije, sve ono što je stimulisalo glikolizu, inhibiraće glukoneogenezu, jer ako
dolazi do pada nivoa vrijednosti glukoze u cirkulaciji, naše ćelije će proizvoditi glukozu iz
neugljenohidratnih komponenti, znači pokrenuće se glukoneogeneza što znači da će se glikoliza
inhibirati, ne možemo da dobijamo E kad već nemamo izvor odnosno glukozu. Znači sve oo što
je važilo u regulaciji glikolize, u glukoneogenezi je obrnuto, što je tamo bio aktivator, ovdje je
inhibitor i obrnuto.

Glukoneogeneza ima par ključnih mjesta i mi ćemo ih akcentovati i reći šta je najbitnije da
zapamtimo. Bitno je reći da se proces glukoneogeneze odvija u hepatocitima prvenstveno, i u
ćelijama bubrega. Znači proizvodnja glukoze iz neugljenohidratnih komponenti ne odvija se u
skeletnoj muskulaturi, nego u hepatocitima i bubrezima, a zašto, zato što su to mjesta koja
posjeduju enzime, posebno jetra. Glavno mjesto procesa glukoneogeneze su hepatociti, oko
90% glukoza se stvori u ćelijama jetre, a oko 10% u ćelijama bubrega, izuzev kod dugoročnog
gladovanja kada bubrezi preuzimaju dominantnu ulogu u biosintezi glukoze. Kako to izgleda
vidjećemo kroz par prikaza, i akcentovaćemo mjesta koja je neophodno zapamtiti i ono što je
vano u procesu glukoneogeneze. Za razliku od glikolize koja se odvija u citozolu, glukoneogeneza
se odvija djelimično u mitohondrijama, tj početni korak počinje u mitohondrijama a nastavlja se
u citozolu. Počećemo proces glukoneogeneze sa prvom reakcijom odnosno poslednjom u
procesu glikolize. Poslednji produkt u procesu glikolize smo rekli da je piruvat. Prvi u jednom od
puteva glukoneogeneze jeste da piruvat prevedemo u ono prethodno jedinjenje, u glikolizi je
ono jedinjenje prije piruvata bio fosfoenolpiruvat. U procesu glukoneogeneze ne postoji
mehanizam da se piruvat prevede direktno u fosfoenolpiruvat. Ako se sjetimo u glikolizi smo
rekli da je ta poslednja reakcija konverzije fosfoenolpiruvata u piruvat bila ireverzibilna, znači
nepovratna, i onda ne možemo obratno iz piruvata stvoriti fosfoenolpiruvat, i zato postoji jedan
mehanizam kojim ćemo obezbijediti da iz piruvata dobijemo fosfoenolpiruvat. Iz čega se sastoji
taj mehanizam, pošto je piruvat u mitohondrijama, ovo je ovdje citozol, pa dvojna
mitohondrijska membrana pa matriks mitohondrija. U matriksu mitohondrija postoji enzim koji
se zove piruvat karboksilaza i on karboksiliše tj dodaje 1 C atom na piruvat koji ionako ima 3 C
atoma i prevodi ga u jedinjenje sa 4 C atoma odnosno oksaloacetat. Oksaloacetat zbog svoje
veličine ne može da izađe iz matriksa mitohondrija u citozol jer proces glukoneogeneze je
neophodno da se nastavi u citozolu, jer se enzimi za glukoneogenezu osim piruvat karboksilaze
nalaze u citozolu. Šta će se dogoditi da ovaj oksaloacetat pređe iz matriksa mitohondrija u
citozol? Potreban nam je jedan mehanizam, jedan šatl sistem koji će obezbijediti njegovo
prevođenje iz jednog dijela u drugi. Postoje 2 puta, jedan je alaninski put, jedan je malatni put.
Alaninski put obezbjeđuje da se oksaloacetat prevede u alanin, procesom transaminacije, alanin
može da izađe iz matriksa u citozol i alanin se opet novom transaminacijom prevodi u
oksaloacetat, međutim nama značajniji put jeste malatni. Malatni put obezbjeđuje da se
oksaloacetat koji se nalazi u matriksu mitohondrija, uspomoć enzima koji se zove malat-
dehidrogenaza, redukuje do malata. Kad je u pitanju enzim malat-dehidrogenaza, postoje 2
forme. Jedna je mitohondrijska i obilježena je sa M-malat dehidrogenaza, i druga je citozolna C-
malat dehidrogenaza. Sam naziv nam govori gdje se oni nalaze. Mitohondrijska malat
dehidrogenaza vrši redukciju oksaloacetata do malata. Malat kao takav može da prođe kroz
membranu mitohondrija i unutrašnju i spoljašnju, malat iz matriksa prelazi u citozol. U citozolu
na scenu stupa citozolna malat-dehidrogenaza koja sada oksiduje malat do oksalo acetata i na
taj način smo oksaloacetat preveli iz matriksa mitohondrija u citozol. Šta je sa ovom piruvat
karboksilazom koja je ujedno i prvi enzim u putu glukoneogeneze? Piruvat karboksilaza je enzim
svojstven matriksu mitohondrija koja ima sposobnost da piruvat prevodi u oksaloacetat. Piruvat
karboksilaza pripada tzv ABC grupi enzima. Šta to znači, A – potreban mu je ATP, B – potreban
mu je vitamin B, C – potreban mu je CO2, koji vodi porijeklo iz bikarbonata. Iz vitamina B
odnosno B7 tj biotin predstavlja prostetičnu grupu za enzim piruvat karboksilazu. Proces
prevođenje piruvata u oksaloacetat, iz nečeg što ima 3 u nešto što ima 4 C atoma, usložnjavanje
molekula, potreban nam je određeni utrošak E u vidu ATP. Ovo je prvi korak na kom dolazi do
utroška E. Na samom početku smo rekli da svi katabolički procesi podrazumijevaju oslobađanje
E u vidu ATP ili GTP, uglavnom obezbjeđuju sintezu određenog vida E. Za razliku od kataboličkih
puteva, svi anabolički putevi su E skuplji, odnosno zahtijevaju utrošak E. Prva utrošena E u putu
glukoneogeneze vrši se ovdje kada dolazi do karboksilacije piruvata u oksaloacetat enzimom
piruvat karboksilaza koja pripada tzv ABC enzimima. Na taj način smo piruvat preveli u
oksaloacetat, rekli smo da oksaloacetat prelazi u malat, malat izlazi u citozol, pa se u citozolu
opet oksiduje do oksaloacetata, sledeći korak koji nam je bitan da bismo došli do onog
predzadnjeg jedinjenja u glikolizi odnosno fosfoenolpiruvata jeste prevođenje oksaloacetata koji
ima 4 C atoma do fosfoenolpiruvata. Ovo je proces koji takođe zahtijeva utrošak E, ali sada izvor
E nam je GTP, tako da tu trošimo drugi molekul u ovom anaboličkom putu. Enzim koji prevodi
oksaloacetat u fosfoenolpiruvat je fosfoenolpiruvat-karboksikinaza. Iz naziva kinaza jasno nam je
da se radi o transportu fosfatne grupe gdje se oksalo acetat fosforiliše i oslobađa se CO2 i
dobijamo fosfoenolpiruvat. Na ovaj način smo prevazišli onu ireverzibilnost zadnje reakcije u
glikolizi i onaj korak glikolitički koji je bio samo 1 tj fosfoenolpiruvat u priuvat, u glukoneogenezi
imamo niz koraka da bismo iz piruvata dobili fosfoenol piruvat. U međuproduktima
oksaloacetat, malat, oksaloacetat, utrošimo izvore E u vidu ATPa odnosno GTPa, mobilišemo
nekoliko enzima tačnije 4 – piruvat karboksilazu, 2 malatdehidrogenaze i ovu fosfoenolpiruvat
karboksikinazu, i dobili smo taj pretposlednji u glikolizi intermedijer odnosno fosfoenolpiruvat.
Sad od fosfoenolpiruvata ka unatrag, ako posmatramo glikolizu, idemo, pošto su reverzibilni
putevi, sa onim istim enzimima ih prevodimo do sledećeg ireverzibilnog mjesta, a to je
konverzija fruktozo-1-fosfata u fruktozo-1,6-bifosfat. Na tom mjestu dolazi do uključivanja sada
novog enzima fruktoza-1,6-bifosfataza, tj. fosfataze vrše oduzimanje fosfatne grupe odnosno
defosforilaciju i prevođenje u fruktoza-6-fosfat. Rekli smo da je ova reakcija u glikolizi ključno
mjesto regulacije glikolize, ona je takođe ključno mjesto regulacije i glukoneogeneze, na isti
način kao što se onaj enzim koji je u glikolizi poslužio za konverziju u ovom smjeru, regulisaće se
i ovaj enzim koji vrši glukoneogenezu ali u ovom smjeru. Sve ono što nam je važilo za glikolizu,
što je bio aktivator, sada će nam biti inhibitor. Rekli smo najmarkantniji regulator na ovom
koraku je bio fruktozo-2,6-bifosfat, pa smo objašnjavali hormonskom regulacijom kako dolazi do
njegovog porasta, odnosno smanjenja. Rekli smo da povećanje koncentracije fruktozo-2,6-
bifosfata stimuliše glikolizu, sad kod glukoneogeneze povećanje koncentracije fruktozo 2,6
bifosfata inhibira glukoneogenezu. Zašto nam je došlo do porasta koncentracije frukoto-2,6-
bifosfata? Rekli smo pod dejstvom onih pankreatičnih hormona glukagona i insulina, insulin je
vršio povećanje vrijednosti fruktozo-2,6-bifosfata, što znači kad je visok insulin onda mi već
imamo visoku vrijednost glukoze u cirkulaciji jer se insulin vrši kada imamo dosta glukoze u
cirkulaciji, i to će nam pospješiti proces glikolize. Ali kada je u pitanju nizak nivo glukoze u
cirkulaciji, onda treba da dođe do glukoneogeneze tj treba da se produkuje glukoza, to znači da
će glukagon biti prepoznat od strane svojih receptora na ćelijskim membranama, i pokrenuti
onaj kaskadni adenilat ciklatni put odnosno put koji obezbjeđuje sniženje niova vrijednosti
fruktoza 2,6-bifosfata i to će nam aktivirati glukoneogenezu. Znači, glukagon smanjuje
koncentraciju fruktozo-2,6-bifosfata, pospješuje glukoneogenezu. Insulin povećava
koncentraciju fruktozo-2,6-bifosfata i pospješuje proces glukoneogeneze. Znači oni djeluju
opozitno tj sve što je aktivator u glikolizi inhibitor je u glukoneogenezi, i obrnuto. Od fruktozo-6-
fosfata sada idu reverzibilno do stepena glukozo-6-fosfata, to je u glikolizi prva reakcija kada
dolazi do fosforilacije glukoze uspomoć heksokinaze i dobijemo glukoza-6-fosfat. U
glukoneogenezi mi treba da iz glukoza-6-fosfata dobijemo glukozu. Za to nam je potreban
enzim, drugi, a ne heksokinaza, enzim glukoza-6-fosfataza. To je treći ključni enzim u
glukoneogenezi koji se razlikuje od glikolize, a odvija se na onom koraku kada glukoza-6-fosfat
treba da prevedemo u glukozu. Ovo je slično tj napomenuli smo i negdje ranije da je glukoza 6-
fosfataza enzim koji je svojstven samo hepatocitima i bubrezima odnosno ćelijama jetre i
bubrega. Enzim glukoza-6-fosfataza se ne nalazi u skeletnoj muskulaturi. Tako da skeletna
muskulatura ne može obezbijediti stvaranje glukoze iz glukoza-6-fosfata i tu glukozu pustiti u
crikulaciju da bi snabdjela ostala tkiva kada imamo nizak nivo vrijednosti glukoze. Za razliku od
skeletne muskulature, jetra i bubrezi imaju enzim glukoza-6-fosfatazu koji je po dosta čemu
specifičan. To je jedan membranski enzim, vezan je za membranu endoplazmatičnog retikuluma
i tamo se nalazi. Da bi glukoza-6-fosfat postao defosforilisan od strane ove fosfataze, on mora
doći u kontakt sa tim enzimom. Postoji jedan protein nosač koji će u citozolu glukoza-6-fosfat
povesti do endoplazmatičnog retikuluma odnosno njegove membrane gdje se nalazi glukoza-6-
fosfataza, izvršiće se defosforilizacija glukoza-6-fosfata i od njega ćemo dobiti glukozu. Sa
obzirom na gradijent koncentracije, da smo rekli da je nivo vrijednosti glukoze u cirkulaciji nizak,
povećanje nivoa vrijednosti glukoze u citozolu hepatocita ili ćelija bubrega usloviće prelazak
glukoze u cirkulaciju i na taj način ćemo obezbijediti glukozu za periferna tkiva odnosno
eritrocite, ćelije mozga i za sve ćelija kojima je potrebna. Šta se dešava u glukoneogenezi koja se
odvija u skeletnoj muskulaturi? Ona ide istim ovim putem i dolazi do produkta glukoza-6-fosfat.
Pošto skeletna mukulatura nema glukoza-6-fosfatazu enzim, glukoza-6-fosfat ne može da se
defosforiliše i onda glukoza-6-fosfat može da uđe u proces glikolize, da posluži kao izvor za
dobijanje E ali isključivo za skeletnu muskulaturu. Znači, glukoneogeneza i glikogenoliza kada
dolazi do oslobađa glukoze iz glikogena u skeletnoj muskulaturi, može poslužiti samo za
sopstvene potrebe, skeletna muskulatura nam ne može dati glukozu za potrebe ostalih tkiva.
Rekli smo da suz katabolički putevi oni koji obezbjeđuju izvor E, anabolički oni koji troše E. Ako
uporedimo proces glikolize sa glukoneogenezom, vidjećemo da je glukoneogeneza znatno
skuplja energetski. Kod glikolize smo vidjeli da dobijamo u onoj 1.fazoj ćelijskog disanja 2 ATPa,
a u glukoneogenezi ćemo utrošiti 6 ATPa, prvi na onom koraku u mitohondrijama, sledeći u vidu
GTPa, i treći na mjestu kada fruktozu-2,6-bifosfat prevodimo u fruktozo-1,6-fosfat? I ako
uzmemo u obzir da imamo 2 piruvata, 3*2=6. Za glukoneogenezu trošimo 6 ATPa, a u glikolizi
dobijamo 2 ATPa, razlika je velika, znači proces glukoneogeneze je E znatno skuplji kao i
uostalom svaki anabolički put gdje dolazi do utroška E ali stvaranja nekih produkata tj biosinteze
nekih molekula koji su nam u datom trenutku neophodni za funkcionisanje našeg organizma.

Na ovoj slici je prikazan E bilans glukoneogeneze i glikolize, da vidimo razliku između ta 2 puta.
Treba još napomenuti što se tiče regulacije, tj još 1 interesantnu stavku, rekli smo sve ono što je
važilo za regulaciju glikolize što je bilo aktivator sada je inhibitor i tamo što je bio inhibitor sada
je aktivator, vidjeli smo da se nivo vrijednosti fruktozo-2,6-bifosfata mijenja u zavisnosti od toga
da li raste nivo vrijednosti insulina ili gkukagona, to nam šalje ćelijama signale i vidjeli smo od
ranije da je taj put prenosa signala kad je u pitanju glukagon kaskadni, za razliku od onog koji
šalje insulin koji se ne odvija preko sekundarnog glasnika camp itd. I vidjeli smo da se aktivacija
odnosno inhibicija ovog procesa ne mora vršiti samo glukagonom i insulinom već i
kateholaminima tačnije adrenalinom i noradrenalinom. Takođe se regulacija glukoneogeneze
vrši od strane kateholamina s tim što u slučaju kada glukagon djeluje postoje glukagonski
receptori i G proteini u membrani pa dolazi do ciklizacije AMP i pokrene se ona kaskada dalje
koja vrši fosforilaciju ili defosforilaciju bifunkcionalnog enzima i dalje utiče na nivo vrijednosti
fruktoza-2,6-bifosfata. Signalni put adrenalina može da se odvija kroz 2 vrste receptora, to su
alfa i beta adrenergički receptori. Na hepatocitima postoje i jedni i drugi. Signalni put koji se
ostvaruje preko beta adrenergičkih receptora je isti kao i kaskada kod glukagona, za razliku od
alfa adrenergičkih receptora koji pokreću kaskadni mehanizam jednog drugog puta koji se zove
inozitol-fosfatni put gdje kao produkt dobijamo inozitol-trifosfat i diacilglicerol (IP3 i DAG).
Naime, u biološkim mebranama, one obiluju fosfolipidima, u kategoriju fosfolipida spada i IP3 i
on se konvertuje kada se preko alfa adrenergičkih receptora pošalje signal u membrani ćelije
dolazi do mobilizacije fosfatidil-inozitola i dobijamo fosfatidil-inozitol-3 i DAG. Fosfatidil-
inozitol-3 uspomoć jona Ca2+ dovodi do prenosa signala koji će dalje pospješiti put katabolizma
glukoze odnosno obrnut put tj glukoneogeneze. Osim hormona insulina i glukagona tj
pankreatičnih hormona, na katabolizam i anabolizam djeluju i kateholamini odnosno adrenalin i
noradrenalin preko svojih receptora koji mogu biti alfa i beta. U skeletnoj muskulaturi se signal
prenosi preko beta adrenergičkih receptora, a u hepatocitima oba ova puta, i alfa i beta
adrenergički receptori reaguju sa tom razlikom da se glukagonski receptori ne nalaze na
ćelijama skeletne muskulature, znači glukagon može da šalje signal samo hepatocitima, a
skeletnoj muskulaturi signal može doći od strane insulina ili kateholamina, dok signal od strane
glukagona ne jer ne postoje na membrana skeletne muskulature glukagonski receptori već su
oni isključivo vezani za membranu hepatocita tj ćelija jetre. Što se tiče regulacije glikolize isto
važi i za regulaciju glukoneogenze, samo obrnuto. Znači postoje 3 ključna mjesta, u glikolizi
1,3,10 reakcija, ovdje obrnutim redom. Visak nivo acetil coA takođe je jedno od značajnih mjesta
za aktivaciju puta glukoneogeneze, zapravo ako se gomila acetil coA to znači da dolazi do
pojačanog katabolizma masti tj beta oksidacije jer je to produkt beta oksidacije, ako nam se on
gomila onda dobijamo signal da treba da povećamo glukozu tako da povećan nivo acetil coA
direktno utiče na glukoneogenezu. Acetil coA je jedan od glavnih aktivatora, u glikolizi je bio
jedan od inhibitora jer smo razmišljali, ako imamo dvoljno acetil coA imamo dovoljno izvora E i
ne treba više da trošim taj prekursor u ovom slučaju glukozu da bih dobila tu E. Metabolizam
skeletne muskulature i jetre je povezan, na dva načina, tzv alaninskim ciklus i tzv korijen
ciklusom tj produkti skeletne muskulature i produkti ćelija jetre međusobno komuniciraju
odnosno vrši se konverzija preko cirkulacije odnosno transport produkata metabolizma iz
jednog tkiva u drugo i obrnuto. Jedan od puteva jeste korijev ciklus jer on povezuje metabolizam
skeletne muskulature sa metabolizmom jetre na taj način da produkt u skeletnoj muskulaturi –
laktat, prevodi cirkulacijom u hepatocite. U hepatocitima se uz pomoć enzimima laktat
dehidrogenaze prevodi u piruvat. U hepatocitima piruvat može poslužiti kao prekursor za proces
glukoneogeneze, pa u ćelijama jetre nastane glukoza, glukoza odlazi u cirkulaciju pa odatle u
skeletnu muskulaturu. Put povezivanja skeletne muskulature i hepatocita koji se zove korijev
podrazumijeva trasnport laktata iz skeletne muskulature do jetre i njegovu konverziju u jetri
prvo do piruvata, pa onda do glukoze glukoneogenezom i tog produkta glukoze koji se vraća u
skeletnu muskulaturu. Naime, tokom intenzivnog mišićnog rada dolazi do upale mišića koja
nastaje usled nagomilavanja laktata koji nastaje u slučajevima kada nam je potreban ATP brzo, a
da glikoliza odnosno ćelijsko disanje nema vremena da uđe u sve 3 faze nego se vrši mlječno
kiselinsko vrenje odnosno anaerobni katabolizam glukoze za produkciju ATP i to nam dovodi do
povećanja vrijednosti laktata u mišićima. Taj laktat da se ne bi gomilao on iz skeletne
muskulature odlazi cirkulacijom u jetru, u jetri uspomoć laktat dehidrogenaze prelazi prvo u
piruvat, piruvat nam posluži kao prekursor za glukoneogenezu, i jetra nam opskrbi skeletnu
muskulaturu novom glukozom. Glukoza se vraća u skeletnu muskulaturu i ako njoj treba još E,
glukoza će se uključiti u glikolizu a ako odmaramo nakon intenzivnog fizičkog rada dolazi do
dopunjavanja depoa glikogena u skeletnoj muskulaturi. Ovaj proces je skup energetski zato što
smo vidjeli da proces glukoneogeneze košta 6 ATPa, znači nas košta 6 ATPa da vratimo 1 glukozu
skeletnoj muskulaturi a od nje smo u mlječnokiselinskom vrenju dobili 2 ATP. Znači skup je
proces ali za vrijeme teškog fizičkog rada kada nema dovoljno vremena da uđe u aerobni ciklus,
to je način produkcije E i konverzije ponovo glukoze u svoj depo glikogena u skeletnoj
muskulaturi.
Još jedan put povezuje skeletnu muskulaturu i hepatocite, a to je alaninski put. On ustvari
predstavlja put koji dovodi recimo u skeletnoj muskulaturi do degradacije proteina tj
mobilizacije aminokiseline alanina za potrebe skeletne muskulature kada istrošimo izvor
energije glukozu, onda skeletna muskulatura poseže za drugim izvorima energije to mogu biti
između ostalog i aminokiseline i tu se može naći alanin koji se prevodi u piruvat, piruvat iz
skeletne muskulature odlazi u hepatocite, u hepatocitima se prevodi u glutamat, glutamat kao
alfa keto kiselina posluži za glukoneogenezu, od njega dobijemo glukozu i ona se opet vrati
skeletnoj muskulaturi. U hepatocitima kada dolazi do konverzije piruvata u glutamat dolazi do
oslobađanja NH3 koji se inkorporira u vidu ureje i onim ureja ciklusom oslobađa se i ekskretuje
putem bubrega tj putem mokraće u spoljašnju sredinu i na taj način oslobađamo tijelo od
nagomilavanja amonijaka. Znači postoje 2 puta povezivanja jetre i skeletne muskulature to su
korijev i alaninski ciklus. Svi metabolički putevi su povezani i ne možemo napraviti promjenu
jednog metaboličkog puta, a da nam se to ne odrazi na neki drugi, tako da su tkiva povezana a
posebno skeletna muskulatura i ćelije jetre.

GLIKOGENEZA
Mi smo prošli put govorili o glikogenolizi tj o katabolizmu glikogena pa smo vidjeli kako se on
razgrađuje tj oduzima se po 1 glukoza i onda dođemo do mjesta grananja 4 itd. U procesu
sinteze glikogena dolazi do obrnutog puta. Glavni enzim u katabolizmu glikogena bio je glikogen-
fosfataza, a u obrnutom putu tj biosintezu glikogena glavni je glikogen-sintetaza. Isto što je
važilo za kontrolu glikogen fosfataze važi i za glikogen sintetazu, samo što ono što je tamo bilo
aktivator sad je inhibitor i obrnuto. U biosintezi glikogena napomenućemo par važnih koraka
tačnije 4 koraka tj 4 enzima u glikogenezi odnosno biosintezi glikogena jer su oni presudni i
služe da dobijemo taj depo u skeletnoj muskulaturi i hepatocitima. Znači proces anabolizma tj
biosinteze glikogena zove se glikogeneza. U jetri i 10% mase može činiti glikogen, a u skeletnoj
muskulaturi svega 1% mase. Glikogeneza se faktički odvija u 4 koraka, bitno nam je da imamo
višak glukoze odnosno jedinica koje će se spojiti da bismo dobili taj depo u vidu glikogena, a da
bismo spojili te glukoze potrebno nam je još nešto tj uridin-3-fosfat jedno jedinjenje koje se
nalazi u citozolu ćelija i koje će obezbijediti uspomoć utroška određene količine E, znači
potrebna nam je glukoza da bi dobili glikogen koja treba da se u prvom koraku fosforiliše
uspomoć 1 kinaze, u procesu fosforilizacije trošimo ATP konvertujemo ga u ADP, kofaktor u
ovom slučaju za kinazu je Mg2+ i dobijamo glukoza-6-fosfat. To bi bio prvi korak u procesu
biosinteze glikogena. Sledeći korak jeste prevođenje glukoza-6-fosfata u glukozo-1-fosfat. Tu
nam je potreban drugi enzim, znači tamo smo imali neku kinazu tj heksokinazu, a za ovaj drugi
korak potrebno nam je nešto samo da premjesti taj fosfat sa pozicije 6 na poziciju 1, tako da
nam je potrebna neka nutaza tj fosfoglukonutaza koja će fosfornu grupu sa pozicije 6 prebaciti
na poziciju 1, i tu dobijemo glukozo-1-fosfat. To je bio drugi korak. Treći korak se odvija uz
prisustvo uridin-3-fosfata. Glukozo-1-fosfat se vezuje za uridin-trifosfat, od njega dobijemo
uridin-monofosfat, a uridin-difosfat se na mjesto fosfora vezuje za glukozu i dobijemo nešto što
se zove uridin-difosfat-glukoza, koja je sad sposobna da se zakači na prethodnika odnosno na
neredukujući kraj u glikogenu i da poveća niz i da taj niz na taj način raste. Da bi se inkorporirala
glukoza u glikogen, neophodno je da se izvrše ova 3 koraka tj priprema, uridinizacija glukoze da
bi obezbijedili njeno deponovanje u vidu glikogena. Uridindifosfat vezan za glukozu sadrži dosta
E i ta E će poslužiti za dobijanje glikozidne veze u ovom depou odnosno glikogenu, da bismo
povećali depo glikogena za novu glukozu neophodno je da se glukoza pripremi, znači prvo se
heksokinazom fosforiliše na poziciji 6 pa se onom nutazom stvori glukoza-1-fosfat pa se onda
priključi uridin-difosfat koji se zakači na glukozu i izvrši se elongacija niza glikogena. E sad, mi
možemo da povećavamo ovaj glikogen koji može da ima do120000 jedinica glukoze. Međutim,
ovo dodavanje glukoze u depo glikogena ne može da se odvija bez početnice odnosno bez
prajmera, moramo imati nešto za šta će se kačiti uridindifosfat glukoza, znači ne može da nema
ništa već moramo imati prajmer a to je određeni fragment glikogena.Ali šta se dešava ako
iscrpimo sav glikogen iz ćelije, iz hepatocita i skeletne muskulature, mi onda nemamo prajmer
odnosno početnicu za koju ćemo vezati uridin difosfat glukozu i nećemo moći da izvršimo
elongaciju tog prajmera. Postoji određeni mehanizam koji obezbjeđuje ćeliji da kad potroši sav
glikogen, imamo u depou 0 glikogena, postoji jedan protein koji se zove glukogenin, taj protein
je sastavljen iz aminokiselina, a jedna od njih je tirozin, koji kao bočnu grupu ima OH, koja ima
psosobnost da se vezuje za uridin difosfat glukozu, uz tirozinski specifičan enzim koji prepozna
glukogenin vrši se dogradnja uridindifosfatglukoze na početnicu koja je sada prajmer glikogenin
odnosno protein. Zakačimo 1 glukozu, pa možemo 2,3,4,5... i već smo dobili određenu dužinu
glukoznih jedinica koja nam liči na početnicu tj prajmer glikogena i u tom slučaju kada dobijemo
određeni fragment, otkači se glikogenin i sad već imamo prajmer na kojem možemo da vršimo
elongaciju. Elongacija prajmera tj usložnjavanje ili dodavanje glukoze na jedinicu glikogena koja
već postoji ako se vrši na ovaj način tj ostvarivanjem alfa 1,4 glikozidne veze mi dobijamo samo
linearan lanac, a mi znamo da je glikogen razgranat. Kada ovaj lanac dostigne određenu dužinu
koja je veća od 8 monosaharidnih jedinica, na scenu stupaju enzimi grananja, enzim grananja
ima sposobnost da otkine fragment linearni iz glikogena koji u sebi sadrži određeni broj jedinica
glukoze i da ga prebaci na neko drugo mjesto i tu ostvari alfa 1,6 glikozidnu vezu tj da vrši
grananje i posle izvjesne dužine, pošto taj enzim grananja stalno stupa na scenu, otkine alfa 1,4
glikozidnu vezu i to oslobađa određenu količinu E koja je potrebna za stvaranje alfa 1,6
glikozidne veze, znači raskidanje alfa 1,4 glikozidne veze energetski posluži za dobijanje alfa 1,6
glikozidne veze. Tamo smo kod glikogenolize imali enzime razgranjavanja koji su kidali, a ovdje
imamo enzime grananja. I na taj način mi usložnjavamo molekul glikogena i na taj način
njegovim grananjem dobijemo veliki broj neredukujućih krajeva koji mogu biti mobilisani kad
nam padne glukoza da dobijemo sa puno krajeva puno glukoze. Da je glikogen linearan, a može
da oslobađa glukozu samo sa neredukujućeg kraja to bi značilo da ima samo 1 neredukujući kraj
i mi bi polako dobijali 1 po 1 glukozu što ne bi bilo dovoljno jer nama treba kad nam fali E dosta
glukoznih jedinica. S obzirom na to da je glikogen granat, on u istom trenutku sa svih
neredukujućih krajeva može da otpusti glukozu i da ona uđe u proces dobijanja E koji je nama
neophodan. Enzim koji vrši dodavanje ove glukoze je glikogen-sintaza. Kod katabolizma
glikogena imali smo glikogen-fosfatazu. Sve ono što je važilo za glikogen fosfatazu važi i za
glikogen sintazu samo obrnuto. Ako se sjetimo one šeme u kvadratnom prikazu gdje smo imali
glikogen fosfatazu 2 forme, A forma koja je bila fosforilisana i aktivna , B forma nefosforilisana i
neaktivna. Kod glikogen sintaze imamo obrnuto, glikogen sintazu A koja je fosforilisana i
neaktivna, i B forma nefosforilisana i aktivna. Proces fosforilacije obezbjeđuje katabolizam
glikogena zato što aktivira glikogen fosforilazu a inhibira biosintezu glikogena zato što
fosforilacija glikogen sintazu čini neaktivnom. Znači, ako naučimo regulaciju katabolizma
glikogena, naučili smo regulaciju biosinteze glikogena jer ono što je bio inhibitor za fosfatazu je
aktivator za sintazu i obrnuto. Vidjeli smo da na katabolizam a u ovom slučaju anabolizam
djeluju alosterni modulatori u vidu ATP, AMP, glukoza-6-fosfata, učestvuju prekursori za
određenu biosintezu i da se vrši fosforilacija i defosforilacija uspomoć hormona glukagona i
insulina, pa smo vidjeli kako fosforilacija utiče na katabolizam glikogena, a obrnuto tome utiče
na biosintezu glikogena. Tako da kad naučimo katabolički put ugljenih hidrata 3 faze ćelijskog
disanja mi naučili bar 60% gradiva anabolizma jer su logično povezani sa E aspekta tj utroška
energije i potreba za deponovanjem E tj izvora energije u vidu glukoze, kako će se odvijati koji
metabolički put. Znači ako naučimo katabolizam glikogena naučili smo regulaciju i kod
anabolizma, s tim što je u anabolizmu glikogena glavni enzim glikogen sintaza i potreban je
uridindifosfat glukoza koja nastaje u ona 3 koraka, i dalje se ugrađuje u proces glukoneogeneze.

Značaj Korijevog ciklusa? Ovdje je prikazan intenzivan mišićni rad gdje dolazi do anaerobnog
katabolizma glukoze do laktata odnosno mlječnokiselinskog vrenja u mišićima, nakon izvjesnog
vremena u mišićima se nagomilava taj laktat koji će u mišićima putem cirkulacije otići u
hepatocite tj jetru. Laktat se prevodi u piruvat, iz piruvata nastaje glukoza glukoneogenezom
koja odlazi u cirkulaciju i vraća se ćelijama skeletne muskulature. Da li ćemo je upotrijebiti za
novi ciklus dobijanja 2 ATP u anaerobnom disanju, ili ćemo ukoliko se radi o mišićnom radu,
ukoliko odmaramo posle treninga, ova glukoza se deponovati u vidu glikogena, zavisni od
trenutnih E potreba tkiva u kojem se ovo dešava.

ANABOLIZAM MASTI
ANABOLIZAM AZOTNIH JEDINJENJA
Osvrnućemo se na anabolizam par aminokiselina. Većinu aminokiselina mi unesemo putem
hrane, jedan dio se sintetiše u našim ćelijama, jedan nastaje degradacijom proteina na sastavne
komponente, za različite potrebe metaboličke, od tih aminokiselina nastaju ne samo proteini
već i druga različita jedinjenja kao što su biogeni amini, neurotransmiteri, hormoni, neki
intermedijeri metabolizma.. Od onih 20 biogenih tj proteinogenih aminokiselina, polovina su
esencijalne tj 10 njih neophodno je da se unesu putem hrane i neke od njih su isključivo
životinjskog porijekla kao npr metionin. Ova polovina biogenih aminokiselina pripadaju
kategoriji neesencijalnih što znači da naše ćelije posjeduju mehanizme odnosno enzime koji
mogu da izvrše anabolizam tj biosintezu tih aminokiselina iz određenih prekursora. Za neke
neesencijalne aminokiseline prekursori su esencijalne aminokiseline što znači da bismo stvorili
neku aminokiselinu moramo unijeti neku esencijalnu da bi uz enzime koje već posjedujemo
metabolizam usmjerili ka sintezi odgovarajuće aminokiseline koja nam je potrebna. Anabolizam
aminokiselina je prilično jednostavan, za razliku od anabolizama ugljenih hidrata odnosno lipida,
one se uglavnom sintetišu u jednom, nekad u par koraka, i uz prisustvo malog broja enzima, i
kao i svaki drugi metabolički proces zahtijeva utrošak E. Za biosintezu esencijalnih aminokiselina,
organizmi koji mogu da ih sintetišu npr životinje potrebna je velika količina resursa u vidu
intermedijera, energije i enzima, a naše ćelije ne posjeduju te mehanizme pa aminokiseline sa
komplikovanim anabolizmom tj biosintezom unosimo putem hrane. Mi ćemo se danas osvrnuti
na par neesencijalnih aminokiselina i pomenućemo koji su to prekursori u biosintezi. Obično se
biosinteza aminokiselina odvija iz intermedijera ciklusa limunske kiseline kao što je glutarat,
oksaloacetat ili iz piruvata, uglavnom su to keto kiseline koje transaminacijom tj dobijanjem
amino grupe koja obično potiče iz glutamata koji smo pomenuli u ciklusu ureje, uz određene
enzime transaminaze, postaje aminokiselina. Pomenućemo par neesencijalnih aminokiselina i
neke njihove prekursore. Nakon toga govorićemo nešto o biogenim aminima, koji sadrže u sebi
aminokiseline i imaju različite veoma značajne uloge u organizmu, tu spadaju histamin,
aminobuterna kiselina, glutation i kateholamini (adrenalin, noradrenalin, dopamin, koji su jako
bitni neurotransmiteri i značajno utiču na metabolizam ugljenih hidrata i lipida).

Na tabeli imamo spisak esencijalnih i neesencijalnih aminokiselina tj one koje unesemo putem
hrane i one koje sintetišemo ugl u ćelijama jetre i uz pomoć prekursora intermedijera
metabolizma i unijete aminokiseline, nastaju neesencijalne aminokiseline. Ovdje je prikazana
biosinteza alanina, prekursor je piruvat i njegovom transaminacijom tj dodavanjem amino grupe
u jednom koraku nastaje alanin. Donor amino grupe je aspartat, i ta amino grupa sa aspartata
pređe na keto kiselinu tj piruvat i od njega nastane alanin, a od aspartata ostane oksaloacetat.
Biosinteza je vrlo jednostavna, nije zahtjevna ni u smislu enzima, jednostavnom
transaminacijom nastaje aminokiselina, piruvat se konvertuje u alanin, a donor nh2 grupe
aspartat postaje oksaloacetat.
Mi uvijek imamo neku alfaketokiselinu npr alfa keto glutarat uz adekvatnu transaminaciju daje
glutamat. Glutamat prelazi u jedno aminovano jedinjenje i obično se u tijelu nalazi kao glutamin,
znači kad na glutamat dodamo još jednu amino grupu on egzistira u ćelijama kao glutamin.
Osim glutamata odnosno glutamina, imamo i aspartat tj asparagin gdje je donor amino grupe
glutamin, potreban je naravno za biosintezu i utrošak energije odnosno ATPa, i uz adekvatan
enzim, transaminaza ukoliko su u pitanju alfa keto kiseline koje prihvataju amino grupu, ili neke
sintetaze kao što je npr ovdje asparagin-sintetaza koja omogućava da se iz aspartata uz
doniranje amino grupe stvori adekvatna aminokiselina.

Znači, za arginin i prolin prekursor je glutamat. Pošto je biosinteza arginina i prolina malo
komplikovanija nećemo ulaziti u to, samo je bitno da zapamtimo da je za arginin i prolin
neophodan glutamat. Glutamin, odnosno glutamat, je sakupljač NH3 odnosno štiti naše ćelije
od toksičnog dejstva amonijaka a u isto vrijeme donira amino grupu gdje je potrebna npr ovdje
u biosintezi.

Što se tiče serina on nastaje iz jednog intermedijera u ćelijskom disanju odnosno iz

trifosfoglicerata, nećemo pamtiti intermedijere samo taj prekursor trifosfoglicerat. Donor amino
grupe i uvoom slučaju je glutamat koji prelazi u alfa keto glutarat, a od trifosfoglicerata kada
dodamo amino grupu nastaje serin. Ta aminokiselina serin ujedno i prekursor za sintezu još
jedne neesencijalne aminokiseline odnosno glicina. U ovoj reakciji dobijanja glicina od serina
imamo jedan bitan kofaktor tetrahidrofolat koji je jedan od esencijalnih vitamina za sve sisare,
učestvuje u brojnim metaboličkim procesima, kad budemo govorili o biogenim aminima opet
ćemo ga spomenuti, znači od serina uz prisustvo adekvatnog enzima i kofaktora tetrahidrofolata
odnosno derivata vitamina B9 nastaje još jedna neesencijalna aminokiselina odnosno glicin.
Metabolički putevi kojim neki drugi organizmi sintetišu one esencijalne aminokiseline jako su
zahtjevni i oni nisu fokus ovoga što nama treba.
Treba napomenuti za aminokiselinu cistein, da ne brkamo sa cistinom (cistin je dipeptid koji se
sastoji iz 2 aminokiseline, a cistein je 1 aminokiselina) jer imaju sličan naziv. Cistein kao
aminokiselina nastaje iz serina tj neophodno je da imamo u ćelijama sintetisan serin da bi
određenim mehanizmima i uspomoć određenih enzima dobili aminokiselinu cistein. Cistein je
veoma bitna aminokiselina, podleže nekim metaboličkim putevima gdje imamo niz
intermedijera između ostalog homocistein, pa onda uz aminokiselinu metionin dolazi do procesa
metilacije, jer metionin spada u kategoriju esencijalnih aminokiselina znači moramo da je
unesemo i isključivo je životinjskog porijekla, a bitna je za izgradnju proteina, biogenih amina, a
bitna je i kao donor sumpora jer u sebi sadrži sumpor i donira ga, metilacijom dpopamina
nastaje adrenalin, a za to moramo imati metionin kao donor sumpora sa kojeg će se izvršiti
transfer sumpora na intermedijer dopamin i koji će prerasti u adrenalin.
Što se tiče biogenih amina, to su jedinjenja značajna jer učestvuju u ćelijskoj signalizaciji, mogu
biti neurotransmiteri, u njih spadaju histamin (metabolit koji se intenzivno sintetiše u alergijskim
reakcijama, a nastaje od aminokiseline histidina njegovom aminacijom, bitan je znači u
alergijskim reakcijama u inflamatornim procesima gdje vrši vazodilataciju odnosno širenje krvnih
sudova, jer mi uvijek budemo kod alergija natečeni). Što se tiče gama-aminobuterne kiseline
nastaje iz glutamata, uz jedan enzim dehidrogenazu nastaje ta GABA, jako bitan
neurotransmiter. To je inhibitorni neurotransmiter, a slično dejstvo njoj ima alkohol. GABA se
sastoji iz aminokiselina, sintetiše se u nervnim ćelijama i na određeni način se nađe u
sinaptičkom prostoru iz kojeg se prepoznaje od strane receptora na postsinaptičkom neuronu i
to izaziva protok jona Cl- koji utiču na permeabilitet membrane. Ovi receptori za GABA
prepoznaju i molekul etanola odnosno alkohol i onda ukoliko konzumiramo alkohol on će praviti
dejstvo kao GABA i izazivaće protok jona Cl- i depolarizaciju membrane i one usporene reakcije
karakteristične za nervni sistem. Znači prekursor za GABA su aminokiseline. Što se tiče još 1
biogenog amina koji je bitan, to je serotonin. Žargonski ga nazivaju hormon sreće ali mu to nije
adekvatan naziv jer se serotonin u našem tijelu najviše sintetiše u intestinalnoj mukozi, ali i u
nervnoj tkivu u manjoj mjeri. Uloge serotonina su brojne, nisu samo na CNS već i na brojne
procese u GITu i u drugim tkivima, između ostalog to što ga zovu hormon sreće jeste njegova
neurotransmiterska uloga kada se serotonin nađe u sinaptičkoj pukotini, izaziva stanje euforije,
ali nakon njegovog prolaska od strane postsinaptičkog neurona, kad uđe tamo da se metaboliše
nema tog dejstva, samo kad je u sinaptičkoj pukotini on ima dejstvo na raspoloženje. Na osnovu
njegovog dejstva dizajnirani su brojni antidepresivi koji blokiraju receptor na postsinaptičkoj
membrani neurona, da serotonin ne bi ulazio nego da bi se zadržavao u sinaptičkoj pukotini, i to
su inhibitori preuzimanja serotonina koji izazivaju njegovo zadržavanje u sinaptičkim
pukotinama i djeluju kao antidepresivi. Što se tiče kateholamina, odnosno dopamina,
noradrenalina i adrenalina, za njihovu biosintezu je neophodna aminokiselina tirozin, 7-8 koraka
je potrebno da dođe do konverzije tirozina prvo u L-dopamin, pa DOPA, pa metil-dopa, pa
norepinefrin pa epinefrin. Znači dopamin je jedan od intermedijera u metaboličkom putu
biosinteze dopamina iz prekursora tirozina, ujedno je dopamin prekursor za melatonin tako da
ima brojne uloge. Uloge kateholamina odnosno noradrenalina smo već prodiskutovali na
metabolizam ugljenih hidrata i lipida, vidjeli smo tamo na membranama hepatocita i skeletne
muskulature da postoje određeni adrenergički alfa i beta receptori koji primaju signal od
adrenalina i dalje prenosom signala u ćeliji dolazi do određenog metaboličkog puta tj
oslobađanja glukoze iz depoa glikogena ili do glukoneogeneze kada iz masnih kiselina možemo
dobiti glukozu. Znamo da se adrenalin luči usled stresa kad se nađemo u nekim okolnostima
gdje treba brzo da reagujemo odnosno naše tijelo treba da izvrši neku fizičku reakciju na neku
opasnost. Adrenalin je 1 od signala koji se luči da bi nam obezbijedio produkciju dodatne E u
datom trenutku, tako da one reakcije koje mi zovemo adrenaline su samo podstaknute
adrenalinom, nismo mi skočili zbog adrenalina nego zbog porasta glukoze, zbog dobitka E u
datom trenutku.Adrenalin se luči u meduli nadbubrežne žlijezde tako što naš mozak pošalje
signal nadbubrežnoj žlijezdi da smo u nekim stresnim uslovima, taj efekat se zove flight or fight
reaction, npr automobil na ulici, neka opasna životinja, mi treba da upotrijebimo E da bismo se
spasili, i zato srž nadbubrežne žlijezde počne naglo da luči adrenalin koji ubrzava kontrakciju
srčanog mišića koja nam podiže pritisak na taj način poboljšava cirkulaciju i putem cirkulacije
adrenalin koji se izlučio iz nadbubrega počinje da dospijeva po tijelu, dospijeva do jetre i
skeletne muskulature, tamo šalje signal preko adrenergičkih receptora da nam treba E i onda
užurbano stvaramo tj povećavamo glukozu da bismo dobili što više E. U takvim uslovima tj
nepredviđenim opasnostima dolazi do brojnih promjena u našoj fiziologiji, srce brže lupa,
pritisak se povećava, dolazi do inhibicije sekundarnih fizioloških procesa u datom trenutku za
nas recimo dolazi do inhibicije digestije, naše tijelo neće tada koristiti E za proces digestije jer
nam nije bitno da svarimo hranu ako će nas pregaziti automobil, ili počinje da inhibira
reproduktivni trakt jer u tom trenutku nam nije od priroitetnog značaja reprodukcija već da se
izbavimo iz opasnosti. Kao što utiče na povećanje pulsa, pritiska, respiracije, tako inhibira sve
sekundarne radnje u datom trenutku koje odlaže. Jedan od čestih hormona koji se luči u
uslovima stresa osim adrenalina je i kortizol koji se zove stresni hormon, i on takođe inhibira
digestiju i uslovljava nagomilavanje masti u abdominalnoj regiji pa imamo gojaznost jabuka tipa
u predjelu trupa odnosno stomaka i dugotrajno izlaganje stresnim situacijama odnosno
dugotrajno dejstvo adrenalina i kortizola u našem tijelu ostavlja određene posledice, ako smo mi
rijetko pod stresom to se desi i naša fiziologija se vrati u onaj opseg optimalni, ali ako smo
stresirani u dugom vremenskom intervalu to može da utiče na GIT, reproduktivni trakt, imunski
sistem, jer sve to što trenutno nije od primarnog značaja počinje da se gasi.Tako da dejstvo
adrenalina kao kateholamina, i kortizola kao stresnog hormona, dugotrajno, ostavlja trajne
posledice na određene sisteme.
Podsjetnik- Na ćelijama jetre osim na skeletnoj muskulaturi nalaze se adrenergični receptori,
ako podražimo beta adrenergički receptor onda pomjerimo onu kaskadu G proteina koja izaziva
ciklizaciju tj stvaranje camp, koji onda dalje utiče na protein kinazu, a ona na fosforilaciju
bifunkcionalnog enzima koji će nam podstaći produkciju glukoze tj odvajanje monomera glukoze
iz glikogena, ta glukoza će nam onda poslužiti za dobijanje energije.
Znači iz biogenih amina treba znati šta spada u biogene amine i šta su prekursori za biogene
amine i koja je njihova uloga. Pomenućemo još jedan biogeni amin, a to je glutation – jedan
tripeptid, sastoji se iz 3 aminokiseline, bitan je našem organizmu sa različitih aspekata, bitan je
za biosintezu ikozanoida, bitan je kao antioksidans i ima 100 puta veće antioksidativno dejstvo
od vitamina C npr koji nam je poznat kao jedan od moćnih antioksidansa, ima ulogu da uklanja
perokside iz naših ćelija i na taj način štiti biološke membrane od peroksidacije lipida jer znamo
da se membrane sastoje dominantno od fosfolipida, ukoliko bi peroksid koji se produkuje u
određenim reakcijama se dugo nalazio tj u povećanoj koncentraciji on bi izvršio peroksidaciju
lipida odnosno masnih kiselina u membrani, izazvao degradaciju biološke membrane i njenu lizu
što bi izazvalo izlivanje citoplazmatskog sadržaja i uništavanje ćelija. Da se to ne bi dogodilo
postoji taj tripeptid glutation koji uklanja negativno dejstvo peroksida a da bi mogao da radi tu
svoju ulogu mora biti u tijelu u odnosu 100:1 odnosa redukovanog glutationa u odnosu na
oksidovani, to je neki optimalan opseg odnosno idealan balans između redukovanog i
oksidovanog glutationa da bi vršio tu oksidantnu ulogu. Osim što učestuvje u biosintezi
ikozanoida i kao antioksidans, učestvuje i u transportu aminokiselina, jedan od piteva aktivnog
transporta aminokiselina jeste transfer aminokiselina uspomoć glutationa, znači taj tripeptid
ima brojne uloge u našem organizmu.
Da znamo da nabrojimo biogene amine, njihove uloge, koji su prekursori i šta oni rade. U detalje
nećemo ulaziti. Što se tiče anabolizma neesencijalnih aminokiselina isto važi.

ENZIMI
Enzimi su uglavnom proteini, imaju aktivni centar, alosterno mjesto, kofaktore, prostetične
grupe, osim te teorije koju možemo pročitati iz udžbenika, podjela enzima na 6 klasa pa na
podklase itd. Ima jedan segment koji se odnosi na dinamiku enzima. Što se tiče te dinamike
enzima, u našem udžbeniku ima jedna formula kojom se računa brzina enzimske reakcije, znači
postoje određene enzimski katalizovane reakcije koje imaju svoju brzinu. Uloga enzima u toj
reakciji jeste da ne mijenja termodinamiku, ali da smanji E aktivaciju tj potreban je da se brzo
odvije neka reakcija tj da brzo dođu u kontakt supstrat i enzim da od tog supstrata nastane
određeni proizvod. Enzimi znači snižavaju E aktivacije i određuje brzinu nekih hemijskih reakcija.
Mihalis Mentenova konstanta (Km) odražava afinitet enzima za supstrat, ako neki enzim ima
visoku Km znači da ima nizak afinitet za supstrat, obrnuto je proporcionalno, ako ima nisku Km
onda ima visok afinitet za enzim. Ka smo govorili o fosforilaciji glukoze, rekli smo da se glukoza
fosforiliše uspomoć enzima heksokinaze, a u ćelijama jetre postoji enzim koji se zove
glukokinaza i može da fosforiliše isključivo glukozu, dok hheksokinaza fosforiliše sve heksoze.
Glukokinaza i heksokinaza imaju različit afinitet za glukozu, s tim što heksokinaza ima nisku Km
vrijednost, dok glukokinaza ima visočiju Km vrijednost od heksokinaze, a to znači da heksokinaza
ima veći afinitet za glukozu nego glukokinaza, i tek u povećanim koncentracijama glukoze, onda
dejstvuje glukokinaza, prvo će ono što ima veći afinitet krenuti u akciju, pa smo to objasnili time
što je glukoza potrebna za funkcionisanje našeg tijela i onda naša skeletna muskulatura i druga
tkiva moraju preuzeti glukozu iz cirkulacije nakon obroka jer da nije tako odnosno da je
glukokinaza koja se samo nalazi u jetri (jetra ima i heksokinazu i glukokinazu, a skeletna
muskulatura samo heksokinazu)..heksokinaza ima nisku Km što znači da ima visok afinitet za
glukozu, nakon obroka sva naša tkiva će povući zbog visokog afiniteta i fosforilisaće glukozu i
upotrijebiće je za glikolizu odnosno dobijanje E. Nakon obilnog obroka tj kada puno jedemo
onda će tek jetra preuzimati onaj višak od strane glukokinaze i višak će deponovati u vidu
glikogena.Na primjeru glukokinaze i heksokikanze smo objasnili Km.
Takođe u udžbeniku su pomenuti inhibitori enzima tj postoji jedna grupa jedinjenja koja mogu
da utiču na dejstvo enzimske reakcije, sam naziv inhivitor znači da ometa tu reakciju, postoje 3
kategorije inhibitora, to su kompetitivni, nekompetitivni i akompetitivni. Sam naziv govori,
kompetitivni inhivitor se takmiči sa enzimom za mjesto na supstratu za koje se veže enzim, i
onda ako se nađu u isto vrijeme kompetitivni inhibitor i enzim oni će se takmičiti da se vežu za
supstrat i onda će taj inhibitor se vezivati isto kao i enzim za supstrat i ometaće reakciju. Ovo
dejstvo kompetitivnog inhibitora može da se savlada odnosno to je reverzibilan proces koji se
savladava dodavanjem viška enzima, i onda po zakonu vjerovatnoće, kad imamo više enzima
nego inhibitora, onda će on više moći da stupi u kontakt za ono mjesto vezivanja na supstratu i
tako će istisnuti inhibitora. Za razliku od kompetitivnog inhibotra, nekompetitivni inhibitor se ne
takmiči za isto mjesto nego se vezuje za neko drugo mjesto na enzimu i na taj način ometa
enzimsku reakciju. I postoje akompetitivni inhibitori koji se za supstrat mogu zavezati samo kad
je za njega već vezan enzim, recimo određeni supstrat se vezuje za enzim, pošto enzim je
uglavnom proteinske prirode građen od aminokiselina, kad se zaveže za supstrat, on može da
promijeni svoju 3D konformaciju, promjena 3D konformacije uslovljava otvaranje nekih novih
mjesta, za ovog akompetitivnog inhibitora koji se vezuje. Znači ove 3 kategorije se vezuju na
različit način za supstrat i na različit način i utiču na enzimski katalizovane reakcije.
Što se tiče Mihalis Mentenove konstante, da zapamtimo samo šta ona odražava, i samo krajnju
formulu čemu je jednaka maksimalna brzina neke enzimske reakcije, i u toj formuli ćemo
između ostalog imati tu Km. Pročitati iz udžbenika, šta utiče na brzinu reakcije, šta ne utiče, kako
koncentracije supstrata i enzima utiču. Jasno je da ako imamo neku enzimski katalizovanu
reakciju da će dodavanje enzima povećavati brzinu te reakcije samo do određenog stepena, kad
sva mjesta na supstratu budu zauzeta enzimima, bez obzira na to što dodajemo enzim u višku,
to više neće uticati na povećanje brzine jer je maksimalna brzina već postignuta, sva mjesta na
supstratu su zasićena enzimima. Max brzina enzimski katalizovanih reakcija ne ide u
beskonačnost već dostiže jedan plato i onda se održava. FAKTORI KOJI UTIČU NA BRZINU
ENZIMSKI KATALIZOVANIH REAKCIJA. IZ DINAMIKE PAMTIMO MIHALIS MENTENOVU
KONSTANTU, KRAJNJU FORMULU ČEMU JE JEDNAKA BRZINA ENZIMSKI KATALIZOVANE
REAKCIJE, I PAMTIMO KATEGORIJE INHIBITORA I KAKO ONI UTIČU NA ENZIMSKI KATALIZOVANU
REAKCIJU. U udžbeniku imamo grafikon koji pokazuje enzimski katalizovanu reakciju. Na y osi je
prikazana brzina reakcija, a na x osi koncentracija supstrata. Kako se povećava koncentracija
supstrata i enzima dolazi do povećanja brzine enzimske reakcije, na y osi pratimo brzinu, i ovdje
je brzina nultog reda, ona raste, raste..do trenutka kad postigne v max i kad dostigne
maksimalnu brzinu dalje povećanje koncentracije enzima neće uticati na povećanje brzine
reakcije već imamo plato. Na grafikonu možemo da očitamo, vmax/2, na polovini maksimalne
brzine enzimske reakcije, ako povučemo i spustimo na x osu dobijamo vrijednost određeni broj
koncentracije supstrata koji oslikava Km. Ako je ona manja to znači da će se brže postići
maksimalna brzina odnosno da enzim ima veći afinitet, ako je Km veća to znači da će nam
trebati duže vremena da se postigne v max i da enzim ima manji afinitet. Znači grafički prikaz
odnosa maksimalne brzine i koncentracije supstrata koja bude zasićena enzimom. Ovaj grafikon
je kriva linija, da bi se lakše izračunavala v max i Km, izvršena je recipročna vrijednost ovog
grafikona i dobili smo drugačiji grafikon, linearan, i dobili smo Lajmer vinurkov grafikon? Sa
linearnog grafikona lakše očitavamo ovamo brzinu, a ovamo Km. Na tom recipričnom grafikonu
možemo da očitamo tačnu vrijednost maksimalne brzine koje su date u presjeku sa y osom, a na
presjeku sa x osom dobijamo Km. S obzirom da je ovo recipročno, dobijaćemo recipročnu brzinu
i recipročnu Km konstantu. U udžbeniku su dati primjeri, ali kod inhibitora ima neka greška,
objašnjeni su redom nekompetitivni ,kompetitivni i akompetitivni, dat je prikaz grafikona za sve
njih i onda je dato objašnjenje kako se mijenja Km a kako brzina. Neki od njih utiču na brzinu,
neki na Km neki ni na jedno ni na drugo. U tom objašnjenju tekstualnom se nalazi greška,
vidjećemo koju.

O enzimima – opšti teorijski dio, kod dinamike nećemo učiti izvođenje formule za brzinu već
samo konačnu formulu za v max, i u toj formuli da znamo šta je Km, onda podjela na 3 klase
inhibitora, kako mogu uticati na brzinu enzimski katalizovane reakcije i na šta mogu uticati.

RADIONICE Podjela ugljenih hidrata, aminokiselina, nukleotidi, biosinteza proteina. Što se tiče
nukleotida i nukleinskih kiselina samo smo ih pomenuli jer je to rađeno na genetici. U radionice
spadaju i enzimi, prisjećanje gradiva koje smo već prošli.

ANABOLIZAM LIPIDA
U udžbeniku ima nešto više o sfingolipidima, fosfolipidima na šta mi nismo puno obraćali pažnju.
Danas ćemo vidjeti kako se vrši biosinteza lipida, odakle oni potiču, kako je regulisana i malo
ćemo govoriti o holesterolu i jednoj kategoriji koja se zove ikozanoidi koja je lipidnog porijekla
čiji metabolizam je nama bitan, pa da znamo bar definiciju šta je i kakva im je uloga u
metabolizmu, tako da imamo ta dva segmenta danas anabolizam masnih kiselina na primjeru
palmitinske, kao što smo imali kod katabolizma odnosno beta oksidaciju palmitinske kiseline, a
danas ćemo objasniti kako se vrši biosinteza i koji enzim je glavni za regulaciju. I malo ćemo
nešto reći o holesterolu i eikozanoidima. Većinu masnih kiselina mi u toku dana unesemo
egzogeno odnosno putem hrane, međutim izvor masnih kiselina odnosno lipida nije samo
hrana, već lipidi se u našoj cirkulaciji mogu naći i ako dođe do njihove mobilizacije iz adipocita
odnosno masnih tkiva gdje su lipidi lagerovani u vidu triacilglicerola. Ti triacilgliceroli se sastoje
iz trohidroksilnog alkohola glicerola za koji su vezane 3 masne kiseline koje mogu biti različite,
da li će biti palmitinska, stearinska, linolna, linoleinska itd nije bitno, ali triacilgliceroli
predstavljaju jedan depo koji u prvom redu služi za dobijanje E i koji se nalazi pohranjen u
masnom tkivu odnosno adipocitima, pa u slučaju da nam je potrebno one mogu da se mobilišu
iz triacilglicerola, otkinu se veze između masnih kiselina i glicerola i masne kiseline mogu da se
nađu u cirkulaciji. Takođe, lipidi u našoj cirkulaciji, osim što ih možemo unijeti hranom i osim što
se mogu mobilisati iz adipocita, sintetišu se u tkivima koja su metabolički aktivna u smislu
biosinteze lipida, u prvom redu to je jetra, i mliječne žlijezde u toku laktacije, i masno tkivo, u
njima se uglavnom odvija biosinteza masnih kiselina pa se kasnije iskorištavaju u različite svrhe
za naše fiziološke potrebe u toku dana. Postoje određeni digestivni enzimi koji iz našeg GITa
nakon digestije bivaju resorbovani i cirkulacijom prenesi prvo do jetre a zatim i do svih ostalih
tkiva gdje je to neophodno. Resorpcija masti odnosno digestori masne hrane iz tankog crijeva
vrši se prvo limfotokom, iz crijeva se u crijevnim resicama vrši apsorpcija lipidnih komponenti u
vidu masnih kapljica koji se zovu hilomikroni? S obzirom na to da su lipidi nerastvorni u vodi, oni
kao takvi ne mogu da se kreću cirkulacijom, niti limfom, niti krvlju, zato što većinu tog tkiva čini
voda, s obzriom da lipidi nisu rastvorni u vodi, oni moraju da se prikače za nekog nosača
rastvornog u vodi, to su proteini, i obično se masne kiseline vezuju za albumine i čine jednu
partikulu lipoproteinsku, znači nikad u cirkulaciji nemamo čistu masnu kiselinu već
lipoproteinsku partikulu, da li ta partikula u sebi sadrži veći udio proteina, ili manji, zavisi od
same komzistencije te lipoproteinske frakcije, ali da znamo da su lipidi uvijek u vidu
lipoproteina. Lipoproteinska partikula u zavisnosti od udjela proteina ima različitu gustinu, ako
imamo više proteina onda je ona gušća, a ako imamo manje proteina, a više lipida, onda je
gustina manja. S obzriom da su masne kiseline dugolančane, da oni proteini mogu da se pakuju i
da mogu biti mali, lipoproteinska partikulica koja ima puno proteina obično ima malu
zapreminu, odnosno kad imamo veliku gustinu, ona je manja, jer ima puno proteina. Ukoliko
imamo lipoproteinsku partikulicu koja ima puno lipida, a malo proteina, ona obično bude
zapreminski veća ali ima manju gustinu. Pa kad budemo govorili o holesterolu i njegovom
transportu objasnićemo zašto nam je bitna ta razlika između lipoproteinskih partikulica. Znači,
hrana koju smo unijeli u toku dana nakon digestije biva razložena na sastavne komponente,
naravno u hrani imamo lipidne komponente koje se razlože do triacilglicerola koji se zatim
usvajaju od strane limfotoka i zakače se za proteine tako da imamo te lipoproteinske partikulice
koje se kreću limfom i tu imamo jedan ductus gdje se oni prebace iz limfe u krvotok. Krvotokom
lipoproteinska partikulica unijeta hranom odlazi do jetre. Taj hilomikron koji smo unijeli putem
hrane u sebi sadrži znači triacilglicerole tj lipide i nosač tj protein. On ima veliku zapreminu,
malu gustinu. Kada dođe do jetre, on dobija na proteinima i prerasta u jednu partikulicu koja
ima veću gustinu, a malo manju zapreminu. Čuli smo za nešto što se zove dobar i loš holesterol,
pa smo čuli da postoje neke frakcije holesterola koje se zovu skraćenicama HDL i LDL, pa je taj
HDL dobar holesterol, a LDL loš holesterol. Šta to znači, HDL je skraćenica od high density
lipoprotein, taj lipoprotein je visoke gustine i to znači da ima puno proteina, a malo lipida. LDL je
low density lipoprotein, ima puno lipida, a malo proteina. Pa onda ako u ukupnom odnosu
imamo većinski udio LDL partikulica odnosno onih koji imaju malo proteina a puno lipida to nam
je loše, a ako imamo HDL više bolje je da ih imamo malo više nego manje. Između ovih HDL i LDL
postoje još 2 partikulice po gustini, to su VLDL – very low density lipoprotein, i IDL-intermidiate
density lipoproteinska partikulica. Tako da imamo hilomikron koji smo usvojili iz hrane, koji ima
najmanju gustinu, najveću zapreminu. U vidu hilomikrona, lipidi stignu do jetre, u jetri se
prerade i pređu u frakciju koja se zove VLDL, koji malo povećaju gustinu i kao takvi odlaze u
cirkulaciju, cirkulacijom idu do naših tkiva i odlaze u tkiva kojima su potrebni lipidi, na tom putu
oni počinju da gube lipide jer ih predaju nečemu i time povećavaju svoju gustinu, tako da VLDL
partikulica preraste u IDL odnosno intermidiate density partikulicu, ta IDL takođe počinje i dalje
da gubi lipide jer ih predaje tkivima i kada preda sve lipide, opet se cirkulacijom vraća u jetru, u
obliku HDL partikulice, jer je predala lipide za metaboličke potrebe i taj protein nosač sad ima
veći udio, tako da na tom putu od hilomikrona pa dok uhvati krug cirkulacijom po našem
organizmu ona preraste od hilomikrona do HDL partikulice, i jasno nam je kako na tom putu ona
mijenja svoju gustinu, i opet se vraća do jetre, a kakva je njegova sudbina vidjećemo malo
kasnije. To je što se tiče lipida egzogeno unijetih.
Što se tiče lipida iz adipocita, oni bivaju mobilisani kada je nama potrebna E, znamo da su ti lipidi
rezervoar E. Kada gladujemo, ne unosimo dovoljno hrane, kada imamo deficit E s obzirom da
imamo manji unos nego potrošnju, tada je potrebno da se u tkivu dogodi mobilizacija
energetskih rezervi, i vidjeli smo da kada nam padne nivo vijednosti glukoze u cirkulaciji, prvo
počinje glukagon da otpušta glukozu međutim to može da se dešava svega 12-18h, ali ako
proces gladovanja traje duže, mi moramo nekako ćelije opskrbiti sa energijom, počinje
mobilizacija iz adipocita, oni počinju da predaju masne kiseline koje ili hlukoneogenezom
ponovo povećavaju nivo vrijednosti glukoze i time on biva održan u referentnom opsegu ili iz
slobodnih masnih kiselina iz triacilglicerola beta oksidacijom dobijamo E da bismo mogli da
obavljamo rad. Mobilizacija masnih kiselina iz adipocita dešava se znači kada nam padne nivo
vrijednosti glukoze. Opet se vraćamo na one pankreatične hormone, kada nam nivo vrijednosti
glukoze padne nakon toga pankreas dobija signal, aha, imam malo glukoze, i treba da je
povećam, povećaću glukagon i poslati signal jetri da mobiliše glukozu iz glikogena. Ako to već
potraje, onda ćemo poslati još veću uzbunu pa će i adrenalin poslati svoje signale ne samo jetri
već i skeletnoj muskulaturi, i poslaće signal takođe adipoznom tkivu.Receptori za glukagon i
insulin se nalaze i na adipocitima, tako da masno tkivo je metabolički vrlo aktivno, nije adipozno
tkivo samo depo energije, on je mtabolički i hormonski vrlo aktivno tkivo u kojem se dešavaju
razni procesi, razni signali itd. Tu postoji razna kaskada, tu se oslobađaju neki interleukini,
citokini, hormoni, sekundarni glasnici, da postoje različiti ćelijski signali koji to tkivo čine vrlo
metabolički aktivnim, znači nije nam samo depo E i ono služi kada gladujemo da nam da malo E.
Ne, ono je vrlo metabolički aktivno, na svojoj membrani ima niz receptora koji su neophodni da
primaju signale i da ih prenose, tako da se pankreatični hormoni tj glukagon i insulin, a ujedno i
kateholamini odnosno noradrenalin, adrenalin koji nam šalju određene signale u tkivima da
zadovolje metaboličke potrebe u datom trenutku prvenstveno sa E aspekta. Tako da adipociti
dobijaju signale takođe od hormona. Što se tiče regulacije, jasno nam je ako metabolizam
shvatimo sa tog E aspekta, lako ćemo naučiti kako se vrši kontrola, ne moramo pamtiti detalje,
enzime, ali tu suštinu šta pospješuje a šta inhibira određeni proces lako ćemo razumjeti. Jasno
nam je, čim pada glukoza, raste glukagon, a čim raste glukoza, raste insulin. Glukagon
pospješuje mobilizaciju masnih kiselina iz adipocita, a kada se poveća insulin to je signal da sada
imamo puno glukoze i potrošiće se za E potrebe, ali mi imamo i dalje tu glukozu, pa ćemo je
sačuvati za kasnije potrebe tj lagerovaćemo u vidu glikogena, ali ako i dalje imamo puno glukoze
tj visok insulin onda mi nju možemo da prevedemo u masne kiseline odnosno vezaćemo je u
adipocitima u vidu triacilglicerola. Kako se odvija taj proces konverzije glukoze u masne kiseline
vidjećemo danas u okviru anabolizma masnih kiselina odnosno biosinteze masnih kiselina, ali
jasno nam je da tu glavnu ulogu igraju hormoni. Znači insulin će pospješiti biosintezu lipida.
Znači on kad je visok on tamo aktivira neke enzime u anabolizmu lipida koji će pospješiti
konverziju glukoze u masne kiseline. Rekli smo da se taj proces odvija prventsveno u jetri tj
hepatocitima i tkivima kao što su mliječne žlijezde, masno tkivo itd. Imamo šematski prikaz jetre,
i na nivou jetre kad povećavamo glukozu, zadovoljili smo depo glikogena, i dalje imamo veliku
glukozu a E potrebe su zadovoljene, i sad šta ćemo mi sa tom glukozom uraditi, mi ćemo je
deponovati u vidu triacilglicerola. Ovdje je prikazano ono što smo na početku rekli, kada
hilomikroni dođu do jetre oni prerastaju u VLDL česticu, ta čestica odlazi u cirkulaciju... to smo
već ispričali. A sad idemo na segment hepatocita tj jetre da vidimo kako taj višak glukoze postaje
masna kiselina, odnosno kako se konkretno vrši anabolizam tj biosinteza masnih kiselina. Vidjeli
smo kad smo radili kontra proces tj beta oksidaciju da postoji određeno mjesto u ćeliji gdje se
vrši beta oksidacija koje je dirigovano enzimima koji su nam neophodni za taj proces, rekli smo
da se za beta oksidaciju enzimi nalaze u matriksu mitohondrija i da se beta oksidacija vrši tamo.
Za razliku od beta oksidacije, proces biosinteze masti vrši se u citozolu odnosno u citoplazmi
zato što se enzimi za biosintezu lipida nalaze u citoplazmi, znači oni su potpuno odvojeni. Postoji
nekoliko sličnosti i nekoliko razlika između katabolizma i anabolizma lipida. Jedna od krucijalnih
razlika je mjesto odigravanja, znači zapamtimo da se beta oksidacija odvija u matriksu
mitohondrija, a biosinteza u citoplazmi i tu se nalaze svi enzimi neophodni za biosintezu masne
kiseline. Vidjeli smo da se u beta oksidaciji fragmentisanjem odnosno kidanjem masne kiseline
dobijaju fragmenti od 2 C atoma tj acetil coA. Tamo je acetil coA bio produkt, a sad bi trebalo da
se kondenzuje kako bismo izvršili elongaciju odnosno biosintezu, ovdje je acetil coA donor 2 C
atoma samo na prvom koraku. U svim ostalim koracima donor C atoma je malonil, znači razlika
je u tome, i nosač acetilne jedinice u beta oksidaciji bio je koenzim A, a nosač ova 2 C fragmenta
u biosintezi lipida je acil-prenosni protein.To su najkrucijalnije RAZLIKE IZMEĐU BETA
OKSIDACIJE I BIOSINTEZE MASNIH KISELINA. Osim toga, što je ovaj katabolički, a ovaj anabolički i
što se u beta oksidaciji produkuje ATP, u anabolizmu naravno da se troši određena količina E, pa
ćemo vidjeti koliko se troši.
Znači, imamo glukozu koja prvo odlazi u proces glikolize, dobijemo određenu količinu E,
dobijemo piruvat koji odlazi u matriks mitohondrija gdje se formira acetil coA i sad taj acetil coA
u paralelnoj oksidaciji odlazi u ciklus trikarbonskih kiselina, paralelno ciklusu trikarbonskih
kiselina na unutrašnjoj membrani mitohondrija odvija se na respiratornom lancu oksidativna
fosforilacija odnosno produkcija određene količine E. E sad, ako smo unijeli dovoljno glukoze i
zadovoljili potrebe za ATPom u datom trenutku, ovaj proces će biti inhibiran jer nećemo uzalud
trošiti glukozu i dobijati ATP koji nam ne treba. U jednom trenutku ovaj proces će prerasti u
nešto drugo, nagomilavanje acetil coA odnosno nagomilavanje prvog jedinjenja u ciklusu
trikarbonskih kiselina koje se zove citrat, biće nam signal da imamo dovoljno E da treba da ovu
glukozu sačuvamo u vidu rezervi za neke crne dane tj kad nam je E potrebna. Povećanje nivoa
vrijednosti citrata inhibira ovaj proces tj krebsov ciklus, to smo učili, ali zato pospješuje jedan
drugi proces a to je biosinteza masnih kiselina. Znači, kad imamo nagomilan acetil coA a
zadvooljili smoi potrebe za ATPom, onda ćemo ga mi upotrijebiti da produkujemo masne
kiseline. Sinteza masnih kiselina odvija se u citoplazmi, zato što se tamo nalaze enzimi za taj
proces. Sad nam je potrebno da se ovaj acetil coA nađe u citoplazmi, međutim acetil coA je
prilično velik i ne može da prođe ni kroz jednu ni kroz drugu membranu mitohondrija. Za
prebacivanje acetil coA kao početnice za biosintezu lipida potreban je 1 specijalni šatlov sistem
koji se zove citrat-šatlov sistem. Šta se zapravo zbiva? S obzirom da acetil coA ne može da izađe
u citozol, za razliku od njega, citrat koji su sebi ima 6 C jedinica može da pređe iz matriksa
mitohondrija kroz određene proteinske nosače u citozol. Ovaj citrat već u sebi sadrži acetil coA
jer je on nastao tako što smo uz enzim citrat sintazu iz acetil coA i oksaloacetata dobili taj citrat.
Kada prebacimo citrat iz matriksa mitohondrija u citozol, mi ćemo na taj način povući 2 C iz
acetil coA. Kada izađe citrat, treba da od njega dobijemo acetil coA. Iz citrata koji ima 6 C atoma
u citozolu dolazi do obrnutog procesa dobijanja acetil coA i oksaloacetata, ovaj acetil coA sada
se našao u citozolu i nalazi se na mjestu koje je pogodno za dalju biosintezu lipida jer se tu
nalaze enzimi i još nešto što nam treba za biosintezu masnih kiselina. Šta se dešava sa
oksaloacetatom? Oksaloacetat koji ima 4 C atoma biva konvertovan do piruvata i on se opet
vraća u matriks mitohondrija i koristi se tamo za adekvatne metaboličke procese. Znači,
oksaloacetat prvo prelazi u malat, pa se malat prebaci u piruvat, pa piruvat odlazi u matriks
mitohondrija. Ovaj transfer acetil coA iz matriksa mitohondrija uz pomoć citrat-šatr sistema,
nema jedini benefit taj što će prebaciti acetil coA već ima još jedan koji je nama bitan za
biosintezu masnih kiselina, a to je da u ovoj konverziji oksaloacetata preko malata do piruvata
nastaje NADPH (različito od NADH!), ovo je jedino mjesto osim fosfoglukonatnog puta gdje
nastaje NADPH, a rekli smo da nam je on bitan bioprekursor za biosintezu lipida. Kad smo
govorili o alternativnom putu razgradnje glukoze, tj.o putu pentozofosfata i fosfoglukonatnom
putu, rekli smo da je to put u koji glukoza uđe kad su zadovoljene E potrebe i kad je ćeliji
potrebno nešto drugo, prekursor između ostalog za sintezu lipida, pa smo rekli da je jedan od
glavnih produkata fosfoglukonatnog puta NADPH koji nam služi, vidjećemo kasnije kako, za
biosintezu masne kiseline. Osim u fosfoglukonatnom putu taj NADPH nastaje i na ovom koraku
kada se iz citrata dobije oksaloacetat koji preko malata prelazi u piruvat, koji pokušava da se
vrati u matriks mitohondrija, na tom putu dolazi do stvaranja NADPH. Tako da izvor NADPH nije
samo fosfoglukonatni put nego i ova reakcija ovdje tako da imamo dovoljnu količinu ovog
prekursora koji nam je neophodan za biosintezu masnih kiselina i to nam je još 1 od benefita
transfera acetil coA na ovaj način iz matriksa mitohondrija u citoplazmu. Priroda je pametnija i
ekonomičnija od nas, da je ona recimo napravila da acetil coA može da izađe iz matriksa
mitohondrija u citozol, mi ne bi imali ovaj korak ovdje i ne bi dobili NADPH u dovoljnoj mjeri.
Znači svaki korak u metabolizmu je programiran i nije višak niti je manjak. Znači, svaki ima neku
svoju ulogu. Znači, sada smo u citoplazmi, imamo acetil coA, imamo NADPH iz fosfoglukonatnog
puta i iz ovog procesa, i ovdje nam se nalaze enzimi neophodni za biosintezu masnih kiselina, i
sada biosinteza masne kiseline može otpočeti. Kako se vrši ta biosinteza? Osim uz ovo, vrši se
utrošak ATPa jer treba da nam stvara tu neke nove veze i da nam povezuje prekursore koje smo
dobili da bismo izvršili elongaciju odnosno dobili masnu kiselinu tj onu palmitinsku za koju smo
rekli da ima 16 C atoma, a krenuli smo od acetil coA koji ima 2 C atoma. Znači, sad smo u
citozolu, imamo sve što nam treba, i da vidimo kako to teče usložnjavanje acetil coA do
palmitinske kiseline. Početni enzim i najvažniji u ovom procesu je acetil coA-karboksilaza, znači
ovaj acetil coA mora da se karboksiliše, šta to znači – da mu dodamo neki C. Znači, biosinteza
masne kiseline sa E aspekta je skup proces u smislu da nam treba neka potrošnja E, odnosno
ATPa, jer treba da iz nekoh monomera, u ovom slučaju acetil coA, dobijemo neki polimer.Za
biosintezu palmitinske kiselina koja ima 16 C atoma potrebni su nam prekursori acetilcoA. Kako
acetil coA ima 2 C atoma, da bismo dobili nešto što ima 16 C atoma, nama je potrebno 8 ovih
acetil coA. Za ovaj proces nam je potrebno 7 ATP, vidjećemo kako, i potrebno nam je 14 NADPH,
i naravno enzimi koji će sve to da odrade i da izvrše karboksilaciju ovog i prolongiraju taj lanac
do kiseline koja je nama potrebna. Kao produkt ćemo dobiti određenu masnu kiselinu, 7 ADP i
14 NADP, i doći će do oslobađanja nusprodukata H2O i CO2 koji nam nisu od primarnog značaja i
naravno 8 koenzim A jer će nam otpasti od onog acetila koji ćemo da slažemo. E sad, prvi korak
je karboksilacija acetil coA, za to nam je potreban enzim karboksilaza, to je ujedno i ključni
enzim za biosintezu masti i na tom enzimu se vrši regulacija tj kontrola ovog procesa, njegova
aktivacija ili inhibicija. Šta se tu zbiva? S obzirom da acetil coA ima 2 C atoma, mi treba da ga
karboksilišemo i dobijemo nešto što ima 3 C atoma i to se zove malonil-coA. Za ovaj proces osim
enzima acetil-coA-karboksilaze, potreban nam je utrošak E tj. potreban nam je ATP i neki CO2
koji se ne ugrađuje u ovo nego se on karboksiliše vidjećemo na račun čega, sve nam je to od
acetil coA koji ima 2 C atoma dobićemo nešto što ima 3 C atoma a to je malonil i nastao nam je
ovaj koenzim A. Šta se sad dešava? Znači imamo tu ključni enzim acetil-coA-karboksilazu. Sad
ovaj malonil-coA koji ima 3 C atoma moramo da usložimo da dobijemo masnu kiselinu koja ima
recimo 16 C atoma, palmitinska kiselina.Za ovaj proces elongacije postoji drugi enzim koji se
zove sintaza, znači ovdje smo imali karboksilazu, a sad nam treba sinteaza koja će elongirati ovaj
proces. Ta sinteaza je vrlo kompleksna, dimerna struktura, svaki dimer ima još svojih 7-8
podjedinica. Proces elongacije masnih kiselina, kao i sam ovaj enzim masna-sinteaza još uvijek
nisu dovoljno rasvijetljeni kod eukariotskih ćelija, ali ono što znamo jeste da ta sinteaza
učestvuje uz neki acil-prenosni-protein i ove prekursore u elongaciji odnosno usložnjavanju ovog
monomera do polimera koji je nama neophodan. Na tom putu neophodan nam je onaj NADPH,
zašto, zato što on vrši određenu redukciju, vrši redukciju ove veze ovdje kad se zakačinje novi C.
Za kačenje 1 C potrebna su nam 2 NADPH, zato nam je potrebno u startu 14 NAPH jer treba da
se odvija 7 puta tj da acetil coA povećamo još 7 puta da bi dobili palmitinsku kiselinu od 16 C
atoma. Znači, na tom putu potreban nam je acetil-coA, enzim acetil-coA-karboksilaza, dobili smo
malonil, taj malonil sad moramo da usložnjavamo, pa nam je potreban NADPH, potreban nam je
utrošak E, i potreban nam je enzim masna-sinteaza koji se izvršiti ovu elongaciju. Rekli smo da je
ovaj prvi enzim acetil-coA-karboksilaza ključni enzim za regulaciju ovog procesa. Regulacija
procesa biosinteze masnih kiselina može da se odvija na više načina, može biti kratkoročna i
dugoročna. U okviru kratkoročne postoji alosterna modifikacija i hormonska kontrola. Sad ćemo
vidjeti koji su to alosterni modifikatori odnosno koji su to metaboliti koji usmjeravaju ovaj put
biosinteze lipida. Znači, nešto što pospješuje acetil coA a predstavlja alosterni modifikator jeste
citrat. Nagomilavanje citrata je automatski signal da ćemo sad taj citrat prebacivati u citozol,
znači imamo već dovoljno ATPa kad nam se gomila citrat, a kad smo učili ciklus trikarbonskih
kiselina rekli smo da nagomilavanje citrata usporava ciklus trikarbonskih kiselina tj utiče na onu
citrat sinteazu povratnom negativnom spregom, a što je potpuno logično sa ovim. Znači, kad se
nagomila citrat mi smo već usporili Krebsov ciklus odnosno gomilanje ATPa jer nam ne treba
više u toj mjeri u datom trenutku, ali osim što usporava Krebsov ciklus, on sad favorizuje
biosintezu masnih kiselina, tako što stimulativno djeluje na acetil-coA karboksilazu i pospješuje
ovaj proces. Znači, citrat je nešto što aktivira proces biosinteze masti. Koji je to hormon koji će
nam aktivirati ovaj acetil-coA-karboksilazu? Kad se poveća glukoza, imamo visok insulin,
možemo dobiti puno E, i možemo je deponovati, visok nam je insulin znači i taj hormon će
takođe pozitivno uticati na acetil-coA-karboksilazu i favorizovati proces biosinteze masnih
kiselina. Kontra ovome, glukagon će vršiti inhibiciju acetil-coA-karboksilaze. Sjetimo se, dejstvo
pankreatičnih hormona insulina i glukagona prenosi se preko onih receptora, glukagona preko
sekundarnih glasnika, a insulin nema onu kaskadu kao glukagon ali i jedan i drugi vrše
fosforilizaciju odnosno defosforilizaciju nečega odnosno proteina. Tako da će procesom
fosforilacije odnosno defosforilacije ovog enzima on se paliti ili gasiti u zavisnosti od toga da li
imamo visok insulin ili glukagon. Kad imamo visok glukagon, ovo će se inaktivirati, a kada imamo
visok insulin, aktiviraće se. Kad imamo puno citrata takođe će se favorizovati ovaj proces
biosinteze masnih kiselina. Znači, sva kratkoročna kontrola odvija se na niovu prvog enzima tj
acetil coa karboksilaze. Rekli smo na samom početku kad smo govorili o regulaciji metaboličkih
procesa, da se ona obično odvija na samom početku, da se ne bi gubila energija i stvarali neki
nepotrebni intermedijeri, i mi vidimo da se ovdje već na prvom koraku vrši regulacija.
Što se tiče DUGOROČNE REGULACIJE, ona se zasniva na biosintezi samog enzima, da li ćemo
imati dovoljno acetil coA odnosno one masne sinteaze dešava se s obzirom na to da su ti enzimi
proteini, a znamo da se šifra za proteine nalazi na molekulu DNK. Da bi proizveli određeni enzim
potrebno je da prođe određeno vrijeme tj treba da se pošalje signal jedru odnosno da se
pokrene proces transkripcije i translacije određene šifre za određeni protein, i za to je potrebno
vrijeme. Znači, dugoročna kontrola odvija se time. Ako u ćeliji imamo puno acetil coA, znači
nama je jedro dobilo signal da treba da vršimo biosintezu masti, kad se dešava taj signal, dešava
se kada unosimo puno glukoze. Jedna zanimljivost-kad unosimo puno glukoze to će nam
stimulisati produkciju acetil coA-karboksilaze, a kad unesemo puno masti to će nam inhibirati.
Znači, kad jedemo masnu hranu mi inhibiramo proces biosinteze masti. Izgleda nelogično, ali sa
aspekta biohemije sasvim je jasno da unošenje ugljenih hidrata u prekomjernoj količini odnosno
glukoze favorizuje lipogenezu, znači ako jedemo slatko, postaćemo masni. Povećanje glukoze ne
samo da zadovoljimo depo glikogena, već i favorizuje proces biosinteze masnih kiselina, jer se
šalje signal jedru da smo unijeli puno glukoze, i šta ćemo sa njom, trebaju nam neki enzimi koji
će glukozu prevesti u nešto, u neki depo koji će nam nekad možda zatrebati, i onda će tu
glukozu lagerovati u vidu masnih kiselina tako što će pospješiti sintezu tj produkovati veću
količinu enzima neophodnih za tu biosintetu na prvom mjestu acetil-coA-karboksilaze. Što se
tiče unošenja masti, kad unosimo masti, tijelo dobija informaciju da sad imamo dovoljno masti i
ne treba nam više i treba da se zaustavi proces biosinteze masti, ako te masti u tom momentu
ne potrošimo za E u toku dana, smjestiće se tamo u depo, ali se neće deponovati nove masti.
Tako da, jedući masnu hranu pogotovo ako u sebi sadrži nezasićene masne kiseline, prilikom
elongacije, odnosno usložnjavanja acetil coA, mi ćemo dobiti određenu masnu kiselinu, mi smo
uzeli primjer palmitinske kiseline sa 16 C atoma i koja predstavlja zasićenu masnu kiselinu, ali šta
je sa nezasićenim? Proces je potpuno isti samo što se uključe neki novi enzimi koji se zovu
desaturaze, odnosno neki koji će stvarati nezasićene veze na mjestima gdje je to potrebno, pa uz
pomoć tih desaturaza mi ćemo dobijati nezasićene masne kiseline. Međutim, kod naših ćelija
postoji jedan izuzetak tj mi imamo desaturazu 4,5,6,9, tj enzim koji će na 4,5,6,9 C atomu uvesti
dvogubu vezu, međutim nemamo desaturazu za 12 i 15, znači za masnu kiselinu koja ima
dvogubu vezu na 12 i 15 C atomu mi nemamo taj enzim i ne možemo ih produkovati. Tu spadaju
linolna i linoleinska kiselina, stoga one spadaju u kategoriju esencijalnih masnih kiselina, mi smo
kad smo govorili o aminokiselinama pominjali esencijalne koje ne možemo da sintetišemo i
moramo ih unijeti putem hrane, takođe u okviru masnih kiselina postoji segment odnosno
određene masne kiseline koje ne možemo da sintetišemo a to su upravo linolna i linoleinska
koje su nam od esencijalnog značaja, to su masne kiseline jako bitne za naš metabolizam,
izgrađuju biološke membrane svih ćelija, od njih se produkuje itekako važna arahidonska
kiselina, mi sve to ne bi imali da ne unesemo linolnu i linoleinsku kiselinu. One spadaju u grupu
onih omega 3 masnih kiselina. Nomenklatura masnih kiselina omega je s onog drugog kraja, pa
omega 3 je treća s kraja dvoguba veza. Zato je bitno zapamtiti da postoje esencijalne masne
kiseline, stoga ishrana koja eksplicitno uvodi redukciju masne hrane nikako nije dobra za naše
tijelo jer naše tijelo lišavamo esencijalnih masnih kiselina neophodnih za funkcionisanje našeg
organizma.
E sad, da se vratimo na elongaciju, rekli smo da nakon onog prvog enzima acetil coa karboksilaze
koji je ključan u regulaciji, pomoću kojeg dobijemo malonil coA, na scenu stupa jedan enzim
masna-sinteaza koji je dimer, ima 2 jedinice, u osnovi te 2 jedinice nalaze se i brojne
podjedinice. Čemu nam služe te 2 jedinice? Služe nam da zakočimo ono što smo već dobili, tj
acetil coA za jednu, a za drugu malonil coA. Sad moramo nekako da elongiramo ovu početnicu
tako što ćemo dodavati C atome, rekli smo da je jedna od razlika beta oksidacije i bisointeze
masnih kiselina to što su u beta oksidaciji ti fragmenti od 2 C zapravo acetil coA.A ovdje je samo
prvi acetil coA, a donor C je stalno malonil coA, i zato ćemo mi iz ovog ovdje malonil coA
prebacivati ovo na ovo, i stalno usložnjavati. Kako teče taj proces? Tako što dođe do
destabilizacije dvogube veze, ovaj C atom postaje nukleofilan, on napada ovaj, tu dolazi do
kidanja pa se onda tu uključuje i onaj NADPH koji nam služi da nam ovdje nešto oksiduje i
zakačimo ovo i na taj način pospješimo ovaj proces.Znači, imamo acetil coA i malonil zakačene
za masnu-sinteazu. Rekli smo za početak potreban nam je CO2 , ali se on ne ugrađuje u ovo
nego se i oslobađa, ugrađuje se ovaj C iz malonil coA. Ovdje dođe do nekih reakcija, transfera
elektrona, ovo postaje nukleofilni C atom, koji sad napada ovaj, on prekine sad ovo ovdje kad je
aktivirao ovaj, prekine se ovo tu i ovo se zakači za ovo. Sad imamo 4 C atoma i sad ova 2 su nam
prešla na ovo. Potrebno je da ovo dalje elongiramo, odnosno da nam se novi malonil zakači za
ovo, pa stalno se kači malonil, malonil dok mi to ne produžimo do dužine do koje nam treba
recimo da dobijemo palmitinsku od 16 C atoma.

Znači, imamo acetil coA koji je neophodan da se zakači za acil prenosni protein, i dobijamo acetil
coA za acil prenosni protein, koji služi da nam aktiviše acetil coA da nam dođe do ove masne-
sinteaze. Acetil coA dođe do ovog enzima koji ima 2 subjedinice, prvo se on zakači na taj enzim, i
onda je potrebno da se malonil coA zakači za acil-prenosni protein i da se to zakači za ovu
masnu sinteazu. Na toj masnoj sinteazi dolazi do nukleofilnog napada, potreban nam je NADPH
da bi izvršio oksidaciju one dvogube veze, pa nastaje neki intermedijer, protonil koji je zakačen
za acil prenosni protein, to ne moramo da pamtimo, pa nam se iz njega uz još jedan NADPH
kidanjem dvostruke veze stvori butiril acil prenosni protein i ovo sad koje ima 4 C atoma stalno
mora da se usložnjava i stalno ćemo uz ovu masnu sinteazu elongirati i dodavati i dodavati.Znači
da bi na početnicu od 2 C atoma dodali novu potrebno nam je da potrošimo 1 ATP i 2 NADPH i
zato nam u skoru treba onih 7 ATP i 14 NADPH što je energetski vrlo skupo, i tako se vrši
elongacija. U suštini, pamtimo samo 2 enzima, onaj za kontrolu i prvi korak za acetil coA
karboksilazu, i ovu masnu sinteazu koja služi za ovo usložnjavanje. Rekli smo da za nezasićene
još se uključe desaturaze, još se ubace na mjestima gdje je potrebno, s tim što linolnu i
linoleinsku moramo unijeti putem hrane. Rekli smo mjesto gdje se odvija proces tj tkivo gdje se
odvija i mehanizme kontrole, kratkoročnu alosternom modifikaciju i hormonski, dugoročnu na
nivou jetre odnosno produkcije enzima neophodnih za biosintezu masne kiseline.

HOLESTEROL
Ostao nam je dio koji se odnosi na holesterol i eikozanoide. Znači u okviru lipida koji su vrlo
široka, heterogena grupa jedinjenja koja osim prostih masti sadrži i složene masti, sfingolipidi,
fosfolipidi, cerebrozidi itd. Mi smo se fokusirali samo na masne kiseline i govorićemo nešto o
holesterolu što nam je bitno za opšte znanje i eikozanoide. Za holesterol smo svi čuli, na sam
njegov pomen mi imamo negativan stav, on je već dugo na optuženičkoj klupi kao uzročnik
kardiovaskularnih oboljenja i ateroskleroze. Ali, stvari nisu baš takve kako izgledaju u opštoj
populaciji i javnosti koja nije upoznata sa holesterolom i njegovim benefitima i ulogama i sa tim
kad je on loš, a kad je dobar, odnosno kad nam pravi štetu, a kad ne. Zbog čega ljudi smatraju
holesterol nečim što je negativno? Zato što od kardiovaskularnih bolesti u svijetu godišnje oboli
mnogo ljudi, i to su najčešći uzrok smrti u savremenom svijetu. Dugo se mislilo da je holesterol
glavni krivac za aetoresklerozu, ali stvari ne stoje baš tako, jeste da oko 75% svih
kardiovaskularnih bolesti nastaje usled ateroskleroze, ali kako nastaje ateroskleroza?
Aterosklerozu odlikuje neprogresivna akumulacija u zidu velikih i srednjih arterija i dugo se
vjerovalo da su te lipoproteinske partikulice koje kruže našom cirkulacijom glavne i odgovorne
koje će ovo prouzrokovati. Međutim, ovaj proces stvaranja aterosklerotskih plakova odnosno
akumulacije lipida nije baš tako jednostavan kao što se čini. Ti lipidi odnosno lipoproteinske
partikulice se ne lijepe fizički, ako posmatramo krvni sud u crijevu, i pustimo mlaz vode i neke
lipoproteinske partikulice, ne postoji osoba koja ima netaknut endotel krvnih sudova, tj zdrav
kojoj će i povećana vrijednost lipoproteina tj holesterola u cirkulaciji prouzrokovati
aterosklerotski plak. Da bi do toga došlo, krvni sud mora da bude već kompromitovan tj oštećen
endotel krvnih sudova, ako je on oštećen onda ti lipidi koji se nalaze u cirkulaciji tu će početi da
se slažu odnosno oni koji su male gustine tj LDL frakcije, onaj loš holesterol, on će doprinijeti
onda stvaranju aterosklerotskog plaka, međutim ukoliko imamo zdravu osoba koja nije
hipertenzičar, dijabetičar itd ima zdrave krvne sudove, koliko god holesterol tj unos bio one
neće dobiti zakrčenje krvnih sudova, tako da je zabluda da je holesterol glavni krivac
aterosklerotskih plakova. U formiranju aterosklerotskih plakova učestvuju brojni interleukini,
citokini, neki proteini, neki lipidi, sve zavisi od krvnog suda..Znači endotel krvnih sudova je taj
koji diktira stvaranje aterosklerotskog plaka, znači ako mi imamo oštećen endotel pa onda još i
pridodamo sve ove lipide logično da ćemo doprinijeti stvaranu aterosklerotskog plaka koji moe
rezultirati infarktom, ali ako nam je zdrav krvni sud za nas nema bojazni. Zato recimo mlada
populacija koja izmjeri holesterol i npr povećana je vrijednost npr 8, oni odmah uđu u
paničarenje da sad moraju da redukuju masnu hranu, ali to je potpuno pogrešno Referentni
opseg holesterola se mijenja iz godine u godinu. Kada je došlo do porasta tih kardiovaskularnih
oboljenja, ljudi su krenuli u borbu na lipide tj redukovali lipide iz ishrane pa su snižavali taj
holesterol tj njegovu granicu misleći stalno da je holesterol taj koji to izaziva, ali se danas zna da
povećanje nivoa holesterola u cirkulaciji ne znači nužno da smo bolesni, da imamo povećan rizik
od kardiovaskularnog oboljenja i da ćemo završiti sa infarktom i da treba da se liječimo. E sad,
ako pogledamo biosintezu lipida i biosintezu holesterola, možemo konstatovati da se holesterol
sintetiše u svim tkivima u našem organizmu, osim u eritrocitima, da je potrebno jako puno
enzima da bi nam se od jedne početnice, acetil coA koji ima 2 C atoma stvorio holesterol koji
ima 27 C atoma i pritom prstenastu strukturu, znači tu treba puno enzima, puno E, puno
NADPH. Postavlja se pitanje zašto naše tijelo tj naše ćelije koriste ogromne resurse za
proizvodnju holesterola, koji nas ubija? Holesterol ima i drugu stranu tj ima nezamjenjiv biološki
značaj u našim ćelijama, u prvom redu sastavna je komponenta svake ćelijske membrane i daje
rigidnost membrani naravno uz ostale komponente, u zavisnosti od udjela holesterola u
biološkoj membrani zavisi i njena propustljivost, neka tkiva je potrebno da imaju veću količinu
holesterola u membrani, neka manje, ali da nema holesterola te bi se membrane prilično
raspale i njihva propusnost bi bila potpuno drugačije nego što jeste. Osim što je nezaobilazna
komponenta svake biološke membrane, on je i prekursor u biosintezi svih steroidnih hormona.
Znači svi steroidni hormoni nastaju iz holesterola, tako da ako snizimo tj oborimo holesterol na
vještački način više nego što je neophodno, mi smo zaprijetili našem tijelu da će ostati bez
steroidnih hormona, a možemo prouzrokovati i fertilitet. Holesterol osim što je prekursor svih
steroidnih hormona, on je prekursor za biosintezu žučnih kiselina i vitamina D. Znamo da danas
je vrlo aktuelan problem deficita vitamina D koji takođe prouzrokuje depresiju, hormonske
poremećaje itd.Da bismo mi proizveli vitamin D osim što nam je potrebna stimulacija sunčevih
zraka, potreban nam je i holesterol. Znači osoba koja je mršava odmah nameće sumnju da nema
vitamin D, ako nema vitamin D,onda ona nema temelje hormone,ima probleme sa
nesanicom,psihijatrijske probleme..Znači, da nemamo holesterol niti bi nam membrane radile
kako treba, niti bi se vršio transport kroz te membrane, ne bismo mogli proizvesti steroidne
hormone, žučne kiseline, vitamin D, znači za sve ovo nam je potreban holesterol. Što se tiče
biosinteze holesterola pomenućemo samo prvi korak tj samo 1 enzim koji nam je bitan za
regulaciju ovog procesa, on se zove HMG koareduktaza?? Za biosintezu holesterola potreban
nam je acetil coA tj nešto što ima 2 C atoma što mi sad usložnjavamo, tj dodavamo 2 C atoma,
pa još 2 pa ćemo dobiti nešto što se zove malenolat?? Pa iz njega niz intermedijera. Znači
biosinteza holesterola je vrlo zahtjevna sa mnogo enzima i mnogo intermedijera, mi ne treba da
naučimo to, u našem udžbeniku postoje samo strelicama imena bez formula: acetil coA pa niz
intermedijera između kojih geranil pirofosfat pa skvalen itd. da bismo došli do konačne
ciklozacije tj nečeg što ima 27 C atoma a to je holesterol. Bitno je samo da onu šemu iz
udžbenika, da nam je ključni enzim HMG koareduktaza koja počev od 2 acetil coA pa još 1 kad se
doda dobijamo HMG koaD...?????? Inhibicijom tj aktivacijom hmg koareduktaze na tom koraku
mi usmjeravamo biosintezu holesterola. Da li će nam biti potrebno puno holesterola u datom
trenutku u ćeliji aktiviraćemo ovo, inhibiran je negativnom povratnom spregom, kad imamo
puno mevalonata? to nam inhibira hmg koareduktazu što je i logično. Nekad je potrebno da se
aktivira zato što smo vidjeli da holesterol ima niz benefita tj potreban nam je, što se tiče
biosinteze ne pamtimo bez tu šemu intermedijera i hmg koareduktazu kao enzim koji je ključan
za regulaciju procesa biosinteze. Pamtimo samo da ima puno intermedijera i par najznačajnijih.

Vraćamo se na trasnport holesterola u organizmu i ono što smo rekli na početku. Lipidi iz hrane
digestuju se u tankom crijevu a onda u vidu hilomikrona tj masnih kapljica zakače se za protein
nosač putem limfotoka dospiju do krvotoka. Putem krvotoka dospiju do jetre, u jetri se prevode
u VLDL česticu, koja cirkulacijom gubi određene masne kiseline i prerasta u IDL koja dok stigne
do periferije još izgubi lipida i postala je LDL čestica. Ona ulazi u ćelije perifernih tkiva jer nosi
lipide između ostalog i holesterol koji je potreban toj ćeliji za nešto ili masne kiseline za E ili taj
holesterol da se ugradi u membranu itd. U zavisnosti od broja receptora LDL na ovoj membrani
ovdje usvojiće se masne partikulice i doći će do njihovog metabolizma na nivou ćelija tj
razgradiće se na glicerol odnosno na proteine koji su nosači i na lipide to su ustv masne kiseline
ili taj holesterol koji smo unijeli hranom i on će se upotrijebiti za određene metaboličke potrebe.
Ostatak glikoproteinske partikulice koji je izgubio već te lipide vraća se u vidu HDL čestice sa
visokom gustinom a malom zapreminom i on se vraća ponovo do jetre natrag. Loš holesterol
ima puno lipida, malo proteina. Dobar holesterol ima puno proteina a malo lipida. Ovaj ima
malu zapreminu, ovaj veliku zapreminu. U formiranju ovih aterosklerotskih plakova, kada dođe
do nagomilavanja tog aterosklerotskog plaka, LDL čestica je sklona da se zakači i da doprinese
inflamaciji odnosno već na inflamatornom tkivu da izazove lijepljenje tj nagomilavanje lipida. Za
razliku od LDL čestice, HDL čestica ima protektivnu ulogu tj ona je čistač i ona može da učestvuje
na saniranju tog inflamatornog procesa odnosno na saniranju formiranja aterosklerotskog
plaka.Jedna interesantna činjenica za holesterol još je ta da je to jedini biomolekul koji naše
ćelije stvaraju ali nemaju obrnut mehanizam da ga degradiraju. Znači ne postoji mehanizam koji
će degradirati holesterol, zato se on iz jetre uz žučne kiseline prevodi u oblik koji će se naći u
digestivnom traktu i putem fecesa će se višak izlučiti u spoljašnju sredinu. Znači, kada se već LDL
čestica sa perfierije vrati u jetru, u jetri će se taj holesterol uz žučne kiseline prebaciti u krvotok,
vratiti u digestivni trakt i iz digestivnog trakta se izbaciti u spoljašnju sredinu. Znači on se
izbacuje kao takav i nemamo način razgradnje. Rekli smo da na svakoj ćeliji periferije postoje
određeni receptori, da bi se usvojile masti iz LDL partikule potrebni su nam neki LDL receptori, ti
LDL receptori su proteini i oni se stvaraju na nivou jedra, kada jedro dobije signal da ima puno
LDL partikulica, ono šalje receptore da preuzmu te partikulice. Te partikulice se usvajaju, nađu
se u citozolu, u citozolu se LDL partikulica degradira u lozozomu na svoje kompontente, tj na
proteine odnosno aminokiseline, na masne kiseline i na holesterol. To je mehanizam kojim se
usvaja holesterol, koji onda služi za svašta nešto u organizmu. Čuli smo vjerovatno koliko je taj
holesterol poznat i koliko ga ljudi mjere, vjerovatno smo čuli da neka osoba ima holesterol
odnosno povećane vrijednosti lošeg holesterola pa kažemo za nekog da ima naslednu
hiperholesterolemiju, to se sastoji u tome da postoje osobe čiji broj receptora nije dovoljan da
usvoji LDL partikulice, genetski, nemaju genetsku predispoziciju, familijarnu, nemaju dovoljno
receptora, ne unosi se ovaj LDL u ćeliju i gomila se u cirkulaciji, tako raste loš holesterol i taj loš
holesterol mi ne možemo suzbiti redukcijom masne hrane, znači koliko god mi ne jeli lipide,
naše ćelije stvaraju holesterol tj sva tkiva i taj holesterol uprkos tome što ga ne unosimo hrano,
mi nemamo genetsku predispoziciju da imamo dovoljno receptora da bi usvojili LDL partikulicu i
onda imamo familijarnu holesterolemiju pa se moramo podvrći ukoliko smo rizična kategorija,
hronični bolesnik, ukoliko imamo hipertenziju,oštećene krvne sudove, dijabetes itd onda ćemo
morati da saniramo taj holesterol pa ćemo koristiti određene medikamente koji se zovu
spertini? koji će inhibirati hmg koareduktazu i koji će na nivou endogenog holesterola tj onog
koji mi stvaramo snižavati holesterol. Prva linija obdrane kod rizičnih grupa koji imaju loš
holesterol povećan je redukcija egzogenog holesterola.

Ukupan holesterol u našem tijelu, naše tijelo stalno mora imati nekih nije bitno 1600mg
holesterola, obično putem hrane unesemo nekih 400mg, a onih 1200mg stvore naše ćelije što
znači da je mnogo veći udio endogenog holesterola koji se stvara u našeg tijelu nego onog koji
smo mi unijeli, to je još jedna nelogičnost da je holesterol toliko loš jer ako je toliko loš zašto bi
naše tijelo stvaralo ga 3 puta više nego što ga unesemo. Kod rizičnih grupa se krene prvo
saniranjem holesterola iz ishrane, onda mu se redukuju namirnice u određenoj mjeri
životinjskog porijekla, jedino ćelije životinjske proizvode holesterol tj ne postoji biljka koja može
da proizvede holesterol, tako da kad vidimo u prodavnici ono biljno ulje bez holesterola, to je
smiješno, jer ne postoji biljno ulje sa holesterolom jer nijedna biljka ne stvara holesterol, onda
se u ishrani napravi neki balans da probamo da smanjimo egzogeni holesterol kod onih
familijarnih hiperholesterolemija, međutim to nekad u nekoj mjeri urodi plodom, a nekad ne tj
neće ga baš toliko spasiti, i onda se podvrgava fizičkom radu tj aktivnostima da bi utrošio malo E
iz tih lipida odnosno rezervi. Misli se na umjerenu fizičku aktivnost, šetnja u nekoj udobnoj obući
itd a ne da se polomimo, da polomimo skelet, pokidamo mišiće, stvaramo nusprodukte
metabolizma, ne znam zašto..samim tim ugrožavamo tj opterećujemo jetru jer mi kad se puno
bavimo sportom, svakom sportisti kad izvadimo i izmjerimo biohemijske parametre vidjećemo
da su mu kompromitovane ćelije jetre, počinju da popuštaju membrane, sve to treba vrijeme da
se vrati u startnu poziciju, sumanuto bavljenje sportom je više nego nezdravo, skoro da ne
postoji profesionalni sportista koji nema neki problem zdravstveni ili sa zglobovima, ili
ligamentima ili srčane probleme itd.
Regulacija biosinteze holesterola kod populacije kod koje je to neophodno, ide regulacijom
aktivnosti hmg koareduktaze i regulacijom sinteze LDL receptora na nivou jedra, i postoje
određene smole koje uklanjaju holesterol tj vežu se u digestivnom traktu za njega i samo ga
provuku kroz digestivni trakt, to je kod ranjivih populacija koje imaju familijarne
hiperholesterolemije koje treba da bar taj egzogeni malo da snize, tako da postoje različite
strategije u kontroli vrijednosti holesterola. Hormonska kontrola kovalentne modifikacije HMG
koareduktaze osim povratnom spregom isto je regulisano na isti način glukagonom i insulinom.
Glukagon će smanjiti biosintezu holesterola jer nam je jasno čim nam je visok glukagon mi
imamo malo glukozu, čim nam je visok insulin imamo puno glukoze i on će pospješiti stvaranje
holesterola, tako da taj mehanizam kontrole hormonske povezuje i metabolizam ugljenih
hidrata i lipida kontra jedan drugom.Rekli smo da ne postoji metabolički put razgradnje nego se
holesterol žučnim kiselinama i solima izbacuje iz organizma. Balans holesterola u organizmu,
onaj koji smo stvorili i onaj koji smo unijeli, rekli smo da ga više stvorimo nego što ga unesemo, s
tim što hrana lipidna može biti različitog kvaliteta, mi možemo da pojedemo parče maslaca koji
predstavlja prilično zdrav izbor lipida, a možemo da pojedemo neku lizalicu ili neki ulijepljeni
kolač napravljen od različitih sintetičkih margarina, unijeli smo lipide ali nezdrave lipide. Bitno je
da onesemo one omega 3 kroz sjemenke,bademe,lješnike,ribu.. tako da je nužno da te lipide
unesemo ali ne i da unesemo šećere jer smo rekli kad unosimo šećer mi pospješujemo
biosintezu lipida. Strategija za snižavanje koncentracije tj nivoa holesterola ide da prvo
smanjimo onaj egzogeni, pa povećamo eliminaciju smolama i kad izvršimo inhibiciju hmg
koareduktaze je zadnja mjera, i u toj mjeri postoji čitav spektar medikamenata koji se zovu
statini? Šta oni rade, oni inhibiraju hmg koareduktazu na samom startu biosinteze holesterola
koja je inače veoma duga mi zaustavimo tu biosintezu, međutim naše tijelo je pametnije od nas,
svi ti intermedijeri nisu slučajni već nam oni služe za nešto drugo. Time što smo mi snizili
holesterol i zaključali taj put statinom, mi smo tijelo lišili ovih intermedijera koji nam možda
trebaju za nešto i na taj način napravili štetu. Znači, propisivanje statina bi trebalo da bude vrlo
racionalno i vrlo proračunato samo onim ljudima koji nemaju drugu opciju.I onda napraviti neku
procjenu šta je veća šteta i biti vrlo obazrivi.

EIKOZANOIDI
Pripadaju kategoriji lipida i derivati su polinezasićene masne kiseline sa 20 C atoma tj.
arahidonske kiseline. Eikozanoidi se takođe sintetišu u skoro svim ćelijama našeg organizma, i
obično ih zovu lokalni hormoni, zato što se brzo razgrađuju, ne deponuju se u ćeliji, ali za razliku
od pravih hormona, ciljna ćelija im se nalazi neposredno od mjesta sinteze tj ne idu u cirkulaciju
pa onda putem krvi negdje drugo kao pravi hormoni. U eikozanoide spadaju 3 kategorije, to su:
prostaglandini, tromboksani i leukotrieni, s tim što su leukotrieni linearne strukture, a
prostaglandini i tromboksani su ciklični. Svi su nastali iz arahidonske kiselina koja ima 20 C
atoma, imena su dobila, to su trivijalna imena koja su nastala prema tkivu gdje su prvi put
pronađena. Tromboksani u trombocitima, leukotrieni u leukocitima, prostaglandini u prostati.
To nam već kategoriše da je ovo kategorija koja se proizvodi svugdje, osim u eritrocitima. U
zavisnosti od tkiva u kome je proizvedeno, oni imaju različite uloge, recimo proozvodnja
eikozanoida u bubrezima pospješuje protok krvi u bubrezima, u reproduktivnom traktu
pospješuje kontrakciju ili relaksaciju mišića uterusa odnosno materice, jako su bitni u krvnim
sudovima jer izazivaju vazokonstrikciju ili vazodilataciju koja može usloviti agregaciju
trombocita. Što se tiče GITa, u gastričnim ćelijama djeluju protektivno jer njihovo lučenje štiti
ćelije sluzokože od dejstva niske pH vrijednosti HCl. U plućima učestvuju u kontrakciji, relaasaciji
mišića grudnog koša pa učestvuju u disanju, u nervnom tkivu djeluju na nervne završetke koji
učestvuju u prenosu bola. Znači, eikozanoidi to je ono što se luči kad smo bolesni, kad nas boli
glava, kad imamo groznicu, mučninu, nagon za povraćanje, jer naše tijelo dobija signal da smo
ugroženi i taj signal dobiju kad se poveća produkcija eikozanoida, oni na nervnim završecima
izazivaju bol i oni su nam signal da se dešava nešto u našem tijelu na šta treba da reagujemo da
bi se zaštitili od toga. Znači, zaštitna uloga lipida odvija se u produkciji eikozanoida koji našem
tijelu šalju signal da smo se otrovali nekom hranom, da imamo neku infekciju, da smo se udarili,
opekli itd. Znači sintetišu se u gotovo svim tkivima. Prekursor za biosintezu eikozanoida je
arahidonska kiselina, jedna polinezasićena masna kiselina, ima 4 dvostruke veze, 20 C atoma,
jako je bitna i nalazi se u biološkim membranam u obliku fosfolipida, pa je obično na drugoj
poziciji zakačena arahidonska kiselina. Arahidonska kiselina nastaje obično iz linoleinske kiseline
koja je esencijalna masna kiselina unijeta putem hrane. Znači, stvorili smo arahidonsku kiselinu i
ona sad čini strukturu naše biološke membrane, a u slučaju da nam trebaju eikozanoidi, onda
ćemo mi tu arahidonsku kiselinu iz fosfolipida biološke membrane iskoristiti za produkciju i
leukotriena i onih linearnih i onih cikličnih. Kako? Postoji enzim fosfolipaza A2 koja utiče na
fosfolipide membrane, ona prekine arahidonsku kiselinu iz fosfolipida i oslobodi je, iz
arahidonske kiseline jednim putem linearnim gdje učestvuje 1 enzim lipooksigenaza? Nastaju
leukotrieni. Cikličnim putem uz ciklooksigenazu koja ima ciklooksigenaznu i peroksidaznu
funkciju nastaju prostaglandini i tromboksani. Znači kad nas nešto boli to znači da nam se
oslobađa arahidonska kiselina iz membrana i da mi stvaramo ovo. Mi obično na bol reagujemo
time što želimo da taj bol suzbijemo jer nam je neprijatan pa ga saniramo nečim. Nešto što
izaziva sanaciju bola je medikament koji će nam zaustaviti ovaj put biosinteze eikozanoida. Taj
put može biti obustavljen na različitim koracima tj možemo ga obustaviti ovdje, ako se blokira
enzim fosfolipaza A2, mi iz fosfolipida nećemo mobilisati arahidonsku kiselinu i nećemo imati
prekursor za proizvodnju ni linearnih ni cikličnih eikozanoida, i kategorija ljekova koji inhibišu
fosfolipazu A2 zove se nesteroidni antiinflamatorni ljekovi i mogu zablokirati ovo ovdje tj
ciklooksigenazu pa ćemo dozvoliti produkciju leukotriena linearnih ili ćemo u konačnici
zablokirati ove ciklične. Na kom koraku mi želimo da zaustavimo ovu biosintezu zavisi od
problema koji imamo. S obzirom da smo rekli da eikozanoidi imaju brojne uloge ne bi bilo dobro
zablokirati ih skroz, jer recimo onda smo GIT učinili podložnim za dejstvo HCl pa možemo oštetiti
sluznicu želuca. Ono kad kažu da nesteroidni antiinflamatorni ljekovi oštećuju želudac, nije da ti
ljekovi oštećuju želudac već oni zablokiraju produkciju eikozanoida koji nam štite mukus na
želucu i on je podložan HCl i duga upotreba tih ljekova zablokira na eikozanoide i može izazvati
agregaciju trombocita u krvnim sudovima i ovamo može učinitim podložnu gastričnu mukozu
dejstvu HCl tako da njihova dugoročna upotreba nikako nije dobra. Međutim, postoje i nove
generacije blokatora prostaglandina tako da postoje koksibi? tj selektivni inhibitori, oni mogu da
zaustave KOKS1 i KOKS2 odnosno enzime koji proizvode, koji zablokiraju samo određenu
kategoriju na kraju ovog lanca a puste nam sve ovo tj puste nam leukotriene znači oni zadrže
gastroprotektivnu ulogu ali nam snize bol i snize agregaciju trombocita. Znači koksibi su
selektivni antiinflamatorni ljekovi. Ovu ciklooksigenaznu i peroksidaznu aktivnost enzima koji iz
arahidonske kiseline produkuje ciklične eikozanoide blokiraju nesteroidni antiinflamatorni
ljekovi, dok ovi koji su steoridni zablokiraju i jedan i drugi. Sterodini odnosno kortikosteroidi
zablokiraju fosfolipazu A2,a nesteroidni blokiraju ove ciklične a ostave nam leukotriene. Različita
je uloga ovih nesteroidnih antiinflamatornih ljekova, uglavnom su reverzibilni osim acetilsalicilne
kiseline koja ireverzibilno zablokira ovaj put. Postoje neki kao zablokiraju samo tromboksan
sintazu tj stvaranje tromboksana i samim tim sprečavaju agregaciju trombocita. Mehanizam
djelovanja acetilsalicilne kiseline odnosno aspirina jeste da zablokira ciklooksigenaze i
peroksidaze koje produkuju ciklične eikozanoide učini acetilovanim i na taj način neaktivnim.
Ireverzbilina inhibicija. Dok svi ostali NSAIL imaju reverzibilnu inhibiciju koja nakon 48h prestane
da djeluje.
Znači, bitno je samo šta su eikozanoidi, kakva im je uloga, da su brojne, da mogu da se
zablokiraju ali s obzirom na to da se proizvode u svim tkivima oni imaju svoje jako bitne funkcije,
da znamo da je prekursor arahidonska kiselina iz fosfolipida membrane, a da ta arahidonska
kiselina ne bi mogla da postoji da mi nemamo esencijalnu aminokiselinu linolnu i linoleinsku iz
kojih će nastati arahidonska. Što se tiče segmenta fosfolipida i sfingolipida, n