Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života

Jugoslavije 1940-1989” (41)

Maestralni pevač: Krsta Petrović

Photo: Radio TV Revija

Krsta Petrović: Neokaljani glas

Pisao: Petar Luković

Kad se seti zlatnih dana jugoslovenske zabavne muzike, Krsta Petrović nije tužan. Ostalo
mu je sve što je imao: glas, stas i odnos prema poslu. Predratni voždovački đak, sitni
švercer uglja i cigareta u okupiranom Beogradu, poratni član „Krsmanca" i kasnije pevač
od ugleda - kao da je bio predodređen da peva najnepevljive pesme, da ih peva dobro i
nikad ne bude NAJpopularniji. Osim toga, Krsta Petrović je ekskluzivni svedok istorije naše
estrade čije je učesnike dobro poznavao. Mnoge je dočekao i mnoge ispratio. Od faze Net
King Kola, preko „Tbilisi, Gruzija maja...", do starogradske pesme proteklo je mnogo
vremena. Sasvim dovoljno da se ružne stvari zaborave. Tih godina smo svi mi pevali, ali su
malo pevali nas (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o
Krsti Petroviću. Intervju sa Petrovićem za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je 1987. godine.
Krsta Petrović umro je u Beogradu, 21. jula 2001.)

Za klasičan estradni cirkus koji podrazumeva udaranje ispod pojasa, samohvalisanje,
lake napade paranoje ili hroničnu depresiju - drug Krsta Petrović nikad nije imao
razumevanja. U karijeri koja je počela pedesetih godina (u vreme kad se još pazilo na
lepo ponašanje) a traje sve do danas, Krsta je ostao neokaljan: nije se tukao za nagrade i
trofeje, za sobom nije vodio razularene čete navijača, dosledno je poštovao kućni red i
mir, stoički uveren u svoju poslovičnu profesionalnost i lično dostojanstvo.

Sigurnost mu je ulivala takva sitnica kao što je glas: bez vidljivih napora, elegantno i lako,
Krsta je maestralno pevao i to mu pravo niko nije mogao oduzeti!

Priznavali su nevoljno to i oni tipovi koji su galamdžijski mahali svojim tiražima, tiho
pateći što nemaju Petrovićevu urođenu nonšalanciju i energiju, ispravno zaključujući da
je muzika ipak nešto više od cifara i sume na žiro-računu. Da sve bude gore po njih,
Krsta Petrović nikako nije ličio na standardni pevački uzorak.

Obrazovan i elokventan, brižljivo je negovao ličnu oazu u balkanskoj estradnoj pustinji

koja je vegetirala u blaženom neznanju i čekanju od tezge do tezge. Uspeo je da sačuva
živce, osnuje porodicu, diplomira na sociologiji i, nakon svega, da hladno i trezveno
progovori o karijeri koja se protegla preko tri decenije.


 Na početku karijere: Krsta Petrović
Photo: Lična arhiva/Krsta Petrović

Život u okupiranom Beogradu

Rođen je u Beogradu, na Voždovcu, 27. septembra 1928, od oca Nedeljka i majke

Bosiljke, u porodici u kojoj su još bili tri sestre i stariji brat (1912.) Najmlađi član familije
Petrović pohađao je osnovnu školu „Vožd Karađorđe". Bio je, uglavnom, dobar đak koji
je više pažnje posvećivao održavanju gole egzistencije nego učenju. Sa devet godina
počeo je privatno da radi: kopao je tuđe bašte i raznosio mleko!


Uspomena sa Opatijskog festivala 1960: Nada Knežević, Predrag Cune Gojković, Bet
Marjanović, Gabi Novak, Krsta Petrović i Jasna Benedek

Kao đak drugog razreda Sedme gimnazije, dočekao je rat 1941. godine. Periferijski život,
čak i u uslovima okupacije, tekao je svojim tokom, komšijski i prijateljski, uz deobu
svakog parčeta hleba. Sedma gimnazija morala je da se seli u paviljone (blizu današnjeg
stadiona JNA), a potom u školu „Kraljica Marija", na Avalskom drumu. Zajedno sa
drugovima iz razreda, Krsta je triput nedeljno išao na predavanja, dok im je, u stvari,
glavno zanimanje bila krađa drva iz nemačkih kamiona; isečena drva docnije su
prodavali i zarađivali za džeparac.

Prvi konkretan muzički susret Krsta je imao u prvom razredu gimnazije, u vreme kad su,
uslovno rečeno, postojale dve “omladinske organizacije": „Skauti" i mnogo popularniji
„Sokoli". Profesor fiskulture Zdenko Pavić, otac Milorada Pavića („Hazarski rečnik"), na
priredbi za dan Svetog Save naložio je mladom Petroviću da peva pesmu „Lulo, moja

lulice". Sledeći korak bio je vrlo prirodan; Krsta se pridružio crkvenom horu i svake
nedelje - pod upravom profesora Medakovića koji je predavao veronauku - pevao u
manastiru na Senjaku.

Istovremeno, trebalo je od
nečega živeti. Kao i mnogi
ondašnji vršnjaci, Krsta je neko
vreme preprodavao bioskopske
karte sve dok se nije razvio
biznis sa cigaretama koje su
donosile najunosniju zaradu.

Za vreme rata prodavao cigarete: Krsta Petrović u
Opatiji
Photo: Lična arhiva/Krsta Petrović
Jednog dana sam kući došao sa 45.000 dinara u džepu! Bile su to velike pare, jer je,
recimo, kilogram masti koštao 2.000, naravno, kod švercera.
- Na današnjim Terazijama, na
mestu Robne kuće, nalazila su
se dva bioskopa: Novaković je
imao donju i gornju salu, a bio
je tu i „Metropol", pored koga
se nalazila kafana „Takovo". Tu
smo od švercera kupovali
bugarske cigarete za 200 dinara
po paklu, a prodavali ih po 300.
Cigarete su bile kurentna roba.
Narod je u redovima stajao za
domaći „Timok"! S koferčetom
punim cigareta odlazio sam na
„tezgu": u Knez Mihailovoj ulici
imao sam čak i svoje mesto, sto
vezan lancem, gde sam od
osam ujutru do sedam uveče
sedeo i prodavao cigarete.

Otac i majka koji nisu znali čime se bavim, napravili su scenu, ali sam ih nekako ubedio
da to nije tako opasno. Međutim, nije bilo baš naivno. Žandarmi su mog druga Svetu
Zorića uhvatili u preprodaji karata, došli u školu i zabranili mu da idućih godinu dana
pohađa gimnaziju... Bilo je to vreme kad smo morali da se snalazimo: otac i ja držali smo
tri koze i prodavali mleko! Kad krenem u školu, povedem koze na ispašu! Dešavalo se da


me profesor opominje da su mi koze izašle na Avalski drum, i šta ću: napustim čas i - trk
za životinjama!.

Slobodno vreme Krsta je ispunjavao šutiranjem krpenjače ili odlaskom na fudbalske

utakmice „preko puta kuće" na stadion predratne „Jugoslavije", koja je za vreme
okupacije promenila ime u „1913". Glavni fudbalski obračun tih ratnih dana bio je
između ,,BSK"-a i „1913", a najveća zvezda - Rajko Mitić kome su konkurisali tipovi poput
Jezerkića, Čabrića, Stankovića ili Veličkovića. Ponekad su fudbalski gosti Beograda bili
timovi iz Šapca i Požarevca, a teren su često rezervisali i Nemci, igrajući međusobno sa
svojim vojnim timovima.

Udarnik pred mikrofonom

Oktobra 1944. oslobođen je Beograd. Rusi su, pamte očevici, ušli pobedonosno u glavni
grad, ali onako loše obučeni, iscepani i izmučeni nisu delovali kao prava, disciplinovana
vojska. Svejedno, slovenski duh je bio jači, no i on je popustio pred prilikom da se od
novopridošlih Amerikanaca i Engleza dobije po koja jakna čije je posedovanje bilo
statusni simbol. Jednu od takvih bluza Krsta nije skidao šest-sedam godina!

- Posle oslobođenja, glavna atrakcija bile su - tačkice! I, naravno, cipele, odnosno cokule
koje ste dobijali ako idete na radnu akciju. Do tad sam, recimo, nosio drvene klompe
koje sam „zaradio" na kopanju kanala ka Batajnici, u organizaciji Nedićeve vlade, za
mladiće koji su kao nadoknadu za rad dobijali nekakvu uniformu od šatorskog krila,
klompe i - hranu. Kad već govorim o preživljavanju, sećam se da se za vreme rata, u
današnjoj ulici Svetozara Markovića, nalazila velika menza sa kazanima na ulici gde se
narod Beograda hranio, što je bila velika pomoć u vreme gladi i nemaštine...

Polet posleratne obnove Beograda, nije mimoišao ni Krstu Petrovića koji je, kao deo
napredne omladine Voždovca, čistio ruševine, kopao i raskopavao ulice, skidao
tramvajske šine, pošumljavao parkove. Krenulo se sa organizovanjem radnih akcija van
Beograda, medu kojima je prva bila još januara 1945. na Crnom vrhu, prema Bugarskoj.
Mladi Petrović, zbog bolesti, morao je da propusti ovu avanturu, ali je stigao u Kupinovo,
na seču drva!


Entuzijazam omladinskih masa bio je neviđen: niko nije pitao za posebne uslove
stanovanja ili prehrane, radilo se takvim tempom kao da komunizam sutra stiže!
Udarnička značka nosila je šezdeset tačkica, za trideset se moglo kupiti novo novcijato
odelo, dok su patike kod „Borova" koštale 15 tačkica i vlasniku omogućavale kompletnu
društvenu slavu! Na igranke se nije moglo ići u cokulama: bele patike, namazane
cinkvajzom bile su propusnica za ples koji je imao širi društveni značaj!

Krsta je učestvovao na sedam radnih akcija, među kojima su Brčko-Banovići, i Šamac-

Sarajevo, čijim se rezultatima novo komunističko društvo decenijama ponosilo.
Entuzijazam je imao i materijalno pokriće: bez potvrde o učešću na akciji, nije se mogao
upisati sledeći razred u školi, niti otići na fakultet. Bilo je to vreme karakteristika kad
nikako nije bilo svejedno šta piše o ponašanju, vladanju i zalaganju brigadira, pa je u
skladu sa zahtevima novog doba Petrović postao član SKOJ-a i disciplinovano izvršavao
postavljene zadatke. Pod budnim okom proverenih partijskih drugova, Krsta i ostali
omladinci regularno su pisali parole po zidovima: „Živeo Josip Broz Tito", „Dole kralj", 
„Dole reakcija", „Živela Crvena armija". Na sadržaj ovih soc-grafita, logično, nije bilo
primedbi!

Po završetku mature i na
zahtev Mesnog rejona, Krsta je
upisao veterinu, mada je želeo
da studira poljoprivredu i
šumarstvo. Dobio je prilično
veliku stipendiju: 1800 dinara.
Na veterini je proveo tri godine
i upravo ga je tu zatekla
Rezolucija Informbiroa, koja ga
je - još jednom - uverila da
politika nije ono čime treba da
se bavi. Odlučio je da više ne
ide na sastanke SKOJ-a, i u
skladu sa statutom, posle deset
minusa - bio izbačen.
Rasterećen ideoloških zahteva i Photo: Screenshot
obaveza, Krsta se okrenuo sebi:
zajedno sa svojim društvom krenuo je u „Krsmanac", u Balkanskoj ulici, gde se oko
muzike okupljala omladina, slušala ploče i pevala u horu. Na nagovor Steve Jakovljevića
(„Balkanska trilogija"), tadašnjeg rektora Beogradskog univerziteta, Krsta je upisao
biologiju i stigao do četvrte godine studija!

Paralelno je pevao u horu „Krsmanović", sve dok 1950. Humorističko pozorište nije
objavilo audiciju za pevače u njihovom malom horu. Upravnik pozorišta bio je Radivoje
Lola Đukić, vrlo cenjen i vrlo ambiciozan. Krstu su primili za stalno, sa lepom platom od
3.500 dinara! Odmah ga je zapazio Bora Simić, upravnik Radio-hora, pozvao ga da dođe
kod njega, na šta je Petrović rekao sudbonosno „da" i dobio platu od 7.500 dinara!
Majka i otac bili su protiv. Činilo im se da je muzičarski hleb suviše lagodan i neizvestan, i
da je jedina prava stvar da Krsta diplomira na biologiji. Međutim, ovakvom životu teško
je bilo šta zameriti: Krsta je imao novaca, posao nije bio mnogo naporan, a tezge i
muzička uzbuđenja davali su poseban šarm neobaveznosti.


Kolege i prijatelji: Dušan Jakšić i Krsta Petrović
Ph

Za svoju prvu gažu na igranci u Nušićevoj ulici (na mestu današnje poslastičarnice
„Opatija"), Krsta, „Nafta", Mika „Žuti" i „Mačor" (Milan Stojanović), dobili su po 900
dinara! Pevačka karijera usladila se mladom Petroviću: po koncertu je već dobijao 8.000
dinara, dok mu je plata iznosila čitavih 30.000!

- Uzor mi je bio i ostao Net King Kol! Voleo sam takvo ležernije pevanje, za razliku od
„berberskog" načina interpretacije, malo uštogljenog, koje su plasirali Ivo Robić i Vojin
Popović. U Beogradu sam imao primat na pevanje a lá Net King Kol, jer, budimo iskreni,
to nije bilo previše teško u maloj konkurenciji: Robić je, u jugoslovenskim okvirima, već
tad bio veteran, pevali su Pavle Živojinović, Olga Nikolić i Olga Jevtić, stigli su Dušan
Jakšić i Lola Novaković... dok su za narodne pesme bili zaduženi Anđelija Milić, Radmila
Dimić, Nada Mamula.

 U borbi između muzike i
biologije - nauka je morala da
popusti. Krsta je digao ruke od
studija, mada su ga terali da
krene na Muzičku akademiju ili
čak u operu. Okrenuo se
totalno muzici, bio stalni gost
na igrankama i koncertima
glavnog grada i konsenkventno
svom kvalitetu stigao do Radio-
Beograda za koji je počeo da
snima. Petrović je prihvaćen
kao tipičan šlager pevač, što je
u ono doba, tvrdi, bilo „lepo,
lako i lagodno".

Prve pesme koje je snimio za

Radio bile su „Stari hrast",
„Don't Blame Me",
„Fascination", „Naš randevu",
„Dva plava oka", numere koje
su današnjim merilima bili
autentični hitovi. Kako je u to
doba Zagreb već imao svoj
Pravi menadžer: Zlata Rakić u društvu svog
budućeg supruga Đorđa Marjanovića festival, Udruženje jazz

Photo: Lična arhiva/Đorđe Marjanović muzičara pokušalo je da

organizuje sličan spektakl. U
Domu sindikata, na priredbi koja se zvala „Beogradsko leto", pevali su Gabrijela Gabi
Novak, Anica Zubović, Lola Novaković i - Krsta Petrović. Najavljivan je i Net King Kol koji,
naravno, nije došao, ali je umesto njega stigao ništa manje slavni Kvinsi Džons i prvi put
se predstavio beogradskoj publici.

- Bilo je to vreme drugarstva među pevačima, kad o novcu nismo razmišljali, jer
gramzivosti nije bilo. Nismo ni znali šta znače menadžeri - ljudi koji stoje iza nekog
pevača - sve dok se nije pojavio Đorđe Marjanović koji je, izgleda, znao nešto što mi
nismo. Njega je, naime, prihvatila Zlata Rakić (buduća g-đa Marjanović) sa Radio-
Beograda, koja je radila kao novinar, a docnije u Sekretarijatu muzičkog odeljenja. Vrlo
komunikativna i sposobna, Zlata je Đorđu trasirala put ka popularnosti i naučila ga šta i

kako treba da radi. On je uvek bio šansonjerski tip pevača sa limitiranim mogućnostima,
stilski nezreo, ali izuzetno vredan i uporan. Radio je, koliko je mogao, i na svom glasu,
išao je na časove kod g-đe Mezetove, ali je najviše učinio na svom scenskom izrazu,
večito je išao ispred nas. Zlata mu je bila velika pomoć, kao organizator, savetnik,
menadžer i prijatelj, i na njenom primeru smo videli da pevač ne može da bude sam, da
treba nekog ko će ga „gurati", podržavati...

„Koske" umesto nagrada

Prvi zvanični festival na kom je Krsta učestvovao bila je „Opatija 60". Još uvek pamti
kolege i koleginice koje je tamo sreo; Ivu Robića, Jelku Cvetežar, Marijanu Deržaj, Jasnu
Benedek, Duška Jakšića, Lolu Novaković, Anicu Zubović. Po lepom običaju, pevači su u
Opatiju stigli sedam dana ranije na „morske pripreme", kako bi imali vremena da se
adaptiraju na atmosferu, nauče pesme, probaju sa orkestrom. U alternaciji sa Ivom
Robićem, Krsta je pevao nekoliko pesama od kojih se seća numere Hede Pilić „Jesen na
morskoj obali". Stariji i iskusniji Robić savetovao je Krsti da mnogo ne peva u Beogradu
(„samo dva-tri puta godišnje") i da šansu potraži van glavnog grada, što je Petrović
prihvatio kao jedno od svojih životnih pravila; verovao je Robiću jer je ovaj bio vrhunski
profesionalac iza kog je stajala supruga Marta, sposobna i pronicljiva da iskoristi svaku
šansu za svog muža i njegovu karijeru.

Festivali onog doba bili su mesta za druženje; pevači su se ophodili prijateljski i

drugarski, nije bilo kupovine glasova, iskreno se verovalo u teoriju da samo dobar glas i
dobra pesma mogu da budu garancija kvaliteta. Sticajem okolnosti, Krsti Petroviću - kao
pevaču kome se verovalo i za koga se znalo da može da „izvuče" i „spase" svaku pesmu -
redovno su pripadale numere koje su ujedno bile komplikovane i nekomercijalne. Te
„koske" su Petroviću ipak bile drage, jer su predstavljale dokaz da zna i ume da peva, i
da u tu činjenicu niko ne sumnja. Čak ni konkurencija koja mu je iskreno aplaudirala
znajući da kod Krste nema foliranja. Sve je bilo čisto i prirodno!

- Godinama sam pevao na tim festivalima i nikad nisam dobio nikakvu nagradu! Sigurno,
bilo je trenutaka kad sam bio ljut, kad mi je bilo krivo... ali sam shvatio da pobede nisu
merilo pevačkog umeća, jer se brzo izgubio onaj pošteni, drugarski duh koji je vladao. U
igru je ušao novac, počelo se sa kupovinom glasova, mućkama, i, odjednom, estrada
više nije bila tako nevina i prijateljska. U toj situaciji ja se nisam davio, nit' sam plivao:
bio sam standardno isti, i na sceni, i van nje, jer sam - bez lažne skromnosti - znao kako
pevam. Dobro!.

Iz prve ruke Krsta Petrović imao je priliku da vidi i čuje ondašnje velike zvezde kojima
nije bilo lako da se pomire s festivalskim porazom; takmičarski duh išao je u korak sa

realnošću!

- Sećam se i danas Vice Vukova

koji je na „Opatiji" pevao „Mirno
teku rijeke" u alternaciji sa
Dušanom Jakšićem. Vice je bio
Dalmatinac bez kompleksa,
samouvereniji nego što je
trebalo. Kao kolega, solidan,
otvoren. Umeo je da se
posvađa ako treba - i ja takve
ljude volim - jer nije bio od onih
koji večito aplaudiraju, koji se
udvaraju tek reda radi. Znao je
da bude iskren i da pošteno
kaže šta misli...

Festival u Opatiji: Raspevani Krsta Petrović

Photo: Festival Opatija


Uvek hladnokrvan: Ivo Robić na Opatijskom festivalu
Ph

Svako je drukčije prihvatao takmičarsku atmosferu. Lola Novaković je nekoliko puta

doživljavala nervne slomove; Dušan Jakšić se ljutio, bio je veliki emotivac; Ivo Robić i
Marko Novosel bili su mrtvi hladni, ništa im se na licu nije videlo! A svi smo, priznajem,
žudeli za tim prokletim aplauzom publike, za ponekom nagradom, što je ljudski! Čovek
voli kad ga prihvate, zato i dan danas imam tremu - a bez treme nema ni posla.

- Za pesmu „Mirno teku rijeke" bio sam siguran da ne mogu da je pevam: to je jedna
baritonska laga, lepo, široko međumursko pevanje koje mi ne leži. Dobra pesma bila je
„Kad si kupim mali motorin" koju su u alternaciji pevali Cune Gojković i Marko Novosel, i
koju sam, kasnije, dosta izvodio u Rusiji na koncertima. Neke od tih festivalskih pesama
dosta sam koristio, mada sam svoj program bazirao na italijanskom repertoaru: prvi
sam pevao ,,Volare" Domenika Modunja, numere Roko Granate. Na tim pesmama sam
se održavao i one su me „hranile". Od domaćih kompozitora, dosta sam sarađivao sa
Darkom Kraljićem. Upoznao sam ga odmah posle rata. Imao je divnu pesmu „Ako se ne
bi više sreli" koju je uradio za Olgu Jevtić, i koju sam pevao godinama, baš kao što sam
činio sa njegovim hitovima „Čamac na Tisi" ili „Randevu". 
Darko je, bez dileme, bio prvi beogradski kompozitor: još 1958. u Domu sindikata imao
je autorsko veče na kome su učestvovali Lola Novaković, Vera Pančić, Olivera Marković,
Dušan Jakšić, Nada Knežević-Bulajić, i još nekoliko nas pevača. Lepe pesme u Beogradu
pisali su tad Mirko Šouc, Mika „Žuti" (Živanović), Dragomir Ristić, Žarko Petrović, Milan
Kotlić („Ti si bila najlepša zvezda"). Iz Zagreba se javio Stipica Kalogjera čiju smo pesmu
„Ti si moja obala" pevali i Gabi Novak, i Tića (Tihomir Petrović), i ja..." (Iz knjige “Bolja
prošlost” objavljene 1989. godine)

U IDUĆEM NASTAVKU: KRSTA PETROVIĆ O SVOJIM KOLEGAMA I GOSTOVANJIMA PO

RUSIJI