Jovan Jovanović, Zmaj Jova ili Čika Jova, je jedan od najplodnijih pesnika

srpskog romantizma. Rođen je 6. decembra 1833. godine u Novom Sadu, a

preminuo je 14. juna 1904. godine u Sremskoj Kamenici. Završio je prava i
medicinu, a uporedo sa tim je pokretao i uređivao brojne književne časopise.
Pisao je lirske, satirične, političke i dečje pesme. Zmaj potiče iz ugledne
porodice, a roditelji su mu bili Marija Gavanski i Pavle Jovanović,
gradonačelnik Novog Sada. Osnovnu školu je završio u rodnom gradu, dok je
više razrede pohađao u Halašu i Požunu (današnjoj Bratislavi). Nakon
gimnazije je upisao prava u Pešti koja je studirao i u Pragu i u Beču. Stekao je
dobro obrazovanje, a u gradu muzike je upoznao političara Svetozara Miletića
i pesnike Đuru Jakšića i Branka Radičevića koji će uticati na njegovo
stvaralaštvo. Zmaj je tvorac srpske poezije za decu i njen najveći predstavnik.
1858. godine je objavio prvu pesmu „O Gaši“, a tokom života je napisao oko
450 dečjih pesama. Najpoznatije su: „Al’ je lep ovaj svet“, „Pačija škola“,
„Materina maza“, „Taši, taši“, „Zima, zima, e pa šta je“, „Ž aba čita novine“, „Zeka
iz jendeka“, „Prvi sneg“, „Ciganini hvali svoga konja“, itd. Neke od pesama za
odrasle su: „Zar ja ljubit’ više ne smem“, „Moji mrtvi“, „Misleć’ na te“, „Mrtvo
cveće“, „Svetli grobovi“ koju je napisao posle smrti prijatelja Đure Jakšića, itd.
1860. godine se vratio u Novi Sad i, kao jedan od najbližih Miletićevih
saradnika, postao je službenik u opštinskom sudu. Na toj funkciji se kratko
zadržao jer ga je privukao književni rad pa je pokrenuo časopis „Javor“ i
satirični list „Komarac“. 1861. godine je upoznao svoju buduću suprugu.
Njegova sestra od tetke, Pava Nešković, se razbolela pa joj je Jovan došao u
posetu. Negovala ju je Eufrosina koja je pesniku zapala za oko. Pošto je bio
stidljiv, nije se usudio da joj otkrije svoja osećanja, već ih je iskazivao u
pesmama koje je čitao sestri. Tako je započeo zbirku „Đulići“ (od turske reči
Gü l koja znači ruža) u kojoj je opevao svoju ljubav prema devojci. Skupio je
hrabrost i napisao joj pismo u kojem ju je nazvao imenom jednog od najlepših
cvetova, Ruža. Strahujući od odgovora, otišao je iz Novog Sada, a po povratku
ga je sačekalo pismo u kome mu Ruža otkriva da njeno srce njemu pripada.
1862. godine su se venčali, a slavlju su prisustvovali mnogi učeni ljudi poput
Jovana Đorđevića, Jakova Ignjatovića, Svetozara Miletića, itd. Tada su nastale
neke od najlepših Zmajevih pesama: „Kaži mi, kaži, kako da te zovem“, „Tijo
noći moje sunce spava“, „Zaspala si, a ja budan“, i druge u kojima opisuje
najsrećniji period svog života koji je kratko trajao. Ubrzo im se rodio sin
Mirko, a 1863. godine porodica se seli u Peštu gde je Jovan radio u najstarijoj
književnoj, kulturnoj i naučnoj instituciji srpskog naroda, Matici srpskoj, i bio
nadzornik zadužbine koju je osnovao prvi Srbin doktor prava, Sava Tekelija.
1864. godine je pokrenuo satirični list „Zmaj“, a to će postati i njegov nadimak.
Nastao je od datuma 3. maj kada se, pre 16 godina, održala Majska skupština
na kojoj je srpski narod sebe proglasio politički slobodnim i nezavisnim od
Austro-Ugrarske. Pored ovog nadimka, imao je još 398 pseudonima od kojih je
prvi bio Osijan (suncem obasjan). Završio je i objavio zbirku pesama „Đulići“ i
upisao je medicinski fakultet. Onda su usledile tragedije koje će obeležiti
pesnikov život i zauvek ga promeniti. Sin Mirko je umro kada je imao tri
godine, a ćerka Tijana sa tri meseca. Utehu su tražili trećem detetu u Savi, ali
on je umro nakon nedelju dana. Četvrto dete, Jug, je umro na rođenju. Rodivši
Smilju, Ružino srce nije moglo da izdrži toliku patnju pa se i ona brzo
upokojila. Nesrećnom pesniku je ostala samo ta devojčica koja je živela svega
dve godine. Iako je bio lekar, nije mogao da ih spase od tuberkuloze za koju, u
tom periodu, nije bilo leka. U međuvremenu se vratio u Novi Sad i otvorio je
ordinaciju. Nekoliko godina kasnije je počeo da živi u Pančevu gde je pokrenuo
list „Ž iža“. Zmaj je ženi i deci napravio spomen u vidu zbirke pesama „Đulići
uveoci“ u kojoj opisuje svoju bol zbog strašnih gubitaka koje je doživeo.
Okrenuo se svoj deci ovog sveta i za njih je uređivao časopise „Neven“,
„Kolarac“, itd. Jovan je pokojnoj Smilji uzeo dadilju, Mariju Kostić, koja je imala
dve ćerke Macu i Anku. Nakon njene smrti, devojčice je prihvatio kao svoje i sa
novom porodicom se preselio u Beograd. Tu je obavljao privatnu praksu i
postao je dramaturg Narodnog pozorišta. Nekoliko godina kasnije, sa Marijom
i devojčicama se preselio u Zagreb. Ž iveli su blizu pozorišta da bi Maca i Anka
mogle da uče glumu. Međutim, i one su uskoro preminule zbog čega se pesnik,
skrhkan bolom, vratio u Sremsku Kamenicu koja se nekada, u njegovu čast,
zvala i Zmajeva Kamenica. Utehu je pronalazio u radu. Prevodio je mađarsku
književnost, posebno mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija,
zatim Geteova, Hajneova, Puškinova i Ljermontova dela. 1878. godine je
pokrenuo humoristički časopis „Starmali“, a saradnici su mu bili Ljubomir
Nenadović, Laza Kostić, itd. Od 1880. godine je počeo da uređuje „Neven“,
najbolji dečji časopis u to vreme. 1882. godine su završena izdanja pod
nazivom „Pevanija“ i „Drugo pevanija“ koja obuhvataju šaljive pesme koje je
Zmaj objavljivao u raznim časopisima. U svojim pesmama, Hrvate je nazivao
„srpskom braćom“ i zagovarao je jedinstvo ova dva naroda. 1883. godine je u
pesničko-političkom časopisu „Starmali“ objavio pesmu „Š ta se čuje“ u kojoj
govori o nevoljama Hrvata zbog pokušaja Austrougara da ih mađarizuju i
poziva Srbe da im pomognu. 1985. godine je štampana zbirka pod nazivom
„Snohvatice“, 1899. godine „Čika-Jova srpskoj deci“, 1900. godine „Devesilje“, a
1901. godine „Čika-Jova srpskoj omladini“. Napisao je šaljivi pozorišni komad
„Š aran“ i pesničku legendu „Vidosava Branković“. Veliki ljubitelj Zmajeve
poezije bio je Nikola Tesla koji ga je smatrao najvećim srpskim pesnikom.
1897. godine dva velikana su se srela u Beogradu. Zmaj je napisao stihove u
čast naučnikovog dolaska koji su ga toliko ganuli da je počeo da plače i
poljubio je pesnikovu ruku. Po povratku u Ameriku, Tesla je preveo nekoliko
Zmajevih pesama na engleski jezik pa je on prvi srpski književnik čija su dela
tamo objavljena. 14. juna 1904. godine je preminuo u snu i otišao je kod svoje
Ruže i dece. Sahrani je prisustvovalo mnogo ljudi koji su oplakivali pesnikovu
smrt i tužan život. U njegovu čast, Matica srpska je ustanovila Zmajevu
nagradu koja se dodeljuje za poeziju na srpskom jeziku, organizuje Zmajeve
dečje igre u Novom Sadu koje predstavljaju najveći dečji festival u Srbiji i
dodeljuje Povelju Zmajevih dečjih igara kao priznanje za stvaralački doprinos
književnosti za decu. 1973. godine RTB je snimila TV seriju za decu pod
nazivom „Neven“, a pesnika je glumio Mića Tomić.