Од Младотурске револуције до ослобођења: Срби у Османском

царству 1908-1912

Болесник на Босфору је запао у политичку кризу 1908. године. У Македонији је

избила побуна младотурских официра и султан је послао војску из Анадолије да ту
побуну угуши. Међутим, уместо да угуши побуну, анадолијска војска се прикључила
устаницима. Њихов захтев је био јасан – повратак парламентарног режима. Султан је
попустио под притиском и вратио је на снагу устав из 1876. У таквим околностима,
спољни фактори су искористили овај моменат слабости османске власти.
Аустроугарска је припојила Босну и Херцеговину, Бугарска је прогласила независност,
а Крит је најавио своје припајање Грчкој. На изборима организованим крајем те године,
победу је однео Комитет уједињења и прогреса, јер опозициона Османска либерална
партија није на време успела да се организује.

Српска политичка елита, превасходно министар Миловановић, није имала тачно

дефинисан став према младотурској револуцији. Та скептичност је произализила из
чињенице да њима није био познат став европских држава о променама у Османском
царству. Међутим, након успешно изведене револуције, српски елементи у Старој
Србији су добили упутства из Србије да треба да сарађују са новим властима. Старе
чете су развојачене, а српски представници су национални рад наставили у склопу
парламентарног система. У складу с тиме је основана Српска демократска лига са
центром у Скопљу, чији задатак је био да се бори за српске интересе у Османском
царству. Оснивачи ове лиге су махом припадали грађанском и интелектуалном слоју.
Њихово извршно тело је било Централни привремени одбор од 10 чланова на челу са
Богданом Раденковићем, вођом бивших четничких организација. Ово тело је од
министра Миловановића добило пет јасно зацртаних циљева односно задатака на чијем
извршењу треба радити и чије остварење треба тражити од младотурског комитета.
Средство које су српски представници користили у преговорима јесте била претња
избијања нових нереда у случају да се српски захтеви не остваре. Одмах након
оснивања Српске лиге, српски представници су започели процес организације и
оснивања вилајетских, среских и других одбора и пододбора.

Нови поредак је био благонаклон према Србима који су живели у Османском

царству. Разлог за то јесте била јака бугарска организација која је била главни
противник централне власти на простору Македоније. Стога је централна власт
подржавала српски покрет у жељи да на тај начин ослаби бугарско деловање. Однос
Срба са Грчком је такође био добар, из сличних разлога. Што се тиче самог положаја
Срба, они су износили бројне жалбе на рачун Албанаца, али и другог муслиманског
живља у Санџаку од којих су трпели различите непријатности и неправде. Србима на
руку није ишло ни аустроугарско деловање на овим просторима. Након
парламентарних избора, Срби су добили три представника у Цариграду.

На парламентарним изборима, Српска демократска лига је постигла изборни

споразум са Младотурском партијом по којем би српски, бугарски и грчки народ
добили једна број посланика. На тај начин би била успостављена равнотежа између
различитих националних елемената. Срби су добили мандате за скопски, призренски и
приштински санџак. На простору Санџака је Анексиона криза привремено поправила
односе Срба и немуслиманског живља. Они су сматрали да се нови турски устав мора
примењивати и на просторима окупираних територија. Ту су настале заједничке акције
против аустроугарских трупа, али веће сарадње осим заједнички акција и протеста није
било.

Након парламентарних избора, Српска демократска лига је усвојила правилник и

устав по коме српска организација мења име у „Организација српског народа у
Отоманској царевини“. Оснивају се нови органи унутар организације. Скупштина је
била највиши орган поред устава. На првој скупштини Организације се расправљало о
бројним питањима. Неки чланови су тражили од младотурака многе повластице, као
што су слобода говора и мисли, слобода удруживања и збора, а у захтевима се полагало
и доста рачуна на образовање и питање школа. Такође су од посебног интересовања
била питања црквене аутономије, рукоположење српских црквених великодостојника,
као и питање избора пљеваљског посланика. Расправљало се и о економској резолуцији
и аграрној реформи. Према речима делегата, српски сељаци нису желели да бирају оне
представнике који имају своје чифлуке. Организација је престала са радом 1910. када је
донет закон о удруживању који је забранио политичка удружења нетурског
становништва.

Покушај контраревулције у Турској је пропао 1909. године и тада је коначно

збачен султан Абдул Хамид. Расположење српских кругова према новом режиму није
било нарочито позитивно. У политичком врху Србије се предлагало оснивање војних
организација на простору Санџака које ће деловати самостално у односу на просветно-
политичке организације. До осниввања чета је дошло тек 1909. када су се погоршали
односи Србије и Турске. Било је предлога о Балканског конфедерацији од стране
солунских младотурака, али је српски став о томе био недефинисан. Такође, Срби нису
још увек имали јасно дефинисан план за Македонију за разлику од Грка и Бугара.

Односи Албанаца и Срба у Санџаку су се привремено поправили 1909. када је

дошло до погоршавања односа између Албанаца и Турске. Међутим, јавио се нови
проблем који је унео немире у овим областима. Турска је кренула са разоружавањем
народа, али се у неким местима дешавало да се разоружавају само Срби. То, и
чињеница да су турске власти регрутовали српски народ у војску је проузроковало
отпор и бежање становништва у шуме, планине или оближње слободне државе. Поред
овога, постојао је и проблем протеривања српских чифчија са својих имања, али и
проблем насељавања мухаџира у Старој Србији, што је уносило немире међу српским
становништвом.

Развојем грађанског слоја у српском народу долази и до појаве политичког

раслојавања. Јављају се и социјалистички елементи, учитељи и професори који својим
ђацима читају марксистичка дела. Јављају се и први сукоби између српских
предводника на основу њихове политичке опредељености. Једно од првих политичких
питања јесте било дечанско питање, када је митрополит Нићифор предао управу над
Високим Дечанима руским калуђерима и омогућио стварање руске партије. Да би се
решило питање подвојености српског народа у Старој Србији, Миловановић је
инсистирао на органиовању општина где би српски народ бирао своје старешине које
би затим радиле на остваривању српских интереса. Тако се стварала ближа веза између
народа и њихових вођа.

Подвојеност је своје место нашла и у питању првенства у предвођењу ослобађања

српског народа. Конзулат је сматрао да то вођство треба да преузме та институција и
залагали су се за централистички принцип насупрот расипању српске политичке
енергије. То је значило потчињавање интереса српског народа у Османском царству
вишим државним интересима саме Србије.

У Турској су били организовани нови избори за 1912. годину и овога пута су се

поново Срби определили за младотурску партију, надајући да ће тако успети да остваре
своје интересе у Македонији. Ипак младотурска влада је пала након побуне турске
војске у Македонији и албанског устанка у приштинском санџаку. Српски политички
предводници су разматрали нове околности, али до нових избора није ни дошло услед
почетка Балканских ратова.

Пред почетак Балканских ратова, једно од горућих питања јесте био избор рашко-
призренског митрополита, након оставке Нићифора. Српски државни врх је подржавао
Раденковића, док су опозиција и Црна Гора подржавали Дожића. Српска јавност и
интелигенција су се поново поделили и по овом питању. У тој години када је избио
Балкански рат, на пролеће су подигли устанак Албанци. Лоши односи Срба у
Османском царству и централне власти су довели до сарадње Албанаца и Србије.
Србија је финансирала албански устанак, али је водила рачуна о томе да се он усмери
ка Солуну, како не би реметио српске интересе у Старој Србији. У том устанку су
учешће узели и косовски Срби.

Алекса Китић