НЕЗАВИСНОСТ СЈЕВЕРНОАФРИЧКОГ КОНТИНЕНТА

Средином 19. вијека сјеверноафрички континет пао је у руке еврпских власти

прије свега француске, италијанске и енгелске. Француска осваја Алжир и проглашава
га дијелом матичне земље 1848, а након слабљења мароканске и отоманске власти
проширује се и на територоију Туниса и Марока.

Након завршетка Другог свјетског рата, Француска се поново враћа у Тунис и

настоји тамо појачати свој утицај. У међувремене створена је и Арапске лига, која ће
1947. успоставити Уред за Магреб, институционализирајући на тај начин арапско
занимање за послове сјеверне Африке. Француским намјерама ће сметати тамошња
националистичка странка на челу са Хабибом Бургибом 1, која не пристаје ни нашта
друго осим на прекид статуса са протекторатом. Туниски султан нашао се између
Француске и националиста. Покушај Франуцске да ријеши проблем реформом изазваће
још веће противљење нациоалиста. Туниски бег ипак на крају попушта и прихвата
француски програм док националисти бјеже у Каиро. Тамо ће овај проблем пренијети
на међународну сцену што ће довести до Француског попуштања. Предсједник
француске владе Пјера Мендеса Фрасоа одлази у Тунис и почиње преговоре са
националистима. Иако је дошло до промјене власти у Француској,настављени су
преговори што је био први корак ка независности Туниса. Девет мјесеци после, 20.
марта 1956, Тунис је постао потпуно независан и са Француском склопио уговор. 2
После овога 1956 расписани су избори, Тунис постаје република а њен први
предсједник био је Хабиб Бургиба.

За разлику од сусједног Тунис, независнот у Мароку текла је другачијим путем.

Једна о битних разлика је та што је марокански султан Мухамед V, покушао да стане на
страну старнке која је била за независнот Марока. Друга битна чињеница је та што је
франуска локалне заједница била изолована током рата. Рaди преговора султан 1947.
године одлази у Француску.3 Та његова посјета засигурно је имала за посљедицу
потписивање уговора 1951. године, за који је он и сам рекоа да је склопљен присилним
путем.4 Након тога озбијају немири у арапском свијету што ће натерати Французе да
пошаљу е егзил мароканског султана. Покушаји франуске да совим путем смири народ

1
Бургиба
2
Пијер Кавекорез 574
3
П.К 575
4
исто
неће уродити плодом па султана враћају на пријестол пре крај године. Француска,
2.март 1956. пристаје на потпуну независност Марока.

У вријеме ових преговора, увелико је отпочео утсанак у Алжиру 1954.године.

Алжир је имао своје специфичности у погледу колонијални власти, његово европско
становништво било је бројно као и муслиманско, а и сам Алжир је се сматрао дијелом
матичме земље. Први немири су избили у Сетифу 5 1945, али њих је Француска сурово
угушила. До поновног сукоба долази 1954.године у Ауресу, збох које су Французи
мирали да анагажују пола милиона војника. Сукоб је смирен давањем одређених
реформи. Ове промјене нарочито нису задовољиле националисте чији је циљ био
добивање независности. Међутим, цитуација се погоршала наокон отимце авиона у
којем се налазили петорица вођа ФНЛ-а6 и Ахмед Бен Белу. У алжирско-француски
сукоб били су увучене и сусједне земље Мароко и Тунис. Постојала је могућност
прекида односа имеђи Туниса и Француске због напада који су извршили Французи
1958. на Сакиету. Разлог напада био је тај што су борци ФЛН- налазили ту. Током ове
акције убијено је 85 људи. Крај сукоба могао се наговјестити избором Де Гола за
предцједника Француске. Одмах по доласку у Алжир средио је односе са Тунисом и
Мароком, спријечио дјеловање потецијалних непријатељских напада и из Алжира је
уклонио многе француске официре. Након тога дао је изјаву о будућем статуцу Алжира
и први пут понудио мир са ФЛН-ом. У септембру 1959. дао је могућност избора између
независности, интеграције у Француској и асоцијације са Француском. Избор се требао
донијети 4 године након завршетка непријатељства. Та његова изјава довела је до
другог бијелог устанка. Заједница Европљана 24.јануара 1960. показала је да ће се
радије успротивити Де Го него прихватити независност Алжира. Устанак није успио а
Француска влада се показала доста енергичнијом него у предходним мјесецима.

У септембру 1959 године. ФЛН је прогласио привремену алжирску владу на

челу са Ферхатом Абасом. Током наредног период већи број Алжираца прешао је на
страну ФЛН-а што је постало Де Гоу, због тога долази до конференције у Евиану. На
том састнаку коме су присуствовали и Египћани, Мароканци и Тунижана, ФЛН је
тражио да му се призна статус владе, да се пусти Бен Бела из заточеништва а између
осталог затражен је и референдум о статусу Алжира.До споразума није
дошло,међутим, истог мјесеца долази до сукоба између Француске и Туниса. Бургиба
5
576

6
је затражио потпуну евакуацију француских трупа из Бизерте,забринут за туниска
права у Сахари. Његове захтјеве подржаао је и ФЛН.

Друга Евианска конференција одржана је у марту 1962.године. Споразум ом

прекиду ватре потписан је 18 марта.На конференције је такође дошло до споразума о
условима одржавања референдума и да ће се француске постробје повући у року од три
године осим из Мерс ел Кабира, који ће Француска моћи задржати наредних 15
година,како би могла наставити са нуклеарним експериментима у Сахари и задржаће
ондје аеродром наредних пет година, да ће Француска наставити своје активности на
сахарским нафтним пољим и да ће се француско техничка и финасиска помоћ Алжиру
наставити нареден 3 године. Алжир је 3 јула 1962. године постао независна држава.
Први алжирски предсједник био је Ахмед Бен Бела, али он је убрзо био збачен од
стране својих некадашњих савезника, прије свега Хуарија Бумедијена које постаје нови
предједник. Алжир је 1963 године дошао у сукоб са Мароком због заједничке границе,
али током 1968-1970 долази до ријешавања спора. Након 13 година власти Бумедијан је
збачен. Према новом уставу 1989 Алжир је био вишестраначка земља. На локалним
изборим а 1990. побиједио је Фронт исламског спаса. Они су инсистирала на строжијим
исламским правилима и понашању али нису намјеравали да успоставе теократску
муслимаску државу.Странак је убрзо распуштена а њени чланови прогоњени. Земља је
се налазила у ратном стању и стању анархије, свакодневно је било стотину убијених.

Сукоб Мароко и Мауританије

Шпанија је Мароку уступила шпански дио Марока 1956 а оставила себи два
града са претежно шпанским становништвом. Територија Рио Де Оро подједнако су
користили и Мароканци и Мауританци. Ове земље су се супроставили су се шпаснкој
присутности на овој територији када су откривена налазишта фосфата. Након што је
Шпанија највила свој одлазак 1974. године из Западне Сахаре, прижељкивала је
референдум који ће одлучити о независности. Мароко је се борио против тог плана и
тражио од УН-а да пита Међународни суд.које посједовао Рита де Оре прије доласка
Шпанаца. Међународни суд је 1975.одговорио да се статус Рио Де Ороа мора
успоставити самодрђењем а не историјом. Шпанија је на крају године одлучила да ће
пренијети Рио де Оро на двије афричке државе заједнички, двије трећине Мароку и
једна трећина Мауританији7. Међутим Полисарио8 је тврдио да та територија не би
7
583
8
требала припасти ником. У фебруару 1976 године је проглашена Сахарска Арапска
Демократска Република. Убрзо је сукоб постао широких размјера.Полисарио је имао
алжирску помоћ и руско оружје док је Мароко имао помоћ Француске иу САД-а.
Односи између Марока и Алжира били су све напетији због различитог става према
Западној Сахари.(ДОВРШИТИ)

ЛИБИЈА И ЧАД

Послератну судбину италијанских сјеверноафричких колонија требале су

ријешити четри главне побједничке силе 1948. Британска и италијаснка влада
замислиле су план назван Бевин-Сфорзин, према којем је независну Либијску државу
требало прогласити након десет година, а у међувремену би њена три постојећа дијела
била под италијаснкоМ и британском контролом. Фезан би био по италијанском
контролом, Триполитанија под британском управом двије године а под италијаским
старатељством осам година и Киренаик под британском управом десет година. Овом су
се плану противили Арапи и Руси. а Скупштина је прихавтила овај план али га није
потврдила. Нова држава је проглашена 1952. као устана монархија на челу са краљем
Идрисом. Била је прва афричка држава која је оставрила независнот преко УН-а. У
даљем развоју Либија је остала без краља након побуне 1969. гоидне предвођена са
групом официра на челу са Гадафијем, а разлог томе била је корупција на врху.

Послије Другог свјетског рата, Чад је добио независност 11. августа 1960. Њен
први предсједник био је Франсоа Томбалбаје. Већ 1966 против њега се побунила
ФРОЛИНАТ, ослободилачки покерт који је имао свој стожер у Либији. Предједник је
се тада обратио за помоћ Француској која је осигуравала његов положај све до смрти
1975 године. Вођа побуњеника је Хисен Хабре 1979. године заузео власт у главном
граду. Међутим, његов противник има је подршку Либије те је уз помоћ њих протерао
Хабреа. Гуокониа Квадеди са Гдафијем 1981. године прогласио унију. (треба завршити)

Западна Африка

Окупирана Африка је економски стангнирала све до почетка Другог свјетско рата и

почетни успјеси национални вођа нису донијели неке големе промјене. Јеино што је
Африку могло извући били су њени рудници злата и дијаманата али ни то није било
искориштено због превласти Европљана да овладју тим подручијима. Афричке
политичке вође црпили су надахнућа из Индије и Америке и оснивали су националне
конгересе.

Прва западнаафричка држава која је крениула путема независности била је тадашња

Златна обала. Немири су избили 1948 године због високих цијена. У то вријеме на
политичку сцену ступа један нови вођа познатији као Кваме Нкрумах. 9он је тражио за
своју земљу већу самоуправу те је због тога завршио у затвору. Међутим, побиједио је
на изборима 1951, 1956 и 1957. Британска политика у Залатној обали састојала се у
постепном повећању изборног и афричког елемнтима у закодонавним и извршним
властима. Златна Обала је независнот добила 1955, а ново име Гана 1957 а репубила је
постала 1960.

Када је се де Гол вратио на власт 1958, суочио је становнике Западне и Екатроријалне

Африке са са опцијом: аутономији у заједници уз подршху Француске или независност.
Гвинеја је постала независна у новембру 1958. Остале француске државе које су
изабрале заједницу под покровитељством Француске,нису остале дуго задовољне
својим статусом. Сенегал,Француски Судан,Горња Волта и Дахомеја одлучили су се
1959 федерализирати под именом Мали. Овај савез се распао и крају је сам остао
Француски Судан под овим именом. Големи простор Нигерије такође је посато
независтан 1960.године, годину дана после Сијер Леоне посато је независтан.