Паметнији попушта, али није увек паметно попустити

Дарежљивост је једна веома лепа особина, поготово лепа онима који је немају. Сада сте
можда мало збуњени. Како то да је другима лепо нешто што немају? Управо у том грму
лежи зец, лепо им је јер нема апсолутно никаквих обавеза. Неко је фин, не заузима се за
себе, па како да не буде и дарежљив? Зар није права дарежљивост у томе када неко даје
сваки делић себе како би другима било боље?

Попустљивост. То је можда попустљивост, мање давање из добре воље и много више

узимање, пошто знате да неће бити последица. Тешко је бити тако ,,дарежљив” у туђим
очима, а заправо тако попустљив. Тешко је градити зидове ако сваки пут када скинеш
једну циглу, неко дође и уруши сав труд у име ,,пријатељства”. Пријатељство, ако питате
многе људе, јесте безусловна љубав, разумевање и давање. То је веома лепо, без сумње,
али када ћемо поставити то омражено питање — Ко ту даје, а ко узима? Ко пружа услуге,
а ко са лажним осмехом каже: ,,Хвала, најбољи си!” Можда и не желим да
будем ,,најбољи”, а верујте ми, нико не би желео.

Замислите сада, један просечан дан. Среда, рецимо. И баш средом имамо тај час коме се
више не радујем колико некада јесам. Ликовно. И сада замислите, долазим у школу са
блоком формата А5, отприлике 10 листова. Зашто ,,долазим” без “о” на крају? Јер тако и
јесте. И сада замислите поново, враћам се кући. Више у руци немам тај блок, ни један
једини лист. И тако, пре доласка кући, свратићу у књижару и купити још два за следећи
час. ,,Није било довољно, није било за све”, мислим. Зашто није било довољно? Не зато
што нико осим мене није понео материјал за рад на часу, наравно, већ зато што ја нисам
донела довољно за све. Не љутим се због тога, ипак су они моји ,, пријатељи” и не бих
да ,,испаштају због моје себичности”, јер свака граница била би себична. Ако дам лист
онима са којима се дружим, само је поштено дати лист и онима који ми се не јављају на
улици, зар не? Сада замислите живот као тај блок. Свако долази и узима део, тако да
остаје само корица. Ти бели, нови листови више нису бели и не припадају нама. Можда
ипак треба бирати коме ћемо дати тај део себе. Може се купити још бескрај блокова
формата А5, али други живот се не може купити. И даље се мучим са границама и питам
се да ли постављам неке себичне зидове око себе само пишући овај састав, само постојећи
и дишући? Да ли је себично да се овако осећам, да овако размишљам? У чему је више и
разлика? Можда сам само себична, али, хвала Богу да је моја попустљивост много већа.
Попустљивост је лепа особина, али користољубље није.