GROBLJE

ZABORAVLJENIH
KNJIGA
Ova knjiga pripada ciklusu romana koji se ukrštaju u literarnom univerzumu
Groblja zaboravljenih knjiga. Romani tog ciklusa međusobno su povezani
likovima i sižejnim nitima koje rasprostiru narativne i tematske mostove, iako
svaki od njih nudi završenu, nezavisnu priču, sadržanu u sebi samoj.
Različiti delovi serijala Groblja zaboravljenih knjiga mogu se čitati bilo kojim
redom ili posebno, što dopušta čitaocu da istražuje i stupa u lavirint priča preko
različitih vrata i puteva koji će ga, prepleteni, odvesti u srce naracije.

Svaki roman delo je mašte. Dela iz ciklusa Groblja zaboravljenih knjiga, mada
inspirisana Barselonom 20. veka, nisu izuzetak. U nekoliko prilika, fizionomija
ili hronologija nekih mesta, maraka ili okolnosti prilagođena je logici naracije da
bi, na primer, Fermin mogao uživati u svojim voljenim sugus karamelama
nekoliko godina pre nego što su postale popularne ili da bi neki likovi mogli
izaći iz voza pod velikom kupolom stanice Francuska.
 1

Te noći sanjao sam da se vraćam na Groblje zaboravljenih knjiga. Ponovo

imam deset godina i budim se u svojoj staroj sobi da bih osetio kako me je
sećanje na lice moje majke napustilo. I, onako kako se stvari u snovima znaju,
znam da je krivica moja i samo moja zato što nisam zasluživao da ga se sećam i
zato što nisam bio sposoban da se izborim za njenu pravdu.
Utom ulazi moj otac, uplašen mojom tužnom vikom. Moj otac, koji je u snu još
mlad i još ima odgovore na sva pitanja ovog sveta, grli me da bi me utešio.
Zatim, dok prva svetla oslikavaju Barselonu u izmaglici, izlazimo na ulicu. Moj
otac, iz pobuda koje nisam uspevao da razumem, prati me samo do ulaza. Tamo
mi pušta ruku stavljajući mi do znanja da je to putovanje na koje moram poći
sam.
Polazim, ali osećam kako su mi teške odeća, cipele, čak i koža. Svaki korak
iziskuje više napora od prethodnog. Stigavši na Ramblu, primećujem da je grad
prekinut u jednom beskonačnom trenutku. Ljudi su zastali u hodu i izgledaju
kao zaleđene figure na staroj fotografiji. Golub koji poleće crta lepetom krila tek
nejasan obris. Čestice polena lebde nepomično u vazduhu kao svetlost u prahu.
Voda sa česme Kanaletas blista u praznom prostoru nalik na ogrlicu od
staklenih suza.
Polako, kao da pokušavam da se krećem pod vodom, uspevam da uronim u
prizivanu Barselonu, zaustavljenu u vremenu, i stignem do praga Groblja
zaboravljenih knjiga. Stigavši tamo, zaustavljam se, iscrpljen. Ne uspevam da
shvatim šta beše taj nevidljivi teret koji vučem sa sobom tako da se jedva
krećem. Grabim zvekir i kucam na vrata, ali niko ne hrli da mi otvori. Iznova i
iznova lupam pesnicama po velikoj drvenoj kapiji. Međutim, čuvar ne mari za
moje preklinjanje. Klonuvši duhom, na kraju padam na kolena. I tad vidim čini
koje vučem pri svom kretanju i svladava me jeziva izvesnost da će grad i moja
sudbina zauvek ostati zaleđeni u toj vradžbini i da nikad neću moći da se setim
lica svoje majke.

I tek tad, kad sam izgubio svaku nadu, pronalazim ga. Predmet od metala beše
skriven u unutrašnjem džepu školske uniforme, s mojim inicijalima izvezenim
plavom bojom. Ključ. Pitam se koliko dugo sam ga tamo držao ne znajući. Ključ
beše obojen rđom i težak skoro kao moja savest. Teškom mukom uspevam,
obema rukama, da ga podignem do ključaonice. Moram da se potrudim do
posiednjeg daha pre nego uspem da ga okrenem. Kad već pomišljam da to nikad
neću moći, brava popušta i vrata klize ka unutrašnjosti.
Zasvođena galerija zalazila je u staru palatu, išarana upaljenim svećama koje
crtaju put. Tonem u tminu i čujem kako su se vrata iza mojih leđa zalupila.
Raspoznajem tad u tom hodniku freske anđela i bića iz bajki kako me
promatraju iz senke i, dok prolazim, kao da se kreću. Idem hodnikom do luka
koji se otvara ka velikom svodu i zaustavljam se na pragu. Lavirint se preda
mnom uzdiže u beskonačnom priviđenju. Spirala stepenika, tunela, mostova i
lukova spletenih u večni grad sagrađen od svih knjiga sveta izdiže se do
ogromne staklene kupole.
Moja majka čeka tamo, u podnožju arhitekture. Ispružena je u otvorenom
sarkofagu, ruku prekrštenih na grudima, lica bledog kao bela haljina obavijena
oko njenog tela. Usne su joj zapečaćene, a oči zatvorene. Leži nepomično u
odsutnom miru izgubljenih duša. Približavam ruku da je pomilujem po licu.
Njena koža je mermerno hladna. Tad ona otvara oči i njen pogled začaran
sećanjem prikuje se za moj. Kad rastvori svoje tamne usne i progovori, zvon
njenog glasa toliko je gromak da me udara kao teretni voz, čupa sa zemlje i baca
u vazduh ostavljajući me da lebdim u padu bez kraja dok odjek njenih reći
rastače svet.
Moraš ispričati istinu, Danijele.

Probudih se naglo u polutami spavaće sobe, natopljen hladnim znojem, da bih

pronašao Beino telo opruženo pored mene. Zagrli me i pomilova po licu.
- Opet? - prošaputala je.
Klimnuo sam glavom i duboko udahnuo.
- Pričao si. U snu.
- Šta sam rekao?
- Nije se razumelo - šlaga Bea.
Pogledao sam je, a ona mi se nasmešila tako da mi je to naličilo na sažaljenje,
ili je, možda, to bilo samo strpljenje.
- Odspavaj još malo. Ima još sat i po dok ne zazvoni sat, a danas je utorak.
Utorak je značio da je na mene red da vodim Hulijana u školu. Zatvorio sam
oči i pretvarao se da sam zaspao. Kad sam ih nekoliko minuta kasnije opet
otvorio, sreo sam Beino lice kako me posmatra.
- Šta je? - upitao sam.
 Nagnula se nada mnom i nežno me poljubila u usta. Mirisala je na cimet.
- Ni ja ne mogu da zaspim - prišapnula mi je.
Počeo sam da je svlačim bez žurbe. Tek što nisam zgrabio pokrivač i bacio ga
na pod, kad začuh lagane korake iza vrata spavaće sobe. Bea je zaustavila
napredovanje moje leve ruke između svojih bedara i pridigla se, oslanjajući se o
laktove.
- Šta je bilo, dušo?
Mali Hulijan nas je posmatrao s vrata sa senkom sramežljivosti i
uznemirenosti.
- Ima nekog u mojoj sobi - promrmljao je.
Bea uzdahnu i pruži mu ruke. Hulijan požuri da se skloni u zagrljaj svoje
majke, a ja odustadoh od svake nade u grehu začete.
- Skerletni Princ? - upitala je Bea.
Hulijan je klimnuo, žalostan.
- Tata će ovog časa otići u tvoju sobu i išutiraće ga napolje da se nikad više ne
vrati.
Naš sin mi uputi očajnički pogled. Čemu služi otac ako ne herojskim
podvizima tog obima? Nasmešio sam mu se i namignuo.
- Nogama - ponovio sam s najljutitijim izrazom lica koji sam uspeo da
prizovem.
Hulijan dopusti sebi nagoveštaj osmeha. Skočio sam iz kreveta i kroz hodnik
otišao do njegove sobe. Toliko me je podsećala na onu koju sam ja imao u
njegovom uzrastu nekoliko spratova niže da sam se na tren zapitao jesam li
možda još ulovljen u snu. Seo sam s jedne strane kreveta i uključio noćnu lampu.
Hulijan je živeo okružen igračkama, nekima nasleđenim od mene, ali pre svega
knjigama. Nije mi trebalo mnogo da pronađem sumnjivca skrivenog ispod
dušeka. Uzeo sam tu knjižicu u crnom kožnom povezu i otvorio prvu stranu.

Lavirint duhova VII

Arijadna i Skerletni princ
Tekst i ilustracija: Viktor Mateiš

Nisam više znao gde da sakrivam te knjige. Koliko god ja izoštrio um kako bih
pronašao nova skrovišta, njuh mog sina otkrivao ih je i za to nije bilo leka. Na
brzinu sam prelistao stranice knjige i sećanja su ponovo navrla.
Kad sam se vratio u sobu, pošto sam knjigu još jednom sakrio na gornju
policu kuhinjskog ormara - gde će je, znao sam, Hulijan kad-tad pronaći - našao
sam Hulijana u rukama njegove majke. Oboje behu svladani snom. Zastao sam
da ih posmatram s praga, zaklonjen u tami. Slušao sam njihovo duboko disanje i
zapitao se šta je uradio najsrećniji čovek na svetu da zasluži svoju sreću. Gledao
sam ih kako spleteni spavaju, daleko od sveta, i nisam mogao da se ne setim
straha koji sam osetio kad sam ih prvi put ugledao zagrljene.
 2

To nikad nikom nisam ispričao, ali te noći, kad se moj sin Hulijan rodio i kad
sam ga prvi put video u rukama njegove majke, prepuštenog blagoslovenom
miru onih koji još ne znaju tačno kakvo je mesto na koje su stigli, osetio sam
želju da potrčim i da se ne zaustavljam do kraja sveta. Ja sam u to vreme bio
jedva momčić i sigurno je za mene život još bio prevelik, ali, kakvi god bili
izgovori koje bih bio kadar da izmislim, još osećam gorak ukus sramote zbog
znaka kukavičluka koji je mnome ovladao i koji, ni posle svih ovih godina, nisam
imao hrabrosti da priznam onoj osobi kojoj sam to najviše dugovao.

Sećanja zakopana u ćutanje nikad ne prestaju da progone. Moje je na jednu

sobu s nedoglednom tavanicom i dahom svetla oker boje što je u visini
ispuštala lampa ocrtavajući krevet na kojem je ležala devojka od jedva
sedamnaest godina s detetom u naručju. Kad je Bea, pri nejasnoj svesti, podigla
pogled i nasmešila mi se, oči su mi se napunile suzama. Kleknuo sam pored
kreveta i zagnjurio glavu u njeno krilo. Osetio sam kako me hvata za ruku i steže
je s malo snaga koje su joj preostajale.
- Ne boj se - prošaputala je.
Ali bojao sam se. I na trenutak, čija sramota me od tada progoni, poželeo sam
da budem na bilo kom drugom mestu, samo ne u toj sobi i u toj koži. Fermin je s
vrata prisustvovao sceni i, po svom običaju, morao je pročitati moju pomisao
pre nego što sam je ja mogao uobličiti. Ne dajući mi vremena da otvorim usta,
uhvati me za ruku i, prepuštajući Beu i bebu dobrom društvu njegove verenice
Bernarde, povede me ka hodniku, dugoj galeriji oštrih obrisa koji su iščezavali u
polutami.
- Još ste živi, Danijele? - upitao je.
Lagano sam klimnuo glavom pokušavajući da povratim dah bez koga sam
putem ostao. Kad sam napravio pokret kao da ću se vratiti u sobu, Fermin me
zadrža.
- Vidite, kad sledeći put uđete tamo, morate imati malo više poleta. Srećom,
gospođa Bea je još rastrojena i ne zna gde joj je glava. E sad, ako mi dozvolite
jednu sugestiju, mislim da bi nam izvanredno dobro došao jedan mali nalet
svežeg vazduha da otpušimo zaglavljen strah i izvedemo novu priliku s više
kuraži.
Ne čekajući odgovor, Fermin me uhvati podruku i povede me hodnikom do
stepeništa i njime do terase okačene između Barselone i neba. Prohladan vetar,
grizući poletno, pomilovao mi je lice.
- Zatvorite oči i tri puta duboko udahnite. Bez žurbe, kao da vam se pluća
spuštaju do cipela - posavetovao me je Fermin. - To je trik koji mi je objasnio
tibetanski monah, teška protuva. Upoznao sam ga dok sam radio kao
recepcioner i knjigovođa u lučkom kupleraju. Ništa nije znao, protuva...
Udahnuo sam triput duboko kao što je propisano, i još triput za napojnicu,
upijajući dobrobit čistog vazduha koju su obećavali Fermin i njegov tibetanski
guru. Malo mi se zavrtelo u glavi, ali Fermin me je pridržao.
- Ne morate se sad oduzimati. Malo se priberite, situacija traži mir, ali ne
besvesno stanje.
Otvorio sam oči da bih ugledao puste ulice i usnuo grad pod mojim nogama.
Bilo je oko tri ujutro i Bolnica „Sveti Pavle” ležala je utonula u letargiju tame.
Kupole, kule i lukovi njene palate preplitali su se u arabeske u magluštini koja se
slivala iz visina brda Karmela. Posmatrao sam u tišini tu nezainteresovanu
Barselonu koja se vidi samo iz bolnica, odsutnu za strahovanja i nade
posmatrača, puštajući da me hladnoća probada dok mi se um ne razbistri.
- Sigurno mislite da sam kukavica - rekoh.
Fermin je izdržao moj pogled i slegnuo ramenima.
- Ne dramite. Pre će biti da mislim kako ste pod visokim pritiskom i niskom
mukom, što mu dođe na isto, ali oslobođeni ste odgovornosti i poruge. Srećom,
tu mi je rešenje.
Raskopčao je mantil, neiscrpan vašar čuda koji je služio kao pokretna biljna
apoteka, muzej zanimljivosti i spremište za naprave i relikvije prikupljene na
hiljadu buvljaka i bagatelnih rasprodaja.
- Ne znam kako možete da nosite toliko gvožđurije sa sobom, Fermine.
- Napredna fizika. Kad se uračuna moja mršava anatomija od pretežno
mišićnih i hrskavičavih vlakana, ovaj mali arsenal jača moje gravitaciono polje i
pruža solidno uzemljenje da me vetrovi i plime ne odnesu. I nemojte umišljati
da ćete me smesti tom lakoćom napomena koje pišaju okolo, a ne u posudu,
nismo mi ovamo došli da razmenjujemo sličice niti da ćućorimo o ljubavi.
Nakon tog upozorenja, Fermin iz jednog od svojih mnogobrojnih džepova
izvadi limenu pljosku i poče da odvrće poklopac. Omirisao je sadržaj kao da je
reč o rajskim isparenjima i nasmešio se sa odobravanjem. Zatim mi pruži
bočicu i, gledajući me svečano u oči, dade odobrenje.
 - Pićete sada ili ćete se kajati doveka.
Prihvatio sam pljosku preko volje.
- Šta je ovo? Miriše na dinamit...
- Gluposti. To je običan koktel za dizanje iz mrtvih i za momčiće obeshrabrene
pred sudbinskom odgovornošću. Reč je o maestralnoj formuli iz moje berbe,
spravljenoj na bazi anisa mono i drugih rakija smućkanih sa ordinarnim
brendijem koji kupujem od jednog ćoravog Ciganina na kiosku pića iz Kasalje, a
sve dokrajčeno pomoću nekoliko kapi voćnog likera i aromama iz Monserata1
kako bi se piću dao nedvosmislen buke katalonskog vrta.
- Majko božja.
- Hajde, ovde se pokazuje ko je junak, a ko mu nije dorastao. Naiskap, kao da
ste legionar infiltriran na svadbenu gozbu.
Poslušao sam i progutao taj pakleni napitak nalik na benzin s tragovima
šećera. Žestina mi je zapalila utrobu i, pre nego što sam povratio zdrav razum,
Fermin mi je dao znak da ponovim operaciju. Stomačni protesti i zemljotresi na
stranu, ispio sam drugu dozu zahvalan na uspavanosti i toploti koje mi je taj
bućkuriš pružio.
- Kako je? - upitao je Fermin. - Bolje, zar ne? To je okrepljenje za šampione.
Potvrdio sam sa ubeđenjem, dahćući i otkopčavajući dugmad oko vrata.
Fermin je iskoristio priliku da popije gutljaj bućkuriša, a zatim je pljosku vratio
u svoj mantil.
- Ništa kao hemika da se ukroti lirika. Ali neću da mi se navučete na ovaj trik,
jer žestina je kao mišomor ili velikodušnost: što se više upotrebljava, sve slabije
deluje.
- Bez brige.
Fermin pokaza par havanskih cigara koje su provirivale iz drugog džepa
njegovog mantila, mada mi ih uskrati namigujući.
- Spremio sam za danas i par kojibas cigara ćornutih in extremis iz tabakere
mog budućeg vršioca dužnosti tasta, don Gustava Barsela, ali skoro mislim da
ćemo ih ostaviti za neki drugi dan jer ne nalazim da ste u formi, a ne bi baš bilo
u redu da novorođenče ostane siroče na dan svoje premijere.
Fermin me prijateljski potapša po leđima i sačeka da protekne nekoliko
sekundi, dajući vremena isparenjima svog koktela da mi se rašire po krvi i da
nebuloza etilnog mira zamaskira osećaj potmule panike koji me beše svladao.
Čim je prepoznao staklastu nijansu mog pogleda i širenje zenica koje prethodi
opštem ushićenju čula, Fermin pređe na govor koji je, bez sumnje, spremao cele
noći.
 - Druže Danijele, htede Bog, ili neko drugi ko se u njegovom odsustvu tom
funkcijom diči, da je lakše postati otac i doneti dete na svet nego dobiti vozačku
dozvolu. Iz te zlosrećne okolnosti proizlazi da prekomeran broj kretena,
govnara i bezumnika sebe smatra licenciranim za rađanje dece i, s medaljom
roditeljstva, zauvek unesrečuje sirota bića u njihovim beščašćima začeta. Zbog
toga, govoreći autoritetom koji mi daje to što se i sam nalazim u poduhvatu da
svoju voljenu Bernardu ostavim bremenitu brzinom kojom gonada i sveti brak,
koji ona od mene zahteva sine qua non, to dozvole kako bih vas na taj način
mogao pratiti na tom putu velike očinske odgovornosti, moram da ustvrdim i
tvrdim, Danijele Sempere Zisperu, novajlijo u stanju nadolazeće zrelosti, uprkos
mršavoj veri koju u ovom času imate u samog sebe i svoju izvodljivost
kaopaterfamilias, jeste i bićete uzoran roditelj, iako početnik i malo nestručan,
uopšte uzev.
Na pola govorancije već sam se zablokirao, što zbog eksplozivne formule, što
zbog gramatičke pirotehnike u izvedbi mog dobrog prijatelja.
- Fermine, nisam siguran da razumem to što ste rekli.
On uzdahnu.
- Hteo sam da kažem da znam da ste u ovom času na granici da izgubite
kontrolu sfinktera i da vas sve ovo prevazilazi, Danijele, ali, kako vam je rekla
svetica od vaše gospođe supruge, ne treba da se bojite. Jer deca, bar vaše dete,
dolaze s hlebom i planom pod miškom, i čovek, ako u duši ima i najmanje
čestitosti i dostojanstva, i nešto mozga u glavi, pronađe način da im ne
upropasti život i da im bude otac koga nikad neće morati da se stide.
Pogledao sam ispod oka tog čovečića koji bi za mene dao život i koji je uvek
imao jednu reč, ili deset hiljada, kojom će razrešiti sve dileme i moju
povremenu tendenciju ka slabostima bivstvovanja.
- Daj bože da je tako jednostavno kako vi to opisujete, Fermine.
- Ništa što u ovom životu vredi truda nije lako, Danijele. Kad sam ja bio mlad,
mislio sam da je za plovidbu svetom dovoljno da naučim da radim dobro tri
stvari. Prvo: vezivati pertle na cipelama. Drugo: savesno skidati ženu. I treće:
čitati da bi se svakog dana osetio ukus nekoliko stranica sastavljenih s
jasnoćom i veštinom. Činilo mi se da čovek koji čvrsto korača, koji zna da miluje
i koji nauči da sluša muziku reči živi duže i, pogotovo, živi bolje. Ali godine su
me naučile da to nije dovoljno i da nam život ponekad pruži priliku da težimo ka
tome da budemo nešto više od dvonošca koji jede, prazni se i privremeno
zauzima prostor na planeti. I sudbina je danas, u svojoj beskonačnoj
nesvesnosti, poželela da vama ponudi takvu priliku.
 Klimnuo sam s nevelikim ubeđenjem.
- A ako ja nisam na toj visini?
- Danijele, ako smo u nečemu slični, slični smo u tome što smo i vi i ja
blagosloveni sudbinom da smo pronašli žene koje ne zaslužujemo. Jasno je kao
podne da će na ovom putu bisage i visinu postavljati one i da mi prosto treba da
pokušamo da ih ne izneverimo. Jesam li u pravu?
- Rado bih vam slepo verovao, ali teško mi ide.
Fermin je odmahnuo, ne pridajući značaj stvari.
- Ne bojte se. Spiritusna mešavina kojom sam vas nalio zamućuje vašu inače
malu sposobnost za moju retoriku prefinjenog letenja. Ali vi znate da u ovim
stvarima imam dosta pređenih kilometara više od vas i obično sam češće u
pravu nego puna kola svetaca.
- To vam neću osporavati.
- I dobro ćete učiniti, jer biste inače izgubili u prvom jurišu. Da li imate
poverenja u mene?
- Naravno, Fermine. Ja bih s vama išao na kraj sveta, to već znate.
- Onda me poslušajte i imajte poverenja u samog sebe kao što ga ja imam.
Pogledao sam ga u oči i polako klimnuo glavom.
- Vratio vam se zdrav razum? - upitao je.
- Mislim da jeste.
- E pa onda popravite taj tužan lik, proverite da li vam se testikularna masa
drži na odgovarajućem mestu i vratite se u sobu da zagrlite gospođu Beu i
naslednika kao čovek koga su oni od vas upravo napravili. Jer ne smete ni
posumnjati da onaj momak, koga sam imao čast da upoznam jedne noći pre
dosta godina pod lukovima Trga Real, i koji mi je od tada toliko strahova
priredio, mora da ostane u preludijumu ove avanture. Ostalo je pred nama još
mnogo zapleta da doživimo, Danijele, a ovaj koji nas očekuje više nije dečja igra.
Jeste li sa mnom? Do tog kraja sveta za koji niko ne može da kaže da nije odmah
tu, iza ugla?
Nije mi palo na pamet ništa drugo do da ga obavijem zagrljajem.
- Šta bih ja bez vas radio, Fermine?
- Pravili biste česte greške. I, kad smo već na toj liniji opreza, imajte na umu
da je jedan od uobičajenih sekundarnih efekata proisteklih iz unošenja
mešavine koju ste vi upravo ispili privremeno omekšavanje sramežljivosti i
izvesna raskoš u sentimentalnom mišiću. Tako da, kad vas gospođa Bea pogleda
pri ulasku u sobu, gledajte je u oči kako bi znala da je odistinski volite.
- To već zna.
 Fermin strpljivo odmahnu glavom.
- Poslušajte me - reče. - Nije potrebno da to kažete ako vas je sramota, jer mi
muškarci smo takvi, testosteron ne nadahnjuje stih. Ali neka ona to oseti. Jer te
stvari, pre nego govoriti, treba pokazivati. I to ne s mene pa na uštap, nego svaki
dan.
- Pokušaću.
- Možete vi bolje od pokušaja, Danijele.
I tako, Ferminovim delom i duhom lišen večitog i krhkog skloništa
adolescencije, uputio sam se nazad ka sobi gde me je čekala moja sudbina.

Mnogo godina kasnije, sećanje na tu noć moralo je da se vrati u moje

pamćenje kad sam, zorom, povučen u zadnjoj prostoriji stare knjižare u Ulici
Santa Ana, pokušavao da se, još jednom, suočim s praznim papirom ne znajući
ni odakle da počnem da objašnjavam samom sebi pravu istoriju moje porodice,
delo kojem sam mesecima ili godinama bio posvećen, ali kojem nisam bio kadar
da doprinesem ni jednim jedinim retkom da nije bio za bacanje.
Fermin, koristeći pojavu nesanice koju je pripisao varenju pola kilograma
čvaraka, beše odlučio da me u sitne sate poseti. Videvši me u agoniji pred
praznim listom papira, naoružanog nalivperom koje je kapalo kao polovni
automobil, sede pored mene i premeri gomilu zgužvanih listova razbacanih oko
mojih nogu.
- Nemojte se uvrediti, Danijele, ali da li vi imate i najmanju ideju o tome šta
radite?
- Ne - dopustih. - Možda bi se, kad bih probao s pisaćom mašinom, sve
promenilo. Kažu u oglasima da je andervud dobar izbor za profesionalce.
Fermin je razmotrio reklamno obećanje, ali ga je sa žarom odbacio.
- Kucanje na mašini i pisanje dele svetlosne godine.
- Hvala što mi dižete moral. A šta vi radite ovde u ovo doba?
Fermin se opipa po stomaku.
-Varenje celog svinjčeta u prženom stanju prevrnulo mi je stomak.
- Hoćete malo sode bikarbone?
- Bolje ne, dobiću noćnu erekciju, da izvinite, a onda stvarno nema načina da
sklopim oči.
Odložih pero, napustih svoj enti pokušaj da napišem samo jednu upotrebljivu
rečenicu i potražih pogled svog prijatelja.
- Je li ovde sve u redu, Danijele? Osim vašeg neuspešnog napada na zamak
narativne književnosti, hoću reći...
 Slegnuh ramenima. Kao uvek, Fermin se pojavio u sudbinskom trenutku
odajući počast svom položaju jednog picarus8 ex machina.
- Ne znam najbolje kako da vas pitam nešto što mi se već duže vreme mota po
glavi - ohrabrih se.
On prekri usta i podrignu kratko ali osetno.
- Ako je u vezi s nekim malim trikom iz bračne postelje, raspalite pitanje bez
srama, podsećam vas da sam na tom polju kao ekspert s diplomom.
- Ne, nije tema iz bračne postelje.
- Šteta, pošto imam svežu informaciju o nekoliko novih trikova koji...
- Fermine - prekinuh ga - da li smatrate da živim život koji je trebalo da živim,
da li sam na visini?
Mom prijatelju reč zastade na usnama. Spusti pogled i uzdahnu.
- Nemojte mi reći da je ta vaša faza nasukanog Balzaka stvarna. Duhovno
traganje i tako to...
- Zar čovek ne piše da bi bolje razumeo sebe i svet?
- Ne, ako čovek zna šta radi, što vi...
- Vi ste grozan ispovednik, Fermine. Pomozite mi bar malo.
- Mislio sam da pokušavate da postanete pisac, ne bogomoljac.
- Recite mi istinu. Vi me poznajete otkad sam bio dete, da li sam vas
razočarao? Da li sam Danijel kakvog ste očekivali? Onakav kakav bi moja majka
želela da budem? Recite mi istinu.
Fermin prevrnu očima.
- Istina su gluposti koje ljudi govore kad umisle da nešto znaju, Danijele. Ja
znam o istini koliko i o veličini grudnjaka koji nosi ona divna ženska šiljatog
imena i biste koju smo onomad gledali u bioskopu Kapitol.
- Kim Novak - precizirao sam.
- Neka joj Bog i zakon Zemljine teže pomognu! I ne, niste me razočarali,
Danijele. Nikada. Vi ste dobar čovek i dobar prijatelj. I, ako želite da znate moje
mišljenje, da, verujem da bi vaša pokojna majka Izabela bila ponosna na vas i da
bi mislila da ste dobar sin.
- Ali ne i dobar pisac.
- Vidite, Danijele, vi od pisca imate koliko ja od dominikanskog monaha. I to
znate. Nema pod suncem nalivpera niti andervuda koji to mogu promeniti.
Uzdahnuo sam i utonuo u dugo ću tanje. Fermin me je posmatrao, zamišljen.
- Znate šta, Danijele? Ono što stvarno mislim jeste to da sam, posle svega što
smo vi i ja prošli, ja još onaj siroti nesrećnik koji se našao na ulici i koga ste iz
milosrđa odveli kući, a vi ste još onaj bespomoćni dećak koji je lutao po svetu
izgubljen, spotičući se o tajne bez broja, verujući da će, ako ih otkrije, možda,
čistim čudom, povratiti lice svoje majke i sećanje na istinu što mu svet beše
ukrao.
Premerio sam njegove reći, koje su me dotakle do kostiju.
- Tako je strašno ako bi bilo tako?
- Moglo bi biti gore. Mogli biste biti romanopisac, kao vaš prijatelj Karaš.
- Možda je to ono što treba da uradim, da ga pronađem i ubedim da on napiše
tu priču - nagovestio sam. - Našu priču.
- To ponekad govori vaš sin Hulijan.
Pogledao sam Fermina, ne verujući.
- Hulijan govori? Šta Hulijan zna o Karašu? Pričali ste mom sinu o Karašu?
Fermin je zauzeo svoj službeni izgled preklanog jagnješceta.
- Ja?
- Šta ste mu pričali?
Fermin je dunuo, kao da tema nije od neke važnosti.
- Neke detalje. Uglavnom napomene na dnu stranica, potpuno bezazlene.
Međutim, dete ima istraživačke sklonosti i duge farove i, jasno, sve kapira i
povezuje konce. Nisam ja kriv što je detešce bistro. Očigledno da na vas nije
povukao.
- Majko božja... Da li Bea zna da ste s detetom pričali o Karašu?
- Ja se u vaš bračni život ne petljam. Ali sumnjam da ima mnogo toga što
gospođa Bea pe bi znala ili naslutila.
- Neopozivo vam zabranjujem da mom sinu pričate o Karašu, Fermine.
On je prineo ruku grudima i svečano klimnuo glavom.
- Moje usne su zapečaćene. Neka se na mene sruči najcrnja sramota ako ma i u
jednom trenutku pomračenja svesti prekršim ovaj svečani zavet ćutanja.
- I takođe mu ne spominjite Kim Novak, znam ja vas.
- Tu sam nevin kao jagnješce koje svet oslobađa greha jer tu temu dete samo
poteže, nije on nimalo blesav.
- Vi ste nemogući.
- Prihvatam samopregorno vaše nepravične grdnje jer znam da ih izaziva
frustracija pred slabošću vašeg sopstvenog duha. Ima li Vaša ekselencija, osim
Karaša, još neko ime da doda na crnu listu onih koji se ne smeju spominjati?
Bakunjin? Estreljita Kastro?9
- Zašto ne odete na spavanje i ne ostavite me na miru, Fermine?
- I da vas ostavim ovde samog pred opasnošću? Pustite to, treba bar jedan
odrastao i razuman da ostane u publici.
 Fermin je pregledao nalivpero i hrpu neispisanog papira koji su iščekivali na
pisaćem stolu, merkajući ih fasciniran kao da je reč o kompletu hirurških
instrumenata.
- Da li već imate ideju kako da započnete taj poduhvat?
- Ne. Baš sam radio na tome kad ste vi došli i počeli da pričate besmislice.
- Gluposti. Bez mene vi ne napišete ni spisak za kupovinu.
Rešen, na kraju, zavrnuvši rukave pred titanskim poslom koji beše pred nama,
namesti stolicu pored mene i pogleda me prodorno sa intenzitetom onih kojima
jedva da trebaju reči da bi se sporazumeli.
- Kad smo kod spiskova: vidite, ja o tom poslu pisanja romana znam manje
nego o manufakturi i nošenju kostreti, ali pada mi na pamet da, pre nego što se
počne išta pričati, treba napraviti spisak onoga što hoće da se ispriča. Inventar,
da kažemo.
- Plan puta? - predložio sam.
- Plan puta koji čovek sklepa kad ne zna dobro kuda ide i onda ubedi sam sebe
i druge budale kako se uputio na neko mesto.
- Nije loša ideja. Samoobmana je tajna svih nemogućih poduhvata.
- Vidite? Mi smo nepobediv tandem. Vi beležite, ja mislim.
- Mislite onda naglas.
- Da li u toj posudi ima dovoljno mastila za putovanje do pakla i nazad?
- Ima dovoljno da se pođe.
- Sad samo treba da odlučimo odakle ćemo započeti spisak.
- Šta mislite da počnemo od priče kako ste je upoznali?
- Koga?
- Kako koga, Fermine? Našu Alisu u Barseloni čuda.
Preko lica mu je prešla senka.
- Tu priču ne verujem da sam ikome ispričao. Čak ni vama.
- Kojim vratima je onda najbolje da uđemo u lavirint?
- Trebalo bi da čovek može da umre noseći sa sobom bar neku tajnu - imao je
primedbu Fermin.
- Previše tajni prevremeno odvede čoveka u grob.
Fermin podiže obrve, iznenađen.
- Ko je to rekao? Sokrat? Ja?
- Ne. Jednom da Danijel Sempere Žisper, Homo pardicus10, nešto kaže, pre
samo nekoliko sekundi.
Fermin se zadovoljno nasmeši, pa odmota jednu sugus karamelu od limuna i
prinese je ustima.
 - Trebale su vam godine, ali učite od majstora, derane. Želite li jednu?
Prihvatio sam sugus jer sam znao da je to nešto najcenjenije što poseduje moj
prijatelj Fermin i da mi čini čast deleći sa mnom svoje blago.
- Da li ste nekad čuli ono tako spasonosno da je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno,
Danijele?
- Nekoliko puta. Obično iz usta onih kojima je više do rata nego do ljubavi.
- Tako je, zato što je u suštini to ogavna laž.
- Da li je onda to priča o ljubavi ili o ratu?
Fermin sleže ramenima.
- U čemu je razlika?
I tako, u okrilju noći, dva sugusa i čarolije sećanja koja je pretila da se raspe u
magli vremena, Fermin je počeo da upliće niti koje će izatkati kraj, i početak,
naše priče...

Odlomak iz knjige
Lavirint duhova
(Groblje zaboravljenih knjiga, tom IV)
Hulijana Karaša
Lumijer, Pariz, 1992. Izdato brigom Emilije Rozije Kastelen.
 1

Probudili su ga udari mora. Otvorivši oči, slepi putnik je ugledao tamu koja se
prostirala u beskraj. Ljuljanje broda, smrad šalitre i češanje vode o trup
podsetili su ga da nije na čvrstom tlu. Pomerio je džakove koji su mu poslužili
kao ležaj i polako se uspravio, osluškujući fugu stubova i lukova koji su
sačinjavali tovarni prostor broda.
Prizor mu se učinio kao snoviđenje, potopljena katedrala naseljena nečim što
je mogao biti plen pokraden iz stotinu muzeja i palata. Siluete čitave eskadre
luksuznih automobila prekrivenih poluprozirnim platnom nazirale su se
između mnoštva skulptura i slika. Pored velikog sata s klatnom raspoznavao se
kavez iz koga ga je papagaj raskošnog perja posmatrao preispitujući njegov
položaj slepog putnika.
Malo dalje razabrao je repliku Mikelanđelovog Davida, koga je neko spontan
krunisao trorogim šeširom Žandarmerije. Iza nje, avetinjska vojska lutaka
odevenih u odeću tog vremena izgledala je kao da je zaleđena u neprekidnom
bečkom valceru. S jedne strane, naslonjeni na kostur luksuznih pogrebnih kočija
sa staklenim prozorima i uključenim sarkofagom, stajali su stari uramljeni
plakati. Jedan od njih najavljivao je koridu na Trgu Arenas u vreme pre rata.
Ime Fermina Romera de Toresa pojavljivalo se na listi toreadora. Njegove oči
pomilovale su slova i slepi putnik, u to vreme još poznat pod drugim imenom,
koje će ubrzo morati da ostavi u pepelu onog rata, u tišini je oblikovao reči na
svojim usnama.

Fermin
Romero de Tores

Dobro ime, reče sebi. Muzičko. Opersko. Na visini epskog i razuzdanog

bivstvovanja večitog slepog putnika kroz život. Fermin Romero de Tores, ili
suvonjav čovečić za veliki nos spojen koji će jednog ne tako dalekog dana
usvojiti to ime, proveo je dva poslednja dana sakriven u utrobi trgovačkog
broda koji je dve noći ranije krenuo iz Valensije. Čudom je uspeo da se uvuče u
brod, sakriven u kovčegu punom starih pušaka, kamufliran među svakovrsnom
robom. Jedan deo pušaka bio je umotan u vreće zavezane u čvor koje su ih štitile
od vlage, ali ostale su bile gole, naslagane jedna preko druge, i činile su mu se
kao da će pre razneti glavu nekom nesrećnom vojniku, ili njemu samom ako se
nasloni gde ne treba, nego što će uništiti neprijatelja.
Kako bi protegao noge i izborio se sa utrnulošću izazvanom hladnoćom i
vlagom koje su izbijale iz zidova brodskog trupa, Fermin se svakih pola sata
izlagao opasnosti prolazeći između kontejnera i provijanta u potrazi za nečim
jestivim ili, u odsustvu toga, nečim čime bi ubio vreme. U jednom od svojih
odlazaka i dolazaka sklopio je prijateljstvo s mišićem, veteranom takvih
situacija, koji mu se, po završetku perioda početnog nepoverenja, stidljivo
približio i, u njegovom toplom krilu, s njim delio komadiće tvrdog sira koje je
Fermin pronašao u jednom od sanduka s hranom. Sir, ili šta god da je bila ta
žilava i masna supstanca, mirisao je na sapun i, koliko daleko je Ferminovo
gastronomsko raspoznavanje dopiralo, nije bilo nagoveštaja da je krava, ili neki
drugi preživar, umešala svoje prste ili papke u njegovu izradu.
Ali mudri su priznali da u pitanjima ukusa ne postoje pravila, a i da ih je bilo,
beda onih dana ozbiljno je izobličavala izreke, tako da su obojica uživala u gozbi
sa entuzijazmom koji mogu da pruže samo meseci akumulirane gladi.
- Prijatelju glodare, jedna od prednosti ratnih sukoba jeste to što ti se, od
danas do sutra, pomije počnu priviđati kao bogovska jela, a čak i neko govno
znalački nabodeno na štapić počne da ispušta senzacionalan buke pariške
poslastičarnice. Ova poluvojnička ishrana od supa na bazi prljave vode i bajatog
hleba s piljevinom jača duh i razvija osetljivost ukusa do te mere da čovek
jednog dana shvati da i pluta sa zidova može imati ukus kožure iberijske svinje,
ako spomenuta nije dobra.
Mišić je strpljivo slušao Fermina dok su razgovarali o namirnicama koje je
slepi putnik ćorisao. Ponekad bi, sit, zaspao pored njegovih nogu. Fermin ga je
posmatrao, naslućujući da su se lepo složili zato što su u suštini isti.
- Vi i ja smo se pronašli, kume, filozofski trpimo pošast uspravljenog
majmuna, grebući šta se nađe da bi se preživelo. Daće bog da se jednog ne tako
dalekog dana primati istrebe - pesnicom po njušci -i postanu hrana travi s
diplodokusima, mamutima i pticom dodo da biste vi, vredna i miroljubiva bića
koja se zadovoljavaju time što jedu, razmnožavaju se i spavaju, mogli da
nasledite zemlju, ili da je bar delite s bubašvabom i još nekim tvrdokrilcem.
Ako se i nije slagao, mišić to nije pokazivao. On je bio za prijateljski suživot i
bez isticanja, za džentlmenski dogovor. Tokom dana čuli bi korake mornara
kako odjekuju u dnu broda. U retkim prilikama, kad bi se neki od mornara
odvažio da siđe dole, uglavnom da bi nešto ukrao, Fermin bi se ponovo sakrio u
sanduk s puškama iz koga je izašao i tamo se, dok su ga ljuljali more i miris
baruta, predavao kratkoj dremki. Svog drugog dana na brodu, istražujući bazar
čudesa koji je plovio sakriven u utrobi tog levijatana, Fermin, moderni Jona i
proučavalac Svetog pisma na pola radnog vremena, pronašao je kutiju punu
lepo ukoričenih Biblija. Otkriće je smatrao, u najmanju ruku, smelim i
pitoresknim, ali, u nedostatku boljeg literarnog menija, uzeo je na zajam jedan
primerak i pomoću sveće, takođe ćornute iz tovara, čitao je naglas za sebe i svog
druga s putovanja izabrane odlomke Starog zaveta, koji mu se oduvek činio
mnogo zabavnijim i surovijim od Novog.
- Obratite pažnju, zapovedniče, sada dolazi vrhunska parabola dubokog
simbolizma, začinjena incestima i sakaćenjima dovoljnim da ubrzaju promenu
gaća i same braće Grim.
Prolazili su tako sati i dani u morskom azilu sve dok, u svitanje 17. marta
1938, Fermin nije otvorio oči i otkrio da je njegov prijatelj glodar otišao. Možda
je čitanje nekih epizoda iz Knjige otkrovenja Svetog Jovana prethodne noći bilo
ono što je uplašilo miša, ili možda predosećaj da se putovanje bliži kraju i da se
treba počistiti. Fermin, ukočen od prethodne noći uz podršku hladnoće koja mu
je bušila kosti, odgegao se do vidikovca ponuđenog od strane jednog brodskog
okna kroz koje je prodirao dah skerletne zore. Okrugao prozorčić nalazio se
jedva koji pedalj iznad vodene linije i Fermin je video kako se sunce diže nad
morem boje vina. Prešao je trup broda preskačući sanduke s municijom i
gomilu zarđalih bicikala uvezanih kanapima da bi stigao do suprotne strane i
bacio pogled. Magličast snop lučkog svetionika prelazio je preko trupa broda
bacajući trenutne mlazeve svetlosnih iglica kroz sve prozore. Tamo dalje, u
varci magle, koja se vukla između kula, kupola i tornjeva, širio se grad
Barselona. Fermin se nasmešio za sebe, zaboravljajući na trenutak hladnoću i
modrice koje su mu prekrivale telo, plod okršaja i nedaća što su se odigrali u
njegovoj prethodnoj usputnoj luci.
- Lusija... - promrmljao je, prisećajući se tog lica koje ga je održavalo živim u
najgorim sukobima.
Izvadio je koverat koji je nosio u unutrašnjem džepu sakoa otkako je pošao iz
Valensije i uzdahnuo. Maštanje je iščezlo skoro u trenu. Brod je bio mnogo bliže
luci nego što je pretpostavljao. Svaki dičan slepi putnik zna da nije teško uvući
se u brod: teško je izaći živ i zdrav iz te epizode i napustiti brod da ne budeš
viđen. Ako gaji nadu da će sopstvenom nogom kročiti na zemlju i sa svim
kostima na svojim mestima, bolje bi mu bilo da počne da sprema strategiju za
bekstvo. Dok je slušao kako su se na palubi udvostručili koraci i aktivnosti
posade, Fermin je osetio da brod počinje da se okreće i da motori smanjuju
brzinu prošavši pored ulaza u luku. Sklonio je pismo i požurio da izbriše tragove
svog prisustva, sakrivajući ostatke upaljenih sveća, džakove koji su mu služili
kao pokućstvo, Bibliju iz kontemplativnog čitanja i preostale mrvice lažnog sira
i užeglog keksa. Prešao je zatim, kako je umeo, na zatvaranje sanduka koje se
beše odvažio da otvori u potrazi za namirnicama, zakucavajući ponovo eksere
oguljenim donovima svojih iznošenih čizama. Posmatrajući tu skromnu obuću,
Fermin reče sebi da će mu, čim se dokopa čvrstog tla i ispuni dato obećanje,
sledeći cilj biti nabavka novog para obuće, koja neće izgledati kao da je ćornuta
s nekog depoa leševa. Dok je obavljao poslove u trupu broda, slepi putnik je kroz
prozorčić video da brod uplovljava u vode luke Barselone. Još jednom je zalepio
nos za staklo i osetio jezu ugledavši siluetu tvrđave i vojnog zatvora Monžuik na
vrhu planine, kako gospodari gradom nalik na pticu grabljivicu.
- Ako ne budeš pazio, tamo ćeš završiti - prošaputa.
U daljini se ukazao stub spomenika Kristoferu Kolumbu, koji je prstom
pokazivao, kao i uvek, na pogrešnu stranu, brkajući američki kontinent s
Bakarskim arhipelagom. Iza dezorijentisanog otkrivača otvarala se Rambla,
penjući se do srca starog grada, gde je čekala Lusija. Na trenutak ju je zamislio
namirisanu među čaršavima. Krivica i sramota sklonile su tu viziju iz njegovih
misli. Nije ispunio svoje obećanje.
- Bedniče - reče samom sebi.
Trinaest meseci i sedam dana prošlo je otkad je poslednji put beše video,
trinaest meseci pritiskalo ga je kao trinaest godina. Poslednja slika koju je ukrao
pre nego što se vratio u svoje skrovište bila je silueta Device Marije od Milosti,
zaštitnice grada, podignute na kupolu bazilike naspram luke u večnom pokretu
kao da poleće iznad krovova Barselone. Njoj je poverio svoju dušu i žalosnu
anatomiju jer, iako nije kročio u crkvu otkako je u svojoj devetoj godini crkvu
svog rodnog sela pobrkao sa opštinskom bibliotekom, Fermin se zaklinjao
svakome kome je mogao i ko je hteo da ga sasluša da će, ako se Devica - ili bilo
koji izaslanik s moćima u nebeskim predmetima - založi za njega i pomogne mu
da stigne u dobru luku bez velikih neugodnosti i smrtonosnih povreda iz
nužnosti, preorijentisati svoj život prema duhovnoj kontemplaciji i postati
redovna mušterija crkvene industrije. Pošto je završio svoje obećanje, prekrstio
se dva puta i ponovo se sakrio u sanduk s puškama, ispružen na postelji od
pušaka kao pokojnik u kovčegu. Malo pre nego što je zatvorio poklopac, Fermin
je uspeo da ugleda svog prijatelja mišića kako ga posmatra popevši se na hrpu
velikih lukova koji su se uzdizali do tavanice trupa.
 - Bonne chance, mon ami - promrmljao je.
Sekund kasnije utonuo je u mrak što je mirisao na barut, hladan metal pušaka
na koži i već odlučenu, beznadežnu sudbinu.
 2

Ubrzo, Fermin primeti da zvuk motora utihnjuje i da se brod ljulja u mestu u

mirnim vodama luke. Prema njegovoj računici, bilo je prerano da bi mogli stići
do pristana. Posle dva ili tri presedanja tokom puta, njegove uši naučile su da
čitaju protokol i kakofoniju nastalu manevrisanjem prilikom pristajanja, od
odmotavanja užadi i lupe lanaca sidra do škripe cele konstrukcije trupa pod
pritiskom pri povlačenju uz pristan. Osim neuobičajene živosti koraka i glasova
na palubi, Fermin nije mogao da prepozna nijedan od tih znakova. Iz nekog
razloga, kapetan je odlučio da zaustavi brod pre vremena i Fermin, naučivši
tokom dve predratne godine da neočekivano često ide sa žalosnim, stisnu zube
i još jednom se prekrsti.
- Mila Device, odričem se svog neiskupljenog agnosticizma i malicioznih
sugestija moderne fizike - mrmljao je zatvoren u onom kovčegu koji je delio s
puškama iz treće ruke.
Njegovo preklinjanje nije dugo čekalo odgovor. Fermin je začuo kako se nešto
što je ličilo na drugi, manji brod približava i dodiruje trup. Nekoliko trenutaka
kasnije, skoro vojnički koraci spustili su se na palubu kroz žagor posade. Fermin
je progutao pljuvačku. Bili su napadnuti.
 3

„Trideset godina na moru i najgore se uvek desi kad se približiš zemlji”,

pomisli kapetan Araes dok je s mosta posmatrao grupu ljudi kako se
merdevinama uspinje na levu palubu. Vitlali su puškama preteći, gurali posadu
u stranu i pripremali prolaz za nekoga ko je, pretpostavio je, njihov vođa. Araes
je bio jedan od onih ljudi s mora kojima su ten i kosa flambirani suncem i
šalitrom i čiji je vodnjikav pogled uvek zamućen velom suza. Kao mlad, verovao
je da čovek kreće na more u potrazi za avanturom, ali godine su ga naučile da ga
ona uvek čeka u luci, i to sa skrivenom namerom. Na moru nije bilo ničega čega
bi se bojao. Na čvrstom tlu, međutim, a pogotovo tih dana, ubijala ga je mučnina.
- Bermeho, uzmi radio i javi u luku da su nas naprečac zaustavili i da ćemo
stići nešto kasnije.
Pored njega, Bermeho, njegov prvi oficir, prebledeo je i počeo da pokazuje
onu drhtavicu uznapredovalu poslednjih meseci bombardovanja i meteža. Bivši
zapovednik palube na rečnim krstaricama za uživanje po Gvadalkiviru, siroti
Bermeho, nije imao stomak za takve zadatke.
- Šta da kažem: ko nas je zaustavio?
Araes je spustio pogled na priliku koja je upravo kročila na palubu. U crnom
mantilu i opremljen rukavicama i šeširom širokog oboda, bio je jedini koji nije
izgledao naoružano. Araes ga je posmatrao dok je, korak po korak, prelazio
palubu. Njegovo kretanje pokazivalo je podozrivost i nezainteresovanost
sračunate do savršenstva. Njegove oči, skrivene iza tamnih naočara, klizile su
po licima posade, dok je njegovo bilo lišeno izraza. Konačno, zaustavio se na
sredini palube i, podigavši pogled prema mostu, otkrio je glavu i pozdravio
šeširom pružajući jedan reptilski osmeh.
- Fumero - promrmlja kapetan.
Bermeho, skvrčen za desetak centimetara otkako je taj tip počeo da gmiže po
palubi, pogleda ga, beo kao kreč.
- Ko? - uspeo je da izgovori.
- Politička policija. Siđi i reci ljudima da se ne glupiraju. Zatim obavesti preko
radija luku, kao što sam ti rekao.
Bermeho je klimnuo glavom, ali nije se ni pokrenuo. Araes ga je prostrelio
pogledom.
 - Bermeho, siđite. I pokušajte da se ne upišate, za ime boga.
- Da, moj kapetane.
Araes je nekoliko trenutaka ostao sam na mostu. Dan je bio vedar, s
kristalnim nebom i lepo ocrtanim oblačićima koji jure; raspametili bi nekog
akvarelistu. Za trenutak je pomislio da uzme revolver koji je držao pod ključem
u ormaru svoje kabine, ali naivnost te ideje nacrtala je gorak osmeh na
njegovom licu. Udahnu duboko i, nameštajući dugmad svoje iskrzane uniforme,
napusti most i siđe niza stepenice, gde ga je čekao njegov stari poznanik
milujući cigaretu među prstima.
 4

- Kapetane Araese, dobro došli u Barselonu.

- Hvala, poručnice.
Fumero se osmehnu.
- Sad sam komandant.
Araes je načinio gest odobravanja, izdržavajući pogled onih dvaju tamnih
stakala kroz koja je bilo teško prozreti kuda gledaju Fumerove surove oči.
- Čestitke.
Fumero mu pruži jednu od svojih cigareta.
- Ne, hvala.
- Roba je kvalitetna - ponudi Fumero. - Američke, svetle.
Araes uze cigaretu i stavi je u džep.
- Želite li da pregledate papire i dozvole, moj komandante? Sve je ispravno, s
dozvolama i pečatima vlade, Đeneralitata11...
Fumero je slegnuo ramenima, nezainteresovano ispuštajući dim i
posmatrajući žar svoje cigarete s laganim osmehom.
- Siguran sam da su vaši papiri ispravni. Recite mi: kakav teret nosite na
brodu?
- Namirnice. Lekove, oružje, municiju. I nekoliko kompletnih konfiskovanih
imovina, za licitaciju. Inventar s pečatom vlade Valensije vam je na
raspolaganju.
- Nisam od vas manje očekivao, kapetane. Ali to je između vas i lučkih i
carinskih vlasti. Ja sam samo služitelj naroda.
Araes je smireno klimnuo glavom, svakog časa imajući na umu da ne sme
skrenuti pogled s ta dva crna i neprozirna stakla.
- Ako moj komandant bude ljubazan da mi kaže šta traži, vrlo rado...

Fumero mu je mahnuo da ga prati i obojica su se šetala po palubi dok ih je

posada posmatrala u iščekivanju. Nekoliko minuta kasnije, Fumero je zastao i,
uvukavši poslednji dim, bacio opušak preko palube. Naslonio se na ogradu i
posmatrao Barselonu kao da je nikad ranije nije video.
- Miriše li vam, kapetane?
Araes je sačekao trenutak pre nego što je odgovorio.
 - Ne znam dobro na šta mislite, komandante.
Fumero ga je srdačno potapšao po ruci.
- Dišite duboko. Bez žurbe. Videćete da ćete osetiti.
Araes je razmenio pogled s Bermehom. Članovi posade su se zgledali,
zbunjeni. Fumero se okrenuo, pokazujući im da udahnu.
- Ne? Niko?
Kapetan je pokušao da se nasmeši silom, ali osmeh nije stigao do njegovih
usana.
- E pa ja mogu da ga namirišem - reče Fumero. - Nemojte mi reći da ga vi niste
osetili.
Araes je neodređeno klimnuo glavom.
- Naravno - pritiskao je Fumero. - Naravno da osećate. Kao ja i kao svi koji su
ovde. To je miris miša. Onog odvratnog miša koga krijete na brodu.
Araes je nabrao čelo, zapanjen.
- Tvrdim vam da...
Fumero je podigao ruku da ga ućutka.
- Kad ti se miš uvuče, nema načina da ga se rešiš. Daš mu otrov i on ga pojede.
Postaviš mu zamke i on se posere na njih. Miš je nešto najteže za eliminaciju.
Zato što je kukavica. Zato što umišlja da je pametniji od tebe.
Fumero je uzeo nekoliko sekundi da bi uživao u svojim recima.
- A znate li koji je jedini način da se svrši s mišem, kapetane? Kako zaista s
njim svršiti jednom i zauvek?
Araes je odmahnuo.
- Ne znam, kapetane.
Fumero se nasmešio, pokazujući zube.
- Naravno da ne znate. Jer vi ste čovek s mora i ne morate da znate. To je moj
posao. Eto zašto me je Revolucija donela na svet. Posmatrajte, kapetane.
Posmatrajte i učite.
Pre nego što je Araes stigao išta da kaže, Fumero se udaljio u smeru pramca, a
njegovi ljudi su ga sledili. Kapetan je tad video da se prevario. Fumero je bio
naoružan. Okretao je u ruci sjajan revolver, kolekcionarski primerak. Prešao je
palubu gurajući bez pardona ako bi na putu naišao na nekog člana posade, ne
zanimajući se za ulaze u kabine. Znao je kuda ide. Na jedan znak, njegovi ljudi su
okružili poklopac koji je zatvarao trup i čekali naređenje. Fumero se nagnuo nad
metalnom pločom i blago kucnuo prstima, kao da kuca na vrata starom
prijatelju.
- Iznenađenje - otpevao je.
 Kad su njegovi ljudi maltene iščupali poklopac i utroba broda ostala izložena
svetlosti dana, Araes se vratio da bi se sakrio na mostu. Već je video i naučio
dovoljno za dve godine, koliko je prošao od rata. Poslednje što je uspeo da spazi
bio je Fumero kako oblizuje usne kao mačak, nekoliko sekundi pre nego što će
uroniti, s revolverom u ruci, u brodsko skladište.
 5

Pošto je više dana bio zatvoren u trupu i udisao isti ustajao vazduh, Fermin je
osetio kako miris svežine vetra ulazi kroz otvor i probija se između spojeva
sanduka s oružjem u koji se beše sakrio. Iskrenuo je glavu u jednu stranu i uspeo
da kroz procep između poklopca i ivice vidi lepezu svetlosnog snopa kako
prelazi preko trupa broda. Baterijske lampe.
Bela magličasta svetlost milovala je obrise tovara i otkrivala prozirnost
platna koja su prekrivala automobile i umetnička dela. Zvuk koraka i metalni
odjek koji se odbijao od dna približavali su se polako. Fermin je stisnuo zube i u
svom umu prešao korake koje je sledio do povratka u svoje skrovište. Džakovi,
sveće, ostaci hrane ili tragovi na tlu koje je mogao ostaviti na tovarnoj galeriji.
Nije verovao da je nešto mogao prevideti. Nikada ga neće naći tamo, reče sebi.
Nikada.
Baš tad je začuo onaj poznat opor glas kako izgovara njegovo ime kao da
pevuši neku melodiju i kolena mu se pretvoriše u želatin.
Fumero.
Glas, koraci - odzvanjali su u blizini. Fermin je sklopio oči kao što ih zatvori
dete zastrašeno nepoznatim šumom u mraku svoje sobe. Ne zato što misli da će
ga to zaštititi, nego zato što se ne usuđuje da prepozna siluetu koja se podiže sa
strane kreveta i naginje se nad njim. U tom trenutku je mogao da čuje kako
koraci prolaze na jedva nekoliko centimetara, veoma polako. Prsti u rukavicama
pomilovali su poklopac sanduka kao zmija kad klizne po površini. Fumero je
zviždukao neku melodiju. Fermin je zadržao dah i ostavio oči zatvorene. Kapi
hladnog znoja slivale su mu se niz čelo i morao je da stisne pesnice da mu ruke
ne bi drhtale. Nije se usudio da pomeri nijedan mišić, strahujući da bi dodir
njegovog tela s vrećama u kojima su bile puške mogao napraviti i najmanji šum.
Možda se prevario. Možda će ga pronaći. Možda ne postoji na svetu ćošak u
koji bi se mogao sakriti i živeti još jedan dan da bi ga prepričao. Možda je, na
kraju krajeva, taj dan bio dobar kao bilo koji drugi da se napusti predstava. I, već
rešenog, ništa ga nije sprečavalo da nogama otvori taj sanduk i izađe na megdan
vitlajući jednom od onih pušaka na kojima je ležao ispružen. Bolje je umreti
izrešetan mecima za dve sekunde nego od Fumerovih ruku i njegovih igračaka
pošto si dve nedelje visio s tavanice u tamnici Tvrđave Monžuik.
 Napipao je oblik jedne puške tražeći okidač i snažno je zgrabio. Nije mu do
tada palo na pamet da, najverovatnije, nije napunjena. Kao da ima veze, pomisli.
Kako gađa, ima sve šanse da raznese pola svoje noge ili da pogodi u oko
Kolumbov spomenik. Nasmešio se toj ideji i obema rukama stisnuo pušku na
grudima, tražeći obarač. Nikad dotad nije pucao iz oružja, ali reče sebi kako je
sreća uvek na strani početnika i da trud vredi najmanje kao glas poverenja.
Nategao je oroz i spremio se da raznese glavu don Fransisku Havijeru Fumeru
put raja ili pakla.

Trenutak kasnije, međutim, koraci su se udaljili odnoseći njegovu priliku za

slavu i podsećajući ga da se veliki ljubavnici, bilo od vežbanja ili po vokaciji, ne
rađaju da bi se u poslednjem času pretvorili u heroje. Dozvolio je sebi da diše
duboko i ruke je prineo grudima. Odeća mu je bila slepljena za telo kao druga
koža. Fumero i njegovi žbiri su se udaljavali. Fermin je zamišljao njihove siluete
kako se gube među senkama trupa i osmehnuo se sa olakšanjem. Možda ga niko
nije otkucao. Možda je to bila samo rutinska kontrola i ništa.
Upravo tada, koračanje se zaustavi. Nastupila je grobna tišina i jedino što je
tokom nekoliko trenutaka Fermin uspevao da čuje bili su otkucaji njegovog
srca. Zatim, u skoro neprimetnom uzdahu, do njega je doprlo sitno tapkanje
nečeg majušnog i laganog što je trčkaralo po poklopcu sanduka, jedva nekoliko
centimetara od njegovog lica. Prepoznao ga je po slabom mirisu, između slatkog
i kiselog. Njegov drug s plovidbe, mišić, njuškao je kroz pukotinu između
dasaka, s velikom verovatnoćom detektujući miris svog prijatelja. Fermin je
počeo tiho da šišti kako bi ga oterao, a onda je zaglušni prasak ispunio trup.
Metak, velikog kalibra, na mestu je pretvorio glodara u prah i na čist način
probušio rupu na poklopcu sanduka, na oko pet centimetara od Ferminovog
lica. Krv je prokapala kroz pukotinu i poprskala mu usne. Fermin tad oseti
golicanje na desnoj nozi i, spustivši pogled, shvati da mu je putanja projektila
skoro uhvatila nogu, otvorivši mu vatrom procep na nogavici pantalona, pre
nego što je u drvetu napravila drugi otvor za izlaz. Linija magličaste svetlosti
probijala se kroz tamu skrovišta ocrtavajući putanju metka. Fermin je začuo
kako se koraci vraćaju i zaustavljaju pored njegovog skrovišta. Fumero je
kleknuo pored sanduka. Fermin je primetio sjaj njegovih očiju u uskom prorezu
između poklopca i sanduka.
- Kao i uvek, u lošem društvu, a? Trebalo je da čuješ krike tvog kolege
Amansija kad nam je pričao gde ćemo te naći. Dva kabla oko jaja i nema heroja
koji neće pevati kao slavuj.
 Pred tim pogledom i svim onim što je o njemu znao, Fermin je osetio da bi,
samo da se nije toliko znojio, i to malo kuraži što mu je ostalo zarobljeno u tom
sarkofagu punom pušaka ispišao od panike.
- Mirišeš gore od svog prijatelja miša - prošaputa Fumero. - Verujem da ti
nedostaje jedno kupanje.
Čuo je tumaranje koraka i žamor ljudi koji su prevrtali sanduke i rušili
predmete po tovarnom delu. Dok se to događalo, Fumero se ni centimetar nije
pomerio sa svog mesta. Njegove oči su ispitivale unutrašnju tamu sanduka kao
oči zmije nad ptičjim gnezdom, strpljivo. Vrlo brzo, Fermin je začuo snažno
lupanje čekićem po sanduku. U prvi mah je pomislio da žele da ga rasture
udarcima. Videvši kako vrhovi eksera izbijaju ivicom poklopca, shvatio je da
oni, u stvari, hoće da ga zapečate zakucavanjem duž cele ivice. U sekundi je
iščezlo onih nekoliko milimetara otvora između ivice sanduka i poklopca.
Zakopali su ga u sopstvenom skrovištu.
Fermin je tad primetio da sanduk počinje da se pomera guranjem i da, po
Fumerovom naređenju, nekoliko članova posade silazi u potpalublje. Mogao je
da zamisli ostalo. Osetio je kako desetak ljudi odiže sanduk polugama i čuo kako
kaiševi obavijaju daske. Takođe je čuo odmotavanje lanaca i osetio nagli trzaj
dizalice nagore.
 6

Araes i njegovi ljudi posmatrali su kovčeg kako se ljulja na vetru, viseći šest
metara iznad palube. Fumero je izronio iz potpalublja stavljajući ponovo svoje
tamne naočare i smešeći se zadovoljno. Podigao je pogled ka mostu i izveo
vojnički pozdrav, rugajući se.
- Uz vaše dopuštenje, kapetane, pristupićemo istrebljivanju miša s vašeg
broda na jedini stvarno delotvoran način.
Fumero je pokazao mornaru na dizalici da spusti kontejner nekoliko metara,
da se nađe u visini njegovih očiju.
- Poslednja volja ili nekoliko pokajničkih reči?
Posada je, zanemevši, posmatrala sanduk. Jedino što im se činilo da izlazi iz
unutrašnjosti bilo je nešto nalik na jecanje prestravljene životinjice.
- Flajde, nemoj plakati, nije valjda dotle došlo - reče Fumero. -Osim toga, neću
te ostaviti samog. Videćeš da te gomila tvojih drugova čeka na užadi...
Kovčeg se ponovo podigao u vazduh i dizalica je počela da se okreće od
palube. Kad je bila desetak metara iznad vode, Fumero se opet okrenuo prema
mostu. Araes ga je vodnjikavim pogledom posmatrao kako tiho mrmlja.
„Kurvin sine”, uspeo je da pročita.
Zatim je klimnuo i kontejner, s dvesta kilograma pušaka i pedesetak Fermina
Romera de Toresa unutra, sručio se u ledene i tamne vode luke Barselone.
 7

Pad u prazno jedva mu je dao vremena da se uhvati za zidove kovčega.

Udarivši o vodu, gomila pušaka podigla se u vazduhu i snažno lupila po gornjem
delu sanduka. Nekoliko sekundi kontejner je ostao da pluta, ljuljajući se kao
plutača.
Fermin se borio da skloni sa sebe desetine pušaka ispod kojih je ostao
sahranjen. Snažan miris šalitre i benzina dopro je do njegovog nosa. Zatim je
začuo zvuk vode koja je uz klokotanje prodirala kroz otvor od Fumerovog
metka. Za svega nekoliko sekundi osetio je dodir hladne tečnosti koja je prekrila
dno. Obuzela ga je panika i pokušao je da se skupi kako bi stigao do donjeg dela
kovčega. Kad je to učinio, težina pušaka se prebacila u stranu i kontejner se
nagnuo. Fermin se našao stomakom preko pušaka. U potpunoj tami napipao je
gomilu oružja pod svojim rukama i počeo da je sklanja, tražeći otvor kroz koji je
ulazila voda. Kako bi uspeo da pomeri desetak pušaka iza leđa, tako bi one opet
pale na njega i gurale ga ka dnu sanduka koji se i dalje naginjao. Voda mu je
prekrila stopala i curila mu između prstiju. Sezala mu je već do kolena kad je
uspeo da pronađe otvor i da ga zatvori kako je mogao, pritiskajući ga obema
rukama. Tad je začuo pucnje s palube broda i udare po drvetu. Tri nova otvora
su se otvorila iza njega i zelenkasta svetlost prodrla je u unutrašnjost,
omogućavajući Ferminu da vidi kako voda počinje snažno da prodire, i za jedva
nekoliko sekundi prekrivala mu je struk. Kriknuo je od besa i straha,
pokušavajući da dohvati jedan od otvora drugom rukom, ali iznenadan potres
gurnuo ga je unazad. Zvuk koji je ispunio unutrašnjost kovčega uzdrmao ga je
kao da ga proždire zver. Voda mu se popela do grudi dok mu je hladnoća
zaustavljala dah. Ponovo je nastupio mrak i Fermin je shvatio da sanduk
beznadežno tone. Njegova desna ruka popustila je pod pritiskom tečnosti.
Ledena voda obrisala mu je suze u tami. Fermin je pokušao da zgrabi poslednji
udah vazduha.
Struja je usisala i povukla drveni oklop ka dnu bez zaustavljanja. Komora od
jedva pedalj vazduha ostala je zarobljena u gornjem delu i Fermin se borio
uspinjući se onamo ne bi li ugrabio udah kiseonika.
Ubrzo, sanduk se spustio na dno luke i, iskrivljen na bok, ostao zaglibljen u
blatu. Fermin je udarao poklopac pesnicama i šutirao nogama, ali daska, čvrsto
prikucana ekserima, nije popustila ni milimetar. Poslednji centimetri vazduha
koji su mu ostali bežali su kroz pukotine. Ona hladna i potpuna tama pozivala ga
je da klone, ali njegova pluća su gorela i verovao je da će mu glava eksplodirati
pod pritiskom usled nedostatka vazduha. Ovladan šlepom panikom pred
izvesnošću da mu ostaje tek nekoliko sekundi života, dograbio je jednu pušku i
počeo kundakom da udara po ivici poklopca. Pri četvrtom udarcu, oružje mu se
raspalo u rukama. Pipao je u tami i prsti su mu dotakli vreću koja je štitila pušku
što je plutala zahvaljujući mehuriću vazduha uhvaćenom u njenoj unutrašnjosti.
Fermin ju je uhvatio obema rukama i počeo ponovo da udara s malo preostale
snage, preklinjući da se desi ono čudo kojeg nije bilo.
Metak je proizveo gluvu vibraciju kad je eksplodirao u vreći. Pucanj, maltene
njemu ispred nosa, probio je u drvetu otvor veličine pesnice. Dah svetlosti
osvetlio je unutrašnjost. Njegove ruke reagovale su pre njegovog mozga.
Nanišanio je puškom ka istom mestu i ponovo povukao obarač. Voda je već
ispunila vreću i nijedan metak nije opalio. Fermin je zgrabio drugu pušku i
pritisnuo obarač preko vreće. Prva dva metka nisu bila delotvorna, ali pri
trećem je mogao da oseti drmusanje u rukama i da vidi kako se otvor na dasci
proširio. Ispucao je svu municiju iz puške pre nego što je otvor postao dovoljno
velik da se kroz njega provuče njegovo mršavo i izmučeno telo. Neravne ivice
kidale su mu kožu; međutim, obećanje one avetinjske beline koja se nazirala na
površini dozvolilo mu je da prođe kroz polje noževa.
Mutna lučka voda palila mu je zenice, ali Fermin je zadržao oči otvorene.
Podvodna šuma svetlosti i seni njihala se u zelenkastoj tami. Mreža šuta, skeleta
potopljenih brodova i vekovnog blata prostirala se pod njegovim nogama.
Podigao je pogled ka stubovima prozračne svetlosti koji su se spuštali iz visine.
Trup trgovačkog broda ocrtavao se u velikoj senci na površini. Procenio je da je
taj deo luke dubok najmanje petnaest metara, možda i više. Ako uspe da se
dokopa površine s druge strane brodskog trupa, možda niko neće primetiti
njegovo prisustvo i možda će moći da preživi. Odbacio se oslanjajući se nogama
o okvir sanduka i zaplivao. Tek tad, dok se polako uspinjao ka površini, njegove
oči mogle su za tren da uhvate sablasnu viziju koja se krila pod vodom. Shvatio
je da su ono što je držao za alge i napuštene mreže bila tela koja su se njihala u
polutami. Desetine leševa s lisicama i nogama privezanim za betonske blokove
sačinjavale su podvodno groblje. Jegulje koje su se uvijale između njihovih
udova behu očistile njihova lica od mesa, a njihove kose lelujale su nošene
strujom. Fermin je raspoznao siluete muškaraca, žena i dece. Pored njihovih
nogu bilo je kofera i zavežljaja dopola zatrpanih u blatu. Neki leševi bili su u
takvom stanju raspadanja da su od njih ostale tek kosti između rita od odeće.
Tela su činila beskonačnu galeriju koja se gubila u tami. Fermin je zatvorio oči i,
sekund kasnije, izronio u život da bi se uverio kako je prost čin disanja
najčarobnije iskustvo koje je upoznao u celom svom bivstvovanju.
 8

Nekoliko časaka, dok nije povratio dah, Fermin je ostao priljubljen za trup
broda kao školjka. Dvadesetak metara dalje plutala je plutača za signalizaciju.
Izgledala je kao nekakav mali svetionik, cilindar sa svetlosnim farom na vrhu, na
kružnoj osnovi i s kabinom unutra. Plutača, obojena u belo i s crvenim prugama,
lagano se ljuljala kao da je metalno ostrvce prepušteno moru. Fermin reče sebi
da bi se, ako bi uspeo da stigne do nje, mogao sakriti u njoj i sačekati
odgovarajući trenutak da se otisne ka kopnu a da ne bude viđen. Činilo mu se da
niko nije primetio njegovo prisustvo, ali nije hteo da iskušava sudbinu.
Udahnuo je najveću količinu vazduha koju su mu dopuštala njegova izmučena
pluća i zaronio ponovo, probijajući se ka plutači neujednačenim zamasima. Za
to vreme izbegavao je da gleda nadole i radije je mislio kako je njegov um bio
žrtva delirijuma i da onaj mrtvački vrt lelujavih silueta nošenih strujom pod
njegovim nogama nije bio ništa drugo do ribarske mreže zatrpane šutom.
Izronio je nekoliko metara ispred plutače i požurio da otpliva iza nje kako bi se
tamo sakrio. Osmotri palubu broda i reče sebi kako je zasad spasen i kako ga svi
na brodu, uključujući Fumera, već smatraju mrtvim. Verao se na platformu kad
je primetio figuru koja ga je, nepomična, posmatrala s mosta. Na tren je izdržao
njegov pogled. Fermin nije mogao da ga identifikuje, ali po uniformi je
pretpostavio da je to kapetan broda. Požurio je da se sakrije u sićušnoj kabini i
sručio se na tlo, drhteći od zime i pretpostavljajući da će za nekoliko sekundi
čuti kako dolaze po njega. Bolje da je umro u onom sanduku. Sad će ga Fumero
odvesti u jednu os svojih ćelija i daće sebi vremena.
Čekao je taj trenutak večno, ali, kad je već pomislio da se njegova avantura
bliži kraju, čuo je da se pokreću brodski motori i svira sirena. Bojažljivo je
provirio kroz prozor kabine i video da se brod udaljava ka pristaništu. Ispružio
se, iscrpljen, blagom zagrljaju sunca koje se probijalo kroz prozor. Možda se,
posle svega, Devica nevernika smilovala na njega.
 9

Fermin je ostao na svom ostrvcetu dok sumrak nije,obojio nebo i lučki

kandelabri zapalili mrežu iskri nad vodama. Osmatrajući pristane, odlučio je da
je najbolja mogućnost da se plivanjem dokopa roja čamaca načičkanih oko
ribarskog stovarišta i da se uzvere do čvrstog tla preko nekog užeta za privez ili
vitla za vuču na krmi nekog usidrenog broda.
Tad je ugledao siluetu što je izranjala iz magle koja je prekrivala pristanište.
Približavao mu se čamac na vesla s dva čoveka u njemu. Jedan od njih je veslao,
a drugi je prozirao senke držeći visoko fenjer koji je maglu bojio u ćilibar.
Fermin je progutao pljuvačku. Mogao se baciti u vodu i moliti se da ga sakrije
prekrivač sumraka i tako još jednom pobegne, ali iscrpao je molitve i u telu mu
nije ostalo nimalo daha za borbu. Izašao je iz svog skloništa s podignutim
rukama i stao pred čamac koji se približavao.
- Spustite ruke - rekao je glas koji je nosio fenjer.
Fermin je izoštrio pogled. Čovek u čamcu bio je isti onaj koga je, nekoliko sati
ranije, ugledao kako ga posmatra s mosta. Fermin ga je pogledao u oči i klimnuo
glavom. Prihvatio je pruženu ruku i uskočio u čamac. Čovek za veslima ponudi
mu ćebe i izmučeni brodolomnik se umota u njega.
- Ja sam kapetan Araes, a ovo je moj prvi oficir Bermeho.
Fermin je pokušao nešto da promuca, ali Araes ga je zaustavio.
- Nemojte nam repi kako se zovete. Ne tiče nas se.
Kapetan je dohvatio termos i natočio mu šolju kuvanog vina. Fermin je
zgrabio limenu šolju obema rukama i ispio vino do poslednje kapi. Araes mu je
šolju punio čak tri puta i Fermin je osetio da mu se toplota vraća u utrobu.
- Je li vam bolje? - upita kapetan.
Fermin je potvrdno klimnuo glavom.
- Neću vas pitati šta ste radili na mom brodu niti šta imate sa onim zlotvorom
Fumerom, ali bilo bi vam bolje da se malo pripazite.
- Ja se trudim, verujte. To je sve zbog sudbine, neće da pomogne.
Araes mu je predao jednu torbu. Fermin je bacio pogled unutra. Bila je tu hrpa
suve odeće, bez sumnje nekih šest veličina iznad njegove, i nešto novca.
- Zašto vi ovo činite, kapetane? Nisam ništa drugo do slepi putnik koji vas je
uvalio u opasnu nevolju...
 - Zato što mi se tako hoće - odgovori Araes, čemu je Bermeho dodao svoje
odobravanje.
- Ne znam kako da vam platim za...
- Biće dovoljno da se više ne uvlačite u moj brod kao slepi putnik. Hajde,
presvucite se.
Araes i Bermeho su ga posmatrali dok se oslobađao onih natopljenih rita i
pomogli mu da se obuče u svoju novu svečanu odeću, jednu staru mornarsku
uniformu. Pre nego što je zauvek napustio svoj stari iskrzani sako, Fermin je
pretražio džepove i izvadio pismo koje je čuvao nedeljama. Morska voda je
obrisala mastilo i od koverte je ostalo parče mokrog papira koje mu se
raspadalo na prstima. Fermin je zatvorio oči i zaplakao. Araes i Bermeho su se
pogledali, smeteni. Kapetan je spustio ruku na Ferminovo rame.
- Nemojte tako, čoveče, najgore je već prošlo.
Fermin je odmahnuo.
- Nije to... nije to.
Obukao se kao usporeni film i stavio ono što je ostalo od pisma u džep novog
sakoa. Videvši da ga njegova dva dobročinitelja posmatraju zaprepašćeno,
obrisao je suze i nasmešio im se.
- Oprostite.
- Vi ste sama kost i koža - prokomentarisao je Bermeho.
- To je trenutni lapsus rata - izvinio se Fermin, pokušavajući da naštima
živahan i optimističan ton. - Ali sad, kad se moja sreća menja, predosećam
budućnost sa obilnim jelima i kontemplativan život u kojem ću se hraniti na
bazi slanine dok budem iznova iščitavao najuspelije stihove zlatnog veka. Za
nekoliko dana pretvoriću se u bovu na bazi krvavice i medenjaka s cimetom.
Nećete mi verovati, ja, kad mi se ukaže prilika, akumuliram težinu brže nego
neki sopran.
- Ako vi tako kažete. Imate li kuda da odete? - upita Araes.
Fermin, u svom novom odelu kapetana bez broda i sa stomakom treperavim
od vrelog vina, potvrdio je sa entuzijazmom.
- Čeka vas neka žena? - upita marinac.
Fermin se tužno nasmešio.
- Čeka, ali ne mene - odgovorio je.
- Tako. Pismo je za nju?
Fermin je klimnuo glavom.
- I zbog toga ste rizikovali život i vratili se u Barselonu? Da predate jedno
pismo?
 Prozvani je slegnuo ramenima.
- Ona je vredna toga. A obećao sam jednom prijatelju.
- Mrtvom?
Fermin je spustio pogled.
- Ponekad ima vesti koje je bolje ne doneti - osmelio se Araes.
- Obećanje je obećanje.
- Koliko dugo je niste videli?
- Nešto više od godinu dana.
Kapetan ga je pogledao dugim pogledom.
- Godina je mnogo u ovim vremenima. Ovih dana ljudi zaboravljaju brzo. To je
kao neki virus, ali pomaže da se preživi.
- Nadam se da ću ga zapatiti, jer bi mi savršeno legao - reče Fermin.
 10

Već se spuštala noć kad ga je čamac ostavio u podnožju stepenica kod mola
ispred Atarasana. Fermin je ispario u magluštini luke, kao silueta više među
lučkim radnicima i mornarima koji su se zaputili ka ulicama Ravala, tadašnje
kineske četvrti. Pomešavši se s njima, Fermin je iz njihovih razgovora u pola
glasa mogao da zaključi kako je prethodnog dana grad pretrpeo posetu avijacije,
jednu od mnogih godine koja je tekla, i da se te noći očekuju nova
bombardovanja. Mirisalo je na strah u glasovima i pogledima tih ljudi, ali, pošto
je preživeo onaj pasji dan, Fermin je bio ubeđen da ništa što bi mu ta noć mogla
prirediti ne može biti gore. Proviđenje je htelo da mu se put ukrsti s uličnim
prodavcem, koga je samo mogao poželeti, dok je u povratku gurao svoja kolica
sa slatkišima. Fermin ga je zaustavio i pregledao njegov tovar s najvećom
pažnjom.
- Imam karamele kao pre rata - ponudi ga prodavač. - Da li bi gospodin želeo?
- Kraljevstvo za sugus karamele - izrazio je svoju želju Fermin.
- Evo, ostala mi je kesica od jagode.
Ferminove oči se razrogačiše kao tanjiri i već na pomen takve poslastice
počela je da mu curi pljuvačka. Zahvaljujući fondu doniranom od kapetana
Araesa, mogao je pribaviti celu vrećicu karamela, koju je otvorio sa žudnjom
robijaša.
Prozračna svetlost svetiljki na Rambli - kao i sisanje sugus karamele - uvek
mu se činila kao jedna od onih stvari za koje vredi živeti dan više. Te večeri,
međutim, uputivši se glavnim šetalištem Ramble, Fermin je primetio da brigada
noćnih stražara ide od svetiljke do svetiljke s merdevinama u rukama i gasi
svetla koja su još blistala na pločniku. Približio se jednom od njih da bi
posmatrao njegovu radnju. Kad je počeo da silazi s merdevina i primetio
njegovo prisustvo, stražar je zastao i pogledao ga podozrivo.
- Dobro veče, šefe - otpevao je Fermin prijateljskim tonom. - Nećete se
uvrediti ako vas upitam zašto ostavljate grad u mraku?
Stražar se ograničio na to da pokaže kažiprstom u nebo i, skupljajući
merdevine, pošao u susret sledećoj svetiljci. Fermin ostade tu još tren,
posmatrajući čudan izgled Ramble koja je tonula u tamu. Oko njega, kafeterije i
radnje počinjale su da zatvaraju svoja vrata, a fasade su se lagano bojile blagim
dahom meseca. Produžio je svojim putem sa izvesnom strepnjom i ubrzo
primetio nešto što je ličilo na noćnu procesiju. Oveća grupa ljudi, koji su nosili
zavežljaje i ćebad, kretala se ka ulasku u metro. Jedni su nosili upaljene sveće i
petrolejke, drugi su napredovali u mraku. Prolazeći pored stepenica koje su se
spuštale ka metrou, Fermin je spustio oči na dečaka koji nije mogao imati ni pet
godina. Čvrsto se držao za ruku svoje majke, ili bake, jer u nestašici svetla sve te
duše kao da su ostarile pre vremena. Fermin htede da mu namigne, ali dečakove
oči bile su prikovane za nebo. Posmatrao je paučinu crnih oblaka koja se plela
iznad horizonta, kao da je mogao prozreti nešto skriveno u njenoj unutrašnjosti.
Fermin je ispratio njegov pogled i osetio milovanje hladnog vetra koji je počeo
da mete grad, s mirisom fosfora i paljevine. Neposredno pre nego što će ga
njegova majka povući nadole, prema tunelima metroa, dečak je na Fermina
bacio pogled koji mu je zaledio krv. Te petogodišnje oči odražavale su slepi užas
i očaj starca. Fermin je skrenuo pogled i krenuo, mimoilazeći se sa žandarmom
koji je čuvao ulaz u metro i koji mu je pokazao prstom.
- Ako sad odete, kasnije nećete naći mesto. I skloništa su puna.
Fermin je klimnuo glavom, ali je požurio dalje. I tako je zašao, kako mu se
priviđalo, u sablasnu Barselonu, u večnu polutamu s neprepoznatljivim
obrisima pod treptavim svetlima petrolejki i sveca na balkonima i ulazima. Kad
je konačno izbio na Ramblu Svete Monike, u daljini je mogao da razabere luk nad
jednom uskom i mračnom kapijom. Uzdahnuo je teško i pošao ka svom susretu
s Lusijom.
 11

Peo se polako uskim stepenicama, osećajući da mu pri svakom novom

stepeniku isparavaju odlučnost i hrabrost da stane pred Lusiju i obavesti je
kako je čovek koga je volela, otac njene kćeri i lice koje je iščekivala da ugleda
više od godinu dana, umro u zatvorskoj ćeliji u Sevilji. Kad je dospeo do
odmorišta trećeg sprata, Fermin je stao ispred vrata ne usuđujući se da
pozvoni. Seo je na stepenik i zagnjurio glavu u šake. Sećao se tačnih reči
izgovorenih na tom mestu trinaest meseci ranije, kad ga je Lusija uhvatila za
ruke i, gledajući ga u oči, rekla: „Ako me voliš, nemoj dozvoliti da mu se nešto
desi, i dovedi mi ga nazad.” Izvadio je iscepan koverat iz džepa i posmatrao
komadiće u polutami. Zgužvao ih je među prstima i bacio u mrak. Ustade i već
krenu niza stepenice kako bi pobegao odatle kad začu da se iza njegovih leđa
otvaraju vrata stana. Tad zastade.
Devojčica od sedam ili osam godina posmatrala ga je s praga. Nosila je knjigu
u rukama i držala je prst između stranica da bi znala gde je stala. Fermin joj se
nasmeši i podiže ruku u znak pozdrava.
- Zdravo, Alisa - reče. - Sećaš li me se?
Devojčica ga je gledala sa oprezom nepoverenja, dvoumeći se.
- Šta čitaš?
- Alisu u zemlji čuda.
- Stvarno? Mogu li da vidim?
Ona mu pokaza, ali ne dopusti mu da je pipne.
-To je jedna od mojih omiljenih knjiga - prokomentarisala je, ne sasvim
oslobođena podozrivosti.
- I moja - odgovori Fermin. - Sve te gde se propada kroz rupu i naleće na
šenule osobe i matematičke probleme mogu smatrati autobiografskim.
Devojčica se ugrizla za usnu kako bi zaustavila smeh izazvan rečima tog
osobenog posetioca.
- Da, ali ova je napisana za mene - ohrabrila se, vragolanka.
- Naravno. Da li je tvoja majka kod kuće?
Nije odgovorila, ali je malo više otvorila vrata. Fermin je koraknuo napred.
Devojčica se okrenula i udaljila se u unutrašnjosti stana ne progovorivši ni reč.
Fermin je zastao na pragu. Unutrašnjost stana bila je u mraku i naziralo se tek
slabo treperenje nečega što je ličilo na petrolejku na kraju uskog hodnika.
- Lusija? - viknuo je Fermin.
Njegov glas gubio se u tami. Kucnuo je rukom na vrata i sačekao.
- Lusija? Ja sam... - ponovo je viknuo.
Sačekao je nekoliko sekundi i, ne dobivši odgovor, ušao u stan. Kretao se
hodnikom. Vrata sa strane predsoblja bila su zatvorena. Stigavši na kraj, našao
se u dnevnoj sobi koja je služila i kao trpezarija. Petrolejka je stajala na stolu,
nežnim žućkastim kolutom milujući tamu. Prilika starice sedela je na stolici
ispred prozora, njemu okrenuta leđima. Fermin se zaustavio. Tek tad ju je
prepoznao.
- Donja Leonora...
Žena koja mu se učinila kao starica nije mogla imati više od četrdeset pet
godina. Lice joj je bilo uvelo od gorčine, a oči staklaste, umorne od mržnje i
plakanja u samoći. Leonora ga je gledala ne progovarajući. Fermin je uzeo
stolicu i seo pored nje. Uhvatio ju je za ruku i nasmešio se slabašno.
- Trebalo je da se uda za tebe - promrmljala je. - Ružan si, ali bar imaš glavu.
- Gde je Lusija, donja Leonora?
Žena je skrenula pogled.
- Odveli su je. Biće dva meseca.
- Kuda?
Leonora nije odgovorila.
-Ko?
- Onaj čovek...
- Fumero?
- Nisu pitali za Ernesta. Nju su tražili.
Fermin je zagrli, ali Leonora ostade nepomična.
- Pronaći ću je, donja Leonora. Pronaći ću je i dovešću je kući.
Žena je odmahnula.
- Mrtav je, zar ne? Moj sin?
Fermin je ćutao.
- Ne znam, donja Leonora.
Ona ga besno pogleda i ošamari ga.
- Odlazi.
- Donja Leonora...
- Odlazi - jecala je.
Fermin je ustao i povukao se nekoliko koraka. Mala Alisa gledala ga je iz
hodnika. On joj se nasmeši i devojčica mu polako priđe. Zatim uze njegovu ruku
i čvrsto je stisnu. Fermin kleknu pored nje. Ispričao bi joj kako je bio prijatelj
njene majke, ili bilo koju uobičajenu priču kojom bi izbrisao onaj izraz
napuštenosti kojim je njen pogled bio začaran, ali upravo u tom času, dok je
Leonora gušila svoje suze u rukama, Fermin je začuo dalek huk koji se spuštao s
neba. Podigavši pogled ka prozoru, primetio je da staklo počinje da se trese.
 12

Fermin je prišao prozoru i sklonio zavesu koja ga je zaklanjala. Podigao je

pogled ka tračku neba zarobljenom između venaca na krovovima koji su
zakrivali usku uličicu. Buka je sad bila snažnija i dopirala je iz mnogo veće
blizine. Njegova prva pomisao beše da s mora nailazi nevreme i on zamisli crne
oblake kako se viju preko luke, usput čupajući jedra i jarbole. Ali nikad nije
doživeo nevreme koje se oseća na metal i vatru. Magluština se razišla na parčiće
i, kako se ukazala belina, ugledao ih je. Izranjali su iz tame kao veliki čelični
insekti, leteći u formaciji. Progutao je pljuvačku i skrenuo pogled ka Leonori i
Alisi, koja je drhtala; devojčica je još držala svoju knjigu u rukama.
- Mislim da bi bilo bolje da izađemo odavde - promrmljao je Fermin.
Leonora je odbila.
- Proći će daleko - rekla je tanušnim glasom. - Kao prošle noći.
Fermin je ponovo osmotrio nebo i uspeo da vidi grupu od šest ili sedam
aviona kako se izdvaja iz formacije. Otvori prozor i, kad promoli glavu, učini mu
se da brujanje motora prolazi ka ulazu u Ramblu. Tad se začuo oštar zvižduk,
kao da svrdlo probija put s neba. Alisa zapuši uši rukama i potrča da se sakrije
pod sto. Leonora ispruži ruke da je zadrži, ali nešto je spreči. Nekoliko sekundi
pre nego što će bomba pogoditi zgradu, fijuk je postao toliko snažan da je
delovalo kako izbija iz samih zidova. Fermin je pomislio da će mu buka probiti
bubne opne.
Tad je nastupila tišina.
Osetio je iznenadan udar koji je potresao zgradu kao da se s neba survao voz i
probio krov i sve spratove kao da su od cigaret-papira. Neke reči zastale su na
Leonorinim usnama, ali on nije mogao da ih čuje. U samo deliću sekunde,
zaglušen silovitim bedemom buke koja je zaledila vreme, Fermin je video kako
se zid iza Leonorinih leđa raspada u beli oblak, a plameni jezičak okružuje
stolicu na kojoj je sedela i guta je. Eksplozija je usisala i iščupala polovinu
nameštaja iz okvira i on je lebdeo u vazduhu pre nego što da ga je zahvatio
plamen. Udario ga je nalet vazduha koji je pekao kao zapaljen benzin i on bi
izbačen kroz prozor takvom snagom da je proleteo kroz staklo i udario u
metalne šipke balkona. Uniforma koju mu je donirao kapetan Araes pušila se i
palila mu kožu. Kad je hteo da ustane i da je skine, osetio je da tlo pod njegovim
nogama podrhtava. Nekoliko trenutaka kasnije, cela noseća konstrukcija zgrade
pred njegovim očima urušila se u vrtlogu šuta i žeravice.
Fermin se pridigao i zderao sa sebe zapaljenu uniformu. Provirio je u
unutrašnjost dnevne sobe. Pokrov crnog i nagrizajućeg dima lizao je preostale
zidove. Eksplozija je raznela srce zgrade, ostavljajući tek fasadu i prvi red
stanova oko kratera čijom ivicom se uzdizalo ono što je ostalo od stepeništa.
Dalje od hodnika kojim je došao nije bilo ničega.
- Kurvini sinovi - opsovao je.
Nije mogao da čuje sopstveni glas kroz tutnjavu koja mu je pržila bubne opne,
ali na koži je osetio talas nove eksplozije, nedaleko odatle. Kiseo vetar koji je
smrdeo na sumpor, elektricitet i sprženo meso potekao je ulicom i Fermin je
video kako sjaj vatre prska nebo Barselone.
 13

Nemilosrdan bol ujedao mu je mišiće. Ljuljajući se, ušao je u dnevnu sobu.

Eksplozija je odbacila Alisu na zid i telo devojčice ostalo je zaglavljeno između
prevrnute fotelje i ugla sobe. Bila je prekrivena prašinom i pepelom. Fermin je
kleknuo pored nje i obgrlio je ispod ramena. Osetivši njegov dodir, Alisa je
otvorila oči. Bile su crvene, raširenih zenica. Fermin je u njima prepoznao svoj
izmučeni odraz.
- Gde je baka? - promrmljala je Alisa.
- Baka je morala da ode. Treba da pođeš sa mnom. Ti i ja. Izlazimo odavde.
Alisa je pristala. Fermin ju je podigao na ruke i opipao preko odeće, tražeći
rane ili prelome.
- Boli li te nešto?
Devojčica je prinela ruku glavi.
- Proći će - reče Fermin. - Spremna?
- Moja knjiga...
Fermin potraži knjigu među razvalinama. Pronađe je prilično nagorelu ali
uglavnom celu. Pružio joj je knjigu i Alisa je stisnu kao da je amajlija.
- Nemoj da je izgubiš. Moraš mi ispričati šta je bilo na kraju...
Fermin se uspravio s devojčicom u rukama. Ili je Alisa bila teža nego što je
očekivao, ili je on imao još manje snage nego što je verovao da je skupio kako bi
izašli odatle.
- Drži se čvrsto.
Zatim se okrenuo i, idući ivicom ogromne rupe od eksplozije, prešao
popločanu polovinu hodnika od koga je ostao samo venac, naposletku došavši
do stepeništa. Odatle se uverio da je bomba prodrla do podruma zgrade
ostavljajući lokvu plamena koja je plavila dva prva sprata. Osmatrajući prazninu
stepeništa, primetio je da se plamen diže polako, stepenik po stepenik. Čvrsto
držeći Alisu, jurnuo je stepeništem naviše govoreći sebi da će, ako uspeju da se
dokopaju krova, odatle moći da skoče na krov susedne zgrade i, možebiti, da
žive da bi pripovedali.
 14

Vrata krova bila su od čvrste hrastovine, ali eksplozija ih je izbacila iz šarki i

Fermin je uspeo da ih sruši udarcem noge. Kad su se našli na ravnom krovu,
spustio je Alisu na tlo i srušio se na sam rub fasade da bi povratio dah. Disao je
duboko. Vazduh je mirisao na paljevinu. Nekoliko trenutaka, Fermin i Alisa su
ćutali, s nevericom gledajući prizor koji se pružao pred njihovim očima.
Barselona je bila prekrivač tame izrešetan vatrenim stubovima i perjem
crnog dima koji se talasao ka nebu poput pipaka. Nekoliko ulica odatle, Rambla
je oslikavala reku plamena i dima koja se valjala ka centru grada. Fermin je
zgrabio devojčicu za ruku i povukao je.
- Hajde, ne smemo se zaustavljati.
Prešli su jedva nekoliko koraka kad je nov prasak preplavio nebo i protresao
konstrukciju pod njihovim nogama. Fermin je pogledao iza sebe i ugledao velik
blesak kako se podiže u blizini Trga Katalonije. Crvenkasta munja prešla je
krovovima grada u deliću sekunde. Svetlosna oluja ugušila se u kiši pepela iz
koga je ponovo izronilo brujanje aviona. Eskadrila je letela veoma nisko, kroz
kovitlac gustog dima koji se širio nad gradom. Plameni odraz blistao je na
trupovima aviona. Fermin je sledio njihovu putanju i video je grozdove bombi
kako padaju na krovove Ravala. Pedesetak metara od krova na kom su se
nalazili, niz zgrada eksplodirao je kao petarde povezane istim fitiljem. Udarni
talas smrskao je stotine prozora u staklenu kišu i iščupao sve na šta je naišao po
okolnim krovovima.
Golubarnik sa susedne zgrade srušio se na krovni venac i počeo da pada na
drugu stranu ulice, odvalivši rezervoar za vodu koji je padao u prazno, da bi se s
treskom raspao udarivši o pločnik. Fermin je začuo panične krike sa ulice.
Ukočili su se, nesposobni da načine još jedan korak. Stajali su tako nekoliko
sekundi, pogleda prikovanih za roj aviona koji su i dalje rešetali grad. Fermin je
razabrao lučko pristanište zastrto napola potonulim brodovima. Veliki slojevi
zapaljenog benzina rasipali su se po površini i proždirali one što su se bacili u
vodu i očajnički plivali pokušavajući da se udalje. Hale i hangari na pristaništu
besno su goreli. Lančana eksplozija rezervoara s gorivom srušila je red
ogromnih dizalica za utovar. Džinovske metalne konstrukcije, jedna po jedna,
obrušavale su se na tegljače i ribarske brodove privezane na molu, sahranjujući
ih pod vodom. U daljini, u magli sumpora i nafte, avioni su pravili krug nad
morem i spremali se za nov prelet. Fermin je zatvorio oči i prepustio se onom
prljavom i vrelom vetru da mu izvuče znoj iz tela. „Evo me, prokleti bili. Da
vidim da li ćete jedan jebeni put pogoditi.”
 15

Kad je mislio da može čuti još samo buku motora kako se ponovo
približavaju, začuo je glas devojčice pored sebe. Otvorio je oči i našao Alisu.
Malena je svim svojim snagama pokušavala da ga povuče i vikala glasom
ispunjenim panikom. Fermin se okrenuo. Ono što beše ostalo od zgrade
iščezavalo je u vatri kao kula od peska u plimi. Potrčali su do kraja krova i odade
uspeli da preskoče zid koji ga je razdvajao od susedne zgrade. Fermin pade na
zemlju prevrćući se i oseti iznenadno bolno probadanje u levoj nozi. Alisa ga je i
dalje vukla pomogavši mu da ustane. On je pipnuo bedro i na prstima osetio
mlaku krv. Blesak plamena osvetli zid koji su preskočili i otkri rub prekriven
oštricama od krvavog stakla. Mučnina mu je mutila vid, ali disao je duboko i nije
se zaustavljao. Alisa ga je i dalje vukla. Vukući nogu i ostavljajući taman i sjajan
trag na pločicama, Fermin je išao za devojčicom preko krova, do zida koji ga je
razdvajao od zgrade prema ulici Arko del Teatro. Popeo se kako je umeo na
drvene sanduke koji su bili naslonjeni na zid i provirio na susedni krov. Tamo se
uzdizala konstrukcija zloslutnog izgleda, stara palata zamandaljenih prozora i
monumentalne fasade koja kao da je decenijama ležala potopljena na dnu neke
močvare. Zgrada je bila ovenčana velikom kupolom od mutnog stakla, poput
svetionika, sa istaknutim gromobranom na čijem vrhu se vijorila silueta zmaja.
Rana na nozi pulsirala mu je gluvim bolom i morao je da se uhvati za krovni
venac kako se ne bi srušio. Oseti mlaku krv u cipeli i preplavi ga nov nalet
mučnine. Znao je da će svakog časa izgubiti svest. Alisa ga je gledala,
prestravljena. Fermin se nasmešio kako je mogao.
- Nije to ništa - reče. - Samo ogrebotina.
U daljini, eskadrila aviona okrenula se nad morem i već prošla lukobran leteći
ponovo ka gradu. Fermin je pružio Alisi ruku.
- Drži se.
Devojčica je polako zatresla glavom.
- Ovde nismo sigurni. Moramo preći preko sledećeg krova da bismo pronašli
način da se spustimo na ulicu i odatle do metroa -rekao je s nevelikim
ubeđenjem.
- Neću - promrmljala je malena.
- Daj mi ruku, Alisa.
 Devojčica se kolebala, iako mu ju je na kraju pružila. Fermin ju je snažno
podigao i popeo na sanduke. Kad se obrela tamo, podigao ju je do ivice krovnog
venca.
- Skači - naredio je.
Alisa je pritisla knjigu na grudi i odbila. Fermin je začuo štektanje mitraljeza
koji su rešetali krovove iza njegovih leđa i gurnuo devojčicu. Kad je pala na
drugu stranu zida, Alisa se okrenula da pruži Ferminu ruku, ali njen prijatelj nije
bio tamo. Visio je zakačen za krovni venac s druge strane zida. Beše bled,
spuštenih kapaka, kao da jedva uspeva da se održi u svesnom stanju.
- Trči - dobaci joj poslednjim dahom. - Trči.
Fermin se sruči na kolena i pade na leđa. Začu buku aviona dok su prolazili
tačno iznad njih i, pre nego što zatvori oči, vide grozd bombi kako se odvaljuje s
neba.
 16

Alisa je u očajanju trčala preko krova u pravcu velike staklene kugle. Nikad
nije saznala gde je bomba eksplodirala, da li okrznuvši fasadu jedne od zgrada ili
u vazduhu. Jedino što je mogla da zapazi bio je silovit udar bedema
kompresovanog vazduha iza njenih leđa, zaglušan nalet koji ju je podigao u
vazduh i odbacio napred. Rafal užarenih metalnih komada prolete tik pored nje.
Upravo je tad osetila kako joj se predmet veličine pesnice snažno zariva u kuk.
Udar je okrenu u vazduhu i baci na staklenu kupolu. Alisa prolete kroz zavesu
smrskanog stakla i surva se u prazninu. Knjiga joj isldiznu iz ruku.
Devojčica je padala naglavce kroz polutamu - čitavu večnost, činilo joj se - dok
nije udarila o razapeto čvrsto platno koje je ublažilo njeno sletanje. Komad
tkanine ulegao se pod njenom težinom i ostala je da leži na nečemu što je
izgledalo kao drvena platforma. U visini, petnaestak metara od mesta gde se
nalazila, mogla je da vidi rupu koju je njeno telo napravilo u staklu prolazeći
kroz kupolu. Pokušala je da se okrene na stranu, ali otkrila je da ne oseća desnu
nogu i da jedva može da pomeri telo od struka nadole. Skrenula je pogled i
primetila da knjiga koju je smatrala izgubljenom stoji na ivici platforme.
Pomažući se rukama, odvukla se do tamo i prstima dotakla hrbat. Nova
eksplozija zatrese zgradu i potres baci knjigu u prazninu. Alisa se nagnu do ivice
i vide je kako pada, lepršajući stranicama ka ambisu.
Sjaj plamena koji je prskao oblake bacio je snop svetlosti koji se izlio po tami.
Alisa je razrogačila oči u neverici. Ako je vid nije varao, pala je na gornji deo
ogromne spirale, na kulu izuvijanu oko beskrajnog lavirinta hodnika, prolaza,
lukova i galerija koji su ličili na bezmernu katedralu. Ali, za razliku od katedrala
koje je poznavala, ta nije bila sagrađena od kamena.
Bila je sagrađena od knjiga.
Zamasi svetla koji su dopirali s kupole otkrivali su pred njenim očima petlje
stepenica i mostova oivičenih hiljadama i hiljadama tomova koji su ulazili u tu
građevinu i izlazili iz nje. U podnožju ambisa razabrala je mehur svetlosti koji se
polako pomerao. Svetlost se zaustavila i, izoštrivši pogled, Alisa vide kako neki
čovek sede kose, s fenjerom u rukama, gleda naviše. Snažan bol probode joj kuk i
ona oseti kako joj se muti vid. Malo potom, zatvori oči i izgubi pojam o vremenu.
 Probudila se primetivši da je neko pažljivo podiže na ruke. Kroz poluotvorene
oči uspela je da vidi kako silaze hodnikom bez kraja koji se račvao u desetine
galerija, koje su se opet otvarale u svim pravcima, galerije sačinjene od zidova, a
zidovi satkani od knjiga. Čovek sede kose i lica ptice grabljivice koga je videla u
podnožju lavirinta nosio ju je u rukama. Stigavši u podnožje konstrukcije, čuvar
tog mesta odnese je, ispod velikog svoda, do ugla i smesti je na ležaj.
- Kako se zoveš? - upita.
- Alisa - promuca ona.
- Ja sam Isak.
Čovek je ozbiljnim pokretima napipao ranu koja je pulsirala u kuku devojčice.
Pokrio ju je ćebetom i, pridržavajući joj glavu, prineo čašu sveže vode njenim
usnama. Alisa je žudno gutala. Čuvareve ruke smestile su joj glavu na jastuk. Isak
joj se nasmešio, ali njegove oči otkrivale su izgubljenost. Iza njega, uzdižući se u
onome za šta je verovala da je bazilika sazdana od svih knjiga sveta, pružao se
lavirint koji beše videla odozgo. Isak je seo na stolicu pored nje i uhvatio je za
ruku.
- Sad se odmori.
Ugasio je fenjer i oboje su utonuli u plavičast polumrak prskan bleskom vatre
koji se slivao s visine. Nemoguća geometrija lavirinta knjiga gubila se u
beskonačnosti i Alisa je pomislila da to sanja, da je bomba eksplodirala u
bakinoj trpezariji i da ona i njen prijatelj nikad nisu izašli iz zgrade u plamenu.
Isak ju je tužno posmatrao. Zvuk bombi, sirena i smrti koje su obilazile
Barselonu u plamenu dopirao je kroz zidove. Začu se eksplozija u blizini, zidovi i
tlo pod njihovim nogama zatresoše se podižući oblake prašine. Alisa se strese
na krevetu. Čuvar je upalio sveću i stavio je na stočić pored kreveta gde je Alisa
ležala. Svetlost plamena naslikala je obrise čudesne građevine uzdignute u
središnjem delu kupole. Isak je primetio da ta slika plamsa u Alisinom pogledu
nekoliko trenutaka pre nego što će devojčica izgubiti svest. Uzdahnuo je.
- Alisa - reče konačno - dobro došla na Groblje zaboravljenih knjiga.
 17

Fermin je otvorio oči ka beskraju nebeske beline. Uniformisan anđeo previjao

mu je bedro, a galerija nosila gubila se u beskonačnom mimohodu.
- Da li je ovo čistilište? - upita.
Bolničarka je podigla pogled i pogledala ga ispod oka. Nije mogla imati više od
osamnaest godina i prvo što je Fermin pomislio bilo je kako je, budući anđeo na
božjem platnom spisku, mnogo lepša za oko od onih što su nudile sličice koje su
se delile na krštenju i prvoj pričesti. Prisustvo nečistih misli moglo je da znači
samo dve stvari: poboljšanje fizičke snage ili skorašnju večnu kaznu.
- Prvo što moram reći jeste to da se odričem svog nitkovskog neverništva i da
potpisujem oba zaveta od reči do reči, i Novi i Stari, po onom redu po kome vaša
anđeoska milost smatra da je prikladnije.
Videvši da je pacijent povratio svest i moć govora, bolničarka je mahnula i
lekar koji je izgledao kao da nije spavao nedelju dana prišao je nosilima. Doktor
mu je prstima podigao kapke i pregledao mu oči.
- Jesam li mrtav? - upita Fermin.
- Ne preterujte. Malo ste umorni, ali generalno prilično živi.
- Onda ovo nije čistilište?
- Šta biste vi hteli? Ovo je bolnica Kliniko. To jest, pakao.
Dok mu je lekar pregledao ranu, Fermin je razmotrio tok događaja i pokušao
da se seti kako je dospeo tu.
- Kako se osećate? - upita doktor.
- Malo zabrinuto, istina. Sanjao sam da me je posetio Isus Hristos i da smo
vodili dug i uman razgovor.
- O čemu?
- Iskonski, o fudbalu.
- To je od leka za smirenje koji smo vam dali.
Fermin je klimnuo sa olakšanjem.
- To sam i pomislio kad je Gospod izjavio da navija za Atletiko iz Madrida.
Lekar se lagano nasmešio i promrmljao neka uputstva bolničarki.
- Koliko sam ovde?
- Osam sati, otprilike.
- A dete?
 - Dete Isus?
- Ne. Devojčica koja je bila sa mnom.
Bolničarka i lekar razmeniše poglede.
- Žao mi je, ali nikakva devojčica nije bila s vama. Koliko ja znam, pronašli su
vas čudom na krovu Ravala, skoro ste iskrvarili.
- I nisu doneli jednu devojčicu sa mnom?
Lekar je spustio pogled.
- Živu nisu.
Fermin je pokušao da ustane. Bolničarka i doktor su ga zadržali na nosilima.
- Doktore, moram da odem odavde. Tamo negde postoji jedno nemoćno biće
kome je potrebna moja pomoć...
Lekar klimnu bolničarki i ona brzo zgrabi bočicu iz kolica s lekovima i
zavojima, koja su je pratila u njenoj plovidbi oko nosila, i poče da sprema
injekciju. Fermin je tresao glavom, ali lekar ga je čvrsto držao.
- Bojim se da vas još ne mogu pustiti da idete. Zamoliću vas za još malo
strpljenja. Želeo bih da otklonimo svaku bojazan.
- Ne brinite, ja imam više života od mačke.
- I manje stida od ministra, zbog čega ću vas zamoliti da prestanete da štipate
sestre za dupe dok vas previjaju. Jesmo li se dogovorili?
Fermin oseti ubod igle u desnom ramenu i hladnoću kako mu se širi po
venama.
- Možete li još jednom da pitate, doktore? Zove se Alisa.
Doktor je popustio stisak i ostavio ga da se odmara na nosilima.
Ferminovi mišići razmekšali su se u želatin, a zenice su mu se raširile, praveći
od sveta akvarel što nestaje pod vodom. Dalek lekarov glas gubio se u odjeku pri
spuštanju. Osetio je kako propada kroz oblake pamuka i kako se belina galerije
usitnjuje u svetlosni prah iščezavajući u tečnom balzamu obećanja hemijskog
raja.
 18

Iz bolnice su ga otpustili posle podne jer u njoj više nije bilo mesta i svako ko
nije bio u agoniji prolazio je kao zdrav. Opremljen drvenom štakom i novom
preobukom, pozajmljenom od nekog pokojnika, Fermin je uspeo da uđe u
tramvaj pred vratima bolnice Kliniko i da se odveze nazad do ulica Ravala.
Tamo je počeo da obilazi kafeterije, krčme i radnje koje su ostale otvorene,
pitajući naglas da li je neko video devojčicu po imenu Alisa. Videvši tog mršavog
i iznurenog čovečića, ljudi su bez reči odmahivali verujući da siroti nesrećnik
uzalud traži, kao toliki drugi, svoju mrtvu ćerku, jedno od devetsto tela - među
njima, stotinu dečjih - koja su skupljena po ulicama Barselone tog 18. marta
1938. godine.
Uveče je Fermin obišao Ramblu odozgo do dole. Bombe su izbacile iz šina
tramvaje koji su i dalje, pušeći se, ležali sa ukrcanim leševima. Kafeterije koje su
pre više sati bile prepune gostiju sad su bile avetinjske galerije nepomičnih tela.
Pločnici su bili prekriveni krvlju i niko, dok su pokušavali da odnesu ranjene,
pokriju mrtve ili prosto pobegnu nekuda, niko se nije sećao da je video
devojčicu kakvu je opisivao.
Uprkos tome, Fermin nije gubio nadu ni kad je naišao na red leševa poredanih
ispred pozorišta Gran teatro del Liseo. Nijedan od njih nije izgledao kao da ima
više od osam ili devet godina. Fermin je kleknuo. Do njega je neka žena milovala
stopala deteta s crnom rupom veličine pesnice na grudima.
- Mrtav je - reče žena; nije bilo potrebe da je Fermin pita. - Svi su mrtvi.
Cele noći, dok je grad rasklanjao ruševine i dok se gasio požar na razvalinama
desetina zgrada, Fermin je išao od vrata do vrata po ulicama Ravala raspitujući
se za Alisu.
U svitanje konačno postade svestan da više ne može da hoda i pade na
stepenice Vitlejemske crkve. Nešto kasnije, žandarm lica prekrivenog garom i
uniforme umrljane krvlju sede pored njega. Kad ga upita zašto plače, Fermin ga
zagrli i reče kako želi da umre jer je sudbina u njegove ruke stavila život jednog
deteta, a on ga je izneverio i nije umeo da ga zaštiti. Ako je Bogu ili demonu
ostao makar trag časti u telu, nastavi, taj govnjivi svet nestaće sledećeg dana, ili
jednog od sledećih, jer nije zaslužio da postoji.
Žandarm koji je proveo mnogo sati bez odmora vadeći leševe iz ruševina,
uključujući njegovu ženu i sina od šest godina, slušao ga je staloženo.
- Prijatelju moj - reče na kraju - ne gubite nadu. Ako sam nešto naučio u ovom
pasjem svetu, to je da sudbina uvek čeka iza ugla. U liku lopova, droce ili
prodavca srećaka, što su inkarnacije kojima najčešće pribegava. I, ako jednog
dana odlučite da krenete do nje (jer sudbina ne ide u kućne posete), videćete da
će vam pružiti drugu priliku.
 Uvoženi gospodin

Don Maurisio Valjs i Ečeverija

i
Donja Elena Sarmijento de Fontalva
sa zadovoljstvom vas pozivaju na

BAL POD MASKAMA

koji će se održati u

Vili Mersedes
u Somosagvasu
dana 24, novembra 1959.
počev od 7 sati uveče.

Molimo vas da potvrdite svoje prisustvo

službi protokola Nacionalnog ministarstva
prosvete pre 1. novembra.
 1

Soba je bila u stalnoj polutami. Zastori su godinama bili navučeni i zašiveni

kako ne bi prodro ni nagoveštaj svetla. Jedini izvor svetlosti koji je grebao tamu
poticao je od bakarne svetiljke na zidu. Njen kolut mrtvačke oker boje oslikavao
je obris postelje s baldahinom na vrhu, s kojeg je visio prozračan veo. Preko
njega nazirala se njena figura, statična. „Liči na mrtvačke kočije”, pomisli Valjs.
Maurisio Valjs pogleda priliku svoje supruge Elene. Ležala je nepomično,
pružena na krevetu koji je bio njena tamnica tokom poslednje decenije, otkako
više nije bilo moguće staviti je da sedi na stolici s točkovima. S vremenom,
bolest koja je izjedala kosti donja Elene svijala je njen skelet dok je nije svela na
neprepoznatljivu hrpu udova u trajnoj agoniji. Raspeće od mahagonija
posmatralo ju je sa uzglavlja kreveta, ali nebo, u svojoj beskrajnoj okrutnosti,
nije joj pružalo blagoslov smrti. „Ja sam kriv”, mislio je Valjs. „To radi da bi mene
kaznilo.”
Valjs je slušao zvuk njenog izmučenog disanja kroz jeku akorda orkestra i
glasova više od hiljadu gostiju, koliko ih je bilo dole, u vrtu. Bolničarka iz noćne
smene ustala je sa stolice smeštene tik pored postelje i tiho prišla Valjsu. On se
nije sećao kako se zove. Bolničarke koje su bdele pored njegove supruge nikad
nisu izdržavale više od dva ili tri meseca na poslu, koliko god plata koja im se
nudila bila velika. Nije ih krivio.
- Spava?
Bolničarka je odmahnula.
- Ne, gospodine ministre, ali doktor joj je već dao injekciju za noć. Posle podne
je bila nemirna. Sad je bolje.
- Ostavite nas - pokaza Valjs.
Bolničarka klimnu glavom i napusti sobu zatvarajući vrata za sobom. Valjs se
primakao postelji. Sklonio je veo od gaze i seo uz krevet. Na tren je zatvorio oči i
oslušnuo njeno hrapavo disanje, dozvoljavajući da ga natopi gorak smrad koji je
njeno telo širilo. Čuo je zvuk njenih noktiju kako grebu po čaršavu. Kad se
okrenuo, nameštenog osmeha na usnama i mirnog izraza staloženosti i ljubavi
već zaleđenih na licu, Valjs se uverio da ga njegova supruga posmatra s vatrom
u očima. Ta bolest, kojoj ni najskuplji lekari Evrope nisu uspeli da odrede ni lek
ni ime, beše deformisala njene ruke pretvorivši ih u kvrge grube kože koje su ga
podsećale na kandže reptila ili ptice grabljivice. Valjs uhvati ono što je bila
desna ruka njegove supruge i suoči se s tim pogledom vrelim od besa i bola.
Možda od mržnje, poželeo je Valjs. Ideja da to biće još pohranjuje trunku ljubavi
prema njemu ili prema svetu učinila mu se previše okrutnom.
- Dobro veče, ljubavi moja.
Elena je maltene izgubila glasne žice pre malo više od dve godine i za nju je
pokušaj da izgovori ijednu reč predstavljao silan napor. I pored toga, odgovorila
je na njegov pozdrav grlenim jecajem, kao iščupanim iz najveće dubine njenog
deformisanog tela nagoveštenog pod čaršavima.
- Rekli su mi da si provela težak dan - nastavi on. - Lek će ubrzo početi da
deluje i moći ćeš da se odmoriš.
Valjs nije ublažio osmeh niti je pustio onu ruku koja je u njemu izazivala
gnušanje i uznemirenost. Scena će se odigrati kao i svakog dana. On će joj tiho
pričati nekoliko minuta dok je bude držao za ruku, a ona će ga posmatrati onim
užarenim pogledom dok morfijum ne uspava bol i bes, da bi Valjs mogao da
napusti tu sobu na kraju hodnika na trećem spratu i da se ne vrati do sledeće
noći.
- Svi su došli. Mersedes je prvi put obukla dugu haljinu i kažu mi da je igrala sa
sinom britanskog ambasadora. Svi su pitali za tebe i pozdravili su te.
Dok je izvodio svoj ritual banalnosti, njegov pogled se spustio na tacnu s
metalnim instrumentima i špricevima na stolu od metala prekrivenom crvenim
plišem, koji se nalazio pored kreveta. Ampule morfijuma presijavale su se pri
slabom osvetljenju kao drago kamenje. Njegov glas se prekinu, prazne reči
zastadoše u vazduhu. Elena je i dalje sledila pravac njegovog pogleda, a njene oči
sad su se prikovale za njega u preklinjanju; lice joj je bilo obliveno suzama. Valjs
osmotri svoju suprugu i uzdahnu. Nagnu se da je poljubi u čelo.
- Volim te - promrmlja.
Čuvši te reči, Elena okrenu lice i zatvori oči. Valjs je pomilova po obrazu i
ustade. Spusti veo i pređe preko sobe zakopčavajući sako i brišući usta
maramicom, koju baci na pod pre nego što izađe.
 2

Nekoliko dana ranije, Maurisio Valjs pozvao je svoju kćer Mersedes u svoju
radnu sobu, smeštenu na vrhu kule, da bi je pitao šta bi želela kao poklon za
rođendan. Već je prevazišla dob vrhunskih porcelanskih lutaka i knjiga s
bajkama. Mersedes, na kojoj su jedino što je ostalo od deteta bili osmeh i
privrženost ocu, izjavila je da je njena najveća i jedina želja da prisustvuje balu
pod maskama koji će se održati u vili njenog imena za nekoliko nedelja.
- Moraću da se konsultujem s tvojom majkom - šlaga Valjs.
Mersedes ga zagrli i poljubi, zapečativši to prećutno obećanje koje joj je, znala
je, bilo dato. Pre nego što je razgovarala sa svojim ocem, Mersedes je izabrala
haljinu koju će obući, bleštavu haljinu boje vina sašivenu za njenu majku u
ateljeu visoke mode u Parizu, koju donja Elena nikad nije uspela da obuče.
Haljina je, uz stotinu drugih svečanih komada odeće i nakita jednog ukradenog
života koji njena roditeljka nije stigla da živi, petnaest godina provela zatvorena
u ormarima luksuzne i puste garderobe, tik uz nekadašnju bračnu spavaću sobu,
koja se više nije koristila, smeštenu na drugom spratu. Godinama se, dok su svi
mislili da spava u svojoj sobi, Mersedes uvlačila u spavaonicu svoje majke i
pozajmljivala ključ iz četvrte tfioke komode pored vrata. Jedina bolničarka
noćne smene koja se usudila da spomene njenu posetu bila je otpuštena bez
ceremonije i kompenzacije pošto ju je Mersedes optužila da je s toaletnog
stočića ukrala narukvicu njene majke, koju je ona sama zakopala u vrtu, iza
fontane sa anđelima. Ostale se nijednom nisu usudile da zinu i pravile su se da je
ne vide u večitoj polutami koja je prekrivala prostoriju.
S ključem u rukama, šmugnula bi u pola noći u garderobu, prostranu
prostoriju izdvojenu u zapadnom krilu kuće, s mirisom prašine, naftalina i
napuštenosti. Noseći sveću u rukama, prolazila je kroz hodnike sa staklenim
vitrinama prepunim cipela, nakita, haljina i perika. Uglovi tog mauzoleja odeće i
sećanja bili su prekriveni paučinom i mala Mersedes, odrasla u bogatoj samoći
izabranih princeza, zamišljala je kako sve te čarobne stvari pripadaju
slomljenoj, ukletoj lutki zatvorenoj u ćeliji na kraju hodnika na trećem spratu,
koja nikad neće staviti na sebe te blistave tkanine i dragulje.
Ponekad, u okrilju noći, Mersedes bi spuštala sveću na pod i oblačila neku od
haljina kako bi igrala sama u polutami, po taktovima stare muzičke kutije koju
bi navila i koja je krunila note iz Šeherezadine mašte. Osećajući žiganje
zadovoljstva, zamišljala je ruke svog oca kako je oko struka nose po velikom
salonu za ples dok je svi gledaju sa zavišću i divljenjem. Dok bi se zraci zore
pomaljali kroz proreze zavesa, Mersedes je vraćala ključ u komodu i žurila da se
vrati u krevet, u pretvoran san iz kojeg će je sluškinja probuditi tačno u sedam
ujutro.
U noći bala pod maskama, nikome nije palo na pamet da bi ona haljina koja joj
je ocrtavala struk kao veštim potezom četkice mogla biti napravljena za neku
drugu, a ne za nju. Dok je po taktu muzike klizila preko podij uma u rukama
jednih i drugih, Mersedes je osećala na sebi oči stotine gostiju kako je miluju s
požudom i žudnjom. Znala je da je njeno ime na usnama svih i smeškala se za
sebe hvatajući u letu razgovore čija je glavna junakinja bila ona.
Bližilo se devet sati te dugo zamišljane večeri kad je Mersedes, na svoju
žalost, napustila podijum za igru i uputila se ka stepenicama glavne zgrade.
Gajila je nadu da će sa svojim ocem moći da odigra bar jedan ples, ali on se nije
pojavljivao i niko ga još ne beše video. Don Maurisio je, kao uslov da joj dopusti
da prisustvuje balu, tražio od nje da mu obeća kako će se u devet sati povući u
svoju sobu i Mersedes nije nameravala da mu protivreči. „Iduće godine.”

U prolazu je čula par očevih kolega iz vlade, dvojicu patricija zašlih u godine
koji čitave večeri nisu skinuli s nje svoje vodnjikave oči. Mumlali su o tome kako
don Maurisio bogatstvom svoje jadne supruge može da kupi sve u životu,
uključujući i jedno, začudo, prolećno veče usred madridske jeseni kako bi
pokazao kurvicu od svoje kćeri pred elitom tadašnjeg društva. Opijena
šampanjcem i okretima valcera, Mersedes se okrenu da im odgovori, ali jedna
prilika stade pred nju i blago je uhvati za ruku.
Irena, guvernanta, njena senka i uteha poslednjih deset godina, nasmeši joj se
toplo i poljubi je u obraz.
- Ne obraćaj pažnju na njih - reče hvatajući je za ruku.
Mersedes se osmehnu i sleže ramenima.
- Prelepa si. Daj da te bolje vidim.
Devojka spusti oči.
- Ta haljina je prelepa i stoji ti kao salivena.
- Bila je majčina.
- Od večeras će zauvek biti tvoja i ničija više.
Mersedes je klimnula glavom posramljena od laskanja, što je bilo obojeno
gorkim ukusom krivice.
 - Da li ste videli mog oca, donja Irena?
Žena je odmahnula.
- Svi pitaju za njega.
- Moraće da čekaju.
- Obećala sarp mu da ću ostati samo do devet. Tri sata manje od Pepeljuge.
- Onda je bolje da pružimo korak pre nego što se pretvorim u bundevu... -
našali se guvernanta bez oduševljenja.
Prošle su stazom koja je prelazila preko vrta pod vencem fenjera koji su
osvetljavali lica nepoznatih ljudi što su se osmehivali u prolazu kao da je
poznaju, držeći u rukama čaše šampanjca blistave poput otrovanih bodeža.
- Hoće li moj otac sići na bal, donja Irena? - upita Mersedes.
Guvernanta je sačekala da odmaknu od indiskretnih ušiju i prikrivenih
pogleda da bi odgovorila.
- Ne znam. Nisam ga ceo dan videla.
Mersedes se spremala da kaže nešto kad su iza svojih leđa začule žagor.
Okrenule su se da bi utvrdile kako je orkestar prestao da svira i kako je jedan od
dva gospodina koja su maliciozno mumlala dok je prolazila stao na binu
pripremajući se da se obrati prisutnima. Pre nego što je Mersedes stigla da
upita ko je on, guvernanta joj je šapnula na uvo:
- To je Hose Marija Altea, ministar u vladi...
Niži službenik je pružio mikrofon političaru i žamor gostiju se ugasio u tišinu
iz poštovanja. Muzičari iz orkestra zauzeli su dostojanstven stav i podigli pogled
ka ministru, koji se nasmešio posmatrajući krotak auditorijum u iščekivanju.
Altea je prešao pogledom preko stotine lica koja su ga posmatrala, odobravajući
za sebe. Konačno, bez žurbe i pauziranim i autoritativnim ugođajem
propovednika koji poznaje poslušnost svog stada, prinese mikrofon ustima i
započe svoju propoved.
 3

- Dragi prijatelji, za mene je uživanje i čast što mogu da kažem ovih nekoliko
reči pred ovom cenjenom publikom, okupljenom ovde da bismo odali iskrenu i
zasluženu počast jednom od velikana ove nove Španije, ponovo rođene iz svog
pepela. Ispunjava me zadovoljstvom što to mogu da učinim u trenutku kad se
navršilo već dvadeset godina od slavnog trijumfa pohoda za nacionalno
oslobođenje koje je našu zemlju postavilo na visoko postolje među nacijama
celog sveta. Jednu Španiju vođenu božjom rukom preko Heneralisima i iskovanu
zalaganjem ljudi kao što je onaj koji nas je danas primio u svoju kuću i kome
toliko dugujemo. Ključan čovek u razvitku ove velike nacije kojom se danas
ponosimo i koja je uzor Zapada i njegove besmrtne kulture. Ispunjavaju me
ponos i zahvalnost što tog čoveka mogu da ubrojim među svoje najbolje
prijatelje: don Maurisio Valjs i Ečevarija.
Plima aplauza preletela je gomilom od jednog kraja vrta do drugog. U
ovacijama nisu izostajali ni sluge, ni telohranitelji, ni muzičari iz orkestra. Altea
je dočekao ovacije i uzvike dobronamernim osmehom, prihvatajući ih sa
očinskim izrazom i stišavajući oduševljenje okupljenih kardinalskim mahanjem.
- Šta reći o don Maurisiju Valjsu što već nije rečeno? Njegova besprekorna i
uzorna karijera potiče još od samih početaka Pokreta12 i urezana je u našu
istoriju zlatnim slovima. Ali, ako mi dozvolite slobodu, možda se na jednom
polju, polju književnosti i umetnosti, naš voljeni i obožavani don Maurisio
istakao na poseban način i podario nam domete koji su uzdigli kulturu ove
zemlje do novih kota. Ne zadovoljivši se svojim doprinosom u izgradnji čvrstih
temelja režima koji je španskom narodu doneo mir, pravdu i blagostanje, don
Maurisio je takođe znao da ne živi čovek samo od hleba, i uzdigao se kao
najsjajnija luča naše književnosti. Autor besmrtnih naslova i znamenito pero
naše književnosti, osnivač Instituta „Lope de Vega”, koji je našu književnost i
naš jezik proneo po celom svetu i koji je samo ove godine otvorio ispostave u
dvadeset dve svetske prestonice, neumoran i izvrstan izdavač, otkrivač i
branitelj velike književnosti i najuzvišenije kulture našeg doba, arhitekta novog
načina razumevanja i upražnjavanja umetnosti i misli... Nedostaju nam reči da
bi se velikim slovima mogao opisati doprinos našeg domaćina obrazovanju i
vaspitavanju Španaca današnjice i sutrašnjice. Njegov rad na čelu Nacionalnog
ministarstva obrazovanja pogurao je ka napretku osnovne strukture našeg
znanja i našeg stvaralaštva. Zbog toga je ispravno ustvrditi da bez don Maurisija
Valjsa španska kultura ne bi bila ista. Njegov pečat i njegova genijalna vizija
pratiće nas generacijama, a njegovo besmrtno delo ostaće u najvišim visinama
španskog Parnasa za veke vekova.
Pauza, puna uzbuđenja, otvorila je prostor novim ovacijama, tokom kojih
beše mnogih pogleda što su među masom tražili odsutnog kome se iskazuje
počast, čoveka kome taj trenutak pripada, koga niko nije video cele večeri.
- Ne želim da budem opširan jer znam da će biti mnogo onih koji će želeti da
don Maurisiju lično iskažu svoje divljenje i zahvalnost, a njima se i sam
pridružujem. Samo bih još želeo da podelim s vama ličnu poruku prijateljstva,
zahvalnosti i iskrene počasti mom kolegi iz kabineta, dragom prijatelju don
Maurisiju Valjsu, koja mi je pre nekoliko minuta stigla od šefa države,
Heneralisima Franka, iz palate Pardo, gde su ga državni poslovi u poslednjem
času zadržali...
Uzdah razočaranja, pogledi među prisutnima i ozbiljna tišina bili su uvod u
čitanje poruke koju je Altea izvadio iz svog džepa.
- „Dragi prijatelju Maurisio, svetski Španče i nezamenljivi saradniče s velikim
zaslugama za našu zemlju i našu kulturu, donja Karmen i ja lično šaljemo ti svoj
najsrdačniji zagrljaj i svoju zahvalnost u ime svih Španaca za dvadeset godina
uzorne službe...” Altea podiže pogled i glas da bi završio govor jednim „Živeo
Franko!” i „Napred Španija!”, što publika sa žarom i u horu ponovi i što je
izazvalo nemalo ruku podignutih uvis i nemalo suza na onom kremu. Gromkom
aplauzu koji je preplavio vrt pridružio se i Altea. Pre nego što je napustio binu,
ministar je klimnuo dirigentu orkestra i on, ne dozvoljavajući da se nasuču u
žamor, spase ovacije glasnim valcerom da bi ih tako do kraja večeri održao u
vazduhu. Tad, kad je bilo jasno da Heneralisimo neće doći, mnogi poskidaše
svoje maske i uputiše se ka izlazu.
 4

Valjs je čuo kako jeka ovacija na kraju Alteinog govora iščezava u taktovima
orkestra. Altea, „njegov veliki prijatelj i uvaženi kolega”, koji godinama
pokušava da mu zabode nož u leđa i za koga je ona Heneralisimova poruka sa
izvinjenjem što ne može doći na bal morala imati ukus slave. Tiho je psovao
Alteu i njegovu svitu hijena, čopor novih centuriona koje su neki nazivali
otrovanim cvetovima, što su nicali u senci režima i počinjali da grabe ključna
mesta u vlasti. Većina njih šetkala se u tom času po vrtu, pijuckala svoj
šampanjac i grickala svoj kanape. Njušeći njegovu krv. Valjs prinese usnama
cigaretu koju je držao među prstima i primeti da je ostalo tek malo pepela.
Visente, šef njegove lične pratnje, posmatrao ga je s drugog kraja hodnika i
prišao da mu ponudi jednu od svojih cigareta.
- Hvala, Visente.
- Čestitam, don Maurisio... - promrmlja njegov verni kerber.
Valjs je klimnuo glavom smejući se bezglasno, s gorčinom.
Visente, uvek odan i pun poštovanja, vratio se na svoje mesto na kraju
hodnika gde je, ako se čovek ne napregne da na njemu zadrži pogled, izgledao
kao da je stopljen sa zidovima i iščezao među šarenim tapetama.
Valjs je uvukao prvi dim i stao da posmatra prostran hodnik iza plavičaste
draperije koja je odisala njegovim dahom. Mersedes ga je zvala galerija portreta.
Hodnik je okruživao ceo treći sprat i bio je zastrt slikama i skulpturama koje su
mu davale izgled velikog muzeja, siročeta bez publike. Lerma, konzervator iz
Prada koji je održavao kolekciju, uvek ga je opominjao da ne bi smeo tu da puši i
da sunčeva svetlost oštećuje platna. Valjs je dunuo još jedan dim u njegovo
zdravlje. Jasno mu je bilo šta je Lerma želeo da kaže, mada nije imao kuraži ni
žustrine da izrekne, a to je da ti komadi ne zaslužuju da budu zatvoreni u
privatnoj kući, koliko god da je kuća grandiozna a njen vlasnik moćan, i da je
njihov prirodan dom muzej, gde bi im se mogla diviti i u njima uživati publika,
te sitne duše što tapšu na ceremonijama i stoje u redu na sahranama.
Valjsu se ponekad dopadalo da sedi na jednoj od biskupskih stolica koje su
oivičavale galeriju portreta i da se naslađuje svojim blagom od slika, od kojih su
mnoge bile pozajmljene ili oduzete neposredno iz privatnih kolekcija građana
koji su ostali na pogrešnoj strani ratnih sukoba. Druge su poticale iz muzeja i
palata pod jurisdikcijom njegovog ministarstva kao pozajmica na neodređeno
vreme. Voleo je da se seća letnjih dana kad mala Mersedes nije imala ni deset
godina, kako je u njegovom krilu slušala priče koje su krile sve te divote. Valjs je
bežao u ta sećanja, u očaran pogled svoje kćeri dok ga je slušala kako joj priča o
Sorolji i Surbaranu, o Goji i Velaskezu.

Više nego jednom beše poželeo da veruje da mu, dok je tamo, u okrilju
svetlosti i mašte tih slika, dani provedeni s Mersedes, dani slave i ispunjenosti,
nikad neće izmaći iz ruku. Prošlo je već dosta vremena otkako njegova kći nije
došla da provede popodne s njim kako bi slušala njegove maestralne priče o
zlatnom dobu španskog slikarstva, ali i sam čin njegovog traganja za utočištem
u toj galeriji još ga je snažio i činio da zaboravi kako je Mersedes već žena koju
nije prepoznao u balskoj haljini dok je igrala pred pogledima zavisti i želje,
sumnjičavosti i zlobe. Uskoro, vrlo uskoro, više neće moći da je zaštiti od tog
sveta seni koji je nije zasluživao i koji je vrebao izvan zidova kuće.
Popušio je svoju cigaretu u tišini i ustao. Brujanje orkestra i glasova u vrtu
dopiralo je kroz navučene zavese. Uputio se ka stepeništu koje je vodilo ka kuli,
ne osvrnuvši se. Visente, izranjajući iz tame, krenu za njim, nečujnim koracima
iza njegovih leđa.
 5

Čim je stavio ključ u bravu svoje radne sobe, znao je da su vrata otvorena.
Valjs je zastao, prstima još držeći ključ, i okrenuo se. Visente, koji je čekao kod
stepeništa, pročitao je njegov pogled i tiho prišao vadeći revolver iz
unutrašnjosti svog sakoa. Valjs se udaljio nekoliko koraka i Visente mu je
pokazao da se nasloni na zid, dalje od vrata. Pošto se Valjs našao u zaklonu,
Visente otkoči revolver i vrlo polako okrenu ručicu na vratima. Krilo od
izrezbarene hrastovine blago je kliznulo pod sopstvenom težinom, ka
unutrašnjosti u polutami.
Držeći revolver podignut, Visente je nekoliko trenutaka ispitivao senke.
Plavičast kolut svetlosti probijao se kroz prozore i iscrtavao obrise Valjsove
radne sobe. Njegove oči opcrtale su velik radni sto, pukovničku fotelju, ovalnu
biblioteku i kožnu sofu na persijskom tepihu što je prekrivao pod. Ništa se nije
pomeralo u tami. Visente opipa zid tražeći prekidač i upali svetio. Tamo nije
bilo nikoga. Visente spusti pištolj i smesti ga ispod sakoa, ulazeći s nekoliko
koraka u sobu. Valjs, iza njegovih leđa, posmatrao je s vrata. Prvi se okrenuo i
odrično zatresao glavom.
- Možda sam zaboravio da zaključam kad sam po podne izlazio - reče Valjs
neubedljivo.
Visente je zastao na sredini sobe i pažljivo pogledao oko sebe. Valjs je ušao u
prostoriju i prišao svom radnom stolu. Visente je proveravao ručke na
prozorima kad je ministar to primetio. Čuvar je čuo da su se Valjsovi koraci
naglo prekinuli i okrenuo se.
Ministrov pogled bio je prikovan za radni sto. Velik bež koverat stajao je na
ploči koja je prekrivala središnji deo stola. Valjs oseti da mu se ježe dlake na
rukama i dah ledenog vazduha prođe kroz njegovu utrobu.
- Sve u redu, don Maurisio? - upita Visente.
- Ostavi me samog.
Telohranitelj se kolebao nekoliko sekundi. Valjsov pogled je i dalje bio
prikovan za koverat.
- Biću napolju ako vam budem potreban.
Valjs je klimnuo glavom. Visente se preko volje povukao ka vratima. Kad je
Visente zatvorio vrata radne sobe, ministar je i dalje nepomično stajao pored
radnog stola posmatrajući onaj koverat boje pergamenta kao zmiju spremnu da
mu skoči za vrat.
Obišao je sto i seo na fotelju s pesnicama skupljenim ispod brade. Čekao je
skoro minut pre nego što je spustio ruke na pošiljku. Opipavao je sadržaj
osećajući kako mu se puls ubrzava. Gurnuo je prst ispod pečata i otvorio ga.
Pečat je još bio vlažan, tako da je lako popustio. Uhvatio je kovertu s jedne
strane i podigao je. Sadržaj je iskliznuo na sto. Valjs je zatvorio oči i glasno
uzdahnuo.
Knjiga je bila u crnom kožnom povezu i na koricama nije bilo naslova, samo
zlatotisak koji je sugerisao stepenište što se spušta spiralno, posmatrano
odozgo.

Ruka mu je drhtala te je zatvori u pesnicu, snažno stežući. Neka poruka

proviri između stranica knjige. Valjs je izvuče. Bio je to požuteo list hartije,
istrgnut iz sveske za knjigovodstvo, s crvenim vodoravnim linijama u dve
kolone. U svakoj je bio niz brojeva. U dnu, ispisane crvenim mastilom, mogle su
se pročitati ove reči:

Ističe ti vreme.
Imaš poslednju priliku
Na ulazu u lavirint

Valjs je osetio kako nema vazduha. Pre nego što je shvatio šta radi, njegove
ruke pročeprkale su po glavnoj fioci radnog stola i zgrabile revolver koji je tamo
držao. Prineo je cev ustima i nategao obarač. Pištolj je mirisao na ulje i barut.
Preplavila ga je mučnina, ali držao je revolver obema rukama i oči zatvorene da
bi zaustavio suze koje su mu se slivale niz lice. Tada je čuo glasove na stepeništu
i njen glas. Mersedes je razgovarala s Visenteom pred vratima njegove radne
sobe. Stavio je revolver u fioku i obrisao suze rukavom sakoa. Visente je blago
kucnuo rukom po vratima. Valjs je duboko udahnuo i sačekao jedan tren.
Telohranitelj je ponovo kucnuo.
- Don Maurisio? Vaša ćerka je ovde.
- Pusti je da uđe - reče on slomljenim glasom.
Vrata su se otvorila i Mersedes je ušla u haljini boje vina, sa oduševljenim
osmehom koji je ispario kad je spustila pogled na svog oca. Visente je zabrinuto
posmatrao s praga. Valjs mu je klimnuo i dao mu znak da ih ostavi nasamo.
 - Tata, jesi li dobro?
Valjs je pokazao širok osmeh i ustao da bi je zagrlio.
Mersedes je osetila čvrst zagrljaj svog oca, koji je zagnjurio glavu u njenu kosu
mirišući je kao kad je bila dete, kao da je verovao da ga udisanje mirisa njene
kože može zaštititi od svih zala sveta. Kad ju je otac konačno pustio iz zagrljaja,
Mersedes ga je pogledala u oči i primetila njegov zacrveneli pogled.
- Šta ti je, tata?
- Ništa.
- Znaš da mene ne možeš prevariti. Druge da, ali mene...
Valjs se nasmešio. Sat na njegovom radnom stolu pokazivao je devet i pet.
- Vidiš da sc držim obećanja - reče ona, čitajući mu misli.
- U to nikad nisam sumnjao.
Mersedes se popela na prste i bacila pogled na radni sto.
- Šta čitaš?
- Ništa. Budalaštine.
- Mogu li i ja da ih pročitam?
- To nije literatura preporučljiva za devojčice.
- Ja nisam više devojčica - odgovorila je Mersedes smešeći se s detinjom
pakošću i vrteći se oko sebe, pokazujući svoju haljinu i svoje držanje.
- To vidim. Sad si prava žena.
Mersedes je stavila ruku na očev obraz.
- Da li te je to rastužilo?
Valjs je poljubio ruku svoje kćeri i odmahnuo.
- Nije, naravno.
- Baš nimalo?
- Dobro, malo.
Mersedes se nasmejala. Valjs ju je oponašao, još sa ukusom baruta na usnama.
- Svi su pitali za tebe na proslavi...
- Iskomplikovalo mi se nešto večeras. Znaš već kako idu te stvari.
Mersedes je vragolasto potvrdila.
- Da, znam već...
Šetkala je po očevoj radnoj sobi, tajnom svetu prepunom knjiga i zatvorenih
ormara, milujući jagodicama prstiju hrbate knjiga u biblioteci. Primetila je kako
je otac posmatra zamagljenih očiju i zastala je.
- Nećeš mi reći šta ti se događa, zar ne?
- Mersedes, znaš da te volim više od svega na svetu i da sam veoma ponosan
na tebe, zar ne?
 Ona se kolebala. Glas njenog oca kao da je visio o koncu, njegova sigurnost i
njegova arogancija bile su iščupane iz korena.
- Naravno, tata... I ja tebe volim.
- To je jedino važno. Šta god da se desi.
Njen otac joj se smešio, ali ona je videla da plače. Nikad ga dotad nije videla da
plače i osetila je strah, kao da joj se ceo svet ruši. Njen otac je obrisao suze i
okrenuo joj leđa.
- Reci Visenteu da uđe.
Mersedes je pošla prema vratima, ali zastala je pre nego što ih je otvorila.
Njen otac je bio okrenut leđima, gledao je kroz prozor u vrt.
- Tata, šta će se desiti?
- Ništa, dušo. Ništa se neće desiti.
Otvorila je vrata. Visente je čekao s druge strane sa onim metalnim i
neprobojnim izrazom od kog joj se dizala kosa na glavi.
- Laku noć, tata.
- Laku noć, Mersedes.
Visente joj se naklonio s poštovanjem i ušao u radnu sobu. Mersedes se
okrenu da pogleda, ali telohranitelj joj zatvofi vrata pred nosom. Devojka je
prislonila uho na vrata i oslušnula.
- Bio je ovde - čula je svog oca da govori.
- Nemoguće - reče Visente. - Svi ulazi su pod prismotrom. Samo kućna
posluga ima pristup gornjim spratovima. Imam ljude postavljene na svim
stepeništima.
- Kažem ti da je bio ovde. I ima spisak. Ne znam kako ga se dokopao, ali ima
spisak... Blagi bože.
Mersedes je progutala pljuvačku.
- To mora da je greška, gospodine.
- Evo, pogledaj sam...
Nastupila je duga tišina. Mersedes je zaustavila dah.
- Brojevi su izgleda tačni, gospodine. Ne razumem...
- Kucnuo je čas, Visente. Ne mogu više da se krijem. Sad ili nikad. Mogu li da
računam na tebe?
- Naravno, gospodine. Kad?
- U zoru.
Nastupila jc tišina i Mersedes je čula korake kako se približavaju vratima.
Požurila je niza stepenice i nije se zaustavila dok nije stigla u svoju sobu.
Stigavši tamo, naslonila se na vrata i skliznula na pod osećajući da je neko
prokletstvo zahvatilo ambijent i da će ta noć biti poslednja noć te zamršene
bajke koju su igrali već previše godina.
 6

Uvek će je se sećati kao sive i hladne zore, kao da je zima odlučila da se

odjednom sruči i potopi Vilu Mersedes u jezero magluštine koja je izvirala na
ivici šume. Probudila se kad je tek nit metalne svetlosti zagrebla prozore njene
sobe. Zaspala je na krevetu još obučena, u svojoj haljini. Otvorila je prozor i
vlažna hladnoća jutra liznula joj je lice. Tepih guste magle klizio je po vrtu,
vukući se kao zmija koja gamiže između ostataka proslave od prethodne večeri.
Nebo je bilo prekriveno crnim oblacima koji su se polako kretali i kao da su
nosili oluju u svojoj unutrašnjosti.
Mersedes je izašla u hodnik, bosa. Kuća beše utonula u duboku tišinu. Prešla
je hodnik u tami i obišla istočno krilo da bi stigla do očeve spavaće sobe. Ni
Visente ni niko od njegovih ljudi nije bio postavljen kod vrata, što je bilo
uobičajeno poslednjih godina, otkako je njen otac počeo da živi skrivajući se,
uvek pod zaštitom svojih revolveraša od poverenja, kao da se bojao da će neko
izaći iz zidova i zabiti mu nož u leđa. Nikad se nije usudila da ga pita za razlog te
prakse. Bilo joj je dovoljno što ga je ponekad zaticala izgubljenog izraza i
pogleda otrovanog zlovoljom.
Otvorila je vrata očeve spavaće sobe ne pokucavši. Krevet nije bio razmešten.
Čaj od kamilice koji je devojka svake noći ostavljala na stočiću kraj kreveta bio je
netaknut. Ponekad se pitala da li njen otac ikad spava ili skoro svaku noć
provodi budan u svojoj radnoj sobi, gore, u kuli. Upozorilo ju je lepetanje krilima
jata ptica koje je poletelo u vrtu. Prišla je prozoru i ugledala dve prilike kako se
približavaju garaži. Mersedes je priljubila lice uz staklo. Jedna prilika je zastala i
okrenula se da pogleda k njoj, kao da je osetila njene oči na sebi. Mersedes se
osmehnula svom ocu, koji ju je posmatrao bezizražajno, bledog lica, starijeg
nego što se sećala da ga je ikad videla.
Konačno, Maurisio Valjs spusti pogled i uđe u garažu s Visenteom, koji je
nosio mali kofer. Preplavila ju je panika. Mersedes je hiljadu puta sanjala taj
trenutak ne znajući šta znači. Strčala je niza stepenice, spotičući se o nameštaj i
tepihe u čeličnoj tami svitanja. Kad je stigla do vrta, hladan i oštar vetar
pljusnuo joj je u lice. Spustila se mermernim stepeništem i dotrčala do garaže
preko čistine s razbacanim maskama, prevrnutim stolicama i vencima fenjera
koji su još treptali i ljuljali se u magli. Čula je kako se motor automobila pokreće
i točkove kako klize po šljunkovitoj stazi. Kad je Mersedes stigla do glavnog puta
koji je vodio do kapije imanja, automobil se udaljavao punom brzinom. Potrčala
je za njim, ne obraćajući pažnju na rane koje joj je oštro kamenje sa staze
otvaralo na stopalima. Malo pre nego što će magla zauvek progutati automobil,
uspela je da vidi kako se njen otac okreće poslednji put i upućuje joj očajnički
pogled kroz vetrobran. Nastavila je da trči dok se brujanje motora nije izgubilo u
daljini i dok se kapija imanja sa šiljcima, tamo napred, nije otvorila.
Sat kasnije, Luisa, devojka koja je svakog dana dolazila da je probudi i obuče,
našla ju je kako sedi na ivici bazena. Stopala su joj visila nad vodom, obojenom
kapima njene krvi i prekrivenom desetinama maski koje su plutale kao brodovi
od papira prepušteni vetru.
- Gospođice Mersedes, za ime boga...
Devojka je drhtala kad ju je Luisa umotala u ćebe i povela ka kući. Kad su
stigle do stepenica, počela je da pada susnežica. Neprijateljski vetar duvao je
kroz drveće, rušeći vence, stolove i stolice. Mersedes, koja je sanjala i taj
trenutak, znala je da kuća počinje da umire.
 1

Tek što je prošlo deset ujutro, crni pakard uputio se ulicom Gran vija pod
pljuskom da bi se zaustavio pred vratima starog hotela Hispanija. Prozor njene
sobe bio je prekriven velom mlazeva kiše, ali Alisa je mogla da vidi kako dva
emisara, siva i hladna kao taj dan, izlaze iz automobila u svojim redovnim
mantilima i šeširima. Alisa je pogledala na svoj sat. Dobri Leandro nije sačekao
ni petnaest minuta pre nego što je poslao svoje pse. Trideset sekundi kasnije,
zazvonio je telefon i Alisa je podigla slušalicu na prvo zvono. Odlično je znala
koga će zateći s druge strane.
- Gospođice Gris, dobar dan i tako to - izrecitovao je promukli glas Maure s
recepcije. - Maločas se par smrdljivaca bez manira koji se osećaju na socijalce13
raspitivao za vas i upravo su ušli u lift. Poslao sam ih na četrnaesti sprat da bih
vam dao nekoliko minutića za slučaj da vam odgovara da šmugnete.
- Hvala na lepom gestu, Hoakine. Šta čitate danas? Nešto dobro?
Ubrzo posle pada Madrida, Hoakin Maura dospeo je u Karabanćel.14 Kad je
izašao iz zatvora, šesnaest godina kasnije, otkrio je da je star, da više nema
pluća i da je njegova žena, u šestom mesecu trudnoće kad su ga uhapsili, dobila
poništenje braka i da je sad udata za potpukovnika sa ordenjem, koji joj je
napravio troje dece i skromnu kuću u okolini grada. Iz tog prvog i kratkotrajnog
braka ostala je jedna ćerka, Rakel, koja je rasla verujući da je on umro pre nego
što se njena majka porodila. Onog dana kad je Maura tajno otišao da je vidi na
ulazu u jednu prodavnicu u Gojinoj ulici, gde je prodavala tkanine, Rakel je
pomislila da je prosjak i dala mu je milostinju. Otad se Maura zlopatio u sobičku
pored kotlova u podrumu Hispanije, radeći noćnu smenu i sve ostale smene koje
bi mu prepustili, iščitavajući petparačke policijske romane i paleći jednu o
drugu kratke seltas cigarete u svojoj jazbini, čekajući da smrt stvari postavi na
svoje mesto i da ga vrati u 1939. godinu, iz koje nikad nije ni trebalo da izađe.
- Čitam neki ljubavni bez glave i repa pod naslovom Grimizna tunika nekog
Martina - objasni Maura. - To je iz jednog starog serijala, iz Grada ukletih.
Pozajmio mi ga je debeljko Tudela, iz broja četiristo dvadeset šest, on uvek nađe
čudne stvari na Rastru.2 Odvija se u njegovom zavičaju, u Barseloni. Možda će
vam se dopasti.
- Neću vas odbiti.
 - Kako zapovedate. I pazite se onog para, znam ja da se vi dobro snalazite
sami, ali ta dvojica nemaju čiste namere.
Alisa je spustila slušalicu i mirno sela da sačeka da Leandrovi šakali namirišu
njen trag i promole svoje njuške. Dva do tri minuta, računala je. Ostavila je vrata
sobe otvorena, zapalila cigaretu i namestila se da čeka u fotelji naspram ulaza.
Dugačak i mračan hodnik prema liftovima otvarao se pred njom. Smrad prašine,
starog drveta i otrcanog tepiha koji je prekrivao hodnik zapahnuo je sobu.
Hispanija je bila elegantna ruina u stanju stalnog propadanja. Sagrađen
početkom dvadesetih godina, hotel je doživeo svoje godine slave među
luksuznim građevinama Madrida, da bi posle rata pao u zaborav i zatim potonje
dve decenije polako propadao dok se nije pretvorio u katakombe razbaštinjenih
i prokletih, ljudi bez ikoga i ičega u životu, koji su životarili po mračnim
sobičcima iznajmljivanim od nedelje do nedelje. Od njegovih nekoliko stotina
soba polovina je bila prazna, i to tokom više godina. Neki spratovi bili su
zatvoreni, a među gostima su kolale makabrične legende vezane za ono što se
dešavalo u tim dugim mračnim hodnicima gde se ponekad, da niko ne pritisne
dugme, zaustavljao lift i, pošto bi se u kabini nekoliko sekundi projektovao snop
žućkaste svetlosti, otkrivala utroba nečega što je ličilo na potopljenu lađu.
Maura joj je pričao kako često u zoru neko zove telefonsku centralu iz soba u
kojima niko nije odsedao još od rata. Kad bi se javio, na liniji nije bilo nikog,
osim jednom kad je uspeo da čuje neku ženu kako plače; kad je pitao šta može
da uradi za nju, drugi glas, taman i dubok, odgovorio mu je: „Dođi kod nas.”
- Od tada, znate, baš mi se i ne javlja na pozive ni iz jedne sobe posle dvanaest
sati noću - poverio joj se jednom prilikom Maura. -Ponekad pomislim da je ovo
mesto kao metafora, znate. Cele zemlje, hoću da kažem. Da je ukleto zbog sve
one krvi koja je prolivena i koja nam je na rukama, koliko god se trudili da
pokažemo na onog preko puta.
-Vi ste pesnik, Maura. Ni svi oni policijski romani nisu uspeli da ugase vašu
lirsku žicu. Ono što Španiji nedostaje jesu mislioci poput vas, koji će podići iz
mrtvih veliku nacionalnu umetnost književnih kružoka.
- Samo se vi smejte. Vidi se da vas režim plaća, gospođice Gris. Doduše, da vas
plaćaju, jedna osoba kao vi morala bi imati dovoljno da se preseli na neko drugo
mesto, a ne da trune u ovoj tamnici. Nije ovo mesto za tako finu gospođicu i sa
stilom, kao što ste vi. Ovamo se ne dolazi da se živi, dolazi se da se umre.
- Rekoh da ste pesnik.
- Idite u peršun.
Maura ne beše potpuno skrenuo s puta u svojim filozofskim napomenama i s
vremenom je Hispanija u izvesnim krugovima postala poznata kao hotel
samoubica. Decenijama kasnije, kad je Hispanija već dugo bila zatvorena i kad su
inženjeri zaduženi za rušenje obilazili sprat po sprat da bi postavili dinamit koji
će je zauvek sravniti, pročulo se kako su u više soba pronašli mumificirane
leševe po krevetima ili u kadama, i leš njenog bivšeg noćnog recepcionera među
njima.
 2

Videla ih je kao izranjaju iz hodnika kao ono što su i bili, dva lutka napravljena
da plaše one koji život uzimaju zdravo za gotovo. Viđala ih je, ali nikad se nije
potrudila da zapamti njihova imena. Svi ti klimavci iz Brigade za nju su bili isti.
Zastali su na pragu i posvetili studiozan pogled omalovažavanja unutrašnjosti
sobe pre nego što će spustiti oči na Alisu i pokazati onaj vučji osmeh kojem ih je
verovatno Leandro učio prvog dana škole.
- Ne znam kako vi možete ovde da živite.
Alisa je slegnula ramenima i ugasila cigaretu, pokazujući prema prozoru.
- Zbog pogleda.
Jedan od Leandrovih ljudi se bezvoljno nasmejao, a drugi je tiho negodovao.
Ušli su u sobu, bacili pogled na kupatilo i prešli po sobi odozgo-nadole, kao da
očekuju da nešto nađu. Mlađi od dvojice, koji je još mirisao na novajliju i to
kompenzovao pozom, zabavljao se pregledajući kolekciju knjiga naslaganih uza
zid, koja je zauzimala gotovo polovinu sobe, klizeći kažiprstom po hrbatima s
grimasom kao da ne haje.
- Moraćete mi pozajmiti neki od ovih ljubavnih romančića.
- Nisam znala da znate da čitate.
Novajlija se okrenu i koraknu napred neprijateljskim pokretom, ali njegov
prijatelj, i verovatno šef, zaustavi ga i uzdahnu, s dosadom.
- Hajde, napuderišite nos. Čekaju vas od deset.
Alisa nije napravila pokret kao da će ustati sa stolice.
- Ja sam na prinudnom odmoru. Leandrovo naređenje.
Novajlija, osetivši da je njegova muškost ugrožena, postavio je svojih
devedeset i dosta kilograma mišića i žuči na pedalj od Alise i pokazao osmeh na
kome je očigledno radio po tamnicama i noćnim pretresima.
- Nemojte me zajebavati, nemam ja ceo dan, lepotice. Nemojte da moram da
vas dižem odatle na silu.
Alisa ga je netremice gledala u oči.
- Nije pitanje da li imate dan, nego da li imate kuraži.
Leandrov zbir je izdržao njen pogled nekoliko trenutaka, ali, kad ga je prijatelj
uhvatio za ruku i povukao, odlučio je da ga istopi u jedan ljubazan osmeh i da
podigne ruke u znak primirja. „Nastaviće”, pomisli Alisa.
 Vođa dvojca je pogledao na svoj sat i zatresao glavom.
- Hajde, gospođice Gris, nismo mi krivi. Znate kako to ide.
„Znam”, pomisli Alisa. „Znam vrlo dobro.”
Alisa se rukama odupre o naslon fotelje i ustade. Dvojica njuškala su je
posmatrala kako se ljulja do stolice gde je ležalo nešto što je izgledalo kao pojas
sastavljen od tankih kožnih vrpci i traka.
- Da vam pomognem? - upita novajlija bez zlobe.
Alisa nije obraćala pažnju na njih. Uzela je pojas i otišla s njim u kupatilo,
pritvorivši vrata. Iskusniji je skrenuo pogled, ali novajlija nije mogao da ne nađe
ugao iz kog se video Alisin odraz u ogledalu. Gledao je kako ona skida suknju i,
grabeći ga, obavija pojas oko kukova i oko desne noge kao da je to nekakav
čudan steznik. Pošto ga je ušnirala, oklop je prianjao uz njeno telo kao druga
koža dajući joj izgled mehaničke lutke. Alisa tad podiže pogled i kavgadžija ga
srete u ogledalu, hladan i bez ikakvog izraza. Osmehnuo se sa uživanjem i, posle
duže pauze, okrenuo se ka unutrašnjosti sobe, ne pre nego što je uspeo da
uhvati sliku crne fleke na Alisinom boku, gužvu ožiljaka udubljenu u njeno meso
kao da joj je užarena bušilica rekonstruisala kuk. Agent primeti da ga njegov
pretpostavljeni strogo posmatra.
- Kretenčino - došapnu mu on.
Nekoliko trenutaka kasnije, Alisa izađe iz kupatila.
- Nemate drugu haljinu? - upita vođa.
- Šta ovoj fali?
- Ne znam. Nešto diskretnije.
- Zašto? Ko će još biti na sastanku?
Kao odgovor, čovek joj pruži štap koji beše naslonjen na zid i pokaza prema
vratima.
- Nisam se našminkala.
- Izgledate savršeno. Šminkajte se u kolima ako želite, već kasnimo.
Alisa je odbila štap i uputila se ka hodniku ne čekajući ih, blago hramljući.
Nekoliko minuta kasnije, kretali su se ulicama Madrida u tišini, po kiši, u
crnom pakardu. Alisa, na zadnjem sedištu, posmatrala je profile tornjeva, kupola
i statua koji su oivičavali krovove Gran vije. Četvoroprezi sa anđelima i pocrneli
stražari bdeli su u visinama. Iz sivog i olovnog neba survavale su se izuvijane
gromade kolosalnih i tmurnih građevina, u njenim očima nalik na skamenjena
bića koja su progutala cele gradove, poslagane jedne do drugih. U njihovom
podnožju, nadstrešnice velikih pozorišta i izloga kafeterija i slavnih prodavnica
presijavale su se pod plaštom kiše. Ljudi, tek sićušni kroki crteži s dahom pare,
defilovali su u roju kišobrana u nivou tla. Takvih dana, pade joj na pamet, počneš
da razmišljaš kao dobri Maura i poveruješ da su se mrakovi Hispanije raširili s
jednog kraja zemlje na drugi, ne puštajući da se na videlo probije ni tračak
svetla.
 3

- Pričajte mi o tom novom operativcu kojeg mi predlažete. Gris, rekli ste?

- Alisa Gris.
- Alisa? Žensko?
- To je problem?
- Ne znam. Da li je? Nekoliko puta sam slušao o njoj, ali uvek ste govorili samo
„Gris”. Nije mi padalo na pamet da je to žena. Možda će neko dovesti u pitanje
takav izbor.
- Vaši nadređeni?
- Naši nadređeni, Leandro. Ne možemo sebi dopustiti još jednu grešku kao
onu s Lomanom. U Pardu15 postaju nervozni.
- Uz dužno poštovanje, jedina greška bila je to što mi niste jasno i od početka
objasnili za šta vam treba neko iz moje jedinice. Da sam znao o čemu je reč,
izabrao bih drugog kandidata. To nije bio posao za Rikarda Lomanu.
- U toj stvari ja ne diktiram pravila niti kontrolišem informacije. Sve dolazi
odozgo.
- Imaću to na umu.
- Pričajte mi o Gris.
- Gospođica Gris ima dvadeset devet godina, od kojih dvanaest radi za mene.
Ratno siroče. Izgubila je roditelje u osmoj godini. Rasla je u Patronatu „Ribaš”,
sirotištu u Barseloni, dok je nisu izbacili, u petnaestoj godini, zbog vladanja.
Nekoliko godina je nekako preživljavala na ulici, radeći za švercera i sitnog
kriminalca po imenu Baltasar Ruano, koji je vodio bandu adolescenata lopova
dok ga Žandarmerija nije uhvatila. Likvidiran je, kao mnogi drugi, u Kampo de la
Boti.16
- Čuo sam da je...
- To nije problem. Sama brine o sebi i uveravam vas da ume da se odbrani.
Povredu je zadobila za vreme rata, u bombardovanju Barselone. Ona joj nikad
nije bila prepreka u obavljanju posla. Alisa Gris je najbolji operativac kojeg sam
regrutovao za dvadeset godina službe.
- Zašto se onda nije pojavila u dogovoreno vreme?
- Razumem vašu frustraciju i još jednom vas molim za izvinjenje. Alisa
ponekad ume da bude malo neposlušna, ali skoro svi operativci u ovoj vrsti
posla su takvi. Pre mesec dana smo imali neko rutinsko razmimoilaženje u
slučaju na kom je radila. Privremeno sam je suspendovao s posla i plate. To što
se nije pojavila danas na sastanku njen je način da mi kaže kako se još ljuti na
mene.
- Vaš odnos kao da je više ličan nego profesionalan, ako mi dopustite procenu.
- Na mom području nema jednog bez drugog.
- Brine me to nepoštovanje discipline. U ovom slučaju više ne sme biti
grešaka.
- Neće ih biti.
- Bolje bi bilo za nas. Inače nam odoše glave. I vaša i moja.
- Prepustite sve meni.
- Pričajte mi još o Gris. Šta je čini tako posebnom?
- Alisa Gris vidi ono što drugi ne vide. Njen um funkcioniše drugačije od
ostalih. Tamo gde svi vide zatvorena vrata, ona vidi ključ. Gde drugi gube trag,
ona ga pronalazi. To je dar, da tako kažem. A najbolje je što je niko ne primećuje
kad dolazi.
- Tako je rešila onaj takozvani slučaj lutaka iz Barselone?
- Voštane mlade. To je bio prvi slučaj na kojem je Alisa radila za mene.
- Uvek sam se pitao da li je istina za guvernera...
- To je bilo pre mnogo godina.
- Imamo vremena, zar ne? Dok čekamo gospođicu.
- Naravno. To je bilo četrdeset sedme godine. Ja sam tada bio raspoređen u
Barseloni. Obavešteni smo da je policija u poslednje tri godine pronašla
najmanje sedam leševa mladih žena na različitim mestima u gradu. Pojavljivale
se kako sede na klupi u parku, na tramvajskoj stanici, u kafeteriji na Paralelu...
Jedna je čak pronađena u klečećem položaju u ispovedaonici parohije Pino. Sve
su bile savršeno našminkane i odevene u belo. Nisu imale ni kapi krvi u telu i
mirisale su na kamfor. Izgledale su kao voštane lutke. Zato su tako nazvane.
- Da li se znalo ko su?
- Niko nije prijavio njihov nestanak, pa je policija naslutila da su to
prostitutke, što se kasnije i potvrdilo. Prošlo je više meseci a da se nije pojavilo
novo telo, tako da je policija Barselone zatvorila slučaj.
- Onda se pojavila još jedna.
- Tačno. Margarita Maljofre. Pronašli su je kako sedi u fotelji u predvorju
hotela Orijent.
- A ta devojka Margarita bila je cura...
- Margarita Maljofre radila je u javnoj kući malo više kategorije u Ulici
Elizabet, koja se specijalizovala za posebne usluge, da ih tako nazovemo, po
malo višoj ceni. Razotkrilo se da je tadašnji guverner redovno posećivao taj
lokal i da je ubijena bila njegova miljenica.
- Zašto?
- Izgleda da je Margarita Maljofre duže uspevala da ostane pri svesti uprkos
guvernerovim posebnim uslugama, odatle njegova osobita naklonost prema
njoj.
- Vidi ti ekselenciju...
- Uglavnom, usled te veze, ponovo je otvorena istraga i, s obzirom na
delikatnu prirodu slučaja, stigla je u moje ruke. Alisa je tek bila počela da radi za
mene i ja sam joj ga dodelio.
- Zar to nije bio previše škakljiv slučaj za mladu devojku?
- Alisa je od obične mlade devojke imala veoma malo, i vrlo ju je teško bilo
impresionirati.
- I kako se stvar završila?
- Završila se veoma brzo. Alisa je provela nekoliko noći na ulici promatrajući
ko ulazi u glavne javne kuće u Ravalu i izlazi iz njih. Otkrila je da pri rutinskoj
čistki klijenti često umaknu kroz neka tajna vrata i da zaposlene devojke ili
momci rade isto. Alisa je odlučila da ih prati. Sakrivali su se od policije po
ulazima, kafeterijama, čak i u kanalizaciji. Većinu bi uhapsili i odvodili u ćorku
da tamo provedu noć i dožive još poneku epizodu, što sad nije tema. Ali neki su
uspevali da izigraju policiju. I svi oni koji jesu uvek su uspevali na istom mestu:
tamo gde se spajaju Ulica Hoakina Koste i Peu de la Kreu.
- Šta ima tamo?
- Naizgled, ništa posebno. Nekoliko magacina za žito. Bazar kolonijalne robe.
Garaža. Tkačka radionica čiji je vlasnik, neki Rufat, imao više dodira s policijom
zbog svoje sklonosti da prekoračuje granice u primeni telesnog kažnjavanja na
nekima od svojih radnica, od kojih je jedna ostala bez oka. Rufat je, osim toga,
bio redovna mušterija lokala u kojem je Margarita Maljofre radila do svog
nestanka.
- Devojka brzo radi.
- Zbog toga je prvo što je uradila bilo da odbaci Rufata, koji jeste bio nasilnik,
ali nije imao veze sa slučajem dalje od koincidencije da je posećivao lokal
nekoliko ulica dalje od njegove radionice.
- I onda? Sve iz početka?
- Alisa uvek govori kako stvari ne slede spoljašnju, već unutrašnju logiku.
- A kakvu logiku je, po njenom mišljenju, mogao imati jedan takav slučaj?
 - Onu koju Alisa naziva logikom simulakruma.
- Izgubio sam nit, Leandro.
- Kratka verzija glasi da Alisa veruje kako sve što se dešava u društvu, u
javnom životu, jeste predstava, simulakrum onoga što želimo da prikažemo kao
stvarnost, a da to nije.
- Zvuči marksistički.
- Ne bojte se. Alisa je najskeptičnije biće koje poznajem. Po njenom mišljenju,
sve ideologije i sva kreda, bez razlike, samo su zapaljenja izazvana mislima.
Simulakrumi.
- Još gore. Ne znam zašto se smeškate, Leandro. Meni ta stvar nije smešna.
Sve mi se manje sviđa ta gospođica. Valjda je bar lepa.
- Ja ne vodim agenciju za stjuardese.
- Ne ljutite se, Leandro, to sam rekao u šali. Kako se završila priča?
- Kad je eliminisala Rufata kao sumnjivog, Alisa je počela da ljušti ono što ona
zove slojevima luka.
- Još jedna njena teorija?
- Alisa kaže da je svaki zločin kao luk: treba ga zaseći kroz mnogo slojeva da bi
se videlo šta krije, a pritom pustiti i koju suzu.
- Leandro, ponekad me očara sva ta fauna koju vi regrutujete.
- Moj zadatak je da nađem odgovarajući alat za svaki posao. I da ga održavam
naoštrenog.
- Pripazite da se jednog od ovih dana ne posečete. Ali nastavite o luku, svidelo
mi se.
- Ljušteći slojeve sa svakom prodavnicom i zgradom na toj raskrsnici gde su
nestale žene poslednji put viđene, Alisa je utvrdila da je vlasnik garaže Kasa de
la Karidad.17
- Još jedan mrtav trag.
- U ovom slučaju, mrtav je ključna reč.
- Opet sam vas izgubio.
- U toj garaži držali su deo kočija za pogrebne usluge grada, a postojao je i
magacin s kovčezima i kipovima. Tih godina sahrane su bile u rukama Kase de
la Karidad i većina nižih službenika, od grobara do nosača, često su bili ljudi
prepušteni božjoj ruci: siročad, robijaši, prosjaci i tako dalje. Ukratko, nesrećne
duše koje su tamo dospele pošto nisu imale nikoga na svetu. Alisa, koristeći
svoje veštine, a ima ih mnogo, izdejstvovala je da je zaposle kao daktilografkinju
u odeljenju administracije. Ubrzo je otkrila da se onih noći kad su čistke neke
devojke iz okolnih javnih kuća sakrivaju u garaži s pogrebnim kočijama. Tu im je
uvek bilo lako da nekog od onih nesrećnika nagovore da ih pusti da se sakriju u
kočiju u zamenu za njihove usluge. Pošto bi opasnost prošla, i želje
dobročinitelja bile zadovoljene, devojke bi se vraćale na svoje mesto pre izlaska
sunca.
- Ali...
- Ali ne sve. Alisa je utvrdila da je među svima onima koji su tamo radili bio
jedan lik drugačijih svojstava. Ratno siroče, kao ona. Kimet18, tako su ga zvali,
jer je imao lice deteta i ponašao se tako umiljato da su udovice htele da ga
usvoje i vode kući. E, taj Kimet bio je napredan učenik i verziran u pogrebnim
veštinama. Privuklo joj je pažnju to što je bio kolekcionar i imao album
fotografija porcelanskih lutaka u svom radnom stolu. Pričao je da želi da se
oženi i da traži odgovarajuću ženu, netaknutu i čistu duhom i telom.
- Simulakrum?
- Pre će biti klopka. Alisa je počela da ga prati svake noći i nije joj mnogo
trebalo da potvrdi svoje sumnje. Od onih zalutalih devojaka, kad bi stigle do
Kimeta tražeći pomoć, ako bi odgovarale zahtevima stasa, tena, izgleda i
konstitucije, ne da nije tražio da mu plate telom, nego se s njima molio i
obećavao im da ih uz njegovu pomoć, i pomoć Device Marije, nikad niko neće
pronaći. Najbolje skrovište, uveravao ih je, jeste kovčeg. Niko, čak ni policija, ne
usuđuje se da otvori kovčeg da vidi šta ima unutra. Devojke, očarane Kimetovim
dečjim licem i ljubaznim ponašanjem, legale su u postelju sarkofaga i smeškale
se dok je on spuštao poklopac i zaključavao ih unutra. Tamo ih je ostavljao da
umru od gušenja. Zatim ih je skidao, brijao Venerin breg, prao od glave do pete,
ispuštao im krv i ubrizgavao u srce tečnost za balzamovanje koja im se
rasprostirala po celom telu. Kad bi tako ponovo bile rođene kao voštane lutke,
šminkao ih je i oblačio u belo. Alisa je takođe utvrdila da je sva odeća koja je
pronađena na telima poticala iz iste prodavnice za svadbenu modu na rondi San
Pedro, dvesta metara odatle. Jedan od zaposlenih sećao se da je uslužio Kimeta
više nego jednom prilikom.
- Kakav biser.
- Kimet bi s lešom proveo nekoliko noći, izigravajući, da tako kažem, nekakav
bračni život, dok telo ne bi počelo da miriše na uvelo cveće. Tad ih je, uvek pre
svitanja, kad su ulice bile puste, odvozio u njihov novi večni život u jednoj od
pogrebnih kočija i postavljao scenu u kojoj će biti pronađene.
- Sveta majko božja... Takve stvari događaju se samo u Barseloni.
- Alisa je uspela sve to da utvrdi i čak da stigne na vreme da iz jednog od
Kimetovih kovčega spase devojku koja bi bila njegova žrtva broj osam.
 - Da li se saznalo zašto je to radio?
- Alisa je otkrila da je Kimet kao dete proveo celu nedelju zatvoren s lešom
svoje majke u stanu u Ulici de la Kadena, pre nego što je miris upozorio susede.
Izgleda da je njegova majka izvršila samoubistvo popivši otrov kad je saznala da
ju je suprug napustio. Ništa od toga nije se moglo proveriti pošto je Kimet,
nažalost, oduzeo sebi život u tamnici u Kampu de la Bota, ne pre nego što je
napisao poslednju želju na zidu svoje ćelije. Da mu obriju telo, da ga operu,
balzamuju i zatim, obučenog u belo, izlože zauvek, u staklenom sarkofagu, s
jednom od njegovih voštanih mladi, u izlogu robne kuće Siglo. Izgleda da je
njegova majka tamo radila kao prodavačica. Nego, kad smo kod đavola,
gospođica Gris tek što nije stigla. Malo brendija da speremo loš ukus ove priče?
- Još jedna stvar, Leandro. Hoću da jedan od mojih ljudi radi s tvojom
operativkom. Ne želim još jedan nestanak bez traga kao Lomanin.
- Mislim da je to pogrešno. Mi imamo sopstvene metode.
- To nije tema za raspravu. I Altea se slaže sa mnom.
- Uz dužno poštovanje...
- Leandro, Altea je već hteo da postavi Endaju na slučaj.
- Još jedna greška.
- Slažem se. Zato sam ga nagovorio da mi dopusti da još ovaj put pokušam na
svoj način. Ali uslov je da jedan od mojih ljudi nadgleda vašeg operativca. To, ili
Endaja.
- Razumem. Na koga ste mislili?
- Na Vargasa.
- Mislio sam da se on povukao.
- Samo tehnički.
- Je li to kazna?
- Za vašeg operativca?
- Za Vargasa.
- Pre druga šansa.
 4

Pakard je oivičio Neptunov trg i, uronjeniji nego ikad, krenuo putem San
Heronimo u pravcu bele zgrade u francuskom stilu velikog hotela Palas.
Zaustavili su se pred glavnim ulazom i, kad je portir, noseći veliki kišobran,
prišao da otvori zadnja vrata automobila, dva agenta Socijalne brigade okrenula
su se i uputila joj pogled na pola puta između pretnje i preklinjanja.
- Možemo li da vas ostavimo ovde a da ne pravimo scenu ili treba da vas
odvučemo gore kako nam ne biste opet kidnuli?
- Ne brinite, osvetlaću vam obraz.
- Obećavate?
Alisa je klimnula glavom. Ulaženje u automobil i izlaženje iz njega ružnih dana
nikad nije bilo lak zadatak, ali nije želela da je onaj par vidi još propaliju nego što
je bila, tako da je sa osmehom progutala probadanje u kuku koje je osetila
podižući se. Portir ju je pratio do ulaza štiteći je od kiše kišobranom; kao da su
je očekivali, bataljon vratara i sobara bio je spreman da je sprovede preko
predvorja u pravcu njenog sastajališta. Ugledavši stepenište koje je bilo pred
njom, od ulaza do ogromne sale za ručavanje, ona reče sebi kako je trebalo da
prihvati štap. Izvadi bočicu s lekovima iz tašne i proguta jednu pilulu. Udahnu
duboko pre nego što pođe gore.
Nekoliko minuta i nekoliko desetina stepenika kasnije, zaustavi se da povrati
dah na vratima sale za ručavanje. Portir, koji ju je pratio do tamo, primeti na
njenom čelu tanku glazuru znoja. Alisa mu se samo bezvoljno osmehnu.
- Verujem da odavde mogu i sama, ako nije problem.
- Naravno. Kako gospođica želi.
Portir se diskretno povukao, ali nije bilo potrebno da se okreće kako bi znala
da je i dalje posmatra i da neće skinuti pogled s nje dok ne uđe duboko u salu.
Obrisala je znoj maramicom i proučila scenu.
Tek šapat glasova i zveckanje kašičice dok se lagano vrti po porcelanskoj šolji.
Sala za ručavanje raskrilila se pred njom kao začarana odrazima koji su igrali u
kapljicama s velike kupole oblivene kišom. Ta konstrukcija uvek joj je ličila na
veliku staklenu vrbu okačenu poput šatre od rozeta ukradenih iz stotina
katedrala u ime bel epoka. Niko nikada ne bi mogao optužiti Leandra za loš
ukus.
 Pod višebojnom staklenom kuglom jedan sto bio je zauzet, među mnogim
drugim slobodnim. Za njim: dve prilike koje je brižljivo posmatralo pola tuceta
konobara, na dovoljnoj udaljenosti da ne mogu da čuju njihov razgovor ali da
mogu da pročitaju njihove gestove. Palas je bio, na kraju krajeva, za razliku od
njenog privremenog smeštaja u Hispaniji, prvorazredan hotel. Leandro, osoba
buržoaziranih navika, tu je živeo i radio. Doslovno. Bio je smešten u apartmanu
814 već godinama i dopadalo mu se da obavlja svoje poslove u toj sali za
ručavanje, koja mu je, sumnjala je Alisa, omogućavala da veruje kako živi u
Prustovom Parizu, a ne u Frankovoj Španiji.
Izoštrila je pogled na dvojicu gostiju. Leandro Montalvo, kao uvek, okrenut
licem ka ulazu. Srednje visine, nežne i zaobljene građe dobrostojećeg
knjigovođe. Zaklonjen iza skupih naočara koje su mu bile velike i koje su služile
da prikriju oči oštre kao nož. Izigravajući onaj opušten i prijazan izgled notara iz
provincije, ljubitelja sarsuele3 ili obogaćenog službenika banke koji uživa u
šetnji po muzejima posle radnog vremena. „Dobri Leandro”.
Pokraj njega, u odelu britanskog kroja, u neskladu s njegovim neuglađenim
brđanskim izgledom, sedeo je tip zalizane kose i brkova držeći u rukama čašu
brendija. Njegovo lice bilo joj je poznato. Jedan od onih čestih likova iz novina,
veteran poziranja na fotografijama gde je uvek i neki orlić na zastavi i neka
besmrtna scena iz lova. Hil de od nečega..., izgovori u sebi. Generalni sekretar
Prženica od Hleba ili čega god.

Leandro je podigao pogled i osmehnuo joj se iz daljine. Pozvao ju je da im

priđe gestom koji se upućuje deci ili kučićima. Alisa, suzbijajući hramanje
uprkos probadanju kao bodežom u kuku, polako je prešla preko sale za
ručavanje. Za to vreme, registrovala je dvojicu iz ministarstva u dnu, u senci.
Naoružani. Nepomični kao reptili u iščekivanju.
- Alisa, slavim što si uspela da nađeš rupu u svojoj agendi i da popiješ kafu s
nama. Reci mi: jesi li doručkovala?
Pre nego što je stigla da odgovori, Leandro je podigao obrve i dvojica od
konobara postrojenih uza zid pristupili su da joj nameste pribor za jelo. Dok su
joj sipali sok od tek isceđene narandže, Alisa je osetila pogled glavnog, koji ju je
kuvao na tihoj vatri. Nije joj bilo teško da se ogleda u njegovim očima. Ljudi,
uključujući i one koji profesionalno posmatraju, mahom brkaju šta znači gledati
a šta videti, i skoro uvek se zadržavaju na očiglednim detaljima, koji prikrivaju
čitanje dublje od irelevantnog. Leandro je imao običaj da kaže kako je iščeznuti
u pogledu protivnika veština koja se uči celog života.
 Njeno lice je bilo lice bez dobi, usko i savitljivo, s jedva nekoliko linija senke i
boje. Alisa je sebe svakog dana crtala, u zavisnosti od uloge koja joj je dodeljena
da je odigra u bajci, koju bi Leandro izabrao za nju kako bi inscenirao svoje
spletke i intrige. Mogla je biti senka i svetlost, pejzaž ili figura, već prema
libretu. U vreme primirja, iščezavala bi u sebe i povlačila se u ono što je Leandro
nazivao prozirnošću njene tame. Imala je crnu kosu i svetao ten, stvorene za
hladna sunca i salone enterijera. Njene zelenkaste oči sijale su u mraku i
zabadale se kao pribadače, čineći da se zaboravi njen krhki stas, koji je ipak bilo
teško ne primetiti i koji je, kad je to bilo neophodno, utapala u komotnoj odeći
kako ne bi izazivala potajne poglede na ulici. Izbliza, međutim, njeno prisustvo
upadalo je u žižu i zračilo dahom tame, i to, po Leandrovom sudu, pomalo
uznemirujućim, što ju je njen mentor obučavao da koliko je moguće prikriva. „Ti
si biće noći, Alisa, ali ovde se svi krijemo na svetlosd dana.”
- Alisa, dopusti mi da ti predstavim vrlo poštovanog gospodina Manuela Hila
de Parteru, direktora Generalnog korpusa policije.19
- Čast mi je, ekselencijo - izrecitovala je Alisa pružajući mu ruku, koju direktor
nije prihvatio kao da se plašio da će ga ujesti.
Hil de Partera ju je posmatrao kao da još nije odlučio da li je gimnazijalka s
perverznom crtom koja ga pomera ili neki primerak za koji ne zna ni kako bi ga
klasifikovao.
- Gospodin direktor je smatrao oportunim da zamoli za naše dobre usluge
prilikom rešavanja izvesnog delikatnog slučaja koji zahteva poseban stepen
diskrecije i umešnosti.
- Naravno - prihvati Alisa tako poslušnim i anđeoskim tonom da ju Leandro
blago šutnuo nogom ispod stola. - Na raspolaganju smo vam da vam
pomognemo u svemu što je u okviru naših mogućnosti.
Hil de Partera ju je i dalje posmatrao sa onom mešavinom podozrivosti i
pomame koju je njeno prisustvo obično prizivalo kod gospode izvesne dobi, ne
znajući još za koju stanu da se opredeli. Ono što je Leandro uvek nazivao
parfemom njene spoljašnjosti, ili sekundarnim efektom njenog izgleda,
predstavljalo je, po sudu njenog mentora, dvosekli mač kojim ona još nije umela
da upravlja sa apsolutnom preciznošću. U ovom slučaju, sudeći po vidnoj
neugodnosti Hila de Partere u njenoj blizini, Alisa je verovala da će sečivo zaseći
duboko. „Sad će ofanziva”, pomislila je.
- Znate li nešto o lovu, gospođice Gris? - upita.
Ona se pokoleba za tren, tražeći pogled svog mentora.
- Alisa je suštinski gradska životinja - umešao se Leandro.
 - U lovu se nauče mnoge stvari - predavao je direktor. - Ja sam imao
privilegiju da nekoliko puta učestvujem u lovu s njegovom ekselencijom
Heneralisimom i on je bio taj koji mi je otkrio osnovno pravilo kojeg bi svaki
lovac trebalo da se pridržava.
Alisa je više puta klimnula glavom kao da je to sve za nju fascinantno. Leandro
joj je, za to vreme, namazao tost marmeladom i pružio joj ga. Alisa ga je uzela, ne
poklanjajući mu pažnju. Direktor je i dalje učiteljevao.
- Lovac mora znati da se, u ključnom trenutku lova, uloge lovine i lovca
izmešaju. Lov, istinski lov, to je duel među jednakima. Ne znaš šta si ti dok ne
proliješ krv.
Nastala je pauza i, posle nekoliko sekundi scenske tišine, što je zahtevala
upravo otkrivena duboka refleksija, Alisa je isplela izraz pun dubokog
poštovanja.
- To je takođe Heneralisimova maksima?
Alisa oseti Leandrovo upozoravajuće gaženje pod stolom.
- Biću iskren, devojko: vi mi se ne sviđate. Ne sviđa mi se ono što sam čuo o
vama, i ne sviđa mi se vaš ton, ni to što mislite da možete da me pustite da vas
čekam celo prepodne kao da vaše usrano vreme vredi više od mog. Ne sviđa mi
se kako gledate i, još manje, ruganje s kojim se obraćate svojim
pretpostavljenima. Jer, ako postoji nešto što me jebe u ovom životu, to su ljudi
koji ne znaju gde im je mesto na svetu. A ono što me još više jebe jeste kad ja
moram da ih podsećam.
Alisa spusti pogled, pokunjena. Temperatura u sali za ručavanje kao da se
jednim potezom spustila za deset stepeni.
- Molim gospodina direktora da mi oprosti ako...
- Ne prekidajte me. Ako razgovaram s vama, to je zbog poverenja koje imam u
vašeg pretpostavljenog, a on iz nekog razloga, meni nedokučivog, veruje da ste
vi adekvatna osoba za zadatak koji treba da mu poverim. Ali ne zavaravajte se
kad je o meni reč: od ovog trenutka mi odgovarate. A ja nemam ni strpljenja ni
spremnosti da budem velikodušan poput gospodina Montalva.
Hil de Partera ju je gledao pravo u oči. Imao je crne oči, a rožnjače su mu bile
prekrivene paučinom sitnih crvenih kapilara koji tek što nisu popucali. Alisa ga
je zamišljala okićenog šeširom s perjem, u maršalskim čizmama, kako ljubi
kraljevsko dupe šefa države u jednom od onih lovačkih pohoda kad očevi
domovine ubijaju životinje koje eskadron slugu postavlja na puškomet, pa posle
mažu genitalije mirisom baruta i krvlju ptica iz kokošinjca kako bi se osećali kao
muškarčine osvajači, na slavu Boga i Domovine.
 - Siguran sam da Alisa nije želela da vas uvredi, prijatelju moj -naglasio je
Leandro, pošto je, svi su izgledi, uživao u lepoti scene.
Alisa je potkrepljivala reči svog nadređenog ozbiljnim i skrušenim
odobravanjem.
- Izlišno je reći da je sadržaj onoga što ću vam poveriti strogo poverljiv i da,
šta god da se desi, ovaj razgovor nikada nije vođen. Ima li nekih nejasnoća u vezi
sa ovim ili bilo čim drugim, Gris?
- Apsolutno nikakvih, gospodine direktore.
- Dobro, onda, pojedite taj tost već jednom, dođavola, pa da pređemo na stvar.
 5

- Šta znate o Maurisiju Valjsu?

- Ministru? - upita Alisa.
Devojka je zastala na časak da promotri lavinu slika o nadugačko i naširoko
promovisanoj karijeri don Maurisija Valjsa koje su joj navrle u misli. Nadmena i
nagizdana prilika, uvek nameštena u najboljem uglu svake fotografije i u
najboljem društvu, koja dobija počasti i deli neupitne mudrosti pred tapšanjem
i divljenjem laskavaca. Kanonizovan za života, pošto se popeo na oltar
sopstvenim nogama i rukama samoproklamovane intelektualštine Španije,
Maurisio Valjs beše među smrtnicima otelotvorenje španskog prototipa Čoveka
od Književnosti, Viteza od Umetnosti i Misli. Nagrađivan i počastvovan do
beskonačnosti. Definisan bez ironije kao amblematična figura kulturne i
političke elite zemlje, ministar Valjs imao je u svojoj prethodnici isečke iz
štampe i sav luksuz režima. Njegovi govori na velikim binama Madrida uvek su
okupljali najotmeniji svet. Njegovi maestralni članci u novinama o aktuelnim
temama predstavljali su zvanično učenje vere. Buljuk novinarčića koji su mu jeli
iz ruke ginuo je od obožavanja. Njegova prigodna izvođenja poezije i monologa
izvađenih iz njegovih proslavljenih pozorišnih komada, u duetu s velikanima
nacionalne pozorišne scene, punila su sale. Njegova književna dela smatrana su
epitomom najviših dometa i njegovo ime već beše upisano u plejadu vrhunskih
majstora. Maurisio Valjs, luča i um Iberije, osvetljavao je svet.
- Znamo ono što vidimo u štampi - ubacio se Leandro. - Što je, istina, od pre
nekog vremena naovamo, reklo bi se, dosta manje u odnosu na ono što je nekad
bilo uobičajeno.
- Reklo bi se: ništa - potkrepi njegove reči Hil de Partera. - Sumnjam da vam je
promaklo, gospođice, da je od novembra hiljadu devetsto pedeset šeste, već
više od tri godine, Maurisio Valjs, ministar za nacionalno obrazovanje (ili
kulturu, kako se njemu dopada da kaže) i, ako mi dopustite slobodu, miljenik
španske štampe, maltene nestao sa javne scene i skoro da nije viđen ni na
jednom službenom događaju.
- Sad kad je to gospodin direktor spomenuo... - složi se Alisa.
Leandro se okrenu prema njoj i, razmenivši saučesnički pogled s Hilom de
Parterom, upozna je sa onim što je tome prethodilo.
 - Istina je, Alisa, da nije slučajnost niti volja gospodina ministra to što nas
lišava dara svog prefinjenog uma i svog besprekornog majstorstva.
- Vidim da ste imali priliku da se sretnete s njim - ubaci se Hil de Partera.
- Imao sam tu čast dosta davno, iako kratko, za svojih godina u Barseloni.
Veliki čovek i čovek koji je najbolje znao da prikaže vrednosti i dubok gaz naše
pameti.
- Siguran sam da bi se ministar u potpunosti složio s vama.
Leandro se ljubazno nasmeši i ponovo upravi svoj pogled u Alisu pre nego što
uze reč.
- Nažalost, ono što nas danas dovodi ovamo nije nesumnjiva vičnost našeg
poštovanog ministra niti zavidno zdravlje njegovog ega. Uz dozvolu gospodina
ovde prisutnog, verujem da ne otkrivam ništa što neće kasnije biti razmotreno
ako kažem da je razlog produženog odsustvovanja don Maurisija Valjsa s javne
scene u poslednje vreme sumnja da postoji i da je postojala, tokom godina,
urota da se izvrši atentat na njegov život.
Alisa podiže obrve i razmeni pogled s Leandrom.
- U cilju podrške istrazi koju je otvorio Generalni korpus policije i na molbu
naših prijatelja iz Ministarstva unutrašnjih poslova, naša jedinica odredila je
jednog operativca da pomaže u istrazi, iako službeno nismo bili uključeni i,
činjenica, nismo bili u toku s pojedinostima iste - objasni Leandro.
Alisa je grickala usne. Oči njenog pretpostavljenog jasno su joj stavljale do
znanja da pitanja još nisu došla na red.
- Taj operativac, iz razloga koje još nismo uspeli da utvrdimo, prekinuo je
kontakt i od pre nekoliko nedelja ne možemo da ga lociramo - produži Leandro.
- Ovo će poslužiti kao opis okolnosti zadatka za koji je njegova ekselencija
ljubazno zatražila našu saradnju.
Leandro pogleda policijskog veterana i dade mu reč. Hil de Partera pročisti
grlo i smrknu se.
- Ovo što ću vam ispričati strogo je poverljivo i ne sme otići dalje od ovog
stola.
Alisa i Leandro istovremeno klimnuše glavama.
- Kao što je nagovestio vaš pretpostavljeni, drugog novembra hiljadu
devetsto pedeset šeste, tokom jedne svečanosti u njegovu čast u Krugu lepih
umetnosti u Madridu, ministar Valjs bio je meta neuspešnog atentata na njegov
život i to, kako se čini, ne prvog. Ta vest nije procurila pošto su smatrali da je
tako prikladnije, kako kabinet tako i sam ministar Valjs, koji nije želeo da
uznemiri svoju porodicu i saradnike. Tada je otvorena istraga koja je i dalje u
toku i koja, uprkos svim naporima Generalnog korpus policije i specijalne
jedinice Žandarmerije, još nije uspela da rasvetli okolnosti tog događaja, a ni
ostalih sličnih odranije, na koje je policiji skrenuta pažnja. Prirodno, istog časa
pojačane su pratnja i mere sigurnosti oko ministra i otkazani svi njegovi javni
nastupi do sledećeg naređenja.
- Šta je izbacila istraga za sve to vreme? - prekide ga Alisa.
- Istraga se usredsredila na anonimna pisma koja je don Maurisio dobijao
duže vreme, ali kojima nije pridavao značaj. Ubrzo nakon neuspelog atentata,
ministar je policiji dao na znanje da postoji taj niz pisama preteče prirode koja
je dobijao tokom godina. Prva istraga je otkrila da ih je najverovatnije slao
izvesni Sebastijan Salgado, lopov i ubica koji je izdržavao kaznu zatvora na
Monžuiku u Barseloni do pre otprilike dve godine. Kao što znate, ministar Valjs
je bio direktor tog centra na početku svoje karijere u službi režima, konkretno:
od hiljadu devetsto trideset devete do hiljadu devetsto četrdeset četvrte godine.
- Zašto ministar nije ranije obavestio policiju o tim pismima? -upita Alisa.
- Kao što rekoh, naveo je da im u početku nije pridavao značaj, iako je priznao
da je trebalo. Svojevremeno nam je rekao da je priroda tih pisama bila toliko
zagonetna da nije umeo dobro da protumači njihovo značenje.
- A kakva je bila priroda tih pretpostavljenih pretnji?
- U većini slučajeva nejasna. U pismima autor kaže da se „istina” ne može
sakriti, da se približava „čas pravde” za „sinove smrti” i da ga „on”,
pretpostavljamo autor, „čeka na ulazu u lavirint”.
- Lavirint?
- Rekoh vam, poruke su zagonetne. Moguće je da se odnose na nešto što znaju
samo Valjs i onaj što ih je pisao, iako, po rečima samog ministra, ni on sam nije
bio kadar da ih protumači. Možda su delo poremećene osobe. Ne možemo
odbaciti tu mogućnost.
- Da li je Sebastijan Salgado zatvoren u tvrđavu kad je Valjs bio direktor
zatvora?
- Da. Proučili smo Salgadov dosije. Stigao je u zatvor trideset devete, malo
pošto je Valjs imenovan za direktora zatvora. Ministar je objasnio da ga se seća
kroz maglu kao konfliktne ličnosti, što je našu teoriju da je vrlo verovatno on
slao pisma učinilo uverljivom.
- Kad je izašao na slobodu?
- Pre malo više od dve godine. Očigledno, datumi se ne poklapaju s pokušajem
ubistva u Krugu lepih umetnosti, a ni s ranijima. Ili je Salgado radio s nekim
napolju, ili je samo korišćen kao mamac da zavara trag. Ta poslednja mogućnost
dobijala je na snazi kako je istraga napredovala. Kao što ćete videti u dosijeu
koji ću vam ostaviti, sva pisma poslata su iz pošte Pueblo seko u Barseloni,
kamo se odnosi pošta teških osuđenika iz zatvora Monžuik.
- Kako znate koja pisma otpremljena iz te pošte potiču iz zatvora, a koja ne?
- Sva koja dolaze iz zatvora imaju na koverti pečat kao oznaku zatvorske
jedinice pre nego što se ubace u vreću.
- Ne pregleda se pošta zatvorenika? - upita Alisa.
- U teoriji, da. U praksi, kako su nam potvrdili lično odgovorni za to, samo u
određenim slučajevima. Bilo kako bilo, niko nije posvedočio da su otkrivene
preteče poruke upućene ministru. Takođe je moguće da, s obzirom na opskurnu
prirodu korišćenog jezika, zatvorski cenzori nisu primetili ništa relevantno.
- Ako je Salgado imao jednog ili više saučesnika napolju, da li je moguće da su
mu oni predavali pisma kako bi ih on slao iz zatvora?
- Može biti. Salgado je imao pravo na jednu ličnu posetu mesečno. Kako god
bilo, to nije imalo smisla. Bilo je mnogo lakše slati pisma običnim putem nego
izlagati se, da ih zatvorski cenzori mogu otkriti - reče Hil de Partera.
- Osim ako nisu naročito želeli da ostave dokaz kako su pisma poslata iz
zatvora - uključi se Alisa.
Hil de Partera prihvati sa odobravanjem.
- Postoji nešto što mi nije jasno - nastavi Alisa. - Ako je Salgado sve to vreme
proveo na Monžuiku i nije oslobođen sve do pre nekoliko godina,
pretpostavljam da to znači da je bio osuđen na maksimalnu kaznu od trideset
godina. Šta onda radi na ulici?
- To ne razumete ni vi ni niko drugi. Zaista, pretpostavljam da Salgadu beše
ostalo još najmanje deset godina zatvora kad mu je, neočekivano, dato
pomilovanje koje je potpisao šef države, preinačivši mu kaznu. I to nije sve.
Spomenuto pomilovanje dato je na molbu i nagovor ministra Valjsa.
Alisi se potkrao smeh zapanjenosti. Hil de Partera je strogo pogleda.
- Zašto bi Valjs uradio takvo nešto? - upita Leandro da spase stvar.
- Protivno našim savetima, i navodeći da istraga ne daje očekivane plodove,
ministar je smatrao da puštanje Salgada na slobodu može dovesti do otkrivanja
identiteta i boravišta člana ili članova umešanih u slanje pretnji i u
pretpostavljene atentate na njegov život.
- Gospodin govori o tim činjenicama kao pretpostavljenim... - izlete Alisi.
- Ništa u ovom slučaju nije jasno - preseče je Hil de Partera. - To ne znači da ja
ministrovu reč dovodim u pitanje, niti da je u pitanje treba dovoditi.
- Naravno. Da se vratimo na Salgadovo puštanje na slobodu. Da li je ono
donelo rezultate koje je očekivao ministar? - upita Alisa.
- Nije. Pratili smo ga dvadeset četiri sata od napuštanja zatvora. Prvo što je
uradio bilo je da iznajmi sobu u pansionu najniže kategorije u kineskoj četvrti,
gde je platio za mesec dana unapred. Osim toga, sve što je radio bilo je da
svakodnevno odlazi na Severnu železničku stanicu, gde je u holu posmatrao ili
nadgledao kasete za prtljag, i da s vremena na vreme posećuje knjižaru s
polovnim knjigama u Ulici Santa Ana.
- Sempere i sinovi - promrmlja Alisa.
-Tako je. Poznajete ih?
Alisa klimnu glavom.
- Prijatelj Salgado ne izgleda kao neko ko se uklapa u sliku redovnog čitaoca -
prokomentarisao je Leandro. - Znamo li šta je očekivao da će naći u staničnoj
garderobi?
- Sumnjamo da je tamo držao sakriven neki plen, plod njegovih zločina od pre
hapšenja hiljadu devetsto trideset devete godine.
- Da li je sumnja potvrđena?
- Druge nedelje na slobodi, Salgado je ponovo, poslednji put posetio knjižaru
Sempere i sinovi i uputio se ka Severnoj stanici, kao što je činio svakog dana. Tog
dana, međutim, umesto da sedi u holu i da posmatra kasete, uputio se ka jednoj
od njih i stavio ključ u bravu. Izvadio je iz kasete kofer i otvorio ga.
- Šta je bilo u njemu? - upita Alisa.
- Vazduh - kratko reče Hil de Partera. - Ništa. Njegov plen, ili ono što tamo
beše sklonio, ispario je. Policija Barselone rasporedila se da ga uhapsi na izlasku
iz stanice, a onda se Salgado srušio na kiši. Dva agenta su primetila da su ga,
otkako je izašao iz knjižare, dvojica knjižara sve do tamo pratila. Kad se prućio
po zemlji, jedan od njih je kleknuo pored Salgada na nekoliko sekundi, a zatim je
napustio mesto. Kad je policija stigla do njega, Salgado beše mrtav. Mogla je to
biti božanska pravda, pokraden lopov i sve to, ali autopsija je otkrila brojne
ubode na leđima i na odeći i tragove strihnina u krvi.
- Da li su to mogla uraditi dvojica knjižara? Saučesnici se obično reše mamca
kad prestane da im koristi ili kad vide da je njihova sigurnost ugrožena pošto
opaze da ih policija nadgleda.
- To je bila jedna od teorija, ali odbačena je. Činjenica je da ga je bilo ko na
stanici mogao ubiti da on ne primeti. Policija je pažljivo motrila na dvojicu
knjižara i nije primetila nijedan direktan kontakt između njih i Salgada dok se
on nije srušio, kako se pretpostavlja, mrtav.
- Da li su mu mogli ubrizgati otrov u knjižari, pre nego što je Salgado krenuo
ka stanici? - upita Leandro.
Ovog puta, Alisa odgovori na pitanje.
- Nisu. Strihnin veoma brzo deluje, pogotovo kod čoveka njegovih godina i
fizičke kondicije u kakvoj je, pretpostavljamo, bio posle dvadeset godina u ćorki.
Između uboda i smrti nije moglo proći više od jednog do dva minuta.
Hil de Partera je pogleda suzbijajući gest odobravanja.
- Tako je - potvrdi. - Najverovatnije je da je neko drugi ko je tog dana bio na
stanici, ne privukavši pažnju agenata, odlučio da je pravi trenutak da se otarasi
Salgada.
- Šta znamo o toj dvojici knjižara?
- Jedan je Danijel Sempere, vlasnikov sin. Drugi se odaziva na ime Fermin
Romero de Tores, čiji trag je u matičnim knjigama nejasan i pokazuje znake
zamene papira. Možda da bi dobio lažni identitet.
- Kako su bili povezani sa slučajem i šta su tamo radili?
- Nije se moglo utvrditi.
- Nisu ispitivani?
Hil de Partera je negirao.
- Opet, po izričitim uputstvima ministra Valjsa. Protivno našim kriterij
umima.
- A trag Salgadovih saučesnika?
- Još jedan mrtav trag.
- Možda se ministar sad predomisli i da svoje dopuštenje da...
Hil de Partera iskopa svoj vučji osmeh policijskog veterana.
- Upravo je to ono što sam hteo da kažem. Pre tačno devet dana, u zoru posle
bala pod maskama priređenog u njegovoj rezidenciji u Somosagvasu, don
Maurisio je napustio svoj dom, automobilom, u pratnji šefa svog ličnog
obezbeđenja, Visentea Karmone.
- Napustio? - upita Alisa.
- Niko ga otad nije video niti primio vesti od njega. Nestao s lica zemlje ne
ostavivši ni traga.
Duga tišina spustila se na salu. Alisa je potražila Leandrov pogled.
- Moji ljudi rade bez prestanka, ali zasad nemamo ništa. Maurisio Valjs kao da
je ispario kad je ušao u kola...
- Da li je ministar ostavio neku belešku, neki znak kuda je mogao krenuti, pre
nego što je izašao iz kuće?
- Nije. Prema teoriji koja je sada u opticaju, ministar je, iz nekog nama
nedokučivog razloga, konačno utvrdio ko mu šalje te pretnje i odlučio da se za
svoj račun suoči s njim uz pomoć svog telohranitelja od poverenja.
- I tako možda upadne u klopku - dopunio je Leandro. - „Ulaz u lavirint”.
Hil de Partera je više puta klimnuo glavom.
- Kako možemo biti sigurni da ministar od početka nije znao ko mu šalje te
poruke i zašto? - ubacila se ponovo Alisa.
I Leandro i Hil de Partera pogledaše je prekorno.
- Ministar je žrtva, ne osumnjičeni - upade joj drugi u reč. - Nemojte brkati.
- Kako vam možemo pomoći, prijatelju? - upita Leandro.
Hil de Partera uzdahnu duboko i sačeka nekoliko trenutaka pre nego što
odgovori.
- Moje odeljenje ima ograničene procedure. Držali su nas po strani u vezi sa
ovim dok nije bilo previše kasno. Priznajem da smo možda napravili neke
greške, ali činimo sve što što je u našoj moći da rešimo slučaj pre nego što
procuri u javnost. Neki od mojih šefova smatraju da vaša jedinica, usled prirode
slučaja, može doprineti nekim dodatnim delićem da ovaj slučaj što pre rešimo.
- I vi tako mislite?
- Da budem iskren, Leandro, ja više ne znam ni šta ni kome da verujem. Ali
ono u šta nimalo ne sumnjam jeste to da će Altea, ako u kratkom roku ne
pronađemo ministra Valjsa živog i zdravog, otvoriti Pandorinu kutiju i postaviti
svog starog prijatelja Endaju na slučaj. A ni vi ni ja to ne želimo.
Alisa je uputila upitni pogled Leandru, koji je blago zavrteo glavom. Hil de
Partera se nasmejao za sebe, gorko. Imao je oči oblivene krvlju, ili crnom kafom,
i izgled čoveka koji cele nedelje ne spava više od dva sata noću.
- Ispričao sam vam ono što ja znam, ali ono što ne znam jeste da li je ono što
su meni ispričali cela istina. Ne mogu biti jasniji. Devet dana se vrtimo u mraku
kao slepci i svaki sat koji protekne još je jedan izgubljen sat.
- Verujete li da je ministar još živ? - upita Alisa.
Hil de Partera spusti pogled i pusti da protekne duga pauza.
- Moja dužnost je da mislim da jeste i da ćemo ga pronaći živog i zdravog pre
nego što sve ovo procuri ili nam oduzmu slučaj.
- Mi smo s vama - saglasi se Leandro. - Nemojte ni najmanje sumnjati da ćemo
učiniti sve što možemo kako bismo vam pomogli u istrazi.
Hil de Partera klimnu glavom, posmatrajući Alisu s podvojenim osećanjima.
- Radićete s Vargasom, jednim od mojih ljudi.
Alisa je oklevala jedan tren. Potražila je pogledom Leandrovo saučesništvo, ali
njen šef se radije izgubio u svojoj šolji kafe.
- Uz dužno poštovanje, gospodine, ja uvek radim sama.
 - Radićete s Vargasom. Povodom toga nema razgovora.
- Naravno - složi se Leandro, prelazeći preko Alisinog užarenog pogleda. - Kad
možemo početi?
- Juče.
Na direktorov znak, jedan od njegovih agenata prišao je stolu i pružio debelu
kovertu. Hil de Partera je ostavi na stolu i ustade, ne krijući svoju žurbu da bude
bilo gde drugo, samo ne u toj sali za ručavanje.
- Svi detalji su u dosijeu. Obaveštavajte me redovno.
Stisnu ruku Leandru i, ne uputivši ni poslednji pogled Alisi, pođe čvrstim
korakom.
Ispratili su pogledom kako u pratnji svojih ljudi odlazi velikom salom za
ručavanje i ponovo seli. Nekoliko minuta sedeli su u tišini, Alisa zureći u prazno,
a Leandro presecajući pažljivo kroasan, mažući ga maslacem i marmeladom od
jagoda i zatim ga polako kušajući, zatvorenih očiju.
- Hvala na podršci - reče Alisa.
- Ne budi takva. Čuo sam da je Vargas darovit čovek. Dopašće ti se. Možda ćeš
nešto naučiti.
- Imam sreće. Ko je on?
- Veteran Korpusa. Bio je uvek teška kategorija. Neko vreme je u rezervi,
izgleda zbog razilaženja u mišljenju s Generalnom direkcijom. Nešto se desilo,
kažu.
- Parija? Toliko malo vredim da nisam zaslužila ni pratnju s kategorijom?
- Kategoriju ima, u to nemoj sumnjati. Reč je o tome da su više nego jednom
dovedene u pitanje njegova odanost i vera u Pokret.
- Nadam se da ne očekuju da ga ja preobratim.
- Jedino što očekuju jeste to da ne pravimo buku i da im osvetlamo obraz.
- Slatko.
- Moglo bi biti i gore - zaključi Leandro.
- Gore znači ono da će pozvati „vašeg starog prijatelja” Endaju?
- Između ostalog.
- Ko je Endaja?
Leandro odvrati pogled.
- Bolje je da to ne moraš da proveravaš.
Nastupi duga tišina, što Leandro iskoristi da se posluži još jednom šoljom
kafe. Imao je gnusnu naviku da pije kafu pridržavajući tacnu ispod brade i pijući
u malim gutljajima. Danima kakav je bio taj, skoro sve njegove navike, koje je
znala napamet, Alisi su delovale gnusno. Leandro zapazi njen pogled i uputi joj
očinski i dobroćudan osmeh.
- Kad bi pogled ubijao... - reče.
- Zašto niste rekli direktoru da sam dala otkaz pre dve nedelje i da više nisam
u službi?
Leandro spusti šoljicu na sto i obrisa usne salvetom.
- Nisam želeo da te posramim, Alisa. Dozvoliću sebi da te podsetim da mi
nismo klub za „ne ljuti se, čoveče” i „mice” i da se u službu ne ulazi niti se iz nje
izlazi predavanjem neke proste molbe. Ovaj razgovor smo vodili već više puta i,
da budem iskren, boli me tvoj stav. Zbog toga što te poznajem bolje nego što ti
sama sebe poznaješ i zbog toga što te veoma cenim, odobrio sam ti dve nedelje
odmora da predahneš i da možeš da meditiraš o svojoj budućnosti. Razumem
da si umorna. I ja sam. Razumem da ti ponekad nije po volji ono što radimo. Nije
ni meni. Ali to je naš posao i naša dužnost. To si sve znala kad si ulazila.
- Kad sam ulazila, imala sam sedamnaest godina. I nisam ušla zato što mi se
dopadalo.
Leandro se osmehnu kao ponosan učitelj pred svojim najbriljantnijim
učenikom.
- Tvoja duša je stara, Alisa. Ti nikad nisi imala sedamnaest godina.
- Dogovorili smo se da odlazim. To je bio dogovor. Dve nedelje ništa ne
menjaju.
Leandrov osmeh se hladio kao njegova kafa.
- Učini mi ovu poslednju uslugu i onda radi šta hoćeš.
- Neću.
- Potrebna si mi u ovome, Alisa. Ne teraj me da te preklinjem. Ni da te
prisiljavam.
- Dajte ovo Lomani. Sigurno umire od želje da dobije unapređenje.
- Čudi me što ranije nisi došla na tu temu. Nikad nisam shvatio u čemu je
problem između Rikarda i tebe.
- Neslaganje karaktera - predloži Alisa.
- Istina je da je Rikardo Lomana operativac kojeg sam pozajmio policiji pre
nekoliko nedelja i kojeg mi još nisu vratili. Sad mi kažu da je nestao.
- Nema šanse. Kud li se denuo?
- Čin nestajanja uključuje i to da je taj detalj nepoznat.
- Lomana nije od onih koji nestaju. Mora postojati razlog za to što ne daje
znake života. Nešto je našao.
- To i ja mislim, ali, kako nemamo vesti od njega, možemo samo da
teoretišemo. A to nije ono za šta nas plaćaju.
 - Za šta nas plaćaju?
- Da rešavamo probleme. A ovo je veoma ozbiljan problem.
- Zar ne bih i ja mogla da nestanem?
Leandro odmahnu glavom. Gledao ju je dugo, izigravajući bol.
- Zašto me prezireš, Alisa? Zar ti nisam bio otac? Dobar prijatelj?
Alisa je posmatrala svog mentora. Imala je čvor u stomaku i reči joj nisu
stizale do usana. Beše provela dve nedelje pokušavajući da ga izbaci iz glave i
sad, suočivši se ponovo s njim, dok je sedela pod velikom kupolom Palasa,
shvatila je da se opet pretvorila u onu nesrcćnu adolescentkinju sa svim
izgledima da nikad ne doživi dvadesetu - a onda ju je Leandro izvukao iz bunara.
- Ne prezirem vas.
- Možda prezireš sebe, ono što radiš, koga služiš i sve to đubre oko nas koje
nas iznutra kvari, svakim danom koji protekne pomalo. Razumem te, pošto sam
i sam to prošao.
Leandro se ponovo osmehnu onim toplim osmehom koji sve prašta, koji sve
razume. Stavi ruku na Alisinu i steže je čvrsto.
- Pomozi mi da rešim ovaj poslednji slučaj i obećavam ti da ćeš potom moći
da odeš. Da nestaneš zauvek.
- Tek tako?
- Tek tako. Imaš moju reč.
- U čemu je trik?
- Nema trika.
- Uvek postoji trik.
- Ovog puta, ne. Ne mogu te zauvek zadržavati kraj sebe ako ti ne želiš da
budeš sa mnom. Koliko god me to bolelo.
Leandro joj ponudi ruku.
- Prijatelji?
Alisa se premišljala, ali naposletku mu pruži svoju. On je prinese usnama i
poljubi.
- Nedostajaćeš mi kad se sve ovo završi - reče Leandro. - I ja ću tebi, mada sad
to tako ne vidiš. Ti i ja smo dobar tim.
- Bog nas stvori, a đavo spoji.
- Jesi li razmišljala šta ćeš posle raditi?
- Kad?
- Kad budeš slobodna. Kad nestaneš, kako ti kažeš.
Alisa sleže ramenima.
- Nisam razmišljala.
 - Mislim da sam te učio kako se laže, Alisa.
- Možda nisam ni za šta drugo - nabacila je.
- Uvek si želela da pišeš... - sugerisao je Leandro. - Jedna nova Laforet?
Alisa je skicirala nezainteresovan izraz lica. Čovek se nasmešio.
- Hoćeš li pisati o nama?
- Neću. Naravno da neću.
Leandro je klimnuo sa odobravanjem.
- To ne bi bila dobra ideja, znaš već. Mi operišemo u senci. Da nas niko ne vidi.
To je deo usluge koju nudimo.
- Znam to, naravno. Nema potrebe da me podsećate.
- Šteta, jer bilo bi toliko dobrih priča da se ispriča, zar ne?
- Videti sveta - prošaputa Alisa.
- Molim?
- Ono što bih volela jeste da putujem i da vidim sveta. Da pronađem svoje
mesto. Ako postoji.
- Sama?
- Da li mi još neko treba?
- Pretpostavljam da ti ne treba. Ljudima kakvi smo mi samoća može biti
najbolje društvo.
- Meni već jeste.
- Jednog dana ćeš se zaljubiti.
- Lep naslov za bolero.
- Biće bolje da pođeš. Možda se grdno varam, ali zamišljam Vargasa napolju
kako te čeka.
- To je greška.
-To uplitanje više smeta meni nego tebi, Alisa. Jasno je da nemaju poverenja.
Ni u tebe, ni u mene. Budi diplomata i nemoj ga uplašiti. Učini to za mene.
- To sam uvek. I nikoga ne plašim.
- Znaš već šta hoću da kažem. Osim toga, nećemo se takmičiti s policijom. Niti
ćemo to pokušavati. Oni imaju svoju istragu, svoje metode i svoje procedure.
- Šta onda ja da radim? Da se smeškam i izigravam fikus?
- Želim da radiš ono što ti znaš da radiš. Da se usredsrediš na ono na šta se
policija neće usredsrediti. Da pratiš svoj instinkt, ne proceduru. Da radiš sve
ono što policija neće raditi pošto je policija, a ne moja Alisa Gris.
- Da li je to kompliment?
- Da, a i naređenje.
Alisa uze sa stola koverat s dosijeom i ustade. Dok je to činila, Leandro
primeti da je prinela ruku kuku i stisnula zube kako bi prikrila bol.
- Koliko uzimaš? - upita.
- Ništa u poslednje dve nedelje. Nekoliko tableta s vremena na vreme.
Leandro uzdahnu.
- Već smo mnogo puta o tome razgovarali, Alisa. Znaš da to ne možeš raditi.
- To radim.
Njen mentor je tiho negodovao.
- Reći ću da ti po podne pošalju četiristo grama u hotel.
-Ne.
-Alisa...
Ona se okrete i udalji se od stola ne hramljući, grizući se za jezik i gutajući bol
i suze besa.
 6

Kad je Alisa izašla iz Palasa, kiša je već bila prestala da lije i veo pare podizao
se s pločnika. Veliki snopovi svetla zarivali su se u centar Madrida, sa svoda od
oblaka u prolazu, poput reflektora što češljaju dvorište tamnice. Jedan od njih
prešao je preko Trga de las Kortes i osvetlio karoseriju forda parkiranog
nekoliko metara od ulaza u hotel. Na haubu se, pušeći cigaretu i posmatrajući
ljude kako spokojno šetaju, naslanjao čovek prosede kose u crnom kaputu.
Procenila je dobrih pedeset godina, mada dobro nošenih i sa odličnom
muskulaturom. Imao je čvrsto držanje nekoga ko je iskoristio policijsku obuku i
ko se retko zadržava za radnim stolom. Kao da ju je namirisao u vazduhu,
skrenuo je pogled ka Alisi i osmehnuo se poput filmskog idola.
- Mogu li vam nekako pomoći, gospođice?
- Nadam se. Ja sam Gris.
- Gris? Vi ste Gris?
- Alisa Gris. Iz jedinice Leandra Montalva. Pretpostavljam da ste vi Vargas.
Čovek je neodređeno klimnuo glavom.
- Nisu mi rekli...
- Iznenađenje u poslednji čas - preseče ga ona. - Da li vam treba nekoliko
minuta da dođete sebi?
Policajac uvuče poslednji dim cigarete i pogleda je pažljivo kroz zavesu dima
koju je dunuo sa svojih usana.
- Ne.
- Divno. Odakle želite da počnemo?
- Očekuju nas u vili u Somosagvasu. Ako vam odgovara.
Alisa potvrdi. Vargas baci opušak preko ivičnjaka i obiđe automobil. Ona se
smesti na suvozačevo sedište. On sede za volan, pogleda izgubljenog ispred
sebe i s ključevima u krilu.
- Čuo sam mnoge stvari o vama - prozbori Vargas. - Nisam vas video tako...
mladu.
Alisa ga hladno pogleda.
- To neće biti problem, zar ne? - upita policajac.
- Problem?
- Vi i ja - razjasni Vargas.
 - Nema zašto da bude.
On ju je posmatrao više radoznalo nego nepoverljivo. Alisa mu pokloni jedan
od onih slatkih i mačkastih osmeha koji su toliko razdraživali Leandra. Vargas
coknu jezikom i pokrenu motor, tiho negodujući.
- Lepa kola - prokomentarisala je Alisa malo kasnije.
- Ljubaznost centrale. Primite je kao znak da ovu stvar shvataju ozbiljno.
Vozite?
- U ovoj zemlji jedva mogu da otvorim i račun u banci bez dozvole muža ili oca
- odgovori Alisa.
- Razumem.
- Dozvolićete da u to sumnjam.
Vozili su se u tišini nekoliko minuta. Vargas je slao Alisi poglede ispod oka, a
ona se pravila da ih ne primećuje. Policajčevo metodično i isprekidano
posmatranje snimalo ju je u nastavcima, za šta je koristio semafore i pešačke
prelaze. Kad su naišli na zastoj u saobraćaju na Gran viji, Vargas izvadi tanku
srebrnu tabakeru i pruži joj je otvorenu. Svetli duvan, uvozni. Ona odbi. Vargas
prinese cigaretu usnama i zapali je zlatnim upaljačem za koji bi se Alisa mogla
zakleti da je dipon. Vargasu su se dopadale lepe i skupe stvari. Dok je pripaljivao
cigaretu,.Alisa zapazi da policajac posmatra njene ruke skupljene u krilu, možda
tražeći burmu. Vargasova je bila znatne veličine.
- Imate porodicu?
Alisa je odmahnula.
- Vi?
- Oženjen Španijom - odgovori.
- Vi ste za uzor. A burma?
- Druga vremena.
- Nećete me pitati zašto neko kao ja radi za Leandra?
- Da li me se tiče?
- Ne.
- E pa eto.
Vratili su se u neugodnu tišinu dok su za sobom ostavljali saobraćaj centra
grada i kretali se ka Kasi de Kampo. Vargasove oči i dalje su je ispitivale po
delovima. Imao je hladan metalni pogled, sive sjajne zenice nalik na nove
kovanice. Alisa se pitala da li bi se, ako padne u nemilost, njen silom partner
ponašao kao verni sledbenik ili samo kao plaćenik. Prvi su zagadili sve slojeve
režima i umnožavali se kao gnojni čirevi, ogrnuti zastavama i proklamacijama;
drugi su ćutali i samo ih je zanimalo da li mašina funkcioniše. Pitala se koliko li
je ljudi likvidirao tokom svoje karijere u Korpusu, da li se saživeo s grižom
savesti ili je već izgubio računicu. Ili mu je možda, sa sedim vlasima, izrasla
savest, što je upropastilo njegove poslove.
- O čemu razmišljate? - upita Vargas.
- Pitala sam se da li volite svoj posao.
Vargas se nasmeja kroz zube.
- Nećete me pitati da li ja volim svoj? - predloži Alisa.
- Da li me se tiče?
- Pretpostavljam da ne.
- E pa eto.
Videvši da razgovor nema budućnost, Alisa izvadi dosije iz koverte koju joj je
ostavio Hil de Partera i poče da ga prelistava. Pogledavši ga letimice, pomislila
je da nema ničeg značajnog. Beleške agenata.
Izjava ministrove lične sekretarice. Nekoliko strana posvećenih
pretpostavljenom neuspelom atentatu na Valjsa, uobičajena procedura dvojice
inspektora koji su vodili slučaj i nekoliko izvoda iz izveštaja o Visenteu
Karmoni, Valjsovom telohranitelju. Ili je Hil de Partera u njih imao još manje
poverenja nego što je Leandro sugerisao, ili je krem njegovog odeljenja
poslednje nedelje čačkao nos.
- Očekivali ste više? - upita Vargas, čitajući joj misli.
Alisa se zagleda u šumarak Kase de Kampo.
- Nisam očekivala manje - promrmlja. - Koga idemo da posetimo?
- Marijanu Sedo, Valjsovu ličnu sekretaricu poslednjih dvadeset godina. Ona je
prijavila ministrov nestanak.
- To je mnogo godina za sekretaricu - nabaci Alisa.
- Zli jezici kažu da je mnogo više od toga.
- Ljubavnica?
Vargas odmahnu.
- Čini mi se da sklonosti donja Marijane vuku na drugu stranu. Ono što se
priča jeste da je, u stvari, ona upravljala brodom i da se u Valjsovom kabinetu
ništa nije radilo ni odlučivalo bez njenog odobrenja.
- Iza svakog pokvarenog čoveka uvek je još gora žena. I to se kaže.
Vargas se nasmeja.
- Nisam to nikad čuo. Već su me upozorili da vi ne pokazujete previše
poštovanja.
- Na šta su vas još upozorili?
Vargas se okrete i namignu joj.
- Ko je Endaja? - upita Alisa.
- Kako ste rekli?
- Endaja. Ko je on?
- Rodrigo Endaja?
- Pretpostavljam.
- Zašto želite da znate?
- Znanje ne škodi.
- Montalvo je spomenuo Endaju u vezi sa ovim slučajem?
- Ime je iskrslo u razgovoru, da. Ko je on?
Vargas uzdahnu.
- Endaja je mesar. Što manje znate o njemu, to bolje.
- Poznajete ga?
Vargas je prečuo njeno pitanje. Do kraja puta nisu razmenili ni reč.
 7

Vozili su se skoro petnaest minuta avenijama koje je lickala regimenta

uniformisanih vrtlara kad se pred njima raskrili bulevar oivičen čempresima
što je vodio sve do kapije s kopljima Vile Mersedes. Nebo se obojilo olovom i
sitne kapi kiše prskale su vetrobran. Jedan momak čekao je na ulazu imanja i
otvorio im kapiju kako bi ih pustio da uđu. Sa strane je bila stražarnica sa
stražarom naoružanim puškom, koji je klimnuo na Vargasov pozdrav.
- Već ste bili ovde? - upita Alisa.
- Nekoliko puta od prošlog ponedeljka. Oduševiće vas.
Automobil je klizio po putu od sitnog šljunka koji je krivudao između
šumaraka i jezeraca. Alisa je posmatrala vrtove s kipovima, jezera, fontane i
ružičnjake, svele u raspadanju na jesenjem vetru. Šine vozića nazirale su se kroz
žbunje i uvelo cveće. Silueta nečega što je ličilo na železničku stanicu u
minijaturi provirivala je pri ivici imanja. Parna lokomotiva i dva vagona čekali
su na peronu pod kišicom.
- Igračka za devojčicu - objasni Vargas.
Ubrzo se pred njima promoli prizor glavne kuće, palate ekstravagantnog
izgleda, koja kao da beše osmišljena da umanji i zaplaši posetioca. Dve velike
kuće ležale su sa obe strane, svaka udaljena stotinak metara. Vargas je zaustavio
automobil pred stepeništem koje je vodilo do glavnog ulaza. Uniformisan
majordom s kišobranom očekivao ih je na nogama i pokazao im da se upute ka
građevini pedesetak metara od kuće. Vargas je produžio putem ka garaži i Alisa
je mogla da posmatra izgled glavne kuće.
- Ko sve ovo plaća? - upitala je.
Vargas je slegnuo ramenima.
- Vi i ja, pretpostavljam. I možda gospođa Valjs, koja je nasledila bogatstvo od
svog gospodina oca, Enrikea Sarmijenta.
- Bankara?
- Jednog od bankara Pokreta, kako su pisale novine - precizirao je Vargas.
Alisa se setila da je Leandro spominjao Sarmijenta i još neku grupu bankara
koji su finansirali nacionalnu stranu u građanskom ratu, pozajmljujući
uglavnom novac pobeđenih, po obostrano korisnom dogovoru.
- Koliko znam, ministrova supruga je bolesna - reče Alisa.
 - „Bolesna” nije prava reč...
Čuvar garaže otvori jednu kapiju i pokaza im da uvezu automobil. Vargas
spusti prozor i čuvar ga prepozna.
- Ostavite automobil gde želite, šefe. I ne vadite ključ, molim vas...
Vargas pristade i uveze kola u garažu, strukturu od lanca svodova oslonjenih
o stubove od kovanog gvožđa koji su se prostirali u tami bez dna. Jedan za
drugim, redali su se luksuzni automobili bežeći od pogleda, a sjaj njihovih
hromiranih delova gubio se unedogled. Vargas je primetio prazninu između
jedne ispano svise i jednog kadilaka. Čuvar garaže ih je sledio i pokazao im znak
odobravanja.
- Danas vozite lepa kola, šefe - prokomentarisao je kad su izašli iz automobila.
- Pošto je danas pošla gospođica, šefovi su mi dozvolili da uzmem ford - reče
Vargas.
Čuvar je bio neka karikatura između čovekolikog bića i malog miša, i kao da
se u svom plavom kombinezonu održavao na nogama zahvaljujući hrpi prljavih
krpa okačenih o pojas i sloju masnoće koji ga je štitio od prirodne sredine. Pošto
je posvetio Alisi ispitivački pogled, od glave do pete, čuvar se naklonio i, kad je
pomislio da ona to ne primećuje, saučesnički namignuo Vargasu.
- Dobar je Luis lik - oceni Vargas. - Verujem da ovde živi, u samoj garaži, u
skloništu u dnu radionice.
Obišli su kolekciju na točkovima Valjsovih muzejskih komada na putu ka
izlazu dok se, iza njihovih leđa, Luis zabavljao glancajući ford krpom i
pljuvačkom i istovremeno se naslađujući Alisinim umilnim njihanjem i linijom
njenih članaka.
Majordom je izašao pred njih i Vargas je Alisi prepustio ponuđenu zaštitu
ispod kišobrana.
- Nadam se da ste lepo putovali iz Madrida - reče sluga svečano. -Donja
Marijana vas očekuje.
Majordom je imao hladan i blago uslužan osmeh posluge od karijere koja, s
godinama, počinje da veruje kako je otmeno poreklo njihovih gospodara i
njihovu krv isprskalo u plavo i dalo im privilegiju da druge mogu gledati preko
ramena. Dok su prelazili razdaljinu do glavne kuće, Alisa je primetila kako
majordom kriomice baca poglede na nju, pokušavajući da na osnovu njenog
ponašanja i njene odeće dokuči koju ulogu ona igra u predstavi.
- Gospođica je vaša sekretarica? - upita majordom ne skidajući pogled sa
Alise.
- Gospođica je moj pretpostavljeni - odgovori Vargas.
 Sluga i njegovo nadmeno držanje, poraženi, ukočili su se u grimasi dostojnoj
maturske slike. Do kraja puta, njegove usne ostale su zapečaćene a pogled
zalepljen za cipele. Glavni ulaz vodio je u veliko predvorje s mermernim podom,
odakle su polazila stepeništa, hodnici i galerije. Sledili su majordoma do
biblioteke, gde ih je, leđima prema vratima i okrenuta prizoru velikog vrta pod
kišom, čekala žena srednjih godina. Čim ih je čula kako ulaze, okrenula se i
uputila im leden osmeh. Majordom je zatvorio vrata za njima i povukao se da
uživa u svojoj trenutnoj smetenosti.
- Ja sam Marijana Sedo, lična sekretarica don Maurisija.
- Vargas iz policijske uprave i moja saradnica, gospođica Gris.
Marijana je odvojila vreme kako bi obavila podrobno skeniranje.
Počela je od lica, pa prebacila pogled na boju usana. Nastavila je preko kroja
haljine i završila na cipelama, uputivši im osmeh između tolerancije i
potcenjivanja, što odmah zatim zakopa u smirenom i bolnom izrazu, već prema
zahtevima situacije. Pokaza im da sednu. Smestili su se na kožnu sofu, a
Marijana izabra stolicu, privuče je stočiću na kojem je stajao poslužavnik sa
čajnikom koji se pušio i tri šolje i poče da ih puni. Alisa premeri namešten
osmeh iza kojeg se zaklanjala donja Marijana i pomisli kako Valjsova večna
čuvarka isijava pakosnu auru na pola puta između između dobre vile i nezasite
ženke bogomoljke.
- Recite mi kako mogu da vam pomognem. Poslednjih dana sam razgovarala s
toliko vaših kolega da više ne znam postoji li nešto što još nisam rekla.
- Zahvaljujemo vam na strpljenju, donja Marijana. Svesni smo da su ovo teški
trenuci za porodicu i za vas - osmeli se Alisa.
Dotična potvrdi strpljivim gestom i osmehom od inja; izgled odane
pomoćnice beše proučen do savršenstva. Njene oči, međutim, odavale su
nezadovoljstvo zbog toga što mora da razgovara s beznačajnim nižim
službenicima. Način na koji je pogled usmeravala prvenstveno ka Vargasu i
izbegavala da ga spusti na Alisu otkrivao je dodatnu notu omalovažavanja. Alisa
je odlučila da prepusti inicijativu Vargasu, kome to nije promaklo, i da sluša.
- Donja Marijana, iz svedočenja i vaše izjave policiji proističe da ste vi prvi
prijavili nestanak don Maurisija Valjsa...
Sekretarica potvrdi.
- Na dan bala, don Maurisio je nekima od nas, članovima stalnog osoblja, dao
slobodan dan. Ja sam ga iskoristila da odem u Madrid da posetim svoju poćerku
i provedem vreme s njom. Sledećeg dana, mada mi don Maurisio nije
napomenuo da ću mu biti potrebna, vratila sam se rano ujutro i počela, kao
uvek, da sređujem njegovu korespondenciju i agendu. U devet sam se popela u
kabinet i videla da gospodin ministar nije tamo. Malo kasnije, jedna od devojaka
reče mi da ju je njegova kći Mersedes obavestila kako se njen otac veoma rano
odvezao automobilom s gospodinom Visenteom Karmonom, šefom svoje
pratnje. To mi je bilo čudno pošto sam, pregledajući agendu, videla da je don
Maurisio svojom rukom upisao neslužbeni sastanak za to jutro, u deset sati,
ovde, u Vili Mersedes, s Pablom Kaskosom, komercijalnim direktorom Arijadne.
- Arijadna?. - upita Vargas.
- To je naziv izdavačke kuće u vlasništvu don Maurisija - objasni sekretarica.
- Tog detalja nema u vašoj izjavi policiji - reče Alisa.
- Molim?
- Sastanak koji je sam Maurisio isplanirao, za svoj račun, tog jutra; niste ga
spomenuli policiji. Mogu li da pitam zašto?
Donja Marijana joj se nasmeši sa izvesnim nemarom, kao da joj pitanje deluje
trivijalno.
- Pošto se nikad nije održao, sastanak mi se nije činio relevantnim. Da li je
trebalo da ga spomenem?
- Učinili ste to sad, i to je dovoljno - prokomentarisao je Vargas srdačno. - Nije
moguće setiti se svih detalja i zato zloupotrebljavamo vašu ljubaznost i toliko
insistiramo. Nastavite, molim vas, donja Marijana.
Valjsova sekretarica je uvažila izvinjenje i nastavila, mada je ignorisala Alisu i
upravljala pogled samo prema Vargasu.
- Kao što sam rekla, bilo mi je čudno što je ministar otišao a da me prethodno
nije obavestio. Porazgovarala sam s njegovom poslugom i oni su me obavestili
da gospodin ministar te noći nije spavao u svojoj sobi i da je probdeo noć u
svom kabinetu.
- Da li vi noćite ovde, u glavnoj kući? - prekide je Alisa.
Donja Marijana napravi uvređen izraz i poreče stisnutih usana.
- Naravno da ne.
- Izvinite. Budite ljubazni i nastavite.
Valjsova sekretarica je nestrpljivo duvala.
- Malo potom, oko devet, gospodin Revuelta, šef obezbeđenja kuće,
napomenuo mi je da nije imao nikakve naznake da su Visente Karmona i
gospodin ministar imali predviđeno da bilo kuda idu tog jutra, a to što su pošli
bez ikakve pratnje, u svakom slučaju, predstavljalo je krajnje kršenje propisa.
Gospodin Revuelta je, na moj zahtev, razgovarao prvo sa osobljem u
ministarstvu, a zatim s Ministarstvom unutrašnjih poslova.
 Niko nije znao ništa o don Maurisiju, ali obavestili su nas da će nam javiti čim
ga lociraju. Prošlo je oko pola sata bez ikakvih vesti. Onda je Mersedes, kći don
Maurisija, došla do mene. Plakala je, a kad sam je pitala šta joj se dogodilo, rekla
mi je da je njen otac otišao i da ga nikad više neće videti...
- Da li je Mersedes rekla zašto tako misli? - upita Vargas.
Donja Marijana je slegla ramenima.
- Šta ste tada učinili?
- Pozvala sam sekretarijat Ministarstva unutrašnjih poslova i razgovarala
prvo s don Hesusom Morenom, a zatim s direktorom policije, gospodinom
Hilom de Parterom. Ostalo vi već znate.
- Tad ste spomenuli anonimna pisma koja je ministar dobijao.
Donja Marijana napravi pauzu.
- Tako je. To je isplivalo u razgovoru s gospodinom Hilom de Parterom i
njegovim potčinjenim, nekim Garsijom...
- Garsija Novales - dopuni je Vargas.
Sekretarica potvrdi.
- Policija je, naravno, već bila upoznata s postojanjem tih pisama i imala je
njihove kopije od pre nekoliko meseci. Desilo se da sam tog jutra, dok sam
pregledala agendu gospodina ministra, u njegovom kabinetu pronašla fasciklu u
kojoj ih je čuvao.
- Da li ste vi znali da ih on čuva? - upita Alisa.
Donja Marijana odmahnu.
- Mislila sam da ih je uništio pošto ih je pokazao policiji kad je otvorena
istraga posle incidenta u Krugu lepih umetnosti, ali shvatila sam da sam se
prevarila i da ih je don Maurisio pregledao. To sam napomenula vašim
pretpostavljenima.
- Šta vi mislite: zašto je don Maurisio toliko odugovlačio da obavesti policiju
ili službu obezbeđenja o postojanju tih pisama? - ponovo je istraživala Alisa.
Donja Marijana odvrati za časak oči od Vargasa i spusti svoj grabljivi pogled
na nju.
- Gospođice, vi treba da razumete da je obim korespondencije čoveka don
Maurisiovog značaja ogroman. Brojne su osobe i udruženja koji se obraćaju
ministru i česta je pojava ekstravagantnih ili prosto luđačkih pisama koja ja
svakodnevno bacam a da ih don Maurisio i ne vidi.
- Međutim, ta pisma niste bacili.
- Nisam.
- Da li ste poznavali osobu koju je policija identifikovala kao glavnog
osumnjičenog pošiljaoca, Sebastijana Salgada?
- Ne, naravno da nisam - preseče je sekretarica.
- Ali znali ste za njegovo postojanje? - bila je uporna Alisa.
- Da. Sećam se kad je ministar izdejstvovao njegovo pomilovanje i, zatim, kad
ga je policija obavestila o rezultatima svoje istrage o pismima.
- Jasno, ali da li se sećate da je don Maurisio pre toga u nekoj prilici spomenuo
Salgadovo ime? Možda godinama ranije?
Donja Marijana je napravila dugu pauzu.
- Moguće je. Nisam sigurna.
- Moguće je da ga je spomenuo? - pritiskala ju je Alisa.
- Ne znam. Možda jeste. Verujem da jeste.
- A to je moglo biti...?
- U martu hiljadu devetsto četrdeset osme godine.
Alisa nabra čelo, pokazujući svoju zapanjenost.
- Jasno se sećate datuma, ali niste sigurni da li je spomenuo Salgada? -
pritiskala ju je Alisa.
Donja Marijana je pocrvenela.
- U martu četrdeset osme, don Maurisio je zatražio da mu organizujem
neformalan sastanak s njegovim naslednikom na mestu direktora zatvora na
Monžuiku, Luisom Boleom.
- S kojim ciljem?
- Razumela sam da je reč o neformalnom sastanku, iz učtivosti.
- Da li ste vi prisustvovali tom sastanku iz učtivosti, kako kažete?
- Samo nakratko. Razgovor je bio privatan.
- Ali možda ste imali priliku da čujete neki odlomak. Slučajno. Ulazeći u
prostoriju i izlazeći iz nje... Unoseći kafu... Možda od svog radnog stola do vrata
kabineta don Maurisija...
- Ne sviđa mi se vaša insinuacija, gospođice.
- Sve što nam možete reći pomoglo bi nam da pronađemo ministra, donja
Marijana - ubacio se Vargas. - Molim vas.
Sekretarica se kolebala.
- Don Maurisio se raspitivao za neke zatvorenike iz vremena njegovog
mandata. Želeo je da zna detalje o tome da li su i dalje zatvoreni tamo, da li su
oslobođeni, premešteni ili preminuli. Nije rekao zašto.
- Sećate li se nekih imena koja su spominjana?
- Bilo je mnogih imena. I prošlo je mnogo godina od tada.
- Da li je Salgado bio jedan od njih?
 - Da, verujem da jeste.
- Još neko ime?
- Jedino kojeg se jasno sećam jeste Martin. David Martin.
Alisa i Vargas razmeniše poglede. On pribeleži ime u svoju beležnicu.
- Još neko ime?
- Možda neko ime koje je zvučalo kao francusko ili strano. Ne sećam ga se. Već
sam rekla da je prošlo mnogo godina. Zašto bi to sad bilo važno?
- Ne znamo, donja Marijana. Naša dužnost je da istražimo sve mogućnosti.
Vratimo se pismima... Sećate li se kako je reagovao kad ste mu pokazali prvo?
Da li je ministar rekao nešto što vam je privuklo pažnju?
Sekretarica je odmahnula.
- Nije rekao ništa posebno. Nije mi se činilo da tome pridaje značaj. Stavio ga
je u fioku i rekao da takva pisma, ako ih stigne još, predam njemu lično.
- Ne otvarajući ih?
Donja Marijana je potvrdila.
- Da li je don Maurisio tražio od vas da nikom ne kažete za postojanje tih
pisama?
- Nije bilo potrebno. Nemam običaj da o don Maurisiovim poslovima pričam
onima kojih se ne tiču.
- Da li ministar ima običaj da traži od vas da čuvate tajne, donja Marijana?
Valjsova sekretarica je stisnula usne i nije odgovorila.
- Imate li još neko pitanje, kapetane? - odbrusila je, nestrpljivo se obraćajući
Vargasu.
Alisa je prešla preko donja Marijaninog pokušaja da se izvuče. Nagla se da bi
se postavila tačno u liniju njenih očiju.
- Da li ste znali da don Maurisio namerava da od šefa države traži pomilovanje
za Sebastijana Salgada? - upitala je Alisa.
Sekretarica ju je odmerila od glave do pete, nimalo se ne trudeći da prikrije
antipatiju i neprijateljstvo koje je u njoj izazivala Alisa. Donja Marijana je
potražila saučesnički Vargasov pogled, ali on je zagnjurio oči u svoje beleške.
- Naravno da sam znala.
- Nije vas to iznenadilo?
- Zašto bi me iznenadilo?
- Nije vam saopštio zašto je odlučio da to učini?
- Iz humanosti. Saznao je da je Sebastijan Salgado veoma bolestan i da mu je
ostalo još malo života. Želeo je da ne premine u zatvoru, već da može da poseti
svoje bližnje i umre okružen porodicom.
 - Prema izveštaju policije, Sebastijan Salgado nije imao porodicu ni rodbinu
posle dvadeset godina provedenih u zatvoru - osmeli se Alisa.
- Don Maurisio je žestok pobornik nacionalnog pomirenja i zaceljivanja rana
prošlosti. Možda je vama teško da to razumete, ali postoje osobe s hrišćanskim
milosrđem i velikodušnošću.
- Budući da je tako, da li vam je poznato da je don Maurisio tražio još sličnih
pomilovanja otkad radite za njega? Možda za nekoga od stotinu ili hiljadu
političkih zatvorenika koji su prošli kroz zatvor kojim je upravljao nekoliko
godina?
Donja Marijana je isukala leden osmeh koji je sekao kao otrovan bodež.
- Nije.
Alisa i Vargas se pogledaše. On joj dade znak da je pusti, pošto je bilo jasno da
tim putem neće nikuda stići. Alisa se nagnu i još jednom uhvati nevoljni donja
Marijanin pogled.
- Skoro smo završili, donja Marijana. Hvala vam na strpljenju. Ministrov
sastanak koji ste ranije spomenuli, s komercijalnim direktorom izdavačke kuće
Arijadna...
- S gospodinom Kaskosom.
- S gospodinom Kaskosom, hvala. Znate li povodom čega je taj sastanak
održan?
Donja Marijana je pogleda pokazujući koliko je očigledno da je za nju to
pitanje apsurdno.
- Povodom izdavačke kuće, kao što se može pretpostaviti.
- Jasno. Da li je uobičajeno da se ministar u rezidenciji sastaje sa zaposlenima
u svom privatnom preduzeću?
- Ne razumem na šta mislite.
- Da li se sećate kad se poslednji put to desilo?
- Istina, ne sećam se.
- A sastanak s gospodinom Kaskosom, da li ste ga vi ugovorili?
Donja Marijana je odmahnula.
- Kao što sam vam rekla, upisao ga je on sam u svoju agendu, svojom rukom.
- Da li je uobičajeno da don Maurisio upisuje susrete ili sastanke bez vašeg
znanja? „Svojom rukom”?
Sekretarica je pogleda hladno.
- Nije.
- U svojoj izjavi policiji, međutim, niste napomenuli tu činjenicu.
-Već sam vam rekla da mi se to nije činilo važnim. Gospodin Kaskos je
zaposlen kod don Maurisija i njegov je saradnik. Nije mi delovalo neuobičajeno
što planiraju da se sastanu. Nije to bio prvi put.
- Ah, znači, nije?
- Nije. Već su se ranije više puta sastajali.
- U ovoj kući?
- Koliko znam, ne.
- Da li ste ranije sastanke ugovarali vi ili sam don Maurisio?
- Ne sećam se. Morala bih da pregledam svoje beleške. Kakve veze ima da li je
ovako ili onako?
- Izvinite što insistiram, ali da li vam je gospodin Kaskos tog jutra, kad je
došao na sastanak, možda rekao o čemu je ministar želeo da razgovara s njim?
Donja Marijana je razmišljala nekoliko sekundi.
- Nije. U tom trenutku smo bili zaokupljeni time kako da se locira ministar i
nije mi palo na pamet da bi pretresanje nekih tema sa službenikom srednjeg
nivoa bilo prioritet.
- Gospodin Kaskos je službenik srednjeg nivoa? - upita Alisa.
- Da.
- Da bismo dobro razumeli referentne vrednosti, koji bi bio vaš nivo, donja
Marijana?
Vargas neprimetno gurnu Alisu nogom. Sekretarica ustade strogog izraza za
doviđenja, zbogom i nikad više, stavljajući im do znanja da je audijencija
završena.
- Izvinićete me, ako nema više ničega što bih mogla da učinim za vas - reče
pokazujući prema vratima ljubaznim ali čvrstim pozivom da napuste imanje. -
Poslovi don Maurisija, iako je on odsutan, zahtevaju moju pažnju.
Vargas ustade sa sofe i prihvati, spreman da pođe za donja Marijanom prema
izlazu. Već beše krenuo kad je primetio da Alisa i dalje sedi na sofi, pijuckajući
svoju solju čaja, na koju nije obraćala pažnju tokom čitavog razgovora. Vargas i
sekretarica se vratiše do nje.
- Zaista, postoji još nešto što možete učiniti za nas - reče Alisa.

Sledili su donja Marijanu kroz lavirint hodnika do stepeništa koja su se

uspinjala do vrha kule. Valjsova sekretarica je krčila put ne gledajući za sobom i
ne zboreći ni reći, ostavljajući za sobom dah neprijateljstva koji se gotovo
mogao opipati u vazduhu. Zastori kiše, milujući fasadu, projektovali su sumornu
auru kroz zavese i prozore, što je stvaralo utisak da je Vila Mersedes pod vodom
nekog jezera. Usput su sreli vojsku posluge i osoblja Valjsove male imperije, čiji
su pripadnici, videvši donja Marijanu, spuštali pogled, ne jednom zastali,
sklanjali se u stranu da bi pokazali svoju predaju u nekoj vrsti naklona. Vargas i
Alisa su posmatrali taj ritual hijerarhije i ceremonija koji je izvodila glumačka
podela ministrove posluge i lakeja, razmenjujući poneki slučajan začuđen
pogled.
U podnožju spiralnog stepeništa koje je vodilo ka kabinetu na vrhu kule, donja
Marijana je uzela fenjer okačen o zid i podesila jačinu plamena. Peli su se
obmotani onim mehurom svetlosti boje ćilibara koji je njihove senke vukao po
zidovima. Stigavši do vrata kabineta, sekretarica se okrenu i, konačno
ignorišući Vargasa, uperi svoje otrovne oči u Alisu. Ona joj se vedro osmehnu i
ispruži otvorenu šaku. Donja Marijana joj predade ključeve stiskajući usne.
- Ne dirajte ništa. Ostavite sve onako kako ste našli. I, kad završite, pre nego
što odete, ostavite majordomu ključeve.
- Mnogo vam hvala, donja... - otpeva Vargas.
Donja Marijana se okrenu bez odgovora i pođe stepenicama dole noseći
fenjer, ostavljajući ih u tami na pragu.
- Nije moglo biti bolje - izjavi Vargas. - Da vidimo koliko joj vremena treba da
javi Garsiji Novalesu da nam iskida kožu u froncle, pogotovo vama.
- Manje od minuta - prihvati Alisa.
- Nešto mi govori da će rad s vama biti uživanje.
- Svetio?
Vargas izvadi upaljač i približi plamen ključaonici da bi Alisa mogla da
umetne ključ. Pri okretanju, ručka na vratima ispusti metalni jauk.
- Zvuči kao mišja rupa - sugerisao je Vargas.
Alisa mu na svetlosti plamena uputi pakostan pogled, koji bi Vargas više voleo
da nije video.
- Ostavite svaku nadu, vi koji prolazite kroz ova vrata... - reče. Vargas dunu u
plamen i gurnu vrata ka unutra.
 8

Korona sivkaste svetlosti lebdela je u vazduhu. Nebesa od olova i suze od kiše

zaptivali su prozore. Alisa i Vargas uđoše u nešto što im zaliči na kabinu na krmi
luksuzne jahte. Kabinet je bio ovalnog oblika. Veliki radni sto od plemenitog
drveta gospodario je sredinom prostorije. Oko njega, biblioteka sklopljena
spiralno prekrivala je veći deo zidova i izgledala je kao da se skuplja u čvor i
podiže do zastakljenog tornja koji je nosio vrh kule. Samo jedno parče svih
zidova bilo je bez knjiga, mural naspram radnog stola krcat ramovima koji su
čuvali na desetine fotografija. Alisa i Vargas su prišli da ih pregledaju. Sve su to
bile slike jednog istog lica i skicirale su neku vrstu fotografske biografije od
detinjstva do adolescencije i rane mladosti. Devojka bledog tena i svetle kose
rasla je pred očima posmatrača ostavljajući trag života u stotini zaustavljenih
trenutaka.
- Izgleda da ministar nekoga voli više čak i od samog sebe - reče Alisa.
Vargas se začas zadržao posmatrajući galeriju portreta, a Alisa je prišla
Valjsovom radnom stolu. Pomerila je admiralsko sedište kako bi mogla da
sedne. Stavila je ruke na ploču tvrde kože koja je prekrivala sto i osmotrila
prostoriju.
- Kako svet odatle izgleda? - upita Vargas.
- Maleno.
Alisa uključi lampu na radnom stolu. Topao sjaj svetlosti u prahu preplavi
prostoriju. Ona otvori prvu fioku radnog stola i u njoj pronađe drvenu kutiju s
duborezom. Vargas priđe i sede na kraj stola.
- Ako je to kutija za cigare, prvi montekristo je za mene - reče policajac.
Alisa otvori kutiju. Bila je prazna. Unutrašnjost je bila presvučena plavim
plišem i pokazivala je reljef nečega što je ličilo na revolver. Vargas se nagnuo i
pomilovao ivicu kutije. Omirisao je svoje prste pre nego što je klimnuo glavom.
Devojka otvori drugu fioku. Kolekcija kutija pojavi se poredana pod konac,
kao na izložbi.
- Liče na male kovčege - reče Alisa.
- Pokažite mi pokojnika - zatraži Vargas.
Otvorila je jedan od njih. Sadržavao je sjajan crn klip s poklopcem koji je na
vrhu nosio znak bele zvezde. Alisa ga je izvadila iz kutije i premerila u ruci
njegovu težinu, sa osmehom. Povukla je poklopac i postepeno, malo-pomalo,
okretala jedan njegov kraj. Pero od zlata i platine, kao izrađeno kabalom
mudraca i juvelira, zasjalo joj je u rukama.
- Začarano pero Fantomasa? - upita Vargas.
- Skoro. Ovo je prvo nalivpero koje je proizvela kuća Monblan - objasni Alisa. -
Iz hiljadu devetsto pete godine. Veoma skup komad.
- Otkud vi to znate?
- Leandro ima isto takvo.
- Vama više pristaje.
Alisa vrati nalivpero u pernicu i zatvori fioku.
- Znam. Leandro mi je obećao da će mi ga pokloniti onog dana kad se
povučem.
- A to će biti...?
- Uskoro.
Spremala se da otvori treću fioku kad je utvrdila da je zaključana. Alisa
pogleda u Vargasa, koji odmahnu glavom.
- Ako želite ključ, siđite i zatražite ga od svoje prijateljice, donje Marijane.
- Ne bih želela da joj smetam budući da je zauzeta kao što jeste „don
Maurisiovim poslovima”...
- Onda?
- Mislila sam da vam u centrali drže kurs iz grube sile.
Vargas je uzdahnuo.
- Sklonite se - naredi.
Policajac kleknu pored fioke i izvadi iz sakoa dršku od slonovače, koju je
rasklopio u nazubljen nožić dvostrukog sečiva.
- Nemojte misliti da se jedino vi razumete u kolekcionarske predmete - reče
Vargas. - Dodajte mi perorez za pisma.
Alisa mu ga pruži i čovek poče da obija bravu nožićem, a iznad fioke da umeće
perorez.
- Nešto mi govori da to ne radite prvi put - dobaci Alisa.
- Neko ide na fudbal, a neko obija brave. Dobro je imati hobi...
Operacija je iziskivala malo više od dva minuta. Metal je zazvečao i sečivo
peroreza je upalo u fioku pošto je brava popustila. Vargas je izvukao svoj nožić
iz brave. Na sečivu nije ostao ni jedan jedini trag niti ogrebotina.
- Kaljeni čelik? - upita Alisa.
Vargas sklopi nožić veštom rukom, oslanjajući vrh sečiva o pod, i vrati ga u
unutrašnji džep sakoa.
 - Morate mi jednog dana dati da se poigram tom spravicom - reče Alisa.
- Ako se budete lepo vladali - odgovori Vargas otvarajući fioku.
Oboje pogledaše unutra sa očekivanjem. Fioka je bila prazna.
- Nemojte mi reći da sam ni za šta obio fioku jednog ministra.
Ona nije odgovorila. Kleknula je kraj Vargasa i opipala unutrašnjost fioke,
lupkajući prstima po daščicama od kojih je bila sastavljena.
- Tvrda hrastovina - reče policajac. - Više se ne pravi takav nameštaj...
Alisa nabra čelo, zbunjena.
- Ovde nećemo ništa pronaći - požuri policajac, ustajući. - Bolje da odemo u
centralu i da pregledamo Salgadova pisma.
Alisa nije obratila pažnju na njegove reči. Nastavila je da opipava unutrašnjost
te fioke i dno one što je bila tik iznad nje. Postojala je razlika u debljini od dva
prsta od ploče koja je pokrivala gornju fioku do kraja njenih bočnih strana.
- Pomozite mi da je izvadim - zatražila je.
- Niste zadovoljni obijenom bravom, sad hoćete da razmontirate ceo radni
sto - mrmljao je Vargas.
Policajac joj pokaza da se pomeri u stranu i zatim izvadi celu fioku.
- Vidite? Nema ničega.
Alisa uze fioku i okrenu je. Priljubljeno za dno i pričvršćeno pomoću dve
lepljive trake za izolaciju u obliku krsta, pronašla je nešto što je ličilo na knjigu.
Pažljivo je skinula trake i uzela predmet u ruke. Vargas je opipao lepljivu stranu
traka.
- Odnedavno su.
Alisa je spustila knjigu na radni sto. Ponovo je sela u fotelju i približila
osvetljenje. Vargas je kleknuo pored nje i osmotrio knjigu ispitivački.
Knjiga je imala oko dvesta strana i bila je u crnom kožnom povezu. Na
naslovnoj strani i hrbatu nije bilo nikakvog naslova. Jedini znak razlikovanja bio
je zlatotisak u obliku spirale utisnut na prednjim koricama. Zlatotisak je bio
nekakva optička varka, tako da je čitalac, držeći knjigu u rukama, imao utisak da
gleda u spiralno stepenište koje se spušta do utrobe knjige.
U knjizi su, kad se otvori, prvo bile tri prazne stranice s tri crteža šahovskih
figura nacrtanih perom: lovac, pešak i kraljica. Figure su pokazivale neodređene
ljudske crte. Kraljica je imala crne oči i vertikalne zenice, reptilske. Alisa je
okretala listove dok nije došla do grafike koja je odavala naslov knjige.

Lavirint duhova VII

Arijadna i Skerletni princ
 Tekst i ilustracija: Viktor Mateiš

Ispod naslova rasprostirala se izvanredna ilustracija preko obe strane,

urađena crnim tušem. Slika je prikazivala grad sablasnog izgleda u kojem su
zgrade imale lica, a oblaci kao zmije klizili među krovovima. Vatre i lomače
dima podizale su se između ulica, a veliki krst u plamenu gospodario je gradom
s visine planine. Alisa je na crtežu prepoznala fizionomiju Barselone. Ali beše to
drugačija Barselona, grad preobražen u nekakvu noćnu moru viđenu očima
deteta. Okrenula je još nekoliko listova i zaustavila se na ilustraciji na kojoj se
mogao videti hram Sagrada familija.20 Građevina kao da je na crtežu oživela i
nezavršena katedrala gmizala je poput zmaja, a četiri kule portala Natividad,
ustalasane ka sumpornom nebu, završavale su se glavama koje bljuju vatru.
- Da li ste ikada videli nešto slično? - upita Vargas.
Alisa je polako odmahnula glavom. Nekoliko minuta ostade uronjena u čudan
univerzum prikazan na tim stranicama. Slike putujućeg cirkusa nastanjenog
bićima koja se sklanjaju od svetlosti, neizmernog groblja uspravljenog u
mnoštvo mauzoleja i duša koje se uzdižu u nebo prolazeći kroz oblake, broda
nasukanog na obali posutoj ostacima brodoloma i plimom leševa zarobljenih
ispod površine. I kralj te fantazmagorične Barselone kako posmatra uskovitlane
ulice pod svojim nogama, u visinama kupole katedrale, prilika u tunici lelujavoj
na vetru, jedno anđeosko lice vučjih očiju: Skerletni Princ.
Alisa sklopi knjigu, opijena čudnom i izopačenom snagom kojom su slike
zračile. Tek tad shvati da je to što drži u rukama, prosto, bajka za decu.
 9

Dok su stepenicama silazili s kule, Vargas je blago uhvati za ruku i zaustavi.

- Treba da kažemo donja Marijani da smo pronašli ovu knjigu i da smo je uzeli.
Alisa zari pogled u Vargasovu ruku i on je skloni uz gest izvinjenja.
- Učinilo mi se da sam čula kako ona ne bi želela da joj još dosađujemo.
- Onda bi to bar trebalo uneti u izveštaj...
Alisa mu uzvrati neprobojnim pogledom. Vargas pomisli kako te zelene oči u
polutami sijaju kao novčići potonuli na dno jezera, dajući svojoj vlasnici pomalo
sablastan izgled.
- Mislim, kao dokaz - pojasnio je policajac.
- Za šta?
Alisin ton bio je hladan i odsečan.
- Ono što policija pronađe tokom istrage...
- Tehnički, nije je pronašla policija. Ja sam je pronašla. Vi ste samo izigravali
bravara.
- Čujte...
Alisa je kliznula niza stepenice ostavljajući ga s rečima u ustima. Vargas ju je
pratio pipajući u mraku.
- Alisa...
Kad su stigli u vrt, dočekala ih je kišica koja se hvatala za odeću poput prašine
od stakla. Jedna od devojaka beše im pozajmila kišobran, ali pre nego što ga je
Vargas raširio, Alisa se zaputila ka garaži ne čekajući ga. Policajac požuri i stiže
da je pokrije kišobranom.
- Nema na čemu - reče.
Vargas primeti da Alisa malo hramlje i da je stisnula usne.
- Šta vam je?
- Ništa. Stara povreda. Vlaga baš i ne pomaže. Nije važno.
- Ako želite, sačekajte ovde, ja ću izvesti automobil - ponudi on. Još jednom,
Alisa kao da nije čula njegove reči. Njene oči behu se izgubile u daljini, u
razabiranju priviđenja neke arhitekture prekrivene velom kiše među drvećem.
- Šta je? - upita Vargas.
Ona krenu, ostavljajući ga s kišobranom u ruci.
- Majko božja - mrmljao je policajac sledeći je ponovo.
 Kad ju je sustigao, Alisa mu samo pokaza u pravcu onoga što je delovalo kao
staklena bašta utonula u dubine vrta.
- Neko je bio tamo - reče. - Posmatrao nas je.
- Ko bi to mogao biti?
Alisa zastade na tren, dvoumeći se.
- Krenite vi ka garaži. Stižem za minut.
- Jeste li sigurni?
Ona potvrdi.
- Bar uzmite kišobran...
Vargas ju je posmatrao kako polazi pod kišom, blago hramljući, dok nije
iščezla u gustoj magli, jedna više među senkama u vrtu.
 10

Staza od beličastog kamena raskriljivala se pod njenim stopalima. Linije

mahovine gnezdile su se u pukotinama između uglačanog kamena. Alisa pomisli
kako joj izgleda kao put napravljen od ploča ukradenih s groblja. Staza je zalazila
među vrbe. Grane su ispuštale kapi kiše i grlile je dok je prolazila, kao ruke koje
bi želele da je zadrže. Na drugoj strani nazirala se građevina od koje je prvo
pomislila da je staklena bašta ali, izbliza, zaličila joj je na nekakav paviljon u
neoklasicističkom stilu. Vozne šine u minijaturi obilazile su imanje njegovim
perimetrom i prolazile uz ivicu zgrade, a postojao je i peron kao stajalište za
putnike sagrađeno tačno pred glavnim ulazom. Alisa pređe preko šina i pope se
uz nekoliko stepenika koji su vodili ka vratima; bila su poluotvorena. Bol u kuku
toliko je kucao i probadao da je pomišljala kako joj je oko kostiju upletena
bodljikava žica. Zastade na nekoliko trenutaka da povrati dah i gurnu vrata ka
unutra; ona popustiše uz lagan jauk.
Prvo što je pomislila bilo je da se našla u balskoj dvorani napuštenoj pre
mnogo godina. Otisci stopala ocrtavali su se u sloju prašine preko drvenog poda
s naznačenim šarama rombova, ispod dva lustera od staklenih kuglica koja su
visila kao cveće od inja.
- Ko je tamo? - pozvala je.
Odjek njenog glasa putovao je preko dvorane bez odgovora. Trag koraka
gubio se u polutami. Malo dalje, preko celog zida raspoznavala se vitrina od
tamnog drveta izdeljena na pregrade nalik na pogrebne niše. Alisa stupi
nekoliko koraka napreci, prateći trag stopala pod svojim nogama, ali zastade
videvši da je nešto posmatra. Iz senke izroni staklen pogled uokviren licem od
slonovače koje joj se pakosno i izazivački smešilo. Lutka je imala riđu kosu i
odeću od crne svile. Alisa produži nekoliko metara, a onda primeti da lutka nije
sama. Svako od onih udubljenja čuvalo je po jednu lutku odevenu u fine svečane
haljine. Razabrala je više od stotinu prilika, nasmešenih, s pogledom bez
treptanja. Lutke su bile veličine deteta i, čak i u polutami, mogla se zapaziti
minuciozna i suptilna izrada, od sjaja na noktima i belih zubića što su virili iz
obojenih usana do šara na zenicama.
- Ko ste vi?
Glas je dopirao iz dna dvorane. Alisa je razabrala priliku koja je sedela na
stolici u uglu.
- Ja sam Alisa. Alisa Gris. Nisam htela da te uplašim.
Prilika se uspravila i polako joj prišla. Izranjala je iz senke ka ivici slabašne
svetlosti koja je dopirala od ulaza i Alisa prepozna lice devojke sa zbirke
portreta iz Valjsovog kabineta.
- Imaš lepu kolekciju lutaka.
- Skoro nikome se ne dopadaju. Moj otac kaže da liče na vampire. Većinu ljudi
plaše.
- Zbog toga mi se sviđaju - reče Alisa.
Mersedes je pomno posmatrala tu čudnu osobu. Za časak pomisli kako ima
nešto zajedničko s predmetima njene kolekcije, kao da jedna od njih nije ostala
zaleđena u svom detinjstvu od slonovače, nego je porasla da bi se pretvorila u
ženu od mesa, kostiju i senke. Alisa joj se nasmeši i pruži ruku.
- Ti si Mersedes, zar ne?
Devojka potvrdi i stisnu joj ruku. Nešto u njenom ledenom i prodornom
pogledu smirivalo ju je i ulivalo joj poverenje. Procenila je da ima nešto manje
od trideset godina, ali, isto kao s njenim lutkama, što se više izbliza gledalo, teže
je bilo odrediti njenu dob.
Bila je tankog stasa i oblačila se onako kako bi se Mersedes u tajnosti
dopadalo da se oblači kad ne bi bila sigurna da joj njen otac i donja Irena to
nikad ne bi dozvolili. Zračila je neuhvatljivim dahom za koji je Valjsova kći znala
da začarava muškarce i čini da se ponašaju kao deca ili kao starci, i da se
oblizuju kad prođe pored njih. Gledala ju je kad je dolazila, u društvu onog
policajca, i kad je ulazila u kuću. Ideja da je neko s visoke instance pomislio kako
je takva osoba idealna za pronalaženje njenog oca delovala joj je koliko
nerazumljivo toliko i ohrabrujuće.
- Vi ste došli zbog mog oca, zar ne?
Alisa klimnu glavom.
- Nemoj mi persirati. Nisam mnogo starija od tebe.
Mersedes sleže ramenima.
- Vaspitana sam da svima persiram.
- I ja sam vaspitavana da se ponašam kao gospođica iz dobre kuće, a vidi me
sad.
Mersedes se blago nasmeši, s trunkom postiđenosti. Alisa pomisli kako
devojka nema običaj da se smeje i da to radi na isti način na koji gleda svet, kao
devojčica skrivena u telu žene ili žena koja je skoro ceo svoj život proživela
uhvaćena u dečjoj bajci naseljenoj slugama i lutkama s dušama od stakla.
 - Vi ste policajka?
- Tako nešto.
- Ne izgledate tako.
- Ništa nije kao što izgleda.
Mersedes odmeri težinu tih reči.
- Pretpostavljam da nije.
- Možemo li sesti? - upita Alisa.
- Naravno...
Mersedes požuri da izvuče dve stolice iz ugla i da ih postavi na trag svetlosti
što je padao sa ulaza. Alisa pažljivo sede. Devojka brzo pročita agoniju na
njenom licu i pomože joj. Alisa joj se slabo osmehnu, s glazurom hladnog znoja
na čelu. Mersedes se jedan tren premišljala, ali onda priđe i poče da joj ga briše
maramicom koju je nosila u džepu. Čineći to, zapazi kako je Alisina koža toliko
nežna i bleda da je osetila želju da je pomiluje prstima. Ideja joj prolete kroz
misli i ona primeti da je pocrvenela ne znajući dobro zašto.
- Bolje vam je? - želela je da zna.
Alisa gestom pokaza da jeste.
- Šta vam je?
- Stara povreda. Kad sam bila devojčica. Ponekad, kad pada kiša ili ima mnogo
vlage, boli.
- Nesreća?
- Tako nešto.
- Zao mi je.
- Dešava se. Da li će ti smetati da ti postavim nekoliko pitanja? Devojčin
pogled ispunio se nemirom.
- O mom ocu?
Alisa potvrdi.
- Hoćete li ga pronaći?
- Pokušaću.
Mersedes ju je gledala sa žarom.
- Policija neće moći da ga nađe. Morate vi to učiniti.
- Zašto to kažeš?
Valjsova kći spusti pogled.
- Zato što verujem da on ne želi da ga pronađu.
- Šta te navodi da tako misliš?
Mersedes je i dalje držala glavu oborenu.
- Ne znam...
 - Donja Marijana kaže da si joj, onog dana kad je tvoj otac otišao, rekla kako
misliš da je otišao zauvek, da se nikad neće vratiti...
- To je tačno.
- Da li ti je tvoj otac te noći rekao nešto što te je navelo da tako misliš?
- Ne znam.
- Da li si razgovarala s njim u noći kad je održan bal?
- Popela sam se da ga vidim u njegovom kabinetu. On uopšte nije sišao na
proslavu. Bio je s Visenteom.
- Visente Karmona, telohranitelj?
- Da. Bio je tužan. Čudan.
- Da li ti je rekao zašto?
- Ne. Moj otac mi govori samo ono što veruje da želim da čujem. Alisa se
nasmejala.
- Svi očevi to rade.
- I vaš?
Alisa se samo nasmešila i Mersedes nije insistirala.
- Sećam se da je gledao neku knjigu kad sam ušla u njegov kabinet.
- Sećaš li se da li je to bila knjiga s crnim koricama?
Mersedes je izgledala iznenađeno.
- Mislim da jeste. Pitala sam ga koja je, a on mi je odgovorio da to nije lektira
za mlade devojke. Činilo mi se da ne želi da je vidim. Možda je to bila neka
zabranjena knjiga.
- Tvoj otac ima zabranjene knjige?
Alisa klimnu glavom, pokazujući ponovo onu trunku postiđenosti.
- U zaključanom ormaru u njegovom kabinetu u ministarstvu. On ne zna da ja
to znam.
- Od mene neće saznati. Reci mi: da li te tvoj otac često vodi u svoj kabinet u
ministarstvu?
Mersedes odmahnu.
- Bila sam samo dva puta.
- A u gradu?
- U Madridu?
- Da, u Madridu.
- Ovde imam sve što mi može biti potrebno - reče ne baš ubedljivo.
- Možda možemo nekad zajedno otići u grad. Da prošetamo. Ili u bioskop.
Voliš li bioskop?
Mersedes je grickala usne.
 - Nisam nikad bila. Ali volela bih. Da idem s vama, hoću reći. Alisa je potapša
po rukama, pružajući joj svoj najbolji osmeh.
- Ići ćemo da gledamo Kerija Granta.
- Ne znam ko je to.
- To je jedan savršen muškarac.
- Zašto?
- Zato što ne postoji.
Mersedes se ponovo nasmeja onim zarobljenim i tužnim osmehom.
- Sta je još tvoj otac rekao te noći? Sećaš li se?
- Ne mnogo. Rekao je da me voli. I da će me uvek voleti, šta god da se desi.
- Još nešto?
- Bio je nervozan. Poželeo mi je laku noć i ostao da razgovara s Visenteom.
- Da li si uspela da čuješ nešto od onoga što su pričali? - upita Alisa.
- Nije lepo prisluškivati iza vrata...
- Ja sam uvek mislila da se tako čuju najbolji razgovori - smelo će Alisa.
Mersedes se nasmeja obešenjački.
- Moj otac je verovao da je neko bio tamo. Na proslavi. U njegovom kabinetu.
- Da li je rekao ko?
- Nije.
- Šta još? Nešto što ti je privuklo pažnju?
- Nešto o nekom spisku. Rekao je da neko ima spisak. Ne znam ko.
- Znaš li na kakav spisak je mislio?
- Ne znam. Mislim - s brojevima. Žao mi je. Volela bih da mogu više da vam
pomognem, ali samo sam to uspela da čujem...
- Mnogo si mi pomogla, Mersedes.
- Stvarno?
Alisa je potvrdila i pomilovala je po obrazu. Niko nije tako pomilovao
Mersedes otkako je njena majka sklonjena u postelju deset godina ranije, a kosti
njenih ruku se pretvorile u kuke.
- Na šta je, kako ti se čini, tvoj otac mislio kad je rekao „šta god da se desi”?
- Ne znam...
- Da li ti je to nekad ranije rekao?
Mersedes je ćutala i gledala je netremice.
- Mersedes?
- Ne volim da pričam o tome.
- O čemu?
- Moj otac mi je rekao da nikad ni sa kim ne pričam o tome.
 Alisa se nagnu prema njoj i uhvati je za ruku. Devojka je drhtala.
- Ali ja nisam niko. Sa mnom možeš da pričaš...
- Ako moj otac sazna da sam vam ispričala...
- Neće saznati.
- Obećavate mi?
- Obećavam. Neka umrem ako lažem.
- Nemojte to govoriti.
- Ispričaj mi, Mersedes. Sve što mi kažeš ostaće između nas dve. Imaš moju
reč.
Mersedes ju je gledala s velom suza preko očiju. Alisa joj steže ruku.
- Imala sam sedam ili osam godina, ne znam. To je bilo u Madridu, u Školi
crnih dama.21 Posle podne, kad bi se završili časovi, očeva pratnja dolazila je po
mene. Mi, devojčice, čekale smo u vrtu čempresa da roditelji ili sluge dođu da
nas pokupe. U pola šest. Ta gospođa je često dolazila. Uvek je stajala s druge
strane ograde i gledala me. Ponekad mi se smešila. Nisam znala ko je ona. Ali
skoro svakog popodneva je bila tamo. Pokazivala mi je da joj priđem, ali ja sam
se plašila. Jednog dana, pratnja je kasnila. Nešto se dogodilo u Madridu, u centru.
Sećam se da su kola odvozila druge devojčice sve dok nisam ostala sama,
čekajući. Ne znam kako se to odigralo, ali, kad su jedna kola izlazila, gospođa se
uvukla kroz kapiju. Prišla mi je i kleknula pored mene. Onda me je zagrlila i
počela da plače. Da me ljubi. Uplašila sam se i počela da vrištim. Časne sestre su
izašle. Stigla je pratnja i sećam se da su je dvojica uhvatila za ruke i odvukla na
silu. Žena je vrištala i plakala. Sećam se kako ju je jedan od očevih telohranitelja
udario pesnicom u lice. Ona je tad izvadila nešto što je nosila skriveno u tašni.
To je bio pištolj. Telohranitelji su se sklonili i ona je potrčala prema meni. Lice
joj je bilo obliveno krvlju. Zagrlila me je i rekla da me voli i da je nikad ne
zaboravim.
- Šta je onda bilo?
Mersedes je progutala pljuvačku.
- Onda je prišao Visente i pucao joj u glavu. Gospođa je pala pored mojih nogu,
u lokvu krvi. Sećam se jer me je jedna časna sestra uzela u ruke i izula mi cipele
zato što su bile isprskane krvlju te gospođe. Predala me je jednom
telohranitelju, koji me je odneo do automobila gde je bio Visente. On je upalio
motor i odjurili smo, ali uspela sam da vidim kroz prozor kako dvojica iz pratnje
vuku gospođino telo...
Mersedes potraži Alisin pogled, a ona je zagrli.
- Te noći, otac mi je rekao da je ta gospođa jedna luđakinja. Daju je policija
nekoliko puta hapsila pošto je pokušavala da otima decu po madridskim
školama. Rekao mi je mi niko nikad neće učiniti ništa nažao i da više ne moram
da brinem. I rekao mi je da nikome ne pričam šta se dogodilo. Šta god da se desi.
Nikad više nisam išla u školu. Donja Irena mi je postala tutorka i ostatak
obrazovanja dobila sam u ovoj kući...
Alisa ju je pustila da se isplače na njenim rukama dok joj je milovala kosu.
Kasnije, dok se mir očajanja spuštao na devojku, čula je sirenu Vargasovog
automobila u daljini i ustala.
- Sad moram da pođem, Mersedes. Ali vratiću se. I prošetaćemo po Madridu i
ići ćemo u bioskop. Dotad, moraš mi obećati da ćeš biti dobro.
Mersedes je uhvati za ruku i ldimnu glavom.
- Pronaći ćete mog oca?
- Obećavam ti.
Poljubila ju je u čelo i udaljila se ka izlazu hramljući.
Mersedes je sela na pod i obgrlila noge rukama, uronjena u senke svog sveta
lutaka, zauvek razbijenog.
 11

Povratak u Madrid bio je obojen kišom i tišinom. Alisa se vozila zatvorenih

očiju i glave naslonjene na zamagljeno staklo, s mislima hiljadu kilometara
odatle. Vargas ju je posmatrao ispod oka, bacajući udičice tu i tamo,
pokušavajući da je uvuče u neki razgovor koji bi razbio prazninu što ih je pratila
otkako su izašli iz Vile Mersedes.
- Tamo ste bili strogi s Valjsovom sekretaricom - osmeli se. - Da ne kažem
nešto drugo.
- Ona je jedna rospija - promrmlja Alisa ne baš prijateljskim tonom.
- Ako više volite, možemo pričati o vremenu - predloži Vargas.
- Pada kiša - odgovori Alisa. - O čemu još želite da pričamo?
- Mogli biste mi ispričati šta je bilo tamo, u kućici u vrtu.
- Nije bilo ništa.
- Bili ste tamo pola sata. Nadam se da niste i tamo nekog prišrafili. Ne bi bilo
dobro da ceo svet okrenemo protiv sebe već prvog dana. Bar ja tako mislim.
Alisa nije odgovorila.
-Vidite, ovo funkcioniše samo ako sarađujemo- objasni Vargas.- Ako
razmenjujemo informacije. Ja nisam vaš šofer.
- Onda možda i ne funkcioniše. Mogu ići taksijem, ako vam to više odgovara.
Tako sam i navikla.
Vargas uzdahnu.
- Ne obraćajte pažnju na mene, važi? - odgovori Aiisa. - Ne osećam se dobro.
Vargas je pažljivo osmotri. Držala je oči zatvorene i držala se za kuk sa
izrazom agonije.
- Želite li da odemo do neke apoteke ili...?
- Zašto?
- Ne znam. Ne izgledate najbolje.
- Hvala.
- Da vam nabavim nešto protiv bolova?
Alisa je odmahnula. Disala je isprekidano.
- Možemo li malo da stanemo? - reče na kraju.
Vargas ugleda neki restoran stotinak metara dalje, uz put pored benzinske
pumpe, gde je desetak kamiona našlo utočište. Skrenuo je s puta i zaustavio
automobil ispred ulaza u restoran. Izašao je iz kola i obišao ih da bi joj otvorio
vrata. Ponudio joj je ruku.
- Mogu sama.
Posle dva pokušaja, Vargas je uhvati ispod pazuha i izvuče je iz automobila.
Pokupio je tašnu koju je ostavila na sedištu i okačio joj je oko ruke.
- Možete li da hodate?
Alisa je klimnula i uputili su se ka vratima. Vargas ju je blago pridržavao za
ruku i ona, prvi put, nije ništa uradila da se izvuče. Ušavši u objekat, policajac je
obavio letimičan pregled, što mu je bio običaj, locirajući ulaze, izlaze i prisutne.
Grupa kamiondžija razglabala je za stolom zastrtim papirnim podmetačima,
domaćim vinom i sifonima. Nekolicina se okrenula da ih pogleda, ali, čim su se
susreli s Vargasovim pogledom, prikovali su oči i junaštvo u tanjire s kosidom22,
ne pustivši glas. Konobar, tip sa izgledom krčmara iz sarsuele, prođe noseći pun
poslužavnik kafa i ponudi im sto koji mora da je bio počasni sto lokala, odvojen
od plebsa i s pogledom na put.
- Za sekund dolazim do vas - reče.
Vargas odvede Alisu do stola i smesti je na stolicu leđima okrenutu ostalim
gostima. Sede naspram nje i pogleda je sa iščekivanjem.
- Počinjete da me plašite - reče.
- Ne umišljajte.
Konobar stiže užurban, sav nasmejan i uslužan da primi tako ugledne i
neočekivane goste.
- Dobar dan. Ostajete ne ručku, gospodo? Danas imamo odličan kosido koji
pravi moja gospođa, ali možemo vam napraviti šta god želite. Neku šniclicu...
- Malo vode, molim vas - zatraži Alisa.
- Evo, odmah.
Konobar otrča po bocu vode i vrati se naoružan i s dva jelovnika u vidu
plastificiranog kartona ispisanog rukom. Usuo je dve čaše vode i, osetivši da je
njegovo prisustvo što kraće - to bolje, povukao se s naklonom.
- Ostavljam vam jelovnik, ako želite da pogledate.
Vargas je promrmljao da zahvaljuje dok je gledao kako Alisa ispija svoju čašu
kao da je upravo prešla pustinju.
- Jeste li gladni?
Ona uze svoju tašnu i ustade.
- Idem načas u toalet. Naručite za mene.
Prolazeći ispred Vargasa, ona nasloni ruku na njegovo rame i slabašno mu se
nasmeši.
 - Ne brinite. Biću dobro...
Policajac ju je gledao kako hramlje prema zahodu i nestaje iza vrata. Konobar
je posmatrao sa šanka, verovatno se pitajući o prirodi odnosa tog čoveka s
takvom osobom.
Alisa zatvori vrata zahoda i spusti rezu. Toalet je smrdeo na sredstvo za
dezinfekciju, obložen izbledelim pločicama išaranim opscenim crtežima i ne
previše uspelim aforizmima. Uzan prozor oivičavao je ventilator kroz čije krake
su se probijali bodeži svetlosti u prahu. Alisa je prišla umivaoniku i naslonila se.
Odvrnula je slavinu i pustila da teče voda koja je smrdela na rđu. Otvorila je
tašnu i izvadila metalnu kutijicu. To je učinila drhtavim rukama. Izvadila je špric
i staklenu bočicu s gumenim poklopcem. Zabola je iglu u bočicu i napunila
cilindar dopola. Lupnula ju je prstima i pritiskala klip dok se gusta i sjajna kap
nije formirala na vrhu igle. Prišla je WC šolji, spustila poklopac, sela naslanjajući
se na zid i levom rukom podigla haljinu do bokova. Opipala je unutrašnju stranu
bedra i duboko udahnula. Zabola je iglu na dva prsta od mesta gde joj se
završavala čarapa i ispraznila sadržaj. Sekund kasnije, osetila je udar. Spric joj je
ispao iz ruke i um joj se pomutio dok se osećaj hladnoće širio po njenim
venama. Naslonila se na zid puštajući da prođe nekoliko minuta, ne misleći ni na
šta osim na onu ledenu zmiju koja joj je gmizala po telu. Na trenutak je pomislila
da gubi svest. Otvorila je oči ka nekoj smrdljivoj i mračnoj rupi koja joj nije bila
poznata. Udaljen zvuk, nekoga ko je lupao na vrata, uzbuni je.
- Alisa? Jeste li dobro?
To je bio Vargasov glas.
- Jesam - prisilila je sebe da kaže. - Evo, izlazim.
Koracima policajca trebalo je nekoliko sekundi da se udalje. Alisa je obrisala
mlaz krvi koji joj se slivao niz bedro i spustila haljinu. Pokupila je slomljenu iglu
i stavila je u kutijicu. Umila se nad umivaonikom i obrisala komadom papira u
rolni okačenoj ekserom o zid. Pre nego što je izašla, pogledala je svoj lik u
ogledalu. Ličila je na jednu od Mersedesinih lutaka. Stavila je ruž na usne i
popravila odeću. Udahnula je duboko kako bi se pripremila za povratak u svet
živih.
Vrativši se za sto, sela je naspram Vargasa i uputila mu najumilniji od svojih
osmeha. On je držao čašu piva koje izgleda nije ni okusio i posmatrao je
otvoreno zabrinut.
- Naručio sam vam biftek - reče konačno. - Malo pečen. Proteini.
Alisa klimnu glavom, dajući mu do znanja da joj se taj izbor čini najboljim
mogućim.
 - Nisam znao šta da vam naručim, ali onda sam se setio da ste mesožder.
- Krvavo meso je jedino što unosim u sebe - prokomentarisala je Alisa. - Po
mogućstvu, nevinih bića.
On se nije nasmejao njenoj doskočici. Alisa je videla svoj odraz u Vargasovom
pogledu.
- Recite slobodno.
- Šta?
- To što mislite.
- Sta mislim?
- Da ličim na Drakulinu verenicu.
Vargas je nabrao čelo.
- To mi Leandro stalno govori - reče Alisa prijateljskim tonom. - Ne smeta mi.
Navikla sam.
- Nisam to mislio.
- Oprostite za ono malopre.
- Nemam šta da vam oprostim.
Konobar priđe noseći dva tanjira i uslužnu grimasu na licu.
- Biftek za gospođicu... I kosido, specijalitet kuće, za gospodina. Želite još
nešto? Još malo hleba? Vince iz kooperative?
Vargas odbi. Alisa baci pogled na biftek okružen krompirima na svom tanjiru i
uzdahnu.
- Ako želite, možemo ga malo dopeći... - ponudi konobar.
- U redu je, hvala.
Počeli su da jedu u tišini, razmenjujući slučajne poglede i pomirljive osmehe.
Alisa nije bila gladna, ali naprezala se pretvarajući se da uživa u bifteku.
- Odličan je. A vaš kosido? Dobar da biste se oženili kuvaricom? Vargas je
spustio kašiku i naslonio se na stolicu. Alisa je znala da posmatra njene raširene
zenice i pospan izgled.
- Koliku dozu ste uzeli?
To nije vaša stvar.
- Kakva je to povreda?
- Takva da lepo vaspitana devojka ne priča o njoj.
- Ako ćemo raditi zajedno, treba da znam na šta da obratim pažnju.
- Nismo verenici. To će trajati nekoliko dana. Nema potrebe da me
predstavljate svojoj majci.
Vargas nije pokazao ni nagoveštaj osmeha.
- To je otkad sam bila dete. Za vreme bombardovanja, u ratu. Lekar koji mi je
rekonstruisao kuk nije spavao dvadeset četiri sata i uradio je šta je mogao.
Verujem da unutra imam još nekoliko suvenira od italijanske avijacije.
- U Barseloni?
Alisa potvrdi.
- Imao sam tamo prijatelja u policiji koji je živeo dvanaest godina s gelerom
veličine masline zalepljenim za aortu - reče Vargas.
- Na kraju je umro?
- Pregazio ga je raznosač novina kod stanice Atoća.
- Ne može se čovek pouzdati u novine. Kad god mogu, one te pređu. A vi? Gde
ste proveli rat?
- Tu i tamo. Veći deo u Toledu.
- U Alkasaru ili van njega?
- Nije važno.
- Uspomene?
Vargas raskopča košulju i pokaza joj kružni ožiljak s desne strane grudi.
- Mogu? - upita Alisa.
Vargas klimnu glavom. Alisa se nagnu i opipa ožiljak prstima. Iza šanka,
konobar ispusti na pod čašu koju je brisao.
- Taj je od boljih - reče Alisa. - Boli li vas?
Vargas zakopča košulju.
- Samo kad se smejem. Ozbiljno.
- Toliko je dobar rad da ne morate da zarađujete ni za aspirin.
Vargas se konačno osmehnu. Alisa podiže svoju čašu vode.
- Da nazdravimo za naše muke.
Policajac uze svoju čašu i oni se kucnuše. Jeli su u tišini, Vargas je polizao
tanjir, a Alisa kljucala meso okolo-naokolo. Kad je odmakla svoj tanjir, on je
počeo da joj krade preostale krompire, a preostali su uglavnom svi.
- Dakle, šta je plan za poslepodne? - upita.
- Mislila sam da biste vi mogli da odete do policijske centrale i uzmete kopije
Salgadovih pisama da vidimo da li na tom polju ima nečeg novog. I, ako budete
imali vremena, da posetite tog Kaskosa u izdavačkoj kući Arijadna. Ima tu
nečega što se ne uklapa.
- Ne želite da ga zajedno posetimo?
- Imam druge planove. Mislila sam da odem do jednog starog prijatelja koji
nam možda može pomoći. Bolje je da sama odem kod njega. On je malo poseban.
- Pošto je reč o vašem prijatelju, to je uslov sine qua non. Želite da se
konsultujete s njim u vezi s knjigom?
 - Da.
Vargas mahnu konobaru da im donese račun.
- Želite li kafu, kolač ili nešto drugo?
- Možete mi u kolima ponuditi jednu od onih svojih uvoznih cigareta - reče
Alisa.
- To nije lukavstvo da me se tek tako otarasite, zar ne?
Alisa je odmahnula.
-Videćemo se u sedam u kafeu Hihon i „razmenićemo informacije”.
Vargas je strogo pogleda. Ona podiže ruku svečano.
- Obećavam.
- Bolje za vas. Gde da vas ostavim?
- Na Rekoletosu. Usput vam je.
 12

One godine kad je Alisa Gris došla u Madrid, njen mentor i marionetista,
Leandro Montalvo, naučio ju je da svako ko teži očuvanju zdravog razuma ima
potrebu za nekim mestom na svetu gde može i želi da se izgubi. To mesto,
poslednje utočište, mali je dodatak duši kuda, kad svet u svojoj komediji
apsurda doživi brodolom, uvek možeš odjuriti da se zaključaš i izgubiš ključ.
Jedna od Leandrovih najiritantnijih navika bila je to što je uvek bio u pravu. S
vremenom, Alisa se predala pred tom očiglednom činjenicom i odlučila da je,
možda, došao trenutak da pronađe sopstveno sklonište, jer apsurd sveta nije joj
više izgledao kao sporadična komedija, već se pretvorio u prostu rutinu. Onaj
put, konačno, sudbina je htela da joj podeli dobre karte. Kao svi veliki susreti,
odigrao se kad se najmanje nadala.
Jednog davnog dana svoje prve jeseni u Madridu, kad ju je iznenadio pljusak
dok je tumarala šetalištem Rekoletos, Alisa među drvećem ugleda palatu u
klasičnom stilu koja joj zaliči na muzej i u kojoj odluči da potraži zaklon dok ne
prođe nevreme. Pokisla do kostiju, popela se stepeništem s grandioznim
kipovima sa strane i nije obratila pažnju na ime iznad ulaza. Jedna individua
flegmatičnog držanja i pogleda sove beše se promolila da posmatra kišni prizor
sa ulaza i vide je kako dolazi. Grabljiv pogled spusti se na nju kao da pripada
nekom glodarčiću nižeg reda.
- Dobar dan. Šta se ovde izlaže? - improvizovala je Alisa.
Individua je obuhvati svojim lupama od zenica, naravno, krajnje
neimpresionirana.
- Izlažemo strpljenje, gospođice i, s vremena na vreme, zapanjenost pred
drskošću neznanja. Ovo je Nacionalna biblioteka.
Bilo iz sažaljenja ili iz dosade, gospodin sovinog pogleda objasni joj da je
kročila u jednu od najvećih biblioteka na zemaljskoj kugli, da je više od dvadeset
pet miliona knjiga očekuje u njenoj unutrašnjosti i da, ako je došla s namerom
da koristi toalet ili da čita modne časopise u velikoj čitaonici, može odmah da se
okrene i krene u lov na upalu pluća.
- Mogu li gospodina pitati ko je on? - istraživala je Alisa.
- Gospodina nijednog nisam video godinama, ali, ako mislite na moju
skromnu personu, biće dovoljno ako vam kažem da sam upravnik ove kuće i da
je moj omiljen hobi da prostake i uljeze nogom izbacujem napolje.
- Ali ja bih htela da se učlanim.
- A ja bih hteo da sam napisao Dejvida Koperfilda, a vidite ko sam, češljam
sede kose bez neke značajne bibliografije. Kako se zovete, lepa devojko?
- Alisa Gris, na usluzi, vama i Španiji.
- To što nisam potpisao neko klasično delo za buduća pokolenja ne sprečava
me da procenim ironiju ili nepristojnost. U ime Španije ne odgovaram pošto je
ona već dvorište prepuno glasnogovornika, a što se mene tiče, ne vidim za šta
biste mi mogli biti na usluzi osim da me podsećate koliko sam star. Međutim,
kako ne smatram sebe bezdušnim čovekom, ako je vaša želja da se učlanite
iskrena, neću ja biti taj koji će vas držati u strukturnoj nepismenosti. Zovem se
Bermeo Pumares.
- Čast mi je. Predajem se u vaše ruke kako bih dobila obrazovanje koje će me
izbaviti iz neznanja i raskriliti mi kapije ove Arkadije pod vašom upravom.
Bermeo Pumares podiže obrve i još jednom osmotri svoju protivnicu.
- Stičem neodređen utisak da se vi dobro, a da vas niko ne spasava, i sami
izbavljate i da je vaše neznanje manje dubine nego vaša smelost, gospođice Gris.
Svestan sam da je moje enciklopedijsko sladostrašće deformisalo moj diskurs
prema baroknom, ali nimalo nije u redu da se rugate starom profesoru.
- U životu mi takvo nešto ne bi palo na pamet.
- Da. Po recima njihovim poznaćete ih. Alisa, dopali ste mi se, iako vam se ne
čini tako. Uđite i idite do pulta. Recite Puri da je Pumares rekao da vam izradi
člansku kartu.
- Kako da vam zahvalim?
- Tako što ćete dolaziti ovamo i čitati dobre knjige, one koje sami budete
poželeli, a ne one koje vam ja ili neko drugi kaže da morate pročitati, da malo
pametujem ali da ne cepidlačim.
- Ne sumnjajte da ću tako činiti.
Tog popodneva je Alisa dobila svoju člansku kartu Nacionalne biblioteke i ono
je postalo prvo od mnogih popodneva koja je provela u velikoj čitaonici
pozivajući na ples poneki od onih dragulja koje je um akumuliran vekovima
čovečanstva uspeo da prizove. Ne jednom, podigla bi oči sa stranice da bi se
srela sa sovinskim pogledom don Bermea Pumaresa, koji je voleo da ponekad
prošeta po čitaonici, da vidi šta ko čita i da bez pardona izbaci one koji su došli
da dremaju ili se došaptavaju jer, kako je govorio, za uspavane umove i
praznoslovlje već imaju na raspolaganju ceo spoljašnji svet.
Jednom prilikom, uverivši se tokom godine u njeno zanimanje i kondiciju
čitateljke na duge staze, Bermeo Pumares pozva Alisu da ga sledi do zadnjeg
dela palate, gde joj otvori vrata odeljenja zatvorenog za široku publiku. Tu se,
reče joj, čuvaju najvredniji primerci biblioteke, a do njih su mogli doći samo oni
sa ugledom i posebnom članskom kartom, koja se izdavala izvesnim
akademicima i naučnicima radi istraživanja.
- Nikad mi niste rekli čime se bavite u svom zemaljskom liku, ali nos mi
govori da jeste nekakav istraživač, mada ne govorim o pronalaženju derivata
penicilina niti o vađenju iz prašine izgubljenih stihova Arhiprezvitera iz Ite.23
- Niste daleko skrenuli s puta.
- Ja u životu nisam skrenuo s puta. Ali problem u ovoj našoj voljenoj zemlji
jesu putevi, ne putnik.
- U mom slučaju, putevi nisu gospodnji, već oni koje bi Vaša eminencija
nazvala državnim bezbednosnim aparatom.
Bermeo Pumares polako klimnu glavom.
- Vi ste kutija iznenađenja, Alisa. Od onih koje je bolje ne otvarati, da se ne
iznenadiš kad otkriješ šta kriju.
- Mudra odluka.
Pumares joj pruži člansku kartu s njenim imenom.
- Bilo kako bilo, želeo sam da, pre nego što odem, budem siguran da imate
člansku kartu istraživača i da jednog dana, ako vam se prohte, možete po želji
doći ovamo.
- Pre nego što odete?
Pumares je napravio prigodan izraz lica.
- Sekretar ministra don Maurisija Valjsa našao je za shodno da mi stavi do
znanja da sam smenjen s funkcije s retroaktivnim dejstvom i da je moj poslednji
dan na čelu ove ustanove bio juče, u sredu. Reklo bi se da je odluka gospodina
ministra usklađena s raznim faktorima, među kojima se ističu, s jedne strane,
prividno neubedljiv žar pokazan od strane moje persone prema svetim
principima Pokreta, koji god oni bili, i, s druge, iskazano zanimanje zeta nekog
uglednika domovine da preuzme upravljanje Nacionalnom bibliotekom, pošto
tamo već neki mudrijaš izgleda veruje da ta funkcija u izvesnim krugovima
zvuči jednako dobro kao poziv za predsedničku ložu Real Madrida.
- Vrlo mi je žao, don Bermeo. Zaista.
- Nemojte žaliti. Retko se u istoriji ove zemlje na čelu neke kulturne ustanove
našao neko kvalifikovan, ili da bar nije beznadežno nekompetentan. Primenjuje
se stroga kontrola i postoji brojno osoblje specijalizovano da takvo nešto spreči.
Vrednovanje po zaslugama i mediteranska klima nužno su inkompatibilni. To je
cena koju plaćamo za to što imamo najbolje maslinovo ulje na svetu,
pretpostavljam. Da jedan iskusan bibliotekar vodi Nacionalnu biblioteku, makar
to bilo samo četrnaest meseci, bio je nesrećan slučaj bez predumišljaja, kome su
presvetli umovi koji rukovode našim sudbinama našli leka, pogotovo kad
postoji bezbroj pobratima i kumova za popunjavanje tog mesta. Samo mogu da
kažem da ćete mi nedostajati, Alisa. Vi, vaše tajne i vaše strele.
- Takođe.
- Vraćam se u svoj lepi Toledo, ili u ono što su od njega ostavili, s nadom da ću
moći da iznajmim sobu na nekom mirnom imanju, na bregu s pogledom na grad,
gde ću provesti ostatak svog uvelog postojanja pišajući na obale Taha i ponovo
iščitavajući Servantesa i sve njegove neprijatelje, koji su mahom živeli nedaleko
odatle, ne uspevajući da isprave ni za trunku zanošenje ove lađe bez kormilara,
ni pored sveg zlata i svih stihova onog doba.
- Možda bih vam ja mogla pomoći? Stih nije moje polje, ali iznenadila bi vas
lakoća stilskih sredstava kojima raspolažem da zatalasam netalasivo.
Pumares je dugo gledao u nju.
- Ne bi me iznenadilo. Uplašilo bi me, a ja sam habar samo s neznalicama.
Osim toga, već ste mi dovoljno pomogli, iako toga niste svesni. Srećno, Alisa.
- Srećno, učitelju.
Bermeo Pumares se nasmeši širokim i otvorenim osmehom. Bio je to prvi i
poslednji put da ga je Alisa videla kako se smeši. Čvrsto joj steže ruku i spusti
glas.
- Recite mi nešto, Alisa. Iz radoznalosti pitam: na stranu vaša privrženost
Parnasu, znanju i svi ti uzorni razlozi, šta je ono što vas stvarno dovodi na ovo
mesto?
Ona sleže ramenima.
- Sećanje - odgovori.
Bibliotekar podiže obrve, radoznalo.
- Sećanje iz detinjstva. Nešto što sam sanjala kad sam bila na ivici smrti.
Prošlo je mnogo vremena od tada. Sanjala sam katedralu od knjiga...
- A gde je to bilo?
- U Barseloni. Za vreme rata.
Bibliotekar je polako klimnuo glavom, smešeći se za sebe.
- Kažete da ste to sanjali. Jeste li sigurni?
- Skoro sigurna.
- Sigurnost krepi, ali samo se sumnjajući uči. Još jedna stvar. Doći će dan kad
ćete morati da pročeprkate tamo gde ne biste smeli i uskomešate dno nekog
mutnog jezera. Znam to pošto niste ni prva ni poslednja koja prolazi ovuda sa
istom senkom u očima. I, kad dođe taj dan, a doći će, znajte da ova kuća skriva
mnogo više nego što izgleda i da ljudi kao ja dolaze i odlaze, ali da postoji ovde
neko ko će vam jednom biti od koristi.
Pumares pokaza crna vrata u dnu prostrane galerije s lukovima i policama
nastanjenim knjigama.
- Iza tih vrata nalaze se stepenice koje vode u podrum Nacionalne biblioteke.
Spratovi i spratovi nedoglednih hodnika s milionima knjiga, mnoge od njih su
inkunabule. Samo za vreme rata, kolekciji je dodato pola miliona primeraka
kako bi se spasli od požara. Ali to nije jedino što ima dole. Pretpostavljam da
nikad niste čuli za legendu o vampiru iz palate na Rekoletosu.
- Nisam.
- Ali priznajte da vas je zaintrigirala ideja, makar feljtonističkom najavom.
- Ne mogu da poreknem. Vi to ozbiljno govorite?
Pumares joj namignu.
- Već sam vam svojevremeno rekao da, iako tako ne izgledam, znam da
procenim ironiju. Ostaviću vas s tom mišlju, neka sazri. I nadam se da nikad
nećete prestati da posećujete ovo ili neko slično mesto.
- Činiću to u vaše zdravlje.
- Bolje u zdravlje sveta, nešto je oronuo. Čuvajte se, Alisa. Pronađite put koji je
meni izmakao.
I tako, ne prozborivši više ni reč, don Bermeo Pumares poslednji put pređe
preko galerije istraživača i zatim velike čitaonice Nacionalne biblioteke i
produži dalje dok ne prođe kroz vrata, ne okrenuvši se, sve dok ne stiže do kraja
šetališta Rekoletos i krenu u zaborav, kap više u beskrajnoj plimi brodolomnih
života u sivilu one Španije tih dalekih godina.
I tako, takođe, mesecima kasnije, stiže dan kad radoznalost prevlada
razboritost i Alisa odluči da prođe kroz ona crna vrata i zaroni u tamu podruma
ispod Nacionalne biblioteke da bi otkrila njihove tajne.
 13

Legenda je laž sklepana da objasni neku univerzalnu istinu. Mesta gde laži i
opsene truju zemlju posebno su plodno tlo za njihovo gajenje. Kad se prvi put
izgubila u mračnim hodnicima podruma Nacionalne biblioteke u potrazi za
pretpostavljenim vampirom i njegovom legendom, Alisa nije našla ništa drugo
do podzemni grad naseljen stotinama hiljada knjiga koje su čekale u tišini među
paučinom i odjekom.
Malo je prilika kad ti život dozvoli da prošetaš sopstvenim snovima i svojim
rukama pomiluješ izgubljeno sećanje. Više nego jednom prilikom, dok je
obilazila ono mesto, zastala je u polutami iščekujući da ponovo čuje eksploziju
bombi i metalno brujanje aviona. Posle višečasovnog tumaranja sprat za
spratom, nije susrela živu dušu osim nekoliko malih crva, gurmana za papir, koji
su se kretali po hrbatu zbirke Šilerovih pesama u potrazi za užinom. U svom
drugom upadu, ovog puta opskrbljena baterijskom lampom koju je kupila u
gvožđari na Trgu Kaljao, nije srela čak ni kolege crve, ali posle sat i po
istraživanja otkrila je na izlazu, prikačenu pribadačom, poruku u kojoj je pisalo:

Lepa lampa.
Nikad ne oblačite drugu jaknu?
U ovoj zemlji, to je gotovo ekstravagantno.
Srdačno vaš,
Vergilije.

Sledećeg dana, Alisa ponovo svrati u gvoždaru da kupi još jednu lampu, istu, i
paket baterija. Obučena u istu inkriminisanu jaknu, zađe u najveću dubinu
poslednjeg sprata i sede pored kompleta romana sestara Bronte, omiljenih iz
vremena provedenog u Patronatu „Ribaš”. Tamo izvadi sendvič s teletinom u
marinadi i pivo, što su joj pripremili u kafeu Hihon, i poče da jede. Zatim, punog
stomaka, zadrema.
Probudiše je koraci u tami, lagani, kao da se perje povlači po prašini. Otvori
oči i ugleda igle svetlosti od ćilibara koje su se probijale između knjiga s druge
strane hodnika. Mehur svetlosti kretao se polako, kao meduza. Alisa ustade i
očisti mrvice hleba s revera. Sekund kasnije, silueta je skrenula iz hodnika i
napredovala prema njoj, sada brže. Prvo što je Alisa zapazila bile su oči, plave i
odrasle u tami. Koža je bila bleda kao stranice knjige, a kosa ravna i začešljana
unazad.
- Donela sam vam lampu - reče Alisa. - I baterije.
- Kakva pažnja.
Glas je bio promukao i neobično prodoran.
- Zovem se Alisa Gris. Predosećam da ste vi Vergilije.
- Lično.
- To je samo formalnost, ali moram da vas pitam: da li ste vi vampir?
Vergilije se iznenađeno osmehnuo. Alisa pomisli kako liči na murinu kad se
smeje.
- Da jesam, umro bih od isparenja belog luka iz sendviča koji ste smazali.
- Znači, ne pijete ljudsku krv.
- Više volim sok trinaranhus. Pitanja sami smišljate ili ih donosite napisana?
- Bojim se da sam bila predmet neslane šale.
- A ko to nije? To je suština života. Recite mi: šta želite?
- Gospodin Bermeo Pumares mi je pričao o vama.
- To sam i mislio. Sholastički humor.
- Rekao mi je da mi vi možda možete pomoći, kad kucne čas.
- I da li je kucnuo?
- Nisam sigurna.
- Onda nije kucnuo. Mogu li da vidim tu lampu?
- Vaša je.
Vergilije je prihvatio poklon i pregledao ga.
- Koliko godina radite ovde? - želela je Alisa da zna.
- Nekih trideset pet. Počeo sam sa svojim ocem.
- I vaš otac je prebivao u ovim dubinama?
- Čini mi se da ste nas pobrkali s porodicom rakova.
- Tako je začeta legenda o bibliotekaru vampiru?
Vergilije se raspoloženo nasmejao. Smeh mu je bio kao brusni papir.
- Nikad nije postojala takva legenda - izjavi.
- Izmislio ju je gospodin Pumares da se našali sa mnom?
- Tehnički, nije je on izmislio. Uzeo ju je iz romana Hulijana Karaša.
- Nikad nisam čula za njega.
- Skoro niko nije. Šteta. Izuzetno je zabavan. Radi se o dijaboličnom ubici koji
živi skriven u podrumima Nacionalne biblioteke u Parizu i koristi krv svojih
žrtava da piše demonsku knjigu za koju veruje da će njome moći da prizove
samog sotonu. Poslastica. Ako uspem da je nađem, pozajmiću vam je. Recite mi:
vi ste policajka ili nešto takvo?
- Pre nešto takvo.

Tokom te godine, između snalaženja i prljavih poslova koje joj je naručivao

Leandro, Alisa bi tražila i nalazila prilike da poseti Vergilija u njegovom
podzemnog carstvu, kad god bi mogla. S vremenom, bibliotekar se pretvorio u
njenog jedinog pravog prijatelja u tom gradu. Vergilije je uvek imao
pripremljene knjige da joj pozajmi i uvek je pogađao prave.
- Čujte, Alisa, nemojte me pogrešno razumeti, ali da li biste želeli da jedno
veče pođete sa mnom u bioskop?
- Uvek i samo kad to nije neki film o svecima ili uzornim životima.
- Neka me besmrtni Servantesov duh na mestu zgromi ako mi padne na
pamet da vam predložim da gledamo neku epopeju o trijumfu ljudskog duha.
- Amin - presudi ona.
Ponekad, kad Alisa nije imala nikakvo zaduženje, odlazili bi zajedno u neki od
bioskopa na Gran viji, na poslednju predstavu. Vergilija su oduševljavali
tehnikolor i biblijske priče o Rimljanima, jer je tako mogao da gleda sunce i da
se bez ustručavanja naslađuje mišićavim torzima gladijatora. Jedne noći, dok ju
je pratio u Hispaniju posle filma Quo vadiš, bibliotekar ju je pogledao u trenutku
kad je zastala pred izlogom knjižare na Gran viji.
- Alisa, kad biste bili momak, zatražio bih vašu ruku da živimo u nezakonitom,
divljem braku.
Devojka mu pruži ruku koju Vergilije poljubi.
- Kako lepe stvari govorite, Vergilije.
Čovek se nasmešio; sva tuga ovog sveta beše mu u pogledu.
- Ono što dobijaš kad si načitan jeste to da znaš napamet sve stihove i trikove
sudbine.
Jedne subote posle podne, Alisa je kupila nekoliko trinaranhusa i krenula ka
biblioteci da sluša Vergilijeve priče o mračnim piscima za koje niko nikad nije
čuo i čije proklete biografije behu zapečaćene u bibliografskoj kripti najdaljeg
podruma.
- Alisa, znam da to nije moja stvar, ali taj vaš kuk... Sta se desilo?
- Rat.
- Ispričajte mi.
- Ne volim da pričam o tome.
- Verujem. Baš zato. Ispričajte mi. Dobro će vam činiti.
 Alisa nikad nikom nije otkrila istinu kako joj je nepoznati čovek spasao život u
noći kada je Musolinijeva avijacija, regrutovana u službi španske nacionalne
vojske, bez milosti bombardovala Barselonu. Iznenadila se slušajući samu sebe i
uverivši se kako ništa nije zaboravila i da još može da oseti u vazduhu miris
sumpora i sprženog mesa.
- I nikad niste saznali ko je bio taj čovek?
- Prijatelj mojih roditelja. Neko ko ih je stvarno voleo.
Nije bila svesna, dok joj Vergilije nije pružio maramicu, da plače, a koliko god
osećala sramotu i bes, nije mogla da stane.
- Nikad vas nisam video da plačete.
- Ni vi, niti iko drugi. I neka se to ne ponovi.

Onog popodneva, posle posete Vili Mersedes i pošto je poslala Vargasa da

pronjuška po policijskoj centrali, Alisa ponovo ode u Nacionalnu biblioteku.
Pošto su je već poznavali, nije morala ni da pokazuje člansku kartu. Prošla je
kroz čitaonicu i uputila se ka krilu rezervisanom za istraživače. Brojni
akademici spavali su budni za svojim radnim stolovima kad je Alisa diskretno
prošla pored njih na putu ka crnim vratima u dnu galerije. S godinama je naučila
da dešifruje Vergilijeve navike i računala je, pošto je bilo rano po podne, da
najverovatnije sređuje inkunabule koje su istraživači koristili tog prepodneva,
na trećem nivou. Tamo ga je pronašla, opremljenog baterijskom lampom koju
mu beše poklonila, kako zvižduće melodiju s radija dok istovremeno klati svoj
bledunjav skelet. Prizor joj se učini neponovljivim i vrednim sopstvene legende.
- Fascinira me vaš tropski ritam, Vergilije.
- Ritam udaraljki duboko zadire. Pustili su vas ranije ili sam pobrkao dane?
- Dolazim u poluslužbenu posetu.
- Nemojte mi reći da sam uhapšen.
- Niste, ali vaša učenost privremeno je kidnapovana u službi nacionalnog
interesa.
- Ako je tako, recite šta želite.
- Volela bih da bacite pogled na nešto.
Alisa izvadi iz tašne knjigu koju je pronašla skrivenu u Valjsovom radnom
stolu i pruži mu je. Vergilije je uze u ruke i uključi lampu. Čim je ugledao
zlatotisak spiralnih stepenica na koricama, prodorno je pogledao u Alisu.
- Imate li vi makar najnejasniju predstavu o tome šta je ovo?
- Uzdala sam se u to da ćete mi vi razjasniti.
Vergilije pogleda preko ramena kao da se pribojava da ima još nekoga u
hodniku, te joj dade znak glavom.
- Bolje je da pođemo u moju kancelariju.
Vergilijeva kancelarija bio je uzan sobičak uglavljen u dnu jednog od hodnika
najdubljeg nivoa. Ta prostorija kao da beše iznikla iz zidova usled pritiska
miliona i miliona knjiga naslaganih sprat na sprat. Činila je nekakvu kabinu
skovanu od knjiga, registratora i svih vrsta neobičnih premeta, od čaša sa
slikarskim četkicama i igala za šivenje do naočara, lupa i tuba s pigmentima.
Alisa pretpostavi da Vergilije tu izvodi svoje hitne hirurške zahvate spasavanja i
restauracije primeraka na izdisaju. Ključni komad prostorije bio je mali frižider.
Vergilije ga otvori i Alisa uspe da vidi da je krcat bocama trinaranhusa. Njen
prijatelj posluži dve i, naoružavši se svojim naočarima s lupama, spusti knjigu
na ploču presvučenu crvenim plišem, a na ruke navuče tanke svilene rukavice.
- Zaključujem, po celom ovom ritualu koji ste izveli, da je predmet jedan
raritet...
- Ššš - ućutka je Vergilije.
Alisa je nekoliko minuta posmatrala kako bibliotekar fascinirano pregleda
knjigu Viktora Mateiša, oblizujući se na svakoj stranici, milujući svaku
ilustraciju i naslađujući se svakom grafikom kao da je to neki dijaboličan slatkiš.
- Vergilije, činite me nervoznom. Recite nešto jedan prokleti put.
Čovek se okrenu, a njegove ledenoplave zenice behu uveličane pod lupom
onih naočara za časovničare.
- Pretpostavljam da ne možete da mi kažete otkud vam - poče.
- Dobro pretpostavljate.
- Ovo je kolekcionarski primerak. Ako želite, mogu vam reći kome ga možete
prodati po veoma dobroj ceni, mada treba biti oprezan jer je ovo zabranjena
knjiga, i to ne samo od vlade već i od svete majke crkve.
- Ova i stotine drugih. Sta mi možete reći što ne mogu ni da pretpostavim?
Vergilije skide svoje uveličavajuće naočare i ispi pola trinaranhusa u jednom
gutljaju.
- Izvinite, uzbudio sam se - priznade. - Prošlo je najmanje dvadeset godina
otkako sam poslednji put video ovakvu karamelu...
Vergilije se nasloni na svoju izbušenu fotelju. Oči su mu se caklile i Alisa je
znala da je došao dan koji je prorekao Bermeo Pumares.
 14

- Koliko ja znam - pričao je Vergilije - između 1931. i 1938. u Barseloni je

objavljeno osam knjiga iz serijala Lavirint duhova. O njegovom autoru, Viktoru
Mateišu, ne mogu mnogo da kažem. Znam da je povremeno radio kao ilustrator
knjiga za decu, da je objavio nekoliko romana pod pseudonimom u već
nepostojećoj trećerazrednoj izdavačkoj kući Barido i Eskobiljas, da se govorkalo
kako je nezakoniti sin industrijalca iz Barselone koji se obogatio u Americi i koji
se odrekao i njega i njegove majke, svojevremeno relativno poznate glumice u
pozorištima na Aveniji Paralelo. Mateiš je takođe radio kao scenograf i dizajner
kataloga za jednu fabriku igračaka u Igualadi. Godine 1931. objavio je prvu
knjigu Lavirinta duhova, pod naslovom Arijadna i potopljena katedrala. Objavila
ju je kuća Orbe, ako se ne varam.
- Da li vam nešto znači izraz „ulaz u lavirint”?
Vergilije je odmahnuo glavom.
- Dobro, u ovom slučaju, lavirint je grad.
- Barselona.
- Drugačija Barselona. Iz knjiga.
- Neka vrsta pakla.
- Otprilike.
- A gde je ulaz?
Vergilije sleže ramenima, zamišljen.
- Jedan grad ima mnogo ulaza. Ne znam. Mogu li da razmislim?
Alisa klimnu glavom.
- A ta Arijadna? Ko je ona?
- Pročitajte knjigu. Vredi truda.
- Ispričajte mi ukratko.
- Arijadna je devojčica, junakinja svih Mateišovih knjiga iz tog serijala.
Arijadna je ime najstarije Mateišove kćeri, za koju je on, kako se pretpostavlja, i
pisao knjige. Lik je slika njegove kćeri. Mateiš se delimično inspirisao i knjigom
Alisa u zemlji čuda, koja je bila omiljena knjiga njegove kćeri. Nije li vam to
fascinantno?
- Ne primećujete da se tresem od uzbuđenja?
- Kad ste takvi, teško vas je podneti.
 - Vi me podnosite, Vergilije, zato vas toliko volim. Pričajte mi još.
- Kakav krst ja nosim. Neženja i bez druge nade osim Le Fanuove Karmile.24
- Knjiga, Vergilije, knjiga...
- E pa, Arijadna je bila njegova Alisa, a umesto zemlje čuda Mateiš je izmislio
Barselonu užasa, pakla, košmara. Sa svakom knjigom, scenografija, koja je
junakinja knjige isto kao Arijadna i ekstravagantni likovi koje ona sreće u svojim
avanturama, postaje sve zlokobnija. U poslednjoj poznatoj knjizi, objavljenoj
usred građanskog rata i čiji naslov otprilike glasi Arijadna i paklena mašinerija,
govori se o tome kako je u opkoljeni grad na kraju upala neprijateljska vojska i,
naspram klanja koje se tamo odigralo, pad Carigrada liči na komediju Stanlija i
Olija.
- Kažete, poslednja poznata knjiga?
- Neki veruju da je Mateiš, kad je posle rata nestao, završio poslednju knjigu
tog serijala. Činjenica je da je pre nekoliko godina, među dobro obaveštenim
kolekcionarima, nuđena dobra cena onome ko bi došao do tog rukopisa, ali,
koliko znam, on nikada nije pronađen.
- Kako je Mateiš nestao?
Vergilije sleže ramenima.
- Barselona posle rata? Postoji li bolje mesto za nestanak?
- Da li je moguće pronaći još knjiga iz tog serijala?
Vergilije ispi ostatak svog trinaranhusa, lagano odmahujući.
- Teško. Pre desetak godina, čuo sam da je neko pronašao dva-tri primerka
Lavirinta na dnu nekog sanduka u podrumu knjižare Servantes u Sevilji, i da su
veoma dobro plaćeni. Danas, rekao bih, takvo nešto može se pronaći jedino u
antikvarnoj knjižari Košta u Viku ili možda u Barseloni. Kod Gustava Barsela
slučajno, ili s mnogo sreće kod Semperea, ali ne bih se previše nadao.
- Antikvarnica Sempere i sinovi?
Vergilije je pogleda iznenađeno.
- Znate za nju?
- Čula sam - odgovori Alisa.
- Ja bih prvo pokušao s Barselom, on više radi s jedinstvenim primercima i
ima kontakte sa ozbiljnim kolekcionarima. Ako je u Kosti imaju, Barselo će to
znati.
- Da li će taj gospodin Barselo biti raspoložen da razgovara sa mnom?
- Koliko znam, on je napola u penziji, ali uvek nađe vremena za lepu
gospođicu. Razumete šta hoću da kažem.
- Doteraću se.
 - Žao mi je što neću biti tamo da to vidim. Nećete mi reći o čemu je ovde reč,
zar ne?
- Još ne znam, Vergilije.
- Mogu li da vas zamolim za jednu uslugu?
- Naravno.
- Kad se ta priča kojom se bavite završi, ako se završi, i vi izađete u jednom
komadu i sačuvate ovu knjigu, donesite mi je. Voleo bih da provedem nekoliko
sati nasamo s njom.
- A zašto ne bih izašla čitava?
- Ko zna. Ako je nešto zajedničko Mateišovim Lavirintima, to je da svako ko ih
dotakne loše završi.
- Još jedna od vaših legendi?
- Ne, ovo je jedna od mojih istina.

Krajem 19. veka, ostrvo u obliku literarnog kafea i salona duhova odvojilo se
od sveta. Od tada, zaleđeno, luta u vremenu, zahvaljujući strujama istorije, po
velikim šetalištima imaginarnog Madrida, gde ga je moguće naći nasukano i sa
zastavom kafea Hihon na nekoliko koraka od Nacionalne biblioteke. Tamo
iščekuje, spremno da spase od brodoloma onoga ko do njega stigne žedan
duhom ili stomakom, kao neki veliki peščani sat prepušten vetru, gde, po ceni
jedne kafe, onaj ko ume može da se pogleda u ogledalu sećanja i poveruje, na
tren, da će živeti zauvek.
Spuštalo se veče kad je Alisa prešla šetalište prema vratima Hihona. Vargas ju
je čekao smešten za stolom pored prozora, uživajući u jednoj od svojih uvoznih
cigareta i posmatrajući prolaznike policijskom okom. Videvši je kako ulazi,
podigao je pogled i mahnuo joj. Alisa sede i ulovi u letu konobara da naruči kafu
s mlekom kako bi istresla hladnoću koja se uvukla u nju u podrumima
biblioteke.
- Dugo me čekate? - upita Alisa.
- Ceo život - odgovori Vargas. - Uspešno popodne?
- Kako se uzme. A vaše?
- Ne mogu da se požalim. Pošto sam vas ostavio, otišao sam u Valjsovu
izdavačku kuću da posetim tog Pabla Kaskosa Buendiju. Bili ste u pravu. Tu
nešto ne štima.
- Dakle?
- Kaskos je sam po sebi tek malo više od naivka. Mada jeste prilično uobražen.
- Što su gluplji, više se razmeću - reče Alisa.
 - Prijatelj Kaskos mi je prvo ponudio luksuznu turu po kancelarijama, a zatim
je slavio uzoran lik i delo don Maurisija kao da mu život zavisi od toga.
- Verovatno niste daleko od toga. Osobe kao što je Valjs obično za sobom vuku
beskonačnu pratnju sledbenika i dupelizaca.
- Tamo ni jednih ni drugih ne manjka. Sve u svemu, Kaskos je, video sam,
uznemiren. Nešto je mirisalo pa nisam prestajao s pitanjima.
- Da li je rekao zašto ga je Valjs pozvao u svoju rezidenciju?
- Morao sam dobro da ga pritisnem pošto u početku nije hteo ni da bekne.
- I onda nešto pričate o meni.
- S nadmenima i laktarošima imam čudesnu ruku, što da lažem.
- Pričajte.
- Čekajte da pogledam u beležnicu jer je stvar kompleksna - nastavi Vargas. -
Evo. Obratite pažnju. Ispada da je don Pablito, u svojim momačkim godinama,
bio verenik mlade dame po imenu Beatris Agilar. Ta Beatris ga je ostavila dok je
jadnik služio vojsku, umorivši se i krenuvši put materinstva sa izvesnim
Danijelom Sempereom, sinom vlasnika antikvarne knjižare u Barseloni pod
nazivom Sempere i sinovi, omiljene knjižare Sebastijana Salgada, koji ju je u više
navrata posetio, čim je izašao iz zatvora, sigurno da bi uhvatio korak s
književnim novitetima za poslednjih dvadeset godina. Ako se sećate izveštaja u
dosijeu, dva knjižara iz te knjižare, od kojih je jedan bio Danijel Sempere, pratila
su Salgada od knjižare do Severne železničke stanice onog dana kad je umro.
Alisin pogled ispuštao je varnice.
- Nastavite, molim vas.
- Da se vratimo našem čoveku, Kaskosu. Desilo se da je naš ogorčeni junak,
Kaskos Buendija, zastavnik i rogonja, izgubio kontakt sa svojom ljubavlju,
slatkom Beatrisom, za koju se Pablito kune da je bila i ostala velika lepotica i da
bi, da je pravde u svetu, sad bila s njim, a ne sa onim nikogovićem Danijelom
Sempereom.
- Ne bacaju se biseri pred svinje - sugerisala je Alisa.
- Iako je ne poznajem, posle pola sata s Kaskosom radujem se zbog donje
Beatris. To je bio uvod. Sad preskačemo vreme, do sredine hiljadu devetsto
pedeset sedme, kada, pošto je svoju biografiju i porodične preporuke razneo po
preduzećima pola Španije, Pablo Kaskos dobija neočekivan poziv od izdavačke
kuće Arijadna, koju je Maurisio Valjs osnovao 1947. i čiji je do danas većinski
vlasnik i predsednik. Pozivaju ga na razgovor i nude mu da radi u
komercijalnom odeljenju kao predstavnik za Aragon, Kataloniju i Baleare. Dobra
plata, mogućnost napredovanja. Pablo Kaskos oduševljeno pristaje i počinje da
radi. Prolaze meseci i jednog dana, bez ikakve najave, pojavljuje se Maurisio
Valjs u njegovoj kancelariji i poziva ga na ručak u restoran Horher.
- Opa, visoko je poleteo.
- Kaskosu je odmah bilo čudno to što predsednik izdavačke kuće i
proslavljeno ime španske kulture poziva na ručak službenika srednjeg nivoa,
kako bi rekla donja Marijana, koga dotad nije lično ni poznavao, i vodi ga u
amblematičan restoran slavnog fašiste, u čijem je podrumu možda zakopana
Dučeova mumija. Uz aperitiv, Valjs mu otpeva kako lepo govore o njemu i
njegovom radu u komercijalnom odeljenju.
- I Kaskos je to progutao?
- Nije. On jeste budala, ali nije baš toliko glupav. Miriše mu tu nešto čudno i on
počinje da se pita da li je ponuda za posao koji je prihvatio bila za ono što je on
zamišljao. Valjs nastavlja s predstavom sve do kafe. Tad, kad su već postali veliki
prijatelji i kad mu je ministar nacrtao njegovu zlatnu budućnost u preduzeću i
rekao da razmišlja o njemu kao o komercijalnom direktoru, odjednom: hop.
- Mala usluga.
- Tačno. Valjs mu je napričao o svojoj svagdašnjoj ljubavi prema knjižarama,
potpornju i pribežištu čarolije književnosti, posebno o knjižari Sempereovih,
prema kojoj oseća posebnu naklonost.
- Kaže li Valjs odakle mu ta naklonost?
- Ne navodi. Konkretniji je u svom zanimanju za porodicu Sempere i posebno
za starog prijatelja preminule vlasnikove supruge i Danijelove majke Izabele.
- Da li je Valjs poznavao tu Izabelu Sempere?
- Koliko je Kaskos razumeo, ne samo Izabelu nego i njenog dobrog prijatelja. A
ne znate ko je to bio? Izvesni David Martin.
- Bingo.
- Zanimljivo, zar ne? Tajanstveno ime kojeg se donja Marijana setila, in
extremis, iz one ministrove davne konverzacije s njegovim naslednikom na čelu
zatvora Monžuik.
- Nastavite.
- I Valjs mu je tada ukratko izložio svoju molbu. Ministar bi mu bio večno
zahvalan ako bi, posluživši se svojim šarmom, duhom i Beatrisinim ranijem
obožavanjem, Kaskos mogao ponovo da se poveže s njom i, da tako kažemo,
ponovo izgradi spaljene mostove.
- Da je zavede?
- Da tako kažemo.
- Zašto?
 - Da bi proverio da li je taj David Martin još živ i da li je uspostavio kontakt s
porodicom Sempere u nekom trenutku tokom svih onih godina.
- A zašto Valjs to nije direktno pitao Sempereove?
- Isto je pitao i Kaskos.
- A ministar je odgovorio...?
- Da je reč o delikatnoj stvari, lične prirode, i da bi, iz razloga koji nisu važni,
više voleo da prvo sondira teren kako bi znao ima li osnova njegovoj sumnji da
se taj Martin krije iza kulisa.
- I šta se dogodilo?
- To da je Kaskos, ne časeči časa, počeo da piše kićena pisma svojoj bivšoj
dragoj.
- I da li je dobio odgovor?
- A, nevaljalice, zanimaju vas intrige iz spavaće sobe...
- Vargase, fokusirajte se.
- Izvinite. To sam i hteo da kažem. U početku nije. Beatris, odnedavno majka i
supruga, ignoriše jurišanje tog bezveznog donžuana. Ali Kaskos se ne predaje i
počinje da veruje kako ima jedinstvenu priliku da povrati ono što mu je oteto.
- Tamni oblaci nad Danijelovim i Beatrisinim brakom?
- Ko zna. Previše mlad par, venčani na brzinu i s bebom na putu pre nego što
su i stali pred oltar... Savršena slika lomljivosti. Ali prolaze nedelje, a Bea ne
odgovara na njegova pisma. A Valjs i dalje insistira. Kaskos postaje nervozan.
Valjs mu postavlja ultimatum. Kaskos šalje poslednje pismo zakazujući Beatrisi
tajni sastanak u apartmanu hotela Ric.
- I Beatris dolazi?
- Ne. Ali dolazi Danijel.
- Suprug?
- Lično.
- Beatris mu je rekla za pisma?
- Ili ih je on pronašao... Nebitno. Uglavnom, Danijel Sempere se pojavljuje u
Ricu i, kad ga Kaskos dočeka sav nagizdan, u namirisanom bademantilu i
pantoflama, sa čašom šampanjca u ruci, dobri Danijel ga tako pošteno izmlati da
mu načini novo lice.
- Sviđa mi se taj Danijel.
- Ne znate još sve. Po Kaskosu, koga lice još boli, Danijel ga je zamalo ubio, a to
bi i uradio da ga nije pesnicom zaustavio policajac u civilu koji je naišao.
- Kako?
- Ovo poslednje je činjenica sumnjive čvrstoće. Moj utisak je da to nije bio
policajac, već saučesnik Danijela Semperea.
- I onda?
- I onda se Kaskos vratio u Madrid s licem pretvorenim u prženicu, podvijena
repa i sa strahom u telu, smišljajući kako će to da ispriča Valjsu.
- Šta je Valjs rekao?
- Saslušao ga je ćutke i zatražio od njega da se zakune da nikome neće
ispričati šta se desilo ni šta je on hteo od njega.
- I to je sve?
- Tako se činilo dok ga, nekoliko dana pre nego što će nestati, Valjs nije opet
pozvao i zakazao mu sastanak u ličnoj rezidenciji, da porazgovaraju o nečemu
što nije precizirao, ali što je možda povezano sa Sempereovima, Izabelom i
tajanstvenim Davidom Martinom.
- Sastanak na kojem se Valjs nije pojavio.
- Eto, to je sve - zaključi Vargas.
- Šta znamo o tom Davidu Martinu? Da li ste imali vremena da pronađete
nešto o njemu?
- Malo. Ali ono što sam uspeo da nađem obećava. Zaboravljen pisac i, pažnja,
zatvorenik u tvrđavi na Monžuiku od 1939. do 1941. godine.
- U isto vreme kad i Valjs i Salgado - naglasi Alisa.
- Ista klasa, ispisnici, kako se kaže.
- A šta se, kad je konačno izašao iz zatvora, dešava s Davidom Martinom posle
1941. godine?
- Nema posle. Policijski karton vodi ga kao nestalog i ubijenog pri pokušaju
bekstva.
- Što bi u prevodu značilo...?
- Verovatno likvidiran bez suđenja i zakopan u nekom jarku ili zajedničkoj
grobnici.
- Po Valjsovom naređenju?
- Najverovatnije. U tom trenutku, samo on je imao vlast i moć da to učini.
Alisa je nekoliko trenutaka vagala sve to.
- Zašto bi Valjs pokušavao da pronađe pokojnika čiju likvidaciju je on lično
naredio?
- Ima pokojnika koji nisu sasvim mrtvi. Vidite samo Sida.25
- Onda, pretpostavimo da Valjs misli da je Martin još živ... - reče Alisa.
- To bi se uklopilo.
- Živ i željan osvete. Možda poteže Salgadove konce iz senke, čeka trenutak za
revanš.
 - Prijatelje koje stekneš u zatvoru nikad ne zaboraviš - prihvati Vargas.
- Ono što nije jasno jeste kakva veza može postojati između Martina i
Sempereovih.
- Nešto postoji, tim pre što je Valjs sprečio policiju da krene tim putem i
pokušao to da istraži uz Kaskosovu pomoć.
- Možda je to nešto ključ svega ovoga - razmišljala je Alisa.
- Jesmo li dobar tim ili nismo?
Ona primeti prepreden osmeh koji pobeže Vargasu ivicom usana.
- Šta još?
- Ovo vam se čini malo?
- Pevajte.
Vargas zapali cigaretu i uvuče dim, pa stade da gleda kako mu se spirale dima
provlače između prstiju.
- Epa, kasnije, kako ste vi i dalje bili u poseti svom prijatelju, pošto sam
praktično sam rešio slučaj da biste se vi posle okitili lovorovom vencem, svratio
sam do centrale da pokupim pisma zarobljenika Sebastijana Salgada i dao sam
sebi slobodu da se posavetujem sa svojim prijateljem Sihesom, našim
grafologom. Ne brinite, nisam mu rekao o čemu je reč, niti je on pitao. Pokazao
sam mu četiri nasumična lista i, pošto ih je pažljivo pregledao, on mi reče da
ima mnogo pokazatelja, kod kvačica, i na najmanje četrnaest slova, i kod veza,
koji odbacuju mogućnost da se radi o dešnjaku. Ne znam koji ugao i mastilo u
kom pravcu po papiru, potez, tako nešto...
- I kuda nas to vodi?
-Tome da je osoba koja je pisala preteča pisma Valjsu levoruka.
-I?
-I, ako se malo pozabavite izveštajem o praćenju Sebastijana Salgada koji je
policija Barselone napisala nakon njegovog iznenađujućeg oslobođenja u
januaru te godine, videćete da se tamo precizira da je drug izgubio levu ruku
tokom svojih zatvorskih godina i da je imao veštačku od porcelana. Izgleda da je
neko malo preterao prilikom ispitivanja, ako mi dozvolite slobodu da zaključim.
Učini mu se da će Alisa nešto reći, ali ona iznenada zaćuta odsutnog pogleda.
Za minut poče da bledi i Vargas primeti kapi znoja na njenom čelu.
- Bilo kako bilo, Salgado, jednoruka protuva, nije mogao napisati ta pisma.
Alisa, slušate li me? Nije vam dobro?
Devojka ustade i brzo obuče kaput.
- Alisa?
Alisa pokupi sa stola fasciklu s pretpostavljenim Salgadovim pismima i
pogleda Vargasa odsutnim pogledom.
- Alisa?
Alisa se udalji ka izlazu, pred zapanjenim Vargasovim pogledom prikovanim
za njena leđa.
 15

Čim je izašla na ulicu, bol se pojačao. Nije želela da je Vargas vidi takvu.
Epizoda koja se približavala bila je od onih gorih. Prokleta madridska hladnoća.
Podnevna doza nije poslužila za više do da joj kupi malo vremena. Pokuša da
ublaži prve probade u kuku dubokim disanjem i nastavi da hoda, mereći svaki
korak. Nije stigla ni do Trga Sibeles kad je morala da stane i da se uhvati za stub
ulične svetiljke kako bi sačekala da je prođe grč koji je čupao kao da joj
električna struja rastače kosti. Osećala je kako ljudi prolaze pored nje i
posmatraju je ispod oka.
- Jeste li dobro, gospođice?
Klimnula je glavom ne znajući kome. Kad je povratila dah, zaustavila je taksi i
zatražila da je odveze do Hispanije. Vozač je pogleda sa izvesnom
uznemirenošću, ali ne reče ništa. Padala je noć i svetiljke Gran vije već su nosile i
naše i tuđe u sivoj plimi onih što su napuštali rupe od kancelarija i vraćali se
svojim kućama i onih što nisu imali kuda da se vrate. Alisa zalepi lice za staklo i
zatvori oči.
Stigavši do Hispanije, zamolila je taksistu da joj pomogne da izađe. Dala mu je
dobar bakšiš i uputila se ka holu pridržavajući se za zidove. Čim je vide na ulazu,
Maura, recepcioner, skoči i potrča k njoj zabrinutog izraza. Uhvati je oko struka i
pomože joj da stigne do liftova.
- Opet? - upita.
- Brzo će me proći. To je od vremena...
- Loše izgledate. Da pozovem lekara?
- Nema potrebe. Gore imam potrebne lekove.
Maura klimnu, ne baš ubeđen. Alisa ga potapša po ruci.
- Vi ste pravi prijatelj, Maura. Nedostajaćete mi.
- Idete nekuda?
Alisa mu se nasmeši i uđe u lift s pozdravom za laku noć.
- I, da, mislim da imate posetu... - obavesti je Maura baš u trenutku kad su se
vrata zatvarala.
Na putu do svoje sobe, prošla je kroz dugačak hodnik u polutami hramljući i
pridržavajući se za zid. Desetine zatvorenih vrata zapečaćenih praznih soba
ostajale su joj sa strane. U noćima kakva je bila ta, Alisa je podozrevala da je ona
jedini preostali živi stanar na čitavom spratu, iako je uvek imala osećaj da je
neko posmatra. Ponekad, ako bi zastala u tami, skoro je mogla da oseti dah
stalnih gostiju na potiljku ili dodir nekih prstiju na licu. Kad je stigla pred vrata
svoje sobe, u dnu hodnika, zastala je za trenutak, dahćući.
Otvorila je vrata svoje sobe ne pokušavajući da upali svetlo. Neonske reklame
bioskopa i pozorišta s Gran vije bacale su treptav snop što je prostirao
tehnikolor tamu preko njenog boravišta. Prilika u fotelji beše okrenuta leđima
prema vratima, sa zapaljenom cigaretom u ruci, a spirala plavičastog dima
preplitala je arabeske u vazduhu.
- Mislio sam da ćeš doći kod mene predveče - reče Leandro.
Alisa se odljuljala do kreveta i srušila se, iscrpljena.
Njen mentor se okrete i uzdahnu, odmahujući glavom.
- Da ti ja napravim?
- Ne želim ništa.
- To je način da se iskupiš za svoje grehe ili bez potrebe uživaš da patiš?
Leandro je ustao i prišao joj.
- Daj da vidim.
Sagnuo se nad njom i dodirnuo njen kuk bolničkom hladnoćom.
- Kad si se poslednji put bola?
- Danas u podne. Deset miligrama.
- To nije ni da počinješ. Znaš to dobro.
- Možda je bilo dvadeset.
Leandro je tiho negodovao. Uputio se ka kupatilu i otišao pravo do ormarića.
Tamo je našao metalnu kutiju i vratio se do Alise. Seo je na ivicu kreveta,
otvorio kutiju i počeo da priprema injekciju.
- Ne volim kad to radiš. Znaš.
- To je moj život.
- Kad se tako mučiš, onda je i moj. Okreni se.
Alisa je zatvorila oči i okrenula se na stranu. Leandro joj je podigao haljinu do
struka. Otkopčao joj je pojas i skinuo ga. Alisa je ječala od bola, stiskajući oči i
dišući isprekidano.
- Mene ovo boli više nego tebe - reče Leandro.
Zgrabio ju je za bedro i pritisnuo na krevet. Alisa je drhtala kad je zario iglu u
ranu na kuku. Ispustila je gluv krik i celo njeno telo se na nekoliko sekundi
zateglo kao uže. Leandro polako izvadi iglu i odloži špric na krevet. Malo-
pomalo, pritisak na Alisinu nogu popusti i on polako okrenu njeno telo da je
ispruži na leđa. Spusti joj haljinu i blago joj smesti glavu na jastuk. Alisino čelo
bilo je obliveno znojem. On izvadi maramicu i obrisa ga. Ona ga je gledala
staklenim očima.
- Koliko je sati? - promucala je.
Leandro je pomilova po obrazu.
- Rano je. Odmori se.
 16

Probudila se u polutami sobe i otkrila Leandrovu siluetu ocrtanu na fotelji

pored kreveta. Držao je u rukama knjigu Viktora Mateiša i čitao je. Alisa je
pretpostavila da joj je, dok je spavala, Leandro pročešljao džepove, tašnu i,
možebiti, sve, i svaku ponaosob, fioke u sobi.
- Bolje? - upita Leandro, ne dižući pogled s teksta.
- Da - reče Alisa.
Buđenje je uvek bilo praćeno čudnom lucidnošću i osećajem ledenog želatina
koji klizi venama. Leandro je beše pokrio ćebetom. Opipala se po telu i zaključila
da na sebi još imaodeću od prethodnog dana. Podigla se i, sedeći, naslonila se na
uzglavlje kreveta. Bol je bio tek slabo i gluvo kuckanje zakopano u hladnoći.
Leandro se nagnuo i pružio joj čašu. Popila je dva gutljaja. Piće nije imalo ukus
vode.
- Šta je to?
- Popij.
Alisa je srknula tečnost. Leandro je zatvorio knjigu i stavio je na sto.
- Nikad nisam uspeo da shvatim tvoj književni ukus, Alisa.
- To sam pronašla sakriveno u radnom stolu Valjsovog kabineta.
- I čini ti se da može imati veze s našim slučajem?
- Zasad ne isključujem nijednu mogućnost.
Leandro se složio potvrdnim gestom.
- Počinješ da zvučiš kao Hil de Partera. Kakav je tvoj novi kolega?
- Vargas? Deluje efikasno.
- Od poverenja?
Alisa sleže ramenima.
- S obzirom na to da dolazi od nekoga ko nema poverenja ni u sopstvenu
senku, ne znam da li da tvoju neodlučnost shvatim kao znak da se pretvaraš u
samu veru u režim.
- Shvatite je kako hoćete - odgovori Alisa.
- Još smo u ratu?
Alisa uzdahnu, odmahujući.
- Ovo nije bila kurtoazna poseta, Alisa. Imam posla i ljude koji me čekaju na
večeri u Palasu već neko vreme. Sta imaš da mi ispričaš?
 Devojka mu saže događaje tog dana i sačeka da Leandro ćutke probavi rezime
činjenica, kao što je imao običaj. Čovek je ustao i prišao prozoru. Alisa je
posmatrala nepomičnu priliku ocrtanu svetiljkama Gran vije. Slabašne ruke i
noge spojene s nesrazmerno velikim torzom davale su mu izgled pauka
okačenog o svoju mrežu. Alisa nije prekidala njegovo razmišljanje. Beše naučila
da Leandro voli polako da upliće i raspliće, ispitujući svaki komad informacije i
računajući kako da iz njega izvuče najveću moguću štetu.
- Pretpostavljam da Valjsovoj sekretarici nisi rekla da si pronašla knjigu i da
ćeš je poneti - reče na kraju.
- Ne. Samo Vargas zna da je kod mene.
- Bilo bi poželjno da ostane na tome. Veruješ li da ga možeš ubediti da ne
prenese svojim nadređenima?
- Da. Bar nekoliko dana.
Leandro uzdahnu, pomalo ljut. Odvoji se od prozora i veoma polako priđe
fotelji. Smesti se, prekrsti noge i nekoliko sekundi posveti posmatranju Alise
okom forenzičara.
- Voleo bih da te pogleda doktor Valjeho.
- Već smo razgovarali o tome.
- On je najbolji specijalista u zemlji.
- Ne.
- Dozvoli mi da ti zakažem. Pregled bez obaveza.
-Ne.
- Ako nastaviš da odgovaraš jednosložnim recima, uvedi bar neku raznolikost.
- Važi - odgovori Alisa.
Leandro ponovo uze knjigu sa stola i prelista je, smeškajući se za sebe.
- Smešna vam je?
Leandro polako odmahnu.
- Nije. U stvari, diže mi se kosa na glavi od nje. Samo sam pomislio kako je
napravljena po tvojoj meri.
Leandro je prelazio očima po stranicama knjige, zaustavljajući se tu i tamo sa
skepsom. Naposletku joj vrati knjigu i pogleda je. Imao je jezuitski pogled, od
onih koji nanjuše greh pre nego što se i začne u mislima i odredi kaznu samo što
trepne.
- Ta veoma važna večera u Palasu sigurno se već hladi - nabaci Alisa.
Leandro joj uputi svoju ekumensku saglasnost.
- Nemoj ustajati i odmori se. Ostavio sam ti deset bočica od po sto u ormariću
u kupatilu.
 Alisa besno stisnu zube, ali oćuta. Leandro klimnu glavom i pođe ka vratima.
Pre nego što napusti sobu, zastade i zapreti joj kažiprstom.
- Ne pravi gluposti - upozori je.
Alisa sklopi ruke kao u molitvi i osmehnu se.
 17

Slobodna od Leandrovog prisustva i njegove upravljačke aure koja ju je svuda

sledila, Alisa je spustila rezu, stala pod tuš i prepuštala se pari i iglama tople
vode skoro četrdeset minuta. Nije se potrudila ni da upali svetio, već je ostala na
škiljavoj svetlosti koja se probijala kroz prozor kupatila, prepuštajući vodi da joj
iščupa dan iz tela. Kotlovi Hispanije verovatno su bili zakopani u nekoj tački
pakla i metalno lupkanje cevi kroz zidove ispuštalo je hipnotičku muziku. Kad je
pomislila da će joj se koža iskidati u froncle, zavrnula je tuš i ostala tu još
nekoliko minuta, slušajući kapanje tuša i brujanje saobraćaja na Gran viji.
Kasnije, umotana u peškir i u društvu čaše vina napunjene do vrha, ispruži se
na krevet s dosijeom koji joj tog jutra beše predao Hil de Partera i s fasciklom s
pismima, kako se pretpostavljalo, Sebastijana Salgada ili nesigurnog pokojnika
Davida Martina ministru Valjsu.
Počela je s dosijeom, upoređujući ono što je utvrdila u toku dana sa
službenom verzijom policijske centrale. Kao kod mnogih policijskih izveštaja,
nije bilo važno šta je govorio; jedino zanimljivo bilo je šta je ostalo izvan njega.
Dokazi o pretpostavljenom atentatu na ministra u Krugu lepih umetnosti
predstavljali su remek-delo žanra nekonzistentnih i ekstravagantnih
pretpostavki. Nije bilo ničeg do neutemeljenog opovrgavanja reči Maurisija
Valjsa, koji je naveo da je među prisutnima video nekoga ko je nameravao da
izvrši atentat na njega. Beleška u boji spominjala je jednog od pretpostavljenih
svedoka pretpostavljene urote u vezi s pretpostavljenom individuom viđenom,
pretpostavlja se, iza kulisa, s nekom vrstom maske ili nečim što joj je prekrivalo
deo lica. Alisi se ote uzdah gnušanja.
- Samo nam je Zoro nedostajao - promrmlja za sebe.
Ubrzo, pošto joj dosadi da prevrće dokumente očigledno sklepane kako bi
dosijeu dali glazuru ekspeditivnosti, ostavi to i pređe na pisma.
Izbrojala je desetak poruka, a sve su bile na listovima od žućkastog papira
isprskanog ćudljivom kaligrafijom. Najduža je nudila tek dva sažeta paragrafa.
Potezi joj se učiniše kao da su načinjeni istrošenim nalivperom, iz kojeg je
mastilo nekontrolisano curilo i ostavljalo razlivene linije uz one koje su teškom
mukom uspevale da zagrebu list. Ruka njihovog autora retko je povezivala jedno
slovo sa sledećim, stvarajući tako utisak da je tekst napisan slovo po slovo.
Tematika se, iz pisma u pismo, uvek ponavljala i insistirala na istim tačkama.
Autor je, iznova i iznova, spominjao „istinu”, „decu smrti” i sastanak „na ulazu u
lavirint”. Valjs je te poruke dobijao tokom godina, ali tek ga je na kraju nešto
podstaklo da u vezi s tim preduzme akciju.
- Šta? - prošaputa Alisa.
Odgovor je skoro uvek bio u prošlosti. To beše jedna od prvih Leandrovih
lekcija. Jednom prilikom, vraćajući se sa sahrane jednog od glavnih zapovednika
Brigade za socijalna istraživanja u Barseloni, na koju ju je Leandro naterao da
pođe s njim (to je deo edukacije, glasio je njegov stručan sud), njen mentor je
izrekao tu misao. Leandrova teza beše da je, od određenog trenutka u životu,
budućnost nekog čoveka, uvek i nepromenljivo, u njegovoj prošlosti.
- Zar to nije očigledno? - rekla je Alisa.
- Iznenadila bi se time kako čovek uvek pokušava da u sadašnjosti ili u
budućnosti nađe odgovore koji se nalaze u prošlosti.
Leandro je imao izvesne sklonosti ka poučnim aforizmima. U toj prilici, Alisa
je pomislila da govori o pokojniku ili, čak, o samom sebi i onoj plimi tame koja
kao da ga beše izbacila na obale moći, kao tolike uglednike koji su se uspinjali
mračnom arhitekturom režima. Izabrani, s vremenom im je pronašla pravo ime.
Oni koji su uvek isplivavali u mutnoj vodi, kao otpad. Ta plejada šampiona, učini
joj se, ne beše rođena od majke, već začeta u pokrovu truleži koji se vukao po
ulicama one jalove zemlje kao krvava reka što izvire iz kanalizacije. Alisa shvati
da je tu sliku pozajmila iz knjige pronađene u Valjsovom kabinetu. Krv koja je
izvirala iz kanalizacije i polako plavila ulice. Lavirint.
Alisa je bacila pisma na pod i zatvorila oči. Hladnoća u venama od onog
otrova od leka otvarala je, uvek, mračno skrovište njenog uma. To je bila cena
koju je plaćala za ublažavanje bola. Leandro je to znao. Znao je da pod tim
ledenim velom, gde nije bilo ni bola ni svesti, njene oči mogu da vide kroz tamu,
da čuju i osete ono što drugi ne mogu čak ni da zamisle, da prate tajne za koje su
drugi verovali da su ih zakopali za sobom. Leandro je znao da Alisa, svaki put
kad utone u te crne vode i vrati se s nekim trofejom u rukama, tamo ostavlja deo
svoje kože i svoje duše. I da ga zbog toga prezire. Prezirala ga je besom kakav
samo biće koje poznaje svog tvorca i inventar njegove bede može osetiti.
Devojka naglo ustade i ode u kupatilo. Otvori mali ormar iza ogledala i
pronađe bočice, savršeno poredane, koje joj je Leandro ostavio. Njena nagrada.
Zgrabi ih rukama i snažno ih pobaca u umivaonik. Providna tečnost iščeze
među slomljenim staklom.
- Kurvin sin - promrmlja.
 U tom času, u sobi je zazvonio telefon. Alisa je gledala u svoj odraz u ogledalu
kupatila nekoliko trenutaka i pustila ga da zvoni. Očekivala je poziv. Vratila se u
sobu i podigla slušalicu. Otvorila je liniju ne govoreći ništa.
- Pronašli su Valjsova kola - reče Leandro na drugoj strani.
Ona je ćutala.
- U Barseloni - reče konačno.
- Da - potvrdi Leandro.
- I bez traga Valjsu.
- I njegovom telohranitelju.
Alisa sede na krevet, pogleda izgubljenog u svetlima koja su prozore prelivala
krvlju.
- Alisa, jesi li tu?
- Uhvatiću prvi jutarnji voz. Mislim da polazi sa Atoće u sedam. Čula je
Leandra kako uzdiše i zamislila ga opruženog na krevetu apartmana u Palasu.
- Ne znam da li je to dobra ideja, Alisa.
- Radije biste to prepustili policiji?
- Brinem zato što ćeš biti sama u Barseloni, to već znaš. Nije dobro za tebe.
- Neće se ništa desiti.
- Gde ćeš biti?
- Gde bih bila?
- U stanu u Ulici Avinjon... - uzdahnu Leandro. - Zašto ne u nekom dobrom
hotelu?
- Zato što je to moj dom.
- Tvoj dom je ovde.
Alisa pogleda sobu oko sebe, svoju tamnicu iz poslednjih godina. Samo
Leandru može pasti na pamet da taj sarkofag može biti dom.
- Zna li to Vargas?
- Vest je iz centrale. Ako ne zna, saznaće sutra ujutro.
- Još nešto?
Čula je Leandra kako duboko diše.
- Želim da mi se svakodnevno obavezno javljaš.
- U redu.
- Obavezno.
- Rekla sam da hoću. Laku noć.
Već je spuštala slušalicu kad je Leandrov glas dopro iz nje. Ponovo ju je
prislonila na uho.
- Alisa?
- Da?
- Čuvaj se.
 18

Uvek je znala da će se jednog dana vratiti u Barselonu. Da će to biti na njenom

poslednjem zadatku za Leandra - to je prekrivalo situaciju velom ironije koja
njenom mentoru nije mogla proći neopaženo. Zamislila ga je kako se vrti po
svom apartmanu, zamišljen, gledajući u telefon. U iskušenju da podigne
slušalicu i da je pozove ponovo i naredi joj da ostane u Madridu. Leandru se nije
dopadalo kad njegove marionete pokušavaju da preseku konce. Nije tek jedan to
pokušao kako bi otkrio da to nije profesija za ljubitelje srećnog kraja. Ali Alisa je
uvek bila drugačija. Ona je bila njegova miljenica. Njegovo remek-delo.
Usula je sebi još jednu čašu belog vina i ispružila se da čeka poziv. Iskušenje
da iščupa kabl iz zida prošlo joj je kroz glavu. Kad je to poslednji put učinila,
dvojica njegovih lutaka pojavila su joj se na vratima da bi je sprovela do hola gde
ju je čekao Leandro kakvog nikad ne beše videla, uskraćen za svoj smiren izgled,
izjeden strepnjom. Tad je gledao u nju s mešavinom podozrivosti i žudnje, kao
da se koleba da li da je zagrli ili da naredi svojim ljudima da je na licu mesta
razvale kundacima. „Nemoj više nikad da mi učiniš ovakvo nešto”, rekao je tad.
Od te noći su prošle dve godine.
Čekala je Leandrov poziv do duboko u noć, ali on nije stigao. Mora da je
mnogo želeo da pronađe Valjsa i ugodi višim državnim instancama da bi mu
otvorili vrata kaveza. Sigurna u to da nijedno od njih dvoje te noći neće oka
sklopiti, Alisa odluči da se skloni na jedino mesto na svetu kamo Leandro nikad
nije mogao stići po nju. Stranice neke knjige. Iskopala je sa stola crnu knjigu koju
je pronašla skrivenu u Valjsovom kabinetu, spremna da uroni u um Viktora
Mateiša.
Tek što je završila prvi pasus, zaboravila je da je to predmet iz istrage.
Očarana mirisom reči, istog časa se izgubila u stranicama knjige, uranjajući u
bujicu slika i kadenci koje je izlivala priča o Arijadninim avanturama pri njenom
silasku u onu začaranu Barselonu. Svi pasusi i sve rečenice kao da su
komponovani po ključu muzičke metrike. Naracija je povezivala reči u
filigranske čvorove i uvlačila oči u čitanje tembra i boja što je u umu crtalo
pozorište senki. Čitala je dva sata bez prekida, uživajući u svakoj rečenici i
pribojavajući se da će doći kraj. Kad se, okrenuvši poslednju stranicu, srela sa
ilustracijom zavese koja se spušta nad scenom u kojoj tekst isparava u prah od
tame, Alisa zatvori knjigu na grudima i ispruži se u mraku, pogleda još
izgubljenog u Arijadninim avanturama u njenom lavirintu.
Opsednuta čarolijom te priče, zatvorila je oči i pokušala da zaspi. Zamišljala je
Valjsa u njegovom kabinetu, kako sakriva knjigu ispod donjeg dela fioke i baca
ključ. Od svega što je mogao sakriti, izabrao je tu knjigu, a onda je nestao.
Polako, umor je počeo da kaplje po njenom telu. Odmotala je peškir i gola se
uvukla pod čaršav. Okrenula se na stranu, sklupčana i s rukama prepletenim oko
bedara. Pade joj na pamet da je veoma izgledno da će joj to biti poslednja noć u
toj sobi koja joj godinama beše tamnica. Ostade tako, iščekujući, slušajući
šumove i jadikovke zgrade koja je već predosećala njeno odsustvo.
Ustala je malo pre zore, tačno na vreme da stavi sve neophodno u kofer a da
ostalo ostavi kao dar za rastanak nevidljivim stanarima hotela. Pogleda svoj
mali grad od knjiga naslaganih uza zidove i tužno se osmehnu. Maura će znati
šta da uradi s njenim prijateljima.
Svitalo je kad je prešla preko hola bez namere da se oprašta od izgubljenih
duša Hispanije. Išla je prema izlazu kad je iza leđa začula Maurin glas.
- Znači, bila je istina - reče recepcioner. - Odlazite.
Alisa zastade i okrete se. Maura ju je posmatrao naslonjen na portfiš čija je
pređena kilometraža bila skoro ista kao njegova. Smešio se da ne bi plakao,
pogleda izgubljenog u beskrajnoj tuzi.
- Idem kući, Maura.
Recepcioner više puta klimnu glavom.
- Dobro činite.
- Ostavila sam svoje knjige gore. Za vas su.
- Čuvaću ih.
- I odeću, pregledajte je. Nekome iz zgrade će dobro doći.
- Odneću je u Karitas, ovde ima mnogo raznih budala i ne bih želeo da naiđem
na nekog pametnjakovića da njuška gde ne treba.
Alisa priđe tom čovečuljku i zagrli ga.
- Hvala za sve, Maura - šapnu mu na uho. - Nedostajaćete mi.
Maura pusti portfiš da padne na pod i zagrli je drhtavim rukama.
- Zaboravite nas čim stignete kući - reče slomljenim glasom.
Htela je da ga poljubi za rastanak, ali Maura, vitez tužnog lika i stare škole,
pruži joj ruku. Alisa mu je steže.
- Možda će pozvati neki Vargas da pita za mene...
- Ne brinite. Otarasiću ga se. Hajde, polazite već jednom.
Ušla je u taksi koji ju je čekao pred ulazom i zatražila od vozača da je odveze
do stanice Atoća. Olovni prekrivač prekrivao je grad i stakla automobila bila su
pod velom inja. Taksista, koji je izgledao kao da je proveo noć ili celu nedelju za
volanom, pridržavajući se za svet tek naznakom cigarete koja mu je visila sa
usana, posmatrao ju je u retrovizoru.
- U jednom pravcu ili povratna? - upita.
- Ne znam - odgovori Alisa.
Stigavši na stanicu, primeti da ju je Leandro pretekao. Sedeo je za stolom
jednog kafea pored biletarnice čitajući novine i igrajući se kašičicom za kafu.
Dvojica njegovih kerbera bila su postavljena kao dva stuba na nekoliko metara
od njega. Videvši je, Leandro presavi novine i osmehnu se očinski.
- Ako ranije ustaneš, neće ranije svanuti - reče Alisa.
- Ne idu ti poslovice, Alisa. Sedi. Jesi li doručkovala?
Ona odmahnu i sedc za sto. Poslednje što je želela bilo je da naljuti Leandra
baš kad se spremala da između sebe i njega postavi šeststo kilometara
razdaljine.
- Postoje zajedničke navike među smrtnicima, na primer, doručak i
prijateljstvo. Prijale bi ti, Alisa.
- Imate li vi mnogo prijatelja, Leandro?
Alisa opazi leden blesak u očima svog šefa, nagoveštaj upozorenja, i spusti
pogled. Skrušeno prihvati kiflu i šolju kafe s mlekom koju joj konobar, na
Leandrov znak, usu, pa otpi nekoliko kapi pod njegovim budnim okom.
Čovek izvadi koverat iz kaputa i pruži joj ga.
- Rezervisao sam kupe samo za tebe u prvoj klasi. Nadam se da nećeš biti
nezadovoljna. Tu imaš i nešto novca. Danas ću ti uplatiti ostatak na račun banke
Ispano. Ako ti zatreba jos, obavesti me.
- Hvala.
Alisa je grickala kiflu, suvu i hrapavu za nepce. Teško je gutala. Leandro nije
skidao pogled s nje. Ona je krišom pogledala na gore okačen sat.
- Još deset minuta - reče njen mentor. - Samo polako.
Grupe putnika defilovale su ka peronu. Alisa je postavila ruke oko šolje, tek da
bi ih negde stavila. Tišina između njih bolela je.
- Hvala što si došao da me ispratiš na rastanku - osmeli se ona.
- To je ono što sad radimo? Rastajemo se?
Alisa odmahnu. Ostali su da sede ne progovarajući ni reč nekoliko minuta.
Konačno, kad je Alisa već pomislila da će smrskati šolju koju je stiskala između
prstiju, Leandro ustade, polako zakopča kaput i zaveza šal. Stavi kožne rukavice
i, smešeći se dobroćudno, saže se da je poljubi u obraz. Njegove usne bile su
hladne, a dah mu je mirisao na mentu. Alisa ostade nepomična, skoro se ne
usuđujući ni da diše.
- Želim da me svakog dana pozoveš. Obavezno. Počev od večeras, čim stigneš,
da znam da je sve bilo u redu.
Ona ne reče ništa.
- Alisa?
- Svakog dana, obavezno - odrecitovala je.
- Bez zadirkivanja.
- Izvinite.
- Kako izdržavaš bol?
- Dobro. Bolje. Mnogo bolje.
Leandro izvadi bočicu iz džepa kaputa i pruži joj je.
- Znam da ne voliš da uzimaš, ali meni ćeš učiniti. Nije jako kao injekcija.
Samo kao obična tableta. Nemoj uzimati na prazan stomak, a pogotovo ne s
alkoholom.
Alisa uze bočicu i stavi je u tašnu. Nije htela da započinje svađu u tom času.
- Hvala.
Leandro klimnu glavom i pođe ka izlazu u pratnji svojih ljudi.
Voz je čekao pod staničnim svodom. Momak koji nije mogao imati ni
dvadeset godina zatraži joj kartu na izlazu na peron i odvede je do vagona prve
klase koji je, prazan, bio na početku kompozicije. Primetivši da ona lagano
hramlje, momak joj pomože da se popne i odvede je do kupea, gde stavi kofer u
prtljažnik i podiže zastor na prozoru. Staklo je bilo zamagljeno i on ga obrisa
rukavom sakoa. Balet putnika klizio je po peronu pretvorenom u ogledalo od
vlažnog jutarnjeg daha. Alisa mu pruži napojnicu i momak se udalji, naklonivši
se pre nego što zatvori vrata kupea.
Devojka se sruči na sedište, odsutno posmatrajući stanična svetla. Voz ubrzo
poče da se vuče i Alisa se prepusti blagom njihanju vagona sluteći prve zrake
sunca nad Madridom usidrenom u magli. Tad ga spazi. Vargas je trčao po
peronu pokušavajući da stigne voz. U svom uzaludnom trčanju gotovo je uspeo
da prstima dodirne vagon i da se sretne s neprobojnim Alisinim pogledom.
Gledala ga je kroz prozor bez ikakvog izraza. Vargas naposletku odustade, s
rukama na kolenima i gorkog osmeha, bez daha, na usnama.
Grad je iščezavao u daljini i voz se ubrzo našao u ravnici, bez horizonta, koja
se prostirala unedogled. Alisa oseti da je, iza tog zida tame, Barselona već
nanjušila njen trag u vazduhu. Zamisli je kako se otvara poput crne ruže i na
trenutak je preplavi onaj mir neizbežnosti, uteha prokletih, ili je to možda, reče
sebi, samo umor. Više nije bilo važno. Zatvori oči i predade se snu dok je voz,
raskriljujući tminu, klizio ka lavirintu duhova.
 1

Hladnoća. Hladnoća koja štipa kožu, reže meso i buši kosti. Vlažna hladnoća
koja čupa mišiće i pali utrobu. Hladnoća. U tom prvom trenu svesti, to je jedino
na šta može da misli.
Tama je skoro potpuna. Tek pukotina svetlosti prodire iz visine. To je jedva
dah škiljave svetlosti koja prianja uz senke poput sjajne prašine i sugeriše
konture prostora u kojem se nalazi. Njegove zenice se šire i može da vidi
omanju prostoriju. Zidovi su od golog kamena. Propuštaju vlagu koja se
presijava u polutami, kao da se niz njih sliva taman plač. Pod je takođe od
kamena i poplavljen nečim što, izgleda, nije voda. Smrad koji lebdi u vazduhu
prodoran je. Naspram njega nazire se niz debelih zarđalih rešetaka, a iza njih se
stepenice penju ka tami.
Nalazi se u ćeliji.
Valjs pokušava da ustane, ali noge mu otkazuju. Jedva uspeva da korakne,
preseku mu se kolena i pada na stranu. Udara licem o pod i psuje. Pokušava da
povrati dah. Ostaje nemoćan nekoliko minuta, lica zalepljenog za viskozan sloj
koji prekriva tlo i ispušta neki metalan i slatkast miris. Usta su mu suva, kao da
je progutao zemlju, a usne ispucale. Pokušava da ih dotakne desnom rukom, ali
shvata da je ne oseća, kao da ispod lakta nema ništa.
Uspeva da sedne pomažući se levom rukom. Podiže desnu ruku do lica i
posmatra je na kontrasvetlu žućkaste koprene što boji vazduh. Drhti mu. Vidi je
da drhti, ali ne oseća je. Pokušava da otvori i zatvori pesnicu, ali mišići ne
odgovaraju. Tek tad primećuje da mu nedostaju dva prsta, kažiprst i srednji
prst. Na njihovom mestu su dve crne mrlje iz kojih vise patrljci kože i mesa.
Valjs hoće da vikne, ali nema glasa i može da artikuliše samo gluv vapaj. Pada na
leda i zatvara oči. Valjs počinje da diše na usta kako bi izbegao snažan miris koji
truje vazduh. Dok to čini, u misli mu dolazi sećanje iz detinjstva, iz jednog
dalekog leta na imanju njegovih roditelja u okolini Segovije, na jednog starog
psa koji se sklonio u podrum da umre. Valjs se seća da je onaj odvratan smrad
koji je zagospodario kućom bio sličan ovom koji mu sad pali grlo. Ali ovaj je
mnogo gori i jedva mu dozvoljava da razmišlja. Za nekoliko trenutaka, minuta ili
možda sati, pobeđuje ga umor i on pada u konfuzno stanje između sna i jave.
Sanja kako putuje vozom u kojem, osim njega, nema putnika. Lokomotiva
besno tutnji na oblacima od crne pare ka utvrđenom gradu-lavirintu sa
zgradama poput katedrala, šiljatim kulama i zamršenim mostovima i
krovovima spletenim u mnoštvo nemogućih uglova pod krvavim nebom. Malo
pre nego što će ući u beskrajan tunel, Valjs promoli glavu kroz prozor i vidi da
ulaz čuvaju dva velika anđela raširenih krila i oštrih zuba koji im proviruju
između usana. Rasklimatan natpis nad ulazom kaže:

Barselona

Voz uranja u tunel paklenom tutnjavom i, kad izroni na drugoj strani, obrisi
planine Monžuik uzdižu se pred njim, s tvrđavom iscrtanom u visinama u auri
grimizne svetlosti. Valjs oseća da mu se grči želudac. Kontrolor, sav iskrivljen,
kao deblo starog drveta šibanog olujom, približava se hodnikom i zaustavlja se
pred njegovim kupeom. Na uniformi ima pločicu na kojoj piše „SALGADO”.
- Vaša stanica, gospodine direktore...
Voz se penje krivudavim putem kojeg se još kako dobro seća i ulazi u područje
zatvora. Zaustavlja se u mračnom hodniku i on silazi. Voz nastavlja put i nestaje
u tmini. Valjs se okreće i shvata da je zarobljen u zatvorskoj ćeliji. Tamna prilika
posmatra ga s druge strane rešetaka. Kad ushtedne da joj objasni da je posredi
greška, da se nalazi s pogrešne strane i da je on upravnik zatvora, glas mu ne
dolazi do usana.
Bol se javlja nešto kasnije i čupa ga iz sna poput električne struje.

Miris leša, tama i hladnoća tamo su i dalje, ali sad ih jedva primećuje. Jedino
na šta može da misli jeste bol. Bol kakav nikad nije upoznao. Kakav nikad nije
mogao da zamisli. Desna ruka mu gori. Oseća kao da ju je stavio u vatru i ne
može da je izvadi. Hvata svoju desnu ruku levom. Čak i u tami može da primeti
kako dve crne mrlje na onom mestu gde je trebalo da budu njegova dva prsta
luče gnojavu gustu tečnost pomešanu s krvlju. Krikne bez glasa.
Bol mu pomaže da se seti.
Slike odigranog događaja iscrtavaju se u njegovim mislima. Seća se trenutka
kad se obrisi Barselone uobličavaju u daljini, pod sumrakom. Valjs je posmatra
kroz prozor automobila kao veliki dekor vašarske predstave i seća se koliko
mrzi taj grad. Njegov odani telohranitelj vozi u tišini, usredsređen na saobraćaj.
Ako oseća strah, ne pokazuje ga. Prolaze avenijama i ulicama gde se vide ljudi u
kaputima i u žurbi pod zavesom snega koji lebdi u vazduhu kao magla od stakla.
Kreću se avenijom prema gornjem delu grada i ubrzo zalaze putem što se
uspinje, upisujući hiljadu krivina, prema krovu Valjvidrere. Valjs prepoznaje onu
čudnu tvrđavu s fasadama što vise s neba. Barselona im ostaje pod nogama,
tepih tame koji se stapa s morem. Uspinjača se vere po obroncima upisujući
zmiju zlatne svetlosti koja ocrtava velike modernističke vile posute po planini.
Tamo, utonula među drvećem, pomalja se silueta velike stare kuće. Valjs guta
pljuvačku. Visente ga pogleda i on mu pokaže potvrdni gest. Sve će se veoma
brzo završiti. Valjs otkoči revolver u svojoj ruci. Noć je već pala kad stižu do
vrata vile. Kapija je otvorena. Automobil ulazi u vrt obrastao žbunjem i obilazi
fontanu, suvu i prekrivenu bršljanom. Visente zaustavlja kola ispred stepeništa
koje se penje do ulaza. Isključuje motor i vadi svoj revolver. Visente nikad ne
koristi pištolj, samo revolver. Revolver se, kaže, nikad ne zakoči.
- Koliko je sati? - pita Valjs utanjenim glasom.
Visente ne stiže da odgovori. Sve se odvija veoma brzo. Telohranitelj tek što
je izvadio ključ za kontakt kad je Valjs spazio priliku s druge strane prozora. Nije
je video da se približava. Visente, bez reči, pomeri ga u stranu i puca. Staklo
prozora pršti nekoliko centimetara od njegovog lica. Valjs oseća kako mu se
komadići stakla zarivaju u lice. Prasak metka ga zaglušuje, njegove uši probijene
su gromkim fijukom. Pre nego što se oblak prašine koji lebdi u kolima spusti,
vozačeva vrata naglo se otvaraju. Visente se okreće, s revolverom u ruci, ali
nema vremena za drugi pucanj pošto mu nešto pre toga probode grlo. Hvata se
obema rukama za vrat. Krv, tamna, curi između njegovih prstiju. Pogledi im se
na trenutak sreću, Visenteov je začaran nevericom. Sekund kasnije, telohranitelj
pada preko volana i pritiska sirenu. Valjs pokušava da ga pridrži, ali on se
naginje na stranu i polovina njegovog tela ostaje da visi van automobila. Valjs
drži revolver obema rukama i nišani prema nečem crnom iza otvorenih
vozačevih vrata. Tad čuje disanje iza sebe i, kad se okrene da puca, jedino što
oseti jeste tup i hladan udarac u ruku. Oseća metal na kosti i preliva ga mučnina
koja mu zamućuje.vid. Revolver mu pada u krilo i on primećuje da mu krv curi
niz ruku. Prilika se približava, u ruci joj kaplje sečivo noža, okrvavljeno.
Pokušava da otvori vrata automobila, ali brava mora da se zaglavila od prvog
pucnja. Ruke ga hvataju za vrat i besno ga povlače. Valjs primećuje da ga izvlače
iz vozila kroz prozorski otvor i vuku šljunkovitim putem do stepenica od
izlomljenog mermera. Čuje lagane korake kako se približavaju. Mesečina crta
ono za šta on u svom delirijumu misli da je anđeo, a onda pomišlja da je smrt.
Valjs se sretne s tim pogledom i razume da se prevario.
- Čemu se smeješ, prokletniče? - pita glas.
Valjs se smeši.
 - Baš ličiš na... - mrmlja.
Valjs zatvara oči i čeka metak iz samilosti, koji ne stiže. Oseća kako ga anđeo
pljuje u lice. Njegovi koraci se udaljavaju. Bog, ili đavo, sažali se na njega i on u
jednom trenu gubi svest.
Ne može da se seti da li se sve to dogodilo pre nekoliko sati, dana ili nedelja. U
toj ćeliji, vreme je prestalo da postoji. Sve je hladnoća, bol i tama. Obuzima ga
iznenadan napad besa. Dovlači se do rešetaka i udara po ledenom metalu dok ne
klone. Još se drži za gvozdene šipke kad se u visini otvara pukotina svetlosti
koja crta stepenice što se spuštaju do ćelije. Valjs čuje korake i podiže oči
ispunjen nadom. Pruža ruku napolje, preklinjući. Njegov tamničar ga posmatra
iz polutame, nepomičan. Nešto prekriva njegovo lice, što ga podseti na zaleđen
izraz lica lutaka u izlogu robne kuće na Gran viji.
- Martine? Vi ste? - pita Valjs.
Ne dobija odgovor. Tamničar ga samo gleda ne govoreći ništa. Valjs
naposletku klima glavom, kao da želi da mu stavi do znanja kako razume pravila
igre.
- Vode, molim vas - cvili.
Neko vreme, njegov tamničar se ne pomera. Zatim, kad Valjs poveruje da je
sve izmislio i da njegovo prisustvo nije ništa do fragment delirijuma od bola i
infekcije koja ga živog jede, tamničar se približi nekoliko koraka. Valjs se smeši,
pokorno.
- Vode - preklinje.
Mlaz urina poprska mu lice i užari rane kojima je pokriven. Valjs arlaukne i
krene nazad. Povlači se dok mu leđa ne udare o zid i tamo se skupi, sklupča.
Tamničar se gubi ka vrhu stepenica i svetlost ponovo iščezava za odjekom vrata
koja se zatvaraju.
Tad primećuje da nije sam u ćeliji. Visente, njegov odani telohranitelj, sedi
oslonjen leđima u uglu. Ne pomera se. Vidljivi su samo obrisi njegovih nogu. I
šaka. Dlanovi i prsti su mu naduveni i boje su purpura.
- Visente?
Valjs se dovlači do njega, ali zaustavlja se osetivši blizinu smrada. Sklanja se u
suprotan ugao i savija se oko sebe obgrlivši kolena i zabijajući glavu između
nogu da bi pobegao mirisu. Tad pokušava da prizove sliku svoje kćeri Mersedes.
Zamišlja je kako se igra u vrtu, u svojoj kući lutaka, kako se vozi u svom vozu.
Zamišlja je kao devojčicu, onog pogleda uhvaćenog u njegovom, koji sve prašta i
koji unosi svetlost tamo gde je nikad nije bilo.
Malo zatim, predaje se hladnoći, boli i umoru i oseća da ponovo gubi svest.
Možda je smrt, misli ispunjen nadom.
 2

Fermin Romero de Tores probudi se na prevaru. Srce mu je pumpalo u ritmu

mitraljeza i spopao ga je osećaj da mu je vagnerovski sopran seo na grudi.
Otvori oči ka plišanoj tami i pokuša da povrati dah. Kazaljke sata potvrdiše ono
što je sumnjao. Nije još bila ni ponoć. Uspeo je da odspava tek sat pre nego što
ga je nesanica ponovo napala kao tramvaj koji je izleteo iz šina. Pored njega,
Bernarda je hrkala kao telence, smešeći se blažena u Morfejevom zagrljaju.
- Fermine, mislim da ćeš postati otac.
Trudnoća ju je učinila poželjnijom nego ikad, njena lepota u cvatu i cela ona
behu praznik oblina na koje bi se istog časa bacio zubima. Bio je gotov da završi
posao svojim karakterističnim „ponoćnim ekspresom”, ali nije se usudio da je
probudi i razbije onaj nebeski mir kojim je zračilo njeno lice. Znao je da su, ako
bi to učinio, postojale dve mogućnosti: ili bi H-bomba hormona koji su joj
izbijali kroz pore eksplodirala i Bernarda se pretvorila u divlju tigricu i od njega
napravila šnicle, ili bi je varnica opekla i u njegovu svetu suprugu uvukli bi se svi
strahovi, uključujući onaj da bilo kakav pokušaj iskrcavanja u njeno potpalublje
dovodi bebu u opasnost. Fermin je nije krivio. Bernarda je izgubila prvo dete,
koje su začeli malo pre sklapanja braka. Takva je bila tuga koja ju je obuzela da
se Fermin uplašio da je zauvek gubi. S vremenom, kako im lekar i beše obećao,
Bernarda se vratila u stanje blaženog iščekivanja i u život. Ali sad je živela u
stalnoj bojazni da će ponovo izgubiti bebu i ponekad kao da se plašila i da diše.
- Ljubavi moja, ali lekarje rekao da ništa neće biti.
- On nema srama. Kao ni ti.
Mudar čovek je onaj koji ne budi vulkane, revolucije i trudne žene. Fermin
tajno napusti bračnu postelju i na prstima klisnu do trpezarije skromnog stana
u Ulici Hoakina Koste, u koji su se uselili po povratku s medenog meseca. Beše
pomislio da uguši jad i pohotu u sugusu, ali letimičan pogled ka ostavi otkri mu
da su mu zalihe na nuli. Fermin oseti da mu duša silazi u pantofle. Situacija beše
ozbiljna. Seti se tad da je u holu stanice Francuska uvek bio jedan ulični
prodavač slatkiša i cigareta, na dežurstvu do ponoći, Dijego el Sijego4, obično
veoma dobro opremljen karamelama i opscenim vicevima. Vizija sugusa od
limuna unapred mu je izazvala lučenje pljuvačke i on, ne gubeći vreme, skide
pižamu i prebaci preko sebe dovoljno odeće za pohod na ospice u sibirskoj noći.
Tako opremljen, izađe na ulicu da bi zadovoljio niske strasti i šutnuo nesanicu.
Raval je dom besanih jer, mada takođe ne spava, poziva na zaborav i, koliko
god muka vukao sa sobom, čovek već posle nekoliko koraka naiđe na nekoga ili
nešto što ga podseti da uvek postoje oni koji su dobili lošije karte od njega u
partiji života. Te noći izukrštanih sudbina, žućkasto kužno isparenje iz urina,
svetiljki na gas i jeke u boji sepije lebdelo je po klupku uličica poput čarolije ili
upozorenja, već po ličnom ukusu.
Tumarao je kroz viku, smrad i ostala ispoljavanja lumpen-proletarijata koja
su davala živost uličicama mračnim i krivudavim poput biskupovih fantazija.
Izronio je, konačno, u podnožje Kolumbovog spomenika. Urota galebova obojila
ga je u gvano-belo, u nejasnom omažu mediteranskoj ishrani.
Fermin se uputi kejom prema stanici Francuska, ne usuđujući se da pogleda
iza sebe i ugleda zlokobnu siluetu Tvrđave Monžuik gore, u planini, kako vreba.
Horde američkih mornara lutale su oko luke u potrazi za provodom i
prilikama za kulturnu razmenu s damama lakih vrlina radim da ih nauče
osnovnom vokabularu i trima-četirima trikovima po mediteranskom ukusu. U
sećanje mu dođe Rosica, olakšanje tolikih mračnih noći njegove mladosti, čiste
duše i velikodušnih grudi, koja ga je ne jednom prilikom spasla samoće. Zamisli
je s njenim pretendentom, uspešnim trgovcem iz Reusa koji ju je prethodne
godine povukao iz aktivne službe, pa sad putuje po svetu kao gospođa, što je
uvek bila i, možda, oseća kako joj se život konačno smeši.

Misleći na Rosicu i na onu vrstu u stalnoj opasnosti od istrebljenja -na ljude

dobrog srca - Fermin stiže na stanicu. Spazi Dijega el Sijega, koji se već spremao
da spusti jedra, i potrča k njemu.
- Fermine, čoveče, mislio sam da u ovo doba spopadaš svoju ženu - reče
Dijego. - Kratak si sa sugusom?.
- Ispod minimuma.
- Imam limun, ananas i jagodu.
- Neka bude limun. Pet vrećica.
- I jednu kuća časti.
Fermin mu plati i ostavi napojnicu. Dijego, ne brojeći ga, pohrani novac u
kožnu torbicu koju je nosio oko struka kao kondukteri u tramvaju. Fermin nikad
nije razumeo kako Dijego el Sijego zna da li ga varaju ili ne, ali znao je. Štaviše,
namirisao bi takve izdaleka. Rodio se bez očiju i s lošom srećom kadeta
pešadije. Živeo je sam u sobi bez prozora u pansionu u Ulici Prinsesa, a njegov
najbolji prijatelj beše tranzistor na kojem je slušao fudbal i vesti koje su ga silno
zasmejavale.
- Došao si da gledaš vozove, a?
- Stare navike - reče Fermin.
Gledao je Dijega el Sijega kako polazi ka svom pansionu, gde ga nisu čekale ni
stenice, i pomisli na Bernardu, kako spava u njihovom krevetu i miriše na
ružinu vodicu. Hteo je da se vrati kući, ali odluči da uđe u veliku staničnu lađu,
katedralu od pare i gvožđa preko koje se vratio u Barselonu jedne daleke noći
1941. godine. Uvek je verovao da sudbina, pored svog hobija da zaskače nevine
ljude s leđa i, ako je moguće, spuštenih pantalona, voli da se gnezdi na
železničkim stanicama u svojim pauzama za kafu. Tu su počinjale ili se
završavale tragedije i romanse, bekstva i povraci, izdaje i odsutnosti. Život,
govorio je sebi, to je železnička stanica na kojoj se čovek uvek popne, ili ga
popnu, u pogrešan voz.
Takve misli, dubine šoljice kafe, obično su mu navirale pred svitanje, kad se
telo već umori od prevrtanja ali glava se i dalje vrti kao čigra. Odlučivši da
jeftino filozofiranje zameni skromnim komforom drvene klupe, Fermin uđe pod
zaobljen stanični svod, jasnu indikaciju lukavog arhitekte da se u Barseloni
budućnost rađa iskrivljena.
Smestio se na klupu, odmotao sugus i prineo ga ustima. Odsutan u slatkoj
nirvani, odlutao je pogledom u daljinu šina što su se gubile u noći. Ubrzo pod
svojim stopalima oseti podrhtavanje tla i spazi svetlolokomotive koje je cepalo
noć. Nekoliko minuta kasnije, voz se nizao na ulazu u stanicu, galopirajući na
oblaku od pare.
Veo magle koji je dolazio s mora prelazio je preko perona obavijajući varkom
putnike dok su silazili iz vagona posle dugog puta. Nedostajala su srećna lica.
Fermin ih je posmatrao dok su prolazili, proučavajući njihove umorne pokrete i
njihovu odeću, zamišljajući nedaće i okolnosti koje ih dovode u grad. Bio se
uživeo kao brzinski biograf anonimnih građana kad ju je ugledao.
Sišla je iz vagona obavijena onakvim velom bele pare u kakvom je Fermin
naučio da očekuje da ugleda svoju voljenu Marlen Ditrih kako silazi na stanici u
Berlinu, Parizu ili u nekom drugom mestu, koje nikad nije postojalo, u onom
slavnom 20. veku, u crno-beloj tehnici, na matineu u bioskopu Kapitol. Žena -
iako joj ne bi dao ni trideset godina, nije mu padalo na pamet da je opiše kao
devojku, devojčurak, niti bilo kojom drugom sličnom zamenom - hodala je
lagano hramljući, što joj je davalo crtu zanimljivosti i ranjivosti.
Imala je oštro lice i figuru iz kojih su istovremeno zračili i svetlost i senka. Da
je trebalo da svom prijatelju Danijelu referiše o njenom izgledu, rekao bi mu da
liči na one sablasne anđele ponoći što su se ponekad pojavljivali na stranicama
romana njegovog starog druga u zatvorskoj galeriji tvrđave na Monžuiku,
Davida Martina, posebno na neopisivu Kloe, junakinju mnogih priča u
sumnjivom dekoru zlokobnog serijala Grad prokletih, koja mu je toliko sna
oduzela u dugim sesijama grozničavog čitanja, za kojih je stekao
enciklopedijsko znanje o trovačkoj veštini, mračnim strastima zločinačkih
umova i nauci i tradiciji izrade i nošenja ženskog donjeg veša. Možda je došao
čas da ponovo pročita te uzavrele gotske romanse, reče sebi, pre nego što mu se
duh i gonada neizlečivo ne uštave.
Fermin ju je posmatrao kako mu se približava i razmenio poglede s njom.
Beše to tek tren, slučajan pokret, iz kojeg je brzo pobegao da bi spustio glavu i
pustio je da prođe pored njega. Fermin zagnjuri lice u kaput i okrenu glavu.
Putnici su se udaljavali prema izlazu, i žena s njima. On ostade tamo prikovan,
skoro drhteći, dok mu ne priđe šef stanice.
- Čujte, noćas više ne stižu vozovi, a ovde ne možete ostati da spavate...
Fermin klimnu glavom i pođe vukući noge. Stigavši do hola, baci pogled, ali od
nje nije bilo ni traga. Požuri na ulicu, gde je duvao hladan vetar koji ga je vratio u
zimsku stvarnost.
- Alisa? - postavi pitanje vetru. - Jesi li to ti?
Fermin uzdahnu i pođe ka tami ulica, govoreći sebi da nije moguće, da te oči
na koje je nabasao nisu iste one koje je napustio daleke noći požara za vreme
rata i da je devojčica, koju nije umeo da spase, Alisa, morala stradati one noći, s
toliko drugih. Čak ni njegova nemezis, sudbina, nije mogla imati toliko crn
smisao za humor.
„Možda je duh koji se vratio iz mrtvih da te podseti da onaj ko dopusti da
umre jedno biće ne zaslužuje da donese potomke na ovaj svet. Okolišanja
Vrhovnog nedokučiva su, to su popovi već rekli”, umovao je.
- To mora imati neko naučno objašnjenje - reče naglas. - Kao jutarnja erekcija.
Fermin se uhvati za taj empirijski princip i, zarivajući zube u dva sugusa
istovremeno, pođe nazad ka toploj postelji, gde ga je čekala Bernarda, sa
ubeđenjem da se ništa ne događa slučajno i da će, kad-tad, otkriti tu tajnu ili će
ta tajna otkriti njega, zauvek.
 3

Dok se kretala ka izlazu, Alisa spazi priliku na klupi, blizu ulaza na peron, koja
ju je posmatrala krišom. Bio je to suvonjav čovečuljak čije je lice gravitiralo oko
ogromnog nosa. Pojava pomalo Gojinog poteza. Nosio je kaput koji mu je bio
velik i podsećao je na puža koji tegli svoju ljušturu. Alisa bi se mogla zakleti da
on ispod kaputa ima presavijene novine da ga štite od zime, ili ko zna od čega,
mada još od prvih posleratnih godina nije videla da neko to i dalje upražnjava.
Najjednostavnije bi bilo zaboraviti ga i reći sebi da je to bio samo još jedan
kroki iz mnoštva u plimi razbaštinjenih koji su i dalje plovili po senovitim
delovima velikih gradova, skoro dvadeset godina od kraja rata, u iščekivanju da
se istorija seti Spanije i izbavi je iz zaborava. Najjednostavnije bi bilo verovati
da će joj Barselona odobriti bar nekoliko sati primirja pre nego što je suoči s
njenom sudbinom. Alisa prođe pored njega ne osvrćući se i uputi se ka izlazu,
moleći pakao da je on nije prepoznao. Beše prošlo dvadeset godina od one noći,
a ona je tad bila tek devojčica.
Na izlazu iz stanice, uđe u taksi i zamoli vozača da je odveze do broja
dvanaest u Ulici Avinjon. Glas joj je drhtao dok je izgovarala te reči. Automobil
krenu Šetalištem Izabele II prema Vija Lajetani, izbegavajući ples tramvaja koji
su palili maglu udarima plavog elektriciteta, iskričavog na žicama. Alisa je
pažljivo, kroz prozor, razgledala mračne obrise Barselone, lukove i kule, uličice
koje su zalazile u stari grad i udaljena svetla tvrđave na Monžuiku, u visinama.
„Dome, mračni dome”, reče u sebi.
U te sitne sate jedva da je bilo saobraćaja i za pet minuta stigli su na cilj.
Taksista je ostavi ispred vrata broja dvanaest Ulice Avinjon i, zahvalivši na
napojnici koja je bila dvostruko veća od cene vožnje, pođe niz ulicu prema luci.
Alisa dopusti da je obavije hladan vetar koji je donosio miris kvarta, stare
Barselone, koji čak ni kiša nije mogla iskoreniti. Samu sebe je iznenadila kad se
nasmešila. S vremenom se čak i ružna sećanja preruše u belo.

Njeno staro boravište nalazilo se nekoliko koraka ispod raskrsnice sa Ulicom

Fernando, prekoputa starog Gran kafea. Alisa je preturala po džepovima svog
kaputa kad je začula kako se vrata otvaraju. Podigla je pogled i srela nasmejano
lice Hesuse, nastojnice.
 - Isuse, Marijo i Josife - otpevala je, vidljivo uzbuđena.
Pre nego što je Alisa uspela da odgovori, Hesusa je ščepa jednim od svojih
zagrljaja zmije udava i proštepa je po licu poljupcima koji su mirisali na anis.
- Čekajte da vas dobro vidim - reče nastojnica puštajući je.
Alisa joj se nasmeši.
- Nemojte mi reći da sam previše mršava.
- To će vam muškarci reći, i jedanput u životu biće u pravu.
- Ne znate koliko ste mi nedostajali, Hesusa.
- Sad se ulagujete, kako vas samo nije stid? Dajte da vas još jednom poljubim,
iako niste zaslužili, toliko vremena ste bili odsutni, ni da dođete, ni da pozovete,
ni da pišete, ništa, baš ništa...
Hesusa Labordeta bila je jedna od onih ratnih udovica s duhom i odvažnošću
za devet života, koje nikad nisu mogle da odžive niti će ih moći odživeti.
Petnaest godina radila je kao nastojnica u zgradi, gde je imala stančić s dve
prostorije u dnu hodnika. Delila ga je s radiom zaglavljenim na stanici
romantičnih serija i psom mešancem kojeg je pronašla na ulici i nazvala
Napoleon, iako je on jedva uspevao da osvoji i ugao kako bi obavio svoju
urinarnu dužnost u ranim jutarnjim časovima, što se često završavalo tako što
je ispuštao municiju ispod poštanskih sandučića na ulazu. Dopunjavala je svoju
bednu platu krpljenjem i prepravljanjem stare odeće za pola kvarta. Zli jezici, a u
ona vremena skoro svi su to bili, voleli su da pričaju kako Hesusi bolje ide anis
od mornara u uskim pantalonama i da su je u nekim prilikama, kad bi malo
preterala s flašom, čuli da plače i vrišti zatvorena u svom malom stanu, dok
siroti Napoleon uplašeno zavija.
- Hajde, ulazite, hladno je kao đavo.
Alisa je ušla za njom.
- Gospodin Leandro je jutros zvao da javi da dolazite.
- Uvek je vrlo pažljiv gospodin Leandro.
- On je pravi džentlmen - potvrdi Hesusa, koja ga je držala na oltaru. - Baš se
lepo izražava...
Zgrada nije imala lift, a stepenice je arhitekta umetnuo kao element za
odvraćanje. Hesusa joj je krčila put i Alisa je išla za njom kako je mogla, vukući
kofer stepenik po stepenik.
- Provetrila sam vam stan i malo sam ga uljudila, baš mu je to bilo neophodno.
26
Fernandito mi je pomogao, nadam se da vam ne smeta. Kad je čuo da dolazite,
nije se smirio dok mu nisam dozvolila da nešto uradi...
Fernandito je bio nećak gospođe Hesuse. Ciste duše koju je mogao da
iskoristi čak i svetac, Fernandito je patio od adolescentske bolesti zaljubljivanja
u hroničnom stanju. Da stvar bude gora, majka priroda je želela da se našali s
njim dodelivši mu izgled naivka. Živeo je sa svojom majkom u susednoj zgradi i
radio je kao raznosač narudžbina u jednoj radnji, mada je najveći deo svog rada i
talenta posvećivao sastavljanju pesama visokog lirskog poleta posvećenih Alisi,
u kojoj je video neodoljivo ukrštanje dame s kamelijama i zle kraljice iz Snežane,
ali s malo više erotike. Malo pre nego što će Alisa otići iz Barselone, tri godine
ranije, Fernandito joj je izjavio svoju večnu ljubav, svoju spremnost da izrode
potomstvo od ne manje od petoro dece, uz božje posredovanje, i obećao da će
njegovo telo, njegova duša i ostali pribor uvek biti njeni, sve u zamenu za jedan
poljubac na rastanku.
- Fernandito, starija sam od tebe deset godina. Nije dobro da misliš na te
stvari - rekla mu je svojevremeno Alisa, brišući mu suze.
- Zašto me ne volite, gospođice Alisa? Nisam dovoljno muško za vas?
- Fernandito, ti si muško toliko da možeš potopiti Nepobedivu armadu, ali
ono što treba da uradiš jeste da nađeš devojku tvojih godina. Za koju godinu ćeš
shvatiti da sam bila u pravu. Ja ti mogu ponuditi samo svoje prijateljstvo.
Fernanditov ponos bio je kao aspirant za boksera s više želje nego kvaliteta:
ma koliko da dobije, uvek se vraćao po još.
- Niko vas neće voleti kao ja, Alisa. Niko.
Onog dana kad je Alisa hvatala voz za Madrid, Fernandito, kojem je,
zahvaljujući slušanju bolera preko radija, melodrama bila u krvi, čekao je na
stanici u nedeljnom odelu, sveže uglancanim cipelama i s jednim nemogućim
izgledom Karlitosa Gardela27 u minijaturi. Nosio je buket cveća koji ga je,
možebiti, koštao koliko je zarađivao za ceo mesec i beše odlučio da Alisi uruči
ljubavno i strasno pismo koje je iscedio od vrućice ledi Četerli, ali Alisa ga je
rasplakala, i to ne onako kako je to priželjkivao siroti Fernandito. Pre nego što je
Alisa stigla da se popne na voz i spase se od aspiranta za Kazanovu, Fernandito
se naoružao svom hrabrošću i kuraži koje je, flaširane, čuvao još od nastupa
puberteta i dao joj veliki poljubac kakav se može dati samo s petnaest godina i
koji te nagna da poveruješ, makar na tren, da ima nade na svetu.
- Uništavate mi život, gospođice Alisa - izjavi jecajući. - Umreću od plakanja.
Čitao sam da se to ponekad događa. Suvoća suznih žlezda na kraju razori aortu.
To su pre neki dan rekli preko radija. Videćete kad vam pošalju čitulju,
pritiskaće vas sećanje.
- Fernandito, u jednoj tvojoj suzi ima više života nego što ja mogu doživeti
makar umrla u stotoj.
 - To mi zvuči kao da ste uzeli iz neke knjige.
- Nema knjige koja može isterati tvoju pravdu, Fernandito, jedino možda
udžbenik iz biologije.
- Odlazite s tim svojim verolomstvom i kamenim srcem. Jednog dana, kad
budete sami, bez kučeta i mačeta, nedostajaću vam.
Alisa ga poljubi u čelo. Poljubila bi ga u usta, ali to bi ga ubilo.
- Već mi nedostaješ. Čuvaj se, Fernandito. I pokušaj da me zaboraviš.

Konačno stigoše do mansarde i Alisa, pošto se ponovo srela s vratima svog

starog boravišta, izađe iz svog transa. Hesusa otvori vrata i upali svetio.
- Ne brinite - reče nastojnica, koja kao da joj je pročitala misli -momak već
ima lepu devojku i baš je živnuo. Hajde, uđite.
Alisa spusti kofer na pod i uđe u stan. Hesusa je čekala na pragu. Sveže cveće
bilo je u vazi pokraj ulaza i kuća je mirisala na čisto. Polako je obišla sobe i
hodnike kao da je prvi put tu.
Čula je Hesusu iza leđa kad je spuštala ključ na sto i vratila se u trpezariju.
Nastojnica ju je posmatrala s poluosmehom.
- Kao da nisu prošle tri godine, zar ne?
- Kao da je prošlo trideset - odgovori Alisa.
- Koliko ćete ostati?
- Još ne znam.
Hesusa klimnu glavom.
- Dobro, mora da ste umorni. U kuhinji ćete naći nešto za večeru. Fernandito
vam je napunio ostavu. Ako vam bilo šta zatreba, znate gde sam.
- Mnogo vam hvala, Hesusa.
Domarka odvrati pogled.
- Drago mi je što ste ponovo kod kuće.
- I meni.
Hesusa zatvori vrata i Alisa začu njene korake kako se gube niza stepenice.
Razmakla je zavese i otvorila prozore da bi provirila na ulicu. Okean krovova
stare Barselone prostirao se pod njenim nogama, a tornjevi katedrale Santa
Marija del Mar uzdizali su se u daljini. Osmotrila je putanju Ulice Avinjon i
spazila priliku koja se povukla iz senke ulaza prodavnice espadrila Manual
Alpargatera na drugu stranu ulice. Ko god da je to bio, pušio je, i dim cigarete
podizao se u spiralama od srebra koje su puzale uz fasadu zgrade. Alisa je
zadržala pogled na tom mestu nekoliko trenutaka, ali onda je odustala. Bilo je
rano da joj se priviđaju senke u zasedi. Biće već vremena za to.
 Zatvorila je prozore i, mada nije bila gladna, sela je za sto i večerala malo
hleba sa sirom i suvim voćem. Zatim otvori bocu belog vina, s crvenom
mašnom, koju je pronašla na stolu. Sve je ukazivalo na to da je ta pažnja
Fernanditovo delo; još se sećao njenih slabosti. Usula je sebi čašu i otpila gutljaj
zatvorenih očiju.
- Nadajmo se da nije otrovano - reče. - U tvoje zdravlje, Fernandito.
Vino je bilo izvrsno. Sipala je sebi drugu čašu i povukla se na fotelju u dnevnoj
sobi. Proverila je da li radio koji je imala i dalje radi. Pijuckala je vino, panades
odlične berbe, bez žurbe, a nedugo potom, kad joj je dosadio bilten novosti koji
je obaveštavao slušateljstvo da je, ako su slučajno zaboravili, Spanija svetlost i
zavist među nacijama sveta, isključila je radio i krenula da raspakuje kofer koji
je donela. Dovukla ga je do sredine trpezarije i otvorila ga na podu. Gledajući
njegov sadržaj, zapitala se zašto se mučila da tegli odeću i ostatke iz drugog
života kad zaista nije nameravala da ih ponovo koristi. Bila je u iskušenju da ga
zatvori i zamoli Hesusu da ga sledećeg dana odnese kao dobrovoljni prilog
milosrdnim sestrama. Jedino što je izvadila iz prtljaga bili su revolver i dva
paketa municije. Taj komad oružja bio je dar od Leandra u njenoj drugoj godini
službe, a Alisa je podozrevala da već ima svoju istoriju, koju njen mentor nije
želeo da joj otkrije.
„A šta je ovo? Top Velikog Kapetana?”28
„Ako više voliš, nabaviću ti pištolj za gospođice, s drškom od slonove kosti i dva
zlatna metka.”
„I šta da radim s njim - osim da vežbam gađanje na poljani?”
„Pokušaj da niko ne vežba na tebi. ”
Na kraju, Alisa primi tu napravu, kao što je učinila s tolikim stvarima od
Leandra, u prećutnom dogovoru o potčinjavanju i izigravanju, gde bi se ono
neimenovano zapečatilo hladnim osmehom ljubaznosti i velom ćutanja, što joj
je omogućavalo da se pogleda u ogledalo i dan više laže sebe o smislu svog
života. Uze oružje u ruku i oseti njegovu težinu. Otvori bubanj i uveri se da nije
napunjen. Isprazni kutiju s municijom na pod i pažljivo ubaci šest metaka.
Ustade i pođe ka polici prepunoj knjiga koja je prekrivala jedan zid. Hesusa i
njena vojska pajalica prošle su tuda i nigde nije ostalo ni zrnca prašine i ni traga
njenog trogodišnjeg odsustva. Uze Bibliju u kožnom povezu koja je stajala pored
francuskog prevoda Doktora Faustusa i otvori je. Stranice su bile isečene nožem
i pružale su odličnu futrolu za njenu ličnu artiljeriju. Sakri oružje u Bibliju i vrati
knjigu na policu.
„Amin”, otpeva za sebe.
 Ponovo zatvori kofer i ode u spavaću sobu. Dočekali su je sveže ispeglani i
namirisani čaršavi, a umor iz voza i vino u krvi učinili su ostalo. Zatvorila je oči i
osluškivala gradski žamor kako joj šapuće na uho.
Te noći, Alisa je ponovo sanjala plamenu kišu. Preskakala je krovove Ravala
bežeći od tutnjave bombi dok su se zgrade oko nje rušile u vatrenim stubovima
i crnom dimu. Rojevi aviona vukli su se u niskom letu mitraljirajući one koji su
uličicama pokušavali da pobegnu do skloništa. Promolivši se iza ivice krova
ulice Arko del Teatro, mogla je da vidi ženu i četvoro dece kako uzmiču prema
Rambli zahvaćeni panikom. Rafal projektila počistio je ulicu i njihova tela
eksplodirala su u lokve krvi i utroba dok su trčali. Alisa je zatvorila oči i tad se
odigrala eksplozija. Osetila ju je pre nego što ju je čula, kao da je na nju u tami
naleteo voz. Probad joj zažari kuk, plamen je podiže uvis i baci je na staklenu
kupolu kroz koju je proletela obavijena sečivima užarenog stakla. Survavala se u
prazninu.
Jedva nekoliko sekundi kasnije, nešto zaustavi njen pad. Zaustavila se pored
drvene ograde na vrhu velike građevine. Dovukla se do ivice i, kad je pogledala
nadole, nazrela je u tami obrise spiralno izuvijane konstrukcije. Protrlja oči,
pomno ispitujući tamu pri dahu crvenkaste svetlosti koju su odbijali oblaci. Pod
njenim nogama prostirao se grad od knjiga u nemogućoj arhitekturi. Ubrzo je
začula korake koji su se približavali stepenicama lavirinta i nazrela je siluetu
čoveka proređene kose. Kleknuo je pored nje i pregledao rane koje su prekrivale
njeno telo. Uzeo ju je u ruke i nosio je preko tunela, stepenica i mostova dok nisu
stigli do podnožja građevine. Tamo ju je opružio na ležaj i pobrinuo se za njene
rane, zadržavajući je na pragu smrti i ne puštajući je, dok su bombe i dalje besno
padale. Svetlost se probijala iz visine kupole i dozvoljavala da se nazru treptave
slike tog mesta, najčarobnijeg koje je ikad videla. Bazilika napravljena od knjiga,
skrivena u palati koja nikad nije postojala, mesto na koje se mogla vratiti samo
u snu. Nešto takvo moglo je pripadati samo onoj strani, mestu gde ju je čekala
njena majka, Lusija, i gde je ostala zatočena njena duša.
U zoru, čovek proređene kose ponovo ju je uzeo u ruke i zajedno su prošli
ulicama Barselone prekrivene krvlju i plamenom, naposletku stigavši do
prihvatilišta gde ih je jedan lekar pokriven pepelom pogledao uz tiho
negodovanje.
- Ta lutka je slomljena - reče, okrećući im leđa.
I baš tad, kao toliko puta u snu, Alisa pogleda svoje telo i prepozna u njemu
drvenu lutku, nagorelu, koja se još pušila, s prcsečenim koncima koji su visili s
nje. Bolničarke bez očiju ispadale su iz zidova, otimale lutku iz ruku dobrog
samarićanina i vukle je do nedoglednog hangara gde se uzdizala džinovska
planina delova i ostataka stotina, hiljada lutaka kao ona. Bacale su je na gomilu i
udaljavale se, smejući se.
 4

Probudi je čelično zimsko sunce koje se podizalo među krovovima. Alisa

otvori oči i pomisli da će to biti njen prvi i poslednji slobodan dan u Barseloni.
Verovatno će već te noći Vargas promoliti svoj nos. Odlučila je da njena prva
stanica bude knjižara Gustava Barsela, veoma blizu nje, u Ulici Fernando.
Sećajući se Vergilijevih saveta o knjižaru i njegovoj ljubavi za gospođice
sugestivne spoljašnjosti, Alisa odluči da se dotera za tu priliku. Pred svojim
starim ormarom utvrdi da je Hesusa, predosećajući njen dolazak, oprala i
ispeglala svu njenu odeću, koja je sad mirisala na lavandu. Prstima pomilova
stare ratničke boje, dodirom odmeravajući koja bi svečana haljina bila na visini
zadatka. Koristeći to što su u njenom odsustvu u zgradu ugradili nov kotao,
istuširala se ispunivši kupatilo parom.
Umotana u peškir s inicijalima hotela Vindzor, otišla je u trpezariju da bi
uključila radio i podesila ga na stanicu na kojoj je svirao orkestar Kaunta Bejsija.
Civilizacija sposobna da proizvede takav zvuk trebalo bi da ima budućnost. Već
je u spavaćoj sobi skinula peškir i obula čarape sa šavom, kupljene u jednoj od
ekspedicija samočašćavanja u prodavnici donjeg veša Perla gris. Obula je cipele
s potpeticom srednje visine, koje bi bez sumnje naišle na Leandrovo
neodobravanje, i kliznula u crnu haljinu od lana koju dotad nije stigla da obuče a
stajala joj je kao salivena. Šminkala se bez žurbe, milujući usne karminom poput
krvi. Višnju na tortu stavila je obukavši svoj crveni kaput. Zatim, kao što je uvek
činila dok je živela u tom gradu, siđe na doručak u Gran kafe.
Mikel, konobar veteran i čovek koji je pamtio sve fizionomije, prepozna je čim
je kročila kroz vrata i pozdravi je sa šanka, kao da od njene poslednje posete
nisu prošle tri godine. Alisa sede za jedan od stolova uz prozor i osmotri stari
kafe, prazan u taj jutarnji čas. Nije trebalo ni da naručuje, Mikel stiže do nje s
poslužavnikom i posluži joj ono što je uvek uzimala: kafu s mlekom, dva tosta s
marmeladom od jagode, maslac i novine Vangvardija, koje su još mirisale na
svežu štamparsku boju.
- Vidim da niste zaboravili, Mikele.
- Dugo vas nismo viđali ovde, ali ne baš toliko dugo, donja Alisa. Dobro došli
kući.
Alisa je doručkovala s pauzama, dok je prelistavala novine. Beše zaboravila
koliko je volela da započne dan pregledajući promene dekora u idiličnoj slici
javnog života Barselone odražene u ogledalu Vangvardije, dok se oblizivala od
marmelade od jagoda i prosipala pola sata kao da ima vremena napretek.
Obavivši ritual, ona priđe šanku, gde je Mikel izvlačio visoki sjaj na čašama za
vino pod slabom jutarnjom svetlošću.
- Koliko sam dužna, Mikele?
- Staviću na vaš račun. Do sutra u isto vreme?
- Ako bog da.
- Veoma ste elegantni. Svečana poseta?
- Još bolje, poseta knjigama.
 5

Dočeka je jedno od onih zimskih jutara Barselone koja sviću kapanjem sunca
u prahu i pozivaju na umetnost šetnje. Knjižara Gustava Barsela nalazila se
naspram lukova Trga Real, na nekoliko minuta od Gran kafea. Alisa se uputi
tamo u pratnji brigade čistača koji su glačali ulice pomoću metle i creva za vodu.
Pločnik Ulice Fernando bio je oivičen čuvenim trgovinama, više svetilištima
nego radnjama: poslasdčarnice filigranske veštine, krojačke radnje s operskom
scenografijom, a u slučaju Barselove knjižare - muzej koji je čoveka više nego da
uđe i razgleda mamio da ostane tu da stanuje. Pre nego što je ušla, Alisa zastade
da uživa u ukusno raspoređenim vitrinama i policama koje su se videle kroz
izlog. S vrata je spazila priliku mladog prodavca u plavom mantilu, koji je,
popevši se na merdevine, čistio prašinu iz visina. Alisa se napravi da ga nije
primetila i uđe u knjižaru.
- Dobar dan! - pozdravi je prodavač.
Alisa se okrenu i podari mu osmeh koji bi otvorio i sef. Momak se brzo sjuri i
stade iza tezge, prebacivši krpu preko ramena.
- Šta mogu da učinim za vas, gospođo?
- Gospođica - ispravi ga Alisa, polako skidajući rukavice.
Momak je klimnuo ushićen. Jednostavnost takvih epizoda nikad nije
prestajala da je začuđuje. Blagoslovena bila glupost muškaraca dobre volje na
zemlji.
- Mogu li da razgovaram s don Gustavom Barselom, molim vas?
- Gospodin Barselo trenutno nije tu...
- Da li biste znali da mi kažete kad ga mogu pronaći?
- Vidite... Don Gustavo u stvari ne navraća u radnju ukoliko nema sastanak s
nekim klijentom. Don Felipe, šef, otišao je u Pedralbes da proceni jednu
kolekciju, ali vratiće se do podneva.
- Kako se vi zovete?
- Benito, na usluzi.
- Čujte, Benito, vidim vam po licu da ste pametni, i sigurno mi možete pomoći.
- Zapovedajte.
- Reč je o delikatnoj stvari. Bilo bi mi veoma hitno da razgovaram s
gospodinom Barselom. Reč je o tome da je jedan moj bliski rođak, veliki
kolekcionar, nedavno dobio retku knjigu, i bio bi zainteresovan da je proda.
Voleo bi da don Gustavo bude posrednik i savetnik u tome kako bi on ostao
anoniman.
- Razumem - promucao je momak.
- Predmet o kojem je reč jeste odlično očuvan primerak jedne od knjiga iz
Lavirinta duhova izvesnog Viktora Mateiša.
Momku se oči razrogačiše kao da su tanjiri.
- Mateiš, kažete?
Alisa potvrdi.
- Zvuči vam poznato?
- Ako bi gospođica bila ljubazna da sačeka minut, pokušaću odmah da
pronađem don Gustava.
Alisa se poslušno nasmešila. Prodavač je nestao u zadnjoj prostoriji i kroz
nekoliko sekundi devojka je čula brojčanik telefona kako se okreće. Prodavčev
glas stizao je do nje kroz zavesicu, ubrzan i poverljiv.
- Don Gustavo, izvinite što vas... Da, znam koliko je sati... Ne, nisam polu... Da,
gospodine, da, gospodine, molim vas... Ne, molim vas... Naravno da volim svoj
posao... Nemojte, molim vas... Jedan sekund, samo sekund... Hvala.
Momak je povratio dah i vratio se debati sa svojim gazdom.
- Tu je jedna gospođica koja kaže da ima odlično očuvanog Viktora Mateiša za
prodaju.
Duga tišina.
- Ne, ne izmišljam. Kako? Ne. Ne znam ko je. Nisam je nikad video. Mlada,
veoma elegantna... Čoveče, pa prilično... Ne, ne čine mi se sve... Da, gospodine,
odmah, gospodine...
Momak se pojavi na pragu zadnje prostorije, sav nasmejan.
- Don Gustavo pita kad bi vam odgovaralo da se nađete s njim.
- Danas, rano posle podne? - predloži Alisa.
Momak klimnu i ponovo nestade.
- Kaže: danas po podne. Da. Ne znam. Pitaću je... Onda je neću pitati... Kako vi
kažete, don Gustavo. Da, gospodine. Evo, odmah. Ne sumnjajte. Da, gospodine.
Takođe.
Kad se opet pojavio, momak je delovao malo opuštenije.
- Sve u redu, Benito? - ispitivala je Alisa.
- Ne može biti bolje. Izvinite zbog načina... Don Gustavo je divan čovek, ali ima
svoje bubice.
- Imaću to na umu.
 - Rekao mi je da će mu biti drago da vas primi u Konjičkom klubu, ako vam
odgovara. On danas tamo ruča i zadržaće se celo poslepodne. Znate li gde je to?
Kasa Pereš Samaniljo, na raskrsnici Ulice Balmes i Avenije Dijagonal?
- Znam. Reći ću don Gustavu da ste mi bili od velike pomoći.
- Zahvaljujem.
Alisa se spremala da pođe kad je momak, možda želeći da za koji tren produži
njenu posetu, obišao tezgu i uslužno ponudio da je isprati do vrata.
- Eto, kako je to čudno - improvizovao je, uzbuđen. - Tolike godine da niko nije
video ni jednu jedinu knjigu Lavirinta, a ovog meseca dve osobe dolaze u
knjižaru s temom Mateiša...
Alisa stade.
- Stvarno? A ko je bila ta druga osoba?
Benito zauze ozbiljan stav, kao da je rekao više nego što treba. Alisa stavi
svoju ruku na njegovu i prijateljski je stisnu.
- Ne brinite, to će ostati između nas. Čista radoznalost.
Prodavač se kolebao. Alisa se lagano nagnu prema njemu.
- Bio je neki gospodin iz Madrida, ličio je na policajca. Pokazao mi je neku
karticu - reče Benito.
- Da li je rekao kako se zove?
Benito sleže ramenima.
- Ne mogu sad da se setim... Zapamtio sam ga jer je imao ožiljak na licu.
Alisa se nasmeši tako da je još više zbunila Benita.
- Na desnom obrazu? Ožiljak?
Momak je prebledeo.
- Da se možda nije zvao Lomana? - upita Alisa. - Rikardo Lomana?
- Može biti... Nisam siguran, ali...
- Hvala, Benito, srce ste.
Alisa se već pela uz ulicu kad se prodavač pojavio na vratima i pozvao je.
- Gospođice? Niste mi rekli kako se zovete?
Alisa se okrete i nadahnu Benita osmehom koji mu je trajao čitav dan i deo
noći...
 6

Posle svoje posete Barselovoj knjižari, Alisa se povede starim stazama i

zaplovi meandrima kvarta Bario gotiko bez žurbe, prema sledećoj stanici tog
dana. Hodala je nogu pred nogu, s mišlju prikovanom za Rikarda Lomanu i
njegov neobičan nestanak. U dnu duše nije je čudilo što je već nabasala na
njegov trag. Godine su je naučile tome da ona i Lomana često jedno drugom
gaze prste prateći isti trag. Devet od deset puta, ona je stizala prva. Jedino što je
sad upadalo u oči bilo je to što je Lomana, prema onome što im je Hil de Partera
objasnio poveravajući im zadatak, počeo da istražuje slučaj Valjsovih
anonimnih pisama, a tek pre nekoliko nedelja postavio pitanje Viktora Mateiša.
Lomana je možda bio svakakav, ali nije bio blesav. Dobra vest u svemu tome
bila je to što je, ako je Lomana za svoj račun došao do knjiga Lavirinta, Alisa to
mogla smatrati potvrdom da je njen instinkt ne vara. Loša vest bila je da će kad-
tad nabasati na njega. A njihovi susreti retko su se završavali dobro.
Rikardo Lomana bio je, kako se govorkalo u jedinici, stari učenik zloslutnog
inspektora Fumera u Socijalnoj brigadi Barselone i najpodmuklija od svih lutaka
koje je Leandro regrutovao tokom godina, a beše ih podosta. Za svojih godina
službe kod Leandra, Alisa je imala više no jedan okršaj s Lomanom. Poslednji se
odigrao nekoliko godina ranije, kad ju je Lomana, pijan od rakije i zavisti što je
Alisa rešila slučaj u kojem je on mesecima bio neizlečivo zaglavljen, pratio do
njene sobe u Hispaniji i obećao da će jednog dana, kad Leandro ne bude tu da je
zaštiti, naći vreme i mesto da je okači o tavanicu i da joj se posveti sa svojom
kutijom za alat.
- Nisi ti ni prva ni poslednja Leandrova skupa kučka, lepotice, i, kad se on umori
od tebe, ja ću te dočekati. I obećavam da ćemo se provesti strava, pogotovo ti, s
mesom kao stvorenim za alat...
Iz tog susreta Lomana je izašao s udarcem kolenom u ponos, posle čega je dve
nedelje bio na bolovanju, s rukom slomljenom na dva mesta i s posekotinom
preko obraza kojoj je trebalo osamnaest kopči. Alisin pak saldo susreta bilo je
nekoliko nedelja nesanice, koje je provela zureći u mraku u vrata svoje sobe, s
pištoljem na noćnom stočiću i mračnim predosećajem da je najgore čeka u
revanš partiji.
Odlučila je da odagna Lomanu iz svojih misli i uživa u tom prvom jutru na
ulicama Barselone. Produži svoju šetnju po suncu bez žurbe, mereći svaki korak
i zaustavljajući se pred izlozima na najmanji nagoveštaj pritiska u kuku. S
godinama je naučila da čita znakove i da pronalazi načine da izbegne, ili bar
odloži, ono neizbežno. Bol i ona behu već stari protivnici, veterani koji se dobro
poznaju, međusobno ispituju i pridržavaju pravila igre. Pa opet, prva šetnja bez
pojasa prikačenog za telo koštala ju je dobro i znala je da tu cenu mora platiti.
Biće vremena za kajanje.
Nije još bilo ni deset sati pre podne kad je zašla u Puerta del Anhel i, zašavši za
ugao Ulice Santa Ana, ugledala izlog stare knjižare Sempere i sinovi. S druge
strane ulice bio je mali kafe. Alisa je odlučila da uđe i sedne za jedan od stolova
pored prozora. Predah će joj goditi.
- Šta ćemo, gospođice? - upita konobar sa izgledom kao da najmanje dvadeset
godina nije napuštao lokal.
- Kafu. I čašu vode.
- Iz česme ili flaširanu?
- Šta preporučujete?
- Zavisi kako stojite s kalcijumom u krvi.
- Neka bude flaširana. Negazirana, molim vas.
- Stiže.
Dve kafe i pola sata kasnije, Alisa je mogla da konstatuje da se ni jedna jedina
osoba nije zaustavila čak ni da pogleda izlog knjižare. Biće da su
računovodstvene knjige Semperea i sinova gajile paučinu brzinom zaborava.
Iskušenje da pređe ulicu, uđe u tu prodavnicu čarolija i potroši bogatstvo
izjedalo ju je, ali Alisa je znala da još nije pravi trenutak. Trenutni postupak bilo
je posmatranje. Prošlo je još pola sata i, usled nedostatka akcije, Alisa je počela
da razmatra da li da diže sidro; tad ga ugleda. Išao je rasejano, s glavom u
oblacima, poluosmehom na usnama i spokojnim izgledom onih koji imaju
luksuz da ne znaju kako svet funkcioniše. Nikad nije videla nijednu njegovu
fotografiju, ali znala je ko je on pre nego što je videla da prilazi vratima knjižare.
Danijel.
Alisa se nasmeši a da toga nije bila svesna. Dok se Danijel Sempere spremao
da otvori vrata knjižare, vrata se otvoriše prema spolja i mlada žena, koja jedva
da je imala dvadeset godina, izađe mu u susret. Njena lepota bila je od onih
čistih, za koje bi pisci radio-novela rekli da izgleda kao da dolazi iznutra i
izaziva uzdahe zaljubljivih budala, ovisnika o bajkama s anđelima zlatnog srca.
Imala je ono zrno nevinosti, ili sramežljivosti, devojčice iz dobre kuće i oblačila
se tako da se da naslutiti klasa šasije ispod odeće, ali nije imala smelosti da to
pokaže. Čuvena Beatris, reče sebi, Snežana namirisana nevinošću u zemlji
patuljaka.
Beatris se podiže na prste i poljubi u usta svog muža. Bio je to čedan poljubac,
spojene usne i kratak dodir. Alisa nije mogla da ne primeti da je Beatris od onih
koje zatvaraju oči kad ljube čak i svog zakonskog supruga, dopuštajući mu
zagrljaj oko struka. Danijel je pak ljubio kao đak i rani brak ne beše ga naučio
kako se hvata žena, gde se stavljaju ruke ni šta se radi sa usnama. Jasno, niko mu
ne beše pokazao. Alisa oseti kako joj se osmeh briše i kako joj talog zlobe
preplavljuje utrobu.
- Hoćete li mi doneti čašu belog vina? - naruči od konobara.
S druge strane ulice, Danijel Sempere se rastade od svoje supruge i uđe u
knjižaru. Beatris, odevena sa ukusom, ali sa skromnim budžetom, pošla je u
gomili ka ulici Puerta del Anhel. Alisa je proučila njen stas i crtež koji su
ostavljali njeni kukovi.
- Eh, kad bih te ja obukla, princezo moja - promrmlja.
- Rekli ste nešto, gospođice?
Alisa se okrenu da bi pogledala konobara, koji je držao čašu belog vina i
posmatrao je napola začuđeno, napola bojažljivo.
- Kako se zovete? - upita ga ona.
- Ja?
Alisa pogleda uzduž i popreko po kafeu, uveravajući se da su sami.
- Vidite li još nekog?
- Marselino.
- Zašto ne sednete sa mnom, Marselino? Ne dopada mi se da pijem sama.
Dobro, lažem. Ali manje mi se dopada.
Konobar proguta pljuvačku.
- Ako želite nešto da popijete, ja častim - ponudi Alisa. - Jedno pivce?
Marselino ju je gledao pretrnuvši.
- Sedite, Marselino, ne ujedam.
Momak ju je poslušao i seo s druge strane stola. Alisa mu se nežno nasmeši.
- Imate li devojku, Marselino?
Konobar je odmahnuo.
- Devojke stvarno ne znaju šta propuštaju. Recite mi jednu stvar. Ima li ovaj
kafe još neki izlaz osim glavnog ulaza?
- Molim?
- Pitam da li imate zadnji izlaz koji vodi u neku uličicu ili u susedni ulaz...
- Postoji jedan koji vodi u dvorište prema Ulici Berteljans. Zašto?
 - Pitam vas zato što me neko prati.
Marselino, usplahiren, baci pogled na ulicu.
- Želite li da pozovem policiju?
Alisa stavi ruku na konobarovu, a on samo što se nije pretvorio u stub od soli.
- Nema potrebe. Nije ništa ozbiljno. Ali radije bih iskoristila diskretniji izlaz,
ako vama to ne predstavlja problem.
Marselino je odmahnuo.
- Srce ste. Kažite: koliko sam dužna?
- Kuća časti.
- Sigurno?
Marselino potvrdno klimnu.
- Kažem ja. Devojke stvarno ne znaju kakva se dobrota ovde krije... Recite mi:
imate li telefon?
- Iza šanka.
- Mogu li da se poslužim? To je međugradski poziv, ali njega ja plaćam, važi?
- Kako želite...
Alisa priđe šanku i nađe stari telefon okačen o zid. Marselino, koji je ostao
prikovan za sto, posmatrao ju je. Ona mu mahnu dok je okretala broj.
- Dajte mi Vargasa, molim vas.
- Vi ste Gris, zar ne? - pitao je glas s druge strane, ne bez zadirkivanja. -
Kapetan je očekivao vaš poziv. Sad ću vam ga dati.
Čula je kako spušta slušalicu na sto i zove njenog kolegu.
- Vargase, traži te Donja Ines29... - čula je kako govori jedan agent dok je drugi
pevušio refren pesme Te oči zelene.
- Vargas ovde. Kako ste? Igrate sardanu?30
- Ko je Donja Ines?
- Vi. Ovde su nam već dali nadimke. Ja sam Don Huan...
- Imate duhovite kolege.
- Nemate predstavu. Ovde talenat prosto kipi. Šta imate da mi kažete?
- Mislila sam da ću vam nedostajati.
- Dešavalo mi se da i gore izvisim, ali preživeo sam.
- Drago mi je što to tako dobro prihvatate. Mislila sam da ste na putu ovamo.
- Da se ja pitam, ostali biste tamo sami do penzije.
- A šta kažu vaši pretpostavljeni?
- Da sednem u kola i vozim dan i noć da bih sutra bio s vama.
- Kad smo kod kola, ima li šta novo u vezi s Valjsovim?
- Ništa novo. Našli su ih napuštena u... čekajte da vidim belešku, na putu De las
Agvas, u Valjvidreri. To je u Barseloni?
- Više gore.
- Gore? Kao nebo?
- Tako nešto. Ima li traga od Valjsa ili njegovog vozača Visentea?
- Kapi krvi na suvozačevom sedištu. Znaci nasilja. Od njih ni traga.
- Šta još?
- To je sve. A šta vi meni imate da kažete?
- Da vi meni nedostajete - reče Alisa.
- Taj vaš povratak u Barselonu malo vas je sludio. Gde ste sad? Hodočastite
Moreneti?31
- Skoro. Sad osmatram izlog Semperea i sinova.
- Vrlo ste produktivni. Da li ste slučajno pričali s Leandrom?
- Nisam. Zašto?
- Zato što me celo jutro proganja raspitujući se za vas. Molim vas da ga
pozovete i da mu čestitate praznik, inače mi neće dati da dišem.
Alisa uzdahnu.
- Dobro. U stvari, treba nešto da učinite za mene.
- To je, izgleda, moj novi smisao života.
- Vrlo je delikatno - precizirala je Alisa.
- To mi je specijalnost.
- Htela bih da malo pročešljate svoje veze u centrali i diskretno proverite na
kom tragu je bio Rikardo Lomana u trenutku kad je ispario s lica zemlje.
- Lomana? Nestao? Skot.
- Poznajete ga?
- Čuo sam priče o njemu. Nijednu lepu. Videču šta mogu da učinim.
- To je sve što tražim od vas.
Vargas uzdahnu s druge strane linije.
- Računam da ću sutra ujutro biti tu. Ako hoćete, možemo doručkovati
zajedno, pa da vam ispričam šta sam našao o vašem prijatelju Lomani, to jest,
ako nešto nađem. Bićete dobri i nećete upadati u neprilike dok ne dođem?
- Obećavam vam.
 7

Marselino ju je i dalje posmatrao izdaleka, smenjujući svoju morbidnu

fascinaciju brzim pogledima na ulicu u potrazi za tajanstvenim progoniteljem.
Alisa mu namignu i dade mu znak kažiprstom.
- Još jedan poziv i gotova sam...
Okrenula je broj apartmana i sačekala. Zvono nije stiglo da zazvoni nijednom.
„Mora da je sedeo pored telefona i čekao”, pomisli Alisa.
- Ja sam - promrmljala je.
- Alisa, Alisa, Alisa... - pevao je nežno Leandrov glas. - Ne dopada mi se kad me
izbegavaš. Znaš to dobro.
- Upravo sam htela da vas pozovem. Nije trebalo da me terate puškom.
- Ne razumem te.
- Niste vi poslali nekoga da me prati?
- Da sam to ja uradio, ne bih poslao nekoga toliko nesposobnog da ga otkriješ
već prvog jutra. Ko je to?
- Još ne znam. Nadala sam se da je vaš.
- Nije. Jedino ako nisu kolege iz centrale...
- Lokalni podmladak mora da je baš slab s talentima kad su mi poslali takvog
tipa.
- Nije lako pronaći sposobne ljude. Ne pričaj mi o tome. Hoćeš li da ih
pozovem i da ti ga skinem s vrata?
Alisa se zamisli.
- Možda i ne treba. Palo mi je nešto na pamet.
- Ne budi bezobrazna s njim. Ne znam koga su poslali, ali to je najverovatnije
najveći žutokljunac kojeg su našli.
- Tako sam laka?
- Naprotiv. Pre bih rekao da niko nije hteo da prihvati taj zadatak.
- Insinuirate da nisam ostala u lepom sećanju?
- Uvek sam ti govorio da je važno paziti na formu. Inače, vidiš šta se događa.
Jesi li razgovarala s Vargasom?
- Jesam.
- Onda si čula sve o automobilu. U tvom stanu je sve u redu?
- Jeste. Gospođa Hesusa je sve izglancala da sija, a ispeglala je čak i moju
haljinu s prve pričesti. Hvala na posredovanju.
- Ne želim da ti ma šta nedostaje.
- Zato mi šaljete Vargasa?
- To je verovatno njegova lična inicijativa. Ili Hila de Partere. Već sam ti rekao
da nemaju poverenja u nas.
- Pitam se zašto.
- Šta danas imaš u planu?
- Obilazim knjižare, a posle podne imam sastanak s nekim ko bi mogao da mi
razjasni nešto o Viktoru Mateišu.
- Znači, i dalje si na toj knjizi tog...
- Makar samo da bih to mogla da isključim.
- Poznajem li ga? Tog s kim se sastaješ?
- Ne znam. On je knjižar. Gustavo Barselo?
Pauza je bila skoro neprimetna, ali Alisa ju je opazila.
- Nije mi poznato. Javi mi ako nešto saznaš. Sve i ako ne saznaš, svejedno mi
se javi.
Alisa se dvoumila povodom nekog zajedljivog odgovora kad je čula da je
Leandro spustio slušalicu. Ostavila je nešto novca na šanku da pokrije
konzumaciju i dva poziva i oprostila se od Marselina poslavši mu poljubac kroz
vazduh.
- Sve ostaje među nama, važi, Marselino?
Konobar je ubeđeno klimnuo glavom i poveo Alisu do zadnjih vrata, koja su
vodila u dvorište. Tamo se otvaralo klupko hodnika između zgrada, vodeći do
izlaza u jedan od onih mračnih prolaza kojih ima mnogo u staroj Barseloni,
uskih i stisnutih kao kanalić na bogoslovskoj zadnjici.
Prolaz se peo od Kanude do Santa Ane. Alisa je okružila kvart i, izbivši iza ugla,
zastala da posmatra scenu. Neka gospođa je jednom rukom gurala kolica, a
drugom pokušavala da povuče dete kome kao da su cipele bile zalepljene za
zemlju. Jedan mlad gospodin u odelu i sa šalom kliberio se pred izlogom
prodavnice cipela dok je ispod oka posmatrao dve mlade i fine devojke
opremljene čarapama sa šavom koje su prolazile pored njega smejući se. Jedan
žandarm je šetao sredinom ulice sejuči sumnjičave poglede. A onamo, skoro
zalepljenog za zid kapije poput plakata, Alisa spazi čoveka sitnog rasta i tako
nikakvog da se graničio s nevidljivošću. Primerak je pušio cigaretu i nervozno
posmatrao vrata kafea pogledujući na svoj sat. Nisu ga loše izabrali, pomisli.
Izgledao je toliko beznačajno da ga ni dosada ne bi primetila u prolazu. Alisa mu
priđe i zastade nekoliko centimetara od njegovog bledog potiljka. Onda nacrta
usnama jedno „O” i dunu.
Individua poskoči i umalo izgubi ravnotežu. Okrenuo se i, ugledavši Alisu,
izgubio i ono malo boje što je imao.
- Kako se zoveš, srce? - upita ona.
Glas, ako ga je čovečuljak i imao, nije izlazio iz njega. Njegov pogled napravio
je sto kolutova pre nego što se vratio Alisi.
- Ako počneš da bežiš, zabošću ti šilo u stomak. Jesi li me razumeo?
- Jesam - reče tip.
- To je bila šala - osmehnula se Alisa. - Ja ne radim takve stvari.
Jadnik je imao kaput koji je izgledao kao da je pozajmljen i ličio je na
preplašenog miša. Baš su joj odvažnog špijuna dodelili. Alisa ga uhvati za revere
i čvrsto ali ljubazno ga odvede do ugla.
- Kako se zoveš?
- Rovira - promucao je.
- Jesi li ti noćas bio u kapiji radnje Manual Alpargatera?.
- Kako znate?
- Nikad nemoj pušiti na kontrasvetlu svetiljke.
Rovira klimnu glavom, tiho psujući sebe.
- Reci mi, Rovira: koliko dugo si u policiji?
- Sutra će biti dva meseca, ali, ako u stanici saznaju da ste me prepoznali...
- Nema razloga da saznaju.
- Nema?
- Ne, zato što ćemo, Rovira, ti i ja pomoći jedno drugom. Znaš li kako?
- Ne razumem vas, gospođice.
- Sad ću ti objasniti, ali zovi me Alisa, pošto smo na istoj strani. Alisa pretraži
džep Rovirinog kaputa i pronađe paklo cigara, od onih koje se kupuju u lokalnim
32
barovima i venčane su s karahiljom. Zapali jednu i stavi je čoveku u usta. Pusti
ga da uvuče nekoliko dimova i osmehnu mu se prijateljski.
- Malo si se smirio?
On potvrdi.
- Reci mi, Rovira, kako to da su baš tebe poslali da me pratiš.
Tip se kolebao.
- Nemojte se ljutiti, ali niko drugi nije želeo tu dužnost.
- A zašto?
Rovira slegnu ramenima.
- Nemoj se stideti, čoveče. Izjadaj se.
- Kažu da umete da smotate čoveka na ružan način i da donosite lošu sreću.
 - Razumem. Jasno je da to tebe nije zastrašilo.
-Teško da ima lošije sreće od moje. A i nisam imao mnogo izbora. -A u čemu
se tačno sastoji tvoj zadatak?
- Da vas pratim izdaleka i da podnosim izveštaj gde ste i šta radite, a da vi ne
primetite. A vidite kako mi to polazi za rukom. Rekao sam ja njima da to nije za
mene.
- A šta radiš u policiji?
- Krenuo sam na grafiku, ali moj tast je kapetan u centrali.
- Da. A gospođi se sviđa uniforma, zar ne?
- Rovira, ima trenutaka kad čovek mora da nađe kurazi i, koliko god mi teško
bilo da to kažem, pokaže svetu da je rođen da piša stojeći. I, da bi video da si
mnogo sposobniji nego što misliš, daću ti priliku da se pokažeš. Meni,
policijskom korpusu, tastu i svojoj gospođi supruzi, kojoj će, kad vidi kakvu
muškarčinu ima u kući, trebati arome iz Monserata protiv vrućice.
Rovira ju je posmatrao na ivici nesvesti.
- Od ovog časa pratićeš me kao što su ti naredili, ali nikad na manje od sto
metara, i pokušaj da te ne vidim. A kad te budu pitali gde sam bila i šta sam
radila, reći ćeš im ono što te ja zamolim da im kažeš.
- Ali... da li je to legalno?
- Rovira, ti si policajac. Legalno je ono za sta ti kažeš da je legalno.
- Ne znam...
- Naravno da znaš. Znaš ti i latinski. Jedino ti nedostaje samopouzdanja.
Rovira je trepnuo nekoliko puta, ošamućen.
- A ako vam kažem da neću?
- Ne budi takav, čoveče, taman smo se sprijateljili. Jer, ako mi kažeš da nećeš,
moraću da odem kod tvog tasta, kapetana, i da mu ispričam kako sam te našla
na zidu škole De las Teresijanas kako pišaš u dvorište za vreme časa.
- Ne biste vi to mogli da uradite.
Alisa ga je netremice gledala u oči.
- Rovira, nemaš ti jebenu ideju šta sam ja sposobna da uradim.
Čoveku se oteo vapaj.
- Vi ste loša osoba.
Alisa napravi grimasu kao da će se rasplakati.
- Kad odlučim da budem loša s tobom, to ćeš odmah primetiti. Sutra, rano
ujutro, čekaćeš prekoputa Gran kafea da ti kažem kakav ti je dnevni plan. Jesmo
li se razumeli?
Rovira, koji kao da se za vreme razgovora skupio nekoliko centimetara,
preklinjao ju je pogledom.
- Šalite se, zar ne? Ismevate me jer sam novajlija...
Alisa je upotrebila svoju najbolju imitaciju Leandra pozajmljujući njegov
ledeni pogled. Polako je odmahnula glavom.
- Nije šala; to je naređenje. Nemoj me izneveriti. Španija i ja računamo na
tebe.
 8

U osvit 20. veka, kad novac još nije mirisao na parfem i kad su se velika
bogatstva postavljala na scenu pre nego nasledivala, modernistička palata,
rođena iz burne romanse između fantazije velikih majstora i taštine jednog
magnata, survala se s neba i zauvek se sklopila u najneverovatniju enklavu
barselonskog bel epoka.
Kasa Peres Samaniljo, kako je nazvana, zauzimala je u prostoru od pola veka
srubljen ugao Ulice Balmes i Avenije Dijagonal kao opsena ili, možda, kao
upozorenje. Sagrađena prvobitno kao porodična kuća u vremenima kad su se
skoro sve porodice plemenitog porekla rešavale svojih palata, ta poema obilju
očuvala je svoj izgled pariške gromade osvetlj avaj ući bakrom ulice preko
svojih velikih prozora i prikazujući smrtnicima stepeništa, salone i kristalne
lustere bez imalo stida. Alisi je uvek ličila na nekakav akvarijum u kojem je,
preko staklenih površi, mogla da posmatra egzotične i neočekivane organizme i
oblike života.
Već godinama taj gizdavi fosil nije udomljavao nijednu porodicu i u to vreme
postao je sedište Konjičkog kluba Barselone, jedne od onih neosvojivih i
elegantnih institucija koje u svakoj metropoli narastaju kao kvasac, kako bi se
ljudi od ugleda zaštitili od mirisa znoja onih na čijim leđima su njihovi slavni
preci podigli svoja bogatstva. Leandro, prefinjen posmatrač tih pojava, imao je
običaj da kaže kako ljudsko biće, kad reši problem ishrane i stanovanja, pred
sebe prvo postavi potrebu da nađe motive i sredstva da se oseća različito i
iznad svojih bližnjih. Sedište Konjičkog kluba kao da je izričito formulisalo baš
taj cilj, i Alisa je posumnjala da bi, da se Leandro nekoliko godina ranije nije
preselio u Madrid, ti saloni u plemenitom drvetu i izvrsnog rasporeda bili
savršena scenografija za njenog mentora, da se tu smesti i vodi svoje mračne
poslove u belim rukavicama.
Lakej uniformisan do ušiju čuvao je vrata i otvorio joj impozantnu gvozdenu
kapiju. U predvorju se uzdizao osvetljen pult iza kojeg je srela osobu u odelu,
suvonjavog izgleda, koja ju je nekoliko puta odmerila od glave do pete pre nego
što je napravila popustljivo lice.
- Dobar dan - reče Alisa. - Imam ovde sastanak s gospodinom Gustavom
Barselom.
 - Recepcioner spusti pogled na svesku koju je držao na pultu, pretvarajući se
nekoliko trenutaka da je proučava, pridajući ozbiljnost ritualu.
- A vaše ime je...?
- Veronika Laras.
- Ako bi gospođa bila ljubazna da pođe sa mnom...
Recepcioner je povede kroz raskošnu unutrašnjost palate. Dok su prolazili,
neki članovi društva prekidali su svoje razgovore da bi bacali poglede
iznenađenja i, u nekim slučajevima, skoro sablažnjive. Bilo je sasvim jasno da to
mesto nije naviklo da prima posete ženskog roda, i izgleda da je više nego jedan
patricij njeno prisustvo tumačio kao uvredu svoje tradicionalne muškosti. Alisa
je na njihovu pažnju odgovarala tek ljubaznim osmehom. Naposletku stigoše do
čitaonice naspram velikih prozora koji su gledali na Aveniju Dijagonal. Tamo,
sedeći u velikoj carskoj fotelji i pijuckajući brendi iz čaše veličine akvarijuma,
odmarao se gospodin velelepnih brkova, odeven u trodelno odelo i u cipelama
dendija. Recepcioner zastade nekoliko metara od njega, topeći se u bojažljivom
osmehu.
- Don Gustavo, poseta koju očekujete...
Don Gustavo Barselo, počasni predsednik knjižarskog esnafa Barselone i
marljivi istraživač večnog ženskog i njegovih najfinijih rekvizita, ustade da bi je
pozdravio toplim i smernim naklonom.
- Gustavo Barselo, klanjam se.
Alisa mu pruži ruku, a knjižar je poljubi kao da je papska, dajući sebi vremena
i koristeći situaciju da obavi generalni pregled, tokom kojeg je verovatno
utvrdio i veličinu rukavica koje je nosila.
- Veronika Laras - predstavi se Alisa. - Drago mi je.
- Laras je prezime vašeg rođaka kolekcionara?
Alisa je pretpostavila da je momak iz knjižare, Benito, pozvao Barsela čim je
ona napustila knjižaru i da mu je podneo izveštaj susreta sa svim
pojedinostima.
- Ne, Laras je moje udato prezime.
- Razumem, diskrecija pre svega. Imaću to na umu. Sedite, molim vas.
Alisa se smesti u fotelju prekoputa Barsela naslađujući se aristokratskim i
ekskluzivnim ambijentom kojim je dekor odisao.
- Dobro došli u staru lozu novih bogataša, i u onu propalu koja svoje potomke
venčava s njima kako bi produžila stalež - prokomentarisao je Barselo prateći
njen pogled.
- Zar vi niste stalni član kuće?
 - Godinama sam iz higijenskih razloga odolevao da to postanem, ali, s
vremenom, okolnosti su me nagnale da podlegnem stvarnosti grada i zaplivam
nizvodno.
- To sigurno ima svojih prednosti.
- Bez sumnje. Upoznate ljude koji imaju potrebu da potroše svoje nasleđeno
bogatstvo na stvari koje niti razumeju niti su im potrebne, izlečite se od svakog
romantičarskog sanjarenja o samoproklamovanoj državnoj eliti, a i brendi je
najbolji. Osim toga, ovo je veličanstveno mesto da se pozabavite društvenom
arheologijom. U Barseloni živi više od milion ljudi, ali, kad kucne čas, jedva je
četiri stotine onih koji drže ključeve svih brava. A ovo je grad zaključanih vrata,
gde sve zavisi od toga kod koga je ključ, kome se vrata otvaraju i s koje strane
praga stojiš. Ali sumnjam da je to za vas neka novost, gospođo Laras. Čime vas,
osim govorancijom i moralisanjem starog knjižara, mogu uslužiti?
Alisa je odmahnula.
- Naravno. Da pređemo na stvar, zar ne?
- Ako vam ne smeta.
- Naprotiv. Da li ste doneli knjigu?
Alisa izvadi iz svoje tašne primerak Arijadne i Skerletnog Princa umotan u
svilenu maramicu i pruži mu ga. Barselo ga prihvati obema rukama i, čim su
njegovi prsti dotakli korice, oči mu zasjaše, a osmeh uživanja razli se po
njegovim usnama.
- Lavirint dubova... - prošaputa. - Pretpostavljam da mi nećete reći kako ste ga
nabavili.
- Vlasnik bi to želeo da sačuva u tajnosti...
- Imaću to na umu. S vašim dopuštenjem...
Don Gustavo otvori knjigu i poče da je prelistava polako, naslađujući se sa
izrazom gurmana koji uživa u jedinstvenom i neponovljivom daru. Alisa je već
bila počela da podozreva da je knjižar veteran na nju zaboravio i da se izgubio u
stranicama knjige kad se on zaustavio i pogledao je ispitivački.
- Izvinite na smelosti, gospođo Laras, ali moram vam priznati da mi nije jasno
zašto bi neko, u ovom slučaju kolekcionar kojeg vi predstavljate, želeo da se
odvoji od jednog ovakvog komada...
- Mislite da ćete teško naći kupca?
- Nimalo. Dajte mi telefon i za dvadeset minuta imaćete najmanje pet ponuda
koje će dobro narasti, uz moj komision od deset procenata. Nije to pitanje.
- A šta je pitanje, don Gustavo, ako ne pitam previše?
Barselo otpi malo brendija.
 - Pitanje je da li vi stvarno želite da prodate ovaj komad, gospođo Laras... -
odgovori Barselo, izgovarajući fiktivno prezime s ironijom.
Alisa se tek stidljivo nasmeši. Barselo klimnu glavom.
- Nema potrebe da mi odgovorite, niti da mi odate svoje pravo ime.
- Zovem se Alisa.
- Znate li da je Arijadna, glavna junakinja serijala Lavirint duhova, omaž onoj
drugoj Alisi, Luisa Kerola, i njegovoj zemlji - u ovom slučaju Barseloni - čuda?
Alisa se pretvarala da je iznenađena, odmahujući lagano.
- U prvoj knjizi serijala, Arijadna pronalazi knjigu vradžbina na tavanu velike
kuće u Valjvidreri, gde živi sa svojim roditeljima, dok oni jedne olujne noći ne
nestanu na tajanstven način. Verujući da će, ako prizove duha iz tame, možda
moći da ih pronađe, Arijadna, ne shvatajući šta radi, otvara kapiju između
Barselone i njenog naličja, prokletog odraza grada. Grada ogledala... Tlo pod
njenim nogama se otvara i Arijadna pada niz beskonačne spiralne stepenice, u
tminu, dok ne stigne do te druge Barselone, lavirinta duhova, gde ostaje
osuđena na lutanje po krugovima pakla koji je sagradio Skerletni Princ i gde
sreće proklete duše koje pokušava da spase dok traži svoje izgubljene roditelje...
- Da li je Arijadna uspela da pronađe svoje roditelje i spase neku od tih duša?
- Nažalost, nije. Ali daje sve od sebe. Na svoj način, ona je heroina, iako vreme
provedeno sa Skerletnim Princem i nju, malo-pomalo, pretvara u taman i
izopačen odraz sebe same, u palog anđela, da tako kažem...
- To mi zvuči kao poučna priča...
- I jeste. Recite mi, Alisa: da li je to ono čime se vi bavite? Silazite u pakao
tražeći nevolje?
- Zašto bih htela da tražim nevolje?
- Zato što se, kao što vam je zvekan Benito sigurno već ispričao, nedavno u
knjižari pojavila jedna osoba nalik na mesara iz Socijalne brigade postavljajući
pitanja slična vašim, a nešto mi govori da se vas dvoje poznajete...
- Osoba o kojoj govorite zove se Rikardo Lomana, i niste daleko od pravog
puta.
- Ja nikad nisam daleko od pravog puta, gospođice. Problem su putevi na
kojima se ponekad nađem.
- Šta je Lomana tačno pitao?
- Želeo je da zna da li je u poslednje vreme neko došao do neke knjige Viktora
Mateiša, bilo na licitaciji, privatnom kupovinom ili na međunarodnom tržištu.
- Ništa vas nije pitao o Viktoru Mateišu?
- Gospodin Lomana nije delovao kao naročit ljubitelj književnosti, ali imao
sam utisak da o Mateišu zna sve što želi da zna.
- I šta ste mu rekli?
- Dao sam mu adresu kolekcionara koji od pre sedam godina kupuje sve
primerke Lavirinta duhova koji nisu uništeni hiljadu devetsto trideset devete
godine.
- Sve primerke Mateišovih knjiga koji su se pojavili na tržištu kupila je ista
osoba?
Barselo je potvrdio.
- Sve osim vašeg.
- A ko je taj kolekcionar?
- Ne znam.
- Upravo ste mi rekli da ste njegovu adresu dali Lomani.
- Dao sam mu adresu advokata koji ga predstavlja i koji obavlja sve poslove u
njegovo ime, nekog Brijansa. Fernanda Brijansa.
- Da li ste vi upoznali advokata Brijansa, don Gustavo?
- Razgovarao sam s njim dva ili tri puta najviše. Telefonom. Ozbiljan čovek.
- U vezi s Mateišovim knjigama?
Barselo je potvrdio.
- Šta mi možete reći o Viktoru Mateišu, don Gustavo?
-Veoma malo. Znam da je dosta radio kao ilustrator, da je objavio nekoliko
romana kod onih bestidnika Barida i Eskobiljasa pre nego što je počeo da radi
na Lavirintu i da je živeo povučeno u kući na putu De las Agvas, između
Valjvidrere i opservatorij uma Fabra, zato što je njegova žena imala neku retku
bolest i on nije mogao, ili nije želeo, da je ostavlja samu. Skoro ništa više. Da je
nestao trideset devete, kad su nacionalisti ušli u Barselonu.
- Gde bih mogla da saznam malo više o njemu?
- To je teško. Jedina osoba koja bi vam mogla pomoći a koja mi pada na pamet
jeste Vilahuana, Serhio Vilahuana, novinar i pisac koji je upoznao Mateiša. On je
redovan posetilac knjižare i najbolji poznavalac tih tema. Sećam se da je pričao
kako radi na knjizi o Mateišu i celoj toj generaciji prokletih pisaca Barselone
koja je posle rata isparila...
- Znači, ima ih više?
- Prokletih pisaca? To je lokalni specijalitet, kao alioli.5
- A gde mogu da nađem gospodina Vilahuanu?
- Pokušajte u redakciji Vangvardije. Ali, ako mi dopustite jedan savet,
spremite neku malo bolju priču od ove s tajnim kolekcionarom. Vilahuana ne
sisa prst.
 - Šta mi savetujete?
- Stavite ga na iskušenje.
Alisa se obešenjački nasmeja.
- Knjigom. Ako se i dalje bavi Mateišom, ne verujem da će odoleti iskušenju da
baci pogled na ovaj primerak. U današnje vreme, pronaći jednog Mateiša skoro
je jednako teško kao naći pristojnu osobu na prestižnom položaju.
- Hvala, don Gustavo. Mnogo ste mi pomogli. Mogu li vas zamoliti da ovaj
razgovor zadržite u tajnosti?
- Ne brinite. Čuvanje tajni je ono što me održava mladim. To i skup brendi.
Alisa ponovo umota knjigu u maramicu i stavi je u tašnu. To iskoristi da
izvadi ruž za usne i opcrta svoj osmeh kao da je sama. Barselo je tu predstavu
gledao opčinjen i lako uznemiren.
- Kako ste?
- Najbolja ocena.
Ona ustade i obuče kaput.
- Ko ste vi, Alisa?
- Pali anđeo - odgovori ona, pružajući mu ruku i namigujući.
- Došli ste, onda, na pravo mesto.
Don Gustavo Barselo joj je stegao ruku i posmatrao je dok je odlazila prema
izlazu. Vratio se u sklonište svoje fotelje i izgubio se u svojoj čaši brendija, skoro
praznoj, zamišljen. Ubrzo ju je kroz prozor video kako prolazi. Sumrak je raširio
svoj prekrivač crvenkastih oblaka preko Barselone, a sunce na zalasku
oslikavalo je prilike prolaznika na pločnicima Avenije Dijagonal i automobila
sjajnih poput suza od užarenog metala. Barselo je netremice gledao taj crveni
kaput koji se udaljavao dok mu se nije učinilo da je Alisa isparila među senkama
grada.
 9

Tog popodneva, ostavivši Barsela u okrilju brendija i njegovih sumnji, Alisa se

preko Rambla de Katalunje uputi ka kući razgledajući defile skupocenih
prodavnica koje su već palile svetla svojih izloga. Sećala se dana kad je naučila
da posmatra te slavne trgovine i uvažene i nagizdane ljude koji su ih posećivali s
pomamom i podozrivošću.
Sećala se onih u koje je ulazila da bi krala, i onog što je odnosila, vike
prodavača i kupaca iza svojih leđa, vatre u krvi zbog saznanja da je progone, i
slatkog ukusa osvete zbog toga što je osećala da im je otela iz ruku nešto za šta
su mislili da im po božjoj pravdi pripada. Setila se dana kad se njena lopovska
karijera završila u vlažnoj i mračnoj podrumskoj sobi glavne policijske stanice u
Vija Lajetani. Beše to podrum bez prozora, samo s metalnim stolom
pričvršćenim za pod i dve stolice. Na sredini sobe bio je kanalizacioni odvod i
pod je još bio mokar. Smrdeo je na govna, krv i varikinu. Dvojica policajaca koji
su je uhvatili vezali su joj lisicama ruke i noge za stolicu i ostavili je tako satima
kako bi imala priliku da zamišlja šta će joj sve raditi.
- Kako će se Fumero obradovati kad čuje kakva mlada kujica je ovde! Bićeš
kao nova.
Alisa je čula za Fumera. Na ulici su se prepričavale priče o njemu i o tome šta
se događalo nesrećnicima koji bi završili u tamnici kakva je bila ta u podrumima
policijske stanice. Nije znala da li drhti od hladnoće ili od straha i, kad su se
nekoliko sati kasnije metalna vrata otvorila i ona čula korake i glasove, zatvorila
je oči i osetila kako joj mokraća curi između bedara i klizi niz noge.
- Otvori oči - reče glas.
Lice čoveka srednje visine i izgleda provincijskog notara ljubazno joj se
smešilo kroz njene suze. U prostoriji nije bilo više nikoga. Tip, uredan u lepom
odelu, namirisan kolonjskom vodom s mirisnom notom limuna, posmatrao ju je
ćutke nekoliko trenutaka, a zatim je polako obišao sto i stao joj iza leđa. Alisa
stisnu usne kako bi ugušila jecaj užasa koji joj je palio grlo kad oseti te ruke na
svojim ramenima i dodir usana na svom levom uhu.
- Ne plaši se, Alisa.
Ona poče snažno da se otima, ljuljajući se na stolici za koju je bila privezana.
Primeti da se ruke tog čoveka spuštaju niz njena leđa i, kad je utvrdila da je
nestao pritisak što joj je stezao zglavke, trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati
da joj je njen tamničar skinuo lisice. Cirkulacija joj se malo-pomalo vraćala u
udove, a s njom i bol. Čovek je uhvati za ruke i blago ih stavi na sto. Sede pored
nje i poče da joj masira zglavke.
- Zovem se Leandro - reče. - Da li je sad bolje?
Alisa klimnu glavom. Leandro se osmehnu i pusti joj ruke.
- Sad ću ti skinuti okove sa članaka. I to će te malo boleti. Ali prvo hoću da
znam da nećeš praviti gluposti.
Ona odmahnu.
- Niko te neće povrediti - reče Leandro dok joj je skidao lisice.
Kad ju je oslobodio, Alisa ustade sa stolice i potraži zaklon u uglu prostorije.
Oči tog čoveka zaustaviše se na bari mokraće u podnožju stolice.
- Žao mi je, Alisa.
- Šta želite?
- Želim da porazgovaramo. Ništa više.
- O čemu?
- O čoveku za koga si radila poslednje dve godine, Baltasaru Ruanu.
- Ništa mu ne dugujem.
- Znam. Želim da znaš da je Ruano uhapšen, s većinom tvojih drugova.
Alisa ga pogleda nepoverljivo.
- Šta će im raditi?
Leandro sleže ramenima.
- Ruano je gotov. Priznao je posle dugog ispitivanja. Sad ga čeka garota.33
Pitanje je dana. To je za tebe dobra vest.
Alisa proguta pljuvačku.
- A ostali?
- Sve su deca. Popravni dom ili zatvor. To oni što budu imali sreće. Onima koje
vrate na ulicu dani su izbrojani.
- A ja?
- To zavisi.
- Od čega?
- Od tebe.
- Ne razumem.
- Voleo bih da radiš za mene.
Alisa ga je ćutke posmatrala. Namestivši se u stolici, Leandro ju je gledao sa
osmehom.
- Već duže vreme te posmatram, Alisa. Verujem da ispunjavaš uslove.
 - Za šta?
- Za učenje.
- Za učenje čega?
- Preživljavanja. I da upotrebiš svoj dar za nešto drugo, a ne da puniš džepove
nekom sitnom kriminalcu kao što je Ruano.
- A ko ste vi?
- Ja sam Leandro.
- Vi ste iz policije?
- Tako nešto. Misli o meni kao o prijatelju.
- Ja nemam prijatelje.
- Svi imamo prijatelje. Pitanje je da li znamo da ih pronađemo. Predlažem ti da
sledećih dvanaest meseci radiš sa mnom. Imaćeš pristojan smeštaj i neku platu.
Bićeš slobodna da odeš kad god poželiš.
- A ako želim sada da odem?
Leandro joj pokaza vrata.
- Ako je to ono što želiš, možeš ići. Nazad na ulicu.
Alisa prikova pogled za vrata. Leandro ustade i otvori ih, pa se vrati do stolice
i ostavi joj put slobodan.
- Niko te neće zaustavljati ako želiš da izađeš kroz ta vrata, Alisa. Ali prilika
koju ti nudim ostaje ovde.
Ona načini nekoliko koraka ka izlazu. Leandro nije napravio nikakvu kretnju
da je zaustavi.
- A ako ostanem s vama?
- Ako odlučiš da mi daš glas poverenja, prvo ću ti omogućiti toplo kupatilo,
novu odeću i večeru u Sijete puertas. Jesi li nekad bila tamo?
- Nisam.
- Prave odličan crni pirinač.
Alisa oseti kako joj krče creva od gladi.
- I onda?
- Onda ćeš otići u svoj novi dom, gde ćeš imati sobu i kupatilo samo za sebe,
da se odmoriš i da spavaš u svom krevetu, u čistim i novim čaršavima. A sutra,
bez žurbe, doći ću po tebe i otići ćemo do mog kabineta da ti počnem
objašnjavati šta radim.
- Zašto mi to sad ne kažete?
- Recimo da se bavim rešavanjem problema i izbacivanjem kriminalaca kao
što je Baltasar Ruano, i drugih, mnogo gorih, iz prometa da nikom više ne bi
mogli da naude. Ali najvažnije od svega jeste to što pronalazim posebne osobe
koje, kao ti, ne znaju ko su i učim ih da razviju svoj talenat da čine dobro.
- Da činim dobro - ponovi Alisa hladno.
- Svet nije nemoralno mesto koje si dosad poznavala, Alisa. Svet je
jednostavno ogledalo nas koji ga činimo i nije ni manje ni više od onoga što od
njega svi zajedno napravimo. Zbog toga osobe koje se, kao ti i kao ja, rađaju s
darom imaju odgovornost da taj dar koriste za dobro drugih. Moje je da umem
da prepoznam talenat kod drugih i da ih vodim da bi, kad dođe trenutak, mogli
doneti ispravnu odluku.
- Ja nemam nikakav talenat, nikakav dar...
- Naravno da ga imaš. Imaj poverenja u mene. I, pre svega, imaj poverenja u
sebe, Alisa. Zato što danas, ako hoćeš, može biti prvi dan života koji su ti ukrali i
koji ću ti, ako mi pružiš priliku, ja vratiti.
Leandro se toplo osmehnu i Alisa oseti neobuzdanu i bolnu želju da ga zagrli.
Čovek pruži ruku k njoj. Korak po korak, Alisa pređe prostoriju do njega. Stavila
je svoju ruku u ruku tog neznanca i izgubila se u njegovom pogledu.
- Hvala, Alisa. Kunem ti se da se nećeš pokajati.

Odjek tih reči, tako dalekih u vremenu, iščezavao je malo-pomalo. Bol poče da
joj pokazuje svoje kandže i Alisa odluči da uspori kretanje. Znala je da je, otkad je
izašla iz Konjičkog kluba, neko prati.
Mogla je da oseti njegovo prisustvo i oči kako miluju njenu priliku iz daljine,
čekajući. Stigavši do semafora Ulice Roseljon, zaustavila se i malo se iskrenula,
češljajući ulicu iza svojih leđa brzim pogledom i ispitujući desetine šetača koji
su izašli da šetaju po Rambli u odeći namenjenoj tome da vide i budu viđeni
tamo gde dolikuje. Želela je da to bude siroti Rovira, ali nije mogla da se ne pita
da li je, vešto skriven tridesetak metara dalje, u nekoj kapiji ili iza neke grupe
prolaznika koji bi mogli pokriti njegovo prisustvo, među njima Lomana. On je
posmatra, za petama joj je i u džepu svog kaputa žudno miluje nož, već dugo
rezervisan za nju. Jednu raskrsnicu niže spazila .je izlog poslastičarnice Mauri,
pun slatkiša izloženih s majstorstvom da zaslade jesenju melanholiju gospođa
dobrog porekla. Ponovo osmotri iza leđa i odluči da se skloni tamo na neko
vreme.
Devojka strogog i devičanskog izgleda odvede je do stola pored prozora.
Poslastičarnica Mauri uvek joj je izgledala kao raskošna pušionica rafinisanog
šećera u koju su se konspirativne dame određene dobi i položaja povlačile pod
okrilje izvrsne kamilice i kolača na ivici greha. U to predvečerje, okupljena
parohija potvrđivala je njenu dijagnozu i Alisa, pokušavajući da se oseti kao
jedna više među izabranima, naruči kafu s mlekom i tortu mašini sa šlagom,
koju je, ulazeći, ugledala s njenim istaknutim nazivom. Dok je čekala, izdržala je
sa osmehom poglede matrona optočenih draguljima i oklopljenih haljinama iz
modne kuće Santa Eulalija, dobacivane sa ostalih stolova, čitajući na njihovim
usnama komentare sotto voće koje je njeno prisustvo uspelo da nadahne. „Kad
bi mogle da mi iskidaju kožu na trake i da sebi od nje naprave maske, učinile bi
to”, pomislila je.

Čim je poslastica stigla za njen sto, Alisa smaza polovinu i za nekoliko

trenutaka oseti šećer u krvi. Izvadila je iz tašne bočicu koju joj je Leandro
predao na rastanku na stanici Atoća i otvori je. Uzela je jednu tabletu i
proučavala je na dlanu nekoliko sekundi pre nego što će je prineti usnama. Nov
probad u kuku ubedi je, konačno. Progutala je tabletu uz gutljaj kafe s mlekom i
pojela ostatak torte, više da bi obložila stomak nego iz nekog drugog razloga.
Ostala je tu pola sata, posmatrajući ljude u prolazu i čekajući da lek počne da
đeluje. Čim je osetila kako bol tone pod onom mutnom koprenom pospanosti i
rasipa joj se po telu, ustala je i platila na kasi svoj račun.
Ispred poslastičarnice je zaustavila taksi i dala svoju adresu. Taksista je bio
raspoložen za priču i posvetio joj je dug monolog, na koji je Alisa samo blago
klimnula glavom. Kako joj je narkotik ledio krv, svetiljke grada su se
rasplinjavale u vodenom prekrivaču nalik na mrlje akvarela što klize po papiru.
Ulični zvuci dopirali su do nje izdaleka.
- Jeste li dobro? - upita taksista, zaustavivši se ispred ulaza zgrade u Ulici
Avinjon.
Ona potvrdi i plati mu vožnju ne sačekavši kusur. Taksista, koji nije bio
sasvim ubeđen u njeno dobro stanje, sačekao je dok nije uspela da stavi ključ
kapije u ključaonicu. Alisa je poželela da se ne sretne s Hesusom ili s nekim
komšijom željnim ponovnog susreta i razgovora na odmorištu. Merila je
stepenice laganim korakom i, posle uspona kroz senke i vrtoglavicu koji joj se
učini beskrajnim, stigla do vrata svog stana, čudom pogodila ključaonicu i ušla.
Kad se, konačno, našla unutra, ponovo je uzela bočicu i izvadila još dve tablete
drhtavim rukama. Spustila je tašnu na pod i otišla do trpezarijskog stola. Boca
belog vina, Fernanditov dar, i dalje je stajala tamo. Nasu čašu do vrha i, čvrsto se
držeći za sto jednom rukom, proguta dve tablete i ispi sav sadržaj naiskap,
podižući praznu čašu u čast Leandra i onog njegovog „nikako s alkoholom”.

Klatila se, svlačeći se usput, po hodniku koji je vodio do spavaće sobe. Ne

trudeći se da upali svetio, srušila se na krevet. Teškom mukom je uspela da
skloni prekrivač i da se pokrije. Zvona katedrale zvonila su u daljini i Alisa,
predajući se, sklopi oči.
 10

U snu, neznanac nije imao lice. Opisivao je crnu priliku koja kao da se izdvojila
iz tečnih senki što su kapale s tavanice sobe. Prvo joj se učini da ga je videla
kako nepomično stoji pored kreveta, ali zatim shvati da sedi na ivici kreveta i
sklanja čaršave koji su je pokrivali. Oseti hladnoću. Neznanac je bez žurbe
skidao crne rukavice. Njegovi prsti bili su hladni kad Alisa oseti kako je dodiruju
po golom stomaku i traže ožiljak koji se prostirao po njenom desnom kuku.
Neznančeve ruke su ispitivale pregibe rane i njegove usne spustiše se na njeno
telo. Topao dodir jezika koji miluje vrhove tog belega izazvao joj je mučninu.
Tek kad je čula korake kako se udaljavaju hodnikom, shvatila je da nije sama u
stanu.
Pipala je u polutami dok nije pronašla prekidač i uključila noćnu lampu.
Svetlost ju je zaslepila i poklopila je oči. Čula je korake u trpezariji i zvuk vrata
kako se zatvaraju. Ponovo otvori oči i nađe svoje golo telo ispruženo na krevetu.
Čaršavi su bili razbacani po podu. Polako se uspravi, pridržavajući glavu.
Preplavi je osećaj vrtoglavice i na tren pomisli da se gubi.
- Hesusa? - viknu slomljenim glasom.
Pokupila je jedan čaršav s poda i umotala se u njega. Uspela je da pređe
hodnik tražeći rukama zidove, pipajući naslepo. Od odeće koju je ranije ostavila
u hodniku nije bilo ni traga. Trpezarija beše utonula u čeličnu tamu, obrisi
nameštaja i polica nagoveštavali su se u plavom tkanju koje se probijalo kroz
prozor. Pronađe prekidač i uključi lampu koja je visila s tavanice. Njene oči
polako su se privikavale na svetlost. U trenu kad je shvatila šta vidi, strah joj je
rasvetlio misli i scena je ušla u njeno vidno polje; kao da ju je dotad posmatrala
kroz nefokusirano sočivo.
Njena odeća bila je složena na trpezarijskom stolu. Crveni kaput bio je
prebačen preko jedne stolice. Njena haljina bila je uredno nameštena na stolu,
presavijena s profesionalnom veštinom. Čarape delikatno raširene, sa šavom sa
strane. Donji veš: poravnat na stolu, kao na tezgi neke prodavnice. Alisa ponovo
oseti napad mučnine. Priđe polici i izvadi Bibliju. Otvori je i izvadi oružje koje je
tamo držala. Kad je to učinila, knjiga, prazna, iskliznu joj iz ruke i pade na pod.
Nije se sagla da je podigne. Nategla je obarač držeći revolver obema rukama.
Tek tad je obratila pažnju na svoju tašnu, okačenu o naslon stolice. Sećala se
da ju je spustila na pod kad je ušla. Priđe joj. Bila je zatvorena. Otvori je i preplavi
je osećaj hladnoće. Pusti tašnu da ponovo padne, psujući samu sebe. Mateišova
knjiga više nije bila u njoj.
Provela je ostatak noći u polutami, sklupčana u uglu sofe, s oružjem u rukama
i očima prikovanim za vrata, slušajući hiljadu i jedan jauk koji je ispuštala
struktura stare zgrade nalik na lađu prepuštenu vetru. Zora je iznenadi kad su
kapci počinjali da joj padaju. Ustade i ugleda svoj odraz u prozoru. S druge
strane, purpurni prekrivač rasprskavao se po nebu i crtao defile senki između
krovova i tornjeva grada. Alisa proviri kroz prozor i uveri se da svetloiz Gran
kafea već prska pločnik ulice. Barselona joj je pružila jedva dan primirja.
„Dobro došla nazad”, reče sebi.
 11

Vargas ju je čekao u delu za ručavanje Gran kafea milujući šolju koja se pušila i
pokazujući osmeh primirja za doček. Alisa ga je spazila čim je izašla iz ulaza -
siluetu kako ocrtava dvostruki odraz na staklima kafea. Policajac je sedeo za
istim stolom za kojim je ona sedela prethodnog jutra, okružen ostacima onoga
što je morao biti obilan doručak i nekolikim novinama. Alisa pređe ulicu i
duboko udahnu pre nego što otvori vrata. Videvši je da ulazi, Vargas ustade i
nervozno je pozdravi rukom. Ona mu uzvrati pozdrav i priđe stolu mahnuvši
Mikelu da joj donese njen uobičajeni doručak. Konobar klimnu glavom.
- Kakvo je bilo putovanje? - upita Alisa.
- Dugo.
Vargas sačeka da ona sedne da bi učinio isto. Gledali su se u oči u tišini. On ju
je posmatrao nabranog čela, zbunjen.
- Šta je bilo? - upitala je Alisa.
- Očekivao sam kletvu ili sličan prijem, više na vaš način - improvizovao je
Vargas.
Alisa slegnu ramenima.
- Da sam malo gluplji, gotovo bih rekao da se radujete što me vidite - dodade
Vargas.
Ona se slabašno nasmeši.
- Ne preterujte.
- Plašite me, Alisa. Nešto se desilo?
Mikel oprezno priđe stolu noseći Alisine tostove i kafu s mlekom. Ona mu
klimnu sa odobravanjem i konobar se žurno povuče kako bi diskretno nestao
iza šanka. Alisa uze jedan tost i zagrize ga bezvoljno. Vargas ju je posmatrao sa
izvesnom zabrinutošću.
- Dakle? - upita konačno, nestrpljiv.
Alisa poče ukratko da mu izlaže svoje kretanje prethodnog dana i noći. Kako
je nizala priču, Vargasovo lice bivalo je sve natmurenije. Kad je završila,
objasnivši kako je sate do svitanja provela s revolverom u ruci, čekajući da se
vrata stana ponovo otvore, Vargas je tiho negodovao.
- Postoji nešto što ne razumem. Kažete da je neki muškarac ušao dok ste
spavali i da je odneo knjigu.
 - Koji deo ne razumete?
- Kako znate da je to bio muškarac?
- Tako što znam.
- Onda niste spavali.
- Bila sam pod dejstvom lekova, već sam vam rekla.
- Koji deo mi niste ispričali?
- Onaj koji vas se ne tiče.
- Da li vam je nešto uradio?
- Nije.
Vargas ju je posmatrao s nevericom.
- Dok sam čekao, Mikel mi je ponudio stan u potkrovlju koji imaju gore,
praktično s pogledom na vaš. Reći ću mu da odnese moje kofere i platiću mu dve
nedelje unapred.
- Nema potrebe da ostajete ovde, Vargase. Idite u neki dobar hotel. Leandro
časti.
- Ili to, ili ću se smestiti na vašoj sofi. Birajte.
Alisa uzdahnu, bez elana da započinje novu bitku.
- Niste mi rekli da imate oružje - reče Vargas.
- Niste me pitali.
- Znate li da ga koristite?
Alisa ga pogleda prodorno.
- Mislio sam da se više bavite krojenjem i šivenjem - reče policajac. - Hoćete li
mi učiniti uslugu da ga uvek nosite sa sobom? I u kući i van nje?
- Razumem, gospodine. Da li ste uspeli da saznate nešto o Lomani?
- U Ministarstvu unutrašnjih poslova niko ni reč da kaže. Moj utisak je da ništa
ne znaju. Po Korpusu kruži verzija koju mora da ste čuli. Prebacili su ga iz
njegove jedinice, ima tome već godinu dana, da pomogne u slučaju anonimnih
pisama Valjsu. Istraživao je za svoj račun. Pretpostavlja se da je izveštavao Hila
de Parteru. U nekom trenutku je prestao da se javlja. Iščezao je s mape. Kakvu
priču vi imate s njim?
- Nikakvu.
Vargas nabra čelo.
- Zar ne mislite da je on taj koji je noćas ušao u vaš stan da vam ukrade knjigu
i da uradi još nešto što vi ne želite da mi ispričate?
- Sve ste rekli.
Vargas ju je posmatrao ispod oka.
- Taj lek, to je za ranu koju imate?
 - Ne, nego ga uzimam iz zabave. Koliko vi imate godina, Vargase?
On podiže obrve, iznenađen.
- Verovatno dvaput više od vas, mada više volim da ne razmišljam o tome.
Zašto?
- Nećete uobraziti da ste mi otac ili tako nešto, zar ne?
- Ne umišljajte.
- Šteta - reče Alisa.
- Ne dajte se ganuti. Ne stoji vam.
- To kaže i Leandro.
- Verovatno ima razloga. Ako smo završili sentimentalnu međuigru, zašto mi
ne ispričate kakvi su nam planovi za danas?
Alisa ispi ostatak iz šolje i mahnu Mikelu da joj donese još jednu.
- Vi znate da su, osim kofeina i cigareta, telu potrebni ugljeni hidrati, proteini
i sve to?
- Obećavam vam da ćemo danas ići u Kuću Leopoldo i da ćete vi častiti.
- Kakvo olakšanje. A pre toga?
- Pre toga idemo da se nađemo s mojim ličnim špijunom, dobrim Rovirom.
- Rovirom?
Alisa mu izloži kratak rezime svog susreta s Rovirom od prethodnog dana.
- Mora da je tu napolju, smrznut.
- Ko ga jebe - reče Vargas. - I onda, pošto izdamo dnevnu zapovest vašem
šegrtu?
- Mislila sam da bismo mogli da posetimo jednog advokata, Fernanda
Brijansa.
Vargas klimnu bez oduševljenja.
- Ko je on?
- Brijans zastupa kolekcionara koji godinama kupuje sve primerke romana
Viktora Mateiša.
- I dalje pratite trag te knjige. Nemojte me shvatiti pogrešno, ali zar ne mislite
da bi bilo razumno videti šta u policijskoj stanici imaju da kažu o kolima koja je
Valjs upotrebio da dođe iz Madrida? Da dam primer nečega što je stvarno
povezano sa slučajem kojim se bavimo.
- Ima vremena za to.
- Oprostite, Alisa, zar mi i dalje ne pokušavamo da pronađemo ministra
Valjsa, dok postoji mogućnost da je živ?
- S tim kolima gubimo vreme - preseče Alisa.
- Moje ili vaše?
 - Valjsovo. Ali, ako ćete biti mirniji, važi. Pobedili ste. Idemo da vidimo to
vaše.
- Hvala.
 12

Veran svom obećanju, Rovira je čekao na ulici drhteći i sa izgledom čoveka

koji proklinje dan kad se rodio i sve koji su ga sledili. Špijunski šegrt kao da se
od prethodnog dana skupio još deset centimetara. Njegovo lice otkrivalo je
ozlojeđen riktus koji je sugerisao početak nastupajućeg napada žuči. Vargas ga
je identifikovao bez potrebe da mu ga Alisa pokaže.
- To je taj as iz intrige?
- On glavom.
Rovira podiže pogled čuvši korake kako mu se približavaju. Opazivši Vargasa,
proguta pljuvačku i potraži svoju kutiju cigareta drhtavom rukom. Alisa i Vargas
ga opkoliše svako sa svoje strane.
- Mislio sam da ćete biti sami - promuca Rovira.
- Romantičan si, Rovira.
On dunu u nekakvom pokušaju nervoznog smeha. Alisa mu iščupa cigaretu iz
usta i baci je daleko.
- Čujte... - protestovao je Rovira.
Vargas se blago nagnu nad njim i Rovira pokuša da se skupi, ako je moguće,
još malo.
- Gospođici se obraćaš samo kad te ona pita. Dogovoreno?
On klimnu glavom.
- Rovira, danas je tvoj srećan dan - reče Alisa. - Dosta je bilo smrzavanja. Ideš
u bioskop. U Kapitolu matine počinje u deset, a puštaju ciklus filmova o
majmunici Čiti koji će te oduševiti.
- Za Oskara - podržao ju je Vargas.
- Izvinite, donja Alisa, pre nego što mi vaš kolega zavrne šiju, hteo bih da vas
zamolim, ako vam nije velika smetnja, i unapred zahvaljujem na plemenitosti,
da mi malo pomognete. Ne tražim od vas mnogo. Nemojte me slati u bioskop.
Voleo bih, ali, ako me u centrali uhvate, opašće mi ovo malo kose što mi je
ostalo. Pustite da vas pratim. S velike udaljenosti. Ako hoćete, reći ćete mi
unapred kuda idete i tako vam uopšte neću ni smetati. Uveravam vas da me
nećete ni videti. Ali na kraju dana moram da predam izveštaj gde ste bili i šta ste
radili, inače će od mene napraviti paprikaš. Vi znate kakvi su to ljudi. Recite
svom kolegi...
 Vargas je posmatrao tog strašljivca sa izvesnom simpatijom. Izgleda da u
svakoj policijskoj stanici postoji jedan takav nesrećnik, otirač o koji svi brišu
blato s nogu i prema kojem su drske čak i čistačice.
- Vi ćete mi reći koja mesta mogu da raportiram, a koja ne. I svi smo na
dobitku. Na kolenima vas molim...
Pre nego što je Alisa uspela išta da kaže, Vargas zapreti Roviri kažiprstom i
uze reč.
- Vidite, momče, podsećate me na Carlija Caplina i dopali ste mi se. Predlažem
vam sledeće: pratite nas izdaleka, ali baš izdaleka. Kao od La Riohe34 do
Penjona.35 Ako vas vidim, namirišem ili zamislim na manje od dvesta metara, vi
i ja imaćemo razgovor prsa u prsa, a ne verujem da će se onima u centrali
dopasti da im dođete s razbijenom njuškom.
Rovira kao da je na nekoliko sekundi ostao bez daha.
- Da li vam tako odgovara ili želite akontaciju? - završi Vargas.
- Dvesta metara, to nikako. Neka bude dvesta pedeset, kuća časti. Mnogo vam
hvala na velikodušnosti i razumevanju. Nećete se pokajati. Da ne kažu kako
Rovira ne ispunjava ono što...
- Hajde, gubite se, postajem živčan samo kad vas gledam - izjavi Vargas
svojim najmračnijim tonom.
Rovira izvede brz naklon i odjuri. Vargas ga vide kako nestaje među svetinom
i osmehnu se.
- Sentimentalni ste - promrmlja Alisa.

- A vi ste anđelak. Dozvolite mi da pozovem Linaresa da proverim da li će nas

pustiti da pogledamo taj automobil ovog jutra.
- Ko je Linares?
- Jedan od dobrih. Zajedno smo počeli, a i dalje smo dobri prijatelji. Za koliko
ljudi se to može reći posle dvadeset godina u policiji?
Vratiše se u kafe i Mikel im prepusti telefon. Vargas pozva glavnu policijsku
stanicu u Vija Lajetani i predade se konverzacijskom valceru muškog
drugarstva, šalama sumnjivog ukusa i promišljenom šurovanju sa svojim
prijateljem Linaresom da bi izdejstvovao dozvolu da pronjuška i baci pogled na
automobil koji su, kako se pretpostavlja, Maurisio Valjs i njegov vozač,
revolveraš i potrčko iskoristili za putovanje od Madrida do Barselone. Alisa je
pratila razgovor kao da sluša salonsku komediju, uživajući u Vargasovoj
majstorskoj metrici i duhu da se umili svojim kolegama i izvede visokoparne
pasuse lišene svakog sadržaja.
 - Sve je rešeno - zaključi on, spuštajući slušalicu.
- Sigurni ste? Niste mislili da bi taj Linares voleo da zna da vi idete sa mnom?
- Naravno da sam mislio. Zato mu to nisam spomenuo.
- Šta ćete im reći kad me vide?
- Da smo verenici. Ne znam. Smisliću nešto.
Uhvatili su taksi ispred gradske kuće i krenuli baš kad je saobraćaj u Vija
Lajetani počeo da se zgušnjava u krivudavom usporenom filmu ranog jutarnjeg
časa. Vargas je zamišljeno posmatrao defile monumentalnih fasada koje su
izranjale kao brodovi iz jutarnje magle. Taksista im je upućivao povremene brze
poglede u ogledalu, verovatno spekulišući o čudnom spoju koji su dočaravali, ali
njegovi nemiri i mozganja stišali su se s početkom žestoke radijske polemike u
oblasti sporta u kojoj se vatreno debatovalo da li je fudbalska liga već izgubljena
ili, naprotiv, ima još razloga da preživi.
 13

Zvali su ga Muzej suza. Ogroman paviljon uzdizao se na ničijoj zemlji

nasukanoj između zoološkog vrta i plaže. Oko njega se prostirao grad fabrika i
hangara, spleten iza leđa mora, kojim je gospodarila kula, Tore de las Agvas,
neka vrsta kružne tvrđave obešene o nebo. Muzej suza beše relikvija, ruina
spasena od rušenja koje je sa sobom odnelo skoro sve građevine podignute za
Veliku svetsku izložbu 1888. godine. Posle godina napuštenosti, gradska uprava
ustupila je paviljon Vrhovnoj policijskoj upravi, koja ga je, po običaju, adaptirala
u magacin i katakombu. Tamo su, u beskrajnom sudskom depou, naslagane
decenije izveštaja, dokaza, zaplenjene robe, konfiskovanih predmeta, oružja i
naprava svih vrsta, zahteva i blaga, ishod više od šezdeset godina prašine,
zločina i kazne grada Barselone.
Zgrada je nosila kupolu sličnu obližnjoj stanici Francuska. Njen izdeljen krov
propuštao je bodeže svetlosti koji su probijali tamu i prosipali se, stotinama
metara, po klupku hodnika koji su po visini nadmašivali većinu zgrada
Ensanćea.36 Kompleksan sistem stepenica i hodnika visio je u vazduhu poput
avetinjskih pozorišnih cugova da bi omogućio pristup gornjim zonama, gde su
bili smešteni dokumenti i predmeti koji su svedočili o tajnoj istoriji Barselone
od kraja devetnaestog veka. Za sedam decenija aktivnosti, svakovrsni artefakti
behu uhvaćeni u tom limbu. Od prepotopskih kočija i automobila korišćenih u
zločinima do enciklopedijskog arsenala oružja i otrova. Zgrada je sadržavala
dovoljno umetničkih dela kompromitovanih u inventaru nerešivih sudskih
sporova da otvori nekoliko muzeja. Osobenu slavu među istraživačima imala je
makabrična kolekcija prepariranih leševa pronađena u četvrti San Hervasio, u
podrumima vile magnata koji se obogatio u Americi i kojem je, u njegovim
godinama bogatstva i slave na Kubi, hobi bio lov i mučenje robova. Za njim je,
po povratku, ostao trag nikad nerešenih nestanaka među lumpenproletarijatom
koji je posećivao sale i kafeterije Avenije del Paralelo.
Postojala je čitava galerija posvećena čuvanju staklenih bočica s raznolikom
faunom stalnih stanara koji su plutali u žućkastom formalinu. Palata je računala
s fantastičnom oružnicom bodeža, šila i bezbroj maštovitih sečiva od kojih bi se
i najiskusnijem mesaru digla kosa na glavi. Jedno od najslavnijih odeljenja bio je
zakatančen paviljon u koji se ulazilo samo uz dozvolu najviših instanci i u kojem
su se pohranjivali materijali i dokumentacija oduzeti u istragama zločina i
slučajeva iz oblasti religije i okultnog. Pričalo se da ta arhiva sadrži sočne
dosijee o pripadnicima visokog društva Barselone u vezi sa slučajem nazvanim
Vampirica iz Ulice Ponijente, kao i korespondenciju i izveštaje slučaja
egzorcizma Mosena Sinta Verdagea u jednom stanu u blizini Ulice Prinsesa, koji
nikad nisu izašli na svetlost dana i nikad neće.
Mesta koja služe kao trajno boravište takve galerije nedaća obično
nagoveštavaju mračnu zaveru koja posetioca pobuđuje da što pre izađe odatle,
iz bojazni da će ostati ulovljen unutra i postati deo stalne postavke. Muzej suza
nije bio izuzetak i, iako se u policijskim izveštajima vodio pod svojim pravim
imenom, Sekcija trinaest, svojom reputacijom i sablasnom gomilom nesreća
koje je u sebi čuvao zasluživao je ime po kojem su ga svi znali.
Kad ih je taksi ostavio pred vratima Sekcije trinaest, onaj što beše postavljen
za kerb’era tog mesta čekao ih je na pragu držeći u rukama svežanj ključeva
obešenih o vrpcu i sa izgledom čoveka koji je požnjeo sve nagrade na
takmičenju grobara.
- To mora da je Florensio - prokomentarisao je Vargas tiho pre nego što je
otvorio vrata automobila. - Pustite mene da pričam.
- Samo izvolite - reče Alisa.
Izađoše iz automobila i Vargas pruži ruku čuvaru.
- Dobar dan, Huan Manuel Vargas, iz centrale. Razgovarao sam pre nekoliko
minuta s Linaresom. Rekao mi je da će vam javiti da dolazim.
Florensio klimnu potvrdno.
- Kapetan Linares mi nije rekao da ćete imati društvo.
- Gospođica je moja nećaka Margarita, koja je bila ljubazna da mi ovih dana
bude vodič i sekretarica u grofovskom gradu.37 Nije vam to rekao?
Florensio odmahnu, pogledom tražeći Alisu.
- Margarita, pozdravi Florensija. Florensio, zar ne? Vrhovni autoritet Sekcije
trinaest.
Alisa iskorači i stidljivo mu pruži ruku. Florensio nabra čelo, ali odluči da
prećuti.
- Izvolite.
Čuvar ih povede do glavnog ulaza i pozva ih da uđu.
- Dugo ste ovde, Florensio?
- Koju godinu. Pre toga sam bio deset godina u depou.
Vargas ga pogleda, zbunjen.
- Leševa - razjasni on. - Budite ljubazni i pođite za mnom, ono što tražite
nalazi se u paviljonu devet. Već sam vam sve namestio.
Ono što je spolja izgledalo kao velika napuštena železnička stanica iznutra se
raskrililo kao prostrana bazilika koja se gubi unedogled. Sistem električnog
osvetljenja rasprostirao je vence okačenih sijalica koje su tami davale zlatnu
nijansu. Florensio ih je vodio kroz bezbroj galerija naseljenih svim vrstama
naprava, kutija i sanduka. Alisa je u prolazu uspela da razabere kolekciju
prepariranih životinja i bataljon lutaka za izlog. Nameštaj, bicikli, oružje, slike,
religijski kipovi i čak sablastan odeljak naseljen samo vašarskim mehaničkim
lutkama.
Florensio je morao primetiti zapanjen pogled kojim je Alisa upijala ambijent
tog mesta. Priđe joj i pokaza na ono što je izgledalo kao vašarska šatra.
- Ne biste verovali šta sve imamo ovde. Ponekad ni ja sam ne verujem.
Kako su zalazili u mrežu hodnika, primetili su da u vazduhu lebdi čudna
litanija nečega nalik na životinjske zvuke. Alisa na tren pomisli da su u avanturi
kroz džunglu naseljenu tropskim pticama i mačkama koje ih vrebaju u zasedi.
Florensio se zabavljao strahovima koje je čitao na njihovim licima i smejao se
kao dete.
- Ne, niste poludeli, iako te ovo mesto ponekad dovede do tačke da izgubiš
razum a da to i ne primetiš - objasni. - To dolazi iz zoološkog vrta koji je tik
pozadi. Ovde se svašta čuje. Slonovi, lavovi i kakadui. Noću panteri počinju da
zavijaju da se naježiš. Ali majmunice su najgore. Kao ljudi, ali bez ikakvog
pretvaranja. Ovuda, molim vas. Skoro smo stigli...
Automobil je bio pokriven tankim platnom koje je ocrtavalo njegove linije.
Florensio ga stručnom rukom skinu i presavi. Već je bio pripremio dva
reflektora na stalcima postavljenim sa obe strane automobila. Kad ih je povezao
s produžnim kablom spojenim sa spleta žica, bacili su dva snažna žućkasta
snopa koja su automobil pretvorila u skulpturu od sjajnog metala. Zadovoljan
dejstvom svoje scenografije, Florensio otvori četvora vrata vozila i povuče se
nekoliko koraka, uz naklon.
- Evo, izvolite - otpeva.
- Imate li pri ruci izveštaj veštaka? - upita Vargas.
Florensio klimnu.
- Imam ga u kancelariji. Odmah ću vam ga doneti.
Čuvar odjuri u potrazi za izveštajem, gotovo lebdeći na pedalj od zemlje.
- Vi pretresite suvozačevu stranu - naredi Vargas.
- Da, dragi ujače.
Prvo što je Alisa primetila bio je miris. Podiže pogled ka Vargasu, koji potvrdi.
 - Barut - reče.
Policajac pokaza tamne mrlje osušene krvi koje su isprskale suvozačevo
sedište.
- To je malo krvi za vatreno oružje - proceni Alisa. - Možda ga je samo
okrznulo...
Vargas lagano odmahnu.
- Hitac bi u kolima napravio prostrelnu ranu i metak bi se zadržao u
karoseriji, na sedištima. To malo krvi verovatno potiče od druge vrste rane,
možda od hladnog oružja. Ili od udarca.
Vargas opipa sitno oštećenje na naslonu sedišta.
- Izgorelo - mrmljao je. - Pucalo se iznutra ka spolja.
Alisa se pomeri od sedišta i potraži ručicu za prozor. Kad ju je okrenula, tanak
ram oštrog stakla pojavi se duž ivice. U podnožju prozora videli su se delići
stakla u prahu.
- Vidite?
Nekoliko minuta su u tišini pretresali ceo automobil. Lokalna policija savesno
je pročešljala vozilo i nije za njih ostavila ništa značajno osim svežnja starih
auto-karata u pregradi i beležnice sa spiralom bez korica. Alisa je prelista.
- Ima li čega? - upita Vargas.
- Prazna je.
Florensio, koji se nečujno vratio noseći izveštaj veštaka, posmatrao ih je iz
polutame.
- Čisto kao tacna, zar ne? - reče im.
- Da li je u automobilu, kad su ga doneli, bilo nečega?
Florensio im pruži izveštaj veštaka.
- Već je bio takav kad su ga doneli.
Vargas uze izveštaj i poče da pregleda inventar opisanih predmeta.
- Da li je to normalno? - ispitivala je Alisa.
- Molim? - odgovori Florensio uslužno.
- Pitam da li je normalno da se kola ne pregledaju ovde.
- Zavisi. Obično prvi pretres bude na licu mesta, a zatim jedan dublji ovde.
- I, da li je bio?
- Nije, koliko znam.
- Ovde, u izveštaj u, kaže se da su kola pronađena na putu De las Agvas. Da li je
to neki prometan put? - želeo je da zna Vargas.
- Nije. To je, u stvari, neasfaltiran put od nekoliko kilometara koji ide ivicom
planinskog obronka - reče Florensio. - Nema tamo ni vode niti je to ikakav put.
 Objašnjenje je bilo upućeno Vargasu, ali Florensio namignu Alisi dok ga je
izlagao. Ona se nasmeši na njegovu šalu.
- Inspektori smatraju da su kola tamo ostavljena aposteriori, a da se incident
odigrao na drugom mestu - dodade Florensio.
- Postoji li ideja gde?
- Pronađeni su ostaci finog šljunka na šarama guma. Krečnjački kamen. Nije
isti kao onaj što prekriva put De las Agvas.
- Nego?
- Ako pitate inspektore, reći će vam da postoje desetine mesta gde ga ima.
- A ako pitamo vas, Florensio? - reče Alisa.
- Neki vrt. Možda park. Moguće: dvorište privatne kuće.
Vargas pokaza izveštaj.
- Vidim da ste vas dvoje već rešili slučaj - prekinu ih Vargas - ali, ako ne tražim
mnogo, mogu li dobiti kopiju?
- To je kopija. Možete je zadržati. Mogu li još nešto da učinim za vas?
- Ako biste bili ljubazni da pozovete taksi...
 14

Vargas nije odlepio usta ni kad su već bili u automobilu, a pogled mu je bio
prikovan za prozor; njegova zlovolja širila se po vazduhu kao otrov. Alisa ga
blago udari kolenom.
- Osmeh na lice, čoveče, idemo u Kuću Leopoldo.
- Vozaju nas, da izgubimo vreme - mrmljao je Vargas.
- A to vas iznenađuje?
On je pogleda, razljućen. Alisa se milo osmehnu.
- Dobro došli u Barselonu.
- Ne znam šta vam je toliko smešno.
Alisa otvori svoju torbu i izvadi beležnicu koju je našla u Valjsovom
automobilu. Vargas uzdahnu.
- Recite mi da to nije ono što mislim da jeste.
- Da li vam se malo otvara apetit?
- Da ne ulazim u to da je krađa dokaza u istražnom postupku sama po sebi
ozbiljan prekršaj, sve što tu vidim jeste beležnica s praznim listovima.
Alisa ugura nokat između prstenova metalne spirale koja je povezivala
beležnicu i izvadi dve papirne trake zaglavljene između njih. -I?
- Iscepane stranice - reče ona.
- Vrlo korisno, nema sumnje.
Alisa raširi prvu stranicu beležnice prema prozoru taksija. Na svetlosti se
ocrtavao reljef poteza istaknut na papiru. Vargas se naže i izoštri vid.
- Brojevi?
Alisa potvrdi.
- Dve kolone. U prvoj su nizovi brojeva i slova. U drugoj samo brojeva. Nizovi
od pet do sedam cifara. Obratite pažnju.
- Vidim. I?
- Brojevi slede jedan za drugim. Počinju sa četrdeset hiljada trista i nešto, a
završavaju sa četrdeset hiljada četiristo sedam ili osam.
Vargasov pogled se ozari, iako je senka sumnje još lebdela na njegovom licu.
- Moglo bi da bude bilo šta - reče.
- Mersedes, Valjsova kći, sećala se da je njen otac one noći, pre nego što će
nestati, spominjao nešto u vezi s nekim spiskom svom telohranitelj u. Spisak s
brojevima...
- Ne znam, Alisa. To najverovatnije nije ništa.
- Možda - složi se ona. - A kakav je apetit?
Vargas se osmehnu, konačno, pobeđen.
- Ako vi častite, nešto ćemo videti.
Poseta Muzeju suza i obećanje - koje će možda ostati samo želja - da bi ih ta
nesigurna indicija, pronađena na površini belog lista hartije, mogla odvesti
nekuda raspalili su Alisino raspoloženje. Nanjušiti nov trag uvek je bilo tajno
uživanje; parfem onoga što dolazi, kako je to voleo da naziva Leandro. Brkajući
dobro raspoloženje s apetitom, licem u lice s menijem Kuće Leopoldo, Alisa
naruči za dvoje, i za još dvoje, s kozačkim pečatom. Vargas je pusti ne buneći se,
a kad je defile bogatih jela počeo neprekidno da teče i Alisa da se teško nosi s
njima, policijski veteran je samo tiho negodovao pogledujući svoju porciju i još
nekoliko njih.
- I za stolom smo odličan tim - komentarisao je ljušteći bikov rep čudesnog
ukusa. - Vi naručujete, ja proždirem.
Alisa je grickala svoje jelo kao ptičica, nasmejana.
- Ne želim da kvarim zabavu, ali ne nadajte se previše - reče Vargas. - Ti
brojevi možda se odnose samo na zamenu nekih delova koju je šofer obavio, ko
će znati kakvih.
- Bilo bi to mnogo delova. Kakav je rep?
- Kao iz kataloga. Kao jedan koji sam jeo u Kordobi u proleće četrdeset devete
i koji još sanjam.
- Sam ili u društvu?
- Vi me to ispitujete, Alisa?
- Čista radoznalost. Imate li porodicu?
- Svi imaju porodicu.
- Ja nemam - preseče ona.
- Oprostite, nisam...
- Nema šta da se oprosti. Šta vam je Leandro ispričao o meni?
To pitanje kao da je iznenadilo Vargasa.
- Nešto vam je sigurno rekao. Ili ste vi pitali.
- Ja nisam pitao. A ni on nije bogzna šta rekao.
Alisa se hladno osmehnu.
- Među nama, hajde. Šta vam je pričao o meni?
- Vidite, Alisa, igra koju vas dvoje igrate nije moja stvar.
- Vidi, vidi, onda vam je ispričao više nego što priznajete.
 Vargas se suoči s njenim pogledom, izazvan.
- Rekao mi je da ste siroče. Da ste izgubili roditelje u ratu.
- Šta još?
- Da imate ranu koja vam izaziva hroničan bol. I da to utiče na vaš karakter.
- Moj karakter.
- Pustimo to.
- Šta još?
- Da ste usamljeni i da imate problem sa uspostavljanjem afektivnih veza.
Alisa se nasmeja bez oduševljenja.
- To je rekao? Tim rečima?
- Ne sećam se tačno. Možemo li da promenimo temu?
- Važi. Pričajmo o mojim afektivnim vezama.
Vargas prevrnu očima.
- Da li vi smatrate da imam problem sa uspostavljanjem afektivnih veza?
- Niti znam, niti me se tiče.
- Leandro nikad ne bi izgovorio jednu takvu rečenicu, punu opštih mesta.
Rekla bih da zvuči kao da je izvađena iz sentimentalnog savetovališta modnog
časopisa s krojevima.
- Onda to mora da sam bio ja, pošto sam pretplaćen na nekoliko.
- Šta je tačno rekao?
- Zašto to sebi radite, Alisa?
- Šta?
- Mučite sebe.
- Vi me tako vidite? Kao mučenicu?
Vargas je pogleda ćutke, pa naposletku odmahnu.
- Šta je rekao Leandro? Obećavam vam: ako mi kažete istinu, neću vas više
ispitivati.
Vargas je procenio alternativu.
- Rekao je da ne verujete da vas iko može voleti zato što sami sebe ne volite i
što mislite da vas nikad niko nije voleo. I da to ne možete svetu da oprostite.
Alisa spusti pogled i blago se osmehnu, na silu. Vargas primeti da su joj se oči
zacaklile i pročisti grlo.
- Mislio sam da želite da vam pričam o svojoj porodici - kazao je. Alisa sleže
ramenima.
- Moji roditelji su bili iz jednog seoceta u...
- Htela sam da pitam imate li ženu i decu - prekide ga ona.
Vargas je pogleda očima lišenim svakog izraza.
- Nemam - reče posle pauze.
- Nisam želela da vam bude neugodno. Izvinite.
Vargas se neraspoloženo osmehnu.
- Nije mi neugodno. A vi?
- Imam li ženu i decu? - upita Alisa.
- Ili šta već.
- Bojim se da nemam - odgovori ona.
Vargas podiže svoju čašu vina da nazdravi.
- Za usamljene duše.
Alisa uze svoju čašu i lako dodirnu Vargasovu, izbegavajući njegov pogled.
- Leandro je neznalica - izreče policajac svoje mišljenje nedugo potom.
Alisa polako odmahnu.
- Nije. On je jednostavno surov.
Ostatak ručka protekao je u tišini.
 15

Valjs se budi u tami. Visenteovo telo više nije tamo. Martin ga je sigurno
odneo dok je on spavao. Samo je tom prokletniku moglo pasti na pamet da ga
zatvori s lešom. Viskozna mrlja ocrtava konturu koju je zauzimalo njegovo telo.
Na njegovom mestu naslagana je odeća, stara ali suva, i malo vedro puno vode.
Ima ukus metala i vonja na prljavo, ali Valjsu se, čim pokvasi usne i otpije gutljaj,
učini kao najukusnija poslastica koju je ikad probao. Pije dok ne utoli žeđ koja
mu se čini neutoljivom, sve dok ga ne zabole stomak i grlo. Zatim skida krvave i
blatnjave rite koje ga pokrivaju i oblači nešto od odeće pronađene na gomili.
Miriše na prašinu i dezinfekciono sredstvo. Bol u desnoj ruci je uminuo i umesto
njega oseća tupo kuckanje. Isprva se ne usuđuje da pogleda šaku, a kad to učini,
vidi da se crna mrlja proširila i da seže do zglavka, kao da je umočio ruku u bure
katrana. Može da omiriše infekciju i oseti kako mu sopstveno telo živo trune.
- To je gangrena - kaže glas u tami.
Srce mu poskoči i Valjs se okreće da bi otkrio kako njegov tamničar sedi u
podnožju stepenica, posmatrajući ga. Valjs se pita koliko dugo je tu.
- Izgubićeš ruku. Ili život. Od tebe zavisi.
- Pomozite mi, molim vas. Daću vam sve što tražite.
Tamničar ga posmatra, neosetljiv.
- Otkad ste ovde?
- Od malopre.
- Da li vi radite za Martina? Gde je on? Zašto ne dođe da me vidi? Tamničar
ustaje. Dah svetlosti koji procuri s visine stepeništa okrzne mu lice. Valjs sad
jasno može da vidi masku, komad od porcelana koji mu pokriva polovinu lica.
Obojena je bojom mesa. Oko je stalno otvoreno i ne trepće. Tamničar prilazi
rešetkama da bi ga bolje video.
- Ne sećaš se, zar ne?
Valjs polako odmahuje glavom.
- Setićeš se već. Ima vremena.
Okreće se i sprema se da pođe stepenicama naviše, a Valjs tad pruža levu ruku
između rešetaka u znak preklinjanja. Tamničar zastaje.
- Molim vas - preklinje Valjs. - Treba mi lekar.
Tamničar vadi neki paket iz džepa kaputa i baca ga u ćeliju.
 - Ti odluči hoćeš li da živiš ili da malo-pomalo istruneš kao što si pustio da
istrune toliko nevinih.
Pre nego što ode, upali sveću i odloži je u malo udubljenje iščačkano u zidu u
obliku niše.
- Ne idite, molim vas...
Valjs čuje korake koji se gube i vrata koja se zatvaraju.
Tad klekne da bi dohvatio paket umotan u pakpapir. Otvara ga levom rukom.
Isprva ne uspeva da razabere šta je to. Prepoznaje predmet tek kad ga uzme i
osmotri pod svetlošću sveće.
Stolarska testera.
 16

Barselona, majka lavirinata, u najtamnijem delu svog srca pruža utočište

klupku uličica uvezanih u sprud ruina sadašnjih i budućih, u kojem neustrašivi
putnici i izgubljene duše raznih položaja bivaju zauvek ulovljeni u distriktu koji
je, u nedostatku tačnijih obaveštenja, neki blaženi kartograf smatrao prikladnim
da nazove Raval. Po izlasku iz Kuće Leopoldo, mreža uličica naseljenih krčmama,
javnim kućama i arsenalom tezgi gde su svakovrsni ulični prodavci nudili robu
ispod radara legalnosti primi ih u svom svom mračnom sjaju.
Gozba je kod Vargasa izazvala lako štucanje, koje je on pokušao da ukroti
duvajući i udarajući se pesnicom po grudima.
- To se događa proždrljivcima - izjavi Alisa.
- Još imate obraza da to kažete. Prvo me nakljukate, onda me ismevate.
Devojka slobodnog života, zaobljenih čari i grabežljivog raspoloženja
posmatrala ih je, strogo komercijalno zainteresovana, iz kapije iza koje je
službovao tranzistor iznoseći na svetlost dana katalonsku rumbu u svoj slavi
ulične mešavine.
- Šta misliš o maloj sijesti u duetu, s tvojom mršavom i jednom pravom
ženom, dušo? - ponudi mu dama sumraka.
Vargas odmahnu, pomalo iznerviran, pružajući korak. Alisa se osmehnu i
krenu za njim, razmenjujući pogled sa ženturačom iz ulaza, koja, videvši da se
lovina udaljava, sleže ramenima i pregleda je od glave do pete kao da se pita da
li je to što vidi ono što su u to vreme kavaljeri nosili uz lepe cipele.
- Ova četvrt je društveno dno - reče Vargas.
- Hoćete li da vas malo ostavim samog da to rešite? - upita Alisa. - Mislim da
ste upravo našli prijateljicu koja vam može otkloniti štucanje za tren oka.
- Nemojte me podbadati jer samo što ne puknem.
- Želite li nešto za desert?
- Lupu. Ako je moguće, sa industrijskom skalom.
- Mislila sam da ne verujete u brojeve.
- Čovek veruje u ono što može, ne u ono što hoće. Pod uslovom da nije kreten;
u tom slučaju, obrne pojmove.
- Nisam znala da vas teško varenje pretvara u filozofa.
- Ima mnogo stvari koje vi ne znate, Alisa.
 - Zato svakog dana naučim nešto novo.
Alisa ga uhvati podruku.
- Ne umišljajte - upozori je Vargas.
- To ste mi već rekli.
- To je najbolji savet koji se nekome može dati u ovom životu.
- Kako je to tužna misao, Vargase.
Policajac je pogleda i Alisa u njegovim očima vide da misli ozbiljno. Obrisa joj
se osmeh s lica i ona se, ne razmišljajući, pope na prste i poljubi ga u obraz. Beše
to čist poljubac, poljubac nežnosti i prijateljstva, poljubac koji ništa nije
očekivao »koji je još manje tražio. '
- Ne radite to - reče Vargas nastavljajući put.
Alisa primeti da je bludnica iz ulaza i dalje posmatra i da je prisustvovala
sceni. Pogledale su se nakratko: veteranka je tiho negodovala, gorko se smešeći.
 17

Popodne beše presvučeno niskim oblacima koji su propuštali zelenkastu

koronu svetlosti dajući Ravalu izgled nekog sela uronjenog u močvarne vode.
Pošli su Ulicom Ospital prema Rambli, a odatle Alisa povede Vargasa kroz
mnoštvo koje je defilovalo ka Trgu Real.
- Kuda idemo? - upita on.
- U potragu za lupom o kojoj ste govorili.
Prešli su preko trga i uputili se ka hodniku koji ga je, pod lukovima, okruživao.
Alisa tu zastade pred izlogom radnje u kojoj se videla mala džungla divljih
životinja zaleđenih u trenutku razjarenosti; odatle su staklenim očima gledale u
večnost. Vargas podiže pogled ka natpisu iznad vrata i, malo niže, prema
slovima urezanim u staklena vrata:

MUZEJ
Udova L. Sole Pužol
Telefon: 404-451

- Šta je ovo?
- Ljudi ovo mesto zovu „muzej zveri”, ali to je u stvari radionica za
prepariranje životinja.
Čim su ušli u radnju, Vargas je spazio bogatstvo kolekcije prepariranih
životinja koje je lokal sadržavao. Tigrovi, ptice, vukovi, majmuni i sva sila
egzotičnih vrsta naseljavali su taj improvizovani prirodnjački muzej koji bi bio
poslastica ili košmar više od jednog proučavaoca egzotične faune svih pet
kontinenata. Vargas prošeta između vitrina, diveći se majstorstvu koje su
ispoljavali ti predmeti taksidermije.
- Sad vas je stvarno prošlo štucanje - prokomentarisala je Alisa.
Začuše iza leđa korake kako im se približavaju i okrenuše se da bi se sreli s
gospođom mršavom poput olovke koja ih je posmatrala ruku spojenih na
grudima. Vargas pomisli kako ima izgled i pogled bogomoljke.
- Dobar dan. Šta želite?
- Dobar dan. Želela bih da razgovaram s Matijasom, ako je moguće - reče Alisa.
Bogomoljka udvostruči dozu podozrivosti u pogledu.
 - U vezi sa...?
- Jedna tehnička konsultacija.
- Mogu li da pitam od strane koga?
- Od strane Alise Gris.
Bogomoljka temeljno pređe očima preko njih i, napućivši usta s
neodobravanjem, pođe bez žurbe u zadnju prostoriju.
- Otkrivate mi jednu nadasve gostoljubivu Barselonu-promrmlja Vargas. -
Gotovo bih se doselio ovamo.
- Nemate dovoljno prepariranih trofeja u prestonici?
- Bilo bi dobro. Ali ovo živo ovde... Ko je taj Matijas? Bivši verenik?
- Više aspirant.
- Teške kategorije?
- Više vuče na perolaku. Matijas je jedan od majstora kuće. Ovde imaju
najbolje lupe u gradu, a Matijas ima najbolje oči.
- A krvopija?
- Mislim da se zove Serafina. Pre mnogo godina, bila mu je verenica. Sad mu je
sigurno žena.
- Možda je jednog ovih dana preparira i stavi tu na policu, pored lavova, da
popuni muzej užasa...
- Alisa! - stiže Matijasov euforičan glas.
Taksidermist ih primi s toplim osmehom. Matijas beše sitan čovek nervoznih
pokreta, u belom mantilu i s okruglim naočarima koje su mu uveličavale oči i
davale mu pomalo komičan izgled.
- Koliko vremena je prošlo! - reče, vidno uzbuđen ponovnim susretom. -
Mislio sam da više ne živiš u Barseloni. Kad si se vratila?
Serafina je stražarila dopola sakrivena iza zavese zadnje prostorije, očiju
crnih kao katran i neprijateljskog stava.
- Matijase, ovo je moj kolega, don Huan Manuel Vargas.
Matijas mu steže ruku proučavajući ga u isti mah.
- Impresivna kolekcija, don Matijase.
- O, većina komada pripada gospodinu Soleru, osnivaču kuće. Mom učitelju.
- Matijas je vrlo skroman - ubaci se Alisa. - Ispričajte mu za bika.
Prozvani skromno odbi.
- Nemojte mi reći da preparirate i bikove za borbu? - upita Vargas.
- Ne postoji nemoguća porudžbina za njega - ubaci se Alisa. - Pre nekoliko
godina, pojavio se ovde slavni toreador i naručio da mu Matijas preparira
životinju od preko petsto kilograma s kojom se borio tog dana na Trgu
Monumental, da bi je poklonio filmskoj zvezdi u koju beše smrtno zaljubljen... To
beše Ava Gardner, Matijase?
- Šta sve ne radimo zbog žena, zar ne? - dodade Matijas, očigledno ne želeći da
ulazi u to.
Serafina se nakašlja, preteći, sa svog stražarskog mesta, i Matijas se skameni i
izgubi osmeh.
- Šta mogu da učinim za vas? Imate maskotu koju želite da učinite
besmrtnom? Kućnog ljubimca ili komad iz lova za pamćenje?
- U stvari, imamo malo neobičnu molbu - poče Alisa.
- Neobično je ovde obično. Pre nekoliko meseci, don Salvador Dali lično
prešao nam je prag da pita da li možemo da prepariramo dvesta hiljada mrava.
Nije vic. Kad sam mu rekao da mi se to ne čini izvodljivim, ponudio se da
portretiše moju Serafinu na jednoj slici insekata i kardinala. Bubice jednog
genija... Vidite da se ovde ne dosađujemo.
Alisa izvadi beležnicu iz svoje tašne i otvori je.
- Želeli bismo da te zamolimo da nam, ako možeš, s tim svojim sočivima
pomogneš da dešifrujemo tekst na površini ovog lista.
Matijas pažljivo uze papir i prouči ga naspram svetlosti.
- Alisa, uvek sa svojim tajnama, a? Dođite u radionicu. Da vidimo šta se može
učiniti.
Radionica i laboratorija taksidermiste bila je mala pećina alhemije i čuda.
Složena retorta sočiva i lampi visila je s tavanice okačena o metalnu užad.
Zidovi su bili prekriveni staklenim policama na kojima se moglo videti bezbroj
bočica i hemijskih rastvora. Veliki oker paneli anatomskih atlasa stajali su sa
strane, pružajući pogled na unutrašnje organe, skelet i mišiće životinja svih
sorti. Dve prostrane mermerne ploče dominirale su središnjim delom radionice,
koja je ličila na hiruršku salu osmišljenu za vrste s drugog sveta, a do njih su
stajali metalni stočići, prekriveni grimiznom tkaninom, s kolekcijom
najekstravagantnijih hirurških instrumenata koje je Vargas ikada video.
- Ne obraćajte pažnju na mirise - upozorio ih je taksidermista. - Za nekoliko
minuta se navikneš i više ih ne osećaš.
Dvoumeći se da li da ide toliko daleko, ali ne želeći da protivreči Matijasu,
Alisa prihvati stolicu koju joj on ponudi pored jednog od svojih stolova i toplo
mu se osmehnu, svesna želje koju je zračio pogled njenog bivšeg pretendenta.
- Serafina nikad ne ulazi ovamo. Kaže da joj smrdi na mrtvo. Ali mene to
opušta. Ovde čovek vidi stvari kakve jesu, bez iluzija i obmana.
Matijas uze papir iz beležnice i raširi ga preko staklene ploče. Pomoću
regulatora uz mermerni sto smanji osvetljenje u prostoriji na samo dašak
jasnoće i uključi dva reflektora koja su visila s tavanice. Povuče šipku okačenu o
vitla i primače stolu komplet lupa na člankovitim metalnim drškama.
- Nisi došla ni da se oprostiš - reče, ne podižući pogled sa svog posla. - Morao
sam da čujem od Hesuse.
- Ispalo je sve od danas do sutra.
- Imaću to na umu.
Matijas postavu staklenu ploču između reflektora i uveličavajućeg stakla.
Snop svetlosti ocrtao je obris poteza povučenog na papiru.
- Brojevi - kazao je.
Taksidermista podesi ugao sočiva i ponovo pažljivo prouči list.
- Mogao bih da stavim kontrast na papir, ali time bih ga sigurno oštetio i
možda bi se neke cifre izgubile... - komentarisao je.
Vargas priđe pisaćem stolu u uglu prostorije i uze dva lista hartije i olovku.
- Dozvoljavate? - upita.
- Naravno. Osećajte se kao u svojoj kući.
Policajac priđe stolu i, uperivši pogled u sočivo, poče da prepisuje nizove
brojeva.
- To kao da su brojevi u seriji - smatrao je Matijas.
- Zašto to kažeš? - želela je Alisa da zna.
- Povezani su. Ako posmatraš tri prve cifre leve kolone, utisak je da su iz iste
serije. Ostatak je takođe u nizu. Poslednje dve cifre menjaju se posle svaka dva
ili tri broja.
Matijas ih je posmatrao sa ironijom.
- Pretpostavljam da ne vredi da vas pitam čime se vas dvoje bavite, zar ne?
- Ja samo slušam naređenja - odgovori Vargas, nastavljajući da prepisuje cifre.
Matijas klimnu glavom i pogleda Alisu.
- Želeo sam da ti pošaljem pozivnicu za svadbu, ali nisam znao kuda.
- Žao mi je, Matijase.
- Nema veze. Vreme leči rane, zar ne?
- Tako kažu.
- A ti, jesi li dobro? Zadovoljna?
- Igram od radosti.
Matijas se nasmeja.
- Stara Alisa.
- Nažalost. Nadam se da Serafini neće smetati što sam svratila.
Matijas uzdahnu.
 - Dobro. Pretpostavljam da ima predstavu ko si. Koštaće me male
neprijatnosti na pauzi za ručak, ali ništa više. Serafina se čini malo
nepristupačnom kad je ne poznaješ, ali ima dobro srce.
- Drago mi je što si našao nekoga ko te zaslužuje.
Matijas je pogleda u oči, ništa ne govoreći. Vargas se trudio da se drži po
strani tokom tog razgovora u pola glasa, igrajući ulogu kamenog gosta koji
prepisuje brojeve na papir, skoro se ne usuđujući da diše. Taksidermista se
okrete prema njemu i potapša ga po leđima.
- Imate sve? - upita.
- Evo, završavam.
- Možda bismo mogli da postavimo papir na neku ploču, pa da ga stavimo u
projektor.
- Mislim da imam sve - reče Vargas.
Alisa je ustala sa stolice i počela da se šetka po sali, proučavajući instrumente
kao da hoda po hodnicima muzeja. Matijas ju je posmatrao izdaleka, oborenih
očiju.
- Dugo se poznajete? - upita taksidermista.
- Nekoliko dana. Radimo zajedno na jednom administrativnom poslu, ništa
više - odgovori Vargas.
- Ona je posebna, zar ne?
- Molim?
- Alisa.
- Da, zanimljiva je.
- Da li još koristi pojas?
- Pojas?
- Ja sam joj ga napravio, znate? Po meri. Remek-delo, mada mi je teško da to
kažem. Koristio sam kitovu kost i žicu od volframa. Mi to zovemo „egzoskelet”.
Toliko je tanak, lak i pokretan da je skoro kao druga koža. Danas ga nije stavila.
Vidim po tome kako se kreće. Podsetite je da treba da ga nosi. Za svoje dobro.
Vargas klimnu glavom kao da je razumeo o čemu taksidermista govori i
prepisa i poslednje cifre.
- Hvala, Matijase. Mnogo ste nam pomogli.
- Zato smo tu.
Policajac ustade i pročisti grlo. Alisa se okrete i njih dvoje razmeniše poglede.
Vargas joj dade znak. Ona priđe Matijasu i pokloni mu osmeh za koji Vargas
pomisli da je morao zaboleti kao bodež.
- Dobro - reče Matijas, napet. - Nadam se da ne moraju opet proći godine pre
nego što se vidimo.
- Nadam se da neće.
Alisa ga zagrli i šapnu mu nekoliko reči na uho. Matijas je klimnuo potvrdno,
mada su mu ruke ostale spuštene i nije zagrlio Alisu. Ona se zatim udalji ka
vratima, ništa ne govoreći. Matijas je sačekao da čuje kako je izašla i tek tad se
okrenuo. Vargas mu pruži ruku i taksidermista je stisnu.
- Čuvajte je dobro, Vargase, jer ona to neće raditi.
- Pokušaću.
Matijas se slabašno osmehnu i klimnu glavom; izgledao je kao mlad čovek dok
ga ne pogledaš u oči i ne ugledaš u njima dušu ostarelu od tuge i griže savesti.
Kad je prešao u izložbenu salu sa životinjama koje su pozirale u tami, Serafina
izađe pred njega. Oči su joj sijale od besa, a usne drhtale.
- Nemojte je više dovoditi ovamo - upozori ga.
Vargas izađe na ulicu i spazi Alisu naslonjenu na ivicu česme na trgu, kako
trlja desni kuk s bolnom grimasom na licu. Priđe joj i sede pored nje.
- Zašto ne odete kući da se odmorite? Sutra je novi dan.
Bio mu je dovoljan njen pogled da bi joj ponudio cigaretu, koju su podelili
ćuteći.
- Mislite li da sam ja loša osoba? - upita ona konačno.
Vargas ustade i pruži joj ruku.
- Hajde, naslonite se na mene.
Alisa uhvati Vargasa i tako, hramljući i zaustavljajući se na svakih deset ili
petnaest metara da bi grizla bol, uspela je da s njim stigne do kapije svog stana.
Ključevi joj, kad je pokušala da ih izvadi iz tašne, ispadoše na zemlju. Vargas ih
dohvati, otključa vrata i pomože joj da uđe. Alisa se nasloni na zid, jecajući.
Policajac pogledom ispita stepenice i, ne rekavši ni reč, uze Alisu u ruke i pođe
uz njih.
Kad su stigli do potkrovlja, devojci je lice bilo obliveno suzama bola i besa.
Vargas je odnese do spavaće sobe i nežno je ispruži na krevet. Izu joj cipele i
pokri je ćebetom. Bočica s tabletama stajala je na noćnom stočiću.
- Jedna ili dve? - upita.
- Dve.
- Sigurno?
Pruži joj dve tablete i usu čašu vode iz bokala na komodi. Alisa proguta tablete
dišući isprekidano. Vargas je uze za ruku i sačeka da se smiri. Ona ga je gledala
crvenih očiju i lica ispresecanog potocima suza.
- Ne ostavljajte me samu, molim vas.
 - Nikuda ne idem.
Alisa pokuša da se nasmeši. On isključi svetio.
- Odmorite se.
Držao joj je ruku u tami, slušajući kako guta suze i trese se od bola, dok pola
sata kasnije nije osetio da je Alisa olabavila dodir i da klizi u stanje između
delirijuma i sna. Slušao ju je kako mrmlja reči kojima nije nalazio smisao dok
polako nije zaspala ili izgubila svest. Tama sumraka prodirala je kroz prozor
crtajući Alisino lice na jastuku. Vargas na tren pomisli da je mrtva i proveri joj
puls. Pitao se da li je one suze iščupala rana ili su došle iz veće dubine.
Ubrzo, umor poče da stiže i njega i on se povuče u trpezariju da bi legao na
sofu. Zatvori oči udišući Alisin parfem u vazduhu.
- Ne mislim da ste loša osoba - iznenadi sam sebe tiho promrmljavši. - Ali
ponekad me plašite.
 18

Beše prošla ponoć kad je Vargas otvorio oči i ugledao Alisu, umotanu u ćebe,
kako sedi na stolici pored njega i netremice ga posmatra u polutami.
- Izgledate kao vampir - uspeo je da prozbori Vargas. - Otkad ste tu?
- Od maločas.
- Trebalo je da vas upozorim da hrčem.
- Ne smeta mi. Kraj onih tableta, ne bih čula ni zemljotres. Vargas se uspravi i
protrlja lice.
- Dozvolite mi da vam kažem da je ova sofa običan krš.
- Nemam dobro oko za nameštaj. Kupiću nove jastuke. Koju biste boju želeli?
- Pošto je reč o vama, crne s malim paucima ili lobanjicama.
- Da li ste nešto večerali?
- Ručao, večerao i užinao za celu nedelju. Kako se osećate?
Alisa sleže ramenima.
- Posramljeno.
- Ne znam zašto. A bol?
- Bolje. Mnogo bolje.
- Zašto se ne vratite u krevet i još malo ne odspavate?
- Moram da zovem Leandra.
- U ovo doba?
- Leandro ne spava...
- Kad smo kod vanipira...
- Ako ga ne budem pozvala, biće još gore.
- Hoćete li da izađem u hodnik?
- Ne - reče Alisa malo potom.
Vargas klimnu glavom.
- Čujte, idem ja do svoje luksuzne rezidencije prekoputa ulice, da se istuširam
i presvučem, i vraćam se.
- Nema potrebe, Vargase. Već ste dovoljno učinili za mene večeras. Idite malo
da se odmorite, sutra će biti dug dan. Videćemo se sutra na doručku.
On je pogleda, ne previše ubeđen. Alisa mu se nasmeši.
- Biću dobro. Obećavam.
- Da li vam je revolver pri ruci?
 - Spavaću s njim kao da mi je nov plišani meda.
- Vi nikad niste imali plišanog medu. Možda samo nekog đavolka...
Alisa mu podari jedan od onih osmeha što otvaraju vrata i tope volju. Vargas
spusti pogled.
- Dobro. Hajde, pozovite onda svog princa tame i ispričajte mu svoje male
tajne - reče on na putu ka vratima. - I dobro se zaključajte.
- Vargase?
Policajac zastade na pragu.
- Hvala.
- Prestanite da mi zahvaljujete za gluposti.
Sačekala je da čuje kako se policajčevi koraci udaljavaju niza stepenice i uzela
telefon. Pre nego što je okrenula broj, duboko je udahnula i zatvorila oči. Na
direktnoj liniji u apartmanu niko se nije javljao. Alisa je znala da Leandro
raspolaže s još soba u hotelu Palas, iako nikad nije želela da ga pita za šta ih
koristi. Pozvala je recepciju. Noćna telefonistkinja već je poznavala Alisin glas i
nije bilo potrebno ni da kaže koga traži.
- Samo trenutak, gospođice Gris. Prebaciću vam gospodina Montalva - reče ne
gubeći muzički zvon uprkos sitnim noćnim satima.
Alisa je čula samo jedan signal na liniji i zatim kako se slušalica s druge strane
podiže. Zamislila je Leandra kako sedi u mraku u nekom delu Palasa i posmatra
Neptunov trg u njegovom podnožju i madridsko nebo okačeno o crne oblake u
iščekivanju jutra.
- Alisa - izgovori on polako, bez ikakve nijanse u glasu. - Već sam mislio da me
nećeš pozvati.
- Izvinite. Imala sam napad.
- Žao mi je što to čujem. Da li ti je sad bolje?
- Odlično.
- Da li je Vargas s tobom?
- Sama sam.
- S njim je sve u redu?
- Da. Nema problema.
- Ako želiš da ti ga skinem s vrata, mogao bih...
- Nema potrebe. Skoro da mi je draže da mi je pri ruci, za svaki slučaj...
Pauza. U Leandrovim pauzama nije bilo disanja niti ikakvog zvuka.
- Neprepoznatljiva si, ako mi dozvoliš opservaciju. Bilo kako bilo, radujem se
što se dobro slažete. Mislio sam da se možda nećete uklopiti s obzirom na
njegovu ličnu priču...
 - Koju priču?
- Nije važno.
- Kad tako kažete, onda se stvarno zabrinem.
- Nije ti ništa pričao o svojoj porodici?
- Nismo pričali o ličnim temama.
- Onda ne bih želeo da ja budem taj koji...
- Šta je s njegovom porodicom?
Pala je još jedna od Leandrovih pauza. Skoro da je mogla da ga vidi kako se
smeška i oblizuje usne.
- Vargas je izgubio ženu i ćerku u saobraćajnoj nesreći pre tri godine. Bio je
pijan za volanom. Njegova ćerka bila je tvojih godina. Prošao je kroz teške
trenutke. Zamalo su ga izbacili iz policije.
Alisa nije rekla ništa. Slušala je Leandrov glas kako ćućori s druge strane linije.
- On ti nije ispričao?
- Nije.
- Pretpostavljam da ne želi da prevrće po prošlosti. Bilo kako bilo, verujem da
neće biti problema.
- Kakvih bi problema trebalo da bude?
- Alisa, znaš da se nikad ne mešam u tvoj sentimentalni život, iako, tako mi
boga, ponekad teško razumem tvoj ukus i tvoje osobene sklonosti.
- Ne razumem o čemu govorite.
- Odlično znaš o čemu govorim, Alisa.
Ona se ugrize za usnu i proguta reči koje su joj palile grlo.
- Neće biti nikakvih problema - reče najzad.
- Savršeno. Sad mi reci šta imaš za mene.
Alisa duboko udahnu i stisnu pesnicu tako da joj se nokti zariše u dlan. Kad je
započela priču, njen glas se vratio u poslušan i melodičan registar koji beše
naučila da neguje u svom odnosu s Leandrom.
Nekoliko minuta mu je sažeto prepričavala događaje koji su se odigrali posle
njihovog poslednjeg razgovora. Njena priča nije imala ni boju ni detalje,
ograničila se na nabrajanje sleda koraka ne nudeći ni motive ni unutrašnji
osećaj koji ju je navodio da ih izvede. U poglavlju propuštenog najuočljivija je
bila epizoda krađe primerka knjige Viktora Mateiša iz njenog doma prethodne
noći. Leandro ju je, po svom običaju, slušao strpljivo, bez prekidanja. Kad je
završila priču, Alisa je zaćutala i osetila ukus duge pauze koja je značila da
Leandro vari njene reči.
- Zašto imam utisak da mi nisi sve ispričala?
 - Ne znam. Nisam, mislim, preskočila ništa relevantno.
- Da zaključimo: pretres automobila korišćenog, kako se pretpostavlja, za
bekstvo, da ga tako nazovemo, ne baca jasno svetio, ako ne računamo indicije
nasilja, bez fatalnog ishoda, i neki, kako se pretpostavlja, spisak brojeva, koji ne
možemo da povežemo ni sa čim i koji možda nema nikakve veze sa slučajem. S
druge strane, nastavljamo s tvojim insistiranjem na Mateišovoj knjizi, što je
tema koja, bojim se, može dovesti do niza bibliografskih misterija od vrhunskog
značaja, ali čija je upotrebljivost u našim naporima da pronađemo Maurisija
Valjsa ništavna.
- Nema nikakvih novosti u službenoj policijskoj istrazi? - upita Alisa, uzdajući
se u pomeranje ose razgovora.
- Nema nikakvih važnih novosti, niti se one očekuju. Dosta ti je ako kažem da
ne gledaju svi blagonaklono na to što smo pozvani na zabavu, doduše, na zadnja
vrata.
- Zbog toga me prate?
- Zbog toga i zato što verovatno nisu poverovali da će nas, kao što je prirodno,
radovati da naši prijatelji iz policije dobiju sva priznanja i medalje onog dana
kad gospodina ministra nađemo zdravog i spasenog i kad im ga uručimo s
vezanom šarenom mašnom.
- Ako ga pronađemo.
- Da li je taj nedostatak vere samo prenemaganje ili si mi nešto prećutala?
- Samo sam htela da kažem da je teško pronaći nekoga ko možda ne želi da ga
pronađu.
- Dopustićemo sebi blagodeti sumnje i ostavićemo po strani moguće želje
gospodina ministra. Ili naših kolega u centrali. Stoga ti savetujem izvestan
oprez s Vargasom. Odanost je navika koja se ne menja preko noći.
- Vargasu se može verovati.
- Reče žena koja ne veruje ni samoj sebi. Nisam rekao ništa što već nisi znala.
- Bez brige. Biću oprezna. Još nešto?
- Zovi me.
Alisa je htela da mu poželi laku noć kad je utvrdila da je on, opet, već spustio
slušalicu.
 19

Svetlost sveće guši se u bari voska u kojoj pluta bledoplav plamičak. Ruku koju
više ne oseća Valjs primiče auri svetlosti. Koža je tamnoljubičaste, više crne
boje. Prsti su natečeni i nokti počinju da otpadaju s kože, dok po njima teče
želatinasta tečnost neopisivog smrada. Valjs pokušava da pomeri prste, ali šaka
ne odgovara. To je tek parče mrtvog mesa, uhvaćenog za njegovo telo, koje
počinje da pruža crna lasa uz njegovu ruku. U svojim venama oseća trulu krv,
koja mu muti misli i odvlači ga u konfuzan i grozničav san. Zna da će, ako sačeka
još nekoliko sati, zauvek izgubiti svest. Umreće u narkotičnom snu gangrene,
njegovo telo je tek bezoblična crkotina koja nikad više neće ugledati sunčevu
svetlost.
Testera koju je njegov tamničar ostavio u ćeliji i dalje je tamo. Više puta ju je
razmotrio. Pokušao je da je pritisne na prste koje ne oseća. Isprva je osećao
izvestan bol. Sad ne oseća ništa, samo mučninu. Grlo mu je iscepano od vikanja,
jecanja, preklinjanja za milost. Zna da ga neko ponekad obilazi. Dok spava. Dok
je u delirijumu. Obično je to čovek s maskom, njegov tamničar. Ponekad je to
anđeo kojeg se seća, anđeo pored vrata automobila pre nego što mu je nož
prešao preko ruke i on izgubio svest.
Nešto je krenulo po zlu. Negde su njegovi proračuni i pretpostavke bili
pogrešni. Martin nije tu ili ne želi da pokaže lice. Valjs zna, mora da veruje, da je
sve delo Davida Martina, zato što je samo njegovom bolesnom umu moglo pasti
na pamet da nekom učini ovakvo nešto.
- Recite Martinu da mi je žao, da ga molim da mi oprosti... - preklinjao je
hiljadu puta u prisustvu svog tamničara.
Nikad ne dobija odgovor. Martin će ga ostaviti da umre tu, da istrune
centimetar po centimetar, ne udostojivši se da siđe u tamnicu ni jedan jedini
put, da mu pljune u lice.
U nekom trenutku ponovo gubi svest.

Budi se obliven sopstvenom mokraćom, uveren da je 1942. i da se nalazi u

tvrđavi na Monžuiku. Zatrovana krv otela mu je ono malo što mu je preostalo od
razuma. Smeje se. „Obilazio sam ćelije i zaspao sam u jednoj od njih”, misli. Tad
primeti da je neka šaka koja nije njegova spojena s njegovom rukom. Obuzima
ga panika. Video je mnogo leševa, u ratu i u godinama kad je bio direktor
zatvora, i zna, nema potrebe da mu to neko kaže: to je šaka mrtvaca. Vuče se po
podu ćelije verujući da će šaka otpasti, ali ona ga prati. Udara njome o zid, ali
šaka ne otpada. Nije svestan da urla dok grabi onu testeru i počinje da seče
iznad zgloba. Meso popušta kao vlažna glina, ali kad sečivo naiđe na kost,
preplavi ga duboka mučnina. Ne zaustavlja se. Prionuo je svom snagom. Njegovi
urlici guše zvuk koji izaziva kost lomeći se pod testerom. Lokva crne krvi prska
pod njegovim nogama. Valjs može da vidi da je jedino što spaja šaku s njegovim
telom parče kože. Bol stiže naknadno, kao veliki talas. Podseća ga na onaj kad je
jednom, kao dečak, u podrumu roditeljske kuće dotakao gole žice na kojima je
visila sijalica. Sruši se unazad i oseća da mu se nešto penje uz grlo. Ne može da
diše. Guši se u sopstvenom povraćanju. „Pitanje je minuta”, kaže sebi. Misli na
Mersedes i koristi svu snagu svog bića da zadrži sliku njenog lica u mislima.

Jedva je svestan da se ćelija otvara i da tamničar kleči pored njega. Nosi vedro
vrelog katrana. Grabi mu ruku i umače je u njega. Valjs oseća vatru. Tamničar ga
gleda u oči.
- Da li se sad sećaš? - pita.
Valjs potvrđuje.
Tamničar mu zabada iglu u ruku. Tečnost koja potekne njegovim venama
hladna je i navodi Valjsa da pomisli na čistotu plavetnila. Sledeća injekcija pruža
mu mir i san bez dna i svesti.
 20

Probudio ju je vetar koji je fijukao između otvora na prozorima i tresao stakla.

Sat na noćnom stočiću pokazivao je nekoliko minuta do pet ujutro. Alisi se ote
uzdah. Tek tad primeti. Mrak.
Sećala se da je ostavila uključeno svetlo u trpezariji i hodniku pre nego što je
skupila nekoliko sati sna posle svog razgovora s Leandrom, ali stan je sad bio
uronjen u plavičastu tamu. Potraži prekidač noćne lampe i pritisnu ga. Lampa se
nije uključila. Učini joj se da čuje korake u trpezariji i šum vrata koja se polako
pomeraju. Preplavi je oštra hladnoća. Uze revolver koji je proveo noć s njom
ispod čaršava i otkoči osigurač.
- Vargase? - pozva promuklim glasom. - Jeste li vi?
Odjek njenog glasa lutao je po stanu bez odgovora. Sklonila je čaršave i ustala.
Izašla je u hodnik, osetila hladan pod pod bosim nogama. Hodnik je opisivao
okvir tame oko aure svetlosti na pragu trpezarije. Malo-pomalo, prošla je kroz
hodnik držeći oružje podignuto. Ruka joj je drhtala. Stigavši u trpezariju, opipala
je zid levom rukom tražeći prekidač i pritisla ga. Ništa. U kući nije bilo struje.
Razabrala je senke, konture nameštaja i mračne uglove koji su prekrivali
prostoriju. Otužan miris lebdeo je u vazduhu. Miris duvana, pomisli. Ili možda
cveća koje je Hesusa stavila u vazu; već su počele da opadaju suve latice. Ne
opazivši nikakvo kretanje, priđe komodi u trpezariji i potraži po prvoj fioci.
Pronađe paket sveća i kutiju šibica koje su verovatno bile tamo i pre nego što ju
je Leandro poslao za Madrid. Upali jednu sveću i pridrža je u vazduhu. Polako se
kretala po stanu sa svećom u jednoj i revolverom u drugoj ruci. Priđe vratima i
uveri se da su zaključana. Pokuša da odagna iz misli Lomanu, nasmejanog i
nepomičnog poput voštane figure, s mesarskim nožem u ruci, kako je čeka u
ormaru ili iza nekih vrata.
Pošto je obišla sve uglove i zavoje kuće i uverila se da nema nikog, Alisa uze
jednu stolicu iz trpezarije i zagradi kvaku na ulaznim vratima. Spusti sveću na
sto i priđe prozoru koji je gledao na ulicu. Ceo kvart bio je uronjen u tamu.
Nazubljen profil krovova i golubarnika ocrtavao se naspram mračnog plavog
koje je predskazivalo svitanje.
Zalepila je lice za staklo i pomno razabirala senke u podnožju ulice. Tačkica
svetlosti pojavila se pod lukom ulaza radnje Manual Alpargatera. Zar upaljene
cigarete. Alisa je htela da veruje da je to samo nesrećni Rovira, već u stražarskoj
smeni u tim jutarnjim satima. Povuče se u trpezariju i uze dve sveće iz komode.
Ostalo joj je još mnogo vremena dok ne bude mogla da siđe u Gran kafe da se
nađe s Vargasom, a znala je da neće moći da zaspi.
Priđe polici na kojoj je čuvala neke od svojih najdražih knjiga, većinom čitanih
i pročitanih nekoliko puta. Četiri godine nije ponovo posetila omiljenu među
njima, Džejn Ejr. Skinula ju je s police i pomilovala korice. Otvorila ju je i
nasmešila se ugledavši pečat sa đavolkom na hrpi naslaganih knjiga, stari
ekslibris koji su joj poklonila dvojica kolega iz jedinice u njenoj prvoj godini pod
Leandrovim zapovedništvom, kad su na nju još gledali kao na devojčurka,
tajanstvenog ali bezopasnog, šefov hir koji još nije izazivao ljubomoru, zavist i
podozrivost među iskusnijima.
To behu dani vinom i ružama otrovani, kad Rikardo Lomana beše odlučio
motu proprio da je smatra svojom šegrticom, te joj je slao cveće svakog petka
pre nego što je pozove na bioskopsku projekciju ili na igranku, za šta je Alisa
uvek pronalazila izgovor. Dani kad ju je Lomana krišom posmatrao misleći da
ona to ne primećuje, da bi joj kasnije dobacivao aluzije i komplimente od kojih
bi pocrveneli i najstariji tamo. „Kad nešto krene loše, još gore se završi”, mislila
je tada. To je bilo blago rečeno.
Pokušala je da izbriše Lomanino lice iz misli i odnela knjigu u kupatilo. Tamo
je skupila kosu i pustila toplu vodu da teče dok ne napuni kadu. Upalila je dve
sveće na polici uz uzglavlje kade i utonula u lokvu koja se pušila u pari.
Prepustila je toploti vode da rastopi hladnoću koja joj se beše ugnezdila u
kostima i zatvorila oči. Ubrzo joj se učini da čuje korake na stepenicama. Pitala
se da li je to Vargas možda došao da vidi da li je još živa ili opet uobražava
stvari. Tamna letargija u koju su je uvodile tablete protiv bolova uvek je
ostavljala trag sitnih opsena pri buđenju, kao da snovi koje nije mogla da
odsanja pokušavaju da prokrče put kroz pukotine svesti. Otvori oči i sede
naslonivši bradu na ivicu kade. Nekoliko glasova lebdelo je u vazduhu. Nijedan
nije bio Vargasov. Ispružila je ruku i pomilovala revolver, koji beše ostavila na
tabureu pored kade, slušajući odjek kapljica vode koje su padale iz zavrnute
slavine. Sačeka nekoliko sekundi. Glasovi su utihnuli. Ili, možda, nikad nisu ni
bili tamo. Nekoliko trenutaka kasnije, koraci se udaljiše niza stepenice.
Verovatno komšija koji je iz svog stana silazio put posla, pomisli.
Ponovo odloži revolver na tabure i zapali cigaretu. Posmatrala je dim kako
crta arabeske između njenih prstiju. Opet se ispruži u kadi i kroz prozor pogleda
u plavičast prekrivač oblaka koji je klizio nad gradom. Uze knjigu i vrati se
prvom pasusu. Dok je okretala stranice, nemir koji beše ovladao njome polako
se raspadao. Alisa ubrzo izgubi pojam o vremenu. Čak je ni Leandro ne bi mogao
slediti i pronaći u šumi reči koju je ta knjiga uvek rastvarala pred njenim očima.
Alisa se nasmeši i vrati se romanu, osećajući to kao povratak kući. Mogla bi tako
ostati čitavog dana. Ili celog života.
Kad je izašla iz kade, suočila se s ogledalom i posmatrala potoke na pari koji
su joj se peli uz telo. Crna mrlja njene stare rane u desnom kuku ocrtavala je
otrovan cvet koji je puštao svoje korenje pod kožu. Dotače je prstima i oseti
blago žiganje, upozorenje. Raspustila je kosu i namazala ruke, noge i stomak
kremom od ružine vodice koju joj je svojevremeno, u nastupu adolescentskog
žara, poklonio Fernandito, kremom osobenog naziva pese orižinel. Vraćala se u
spavaću sobu kad je iznenada došla struja, i sve sijalice koje je proveravala
upališe se istovremeno. Alisa prinese ruke grudima i oseti kako joj je srce
poskočilo od straha. Isključivala ih je jednu po jednu, psujući.
Zatim je, gola pred ogledalom, dala sebi vremena da bira. Barselona prašta
mnoge stvari, ali nikad loš ukus. Obuče donji veš koji je oprala i namirisala
gospođa Hesusa i nasmeši se zamišljajući domarku kako presavija taj veš
krsteći se i pitajući se da li to nose moderne devojke u prestonici. Sledile su
svilene čarape koje je tražila da joj Leandro kupi kad je trebalo da predstavlja
finu damu u Ulici Prinsipe de Vergara ili da se posveti nekoj od njegovih
zapletenih intriga u salonima Rica.
- Ne možeš da se zadovoljiš nekom normalnom markom? - protestovao je
Leandro videvši cenu.
- Ako želite normalno, pošaljite nekog drugog da obavi taj posao.
To što je Leandra terala da troši bogatstvo kupujući joj odeću i knjige beše
jedan od malobrojnih užitaka koje joj je taj posao pružao. Raspoložena da ne
iskušava sudbinu ponovo, Alisa odluči da tog dana priveže pojas. Zakači kopče
malo čvršće nego obično i zavrte se oko sebe pred ogledalom, odmeravajući
kako naleže taj komad što joj je, u njenim očima, davao izgled perverzne lutke,
marionete mračne lepote, na koji se nikad nije navikla zato što bi to navodilo na
to da je, u dubini duše, Leandro bio u pravu i da ogledalo govori istinu.
- Samo ti konci nedostaju - reče sebi.
Kao službenu odeću za taj dan odabrala je ljubičastu haljinu strogog kroja i
italijanske cipele koje su svojevremeno koštale kao mesečna plata u finoj
prodavnici cipela na Rambla de Katalunji, gde ju je prodavačica oslovljavala s
devojčice. Šminkala se pažljivo, crtajući svoj lik, i na kraju opcrta usne
tamnobordo i sjajnom bojom za koju je bila sigurna da je Leandro ne bi odobrio.
Nije želela da Vargas primeti ni trunku slabosti u njenom izgledu kad je ugleda
kako se pojavljuje. Godine službe naučile su je da skromnost poziva na pomno
ispitivanje. Pre nego što je izašla, obavila je još jednu proveru pred ogledalom u
predsoblju i dala sebi odobrenje. „Slomila bi sama sebi srce”, pomisli. „Kad bi ga
imala.”
Dan je tek svitao kad je Alisa prešla ulicu do Gran kafea. Pre nego što je ušla,
primetila je Roviru, već postavljenog na uglu. Nosio je šal koji ga je pokrivao do
nosa i trljao ruke. Kolebala se da li da mu priđe i zagorča mu dan, ali pustila ga je
da živi. Rovira joj mahnu izdaleka i pojuri da se sakrije. Ušavši u kafe, utvrdila je
da se Vargas već smestio za stolom koji je izgleda postao njihov službeni sto.
Policajac je proždirao sendvič s mariniranom teletinom i paradajzom uz veliku
šolju kafe dok je pregledao spisak s brojevima koje su uspeli da sakupe uz
pomoć taksidermiste. Čuvši je da stiže, policajac podiže pogled i osmotri je od
glave do pete. Alisa ćutke sede za sto.
- Mirišete divno - pozdravi je Vargas. - Kao kolačić.
I odmah se vrati uživanju u svom doručku i spisku.
- Kako možete to da jedete ovako rano ujutro? - upita Alisa.
Policajac sleže ramenima i samo joj ponudi malo od svog ogromnog sendviča.
Alisa odmahnu i Vargas ga ponovo napade maestralnim zalogajem.
- Da li ste znali da sendviče ovde zovu entrepaner?6 - reče Vargas. - Zar nije
smešno?
- Da pukneš od smeha.
- A flaše, pazite, zovu ampoljas.7 Kao oni plikovi što izlaze na stopalima.
- Dva dana ste u Barseloni i već ste postali poliglota.
Vargas joj uputi osmeh ajkule.
- Raduje me što vidim da ste izgubili sinoćnu umiljatost. To je znak da se
osećate bolje. Jeste li videli Cvrčka Cvrču kako crkava od hladnoće napolju?
- Zove se Rovira.
- Zaboravio sam da ga toliko cenite.
Mikel je bojažljivo prišao stolu noseći poslužavnik s tostom, puterom i
bokalom kafe koji se pušio. Bilo je pola osam ujutro i u lokalu nije bilo nikoga
osim njih dvoje. Mikel, sibarit diskrecije, povukao se, kao uvek, u najudaljeniji
deo šanka, praveći se da nešto radi. Alisa usu sebi šolju kafe, a Vargas se opet
vrati spisku brojeva, prelazeći jedan po jedan, kao da se nada da će mu se njihov
smisao razotkriti spontanom generacijom. Minuti su se vukli u zgusnutoj tišini.
- Veoma ste elegantni - reče Vargas konačno. - Idemo na neko fino mesto?
Alisa proguta pljuvačku i pročisti grlo. On podiže pogled.
 - Povodom onoga sinoć... - poče ona.
- Da?
- Želela bih da vas zamolim za oproštaj. I da vam se zahvalim.
- Nema šta da se oprosti, a još manje na čemu da se zahvaljuje - odgovori
Vargas.
Senka sramežljivosti prekrivala je njegov strog izraz. Alisa mu se blago
nasmeši.
- Vi ste dobar čovek.
Vargas obori oči.
- Ne govorite to.
Ona je bezvoljno grickala svoj tost. Vargas ju je posmatrao.
- Šta?
- Ništa. Dopada mi se da vas gledam kako jedete.
Alisa zagrize tost i nasmeši se.
- Kakav je vaš plan za danas?
- Juče smo se posvetili temi automobila. Dopustite da danas posetimo
advokata Brijansa.
- Kako želite. Kojim putem ćete to izvesti?
- Mislila sam da bih mogla biti mlada i naivna naslednica do čijih ruku je
stigao primerak knjige Viktora Mateiša i koja želi da ga proda. Don Gustavo
Barselo mi je rekao da on zastupa kolekcionara zainteresovanog za otkup svih
knjiga tog pisca koje se pojave na tržištu i tako dalje.
-Vi, naivni. Obećava. A šta se pretpostavlja da sam ja? Damin paž?
- Mislila sam da biste mogli biti moj veran, zreo i zaljubljen suprug.
- Čarobno. Žena-mačka i stari kapetan, par godine. Ne verujem da će advokat
to progutati, sve i da je bio najgori u generaciji.
- Ne očekujem da poveruje. Ideja je više da mu zagolicamo maštu kako bi
napravio pogrešan korak.
- Razumem. I šta onda? Pratimo ga?
- Vama baš radi telepatija, Vargase.

Sunce s reklame uspelo je da se promoli i češljalo je krovove kad su krenuli niz

ulicu. Vargas je posmatrao fasade i zavijutke Ulice Avinjon s blentavim izgledom
bogoslova iz provincije na ekskurziji za vikend. Ubrzo opazi da se Alisa na
svakih nekoliko metara okreće i gleda preko ramena. Hteo je da je pita da li se
nešto dešava kad je ispratio liniju njenog pogleda i spazio ga. Rovira je s
ništavnim uspehom pokušao da sakrije svoje prisustvo u kapiji neke zgrade
pedeset metara dalje.
- Začas ću ga naučiti pameti - promrmljao je Vargas.
Alisa ga uhvati za ruku.
- Neka, bolje je da ga pustite.
Devojka mu mahnu rukom, smešeći se. Pogledavši oko sebe, Rovira se
dvoumio jedan tren, a onda, videvši da je otkriven, stidljivo uzvrati pozdrav
rukom.
- Kakav nesposobnjaković - ljutito reče Vargas.
- Bolje on nego neko drugi. Bar ga imamo na našoj strani, kad je već tako kako
je.
- Ako vi tako kažete.
Vargas mu rukama pokaza da se još udalji i da se pridržava dogovorene
razdaljine. Rovira mu klimnu i podiže ruku s podignutim palcem u znak
saglasnosti.
- Vidite ga. To mora da je video u bioskopu - reče Vargas.
- Zar danas ljudi ne uče da žive baš tu, u bioskopu?
- Eto kuda ide svet.
Ostaviše Roviru iza sebe i nastaviše put.
- Ne dopada mi se da vučemo tog kretena za sobom kao privezak- bio je
uporan Vargas. - Ne znam zašto imate poverenja u njega. Šta li samo priča u
policijskoj stanici?
- Istina je da mi ga je malo žao.
- Ja mislim da bi mu dva dobra šamara dobro došla. Ne morate vi gledati ako
ne želite. Uhvatiću ga nasamo i malo ću ga raskuvati.
- Jedete previše proteina, Vargase. Utiče vam na karakter.
 21

Ako odelo čini čoveka, kancelarija i dobra lokacija načine - ili raščine -
advokata. U jednom gradu s obiljem advokata smeštenih po raskošnim
kancelarijama u velelepnim i gospodskim zgradama šetališta Paseo de Grasija i
drugih otmenih ulica, don Fernando Brijans odlučio se za mnogo skromniju
lokaciju, gotovo ekscesnu u protokolu profesije.
Alisa i Vargas izdaleka su spazili zgradu, stogodišnju građevinu blago nagnutu
poput lađe prepuštene vetru, na raskrsnici ulica Merse i Avinjon. Krčma u kojoj
može i da se prezalogaji, sa izgledom utočišta zaboravljenih toreadora i
ribolovaca na dan kad leže plata, zauzimala je prizemlje. Krčmar, telašce u
obliku čigre, s ubedljivim brkovima, beše izašao s metlom, krpom i kantom koja
se pušila smrdeći na varikinu. Zviždukao je tonadilju i žonglirao čačkalicom
između usana dok je četkao pločnik i staloženo uništavao bare mokraće, etilskih
povraćki i ostalih mešavina svojstvenih ulicama što vode u luku.
Naslagane kutije i komadi prašnjavog nameštaja stajali su kraj ulaza. Trio
dobro oznojenih momaka zastao je da povrati dah i na brzinu smaže nekoliko
sendvič-kifli od onih iz kojih vire komadi mortadele.
- Da li je ovde kancelarija advokata Brijansa? - upita Vargas krčmara, koji
prekide svoje jutarnje ribanje da bi ih bolje osmotrio.
- U potkrovlju - reče pokazujući kažiprstom naviše. - Ali u selidbi su.
Kad je Alisa prolazila pored njega, krčmar se osmehnu prikazujući svoje
žućkaste zube.
- Kafiću s mlekom i jednu magdalenu, lepotice? Kuća časti.
- Drugi put. Čim obrijete to grmlje - odgovori Alisa ne zaustavljajući se.
Trio momaka zatapša na taj komentar, koji krčmar primi sportski. Vargas je
išao za njom do stepeništa, nekakve spirale koja je više ličila na crevni trakt
nego na nacrt arhitekte.
- Ima li lifta? - upita Vargas jednog od momaka.
- Ako ga ima, mi ga nismo videli.
Peli su se pet spratova, koliko se podizala zgrada, dok nisu stigli na odmorište
preplavljeno kutijama, registratorima, čivilucima, stolicama i slikama
pastoralnih scena koje kao da su kupljene na buvljoj pijaci Enkantes za nekoliko
santima po komadu. Alisa proviri u kancelariju, stan u pripremama za rat u
kojem kao da ništa nije bilo na svom mestu, a skoro sve stajalo u prenatrpanim
kutijama ili na prolazu. Vargas pritisnu zvono, koje nije radilo, pa pokuca rukom
na vrata.
- Dobar dan!
Farbana plava kosa oblikovana u čvrstu trajnu izađe u hodnik. Gospođica koja
je nosila to čudo nalik na kacigu imala je na sebi haljinu na cvetiće i rumenilo u
tonu.
- Dobar dan - reče Alisa. - Da li je ovo kancelarija advokata Brijansa?
Gospođica priđe nekoliko koraka i posveti im pogled iznenađenja.
- Jeste. Ili je bila. Selimo se. Šta želite?
- Hteli smo da razgovaramo sa advokatom.
- Imate zakazano?
- Bojim se da nemamo. Da li je gospodin Brijans tu?
- Nema običaj da dolazi ovako rano. On je komotan. Ako želite da sačekate
dole, u krčmi...
- Ako vam ne smeta, gotovo da bismo više voleli da sačekamo ovde. Mnogo je
spratova.
Sekretarica uzdahnu, slažući se.
- Kako želite. Ovde je kao da je pala bomba.
- Imaćemo to na umu - ubaci se Vargas. - Trudićemo se da što manje
smetamo.
Umiljat Alisin osmeh i posebno Vargasova privlačna spoljašnjost izgleda da
su smekšali njenu podozrivost.
- Pođite za mnom, molim vas.
Sekretarica ih dugim hodnikom povede kroz stan. Sa obe strane otvarale su
se prostorije pune kutija spremnih za selidbu. Prašina koja se podigla pri
prenošenju ostavila je maglu sjajnih čestica koje su ih golicale u nosu. Plovidba
oko ostataka brodoloma završi se u prostranoj prostoriji na uglu koja je
izgledala kao poslednji još uspravljen bastion u celoj kancelariji.
- Izvolite - pokaza im sekretarica.
Prostorija je sama po sebi bila nešto malo što je ostalo od Brijansove
kancelarije i predstavljala je zbrku polica i fascikli, poredanih jedna na drugu u
nemogućoj ravnoteži, koja je podupirala zidove. Njome je dominirao pisaći sto
od plemenitog drveta koji kao da su spasli iz nekog požara, a iza njega, na
staklenoj polici, ležao je ceo komplet Zbirki sudske prakse, nabacan bez ikakvog
reda.
Alisa i Vargas sedoše na dva improvizovana taburea pored staklenih vrata
balkona, odakle se mogao videti kip Milosrdne Device Marije uzdignut na kupoli
bazilike s druge strane ulice.
- Zamolite Devicu Mariju da se smiluje na nas, pošto mene neće da sluša -
prokomentarisala je sekretarica. - Koga da najavim?
- Haime Valkarsel i gospođa - reče Alisa pre nego što je Vargas stigao da
trepne.
Žena je hitro klimnula, iako je njen pogled okrznuo Vargasa pomalo
vragolasto, kao da je želela da pohvali razliku u godinama i da stavi do znanja da
se jednom tako zgodnom čoveku taj mali greh može progledati kroz prste na
lepe oči.
- Ja sam Puri, na usluzi. Verujem da će advokat uskoro stići. Mogu li vam
ponuditi nešto dok čekate? Marijano, iz krčme, svakog jutra mi donese ovamo
magdalene i termos kafe s mlekom, ako ste raspoloženi...
- Neću vas odbiti - odvrati Vargas.
Puri se zadovoljno nasmeši.
- Odmah ću vam doneti.
Videše je kako odlazi uz naglašeno zavodljivo njihanje kukovima, koje
Vargasu nije promaklo.
- Marijano i njegove magdalene - reče Alisa tiho.
- Svako osvaja onim što ima.
- Kako je moguće da ste još gladni kad ste malopre pojeli celo prase?
- Nekima od nas krv još teče venama.
- Videćemo da li će vam gospođica Puri raspaliti strasti.
Pre nego što je Vargas stigao da odgovori, pomenuta se pojavi s tanjirom
punim magdalena i toplom šoljom kafe s mlekom, što policajac zahvalno primi.
- Oprostite što vam ovako donosim, ali sve nam je u kutijama...
- Ne brinite. Hiljadu hvala.
- A kako to da se selite? - upita Alisa.
- Vlasnik zgrade hoće da nam poveća kiriju... Samo ga novac zanima.
Isprazniće mu se zgrada i na kraju će je pojesti rovke.
- Amin - složi se Vargas. - I kuda ćete sada?
- To bih i ja volela da znam. Imali smo dogovor za kancelariju u blizini, iza
pošte, ali radovi na adaptaciji su se odužili i moraćemo da sačekamo bar još
mesec dana. Zasad, sve ide u magacin koji u Pueblo nuevu drži advokatova
porodica.
- A odakle ćete vi za to vreme raditi?
Puri uzdahnu.
 - Neka nedavno preminula advokatova tetka imala je stan u Ulici Maljofre, u
Sariji, izgleda da sad idemo tamo. Vidite kako je to, od danas do sutra...
Alisa i Vargas ponovo pogledom pređoše po Brijansovoj kancelariji na
izdisaju, udišući ambijent bankrota koji je odavala. Alisine oči zaustavile se na
okviru - parodiji, kako joj se učini, rama za diplomu -u kojem se videla osoba za
koju je pretpostavila da je advokat Brijans u mladim danima; bio je okružen
ljudima u ritama i izgladnelim robijašima u lancima do vrata. Ispod ilustracije
stajao je natpis:

Fernando Brijans
Advokat izgubljenih slučajeva

Alisa ustade i priđe da pogleda sliku. Puri joj se pridruži, smešeći se i tiho
negodujući.
- Eto njega, najvećeg sveca sudova u Barseloni... To je šala prijatelja iz njegove
generacije, od pre mnogo godina, kad je bio mlad. I još je tako. I, zamislite, on
misli da je to smešno, i drži je tako okačenu da je klijenti vide...
- Advokat nema klijente koji su malo...
- Prosperitetniji?
- Solventniji.
- Nađe se, ali dovoljno je da don Fernando na ulici nađe nekog jadnika koga je i
bog napustio, dovede ga odmah u svoju kancelariju... A čovek ima veliko srce. I
tako nam ide.
- Ne bojte se, mi smo dobre platiše - ubaci se Vargas.
- Bog vas blagoslovio. Kakve su magdalene?
- Antologijske.
Dok je Vargas praktično demonstrirao svoju dobru kondiciju i apetit, na
Purino zadovoljstvo, na ulazu u kancelariju začu se tresak koji je zazvučao kao
spoticanje, praćen razrađenim klizanjem i glasnim psovanjem na kraju. Puri
zakoluta očima.
- Advokat će vas sad primiti.
Fernando Brijans je izgledao kao školski učitelj, i to u polovnom odelu. Imao je
izbledelu kravatu kojoj verovatno nedeljama nije popravio čvor, a donovi na
cipelama bili su mu uglačani kao rečno kamenje. Ocrtavao je vitku i nervoznu
figuru uprkos veteranskim godinama, sa očuvanom bujnom sivom kosom i
prodornim očima koje su treptale pod naočarima s crnim okvirom kakve su se
nosile pre rata. Ličio je na advokata u Barseloni koliko njegova sekretarica Puri
na iskušenicu u manastiru, i Alisa pomisli da je, uprkos skromnosti cele
scenografije koja je uokvirivala njegov profesionalni život, Fernando Brijans
zadržao svoj mladalački izgled i živost onih koji ne stare pošto im niko nije
rekao da su godine prošle i da je već vreme da zauzmu izvesno držanje koje
uliva poštovanje.
- Izvolite, kažite - pozva Brijans.
Seo je na ćošak pisaćeg stola i posmatrao ih s mešavinom radoznalosti i
skepse. Brijans možda jeste pokazivao sklonost ka izgubljenim slučajevima, ali
nije bio nimalo blesav. Vargas je progovorio prvi i pokazao na Alisu.
- Ako vam ne smeta, prepustiću svojoj gospođi da vam izloži naš slučaj, pošto
je ona ta koja u našoj kući zapoveda.
- Kako želite.
- Treba li da hvatam beleške, don Fernando? - upita Puri, koja je posmatrala
scenu s dovratka.
- Nema potrebe. Bolje je da odete da nadgledate selidbu, zakrčili su ulicu
kutijama i kombi neće moći da priđe.
Puri klimnu glavom, razočarana, i pođe da obavi svoj zadatak.
- Sta ste ono rekli? - nastavi Brijans. - Ili vaša gospođa, koja zapoveda u kući...
Pomalo hladan Brijansov ton navede Alisu da se zapita nije li Gustavo Barselo,
knjižar s kojim se sastala u Konjičkom klubu, obavestio Brijansa o njenoj
mogućoj poseti.
- Gospodine Brijanse - poče ona - tetka mog supruga Haimea umrla je
nedavno i ostavila nam je u nasledstvo kolekciju umetničkih dela i biblioteku
koja sadrži primerke od velike vrednosti.
- Saučešće. Da li vam treba savet u vezi sa izvršenjem testamenta ili...?
- Došli smo k vama zato što se među knjigama nalazi i knjiga Viktora Mateiša.
Reč je o delu iz serijala romana objavljenih u Barseloni tridesetih godina.
- Lavirint duhova - dopuni Brijans.
- Tačno. Obavešteni smo da vi zastupate kolekcionara zainteresovanog za sva
postojeća dela tog autora i mislili smo da bi bilo zgodno...
- Razumem - reče Brijans, napuštajući ćošak stola i tražeći sklonište u fotelji.
- Da li biste bili ljubazni da nas povežete sa svojim klijentom ili, ako želite, da
nam date njegovu adresu kako bismo mi...
Brijans je klimnuo glavom više za sebe nego na Alisin predlog.
- Nažalost, ne mogu to da učinim.
- Izvinite?
- Ne mogu vam pružiti tu informaciju niti vas povezati s klijentom.
 Alisa se pomirljivo nasmeši.
- Mogu li da pitam zašto?
- Zato što ga ne poznajem.
Brijans se nasloni na naslon fotelje i uplete prste trljajući palčeve.
- Moj odnos s klijentom zasnovan je striktno na korespondenciji s njegovom
sekretaricom. Nikad ga nisam lično video niti znam kako se zove. Kako to često
biva s kolekcionarima, on više voli da ostane anoniman.
- Čak i za sopstvenog advokata?
Brijans se hladno osmehnu i sleže ramenima.
- Dok plaća račune, što da ne? - osmeli se Vargas.
- Dobro, ako komunicirate poštom s njegovom sekretaricom, sigurno imate
bar neko ime i adresu na koju se možemo obratiti -sugerisala je Alisa.
- To je poštanski fah čiji broj vam, nepotrebno je govoriti, ne mogu dati iz
razloga stroge poverljivosti. Ne mogu vam dati ni ime njegove sekretarice pošto
nisam ovlašćen da širim informacije o svojim klijentima koje oni sami ne žele
da obelodane. To je čista formalnost, ali razumećete da je moram poštovati.
- Imaćemo to na umu. Ipak, kako vi onda nabavljate knjige za kolekciju vašeg
klijenta ako ne postoji način da s njim direktno kontaktirate kako biste mu
ponudili mogućnost nabavke?
- Verujte mi, gospođo Valkarsel?, ako je zainteresovan da nabavi primerak
koji posedujete, moj klijent će mene o tome obavestiti. Ja sam puki posrednik.
Alisa i Vargas se pogledaše.
- Dobro - improvizovao je Vargas. - Jasno je da smo pogrešili, draga.
Brijans ustade i obiđe sto nudeći ruku i srdačan osmeh u jasnim tonovima
rastanka.
- Veoma mi je žao što ne mogu da vam pomognem u vezi s tim, i izvinite zbog
izgleda i stanja kancelarije. U selidbi smo i nisam očekivao da ću danas primati
klijente...
Stisnuše mu ruku i pustiše da ih Brijans povede do izlaza, a on je napredovao
preskačući prepreke i raščišćavajući put.
- Ako mi dozvolite jedan nepristrastan savet, ja bih na vašem mestu zatražio
usluge dobrog antikvarnog knjižara koji bi to razglasio. Ako imate autentičnog
Mateiša, kupaca vam neće nedostajati.
- Imate li koga da nam predložite?
- Barselo, blizu Trga Real, ili Sempere i sinovi u Ulici Santa Ana. Ili Košta u Viku.
To su tri najbolje mogućnosti.
- Tako ćemo učiniti. Veoma smo vam zahvalni.
 - Nema na čemu.
Alisa nije otvorila usta dok nisu stigli do predvorja zgrade. Vargas ju je sledio
na razumnoj razdaljini. Kad su se našli pred ulaznim vratima, Alisa zastade da
pogleda jednu od kutija koje su poredali momci zaduženi za selidbu.
- I šta sad? - upita Vargas.
- Sad čekamo - reče ona.
- Šta?
- Da Brijans pomeri svoju figuru.
Alisa kleknu pored jedne od zatvorenih kutija. Baci pogled na vrata i, ne
videvši nikoga okolo, otcepi etiketu s kutije i stavi je u džep.
- Može li se znati šta radite? - upita Vargas.
Alisa izađe na ulicu ne odgovorivši. Na svoje iznenađenje, Vargas je po izlasku
iz ulaza ugleda kako ulazi u krčmu na uglu. Marijano, krčmar i bard jutarnjih
magdalena, koji je i dalje glancao pločnik s metlom u ruci, kao da se iznenadio
više i od samog Vargasa videvši je da ulazi u lokal, te brzo ostavi pribor za
ribanje i pođe za njom uslužno, brišući ruke o krpu okačenu o struk.
- Kafića s mlekom i magdalena za gospođicu? - ponudi joj Marijano.
- Čašu belog vina.
- U ovo doba?
- Od koliko sati služite belo vino?
- Za vas, dvadeset četiri časa dnevno. Jedan blagi panades?
Alisa potvrdi. Vargas sede na susedni tabure.
- Stvarno mislite da će plan proraditi? - upita on.
- Ništa ne gubimo ako pokušamo.
Marijano se vrati sa čašom vina i tanjirom maslina, ljubaznost kuće.
- Pivce za gospodina?
Vargas odmahnu. Posmatrao je Alisu kako sa uživanjem pije svoju čašu vina.
Bilo je nečega u geometriji njenih usana kada dodiruju čašu i obliku njenog
bledog vrata koji otkucava pri gutanju tečnosti što mu je osvetljavalo dan. Ona
primeti njegov izraz i podiže obrve.
- Šta?
- Ništa.
Alisa podiže čašu.
- Ne odobravate?
- Taman posla.
Alisa je ispijala poslednji gutljaj vina kad je, kroz stakla krčme, silueta
advokata Brijansa u punoj brzini prešla ulicu. Alisa i Vargas razmeniše poglede i,
ostavivši nekoliko novčanica na šanku, napustiše lokal bez reči.
 22

U čitavom Korpusu znalo se da, što se tiče veštine praćenja i, u nekim

prilikama, gonjenja slobodnih građana, ili neosumnjičenih, Vargasu niko nije
ravan. Kad bi ga pitali za njegovu tajnu, obično bi odgovarao da nije toliko važna
diskrecija koliko primena optičkih principa. Suština nije, objašnjavao je, u tome
šta može da vidi ili nasluti pratilac, nego šta je dostupno pogledu praćenog. To i
dobre noge. Čim su počeli da prate advokata Brijansa, Vargas se uveri da Alisa
ne samo da je ovladala tom disciplinom tako da je drži u malom prstu već da ju
je podigla na nivo finog veza, prema kojem nije mogao da oseti ništa drugo do
divljenje. Očigledno poznavanje svakog ugla tog klupka ulica, uličica i prolaza
koji su sačinjavali strukturu starog grada omogućilo joj je da osmisli paralelnu
putanju i da idu za Brijansovim koracima tako da on ne primeti da ga love.
Alisa je hodala sigurnije nego prethodnog dana, što je navelo Vargasa da
pretpostavi kako je stavila pojas koji je spominjao taksidermista. Igra njenih
kukova bila je drugačija i bila je uspravljenija. Alisa ga je vodila po tom spletu
označavajući pauze, tražeći zaklon slepih uglova i trasirajući rutu koju je Brijans
sledio pre nego što bi shvatio da to čini. Skoro dvadeset minuta pratili su
advokatove korake kroz gustu mrežu pasaža i uličica koje su se pele od luke
prema centru grada. Više nego jednom, spazili su ga kako zastaje na nekoj
raskrsnici da bi se osvrnuo i uverio se da ga niko ne prati. Njegova jedina greška
bila je to što je gledao u pogrešnom pravcu. Konačno, videše ga kao skreće u
Ulicu Kanuda, u pravcu Ramble, i gubi se među mnoštvom koje je već plavilo
šetalište. Tek tad Alisa zastade na nekoliko sekundi i rukom zaustavi Vargasa.
- Ide u metro - promrmljala je.
Mešajući se s plimom ljudi koja je tekla Ramblom, razdvojeni desetak metara
jedno od drugog, Alisa i Vargas pratili su Brijansa do ulaza u metro koji se
nalazio tik pored česme Kanaletas. Advokat se sjurio niza stepenice i zašao u
mrežu tunela koji su izlazili na takozvanu Aveniju svetlosti.38
Pre to beše put mraka i bede nego avenija u pravom smislu reči, onaj
ekstravagantan bulevar avetinjskog izgleda koji je projektovao neko
prosvetljenog uma zamišljajući, sa oskudnim kapitalom, podzemnu Barselonu
pod svetiljkama na gas. Projekat, međutim, nikad nije dotakao sanjanu slavu.
Avenija svetlosti, katakomba u povoju kojom je duvao vazduh namirisan ugljem
i elektricitetom što su bljuvale linije metroa, postala je prenoćište i sklonište
onih koji su izbegavali površinu i sunce. Vargas je pomno osmotrio taj mračni
nedogled stubova od lažnog mermera uz prodavnice jeftine robe i kafee sa
svetlošću mrtvačnice i okrenuo se prema Alisi.
- Grad vampira? - upita.
- Tako nešto.
Brijans pođe sredinom puta. Alisa i Vargas su ga pratili, skriveni zahvaljujući
kolonadama stubova sa obe strane. Advokat pređe maltene celu dužinu
bulevara ne pokazujući nikakvo zanimanje za prodavnice s njegovih bočnih
strana.
- Možda je alergičan na sunce - sugerisao je Vargas.
Brijans prođe pored biletarnice Katalonske železnice i uputi se ka dnu one
velike podzemne galerije. Tek tad postade jasna njegova destinacija.
Bioskop Avenije svetlosti ocrtavao je žalosno priviđenje nasukano u toj
podzemnoj i čudnovatoj Barseloni. Njegove vašarske svetiljke i stari plakati
ponovnih premijera privlačili su bića tunela, otpuštene službenike, đake
pobegle sa časa i svodnike niskih kategorija na svoje matinee, počev od nedugo
posle rata. Brijans priđe biletarnici i kupi kartu.
- Nemojte mi reći da gospodin advokat u po bela dana ide u bioskop - reče
Vargas.
Razvodnik koji je stražario na ulazu otvori mu vrata i Brijans pređe preko
praga ispod nadsvođenog dela koji je najavljivao program te nedelje: prikazivala
su se zaredom dva filma, Treći čovek i Stranac. Enigmatičan osmeh Orsona Velsa
đavoljeg lika posmatrao je s plakata oivičenog sijalicama što se pale i gase.
- Bar ima dobar ukus - odgovori Alisa.
Kad su prošli kroz plišane zavese koje su zatvarale ulaz, obuhvati ih miris
starog bioskopa i jada koji se ne daju ispovediti. Snop projektora prolazio je
kroz gust oblak koji kao da je proveo decenije zarobljen na bini. Nizovi praznih
stolica spuštali su se do platna, na kojem je perfidni Hari Lajm bežao kroz
fantazmagoriju kanalizacionih tunela Beča. Sablastan ton tih slika podseti Alisu
na scene koje je pročitala kod Viktora Mateiša.
- Gde je? - šapnu joj Vargas na uho.
Ona pokaza prema dnu sale. Brijans je zauzeo stolicu u četvrtom redu. Nije se
razabiralo više od tri-četiri gledaoca u čitavom bioskopu. Išli su bočnim
prolazom koji se spuštao parterom, pored niza stolica, uza zid kao u vagonu
metroa. Kad su stigli do polovine sale, Alisa uđe u jedan red i sede u sredinu.
Vargas se smesti pored nje.
 - Jeste li već gledali film?
Alisa potvrdi. Gledala ga je najmanje šest puta i znala ga je napamet.
- O čemu se radi?
- O penicilinu. Ćutite.
Čekali su kraće nego što su pretpostavljali. Film se još nije bio završio kad je
Alisa preko ramena primetila tamnu siluetu koja se kretala bočnim prolazom.
Vargas se beše zagledao u film i ona ga munu laktom. Neznanac je nosio taman
kaput i šešir u ruci. Alisa stisnu pesnice. Posetilac zastade ispred reda u kojem
je sedeo advokat. Polako osmotri platno i, trenutak kasnije, uđe u red iza tog da
bi seo na stolicu dijagonalno od one koju je zauzimao Brijans.
- Potez skakačem - promrmlja Vargas.
Advokat nekoliko minuta nije pokazivao da je primetio neznančevo prisustvo
niti je neznanac pokazivao da ikako komunicira s njim. Vargas pogleda Alisu,
skeptičan, i ona pomisli da će, možda, sve ostati samo slučajnost. Dva neznanca
u bioskopu bez ikakve druge povezanosti osim moguće kratkovidosti koja ih je
navela da se smeste u prvim redovima. Tek kad je zvuk pucnjeva koji će
dokrajčiti hiljadu života zlikovca Harija Lajma preplavio bioskop, neznanac se
naže prema stolici ispred sebe i Brijans se lagano iskrenu. Zvučna traka je
odnela njihove reči i Alisa je mogla da zaključi jedino da je advokat izgovorio
nekoliko rečenica i pružio parče papira neznancu. Zatim se, ponovo ne
obraćajući pažnju jedan na drugog, nasloniše na svoje stolice i nastaviše da
gledaju film.
- U moje vreme, uhapsili bi ih kao pedere - primeti Vargas.
- Kakva zlatna era španskog paleolita beše to vaše vreme - odgovori Alisa.
Kad je projektor preplavio platno monumentalnim planom kraja trake,
neznanac ustade. Provukao se polako do bočnog prolaza i, dok je junakinja,
shvativši svoju zabludu, hodala pustom stazom bečkog groblja, stavio je šešir i
kliznuo ka izlazu. Alisa i Vargas nisu pokazali ni nagoveštaj mimike ni da su
primetili njegovo prisustvo, ali njihovi pogledi bili su prikovani za tu siluetu
isprskanu magličastom koronom projektora. Obod šešira senčio mu je lice, ali
nije to bilo dovoljno da sakrije neobičnu teksturu sjaja slonovače, nalik na lice
lutke. Alisa oseti jezu. Vargas sačeka da se neznanac izgubi iza praga zavese i
naže se prema njoj.
- Da li mi se privida ili onaj lik nosi masku?
- Tako nešto - potvrdi Alisa. - Hajde, idemo pre nego što nam ldisne...
U tom času, ne dajući im vremena da ustanu, upališe se svetla sale i odjavna
špica iščeze s platna. Brijans beše ustao i pošao ka bočnom prolazu. Za svega
nekoliko sekundi prošao bi pored njih na putu ka izlazu i video bi ih kako sede.
- Šta ćemo sad? - promrmlja Vargas spuštajući glavu.
Alisa ga zgrabi za potiljak i privuče njegovo lice svom.
- Zagrlite me - šapnula je.
Vargas je obgrli rukama sa ubedljivošću đaka na praksi. Alisa ga privuče i
ostaše tako spojeni u pokretu tajnog poljupca poput onih koji su se u to vreme
mogli videti samo u zadnjim redovima bioskopa u kvartu i po mračnim ulazima
u ponoć. Njihove usne ostaše udaljene jedva centimetar. Vargas zatvori oči. Kad
je Brijans već bio napustio salu, Alisa ga blago gurnu.
- Pokret.
Po izlasku iz bioskopa, primetili su Brijansovu siluetu kako se udaljava
sredinom podzemnog šetališta u pravcu iz kojeg je došao. Nije bilo ni traga od
neznanca s licem lutke iz izloga. Dvadesetak metara dalje, Alisa spazi stepenice
koje su se pele do raskrsnice ulica Balmes i Pelajo. Požuriše u tom pravcu.
Probad joj prođe desnom nogom i ona zadrža dah. Vargas je pridrža za ruku.
- Ne mogu brže - prosudi Alisa. - Idite sami. Brzo.
Vargas pojuri uza stepenice najbrže što je mogao, a ona ostade naslonjena na
zid da povrati dah. Izronivši na svetlost dana, policajac se srete s velikom
gungulom u Ulici Balmes. Pogleda oko sebe, zbunjen. Nije dobro poznavao grad i
osećao se dezorijentisano. Saobraćaj je u to doba već bio intenzivan i centar
Barselone beše preplavljen plimom automobila, autobusa i tramvaja. Zavese
prolaznika češljale su pločnike pod svetlošću u prahu koja se spuštala s visine.
Vargas prinese ruku očima da bi se zaštitio od svetlosti i pređe pogledom preko
raskrsnice, ne obraćajući pažnju na mnoštvo ljudi koji su ga gurali. Na tren
pomisli kako hiljade crnih kaputa sa šeširima defiluju u svim pravcima i da ga
nikad neće naći.
Odala ga je osobena tekstura njegovog lica. Neznanac beše već prešao na
drugu stranu ulice i prilazio je automobilu parkiranom blizu raskrsnice s Ulicom
Vergara. Vargas pokuša da prođe između automobila, ali jurnjava vozila i oluja
sirena vratiše ga na pločnik. S druge strane, neznanac je ulazio u automobil.
Policajac ga je identifikovao kao mercedes bene, model od pre najmanje petnaest
ili dvadeset godina. Kad se na semaforu uključilo zeleno, automobil se već
udaljavao. Vargas je potrčao za njim i uspeo dobro da ga pogleda pre nego što je
iščezao u reci saobraćaja. Pri povratku ka ulazu u metro sreo se sa saobraćajnim
policajcem koji ga je prekorno gledao. Vargas pretpostavi da ga je video kad je
pokušao da pređe ulicu na crveno potrčavši između automobila koji su jurili.
Klimnu mu poslušno glavom i podiže ruku u znak izvinjenja. Alisa ga je čekala na
pločniku s pogledom punim iščekivanja.
- Kako se osećate? - upita Vargas.
Ona preču njegovo pitanje i nestrpljivo odmahnu glavom.
- Video sam ga kako ulazi u kola. Crni mercedes - reče Vargas.
- Registracija?
On klimnu.
 23

Potražili su utočište u kafeu Nurija i zauzeli mesto pored prozora. Alisa naruči
čašu belog vina, drugu tog dana. Zapali cigaretu i izgubi pogled u mnoštvu koje
je teklo Ramblom kao u najvećem akvarijumu na svetu. Vargas ju je posmatrao
kako drhtavim prstima podiže čašu i prinosi je usnama.
- Pridika? - upita Alisa, ne skidajući pogled s prozora.
- Uzdravlje.
- Ništa niste rekli za tipa s maskom. Mislite li isto što i ja?
On sleže ramenima, sumnjičav.
- Izveštaj o pretpostavljenom atentatu na Valjsa u Krugu lepih umetnosti
govorio je o čoveku s licem prekrivenim... - reče Alisa.
- Moglo bi biti - dopusti Vargas. - Idem da obavim nekoliko poziva.
Ostavši konačno sama, Alisa bolno izdahnu i prinese ruku kuku.
Razmotri mogućnost da popije pola tablete, ali je odbaci. Iskoristivši to što je
Vargas telefonirao u dnu kafea, dala je znak konobaru da joj donese još jednu
čašu kad je odnosio prethodnu i popila je naiskap. Vargas se vrati za četvrt sata
sa svojom malom beležnicom u ruci i sjajem u očima koji je nagoveštavao
novosti.
- Imali smo sreće. Kola su na ime Metrobame d.o.o. To je hipotekarno društvo,
bar tako stoji u registru. Sedište je ovde, u Barseloni, Paseo de Grasija broj šest.
- To je ovde, u blizini. Dajte mi nekoliko minuta da se povratim i idemo tamo.
- Zašto ne pustite da se ja time pozabavim, a vi ne odete kući da se malo
odmorite, Alisa? Posle ću svratiti da vam ispričam šta sam saznao.
- Sigurni ste?
- Potpuno siguran. Hajde.
Kad su izašli na Ramblu, nebo se konačno razvedrilo i sijalo je onom
električnoplavom što ponekad zimu u Barseloni začara da bi nekog nespremnog
ubedila kako ništa ne može izaći na zlo.
- Pravo kući, važi? Bez tehničkih stanki, znam ja vas - zapreti Vargas.
- Kako zapovedate. Nemojte rešiti slučaj bez mene - reče Alisa.
- Ne brinite.
Posmatrala ga je kako odlazi prema Trgu Katalonije i sačekala nekoliko
minuta. Već nekoliko godina ranije utvrdila je kako joj preuveličavanje
simptoma bola i skiciranje iznemoglog izgleda dame s kamelijama omogućava
da manipuliše savitljivom i infantilnom spremnošću svakog muškarca i
njegovom potrebom da misli kako su joj njegova zaštita i vodstvo neophodni, a
to je obuhvatalo maltene sav muški rod s popisa stanovništva, izuzev Leandra
Montalva, koji joj beše pokazao većinu trikova iz svog repertoara i koji je umeo
bez greške da nanjuši one koja je sama, za svoj račun, naučila. Čim se uverila da
se oslobodila Vargasa, Alisa promeni pravac. Kuća je mogla da sačeka. Trebalo
joj je vreme da posmatra iz senke. I, pogotovo, postojalo je nešto što je htela da
učini sama i na svoj način.

Kancelarije Metrobarne bile su smeštene na poslednjem spratu

monumentalne modernističke građevine sa izgledom zamka iz mašte. Zgrada,
podmlađena oker kamenom i krunisana mansardama s velikim kulama, poznata
kao Kasa Rokamora, po njima beše primer matematičkog draguljarstva i velike
melodrame što se može sresti samo na ulicama Barselone. Vargas zastade za
časak da sa ugla osmotri spektakl tribina, galerija i vizantijske geometrije. Ulični
akvarelista postavio je svoj štafelaj na uglu i završavao je portret građevine u
impresionističkom stilu. Primetivši Vargasa kraj sebe, uputi mu ljubazan
osmeh.
- Lepo izgleda - pohvali sliku Vargas.
- Trudimo se koliko možemo. Policija?
- Tako se primeti?
Slikar mu podari kiseo osmeh. Vargas tad pokaza na sliku.
- Da li je na prodaju?
- Biće za manje od pola sata. Zanima vas zgrada?
- Trenutno. Naplaćuju ulaz?
- Nemojte im davati ideje.
Lift pobegao iz snova Žila Verna odveo ga je do vrata kancelarije, na kojima je
sijala zlatna pločica znatne gramaže s natpisom:
METROBARNA
Hipotekarno društvo sa ograničenom odgovornošću
Vargas pritisnu zvonce. Odjek zvona rasplamsa se u vazduhu i ubrzo se vrata
otvoriše otkrivajući figuru recepcionerke izuzetnog stasa i odeće više nego
formalne, uokvirenu u luksuzno predsoblje. U nekim firmama, raskoš se
prenosila unapred i s predumišljajem.
- Dobar dan - izbaci Vargas službenim tonom, pokazujući istovremeno svoju
akreditaciju. - Vargas, policijska centrala. Želeo bih da razgovaram s
direktorom, molim vas.
Recepcionerka ga osmotri, iznenađena. Verovatno su posete koje su u toj
kancelariji obično primali bile otmenije prirode.
- Hoćete da kažete, s gospodinom Sanćisom?
Vargas se ograniči na to da klimne glavom i uđe nekoliko koraka u predsoblje,
salu sa zidovima prekrivenim tapetama od plavog pliša i posutu izvanrednim
akvarelima amblematičnih fasada i građevina Barselone. Vargas suspregnu
osmeh prepoznavši stil slikara s ugla.
- Mogu li da pitam o čemu je reč, gospodine policajče? - ispitivala je
recepcionerka iza njegovih leđa.
- Kapetan - ispravi je Vargas ne okrećući se.
Recepcionerka pročisti grlo i, ne dobivši odgovor, uzdahnu.
- Gospodin Sanćis je trenutno na sastanku. Ako želite...
Vargas se okrenu i hladno je pogleda.
- Odmah ću vas najaviti, kapetane.
Vargas klimnu s nevelikim oduševljenjem. Recepcionerka žurno pođe u
potragu za pojačanjem. Pratio je brz defile utišanih glasova, vrata koja se
otvaraju i zatvaraju i žurnih koraka po hodnicima kancelarije. Za minut se
vratila, ovog puta krotkog osmeha, da bi ga pozvala da je sledi.
- Izvolite, gospodin direktor će vas primiti u sali za sastanke.
Prošao je kroz dugačak hodnik sa čijih strana su bile raspoređene pompezne
kancelarije, a u njima je brigada elegantnih advokata u trodelnim odelima
obavljala svoje dužnosti s dostojanstvenošću stručnih agenata za komisionu
prodaju. Skulpture, slike i tepisi visoke kategorije profilisali su put koji je vodio
u prostranu salu zaustavljenu ispred staklene tribine s koje se video ceo Paseo
de Grasija iz anđeoske perspektive. Impozantan sto za sastanke vladao je
garniturom velikih fotelja, vitrina i ramova od plemenitog drveta.
- Gospodin Sanćis će odmah doći. Mogu li vam za to vreme nešto ponuditi?
Kafu?
Vargas odbi. Recepcionerka ispari najbrže što je mogla i ostavi ga samog.
Policajac je procenjivao scenu. Kancelarije Metrobarne mirisale su, ako ne
smrdele, na novac. Verovatno je samo tepih pod njegovim nogama prevazilazio,
i to dobro, njegovu višegodišnju platu. Vargas obiđe sto za sastanke milujući
lakirani hrast prstima i udišući parfem luksuza i pompe tog mesta. Scenografija
i isticanje oblika odavali su onaj teskoban i ekskluzivan ambijent institucija koje
su se bavile monetarnom alhemijom, u svakom trenutku podsećajući posetioca
da će, iako veruje da je unutra, u stvari uvek biti napolju i s druge strane
čuvenog šalterskog prozorčeta.
Sala je bila dekorisana brojnim portretima različitih veličina. Mahom su to
bile fotografije, ali bilo je i ulja i crteža ugljem s potpisima odabranih oficijelnih i
uglednih portretista poslednjih decenija. Vargas pregleda kolekciju. Na svim
slikama pojavljivala se ista osoba, gospodin prosede kose i izgleda patricija koji
posmatra foto-aparat, ili štafelaj, vedrog osmeha i ledenih očiju. Protagonista
tih slika, jasno, umeo je da pozira i izabere društvo. Vargas se naže da izbliza
osmotri fotografiju na kojoj se gospodin hladnog pogleda pojavljuje u grupi
uglednika u odeći za lov; smešeći se kao stari prijatelji, okruživali su dosta
mlađeg generala Franka. Vargas pregleda glumačku podelu likova u predstavi i
zaustavi se na jednom učesniku lova. Stajao je u drugom redu i oduševljeno se
smejao, pokušavajući da se najviše istakne u sceni.
- Valjs - promrmlja.
Vrata se otvoriše iza njegovih leđa i on se suoči sa čovekom srednjih godina,
vitkim toliko da se to graničilo s lomljivošću i s tek malo riđe kose na glavi, fine
kao bebine. Nosio je odelo od alpake savršenog kroja i imao sive oči, u tonu,
blage i prodorne. Direktor mu se ljubazno osmehnu i pruži ruku.
- Dobar dan. Ja sam Ignasio Sanćis, generalni direktor kuće. Razumeo sam,
kako mi reče Marija Luisa, da želite da razgovarate sa mnom. Izvinite što ste
čekali. Pripremamo godišnji sastanak akcionara i malo smo smeteni. Kako vam
mogu pomoći, kapetane?
Sanćis je zračio izgledom negovane srdačnosti i profesionalizma vrhunskog
bukea. Njegov pogled je prenosio toplinu i autoritet, a istovremeno detaljno
katologizirao. Vargas ni najmanje nije sumnjao da će, pre nego što završe s
frazama predstavljanja, Sanćis već znati marku njegovih cipela i koliko je godina
njegovom lošem odelu.
- Ovo lice mi je poznato - reče policajac pokazujući jedno od ulja koja su
krasila salu.
- To je Migel Anhel Ubak - naglasi Sanćis, smejući se dobronamerno pred
neznanjem ili naivnošću svog sagovornika. - Naš osnivač.
- Iz Banke Ubak? - upita Vargas. - Barutni Bankar?
Sanćis mu podari lagan i diplomatski osmeh, ali njegov pogled postade
hladniji.
- Don Migelu Anhelu nikad se nije dopadao taj nadimak i, ako mi dopustite,
nije pravičan prema njemu.
- Čuo sam da mu ga je dao sam Heneralisimo za pružene usluge - osmeli se
Vargas.
 - Bojim se da nije tako - ispravi ga Sanćis. - Nadimak je don Migelu Anhelu
nadenula crvena štampa za vreme rata. Banka Ubak, sa ostalim institucijama,
pomogla je pri finansiranju pohoda nacionalnog oslobođenja. Veliki čovek,
kojem Spanija mnogo duguje.
- Što je on, nema sumnje, naplatio... - promrmlja Vargas.
Sanćis je prečuo njegove reči ne gubeći ni trunku srdačnosti.
- A kakva je veza don Migela Anhela i ove kompanije? - želeo je da zna Vargas.
Sanćis je pročistio grlo i zauzeo strpljiv i poučan stav.
- Posle smrti don Migela Anhela, hiljadu devetsto četrdeset osme godine,
Banka Ubak podelila se na tri društva. Jedno od njih bilo je Hipotekama i
industrijska banka Katalonije, koju je pre osam godina apsorbovala
Hispanoamerička kreditna banka. Metrobarna je osnovana u to vreme da bi
rukovodila portfeljom hartija od vrednosti koje su bile u bilansu banke.
Sanćis izgovori te reči kao da ih je već mnogo puta odrecitovao, sa izrazom
stručnosti i odsutnosti, poput vodiča u muzeju koji drži lekciju grupi turista dok
ispod oka gleda na sat.
- Ali siguran sam da istorija kompanije nije materija koja vas naročito zanima
- završi. - Kako vam mogu pomoći, kapetane?
- To je manja tema, verovatno bez značaja, gospodine Sanćise, ali znate kakva
je rutina kod tih stvari. Sve treba proveriti.
- Naravno, recite.
Vargas izvadi svoju beležnicu i napravi se da prelazi očima preko nekih
redova.
- Možete li da potvrdite da automobil s registarskim tablicama B-74325
pripada Metrobarnu.
Sanćis ga zbunjeno pogleda.
-To zaista ne znam... Morao bih da pitam...
- Pretpostavljam da kompanija ima flotu automobila. Da li se varam?
-Ne, u pravu ste. Raspolažemo sa četiri-pet automobila, ako...
- Jedan od njih je mercedes benz. Crni? Model od pre petnaest ili dvadeset
godina?
Senka nemira pređe preko Sanćisovog lica.
- Da, to je vozilo koje vozi Valentin. Da li se nešto dogodilo?
- Valentin, kažete?
- Valentin Morgado, vozač koji radi za ovu kuću.
- Vaš lični?
- Da. Od pre nekoliko godina... Smem li da pitam šta...?
 - Da li je gospodin Morgado u kancelariji u ovom trenutku?
- Ne verujem. Jutros je rano morao da vozi Viktoriju kod lekara...
- Viktoriju?
- Viktorija je moja supruga.
- A prezime vaše supruge je...?
- Ubak. Viktorija Ubak.
Vargas podiže obrve u znak iznenađenja. Sanćis klimnu glavom, pomalo
razdražen.
- Kći don Migela Anhela, da.
Policajac mu namignu kao da želi da mu stavi do znanja da je zadivljen tim
brakom iz računa koji ga je doveo do vrha kompanije.
- Kapetane, molim vas da mi objasnite o čemu se radi u tom slučaju...
Vargas se osmehnu prijatno i opušteno.
- Kao što sam rekao, ništa važno. Istražujemo jednu saobraćajnu nesreću koja
se dogodila jutros u Ulici Balmes. Vozilo osumnjičenog je pobeglo. Ne brinite, to
nije vaše. Ali dva svedoka događaja izjavila su da su videla, parkiran tačno na
raskrsnici, automobil koji odgovara opisu i registraciji crnog mercedesa koji
vozi...
- Valentin.
- Tačno. U stvari, oba svedoka su izjavila da je u trenutku sudara vozač
mercedesa bio u kolima. Odatle naš interes da ga pronađemo, da vidimo da li je
možda on video nešto što bi moglo da nam pomogne da identifikujemo vozača
koji je pobegao...
Sanćis napravi izraz kao da ga je ta priča ražalostila, iako je delovao kao da
mu je osetno laknulo što njegov automobil i njegov vozač nisu umešani u
nesreću.
- Strašno. Da li je neko stradao?
- Nažalost, jeste jedna osoba. Starija gospođa odvedena je u bolnicu Kliniko,
ali stigla je tamo kao leš.
- Veoma mi je žao. Naravno, sve što možemo da učinimo da...
- Biće dovoljno da razgovaram s vašim vozačem.
- Naravno, kako da ne.
- Znate li, možda, da li je ovog prepodneva gospodin Morgado vozio vašu
suprugu još nekuda osim kod lekara?
- Nisam siguran. Mislim da nije. Viktorija mi je juče rekla da će danas oko
podneva imati posetu kod kuće... Moguće je da je Valentin išao da obavi neke
poslove. Ponekad odnese da preda dokumente ili poštu iz kancelarije, ako mojoj
ženi ili meni nije potreban tokom prepodneva.
Vargas izvadi vizitkartu i pruži mu je.
- Da li biste bili ljubazni da kažete gospodinu Morgadu da mi se javi čim bude
mogao?
- Ne brinite. Odmah ću naložiti da ga nađu i da ga obaveste.
- Verovatno neće moći da nam pomogne, ali moraju se ispuniti formalnosti.
- Naravno.
- Još nešto. Da li možda gospodin Morgado ima neku fizičku osobenost?
Sanćis potvrdi.
- Da. Valentin je zadobio ranu za vreme rata. Polovina lica mu je uništena od
eksplozije bombe.
- Mnogo godina je u vašoj službi?
- Najmanje deset. Valentin je već radio u porodici moje supruge i on je čovek
od poverenja u ovoj kući. Jamčim za njega.
- Jedan svedok je spominjao masku koja mu pokriva polovinu lica, može li to
biti on? Samo želim da se uverim da je reč o pravoj osobi.
- Tako je. Valentin nosi protezu koja mu pokriva donju vilicu i levo oko.
- Ne bih želeo da trošim još vašeg vremena, gospodine Sanćise. Mnogo vam
hvala na pomoći. Zao mi je što sam prekinuo vaš sastanak.
- Nije važno. Dužnost i čast svakog Spanca jeste da sarađuje s državnim
bezbednosnim snagama.
Sanćis ga je već pratio prema vratima kad su prošli ispred drvenih vrata s
duborezom iza kojih se otvarala monumentalna biblioteka s pogledom na Paseo
de Grasiju. Vargas zastade i proviri unutra. Biblioteka se prostirala preko
galerije u stilu Versaja koja je zauzimala celu bočnu stranu zgrade. Pod i
tavanica bili su prekriveni drvetom toliko uglačanim da su izgledali kao
naspramna ogledala u kojima su se knjige umnožavale unedogled.
- Impresivno - reče Vargas. - Da li ste vi kolekcionar?
- Skroman - odgovori Sanćis. - Veći deo potiče iz Fondacije Ubak, iako moram
da priznam da su knjige moja slabost i moje sklonište od sveta finansija.
- Razumem vas. U svojim skromnim razmerama, i ja to radim -osmeli se
Vargas. - Ono čime se ja bavim jeste traganje za retkim i jedinstvenim
primercima i njihova nabavka. Moja žena kaže da je to profesionalna
deformacija.
Sanćis klimnu glavom, zadržavajući ljubazan i strpljiv izraz, iako su njegove
oči već odavale izvesnu dosadu i želju da se što pre otarasi policajca.
- Da li ste vi zainteresovani za retke knjige, gospodine Sanćise?
 - Veći deo zbirke čine knjige iz osamnaestog i devetnaestog veka, španske,
francuske i italijanske, iako imamo i izvrstan izbor nemačke književnosti i
filozofije i engleske poezije - objasni direktor. - Pretpostavljam da bi u
određenim krugovima to već predstavljalo posebnu retkost.
Sanćis ga uhvati za ruku delikatno ali čvrsto i povede ga ponovo hodnikom ka
izlazu.
- Zavidim vam, gospodine Sanćise. Ko može... Moja sredstva su ograničena i ja
moram da se zadovoljim skromnim primercima.
- Nema skromnih knjiga, već veličanstvenih neznanja.
- Naravno. To sam i ja rekao jednom antikvarnom knjižaru pošto tražim
serijal romana zaboravljenog pisca. Možda je vama poznato to ime. Mateiš.
Viktor Mateiš.
Sanćis je izdržao njegov pogled, bez izraza, i polako odmahnuo.
- Žao mi je, nikad nisam čuo za njega.
-To mi svi kažu. Čovek posveti svoj život pisanju, a ubrzo se niko ne seća
njegovih reči...
- Književnost je okrutna ljubavnica koja lako zaboravlja - reče Sanćis,
otvarajući vrata ka hodniku.
- Kao pravda. Srećom, uvek postoji neko kao što ste vi i kao što sam ja,
spreman da i jednoj i drugoj osveži pamćenje...
- Takav je život, sve nas zaboravi pre vremena. Sad, ako ne mogu više ništa da
učinim za vas...
- Ne, još jednom mnogo hvala na pomoći, gospodine Sanćise.
 24

Kad je izašao iz zgrade, Vargas spazi slikara akvarela, koji je već skupljao svoj
pribor i pripaljivao lulu mornara veterana. Osmehnu mu se izdaleka i priđe mu.
- Čoveče, pa to je inspektor Megre - uzviknu umetnik.
- Ime je Vargas.
- Dalmau - predstavi se slikar.
- Šta ima, maestro Dalmau? Završili ste delo?
- Dela se nikad ne završe. Trik je znati kad da ih ostaviš nezavršena. Još ste
zainteresovani?
Umetnik podiže platno koja je prekrivalo štafelaj i pokaza mu akvarel.
- Kao da je izašao iz sna - reče Vargas.
- San je vaš za deset dura i dobru volju.
Policajac izvadi novčanik. Umetnikove oči su se zacaklile kao žar u luli. Vargas
mu pruži novčanicu od sto peseta.
- To je previše.
Vargas odmahnu glavom.
- Smatrajte me svojim današnjim mecenom.
Slikar poče da umotava akvarel u pakpapir i kanap.
- Može li se živeti od toga? - upita Vargas.
- Industrija razglednica nam je dosta naškodila, ali još postoje ljudi sa
ukusom.
- Kao gospodin Sanćis?
Umetnik podiže obrvu i pogleda ga sumnjičavo.
- To mi je i mirisalo na mačku u džaku. Ne želim da me petljate u nešto.
- Sanćis je odavno vaša mušterija?
- Nekoliko godina.
- Prodali ste mu mnogo slika?
- Prilično.
- Toliko mu se dopada vaš stil?
- Kupuje ih iz sažaljenja, pretpostavljam. On je vrlo plemenit čovek, bar za
jednog bankara.
- Možda ga peče savest.
- Ne bi bio jedini. U ovoj zemlji toga ima na prodaju.
 - To kažete za mene?
Dalmau je tiho progunđao i sklopio svoj štafelaj.
- Već odlazite? Mislio sam da mi možete ispričati nešto o gospodinu Sanćisu.
- Čujte, ako hoćete, vratiću vam novac. A sliku možete zadržati. Okačite je u
neku tamnicu u policijskoj stanici.
- Novac je vaš, zaradili ste ga.
Umetnik se kolebao.
- Šta vi hoćete sa Sanćisom? - upita.
- Ništa. Puka radoznalost.
-To je rekao i onaj drugi policajac. Svi ste isti.
- Drugi policajac?
- Da, eto. Pravite se da ne znate o čemu je reč.
- Možete li mi opisati mog kolegu? Možda bude još jedna novčanica za vas ako
mi pomognete.
- Nema šta da se opisuje. Dželat, kao vi. Iako je onaj imao isečeno lice.
- Da li vam je rekao kako se zove?
- Nismo se toliko zbližili.
- Kad je to bilo?
- Pre dve ili možda tri nedelje.
- Ovde?
- Da, ovde, u mojoj kancelariji. Mogu li sad da idem?
- Nemate zašto da me se bojite, majstore.
- Ne bojim vas se. Vi ste me već iskalili. Ali više volim da udišem drugačiji
vazduh, ako vam ne smeta.
- Bili ste unutra?
Umetnik se nasmeja tiho, s omalovažavanjem.
- U Modelu?
- Monžuik. Od 1939. do 1943. godine. Ne možete mi uraditi ništa što mi već
nisu uradili.
Vargas izvadi novčanik, spreman na još jednu isplatu, ali slikar odbi. Izvadi
novac koji mu je Vargas ranije dao i baci ga na zemlju. Zatim pokupi svoj
sklopljeni štafelaj i koferče s bojama i udalji se hramljući. Vargas ga je
posmatrao kako se udaljava uz Paseo de Grasiju. Kleknu da bi pokupio novac sa
zemlje i pođe u suprotnom smeru sa slikom pod miškom.

Ignasio Sanćis priđe prozoru sale za sastanke i osmotri policajca kako

razgovara s akvarelistom s ugla. Nekoliko minuta kasnije, policajac se udalji u
pravcu Trga Katalonije noseći ono što je ličilo na sliku kupljenu od njega. Sanćis
sačeka dok ga ne izgubi iz vida među mnoštvom. Izađe u hodnik i uputi se ka
recepciji.
- Biću odsutan nekoliko minuta, Marija Luisa. Ako pozove Lorka iz madridske
kancelarije, prebaci ga na Huanha.
- U redu, gospodine Sanćise.
Nije čekao lift. Siđe stepenicama i, stigavši na ulicu, oseti dodir vetra koji ga
podseti da mu je čelo orošeno znojem. Uđe u kafe koji se nalazio tik do Radio
Barselone, u Ulici Kaspe, i naruči kafu s malo mleka. Dok su mu je spremali,
priđe javnom telefonu u dnu i napamet okrenu broj.
- Brijans - odgovori glas s druge strane linije.
- Upravo me je posetio policajac koji kaže da se zove Vargas.
Duga tišina.
- Zovete iz kancelarije? - upita Brijans.
- Naravno da ne - reče Sanćis.
- I ovde su bili jutros. On i devojka. Rekli su da imaju jednog Mateiša za
prodaju.
- Znate li ko su?
- On je očigledno iz policije. Ona mi se nimalo nije dopala. Čim su otišli, uradio
sam ono što ste mi rekli. Pozvao sam broj koji ste mi dali i prekinuo vezu da bih
dao znak Morgadu da se nađemo tamo gde se uvek nalazimo. Videli smo se pre
oko sat vremena. Mislio sam da vas je već upozorio.
- Dogodilo se nešto nepredviđeno. Morgado je morao da se vrati kući - reče
Sanćis.
- Šta vas je pitao policajac?
- Raspitivao se za Morgada. Nekakva glupost o nekoj saobraćajnoj nesreći.
Mora da su vas pratili.
Sanćis je čuo advokata kako uzdiše.
- Mislite da imaju spisak?
- Ne znam. Ali ne smemo da rizikujemo.
- Šta želite da učinim? - upita Brijans.
- Nikakvi susreti s Morgadom i nikakvi pozivi do novog obaveštenja. Ako
bude potrebno, ja ću se javiti vama. Vratite se u kancelariju i pravite se da se
ništa nije dogodilo - naredi Sanćis. - Na vašem mestu, izgubio bih se iz grada na
neko vreme.
Bankar spusti slušalicu. Prođe pored šanka, bled.
- Šefe, vaša kafa - reče mu konobar.
Sanćis ga pogleda kao da ne razume otkud on tamo i izađe iz kafea.
 25

Maurisio Valjs je video previše ljudi na samrti da bi verovao da postoji još

nešto s druge strane. Uskrsava iz čistilišta antibiotika, narkotika i košmara bez
nada. Otvara oči ka oskudnosti svoje ćelije i oseća da je odeća koju je nosio
nestala. Go je i umotan u ćebe. Prinosi šaku koju nema licu i otkriva patrljak
spaljen katranom. Dugo ga posmatra, kao da zeli da utvrdi kome pripada to telo
u kojem se probudio. Sećanje mu se vraća malo-pomalo, u kapanju slika i
zvukova. Ubrzo, seća se svega osim bola. „Možda, ipak, posle svega, postoji neki
milosrdni bog”, kaže sebi.
- Čemu se smeješ? - pita ga glas.
Žena koju je u svom delirijumu smatrao anđelom posmatra ga iza rešetaka.
Nema samilosti niti ikakvog osećanja u njenom pogledu.
- Zašto me niste ostavili da umrem?
- Smrt je previše dobra za tebe.
Valjs klima glavom. Nije siguran s kim razgovara, iako postoji nešto u toj ženi
što mu je neizmerno poznato.
- Gde je Martin? Zašto nije došao?
Žena ga pogleda tako da mu to zaliči na neku vrstu prezira i tuge.
- David Martin te čeka.
- Gde?
- U paklu.
- Ne verujem u pakao.
- Strpljenja. Poverovaćeš.
Žena se povlači u tamu i počinje da se penje uza stepenice.
- Čekajte. Ne idi te. Molim vas.
Ona zastaje.
- Ne idite. Ne ostavljajte me ovde opet samog.
- Tamo ti je čista odeća. Obuci se - reče ona pre nego što se izgubi gore, uza
stepenice.
Valjs čuje da se zatvaraju vrata. Pronalazi odeću u vreći, u uglu ćelije. Odeća je
stara, velika mu je, ali umereno je čista iako vonja na prašinu. Oslobađa se
ćebeta i posmatra svoje golo telo u polutami. Može da pročita kosti i ligamente
pod kožom gde je nedavno bio prst masti. Oblači se. Nije lako obući se samo
jednom rukom, niti zakopčati pantalone ili košulju pomoću samo pet prstiju.
Ono na čemu je najzahvalniji jesu čarape i cipele u koje sakriva stopala od zime.
Na dnu vreće je još nešto. Knjiga. Prepoznaje odmah korice od crne kože i profil
spiralnih stepenica skerletne boje utisnut na naslovnoj strani. Stavlja knjigu na
krilo i otvara je.

Lavirint dahova III

Arijadna i pozorište senki
Tekst i ilustracije: Viktor Mateiš

Valjs okreće stranice dok se ne zaustavi na prvoj ilustraciji. Na njoj je skelet

starog pozorišta, u ruševinama, na čijoj pozornici je devojčica odevena u belo,
plašljivog pogleda. Čak i pri svetlosti sveće, on je prepoznaje.
- Arijadna... - mrmlja.
Zatvara oči i grabi rešetke ćelije jednom rukom.
Možda pakao zaista postoji.
 26

Sunce od baršuna bojilo je ulice nevinošću. Alisa je šetala kroz mnoštvo ljudi
koji su prolazili kroz centar grada dok joj se u glavi vrtela scena pročitana na
poslednjim stranama Arijadne i Skerletnog Princa. U njoj se Arijadna sreće s
uličnim prodavcem maski i uvelog cveća na vratima grada mrtvih, velike
nekropole na jugu. Do tamo ju je odvezao sablastan tramvaj bez konduktera i
karte, s natpisom:

SUDBINA

Prodavač beše slep, ali čuo je Arijadnu kako mu se približava i upitao je da li

zeli da kupi jednu masku. Maske koje je prodavao na svojim kočijama, objasni,
behu napravljene od ostataka prokletih duša koje su prebivale na groblju i
služile su da prevare usud kako bi živela, možda, dan duže. Arijadna mu poveri
kako ne poznaje svoju sudbinu i kako misli da ju je izgubila kad je upala u onu
avetinjsku Barselonu pod vlašću Skerletnog Princa. Prodavač maski se nasmeši i
odgovori ovim rečima:

- Većina nas smrtnika nikad ne upozna svoju pravu sudbinu; ona nas prosto
pregazi. Kad podignemo glavu i vidimo je kako se udaljava putem, većje kasno, i
ostatak puta moramo da pređemo kroz jarak, koji snevači zovu „zrelost”. Nada nije
ništa drugo do vera da taj trenutak nije još došao, da ćemo uspeti da vidimo svoju
istinsku sudbinu dok se bude približavala i da ćemo moći da skočimo na ivičnjak
pre nego što se prilika da budemo ono što jesmo zauvek rasprši i osudi nas da
živimo od praznine žudeći za onim što je trebalo da bude a nikad nije bilo.

Alisa se sećala tih reči kao da su joj urezane u kožu. Ništa ne iznenađuje i ne
plaši kao ono što se već zna. Tog podneva, spuštajući ruku na vrata stare
knjižare Sempere i sinovi, Alisa oseti dodir tog žuđenog života i upita se nije li
već previše kasno.
Dočekali su je zvonjava zvonceta iznad vrata, miris knjiga koji su hiljade
strana ispuštale u iščekivanju svoje prilike i magličasta svetlost koja je
protkivala scenu teksturom sna. Sve je bilo kako je pamtila, od nedogleda polica
svetlog drveta do poslednje čestice prašine uhvaćene u snopovima svetlosti što
su se probijali kroz izlog. Sve osim nje.
Uđe u taj prostor kao da se vraća u izgubljeno sećanje. Na trenutak reče sebi
kako je to mesto moglo biti njena sudbina da nije buknuo neki rat koji joj je
iščupao sve što je imala, osakativši je i ostavivši je na ulicama neke proklete
zemlje. Neki rat koji je od nje napravio još jednu marionetu u predstavi iz koje,
znala je, nikad neće moći da pobegne. Taj privid koji je slutila među četiri zida
knjižare Sempere i sinovi, shvatila je, bio je život koji su joj ukrali.
Pogled deteta iščupa je iz sanjarenja. Nije mogao imati više od dve ili tri
godine i bio je smešten u ogradicu od belog drveta pored knjižarske tezge.
Dečak, sa žbunom plave kose navrh glave, toliko fine i sjajne da je izgledala kao
iz zlatare, podigao se držeći se za ivicu i posmatrao je netremice, proučavajući
je kao da je neki egzotičan primerak. Alisa položi oružje u jednom od onih
iskrenih osmeha koji se nacrtaju a da ih nisi ni svestan. Dečkić je odmeravao
izraz njenog lica igrajući se gumenim krokodilom. Zatim, u odličnom potezu
aeronautičke akrobatike, baci igračku u krivudavoj paraboli koja je položi njoj
pod noge. Alisa kleknu da pokupi krokodila i začu glas.
- Hulijane, pobogu! Stvarno nema načina...
Alisa je oslušnula korake kako obilaze tezgu i, ustavši, srela je. Beatris. Izbliza
joj se učini zaista onako lepom kako su je slikali izveštaj i tupana i njuškala;
međutim, kao što se može pretpostaviti, oni nisu uspeli mnogo da kažu o njoj.
Bila je pomilovana ženstvenošću, blaženom i ubrzanom, onih što su pre svoje
dvadesete postale majke, ali imala je pogled dvostruko starije žene, prodoran i
ispitivački. Niko ne ume da pročita ženu kao druga žena, i u tom kratkom
trenutku u kojem su se njihove ruke dotakle, kad joj je Alisa pružila igračku
malog Hulijana i njihove oči se srele, obe su osetile da su se našle pred nekom
vrstom ogledala kroz vreme.
Alisa pogleda to biće i reče sebi da je, u drugom životu, bez po muke mogla
biti ta ženica vedrog i anđeoskog lika, koja je sigurno budila žudnju i uzdahe u
susedstvu, živa slika savršene supruge s modnih reklama. Beatris, bez greha
začeta, posmatrala je, sa svoje strane, tu neznanku koja joj se učini kao tamni
odraz nje same, kao Bea koja nikad ne bi mogla, niti se osmelila, da bude.
- Oprostite detetu - improvizovala je Bea. - Uporan je da se krokodili svima
dopadnu kao njemu. Ne mogu da mu se sviđaju kuce ili mede kao drugoj deci, to
ne...
- Znak dobrog ukusa - reče Alisa. - Druga deca su pravi snobovi, zar ne?
Dečkić više puta potvrdi, kao da je konačno pronašao razumno biće u
univerzumu. Bea nabra čelo. Izgled te žene podsećao ju je na veštice, izdužene i
posebno zle, iz bajki koje je Hulijan toliko voleo. Njen sin mora da je pomislio
isto to pošto je pružio ruke prema njoj kao da želi da ga uzme u ruke.
- Izgleda da ste ga osvojili - reče Bea. - Nemojte misliti da Hulijan hoće kod
svakoga...
Alisa pogleda dete. Nikad u životu nije držala bebu. Nije imala ni predstavu
kako se to radi. Bea mora da je namirisala njenu zbunjenost pošto je uzela
Hulijana u svoje ruke.
- Nemate dece? - upita.
Posetiteljka odmahnu.
„Verovatno ih jedete”, pomisli Bea u zlobnom posrnuću. Hulijan ju je i dalje
posmatrao očaran.
- Zove se Hulijan?
- Da.
Alisa priđe detetu i naže se kako bi njen progled bio u njegovoj visini. Hulijan
se osmehnu, oduševljen. Bea, iznenađena takvom sinovljevom reakcijom,
dopusti mu da pruži ruku do lica te žene. Hulijan joj dotače lice i usne. Bea
pomisli da su se posetiteljki pojavile suze u očima kad je osetila nežnost, ili je to,
možda, bio samo odraz podnevnog sunca. Zena se naglo odmače i okrenu se.
Imala je izvanrednu odeću i, koliko je mogla da odredi, veoma skupu. Odeću
kakvu ponekad zastaneš da pogledaš u najbiranijim izlozima Barselone, da bi
zatim produžila sanjajući budna. Imala je tanak stas i pomalo teatralno držanje.
Usne su joj imale boju i sjaj kakve se ona nikad ne bi usudila da pokaže na
javnom mestu i koje bi u retkim prilikama stavila samo za Danijela, kad bi je on
ošamutio moskatelom i zatražio da mu izvede ono što je nazivao defileom.
- Oduševljavaju me vaše cipele - reče Bea.
Žena se ponovo okrenu i osmehnu se, pokazujući zube između karmina.
Hulijan je pravio pokrete dlanovima, jasno stavljajući do znanja da se njemu
sviđa sve, od cipela, po ceni za koju ne smeš ni da pitaš, do očiju od baršuna koje
hipnotišu kao zmijske.
- Tražite nešto određeno?
- Ne znam. Morala sam da napustim sve svoje knjige kad sam se odselila i sad,
kad sam se vratila u Barselonu, osećam se kao da sam doživela brodolom.
- Vi ste odavde?
- Da, ali živela sam jedno vreme van Barselone.
- U Parizu?
- U Parizu? Ne.
 - To sam rekla zbog odeće. I izgleda. Izgledate kao Parižanka.
Alisa razmeni poglede s malim Hulijanom, koji ju je i dalje netremice gledao, i
klimnu mu glavom kao da je sve to o njenom pariškom poreklu bila njegova
ideja, a ne ideja njegove majke.
- Poznajete Pariz? - upita Alisa.
- Ne. Dobro, znam iz knjiga. Ali iduće godine idemo tamo za godišnjicu braka.
- Eto, to je muž.
- O, pa on to još ne zna.
Bea se nasmeši, nervozna. Nešto u pogledu te žene razvezivalo joj je jezik.
Alisa joj namignu saučesnički.
- Još bolje. Ima stvari koje su suviše važne da bi se prepustile muškarcima.
- Da li ste vi prvi put u ovoj knjižari? - upita Bea, želeći da promeni temu.
- Ne. U stvari, kao dete sam često dolazila ovamo s roditeljima. Ovde mi je
majka kupila moju prvu knjigu... iako je to bilo pre mnogo godina. Pre rata. Ali u
lepom mi je sećanju i rekoh sebi da je ovo mesto odakle ću početi da obnavljam
svoju izgubljenu biblioteku.
Bea oseti žmarke pred podrazumevanim obećanjem skorašnjeg posla.
Preživljavali su dug period suše u prodaji i te reči su joj zazvučale kao nebeska
muzika.
- Ovde smo za sve što želite jer, ako nešto nemamo, nabavićemo to u roku od
nekoliko dana ili sati.
- Drago mi je što to čujem. Vi ste vlasnica?
- Ja sam Bea. Ovo je knjižara mog svekra, ali svi smo tu, cela porodica...
- I vaš suprug radi s vama? Kakva sreća...
- Ne znam da li bih se složila s vama - našali se Bea. - Jeste li udati?
- Nisam.
Bea proguta pljuvačku. Opet joj je jezik proklizao. Već je postavila dva lična
pitanja bez ikakve veze toj mušteriji koja je obećavala. Alisa pročita njen pogled
i nasmeši se.
- Ne brinite, Bea. Zovem se Alisa.
Pruži joj ruku i Bea je stisnu. Hulijan, koji ništa nije propuštao, podiže svoju da
vidi šta će se dogoditi. Alisa stisnu ruku i njemu. Bea se nasmeja.
- Pa, kakve ste ruke, trebalo bi da imate decu.
Čim je to izgovorila, ugrizla se za jezik. „Bea, molim te, ućuti.”
Ona, Alisa, kao da je nije čula, beše se izgubila u razgledanju polica prepunih
knjiga, podižući ruku kao da ih miluje bez dodira. Bea iskoristi to što joj se našla
iza leđa da bi je ponovo podrobno osmotrila. .
 - Za komplete dajemo posebne popuste...
- Mogu li da se doselim ovamo? - upita Alisa.
Bea se ponovo nasmeja, 'Ovog puta s nevelikom ubedljivošću, i pogleda svog
sina, koji bi sigurno dao ključeve toj neznanki.
- Stajnbek - čula ju je kad je promrmljala.
- Imamo nov komplet njegovih romana. Upravo nam je stigao...
Alisa uze jednu knjigu, otvori je i pročita nekoliko redova nasumice.
- Kao da čitaš muziku na notnom sistemu - šaputala je Alisa.
Bea pomisli da priča sama sa sobom i da je zaboravila na nju i dete. Ostavi je
na miru, puštajući je da se kreće po knjižari kako joj drago. Alisa je birala knjige
odavde i odande i redala ih na tezgu. Četvrt sata kasnije, znatna kula knjiga
zadobila je oblik.
- Takođe isporučujemo knjige na kućnu adresu...
- Ne brinite, Bea. Poslaću nekog još ovog popodneva da ih pokupi. Ali ovu ću
poneti. Ubedila me je ova kartica na kojoj piše: Ferminova preporuka: Plodovi
gneva velikog obešenjaka Dionike Stajnbeka, to je simfonija slova indikovana za
ublažavanje upornog slabog kapiranja i profilaksu moždane membrane u
slučajevima moždanog zatvora izazvanogprekomernim prianjanjem za kanon
oficijelne blesavosti.
Bea zakoluta očima i odlepi karticu s naslovne strane.
- Oprostite, to s karticama-receptima jedna je od poslednjih Ferminovih ideja.
Pokušavam da ih pronađem i skinem pre nego što ih kupci otkriju, ali i dalje ih
svuda sakriva...
Alisa se nasmeja. Smeh joj je bio hladan, od stakla.
- Taj Fermin je vaš knjižar?
Bea potvrdi.
- Tako nešto. On sebe definiše kao književnog savetnika i bibliografskog
detektiva Semperea i sinova.
- Izgleda da je poseban.
- Nemate predstavu. Je li tako, Hulijane, da takvog kao što je čika Fermin
nema?
Mališa je zatapšao dlanovima.
- Rođeni su jedan za drugog - objasni Bea. - Ne znam koji od njih dvojice ima
manje pameti...
Bea poče da pregleda cene knjiga i da ih beleži na račun. Alisa primeti kako,
radeći to, razvija takvu veštinu da nije bilo sumnje ko u toj kući vodi brigu o
brojevima.
 - Uz popust kuće, izađe...
- Bez popusta, molim vas. Trošenje novca na knjige je uživanje koje ne želim
skresano.
- Sigurni ste?
- Najsigurnija.
Alisa joj isplati cenu kupovine i Bea poče da priprema knjige za preuzimanje
tog popodneva.
- Uzeli ste prave bisere - reče Bea.
- Nadam se da će biti prvi s dugačkog spiska.
- Tu smo, kad poželite.
Alisa joj ponovo pruži ruku. Bea je stisnu.
- Uživala sam. Vratiću se uskoro.
Bea zadovoljno klimnu, ali pomisli da je to zvučalo pomalo kao pretnja.
- Ovo je vaša kuća. Tu smo za sve što vam zatreba...
Alisa dunu poljubac Hulijanu, koji pade u trans. Oboje su je posmatrali dok je
stavljala rukavice mačkastim pokretima i polazila ka izlazu naglašavajući
korake onim potpeticama što probadaju tlo. Upravo tad, kad je Alisa izlazila,
stiže Danijel. Bea primeti kako joj njen muž, zabezeknut, pridržava vrata i topi
se u osmehu koji bi zaslužio bar šamar. Bea prevrnu očima i uzdahnu. Hulijan,
pored nje, ispuštao je zvuke koje je obično tvorio kad je nečim bio oduševljen,
bilo nekom pričom njegovog čika Fermina, bilo toplom kupkom.
- Svi ste isti - mrmljala je.
Danijel uđe u knjižaru i nalete na Bein pogled koji ga je probadao hladnoćom.
- Ko je to bio? - upita.
 27

Nije se zaustavila dok nije došla do ugla ulice Puerta del Anhel. Tek tad,
skrivajući se u mnoštvu, Alisa zastade pred izlogom Kuće Horba i obrisa suze
koje su joj tekle niz lice. „Taj život je moj.” Suoči se sa svojim odrazom na staklu i
dopusti da je bes iznutra opeče.
- Glupačo - reče sebi.
U povratku se prepusti svojoj omiljenoj ruti od pre nekoliko godina i pređe
dvadeset vekova u dvadeset minuta. Ulicom Puerta del Anhel spusti se do
katedrale i tu se izgubi u krivudanju Ulice de la Paha, koja se ivičila sa ostacima
rimskih zidina, i pođe dole do Ulice Avinjon preko Kalja, jevrejske četvrti.
Oduvek je više volela ulice koje nije morala da deli sa tramvajima i
automobilima. Tamo, u srcu stare Barselone, kuda ni mašine ni njihovi učenici
nisu uspeli da prodru, Alisa htede da poveruje kako vreme protiče u krugovima i
kako, ako ne pođe u avanturu i ne izađe iz lavirinta uličica po kojima se sunce
jedva usuđivalo da prođe na prstima, možda nikad neće ostariti i moći će da se
vrati u jedno skriveno vreme da bi se ponovo našla na putu koji nikad nije
trebalo ni da napusti. Možda taj trenutak još nije prošao. Možda joj je ostao još
jedan razlog da nastavi da živi.
Pre rata, kao devojčica, Alisa je prošla istim putem mnogo puta držeći svoje
roditelje za ruku. Seća se da je prolazila ispred izloga Semperea i sinova sa
svojom majkom i da se na časak zaustavila da uzvrati pogled jednom
bespomoćnom dečaku koji ju je posmatrao s druge strane stakla. Danijel,
možda? Sećala se dana kad joj je majka kupila prvu knjigu koju je ikada pročitala,
zbirku pesama i legendi Gustava Adolfa Bekera. Sećala se mnogih noći koje je
provela budna verujući da Maestro Pereš, orguljaš, kruži u ponoć oko praga
njene sobe i želeći da se vrati na začarani bazar knjiga gde j u je hiljadu i jedna
priča čekala da je doživi. Možda bi u onom drugom, izgubljenom životu Alisa
bila s druge strane one tezge, stavljala knjige u ruke ovima i onima, beležila
njihove naslove i cene u računovodstvenu knjigu i sanjala o putu u Pariz s
Danijelom.

Kako se približavala kući, tako se ponovo rađalo ono burno osećanje mržnje
koje ju je vuklo ka tamnom boravištu njene duše bez ogledala i prozora u kojem
je živela. Zamislila je na časak sebe kako se okreće i vraća u knjižaru da bi se
opet srela sa onom ženicom iz bajke i njenim heruvimom veselog osmeha, s
Beatrisom, čistom. Videla je sebe kako ju je ščepala za grlo i pritisla uza zid,
zarivajući nokte u njenu baršunastu kožu i približavajući svoje lice licu te nevine
duše kako bi Bea mogla da zaviri u ambis skriven u njenim očima dok joj liže
usne da nasluti kakav je ukus meda i sreće što blagosilja živote onih među koje,
kako joj je Leandro uvek govorio, nikad neće moći da se ubroji - normalnih ljudi.
Zastade na raskrsnici ulica Avinjon i Fernando, na svega nekoliko metara od
svoje kuće, i spusti pogled. Preplavio ju je osećaj srama. Gotovo je mogla da čuje
Leandra kako joj se smeje iz nekog kutka njenog uma. „Draga moja Alisa, ti si
biće tame, nemoj sebe povređivati sanjajući da budeš princezica koja u kući
čeka povratak svog heroja i čuva obožavanu dečicu skakućući od sreće. Ti i ja
smo ono što jesmo i, što se manje gledamo u ogledalo, to bolje.”
- Jeste li dobro, gospođice Alisa?
Otvori oči da bi otkrila poznato lice, delić iz prošlosti.
- Fernandito?
Blažen osmeh raširi se usnama njenog starog i odanog obožavaoca. Godine su
uzele sirotog momčića vatrenih misli i ustreptalog srca i vratile mladića izvesne
prisebnosti. Uprkos proteklom vremenu, međutim, njegov pogled je i dalje bio
ushićen kao onog dana kad je došao na stanicu Francuska da je isprati.
- Radujem se što vas opet vidim, gospođice Alisa. Isti ste. Sta pričam, još ste
lepši.
- Ti me tako gledaš, Fernandito. Onaj ko se jeste promenio jesi ti.
- To mi svi govore - saglasio se momak, zadovoljan, reklo bi se, svojom
promenom.
- Nabacio si gomilu mišića - reče Alisa. - Više ne znam da li još mogu da te
zovem Fernandito. Sad mi ličiš na don Fernanda.
Fernandito je pocrveneo i spustio pogled.
- Vi možete da me zovete kako hoćete, gospođice Alisa.
Ona se naže i poljubi ga u obraz, koji je već počinjao da grebe. Fernandito se,
zaprepašćen, skameni, a zatim je u zanosu snažno zagrli.
- Drago mi je što ste se vratili kući. Mnogo ste nam nedostajali.
- Mogu li da te pozovem na jedno...? - improvizovala je Alisa. - Još voliš mleko s
cimetom?
- Prešao sam na karahiljo s rumom.
- Ono što ne uradi testosteron...
Fernandito se nasmejao. Uprkos premijernim mišićima, tek iznikloj bradi i
novom dubokom glasu, i dalje se smejao kao dete. Alisa ga uhvati za ruku i
odvuče ga do Gran kafea, gde naruči karahiljo s najboljim kubanskim rumom
kuće i čašu vina iz Alelje. Nazdraviše za dve godine odsustva i Fernandito joj,
opijen rumom i njenim prisustvom, ispriča kako radi povremeno na isporuci
robe za jednu bakalnicu u kvartu i da ima devojku koja se zove Kandela, koju je
upoznao na veronauci u parohiji.
- Obećava - osmeli se Alisa. - Kad se ženiš?
- Da se oženim? To moja tetka Hesusa mašta. Jedva sam uspeo da izvučem
poljubac od Kandele. Ona misli da je greh bez popa.
- A s popom nema lepote.
- To i ja kažem. Osim toga, toliko malo zarađujem u bakalnici da nema načina
da uštedim ni dinara za svadbu. Zamislite, kad sam morao da potpišem
četrdeset osam čekova za vespu.
- Imaš vespu?
- Fantastičnu. Iz treće ruke, ali ja sam je ofarbao i lepota ju je videti. Moram
vas jednog dana provozati. Jeste da me je koštala, a i koštaće me. Cela porodica
malo oskudeva otkako se moj otac razboleo i morao da napusti posao u Sedi.39
Zbog onih kiselih isparenja. Otišla su mu pluća, jadniku.
- Zao mi je, Fernandito.
- Takav je život. Ali trenutno je moja plata jedino što ulazi u kuću i moraću da
pronađem nešto bolje...
- Šta bi voleo da radiš?
On je pogleda s enigmatičnim osmehom.
- Znate li šta sam oduvek želeo? Da radim s vama.
- Ti i ne znaš šta ja radim, Fernandito.
- Nisam glup kao što izgledam, gospođice Alisa.
- Nikad nisam ni mislila da jesi.
- Sanjar, to da, i malo naivan, šta da vam kažem što vi već niste iskusili na
svojoj koži, ali pale mi se lampice da shvatim da ste vi u poslu misterija i intriga.
Ona se nasmeši.
- Pretpostavljam da se to može i tako nazvati.
- Neću nikom reći, da znate. Pst!
Alisa ga pogleda u oči. Fernandito proguta pljuvačku. Približavanje tom
ambisu uvek mu je ubrzavalo puls.
- Zaista bi voleo da radiš sa mnom? - upita ona najzad.
Fernandito razrogači oči kao da su tanjiri.
- Ništa na svetu ne bi me toliko usrećilo.
 - Ni venčanje s Kandelom?
- Ne budite bezobrazni, ponekad ste baš bezobrazni, gospođice Alisa.
Alisa klimnu, prihvatajući optužbu.
- Vidite, neću da mislite da nešto umišljam. Ja znam da nikad nikog neću voleti
kako sam voleo vas, ali to je moj problem. Davno sam shvatio da vi mene nikad
nećete voleti.
- Fernandito...
- Pustite me da završim, kad sam se jednom osmelio da vam pričam otvoreno,
ne bih želeo ništa da prećutim, jer mislim da nikad više neću imati hrabrosti da
vam kažem šta osećam.
Alisa mu gestom dopusti.
- Ono što pokušavam da kažem, a znam da nije moja stvar, i nemojte se ljutiti
na mene što pokušavam da vam objasnim, jeste da je dobro što me ne volite
pošto sam ja siroti blesan, ali jednog dana ćete morati voleti nekog jer život je
vrlo kratak i vrlo pasji ako ga živite tako... sami.
Alisa spusti pogled.
- Ne biramo koga volimo, Fernandito. Možda ja i ne umem nikoga da volim, a
možda ne umem da dopustim nikome da voli mene.
- To ne verujem. Nije vam verenik onaj razbacani policajac koji se s vama
vrzma ovuda?
- Vargas? Nije. On mi je kolega s posla. I dobar prijatelj, verujem.
- Možda i ja to mogu da budem.
- Prijatelj ili kolega s posla?
- I jedno i drugo. Ako mi dopustite.
Alisa je dugo ćutala. Fernandito je čekao ćutke, posmatrajući je s religioznim
obožavanjem.
- A ako bi bilo opasno? - upita Alisa.
- Opasnije nego nositi gajbe s punim flašama po stepenicama u ovom kvartu?
Alisa se složi.
- Otkako sam vas upoznao, znam da ste vi opasnost, gospođice Alisa. Samo
vas molim da mi date priliku. Ako vidite da ne valjam, vi me otpustite. Bez
razmišljanja. Šta kažete?
Fernandito joj pruži ruku. Alisa je uze i, umesto da je stisne, poljubi je kao da
je devojka i prinese je obrazu. Momku je lice dobilo boju zrele breskve.
- Važi. Nedelju dana probe. Ako posle nekoliko dana vidiš da to nije za tebe,
raskidamo ugovor.
- Stvarno?
 Alisa potvrdi.
- Hiljadu hvala. Neću vas izneveriti. Obećavam.
- To znam, Fernandito. U to ne sumnjam.
- Treba li da idem naoružan? Pitam jer moj otac još ima pušku iz rata...
- Biće dovoljno da se naoružaš razboritošću.
- Šta je moj zadatak?
- Da budeš moje oči.
- Šta god kažete.
- Koliko ti mesečno plaćaju u bakalnici?
- Mizeriju i kompaniju.
- Pomnoži sa četiri i to će ti biti nedeljna osnovica plate. Plus stimulansi i
bonusi. I plaćam ti mesečnu ratu za vespu. Za početak. Da li ti to deluje pravično?
Fernando klimnu glavom, hipnotisan.
- Znate da bih ja za vas radio i gratis. Čak bih i platio.
Alisa odmahnu.
- Nema više gratis, Fernandito. Dobro došao u kapitalizam.
- Zar ne kažu da je loš?
- Još je gori. I bićeš oduševljen.
- Kad počinjem?
- Ovog časa.
 28

Vargas se uhvati za stomak kao da mu je upravo iznenada pukao čir.

- Šta ste rekli tom klinji... kako se ono zove?
- Zove se Fernandito. I od klinje ima malo. Razbacan je skoro kao vi. Osim
toga, ima vespu.
- Majko božja. Nije vam dosta što meni komplikujete život, nego sad morate
da uvlačite i nevine u svoje mahinacije?
- O tome se radi. Ono što nam u ovom poduhvatu treba jeste neko nevin.
- Mislio sam da je za to zadužena ona budala Rovira, koji me je, kad smo kod
toga, ceo dan pratio. Zar ga nisu angažovali da prati vas?
- Možda nije budala kao što izgleda.
- A taj Fernandito, ko je on? Sveža krv za kupku grofice Batori?
- Svakim danom ste sve načitaniji, Vargase. Ali ne, Fernandito neće pustiti ni
kap krvi. Možda samo znoja.
- I suza. Nemojte misliti da nisam video kako vas gleda okicama zaklanog
jagnjeta.
- Kad ste to videli?
- Kad ste ga hipnotisali dole, u kafeu. Izgledali ste kao kraljica kobri i zeka.
- Mislila sam da me samo Rovira špijunira.
- Video sam vas pri povratku iz Metrobame.
Alisa je tiho negodovala, ne pridajući značaj toj stvari dok je sebi sipala belo
vino u jednu od svojih čaša od tankog stakla. Probala je jedan gutljaj i naslonila
se na sto.
- Ispričajte mi kako vam je bilo i zaboravite malo na Fernandita.
Vargas je dunuo i srušio se na sofu.
- Odakle da počnem?
- Pokušajte od početka.
Vargas ukratko opisa svoju posetu Metrobarni i stečene utiske. Alisa ga je
slušala ćuteći, šetkajući po stanu sa čašom u ruci i klimajući glavom s vremena
na vreme. Po završetku izveštaja, priđe prozoru i, popivši vino, okrenu se
policajcu sa izrazom koji njega ispuni nemirom.
- Razmišljala sam, Vargase.
- Neka nam je bog u pomoći.
 - Sve to što ste vi danas otkrili o tom dobro oženjenom gospodinu Sanćisu i
njegovom vozaču, trag Mateišovih knjiga, advokat Brijans, Sempereovi...
- Ne zaboravite nevidljivog čoveka, svog bivšeg kolegu Lomanu.
- Nisam zaboravila. Reč je o tome da vi i ja ne možemo postići da pratimo sve
te niti. A čvor se steže.
- Oko našeg vrata?
- Znate o čemu govorim. Sve te niti su na neki način povezane. Sto ih više
povlačimo, bliže ćemo biti nekim ulaznim vratima.
- Kad postanete metaforični, ne mogu da vas pratim.
- Čekamo neki pogrešan korak, to je sve.
- Tako vi rešavate slučajeve? Putem pogrešnih koraka?
- Mnogo je delotvornije pustiti druge da pogreše nego se uzdati da ćeš sam iz
prve pogoditi.
- A ako pogrešan korak napravimo mi?
- Ako imate neki bolji sistem, pretvorila sam se u uvo.
Vargas podiže ruke u znak primirja.
- A taj Fernandito, šta će on raditi?
- Biće naše oči tamo gde mi ne možemo biti prisutni. Niko ne zna ko je i niko
ga ne očekuje.
- Pretvarate se u Leandra.
- Praviću se da nisam čula da ste to rekli, Vargase.
- Pravite se šta hoćete. Kako mislite da žrtvujete golupčića?
- Fernandito će početi praćenjem Sanćisa. Podela zadataka povećava
produktivnost.
- To mi liči na zasedu. A ja, šta ja radim?
- Razmišljam o tome.
- Ono što pokušavate jeste da me se opet otarasite.
- Ne pričajte gluposti. Kad sam ja takvo nešto uradila?
Vargas je progunđao.
- Dok razmišljate, recite mi šta još mislite da uradite - reče.
- Posvetiću vreme i pažnju porodici Sempere - odgovori Alisa.
U tom trenutku začu se buka iza vrata stana, kao da neki teret pada na zemlju,
a odmah zatim odjeknu zvono.
- Očekujete posetu?
- Hoćete li otvoriti?
Vargas ustade preko volje i priđe vratima da ih otvori. Zajapureni Fernandito
uzdizao se na pragu, dahćući.
 - Dobar dan - reče. - Doneo sam knjige, gospođice Alisa. Fernandito pruži ruku
u gestu dobre volje, a Vargas je previde.
- Alisa, dečko ima paket za vas.
- Ne budite tako smrknuti i pustite ga da uđe.
Alisa ustade i priđe vratima.
- Uđi, Fernandito, ne obraćaj pažnju na njega.
Ugledavši je, momak se ozari. Podiže kutiju s knjigama i uđe u stan.
- S dopuštenjem. Gde da ih spustim?
- Odmah tu, pored police.
Fernandito učini kako mu je pokazala i udahnu duboko, brišući znoj sa čela.
- Doneo si ih tako, na rukama?
On sleže ramenima.
- Dobro, motorom. Doduše, pošto zgrada nema lift...
- Kakva isporuka, Fernandito - reče Vargas. - Nemam sad pri ruci medalju za
zasluge...
Fernandito nije obraćao pažnju na Vargasov sarkazam i usredsredio se na
Alisu.
- Nije to ništa, gospođice Alisa. Navikao sam na raznošenje u bakalnici.
- Zato si tako ojačao. Hajde, Vargase, platite mu.
- Molim?
- Akontaciju za usluge. I dajte mu za benzin.
- I to ja treba da platim?
- Iz fonda za troškove. Vi ste blagajnik. Ne mrštite se tako.
- Kako se mrštim?
- Kao da imate infekciju mokraćnih kanala. Hajde, vadite novčanik.
- Čujte, ako je to neki problem, ja... - ubaci se Fernandito, kojem nije bilo baš
svejedno kad je video Vargasovo smrknuto lice.
- Nije nikakav problem - prekide ga Alisa. - Kapetane?
Vargas dunu i izvadi novčanik. Izbroja dve novčanice i pruži ih Fernanditu.
- Još - prošaputa Alisa.
- Molim?
- Dajte mu najmanje dvostruko.
Vargas izvadi još dve novčanice i pruži mu ih. Fernandito, koji verovatno
nikad u životu nije video toliki novac na gomili, primi ga očaran.
- Nemoj ga potrošiti na lizalice - promrmlja Vargas.
- Nećete se pokajati, gospođice Alisa. Mnogo vam hvala.
- Čuj, dečko, ja sam ti platio - reče policajac.
 - Mogu li da te zamolim nešto, Fernandito? - upita Alisa.
- Šta god zapovedite.
- Da siđeš i da mi kupiš paklo cigareta.
- Svetle američke?
- Srce si.
Fernandito se izgubi niza stepenice. Sudeći po zvuku njegovih koraka,
preskakao je stepenike.
- Kakav obožavalac - prokomentarisao je Vargas.
- Vi ste ljubomorni - reče Alisa.
- To pogotovo.
- A slika? - upita Alisa pokazujući na smotuljak koji beše doneo Vargas.
- Mislio sam da će odlično pristajati iznad vaše sofe.
- To je od vašeg novog prijatelja, omiljenog slikara gospodina Sanćisa?
Policajac potvrdi.
- Mislite li da je Sanćis naš kolekcionar? - postavi pitanje Alisa. Vargas sleže
ramenima.
- A vozač...?
- Morgado. Već sam zvao centralu da me informišu o njemu. Sutra ću imati
vesti.
- O čemu razmišljate, Vargase?
- O tome da ste možda u pravu, mada mi je teško da to priznam. Čvor, ili šta
već, steže se.
- Ne delujete mi previše ubeđeno.
- I nisam. Nešto se ne uklapa.
- Šta?
- Znaću kad vidim. Ali imam utisak da gledamo iz pogrešnog ugla. Ne pitajte
me zašto. To mi kaže stomak.
- I ja to mislim - reče Alisa.
- Hoćete li ispričati Leandru?
- Nešto ću morati da mu ispričam.
- Ako mi dozvolite savet, Fernandita izostavite iz Filmskih novosti.
- Nisam planirala da ga uključim.
Ubrzo se začuše koraci pomenutog, koji se peo stepenicama u punoj brzini.
- Hajde, otvorite mu. I budite malo simpatičniji prema njemu. Treba mu
solidan muški primer ako hoće da bude od koristi.
Vargas odmahnu glavom i otvori vrata. Fernando je već čekao, nemiran, s
paklom cigareta u ruci.
 - Uđi, pile, Kleopatra čeka.
Fernandito požuri da preda paklo, koje Alisa potom otvori sa osmehom da bi
jednu cigaretu prinela usnama. Momak spremno izvadi upaljač da joj je pripali.
- Pušiš, Fernandito?
- Ne, ne... Ovo nosim umesto lampe, polovina ulaza u kvartu mračnija je od
vučje jazbine.
- Vidite, Vargase? Zar Fernandito nema štofa za detektiva?
- Isti Marlou, u pubertetu.
- Ne slušaj ga, Fernandito. Kad odrastu, karakter im se pokvari. To je od kinina
za sede.
- Od keratina - preseče je Vargas.
Alisa pokaza Fernanditu da ignoriše Vargasa.
- Mogu li još nešto da te zamolim, Fernandito?
- Zato smo tu.
- Ovo je delikatnije. Tvoj prvi zadatak.
- Pretvorio sam se u uho.
- Treba da odeš na adresu Paseo de Grasija šest.
Vargas je pogleda, usplahiren. Alisa mu dade znak da ništa ne govori.
- Tamo su kancelarije jedne kompanije koja se zove Metrobarna.
- To mi je poznato.
- Stvarno?
- Oni su vlasnici pola kvarta. Kupe zgradu, izbace starce koji u njoj stanuju
dajući im dva santima i preprodaju je po desetostrukoj ceni.
- Gle kako su bistri! Uglavnom, generalni direktor je izvesni Ignasio Sanćis.
Hoću da ga pratiš otkako izađe iz svoje kancelarije i da se pretvoriš u njegovu
senku. Reći ćeš mi kuda ide, šta radi, s kim razgovara... Sve. Snaći £eš se s
vespom?
- Ona je kraljica puteva. S njom mi ne može pobeći ni Nuvolari.
- Sutra u ovo vreme, doći ćeš da mi ispričaš šta si otkrio. Pitanja?
Vargas podiže ruku.
- Pitam Fernandita.
- Sve je potpuno jasno, gospođice Alisa.
- Onda, pokret. I dobro došao u svet intrige.
- Neću vas izneveriti. Ni vas, kapetane.
Fernandito pojuri u pravcu izgledne karijere, u svet detektiva i misterija.
Vargas, zabezeknut, gledao je u Alisu, koja je uživala u svojoj cigareti sa
izgledom mačke.
 - Vi ste poludeli?
Ona preču pitanje. Podiže pogled ka prozoru i zagleda se u prekrivač oblaka
koji se valjao s mora. Sunce na zalasku bojilo ga je u crveno, ali mreža crnih lasa
kovitlala se u njegovoj unutrašnjosti, zapletena i gusta. Ugleda električnu iskru
kako trepće između oblaka, kao da se u njima upalila velika bengalska vatra.
- Bliži se nevreme - promrmlja Vargas iza njenih leđa.
- Gladna sam - izjavi Alisa okrenuvši se.
On je bio više nego iznenađen.
- Nikad ne bih pomislio da ću to čuti.
- Uvek postoji prvi put. Častite me večerom?
- Ne znam čime. Dao sam vašem obožavaocu skoro sve što sam imao kod
sebe. Sutra moram u štedionicu da podignem još novca.
- Može i nešto lagano.
- Kažite gde želite.
- Poznajete li Barselonetu?40
- Skoro da mi je previše i ova obična Barselona.
- Da li bi vam prijala jedna bomba?
- Molim?
- Ljuta. Ne od baruta.
- Ne znam zašto mi se čini da je to još jedna od vaših smicalica.
 29

Spustili su se pešice do luke pod nebom prepletenim munjama. Obrisi jarbola

borili su se na vetru koji je duvao s mora i mirisao na elektricitet.
- Pašče dobra kiša - predviđao je Vargas.
Obišli su hangare nanizane uz dokove luke, velike šuplje zgrade nalik na
tržnice iz prošlih vremena.
- Moj otac je tu radio, u skladištu - pokaza Alisa.
Vargas je ćutao, počeknuvši da ona još nešto doda.
- Mislio sam da ste siroče - najzad reče.
- Nisam se rodila kao siroče.
- Koliko godina ste imali kad ste ih izgubili? Svoje roditelje? Alisa zakopča
kragnu na kaputu i pruži korak.
- Biće bolje da požurimo, inače ćemo pokisnuti - preseče ona. Padale su prve
kapi kiše kad su stigli do Barselonete. Krupne i pojedinačne kapi, kao đulad od
vode, udarale su po pločniku i mitraljirale tramvaje dok su klizili kejom uz ivicu
dokova. Vargas pred sobom ugleda šarolik kvart uskih uličica koje su crtale
mrežu preko poluostrva porinutog u more oponašajući plan velikog groblja.
- Liči na ostrvo - prokomentarisao je.
- Niste daleko. To je sad ribolovačka četvrt.
- A ranije?
- Želite lekciju iz istorije?
- Da nam se otvori apetit za vaše bombe...
- Vekovima ranije, ovo što vidite bilo je more - objasni Alisa. -S vremenom,
sagrađen je početak lukobrana i polako se formiralo ostrvo od sedimenata koje
je more dovlačilo do dokova.
- Kako vi sve to znate?
- Tako što čitam. Morate jednom probati. Za vreme Rata za špansko nasleđe,
trupe Felipea V srušile su dobar deo četvrti Ribera da bi sagradile Sijudadelu.
Posle rata, mnogi ljudi koji su izgubili kuće preselili se se ovamo da žive.
- Zato ste svi vi, stanovnici Barselone, takvi monarhisti?
- Zato, a i da bismo bili protiv. To pospešuje cirkulaciju.
Prva paljba kiše besno ih je pratila do jedne uske uličice. Tamo se uzdizala
fasada nečega što je na prvi pogled delovalo kao mešanac lučke krčme i
drumske kafane i što sigurno nije moglo osvojiti nagradu za lepotu; međutim,
ispuštalo je miris koji je budio stomak. „BOMBETA” - pisalo je na tabli.
Parohijani koji su se tukli u partiji karata lako podigoše pogled videvši ih da
ulaze. Vargas primeti da su ga identifikovali kao policajca čim je kročio u bar-
restoran. Konobar grubih manira pogleda ih sa šanka i pokaza im sto u uglu,
udaljen od redovnih mušterija.
- Nije ovo mesto kakvo vi volite, Alisa.
- Ovamo se ne dolazi zarad pogleda, već radi bombi.
- Naslućujem da postoji još neki razlog.
- Dobro, blizu je.
- Blizu čega?
Alisa izvadi iz džepa parče papira i stavi ga na sto. Vargas prepozna etiketu
koju je Alisa tog jutra otcepila s jedne od kutija za selidbu iz kancelarije
advokata Brijansa.
- Blizu skladišta u koje je Brijans privremeno smestio sve svoje papire i
arhivu.
On zakoluta očima.
- Ne pravite se fini, Vargase. Ne možete očekivati da nam se sve gotovo
servira.
- Očekivao sam da neću morati da kršim zakon.
Konobar grubih manira stade pred njih i pogleda ih ispitivački.
- Donesite nam četiri bombe i dva piva - davala je Alisa uputstvo, ne skidajući
pogled s Vargasa.
- Estrelju ili točeno?
- Estrelju.
- Hleb s paradajzom?
- Dve kriške. Tosta.
Konobar klimnu glavom i ode bez naročitog ceremonijala.
- Uvek sam se pitao zašto vi stavljate paradajz na hleb.
- A ja zašto to niko više ne radi.
- Kakva mi još iznenađenja spremate, pored neovlašćenog upada u tuđe
boravište?
- Tehnički, to je magacin. Ne verujem da tamo boravi još neko osim miševa i
pauka.
- Kako se onda savladati? Šta se još mota po toj paklenoj glavici?
- Razmišljala sam o onom kretenu kojeg ste juče posetili, o Kaskosu.
Valjsovom službeniku u Arijadni.
 - Ogorčeni ljubavnik.
- Pablo Kaskos Buendija - odrecitova Alisa. - Bivši verenik Beatrise Agilar. Ne
izlazi mi iz glave. Nije li vam to čudno?
- Šta u ovom slučaju nije čudno?
- Svemogući ministar čeprka po tajni porodične istorije nekih knjižara u
Barseloni...
- Zaključili smo da je njegov interes proistekao iz činjenice da je sumnjao kako
oni nešto znaju o Davidu Martinu, za koga je, opet, sumnjao da bi mogao stajati
iza pretnji i atentata na njega -formulisao je Vargas.
- Da, ali šta ima David Martin sa Sempereovima? Šta oni rade u celoj toj priči?
- ispitivala je Alisa, koja se zamisli pre nego što će nastaviti. - Ima tu nešto. Na
tom mestu. U toj porodici.
- Zbog toga ste odlučili da odete u kućnu posetu Sempereu i sinovima a da me
niste obavestili?
- Trebalo mi je nešto novo za čitanje.
- Mogli ste kupiti TBO.41 Približiti se Sempereovima pre vremena može biti
opasno.
- Plašite se knjižarske porodice?
- Plašim se da ćemo dići prašinu pre nego što vidimo po čemu hodamo.
- Mislim da vredi rizikovati.
- Tu odluku ste doneli jednostrano.
- Beatris Agilar i ja smo se lepo sprijateljile - reče Alisa. - Ona je očaravajuća
devojka. Zaljubićete se na prvi pogled.
-Alisa...
Ona se zlobno osmehnu. Pivo i bombe stigoše tačno na vreme da razbiju
konverzaciju. Vargas pogleda taj čudan izum, veliku kuglu od krompira,
pohovanu i punjenu mlevenim mesom.
- A kako se ovo jede?
Alisa nabode bombu viljuškom i zagrize je, divlje. Na ulici je nevreme snažno
udaralo i konobar priđe vratima da posmatra pljusak. Vargas pogleda Alisu kako
proždire tu gozbu. Bilo je u njoj nečega što ranije nije primetio.
- Kad padne noć, vi oživite...
Alisa otpi gutljaj piva i pogleda ga u oči.
- Ja sam biće noći.
- Ne hulite.
 30

Nevreme je za sobom ostavilo maglu koja je prelazila ulicama Barselonete i

sijala na svetlosti svetiljki. Kapalo je još samo tu i tamo kad su izašli na ulicu,
jeka nevremena gubila se u daljini. Adresa koju je Alisa tog jutra ukrala s kutije
za selidbu kancelarije Fernanda Brijansa pokazivala je da se skladište koje je
advokat izabrao za svoj nameštaj, arhivu i ostalu starudiju prikupljanu
decenijama nalazi na terenima nekadašnje fabrike kotlova i lokomotiva Vapor
barsino, napuštene za vreme rata. Za samo nekoliko minuta šetnje ledenim i
pustim ulicama stigli su do vrata stare fabrike. Šine železničke pruge
raspršivale su se pod njihovim nogama i oni uroniše u zatvoreno područje.
Veliki kameni portal s natpisom „VAPOR BARSINO” gospodario je ulazom. S
druge strane prostirala se pusta zemlja s profućkanim hangarima i
radionicama, crtajući groblje za čuda parnog doba.
- To je sigurno ovde? - upita Vargas.
Alisa klimnu glavom i krenu napred. Obišli su lokomotivu zaglibljenu u
prostranoj bari iz koje su provirivala kolica, cevi i skelet oborenog kotla, gde se
ugnezdilo jato galebova. Ptice, nepomične, posmatrale su ih dok su prolazili
očima koje su sijale u tami. Niz stubova nosio je mnoštvo kablova s kojih su
visile svetiljke bacajući mrtvačku svetlost. Fabričke hale bile su numerisane i
označene drvenim tablama.
- Naša je broj tri - pokaza Alisa.
Vargas pogleda oko sebe. Dve izgladnele mačke mjaukale su iz mraka. Vazduh
je mirisao na ugalj i sumpor. Prođoše ispred prazne stražarnice.
- Zar ovde ne bi trebalo da bude čuvar?
- Mislim da je advokat Brijans skloniji jeftinim rešenjima -natuknula je Alisa.
- Advokat izgubljenih slučajeva - podseti se Vargas. - Veran sebi...
Približili su se ulazu u halu označenom brojem tri. Sveži tragovi guma
kamiona za selidbe gubili su se u blatu pred drvenom kapijom preprečenom
šipkama koje su zatvarale prolaz. Manja vrata, usečena u krilu glavnih, bila su
zatvorena lancem i zarđalim katancem veličine pesnice.
- Kako stojimo s primenom grube sile? - upita Alisa.
- Ne očekujete da ću ih otvoriti zubima - protestovao je Vargas.
- Ne znam. Učinite nešto.
 Policajac izvadi svoj revolver i umetnu cev u otvor katanca.
- Sklonite se - naredi.
Alisa prinese ruke ušima. Odjek pucnja zalepršao je među građevinama
fabričke zone. Vargas izvadi revolver iz katanca, koji pade na zemlju povlačeći
lanac, i gurnu vrata nogom.
Unutrašnjost se ukaza u paučini senki kroz koju su se pomaljale ruine hiljadu i
jedne palate. Mreža kablova s načičkanim golim sijalicama visila je sa svoda.
Vargas je pratio trag žica po zidu do razvodne kutije i uključio glavni prekidač.
Sijalice, tek tačkice žućkaste treptave svetlosti, upališe se polako jedna za
drugom kao na avetinjskom vašaru. Struja je proizvodila lako zujanje kao da
oblak insekata leprša u tami.
Uđoše u hodnik koji je vodio duž hale. Hodnik je sa obe strane imao brojne
pregrade zaštićene metalnim ogradama. Na ulazu svake od njih visila je tabla na
kojoj je pisao broj odeljka, mesec i godina isteka depozita i prezime ili ime
preduzeća - vlasnika uskladištenih stvari. Svaki od tih odeljaka udomljavao je
jedan svet. U prvoj pregradi ugledali su gradić od stotinu starih pisaćih mašina,
mašina za sabiranje i registar-kasa. Sledeća je pružala smeštaj ogromnom
repertoaru raspeća, kipova svetaca, ispovedaonica i predikaonica.
- Ovim se može opremiti ceo manastir - reče Alisa.
- Možda još niste zakasnili...
Malo dalje, nabasali su na razmontiranu vrtešku iza koje su se nazirali ostaci
brodoloma putujućeg vašara. S druge strane hodnika beše kolekcija mrtvačkih
kovčega i luksuznog pribora za sahranu po devetnaestovekovnom ukusu,
uključujući baldahin sa staklenim zidovima koji je sadržavao postelju od svile na
kojoj se još ocrtavao obris nekog slavnog pokojnika.
- Bože sveti... odakle sve ovo potiče? - mrmljao je Vargas.
- Mahom od nekadašnjih bogatstava, od porodica koje su još pre rata pale u
nemilost i preduzeća koja su se izgubila u pukotini vremena...
- Zar postoji neko ko se seća da je sve ovo tu?
- Neko i dalje plaća zakup.
- Stvarno da se naježiš.
- Barselona je začarana kuća, Vargase. Stvar je u tome što vama, turistima,
nikad ne padne na pamet da zavirite iza zavese. Pogledajte, ovde je.
Alisa zastade ispred jedne pregrade i pokaza tablu.

PORODICA
BRIJANS-LJORAK
 Broj 28887-BC-56. 9/62

- Sigurno hoćete to da uradite?

- Nisam ni pomislila da ćete se toliko prenemagati, Vargase. Ja preuzimam
odgovornost.
- Valjda znate šta radite. Šta tačno tražimo?
- Ne znam. Postoji nešto što povezuje Valjsa, Salgada, Davida Martina,
Sempereove, Brijansa, spisak neodgonetljivih brojeva, Mateišove knjige, a sad i
Sanćisa i njegovog vozača bez lica. Ako pronađemo taj deo, pronaći ćemo Valjsa.
- Verujete da je ovde?
- Dok ga ne pronađemo, nećemo znati.
Odeljak je bio zabravljen prostim katancem iz neke okolne gvožđare i
popustio je pri petom udarcu drškom revolvera. Alisa nije pustila da protekne ni
tren više, već se uvukla unutra.
- Miriše na mrtvo - reče Vargas.
- To je morski povetarac. Od tolikih godina u Madridu izgubili ste čulo mirisa.
Vargas opsova i pođe za njom. Naslagane drvene kutije prekrivene platnom
tvorile su hodnik ka nekakvom dvorištu u koje kao da je tornado u punom letu
nabacao relikvije više generacija dinastije Brijans.
- Advokat mora da je crna ovca u porodici. Nisam antikvar, ali ovde postoji
najmanje jedno bogatstvo, ili dva - nagađao je Vargas.
- Nadam se da će vam vaša sramežljivost prema zakonu pomoći da odolite
iskušenju da ponesete neku srebrnu pepeljaru deke Brijansa...
Vargas pokaza karusel sudova, ogledala, stolica, knjiga, kipova, škrinja,
ormara, konzola, komoda, bicikala, igračaka, skija, cipela, kofera, slika, vaza i sto
hiljada komada pribora naslaganih u šarolikom mozaiku koji je više ličio na
katakombe nego na bilo šta drugo.
- Od kog veka želite da počnemo?
- Od Brijansove arhive. Tražimo kartonske kutije srednje veličine. Ne bi
trebalo da bude naročito teško. Momci zaduženi za selidbu skoro sigurno su
izabrali neko slobodno mesto bliže ulazu da spuste advokatov teret. Svaka stvar
koja nije prekrivena s dva prsta prašine jeste moguć kandidat. Da li više volite
desno ili levo? Ili je to glupavo pitanje?
Posle nekoliko minuta lutanja kroz džunglu drangulija koje su sigurno stajale
tu i pre nego što se ijedno od njih rodilo, pronašli su piramidu kutija na kojima
su još bile etikete identične onoj koju je Alisa ukrala. Vargas pođe napred i poče
da ih reda jednu po jednu otvarajući ih i pregledajući njihov sadržaj.
 - Da li je to ono što ste tražili? - upita Vargas.
- Još ne znam.
- Savršen plan - mrmljao je policajac.
Trebalo im je više od pola sata da razdvoje kutije s dokumentima od kutija
punih knjiga i kancelarijskog pribora. Anemično osvetljenje koje su nudile
sijalice u visini nije bilo dovoljno za savestan pregled dokumenata i Vargas pođe
u potragu za nečim čime će osvetliti. Ubrzo se vrati sa starim kandelabrom od
bakra i šakom debelih i naoko potpuno novih sveća.
- Sigurni ste da to nisu štapovi dinamita? - upita Alisa.
Vargas zaustavi plamen upaljača centimetar od prve sveće i pruži joj ga.
- Želite li tu čast?
Sveće rastvoriše kolut jasnoće i Alisa poče da pregleda, jedan po jedan, hrbate
fascikli koje su virile iz kutija. Vargas ju je posmatrao, nervozan.
- Šta ja da radim?
- Poslagano je po datumima. Počev od januara hiljadu devetsto trideset
četvrte. Ja ću tražiti po datumima, a vi po imenima. Počnite od najskorijih i naći
ćemo se na sredini.
- Šta da tražim?
- Sanćis, Metrobama... Bilo šta što će nam omogućiti da povežemo Brijansa
sa...
- Važi - preseče Vargas.
Skoro dvadeset minuta pregledali su kutije u tišini, razmenjujući povremeno
poglede i odmahivanje glavom.
- Ovde nema ničega o Sanćisu i Metrobarni - reče Vargas. Pregledao sam već
pet godina i ništa.
- Samo tražite. Možda je pod Hipotekarnom bankom.
- Nema nikakvih banaka. Svi ovi klijenti su besposličari, da upotrebim legalan
tehnički termin...
- Samo nastavite.
Vargas klimnu glavom i ponovo uroni u okean papira i dosijea dok su se sveće
znojile i ostavljale grozdove suza od voska duž kandelabra. Nešto kasnije
primeti da je Alisa zaćutala i da je prekinula potragu. Podiže pogled i ugleda je
nepomičnu, pogleda prikovanog za hrpu fascikli koje je izvadila iz jedne kutije.
- Šta je bilo? - upita Vargas.
Alisa mu pokaza debelu fasciklu.
- Izabela Zisper... - reče.
- Iz knjižare Sempere ...?
 Ona potvrdi. Pokaza mu drugu fasciklu, na čijim koricama se moglo pročitati
„MONŽUIK 39-45”. Vargas joj priđe i kleknu pored kutije. Poče da pregleda
dosijee i izvadi nekoliko.
- Valentin Morgado...
- Sanćisov vozač.
- Sempere Martin...
- Dajte mi da vidim.
Alisa otvori fasciklu.
- To je naš David Martin?
- Izgleda...
Vargas zastade.
- Alisa?
Ona podiže pogled s dosijea Davida Martina.
- Pogledajte ovo - reče Vargas.
Fascikla koju joj je pružao bila je debela najmanje dva prsta. Pročitavši naziv
dosijea, osetio je jezu i nije mogao da prikrije osmeh.
- Viktor Mateiš...
- Rekao bih da imamo dovoljno - reče Vargas.
Alisa se spremala da zatvori kutiju kad spazi požuteo koverat na dnu. Uze ga i
pogleda na svetlosti sveća. Koverat je bio u folio-formatu i zapečaćen. Oduvala
je sloj prašine koji ga je prekrivao i pročitala reč napisanu nalivperom, jedinu
zabelešku na kovertu.

Izabela

- Nosimo sve ovo - izjavi Alisa. - Zatvorite kutije i pokušajte da ih ostavite

manje-više onako kako smo ih našli. Mogu proći dani, ako ne i nedelje, pre nego
Brijans stekne novu kancelariju i primeti da mu nedostaju neki dosijei...
Vargas se saglasi, ali, pre nego što je podigao prvu kutiju sa zemlje, naglo se
zaustavi i okrenu se. Alisa ga pogleda. I ona je čula. Koraci. Odjek koraka po sloju
prašine koji je prekrivao halu. Alisa dunu u sveće. Vargas izvadi revolver. Silueta
se nacrta na pragu. Čovek u iskrzanoj uniformi posmatrao ih je. Nosio je fenjer i
pendrek čije je treperenje otkrivalo da je jadnik uplašeniji od miša u magacinu.
- Šta vi ovde radite? - promucao je čuvar. - Ne sme se ulaziti posle sedam...
Alisa se polako uspravi i nasmeši mu se. Nešto u njenom izgledu mora da mu
je zaledilo utrobu pošto čuvar koraknu unazad i zavitla pendrekom preteći.
Vargas mu prisloni cev revolvera na slepoočnicu.
 - Ako nećete da ga koristite kao supozitorijum, učinite mi uslugu i spustite
pendrek.
Čuvar pusti pendrek da padne i ostade skamenjen.
- Ko ste vi? - upita.
- Prijatelji porodice - reče Alisa. - Zaboravili smo neke stvari. Ima li još koga
ovde s vama?
- Sam sam za sve hale. Nećete me ubiti, zar ne? Imam ženu i decu. Imam sliku
u novčaniku...
Vargas mu uze novčanik iz džepa. Izvadi novac, koji baci na zemlju, i stavi
novčanik u džep.
- Kako se zovete? - upita Alisa.
- Bartolome.
- Sviđa mi se vaše ime. Veoma je muževno.
Čuvar se tresao.
- Vidite, Bartolome, ovako ćemo. Mi idemo kući, a i vi. Sutra ujutro, pre nego
što dođete, kupićete dva nova katanca i zamenićete onaj na ulazu i ovaj na ovoj
ogradi. I zaboravićete da ste nas videli. Kako vam se čini dogovor?
Vargas otkoči revolver. Bartolome proguta pljuvačku.
- Čini mi se dobar.
- A ako dobijete napad griže savesti, ili vas neko nešto pita, setite se da plata
koju vam daju ne vredi toliko i da ste potrebni svojoj porodici.
Bartolome se složi. Vargas pusti obarač i skloni oružje. Alisa mu se osmehnu
kao da su stari prijatelji.
- Hajde, idite kući da popijete čašicu vrućeg konjaka. I uzmite svoj novac.
- Da, gospođo...
Bartolome kleknu i pokupi malu svotu koju je nosio u novčaniku.
- Ne zaboravite pendrek.
Čovek ga uze i prikači ga za pojas.
- Mogu li sad da idem?
- Niko vas ne zadržava.
Bartolome se dvoumio nekoliko trenutaka, a onda poče da se povlači ka
izlazu. Pre nego što se njegova senka izgubila u tami, Alisa ga'pozva.
- Bartolome?
Čuvarevi koraci se zaustaviše.
- Setite se da imamo vaš novčanik i da znamo gde živite. Nemojte da moramo
da vas posetimo. Ovaj moj kolega je malo prek. Laku noć.
Začuše žurne korake kako se daju u beg.
 31

Mikel im donese u stan dva termosa sveže kafe i, posredstvom svojih veza,
poslužavnik s krofnama upravo izvađenim iz peći pekare na uglu, koje su slavno
mirisale. Podelili su fascikle i seli na pod jedno naspram drugog. Alisa proguta
tri krofne zaredom, napuni solju kafe i poče da pije, pogleda uprtog u prvu od
fascikli ukradenih iz Brijansove arhive. Kad malo kasnije podiže pogled, primeti
da je Vargas posmatra s nelagodom.
- Šta je bilo? - upita.
On joj pokaza na suknju koju beše zadigla da bi mogla da sedi naslonjena na
sofu.
- Ne budite dete. Nema tu ničega što već niste videli, nadam se. Ponašajte se
prirodno.
Vargas ne odgovori, ali promeni ugao kako bi izbegao pogled na onu liniju na
čarapama koja ga je sprečavala da se usredsredi na strastvenu prozu pravnih
akata i beležaka sa suđenja advokata izgubljenih slučajeva.
Uroniše u tišinu kasnih sati, vođeni kofeinom, šećerom i pejzažom s figurama
koje su izranjale iz dokumentacije. Alisa je uzela blok za crtanje velikih
dimenzija i počela da skicira nekakvu mapu od zabeležaka, datuma, imena,
strelica i krugova. S vremena na vreme, Vargas bi pronašao nešto značajno i
pružio joj to. Nije bilo potrebe da govori. Ona bi pogledala i u tišini klimnula
glavom. Kao da je posedovala natprirodnu veštinu da uspostavlja veze i lasa,
kao da se njen mozak okretao sto puta brže nego ostalim smrtnicima. Vargas je
počinjao da naslućuje proces koji je vladao umom njegove koleginice i, daleko
od toga da ga dovodi u pitanje ili da pokušava da razume njegovu unutrašnju
logiku, ograničio se na svoju ulogu filtera snabdevajući je novim podacima
pomoću kojih je ona gradila svoju mapu, deo po deo.
- Ne znam za vas, ali ja više ne stojim na nogama - reče Vargas dva i po sata
kasnije.
Pregledao je sve fascikle koje je dobio u podeli posla i imao je osećaj da kofein
koji mu beše zamenio krv polako gubi dejstvo i da više ne može da drži oči
otvorene.
- Idite na spavanje - predloži mu Alisa. - Kasno je.
- A vi?
 - Ne spava mi se.
- Kako je to moguće?
- Noć i ja, poznato vam je.
- Hoće li vam smetati ako malo prilegnem na sofi?
- Samo izvolite, mada vam ne obećavam da neću praviti nikakvu buku.
- Ne bi me probudio ni gradski orkestar.

Probudiše ga zvona katedrale. Otvori oči ka gustoj magli koja je lebdela u

vazduhu s mirisom kafe i svetlog duvana. Nebo koje se pomaljalo iznad krovova
beše boje mladog vina. Alisa je još sedela na podu. Imala je cigaretu u ustima i
beše skinula suknju i bluzu, pa je sad nosila samo nekakav kombinezon ili crni
negliže koji je prizivao sve osim spokoja.
Vargas se na jedvite jade odvuče do kupatila, stavi glavu pod slavinu i pogleda
se u ogledalu. Pronađe ogrtač od plave svile okačen o vrata kupatila i dobaci ga
Alisi.
- Ogrnite se.
Ona ga uhvati u letu. Uspravi se, tegleći se, i obuče ogrtač.
- Otvoriću prozor pre nego što dođu vatrogasci da nas vade odavde - upozori
Vargas.
Dah svežeg vazduha prodre u dnevnu sobu i vrtlog dima umače kao duh
zarobljen čarolijom. Vargas pogleda ostatke dva termosa kafe, poslužavnik s
krofnama sveden na prah od šećera i dve pepeljare krcate opušcima savesno
popušenih cigareta.
- Recite mi da je vredelo truda - zamoli je.
Pored ostataka bitke, Alisa je sagradila gomilu od desetak listova za crtanje.
Skupila ih je i počela da ih kači na zid sa žarom; naposletku je napravila nekakav
krug. Vargas priđe. Ona je oblizivala usne kao zadovoljna mačka.
Policajac protrese termos da vidi da li je nešto ostalo i uspe da napuni pola
šolje. Postavi stolicu ispred Alisinog dijagrama i dade joj znak.
- Impresionirajte me.
Ona zaveza svileni ogrtač i skupi kosu u čvor.
- Želite li dugu ili kratku verziju?
- Počnite od sadržaja, pa ćemo već videti.
Alisa se postavi ispred svog murala kao školska učiteljica, školska učiteljica sa
izgledom viktorijanske gejše sumnjivih noćnih navika.
- Tvrđava Monžuik, između 1939. i 1944. godine - poče. -Maurisio Valjs je
direktor zatvora posle sklapanja braka s Elenom Sarmijento, kćerkom i
naslednicom uspešnog industrijalca bliskog režimu i pripadnika nekakvog
tajnog društva bankara, vlasnika preduzeća i aristokrata koje neko naziva
Frankovim krstašima i koji dobrim delom finansiraju trezor nacionalne strane.
Među njima je Migel Anhel Ubak, osnivač i najveći akcionar Hipotekarne banke,
iz koje nastaje hipotekarno društvo Metrobarna, koje ste juče posetili.
- To je sve tu?
- U beleškama advokata Brijansa, da.
- Nastavite.
- U godinama kad Valjs upravlja Monžuikom, kao zatvorenici i kao klijenti koje
predstavlja Fernando Brijans, u jednom ili drugom trenutku, figuriraju sledeće
osobe: prvi, Sebastijan Salgado, pretpostavljeni autor pretnji koje su godinama
poštom stizale Valjsu i blistavi dobitnik pomilovanja, izrađenog od strane
ministra, koje ga vadi iz zatvora. Preživljava u spoljašnjem svetu približno šest
nedelja. Drugi, Valentin Morgado, bivši narednik republikanske vojske
obuhvaćen amnestijom iz četrdeset pete zahvaljujući herojskom podvigu u
zatvoru kad je, po Brijansovim beleškama, spasao jednog kapetana zatvorskog
puka od pogibije u nesreći prilikom obnove zidina. Kad je izašao iz zatvora,
pozivajući se na program pomirenja koji je zagovaralo društvo patricija
nemirne savesti, Morgado se zapošljava kao momak u garaži porodice Ubak,
gde s godinama napreduje do vozača. Posle smrti bankara Ubaka, prelazi u
službu kod njegove kćeri Viktorije, koja sklapa brak s vašim prijateljem
Sanćisom, generalnim direktorom Metrobarne.
- Ima još?
- Tek sam počela. Treći, David Martin. Prokleti pisac optužen za seriju čudnih
zločina počinjenih za vreme građanskog rata. Martin je hiljadu devetsto
tridesete uspeo da pobegne od policije, po svoj prilici, prešavši u Francusku. Iz
nerazjašnjenih pobuda, vraća se inkognito u Barselonu, ali hapse ga u mestu
Puđserda, na Pirinejima, ubrzo po prelasku granice sa Spanijom trideset devete
godine.
- Kakve veze David Martin ima s ovim slučajem, osim što je bio u zatvoru tih
godina?
-Tu stvar postaje zanimljiva. Martin je, od svih tih zatvorenika, jedini koji nije
neposredno bio Brijansov klijent. Advokat preuzima njegovu odbranu na molbu
Izabele Žisper.
- Iz knjižare Sempere i sinov?.
- Majka Danijela Semperea, da. Žisper je njeno devojačko prezime. Umrla je od
kolere, pretpostavlja se, nedugo po završetku rata, trideset devete.
 - Pretpostavlja se?
- Prema Brijansovim ličnim zabeleškama, ima elemenata za sumnju da je
Izabela Sempere ubijena. Tačnije, otrovana.
- Nemojte mi reći...
- Tačno. Maurisio Valjs. Plod bolesne opsesije i neuzvraćene želje, kako
pretpostavlja Brijans, koji očigledno ne može, ili se ne usuđuje, to da dokaže.
- A Martin?
- David Martin je predmet jedne druge Valjsove bolesne opsesije, sudeći po
istim zabeleškama.
- Ima li ministar i opsesije drugog tipa?
- Izgleda da je Valjs pokušao da prisili Martina da u zatvoru napiše dela koja bi
budući ministar kasnije objavio pod svojim imenom kako bi zadovoljio svoju
taštinu i svoju žudnju za književnom ili već nekakvom slavom. Nažalost, David
Martin je, prema Brijansu, bio bolestan čovek koji je gubio razum, čuo glasove i
verovao da je u kontaktu s dijaboličnim likom iz svoje mašte, nekim Korelijem.
U zatvoru mu delirijumi i činjenica da poslednje godine njegovog života Valjs
odlučuje da ga drži zatvorenog u samici, u visokoj kuli tvrđave, donose među
zatvorenicima nadimak Zatočenik Nebesa.
- Ovo počinje sve više da liči na vas, Alisa.
- Četrdeset prve, videvši da njegov plan da iskoristi pisca ne deluje, Valjs je
verovatno naredio dvojici svojih lakeja da odvedu Davida Martina u neku kuću
pored Parka Guelj i da ga ubiju. Tamo se odigrava nešto čudno i Martin uspeva
da pobegne živ.
- Dakle, David Martin je živ?
- Ne znamo. To jest, Brijans ne zna.
- Ali sumnja.
- I verovatno Valjs...
- ... koji veruje da mu je on slao preteča pisma i pokušao da ga ubije. Da bi se
osvetio.
- To je moja pretpostavka - složi se Alisa. - Ali ništa više od pretpostavke.
- Ima još?
- Najbolje sam ostavila za kraj - osmehnu se ona.
- Raspalite.
- Četvrti: Viktor Mateiš, autor serijala Lavirint duhova, čiju smo jednu knjigu vi
i ja pronašli skrivenu u Valjsovom pisaćem stolu i koja je, u skladu s onim čega
se seća njegova kći Mersedes, u noći nestanka bila poslednje što je ministar
pregledao pre nego što je iščezao s lica zemlje.
 - Kako su povezani Mateiš i ostala trojica?
- Mateiš je izgleda bio prijatelj Davida Martina i njegov bivši kolega iz
tridesetih godina, kad su obojica za platu, pod pseudonimom, pisala romane u
nastavcima za izdavačku kuću Barido i Eskobiljas. Brijansove beleške
nagoveštavaju da bi i Mateiš mogao biti žrtva sličnog plana kao s Martinom, s
Valjsove strane. Ko zna, možda je Valjs pokušavao da regrutuje avetinjske pisce
kako bi sakupio delo kojim bi stekao ime i reputaciju u svetu književnosti. Jasno
je da je Valjs prezirao da gleda sebe u ulozi tamničara režima, što mu je njegov
brak iz računa doneo, i da je težio ka nečemu mnogo višem.
- Mora da postoji još nešto. Sta je bilo s Mateišom?
- Mateiš dospeva u zatvor četrdeset prve, kad ga prebacuju iz zatvora Modelo.
Godinu dana kasnije, ako želite da poverujete u službeni izveštaj, izvršio je
samoubistvo u svojoj ćeliji. Verovatnije je da su ga streljali i njegovo telo bacili u
zajedničku grobnicu ne ostavljajući nikakav trag o tome.
- A bolesna opsesija u tom slučaju je...
Alisa sleže ramenima.
- O tom slučaju Brijans ne beleži pretpostavke, ali dozvoliću sebi da vam
skrenem pažnju na činjenicu da Maurisio Valjs svoju izdavačku kuću, pri
osnivanju četrdeset sedme, naziva Arijadna, imenom junakinje serijala Lavirint
duhova...
Vargas uzdahnu i protrlja oči, pokušavajući da obradi podatke koje mu je Alisa
referisala.
- Previše koincidencija - reče naposletku.
- Slažem se - prihvati Alisa.
- Da vidimo da li sam razumeo. Ako sve te veze postoje i mi smo, bolje rečeno:
vi, uspeli da ih ustanovimo za tri dana, kako je moguće da su policija i visoke
državne strukture posle nekoliko nedelja istrage još na početku?
Alisa je grickala donju usnu.
- To je ono što me brine.
- Mislite da ne žele da pronađu Valjsa?
Ona je procenjivala pitanje.
- Ne verujem da mogu sebi da dopuste takav luksuz. Valjs nije neko ko može
tek tako nestati.
- Onda?
- Možda samo žele da saznaju gde je. A ne zanima ih da izrone i zablistaju
pravi motivi njegovog nestanka.
Vargas odmahnu glavom i protrlja oči.
 - Verujete li zaista da su Morgado, Salgado i Martin, tri stara zatvorenika pod
Valjsovim jarmom, smislili plan da mu se osvete i usput osvete svog palog druga
Viktora Mateiša? To je ono što mislite?
Alisa sleže ramenima.
- Možda nije Morgado, vozač. Možda je umešan njegov šef, Sanćis.
- Zašto bi Sanćis uradio nešto takvo? On je režimski čovek, oženjen
naslednicom jednog od najvećih bogatstava zemlje... Potencijalni mali Valjs.
Zašto bi se neko takav uplitao u nešto slično?
- Ne znam.
- A spisak brojeva koji smo pronašli u Valjsovim kolima?
- To bi moglo da bude bilo šta. Možda i nema veze s ovim. Slučajnost. I sami
ste to rekli, sećate se?
- Još jedna? Za dvadeset godina rada u policiji video sam manje pravih
slučajnosti nego ljudi koji govore istinu.
- Ne znam, Vargase. Ne znam šta znače oni brojevi.
- Znate šta mi se ovde nikako ne uklapa?
Alisa ponovo klimnu glavom, kao da mu čita misli.
- Valjs - reče.
- Valjs - prihvati Vargas. - Da ne ulazimo u sumnjive poslove tokom njegovih
godina u Monžuiku i sve što je tamo radio, bilo da je otrovao Izabelu Žisper i
ubio ili pokušao da ubije Davida Marina, Mateiša i ko zna koga još... u biti
pričamo o mesaru niže kategorije, tamničaru povezanom sa srednjom
lestvicom režima. Takvih kao što je on ima na hiljade. Srećete ih na ulici
svakodnevno. Imaju veze s prijateljima i poznanicima od važnosti, u foteljama,
to da, ali to su dupelisci, na kraju krajeva. Lakeji i aspiranti. Kako jedna takva
osoba za tako kratko vreme uspeva da se od kanalizacije režima uspne do
najviših visina?
- Dobro pitanje, zar ne? - reče Alisa.
- Potrudite se da vaša čudesna glavica odgovori na njega i pronaći ćete delić
koji nam nedostaje da bi ceo taj galimatijas dobio smisao.
- Vi mi nećete pomoći?
- Počinjem da se pitam šta mi to treba. Nešto mi govori da je mnogo opasnije
pronaći ključ vaše zagonetke nego ne pronaći ga, a ja sam mislio da se za koju
godinu povučem s punom penzijom i da se posvetim čitanju komedija Lopea de
Vege, od prve do poslednje.
Alisa se sruši u sofu, bez imalo entuzijazma. Vargas ispi hladnu kafu i
uzdahnu. Priđe prozoru i udahnu duboko. Zvona katedrale ponovo zazvoniše u
daljini i policajac je gledao kako sunce počinje da širi niti svetlosti između
golubarnika i zvonika.
- Učinite mi uslugu - reče. - Zasad o ovome ni reči, ni Leandru niti kome
drugom.
- Nisam luda - preseče ga Alisa.
Vargas zatvori prozor i priđe joj. Počinjala je da pokazuje znake umora.
- Nije li vreme da uđete u svoj kovčeg? - upita je. - Hajde.
Uze je za ruku i odvede je do spavaće sobe. Podiže ćebe i pokaza joj da se
uvuče unutra. Alisa zbaci ogrtač sa sebe i kliznu pod čaršav. On je pokri do brade
i pogleda je smešeći se.
- Nećete mi ispričati neku bajku?
- Idite dođavola.
Vargas se saže da pokupi ogrtač sa zemlje i pođe ka vratima.
- Mislite li da su nam postavili zamku? - upita Alisa.
On razmisli o njenim rečima.
- Zašto to kažete?
- Ne znam.
- Čovek sam sebi postavlja zamke. Jedino što znam jeste da treba da se
odmorite.
Vargas pritvori vrata.
- Hoćete li ostati tu?
On potvrdno klimnu glavom.
- Lak dan, Alisa - reče zatvarajući vrata spavaće sobe.
 32

Valjs je izgubio pojam o vremenu. Ne zna da li provodi dane ili nedelje u toj
ćeliji. Nije video sunčevu svetlost od jednog dalekog sumraka kad se
automobilom peo putem za Valjvidreru s Visenteom kraj sebe. Šaka ga boli, a
kad je potraži da je protrlja, ne nalazi je. Oseća probade u prstima koji više ne
postoje i oštar bol u zglobovima prstiju, kao da mu se gvozdeni klinovi zabadaju
u kosti. Danima, ili satima, boli ga kuk. Ne uspeva da vidi boju mokraće u
limenoj kanti, ali veruje da je tamnija nego što je normalno i da je obojena krvlju.
Ona više ne dolazi, a Martin se i dalje ne pojavljuje. Ne razume. Zar nije to ono
što je želeo? Da ga vidi kako živ trune u ćeliji?
Tamničar bez imena i lica pojavljuje se jednom dnevno, bar tako veruje. Počeo
je da meri dane njegovim posetama. Donosi mu vodu i hranu. Hrana je uvek ista:
hleb, pokvareno mleko i ponekad nekakva sušena tunjevina koju teško žvaće
pošto mu se neki zubi klimaju. Već dva su mu ispala. Ponekad prelazi jezikom
preko desni i oseća sopstvenu krv i kako zubi popuštaju pod pritiskom.
- Treba mi lekar - kaže kad tamničar dođe s hranom.
On ništa ne govori. Jedva ga i pogleda.
- Koliko dugo sam ovde? - pita Valjs.
Tamničar ne čuje njegova pitanja.
- Recite joj da želim da razgovaram s njom. Da joj ispričam istinu.
Jednom prilikom se probudi da bi otkrio da je još neko u ćeliji.
To je tamničar, koji drži u ruci nešto što sija. Možda je nož. Valjs ne čini pokret
da se zaštiti. Oseća ubod u zadnjici i hladnoću. To je samo još jedna injekcija.
- Koliko ćete me držati u životu?
Tamničar se uspravi i pođe ka izlazu iz ćelije. Valjs ga zgrabi za nogu. Udarac
nogom u stomak ostavi ga bez vazduha. Provodi sate sklupčan, cvileći od bola.
Te noći ponovo sanja svoju kćer Mersedes, kad je bila mala. Nalaze se u kući u
Somosagvasu, u vrtu. Valjs se zapriča s nekim od svojih slugu i izgubi je iz vida.
Pođe da je traži i pronađe njene tragove putem prema kući lutaka. Valjs ulazi u
tamu i zove svoju kćer. Pronalazi odeću i trag krvi.
Lutke, koje se oblizuju kao mačke, behu je rastrgle.
 33

Kad je Vargas ponovo otvorio oči, podnevna svetlost klizila je po prozorima.

Zidni sat, mehanizam devetnaestovekovnog izgleda koji je Alisa sigurno
iskopala na nekoj pijaci antikviteta, skoro je dotakao dvanaest. Začu ženske
korake kako tapkaju po sobi i protrlja oči.
- Zašto me niste ranije probudili?
- Volim da vas slušam kako hrčete. Kao da imam medu.
Vargas se pridiže i ostade da sedi na ivici sofe. Prinese ruke bubrezima i
izmasira krsta. Osećao se kao da mu je preko kičme prešla mašina za pravljenje
karamela.
- Ako želite savet, nemojte nikad ostariti. Nema nikakvih prednosti.
- Već sam razmišljala o tome - odgovori Alisa.
Policajac ustade, boreći se s krckanjem i probadanjem. Alisa je bila pred
ogledalom na komodi i ocrtavala usne karminom s predumišljajem. Nosila je
kaput od crnog vunenog štofa sa stegnutim kaišem, crne čarape sa šavom i
vrtoglave potpetice.
- Idete nekud?
Ona se okrete oko sebe, kao na modnoj reviji, i pogleda ga smešeći se.
- Jesam li lepa?
- Koga mislite da usmrtite?
- Imam sastanak sa Serhiom Vilahuanom, novinarem u Vangvardiji, o kojem
mi je pričao knjižar Barselo.
- Stručnjak za Viktora Mateiša?
- I za druge stvari, nadam se.
- Mogu li pitati kako ste ga ulovili?
- Rekla sam mu da imam Mateišovu knjigu i da želim da mu je pokažem.
- Imali ste, to bi bilo pravilno glagolsko vreme. Da vas podsetim, knjigu su
vam ukrali i nemate ništa.
- Tehnički. Osim toga, imam sebe.
- Sveta majko božja...
Alisa završi svoje doterivanje šeširom s kojeg je visio veo i prekrivao joj
polovinu lica i oglednu se poslednji put.
- Može li se znati u koga ste se odenuli?
 - U Balensijagu.
- Nisam na to mislio.
- Znam. Vraćam se brzo - reče ona, polazeći ka vratima.
- Mogu li da upotrebim vaše kupatilo?
- Uvek, pod uslovom da ne ostavljate dlake u kadi.

Sastanak s Vilahuanom nije bilo onako jednostavno ugovoriti kako je to

naslikala Vargasu. Naime, Alisa je prvo morala da se izbori sa sekretaricom
novinske redakcije koja nije sisala prst i koja ju je umalo poslala dođavola. Posle
nekoliko smicalica, uspela je da se spoji s Vilahuanom, koji je preko telefona
zvučao sumnjičavije od matematičara na biskupskoj užini.
- Kažete da imate Mateišovu knjigu? Iz Lavirinta?.
- Arijadna i Skerletni Princ.
- Mislio sam da nije ostalo više od tri primerka.
- Moj mora biti četvrti.
- I kažete da vas šalje Gustavo Barselo?
- Da. Rekao mi je da ste vi bili njegov veliki prijatelj.
Vilahuana se nasmejao. Alisa je čula žamor u redakciji s druge strane linije.
- Od deset ću biti u Biblioteci Kraljevske akademije za književnost Barselone -
reče najzad. - Znate to mesto?
- čula sam.
- Pitajte za mene u sekretarijatu. I ponesite knjigu.
 34

Izgubljen na skrivenom trgu u senci katedrale, uzdiže se kameni portal na

kojem stoji natpis:

KRALJEVSKA AKADEMIJA ZA KNJIŽEVNOST BARSELONE

Alisa je više puta čula za to mesto, ali, kao većina njenih sugrađana, jedva da je
išta znala o instituciji koju su ugostile zidine te palate, relikvije srednjovekovne
Barselone. Znala je, ili slutila, da Akademiju sačinjava plejada mudraca, pisara i
obožavalaca književnosti koji su se urotili u zaštiti znanja i pisane reči
okupljajući se od osamnaestog veka, uporni u ignorisanju činjenice da spoljašnji
svet pojačava, iz godine u godinu, svoj otpor i udaljavanje od sličnih
ekstravagancija. Njima svojstven bio je ritual na pola puta između tajnog znanja
i literarnog kružoka, prosvećenost iza zatvorenih vrata u kojoj su samo izabrani
mogli da učestvuju i kojoj su samo oni mogli svedoče.
Miris kamena i obavezna aura misterije pratili su je otkako je prešla preko
praga i stupila u unutrašnje dvorište, odakle su stepenice vodile do prostorije
koja je služila kao recepcija. Presrete je individua nalik na inkunabulu, koja kao
da je tu boravila od osvita prošlog veka, posveti joj sumnjičav pogled i upita je
da li je ona gospođica Gris.
- Lično.
- I mislio sam. Gospodin Vilahuana je u biblioteci - reče pokazujući ka
unutrašnjosti. - Tražimo od posetilaca da ćute.
- Ne brinite, baš danas sam položila zavet ćutanja - odgovori Alisa.
Kerber nije pokazao nameru da se nasmeje na njenu šalu i ona odluči da
iskaže svoju zahvalnost i da pođe u potragu za bibliotekom kao da zna gde se
nalazi. To je oduvek bio najdelotvorniji metod da se uvučeš u neki prostor s
ograničenim pristupom: ponašaj se kao da znaš kuda ideš i nije ti potrebna ni
dozvola ni orijentacija. Igra uvlačenja ista je kao igra zavođenja: onaj ko traži
dozvolu izgubio ju je pre nego što je počeo.
Alisa je tumarala po svom nahođenju, zavirujući radoznalo po odajama punim
statua i dvorskim hodnicima, a onda je nabasala na osobu bibliofilskog profila i
ljubazne spremnosti koja se identifikovala kao Polonije i ponudila se da je
odvede do biblioteke.
- Nisam vas nikad video ovde - prokomentarisao je Polonije, koji je izgledao
kao neko ko sa ženskim rodom nije imao nikakvog iskustva dalje od Petrarkinih
stihova.
- Danas je vaš srećan dan.
Pronašla je Serhija Vilahuanu u društvu muza i blizu pedeset hiljada knjiga
koje su činile izdavački fond Biblioteke. Novinar se smestio za jedan sto i,
grickajući poklopac nalivpera, suočio se s malom tvrđavom papira punih
beležaka i škrabotina, pa je tiho mrmljao kroteći metriku rečenice koja nikako
da aterira na papir kako bi on hteo. Vilahuana je imao meditativnu i flegmatičnu
eleganciju engleskog erudite koji se preselio u bonacu Mediterana. Nosio je sivo
štofano odelo, kravatu sa šarom zlatnih pisaćih pera i šal boje šafrana preko
ramena. Alisa uđe u salu dopuštajući da jeka njenih koraka najavi njeno
prisustvo. Vilahuana izroni iz svog sanjarenja i podiže pogled na pola puta
između diplomatskog i prodornog.
- Gospođica Gris, pretpostavljam - reče, zatvarajući poklopac nalivpera i
ustajući džentlmenski.
- Zovite me Alisa, molim vas.
Alisa mu pruži ruku, a Vilahuana je steže ljubazno i pomalo rezervisano.
Pokaza joj da sedne. Njegove oči, sitne i prodorne, posmatrale su je s
mešavinom podozrenja i radoznalosti. Alisa pokaza na papire raštrkane po
stolu; na nekima je mastilo još bilo sveže.
- Prekinula sam vas?
- Pre će biti da ste me spasli - odgovori Vilahuana.
- Bibliografsko istraživanje?
- Moj govor za prijem u ovu kuću.
- Čestitam.
- Ne bih želeo da ispadnem grub, gospođice Gris, Alisa, ali već nekoliko dana
vas očekujem i mislim da možemo da preskočimo generalije i kurtoaziju.
- Onda razumem da vam je don Gustavo Barselo pričao o meni?
- S određenom pažnjom, usudio bih se reći. Recimo da ste ostavili snažan
utisak.
- To je jedna od mojih specijalnosti.
- To sam uspeo da proverim. Kad smo kod toga, neke vaše stare kolege iz
policijske centrale šalju vam pozdrave. Nemojte se čuditi. Mi novinari smo takvi.
Postavljamo pitanja. To je porok koji se stiče s godinama.
Vilahuana je prestao da se smeši i sad ju je gledao netremice.
 - Ko ste vi? - upita bez okolišanja.
Alisa razmotri mogućnost da slaže, malo ili preko laktova, ali nešto u tom
pogledu govorilo joj je da bi to bila velika taktička greška.
- Neko ko želi da otkrije istinu o Viktoru Mateišu.
- Klub u poslednje vreme ne prestaje da stiče pristalice. Mogu li da pitam
zašto?
- Bojim se da ne mogu da odgovorim na to pitanje.
- Bez laganja, hoćete reći.
Alisa potvrdi.
- Sto iz poštovanja neću učiniti.
Vilahuanin osmeh ponovo se pojavi, ovog puta prožet ironijom.
- Verujete da će ulagivanje imati bolji ishod nego laganje?
Ona zatrepta i namesti najslađi od svojih izraza.
- Ne možete mi prebacivati ako bar pokušam.
- Vidim da Barselo nije preterao. Ako ne možete da mi kažete istinu, recite mi
bar zašto ne možete to da učinite.
- Zato što bih vas, ako bih to uradila, dovela u opasnost.
- Drugim rečima, vi mene štitite.
- Na izvestan način, da.
- I zato ja treba da vam budem zahvalan i da vam pomognem. To je ideja?
- Drago mi je što počinjete da posmatrate stvari na moj način.
- Bojim se da mi treba malo više motivacije. A ne kozmetike. Telo je podložno,
ali, kad se zađe u određene godine, zdrav razum stekne prevlast na terenu.
- Tako kažu. Šta kažete za udruživanje radi obostrane koristi? Barselo mi je
rekao da radite na knjizi o Mateišu i izgubljenoj generaciji iz tih godina.
- „Generacija” je možda prejaka reč, a „izgubljena” je više pesnička sloboda
koja tek treba da se dokaže...
- Govorim o Mateišu, Davidu Martinu i drugima...
Vilahuana podiže obrve.
- Šta znate vi o Davidu Martinu?
- Stvari koje će vas, sigurna sam, zanimati.
- Na primer?
- Na primer, izveštaji sa suđenja Martinu, Mateišu i ostalim zatvorenicima za
koje se pretpostavlja da su nestali u zatvoru na Monžuiku između 1940. i 1945.
godine.
Vilahuana je izdržao njen pogled. Oči su mu sijale.
- Razgovarali ste s advokatom Brijansom?
 Alisa je samo klimnula.
- Koliko znam, on neće da kaže ni reč.
- Postoje drugi načini da se dozna istina - nabaci Alisa.
- U policiji kažu da je i to jedna od vaših veština.
- Kako je zavist ružna! - odgovori ona.
- To je nacionalni sport - prihvati Vilahuana, koji kao da je uživao uprkos
malom dijalektičkom duelu.
- Ipak, ne mislim, pogotovo sad, da je dobra ideja zvati policiju i raspitivati se
o meni. Kažem vam za vaše dobro.
- Nisam toliko nespretan, gospođice. Nisam ja zvao i nije moje ime izašlo na
videlo. Ja činim sve što mogu da se zaštitim.
- Drago mi je što to čujem. U današnje vreme je svaka predo-strožnost mala.
- Ono u čemu se izgleda svi slažu jeste da vam se ne može verovati.
- Na određenim mestima i u određenim trenucima, to je najbolja od svih
preporuka.
- Neću reći da nije. Recite mi, Alisa: ima li to slučajno veze s našim neopisivim
ministrom don Maurisiom Valjsom i njegovom lepo zaboravljenom prošlošću
tamničara? - upita on.
- Šta vas navodi na tu pomisao?
- Grimasa koju ste napravili kad sam ga spomenuo.
Ona se za časak dvoumila i Vilahuana klimnu glavom za sebe, potvrđujući
sopstvenu sumnju.
- A ako je tako? - upita Alisa.
- Recimo da će to doprineti da se malo više zainteresujem. Kakvu razmenu
imate na umu?
- Isključivo pisanu - odgovori Alisa. - Vi meni kažete ono što znate o Mateišu, a
ja vama obećavam pristup svim informacijama kojima raspolažem kad rešim
slučaj kojim se bavim.
- A do tada?
- Moja večna zahvalnost i zadovoljstvo što znate da ste učinili nešto ispravno
pomažući jednoj sirotoj devojci u škripcu.
- Da. Moram priznati da ste bar ubedljiviji od svog, usudiću se da kažem,
kolege - dodade Vilahuana.
- Molim?
- Mislim na onog koji me je posetio pre oko dve nedelje i kojeg više nisam
video - reče novinar. - Niste razmenili informacije u vreme pauze? Ili vam je on
suparnik?
 - Sećate li se njegovog imena? Lomana?
- Može biti. Nisam zapamtio. Godine, kao što rekoh.
- Kako je izgledao? - upita Alisa.
- Mnogo manje zavodljivo od vas.
- Da li je imao ožiljak na licu?
Vilahuana potvrdi i izoštri pogled.
- Možda ste mu ga vi napravili?
- Posekao se brijući se. Uvek je bio nespretan. Šta ste rekli Lomani?
- Ništa što već nije znao - odgovori Vilahuana.
- Da li je on spominjao Valjsa?
- Nije eksplicitno, ali primećivalo se da ga zanimaju Mateišove godine u
Tvrđavi Monžuik i njegovo prijateljstvo s Davidom Martinom. Ne treba da budeš
lisica da bi povezao konce.
- I više ga niste videli niti ste razgovarali s njim?
Vilahuana je odmahnuo.
- Lomana ume da bude veoma uporan - reče Alisa. - Kako ste ga se otarasili?
- Rekao sam mu sve što je želeo da čuje. Ili ono što sam mislio da želi da čuje.
- A to je...?
- Bio je veoma zainteresovan za kuću u kojoj su Viktor Mateiš i njegova
porodica živeli do njegovog hapšenja četrdeset prve, kuću na putu De las Agvas,
u podnožju Valjvidrere.
- Zašto za kuću?
- Pitao me je šta je smisao izraza „ulaz u lavirint”. Hteo je da zna da li se misli
na neko konkretno mesto - reče Vilahuana.
- I?
- Rekao sam mu da je u romanima o lavirintu „ulaz” mesto gde Arijadna
„pada” u podzemni svet one druge Barselone, kuća u kojoj je živela sa svojim
roditeljima, a to nije nijedna druga do ona u kojoj su živeli Mateišovi. Dao sam
mu adresu i objasnio mu kako da stigne tamo. Nije to ništa što ne bi mogao da
pronađe potrošivši jedan sat u katastru. Možda je očekivao da će tamo naći
blago, ili nešto još bolje. Jesam li na dobrom putu?
- Da li vam je Lomana rekao za koga radi? - upita Alisa.
- Pokazao mi je značku. Kao na filmu. Nisam stručnjak, ali izgledala je kao
prava. Imate li i vi jednu takvu?
Ona odmahnu.
- Šteta. Fatalna žena u službi režima, mislio sam da takvo nešto može da se
dogodi samo u romanu Hulijana Karaša.
 - Vi ste Karašev obožavalac?
- Kako da ne! On je svetac zaštitnik svih prokletih pisaca Barselone. Trebalo bi
da ga upoznate. Vi maltene izgledate kao da vas je on stvorio.
Alisa uzdahnu.
- Ovo je važno, gospodine Vilahuana. Životi nekoliko ljudi su u igri.
- Dajte mi jednog od njih. Sa imenom i prezimenom, ako je moguće. Tako ću
sve možda moći da shvatim malo ozbiljnije.
- To ne mogu da učinim - reče Alisa.
- Jasno. Zbog moje sigurnosti, pretpostavljam.
Ona potvrdi.
- Uprkos tome što ne verujete.
Novinar skrsti ruke i nasloni se na stolicu, zamišljen. Alisa oseti da ga gubi.
Došao je trenutak da stavi još malo mesa na udicu.
- Otkad ne viđate ministra Valjsa u javnosti? - izbaci.
Vilahuana razdvoji ruke, njegovo zanimanje uskrsnu i on poče da maše
repom.
- Nastavite.
- Ne tako brzo. Dogovor je da vi meni kažete šta znate o Mateišu i Martinu, a ja
ću vama, čim budem mogla, reći ono što budem mogla. A to je mnogo. Imate
moju reč.
Vilahuana se tiho nasmejao, ali je polako pristao.
- Uključujući Valjsa?
- Uključujući Valjsa - šlaga Alisa.
- Pretpostavljam da nema svrhe da tražim da mi pokažete knjigu.
Alisa kliznu u najumiljatiji od svih svojih osmeha.
- I to ste slagali?
- Samo delimično. Imala sam knjigu do pre dva dana, ali izgubila sam je.
- Slutim da je niste izgubili u tramvaju.
Alisa odmahnu.
- Dogovor je, ako mi dozvolite da budem uporan, sledeći - reče Vilahuana - vi
meni kažete gde ste pronašli knjigu, a ja vama ispričam sve što želite da znate.
Baš kad je Alisa otvorila usta, novinar podiže kažiprst u znak upozorenja.
- Samo još jednom spomenite moju bezbednost i moraću da vam poželim
dobru sreću i zbogom. Podrazumeva se da će ono što mi kažete ostati među
nama...
Ona se zamisli.
- Imam vašu reč?
 Vilahuana stavi ruku na papire na kojima je radio.
- Zaklinjem se na svom govoru za prijem u Kraljevsku akademiju za
književnost Barselone.
Alisa tada pristade. Osvrnu se i uveri se da su sami u biblioteci. Novinar ju je
posmatrao sa iščekivanjem.
- Pronašla sam je skrivenu u pisaćem stolu Maurisija Valjsa, u kabinetu
njegove rezidencije, pre nedelju dana.
- Mogu li znati šta ste vi tamo radili?
Alisa se naže napred.
- Istraživala sam njegov nestanak.
Vilahuanin pogled zapalio se kao bengalska vatra.
- Obećajte mi da će ekskluzivna vest o tom slučaju, i o onome što iz njega
proistekne, biti moja.
- Kunem se nad vašim govorom za prijem u ovu kuću.
Vilahuana ju je netremice gledao u oči. Alisa nije ni trepnula. Novinar uze
svežanj čistih listova sa stola i pruži joj ga sa svojim nalivperom.
- Uzmite - reče. - Mislim da će vas zanimati da zabeležite ponešto...
 35

- Upoznao sam Viktor Mateiša pre tridesetak godina, tačnije, u jesen hiljadu
devetsto dvadeset osme godine. U to vreme sam počinjao da se bavim ovim
zanatom i radio sam u redakciji Glasa industrije, zapušavajući rupe i obavljajući
sve i svašta. Viktor Mateiš je tada, pod različitim pseudonimima, pisao romane
u nastavcima za izdavačku kuću dvojice besramnika, Barida i Eskobiljasa,
čuvenih po tome što su prevarili svakoga, od svojih autora do snabdevača
papirom i mastilom. Objavljivali su i Davida Martina, Ladislava Bajonu, Enrikea
Markesa i celu onu predratnu generaciju mladih i gladnih pisaca Barselone. Kad
akontacije Barida i Eskobiljasa ne bi uspele da pokriju mesec do kraja, a to se
često dešavalo, Mateiš je za razne novine, uključujući i Glas industrije, pisao
članke po porudžbini, od kratkih priča do veličanstvenih hronika s putovanja po
mestima u kojima nikad nije bio. Sećam se jedne pod naslovom Vizantijske
misterije, koja mi se tada činila kao remek-delo i koju je Mateiš izmislio od
početka do kraja, bez ikakve dokumentacije do jedne ilustracije sa starim
razglednicama Istanbula.
- A ja poverujem u sve što piše u novinama - uzdahnu Alisa.
- Da, baš tako izgledate, da... Ali to su bila druga vremena, kad su pera koja su
lagala u štampi činila to s duhom. Uglavnom, više nego jednom morao sam da
skraćujem Mateišove tekstove pri slaganju lista, kad je trebalo u poslednji čas
napraviti mesta za neki oglas ili za iznenadnu kolumnu nekog urednikovog
prijatelja. Jednog dana, kad je došao u redakciju po honorar, Mateiš mi je prišao.
Mislio sam da će me izgrditi, ali on mi je samo pružio ruku, predstavio se kao da
ja ne znam ko je on i zahvalio mi na tome što ja, a ne neko drugi, sečem
makazama njegove tekstove, kad tome već nema leka. „Imate dobro oko,
Vilahuana. Ne dajte da vam ga ovde iskvare”, reče mi.
- Mateiš je imao urođenu eleganciju. Ne govorim o odeći, iako je uvek nosio
svoje besprekorno trodelno odelo i okrugle metalne naočare s tankim okvirom,
te je ličio na Prusta, ali bez magdalena, nego o njegovim manirima, o tome kako
se obraćao ljudima, kako je govorio. Bio je ono što urednici snobovi zovu „retka
ptica”. Osim toga, bio je plemenit čovek koji je činio usluge i kad mu ih nisu
tražili, ne očekujući ništa zauzvrat. On je, zapravo, bio taj koji me je preporučio
za radno mesto u redakciji Vangvardije; zahvaljujući njegovoj pomoći, uspeo
sam da pobegnem iz Glasa industrije. U to vreme, Mateiš gotovo da više uopšte
nije pisao za novine. Nikad to nije voleo i za njega je to bio samo način da uveća
svoje prihode u vremenima mršavih krava. Jedan serijal koji je u to vreme
napisao za Barida i Eskobiljasa, Grad ogledala, bio je u to vreme prilično
popularan. Verujem da su on i David Martin spasavali celu mašineriju Barida i
Eskobiljasa da ne potone, radeći bez prestanka. Posebno je Martinu otišlo ono
malo zdravlja i razuma što mu je ostalo pošto je spržio mozak za pisaćom
mašinom. Mateiš je, zahvaljujući porodici, bio u malo lagodnijoj situaciji.
- Poticao je iz dobre porodice?
- Ne baš, ali imao je sreću - ili nesreću, kako se uzme - da nasledi imovinu
nekog svog strica, jedne dosta ekstravagantne osobe po imenu Ernesto kojoj su
dali nadimak „car Terona”. Mateiš je bio njegov najdraži nećak, ili bar jedini član
porodice kojeg nije prezirao. Tako, pošto se oženio, Viktor Mateiš se preselio u
impozantnu kuću pored puta De las Agvas, na obronku Valjvidrere, koju mu je
Ernesto ostavio uz akcije u uvoznoj prekomorskoj kompaniji koju je osnovao
vrativši se s Kube.
- Stric Ernesto se obogatio u Americi?
- Kao iz knjiga. Otišao je iz Barselone sa šesnaest godina, go i bos, s rukom u
džepu svog bližnjeg. Policija ga je jurila da mu prebije noge i pravim čudom je
uspeo da se kao slepi putnik uvuče u trgovački brod za Havanu.
- Kakva je Amerika bila prema njemu?
- Mnogo bolja nego on prema njoj. Kad se stric Ernesto vratio u Barselonu, na
sopstvenom brodu, u belom odelu i s trideset godina mlađom suprugom
Skandinavkom, upravo nabavljenom preko pošte, bilo je prošlo više od četiri
decenije. Za sve to vreme, car Terona sticao je i gubio bogatstvo, svoje i tuđe, u
poslu sa šećerom i oružjem. Zahvaljujući raznovrsnom asortimanu ljubavnica i
dragana, izrodio je dovoljno bastarda da naseli cele Karibe i počinio nasilje koje
bi mu, kad bi bilo dežurnog boga i malo pravde, jamčilo smeštaj u paklu na deset
hiljada godina.
- Kad bi bilo - reče Alisa.
- U njihovom nedostatku, treba reći da je, ako nije bilo pravde, bar bilo ironije.
Takvo je nebo. Pričaju da je, pošto se vratio s Kube, car Terona počeo da gubi
razum od otrova koji mu je u njegovoj poslednjoj tropskoj večeri servirala
kuvarica mulatkinja, ozlojeđena i bremenita od zlobe i ko zna čega još. Bogati
povratnik iz Amerike završio je raznevši sebi lobanju na tavanu svoje nove kuće,
uveren da još nešto stanuje u kući, nešto što gmiže po zidovima i krovu i vonja
na zmijsko gnezdo... Nešto što bi mu se svake noći uvuklo u spavaću sobu i
šćućurilo se pored njega u krevetu da bi mu sisalo dušu.
- Impresivno - odgovori Alisa. - Dramaturgija je vaša?
- Pozajmio sam je od Mateiša, koji je tu anegdotu uključio, uz malo operskog
retuša, u jedan od romana Lavirinta.
- Šteta.
- Stvarnost nikad ne prevazilazi fikciju, bar ne u kvalitetu.
- A stvarnost je u ovom slučaju bila...?
- Verovatno sasvim frivolna. Najverodostojnija teorija došaptavala se već na
dan sahrane bogataša iz Amerike, Ernesta, što beše posećen događaj koji se
odigrao u katedrali u prisustvu biskupa, gradonačelnika i celog živog vertepa
gradskog veća. Da ne govorim o svima onima kojima stric Ernesto beše
pozajmio novac pa su bili tu kako bi se uverili da je stvarno mrtav i da neće
morati da mu ga vraćaju. Ali, da se vratim na temu, trač dana bilo je to da je
jedino što se uvlačilo u krevet pokojnog magnata šećera bila domaćičina kći,
otresita šesnaestogodišnjakinja koja je kasnije stekla slavu i bogatstvo kao
kabaretska igračica na Paralelu, pod umetničkim imenom Doris Laplas, i da to
što mu je sisala svake noći ne beše tačno duša.
- A samoubistvo?
- Čini se: asistirano. Sve navodi na to da je novoj napaćenoj supruzi bogatog
Amerikanca, pa nek posle kažu da su nordijke hladne, nos bio pun zbog toga što
je tokom svih godina braka morala da trpi i njega i rogove, pa je jedne noći na
Svetog Jovana rešila da ga upuca u glavu iz lovačke puške koju je čovek držao
pored kreveta za slučaj da dođu anarhisti.
- Uzorna priča.
- Životi svetaca i grešnika, vrlo barselonski žanr. Koja god verzija događaja
bila verodostojna, činjenica je da je kuća ostala pusta godinama i da glas o
činima i prokletstvu koji ju je pratio otkako je bogati Amerikanac postavio
kamen temeljac nije prestao ni kad su se Mateiš i njegova supruga Suzana, tek
venčani, uselili u nju. Treba reći da je kuća imala svoju složenost. Kad sam
jednom bio kod njih, Mateiš mi je ponudio deluks turu i od nje mi se digla kosa
na glavi, bar meni koji volim muzičke komedije i lake ljubavne. Bilo je stepenica
koje nisu vodile nikuda, ijedan hodnik s tako raspoređenim ogledalima da, kad
se tamo nađeš, imaš utisak da te neko prati, i podrum za koji je bogati
Amerikanac dao da mu naprave bazen s dnom u mozaiku, s licem njegove prve
supruge na Kubi, Leonore, devetnaestogodišnje devojke koja je izvršila
samoubistvo žarivši šnalu za kosu u srce jer je bila ubeđena kako je zatrudnela
sa zmijom.
 - Slatko. I na to mesto ste poslali Lomanu?
Vilahuana se zlobno osmehnu.
- Ispričali ste mu sve to o perfidnim duhovima s onog sveta i čudnim stvarima
u vezi s kućom? Lomana može biti vrlo sujeveran i prijemčiv za takve stvari...
- Nije mi prijatno da to kažem, ali i na mene je ostavio takav utisak, a pošto
nije baš pobudio moju simpatiju, odlučio sam da mu ne pružim informacije koje
nije tražio kako mu ne bih pokvario iznenađenje.
- Da li vi verujete u te stvari? U čini i prokletstva?
-Verujem u književnosti. I ponekad u gastronomskoj umetnosti.
Sve ostalo je prevara ili šarena vodica, kako se uzme. Nešto mi govori da smo
u tome vi i ja slični. U književnosti, hoću da kažem, ne u gastronomiji.
- I šta je onda bilo? - upita Alisa, želeći da se vrati na priču o Mateišu.
- Istina je da nikad nisam čuo Mateiša da se žali na uplitanje s onog sveta niti
išta slično. Rekao bih da je on u te gluposti verovao manje nego u huškačke
govore koji su već tad našu zemlju pretvorili u kokošinjac. Upravo se beše
oženio Suzanom, u koju je bio neizlečivo zaljubljen, i radio je bez prekida u
radnoj sobi, s pogledom na celu Barselonu pod svojim nogama. Suzana je bila
krhko biće slabog zdravlja. Koža joj je bila skoro providna i, kad je zagrliš, činilo
ti se da ćeš je slomiti. Lako se zamarala i ponekad bi provela ceo dan u krevetu
pošto je bila previše slaba da ustane. Mateiš je uvek bio zabrinut za nju, ali ludo
ju je voleo, a, verujem, i ona njega. Posetio sam ih tamo nekoliko puta i, mada
moram da priznam da je kuća bila malo previše uvrnuta za moj ukus, činilo mi
se da su, uprkos svemu, srećni. Bar u početku. Kad bi sišao u grad, kako je on
govorio, Mateiš bi često svratio do redakcije Vangvardije i otišli bismo zajedno
na ručak ili na kafu. Uvek bi mi pričao o romanu na kojem radi i davao bi mi
nekoliko strana da pročitam da bi čuo moje mišljenje, iako kasnije nije uzimao u
obzir moje komentare. Koristio me je kao zamorče, da tako kažem. U to vreme,
Mateiš je još bio plaćenik. Pisao je pod ne znam koliko pseudonima po
određenoj ceni za reč. Suzanino zdravlje zahtevalo je stalnu lekarsku pomoć i
lekove, a Mateiš je dozvoljavao da je lece samo najbolji specijalisti. Ako je radi
toga on trebalo da izgubi zdravlje radeći po učinku, nije mu to uopšte bilo važno.
Suzana je sanjala da zatrudni. Lekari su joj rekli da će to biti komplikovano. I
skupo.
- Ali dogodilo se čudo.
- Da. Posle nekoliko pobačaja i godina tuge, Suzana je zatrudnela hiljadu
devetsto trideset prve godine. Mateiš je jedva bio živ od straha da će ona
ponovo izgubiti bebu i možda život. Ali jednom je sve ispalo dobro. Suzana je
uvek želela da ima kćer i da joj da ime svoje sestre koju je izgubila u detinjstvu.
- Arijadna.
- Tokom godina kad su pokušavali da začnu dete, Suzana je tražila od Mateiša
da počne da piše knjigu drugačiju od svih koje je stvorio do tada. Knjigu koja
neće biti ni za koga osim za tu devojčicu o kojoj je sanjala. Doslovno. Suzana je
govorila da je viđa u snovima i da razgovara s njom.
- To beše početak knjiga Lavirinta?
- Da. Mateiš je počeo da piše prvi roman serijala o Arijadninim avanturama u
začaranoj Barseloni. Verujem da ih je pisao i za sebe, ne samo za Arijadnu. Uvek
mi se činilo da su knjige Lavirinta, na neki način, bile upozorenje.
- Na šta?
- Na ono što je dolazilo. Vi ste tad morali biti veoma mladi, tek devojčica, ali u
godinama uoči rata ovo je već izgledalo loše. Moglo se namirisati. Bilo je u
vazduhu...
- Imate dobar naslov za svoju knjigu.
Vilahuana se osmehnu.
- Mislite da je Mateiš pretpostavljao šta će se dogoditi?
- I on i mnogi drugi. Trebalo je biti slep pa ne videti. Često je govorio o tome.
Nekoliko puta je pričao da će otići iz zemlje, ali Suzana, njegova žena, nije želela
da napusti Barselonu. Verovala je da, ako ode, nikad neće zatrudneti. Posle je
već bilo kasno.
- Pričajte mi o Davidu Martinu. Jeste li ga poznavali?
Vilahuana prevrnu očima.
- Martina? Slabo. Sreo sam ga dva ili tri puta. Mateiš nas je upoznao kad smo
se jednom sreli u kafeu Kanaletas. Bili su dobri prijatelji iz rane mladosti, pre
nego što se Martinu aktivirao detonator, ali Mateiš ga je i dalje veoma cenio.
Meni se, iskreno, činio kao najčudnija osoba koju sam ikada upoznao.
- U kom smislu?
Vilahuana je nekoliko trenutaka razmišljao pre nego što je odgovorio.
- David Martin je bio briljantan čovek, verovatno previše za sebe samog. Ali,
po mom skromnom mišljenju, bio je potpuno neuračunljiv.
- Lud?
- Kao struja.
- Zašto to kažete?
- Nazovite to intuicijom. Martin je čuo glasove... Ne mislim na muze.
- Hoćete da kažete da je bio šizofreničar?
- Ko će to znati. Ono što znam jeste da je Mateiš bio zabrinut za njega. I to
veoma. Mateiš je bio takav, brinuo je o svima osim o sebi. Izgleda da se Martin
bio upetljao u nešto, pa su se jedva i viđali. Martin je izbegavao ljude.
- Nije imao porodicu koja bi mu mogla pomoći?
- Nije imao nikoga. Ako bi i imao nekoga, oterao bi ga od sebe. Jedina njegova
veza sa stvarnim svetom bila je devojka koju je uzeo za svoju učenicu, neka
Izabela. Mateiš je verovao da je Izabela jedina koja ga održava u životu i
pokušava da ga zaštiti od njega samog. Mateiš je često govorio da je jedini
istinski demon njegov mozak, koji ga živog izjeda.
- Jedini demon? Bilo ih je više?
Vilahuana sleže ramenima.
- Ne znam kako bih vam to objasnio a da se ne smejete.
- Pokušajte.
- Mateiš mi je jednom ispričao da je David Martin verovao kako je potpisao
ugovor s misterioznim izdavačem da napiše neku vrstu svete knjige, nešto
poput Biblije nove religije. Ne mrštite se. Prema Mateišu, Martin se s vremena
na vreme sretao s tim likom, nekim Andreasom Korelijem, da bi dobio njegove
instrukcije iz drugog sveta ili tako nešto.
- Mateiš je, naravno, sumnjao da takva osoba postoji.
- „Sumnja” je blaga reč. Na svom spisku neverovatnih stvari smestio ga je
između Mišiča Peresa i vilinske zemlje. Mateiš me je zamolio da proverim
postoji li to ime u svetu izdavaštva. Proverio sam. Prevrnuo sam nebo i zemlju i
sve u sredini.
- I?
- Jedini Koreli kojeg sam pronašao bio je barokni kompozitor Arkanđelo
Koreli, možda vam zvuči poznato.
- Ko je onda bio Koreli za kojeg je Martin radio ili zamišljao da radi?
- Martin je verovao da je to drugačiji arhanđeo, pali.
Vilahuana prinese dva prsta čelu kao rogove i nasmeja se podrugljivo.
- Đavo?
- S repom i kopitima. Mefistofeles u skupom odelu, koji je došao iz pakla da bi
ga iskušavao u faustovskom paktu da napiše prokletu knjigu, osnov za novu
religiju koja će zapaliti svet. Kao što rekoh, lud na kvadrat. Tako je i završio.
- Mislite na zatvor na Monžuiku?
- To je bilo nešto kasnije. Početkom tridesetih godina, David Martin je, što
beše plod njegovih delirij uma i čudnog sporazuma sa šepavim đavolkom,
morao žurno da pobegne iz Barselone kad ga je policija optužila da je počinio
seriju zločina koji nikad nisu rasvetljcni. Izgleda da je pobegao iz zemlje čistim
čudom. Ali zamislite koliko je morao biti lud kad mu nije palo na pamet ništa
bolje nego da se vrati u Spaniju u vreme rata. Uhapsili su ga u Puđserdi, odmah
po prelasku granice, i završio je u tvrđavi na Monžuiku. Kao toliki drugi. Kao i
Mateiš nešto kasnije. Tamo su se ponovo sreli pošto se nisu videli nekoliko
godina... Tužan kraj.
- Znate li zašto se vratio? Iako nije bio sasvim čitav, Martin je dobro znao da
će ga uhapsiti pošto se vrati u Barselonu, kad-tad...
Vilahuana sleže ramenima.
- Zašto pravimo najveće gluposti u svom životu?
- Zbog ljubavi, novca, ozlojeđenosti...
- Vi ste u biti romantična osoba, znao sam.
- Onda, zbog ljubavi?
- Ko to zna? Ne znam šta je drugo mogao očekivati u zemlji gde je jedna
polovina ljudi ubijala drugu u ime nekih šarenih krpa...
- Izabela?
- Ne znam... Taj deo zagonetke još nisam rešio.
- Da li je to ista ona Izabela koja se kasnije udala za knjižara Semperea?
Vilahuana je pogleda, prilično iznenađen.
- Kako vi to znate?
- Recimo da imam svoje izvore.
- Koje bi valjalo da podelite sa mnom.
- Čim budem mogla. Imate moju reč. Dakle, to je ista osoba?
- Da. Upravo ona. Izabela Žisper, kći vlasnika bakalnice Žisper iza bazilike
Santa Marija del Mar, kojoj je sudbina odredila da postane Izabela Sempere.
- Verujete li da je Izabela bila zaljubljena u Davida Martina?
- Podsećam vas da se udala za knjižara Semperea, a ne za njega.
- To ništa ne dokazuje.
- Pretpostavljam da ne.
- Jeste li je upoznali? Izabelu?
Vilahuana potvrdi.
- Bio sam na svadbi.
- Da li vam je delovala srećno?
- Sve mlade su srećne na dan svadbe.
Ovog puta se ona zlobno osmehnu.
- A kakva je bila?
Čovek spusti pogled.
- Razgovarao sam s njom samo dva ili tri puta.
 - Ali ostavila je nekakav utisak.
- Da, Izabela je ostavljala utisak.
- I?
- Učinila mi se kao jedna od onih retkih osoba koje od ovog pasjeg sveta čine
mesto koje vredi posetiti.
- Bili ste na sahrani?
Vilahuana polako klimnu.
- Da li je istina da je umrla od kolere?
Senka se raširi po novinarevom licu.
- Tako su rekli.
- Ali vi u to ne verujete.
Novinar je odmahnuo.
- Zašto mi onda ne ispričate ostatak priče?
- Iskreno, to je veoma tužna priča koju bih želeo da zaboravim.
- Zato već toliko godina pišete knjigu o njoj? Knjigu koju, što pretpostavljam
da znate, nikad nećete moći da objavite, bar ne u ovoj zemlji...
Vilahuana se tužno osmehnu.
- Znate li šta mi je David Martin rekao kad sam ga video poslednji put? To je
bilo kad smo nas trojica, Mateiš, on i ja, malo više popili u Šampanjetu da
proslavimo to što je Mateiš završio prvu knjigu Lavirinta.
Alisa je odmahnula glavom.
- Ne znam zašto je razgovor skrenuo na onu banalnu temu o piscima i
alkoholu. Martin, koji je mogao da popije punu kadu žestokog pića a da ne izgubi
lucidnost, reče mi te noći nešto što nikad nisam zaboravio. „Čovek pije da bi se
sećao, a piše da bi zaboravio.”
- Možda nije bio lud kao što se činilo.
Vilahuana potvrdi ćutke, lica preplavljenog sećanjem.
- Ispričajte mi, onda, šta tolike godine pokušavate da zaboravite - reče Alisa.
- Nemojte mi posle reći da vas nisam upozorio.

Odlomak
ZABORAVLJENI:
VIKTOR MATEIŠ I KRAJ IZGUBLJENE GENERACIJE BARSELONE
Serhija Vilahuane (Destino, Barselona, 1989)

Ovako glasi prvi odeljak divertimenta raskošne ironije pod naslovom Mastilo i
sumpor, koji je 1933. godine napisao Viktor Mateiš, verovatno inspirisan
nedaćama svog prijatelja i kolege Davida Martina:

Ne morate biti Gete kako biste znali da se, kad-tad, svaki pisac koji je zaslužio tu
titulu sretne sa svojim Mefistofelesom. Oni dobrog srca, ako postoje, predaju mu
svoju dušu. Ostali mu prodaju duše naivnih koji im se nađu na putu.

Viktor Mateiš, koji je titulu zaslužio i osvojio svojim zalaganjem, sreo je svog
Mefistofelesa jednog jesenjeg dana 1937. godine.
Ako je živeti od književnosti do tog trenutka već bilo žongliranje, izbijanje
rata pregazilo je ono što je ostalo od nestabilne izdavačke mašinerije u kojoj je
Mateiš nalazio svoju svrhu i oslonac. Pisalo se i dalje, ali novi vladajući žanrovi
bili su propaganda, pamflet i panegirik u službi grandioznih ciljeva natopljenih
bukom i krvlju. U roku od nekoliko meseci, Mateiš je ostao, kao toliki drugi, bez
načina da zaradi za život drugačije do tuđom milošču i slučajem, koji se u to
vreme kladio na propast.
Njegovi poslednji izdavači, kojima je poverio serijal romana Lavirint duhova,
behu duet promućurne gospode zvane Reveljs i Badens. Badens, poznati
gurman i poznavalac finih jela i plodova zemlje, privremeno se povukao u svoju
kuću u Ampurdanu da gaji paradajz i posmatra tajne tartufa čekajući da ludost
vremena pronađe svoj trenutak sklada. Badens je bio rođeni optimista kojem je
ratni metež izazivao mučninu i koji je želeo da veruje kako sukob neće trajati
više od dva-tri meseca, posle kojih će se Spanija vratiti u svoje prirodno stanje
haosa i burleske, gde uvek ima mesta za književnost, birana jela i posao. Reveljs,
fini istraživač opsenarstva moći i političkog teatra, odlučio je da ostane u
Barseloni i svoje kancelarije ostavi otvorene, makar bio ispod nule. Književno
izdavaštvo prešlo je u neizvestan limb i glavnina posla bila je sabrana na
štampanje harangi, pamfleta i uzornih epopeja u slavu trenutnih junaka, a oni su
se menjali iz nedelje u nedelju zahvaljujući prikrivenim borbama i naslućivanom
podzemnom građanskom ratu - unutar objavljenog građanskog rata protiv
republikanske strane. Manje optimističan od svog ortaka, koji mu je i dalje slao
divne gajbe paradajza i drugog povrća, Reveljs je nanjušio da će to trajati dugo i
da će se završiti loše da lošije ne može biti.
Reveljs i Badens, ipak, nastaviše da iz svoje ušteđevine plaćaju neku malu
platu Mateišu, kao akontaciju za buduće knjige. Mateiš, uprkos njihovoj
diskretnosti, prihvatao je to nerado. Reveljs nije mario za njegovo oklevanje i
insistirao je. Kad bi diskusija neizbežno došla do skrupula ili do onoga što je
izdavač označavao kao „prenemaganje onoga ko još nije počeo stvarno da
gladuje”, poklanjao mu je svoj lukav osmeh i uveravao ga: „Viktore, zbog nas
nemojte plakati, ja ću se već pobrinuti za to da nam sve što smo vam unapred
platili jednog dana nadoknadite.”
Zahvaljujući pomoći svojih izdavača, Mateiš je postizao da njegova porodica
ima šta da stavi u usta, a ta situacija je postajala privilegija.
Većina njegovih kolega nalazila se u znatno većoj nemaštini, s vrtoglavom
prognozom. Neki su prišli borcima, u nastupu strasti i romantike.
„Iskorenićemo pacova fašizma iz njegove gnjile jazbine”, recitovali su. Više nego
jedan prebacio mu je što im se i on nije pridružio. Beše to vreme kad su mnogi
ljudi za kredo i savest uzimali propagandne plakate koji su prekrivali zidove
grada. „Ne zaslužuje slobodu onaj ko nije spreman da se bori za nju”, govorili su
mu. Mateiša, koji je slutio da su u pravu, grizla je savest. Da li je trebalo da ostavi
Suzanu i njihovu kćer Arijadnu u kući na brdu i da krene protiv trupa takozvane
nacionalne strane? „Ne znam o kojoj naciji govore, ali ta nije moja”, reče mu
prijatelj kojeg je ispraćao na stanici, „a nije ni tvoja, iako nemaš hrabrosti da
izađeš da je braniš.” Mateiš se vrati kući stideći se sebe. Kad je stigao, Suzana ga
zagrli i rasplaka se, drhteći. „Nemoj nas ostavljati”, preklinjala ga je. „Tvoja
domovina smo Arijadna i ja.”
Kako je sukob napredovao, Mateiš je otkrio da više ne može da piše. Sedeo je
satima za pisaćom mašinom, pogleda izgubljenog na horizontu. S vremenom je
počeo skoro svakodnevno da silazi u grad, da traži prilike, kako je govorio, ili da
pobegne od sebe. Većina njegovih poznanika prosila je u to vreme za usluge na
mutnom crnom tržištu vazalstava i kmetstava koje se širilo u senci rata. Među
izgladnelim piscima proširio se glas kako Mateiš od Reveljsa i Badensa dobija
nepovratnu platu. Njegov stari prijatelj Martin već ga na to beše upozorio:
„Zavist je gangrena pisaca, trunemo živi dok nas zaborav ne pokosi bez
razmišljanja.” Posle nekoliko meseci, njegovi prijatelji nisu ga više poznavali.
Kad bi ga videli izdaleka, prelazili su na drugu stranu ulice, došaptavali se među
sobom, smehom pokazujući svoje omalovažavanje. Neki su prolazili pored njega
i spuštali pogled.
Prvi meseci sukoba uvukli su Barselonu u neku čudnu letargiju strahova i
internih čarki. Fašistička pobuna u gradu doživela je krah prvih dana posle
udara i neki su želeli da veruju da je rat ostao daleko, da to neće biti ništa više
od još jednog junačenja hrabrih generala postrojenih po visini i besramnosti i
da je pitanje nedelja kad će se sve vratiti u uzavrelu normalu svojstvenu javnom
životu zemlje. Mateiš nije više verovao u to. I bojao se. Znao je da građanski rat
nikad nije jedan, nego da je skup malih, ili velikih, učaurenih međusobnih borbi.
Njegovo službeno pamćenje hroničara uvek je bilo ušančeno s pobedničke ili
gubitničke strane, ali nikad to nije bilo pamćenje onih uhvaćenih između dve
strane, onih koji retko upale fitilj požara. Martin je često govorio kako se u
Spaniji protivnik potcenjuje, a onaj što se kreće slobodno i ne nosi vodu ni na
jednu vodenicu prezire. Mateiš mu svojevremeno nije poverovao, ali počinjao je
da misli da je jedini greh koji se u Španiji ne prašta to da se ne opredeliš za neku
stranu i da odbijaš da priđeš jednom ili drugom stadu. A gde su stada jaganjaca,
uvek se pojave gladni vukovi. Mateiš, na svoju žalost, beše to sve naučio i počeo
da njuši krv u vazduhu. Biće vremena kasnije da se pokopaju mrtvi i da se ljudi
posvete pričama. Bilo je vreme da se izvade noževi i krunišu niskosti. Ratovi
prljaju sve, ali čiste sećanje.
Tog zlokobnog dana 1937. godine, kad će se njegova sudbina okrenuti, Mateiš
je sišao u grad da se sretne s Reveljsom. Kad god bi se našli, izdavač ga je vodio
na ručak u restoran Velodromo, koji se nalazio blizu kancelarija izdavačke kuće
Orbe na Aveniji Dijagonal, i ponudio bi mu ispod ruke koverat s nešto novca
kako bi mogao da prehrani porodicu još koju nedelju. Tog dana, Mateiš je prvi
put odbio da primi koverat. Ovako opisuje scenu u svojim Sećanjima na tamu,
nekoj vrsti romaneskne hronike o ratu i godinama koje će ga odvesti u tamnicu,
koja nikad nije objavljena i u kojoj je i on jedan lik, viđen od strane sveznajućeg
pripovedača, što bi mogla, ili ne, da bude Parka:

Stakleni ulaz velikog restorana Velodromo uzdizao se tamo gde Ulica Muntane
gubi svoju plemenitu kosinu, na svega nekoliko koraka od Avenije Dijagonal.
Tamo, u svetlosti akvarijuma i pod krovom civilne katedrale, nudilo se utočište i
sala boje cikorije onima koji su još pretendovali na to da veruju da život ide
dalje i da će sutra, ili prekosutra, biti novi dan. Reveljs bi uvek izabrao sto u uglu
odakle je mogao da vidi ceo lokal i primeti svakoga ko ulazi i izlazi.
- Ne, gospodine Reveljse. Ne mogu više da primam vašu milostinju.
- Nije to milostinja, već ulaganje. Znajte da smo Badens i ja ubeđeni da ćete za
deset ili dvadeset godina vi biti jedan od najčitanijih pisaca u celoj Evropi. Ako
ne bude tako, ja idem u popove, a Badens će tartufe zameniti mortadelom.
Kunem vam se nad ovom porcijom puževa na žaru.
- Vi i vaše pošalice.
- Uzmite novac, učinite mi uslugu.
- Ne.
- Milioni Španaca, a ja nađem jednog jedinog koji ne prima pare ispod stola.
- Šta vam kaže vaša staklena kugla?
 - Vidite, Viktore, ja bih rado prihvatio od vas jednu knjigu u zamenu za
akontaciju, ali sad je ne možemo objaviti. To vam je jasno.
- Onda ću morati da sačekam.
- Mogu proći godine. U ovoj zemlji ima ljudi koji se neće smiriti dok ne
masakriraju jedni druge. Ovde su ljudi, kad neki od njih izgube pamet, a to je
često, kadri da pucaju u noge ako veruju da će tako suseda ostaviti šepavog. Ovo
se neće skoro završiti. Verujte mi.
- Onda je bolje umreti od gladi nego ostati na nogama i to gledati.
- Vrlo herojski. Izvinite što mi ne teku suze od ganuća. Da li to želite svojoj
ženi i svojoj kćeri?
Mateiš zatvori oči i utonu u svoj jad.
- Ne govorite to.
- Onda vi ne govorite gluposti. Uzmite novac.
- Vratiću vam sve, do poslednje pare.
- Nisam nikad sumnjao u to. Hajde, pojedite nešto, niste još ništa okusili. I
ponesite hleb kući. Da, i svratite do izdavačke kuće, ima gajbi finog povrća iz
Ampurdana koje vam šalje Badens. Molim vas da to odnesete, kancelarija mi liči
na piljarnicu.
- Već odlazite?
- Imam nekog posla. Čuvajte se, Viktore. I pišite, jednog dana ćemo ponovo
objavljivati i, videćete, obogatićemo se na vama.
Mateiš je znao da je došao samo da mu preda novac i da, pošto je zadatak
obavio, više voli da se povuče kako bi mu uštedeo sramotu i poniženje zbog
toga što nije sposoban da izdržava svoju porodicu. Mateiš je završavao svoj
obrok i trpao preostali hleb u džepove kad se neka senka raširila preko stola.
Podiže pogled i susrete se s mladim čovekom odevenim u ostatke iskrzanog
odela, s torbom kakvu su upotrebljavali oni što su se gomilali po sudovima i
matičarskim kancelarijama. Ta osoba je izgledala previše krhko i nemoćno da bi
bila politički komesar koji je došao da ga vodi.
- Da li će vam smetati da sednem?
Mateiš je odmahnuo.
- Zovem se Brijans. Fernando Brijans. Ja sam advokat, iako se to ne bi reklo.
- Viktor Mateiš, pisac, iako se ni to ne bi reklo.
- Kakva vremena, zar ne? Onaj ko je neko izgleda kao niko, a onaj ko do pre
koji dan nije bio niko sad previše liči na sebe.
- Advokat i filozof, kao što vidim.
- I sve po veoma tržišnoj ceni - saglasi se Brijans.
 -Voleo bih da vas unajmim da branite moju ljubav prema samom sebi, ali
bojim se da oskudevam u fondovima.
- Ne bojte se. Klijenta već imam.
- Ko sam onda ja u toj priči? - upita Mateiš.
- Srećan umetnik koji je izabran za jedan veoma unosan posao.
- Ah, tako? A ko je vaš klijent, ako smem da pitam?
- Jedan čovek koji je surevnjiv na svoju intimu.
- Ko to nije?
- Onaj ko je nema.
- Zaboravite za trenutak filozofa i pozovite advokata - preseče ga Mateiš. - Šta
mogu da učinim za vas ili vašeg klijenta?
- Moj klijent je čovek od velike važnosti i znatnog bogatstva. On je od onih za
koje se obično kaže da imaju sve.
- To su oni što uvek žele više.
- U ovom slučaju, više uključuje vaše usluge - pobliže objasni Brijans.
- Koje usluge može pružiti pisac u ratnim vremenima? Moji čitaoci ne žele da
čitaju, žele da ubijaju jedni druge.
- Da li ste nekad pomišljali da napišete neku biografiju? - upita advokat.
- Ne, pišem fikciju.
- Moglo bi se dokazati da ne postoji žanr fiktivniji od biografskog.
- S mogućim izuzetkom autobiografije - saglasi se Mateiš.
- Upravo tako. Kao romanopisac, prihvatićete: u času istine priča je priča.
- Kao romanopisac, primam samo akontaciju. Ako je moguće, u kešu.
- Doći ćemo do toga. Ali, samo da prodiskutujemo, hronika je u teoriji
sastavljena od reči, jezika. Zar ne?
Mateiš uzdahnu.
- Sve je sastavljeno od reči i jezika - odgovori. - Čak i sofizmi jednog advokata.
- A šta je pisac do radnik na jeziku? - postavio je pitanje Brijans.
- Neko bez profesionalne perspektive kad ljudi prestanu da upotrebljavaju
mozak i počnu da misle donjim stomakom, da ne kažem nešto drugo.
- Vidite? Čak i u sarkazmu imate notu elegancije.
- Zašto ne pređete na stvar, gospodine Brijanse?
- Ni moj klijent ne bi to mogao bolje reći.
- Kad smo već kod sarkazma, ako je vaš klijent toliko važan i moćan, niste li vi
odveć skroman advokat za njega? Bez uvrede.
- Ne vređate me. U stvari, vi ste sasvim u pravu. Predstavljam ga indirektno.
- Hoćete li objasniti? - reče Mateiš.
 - Moje usluge zatražila je jedna ugledna advokatska kancelarija koja
predstavlja klijenta.
- Baš ste srećnik. A zašto se ovde nije pojavio neko iz te ugledne kancelarije?
- Zato što je u nacionalnoj zoni. Tehnički, jasno. Klijent lično je u Švajcarskoj,
mislim.
- Molim?
- Moj klijent i njegovi advokati su pod patronatom i zaštitom generala Franka
- objasni Brijans.
Mateiš sa strahom pogleda prema stolovima oko sebe. Nije mu se činilo da ih
neko sluša ili obraća pažnju na njih, ali bilo je to vreme sumnje, kad su čak i
zidovi ćulili uši.
- To mora da je šala - reče Mateiš spuštajući glas.
- Uveravam vas da nije.
- Učinite mi uslugu i udaljite se. Praviću se da vas nisam ni video ni čuo.
- Verujte mi da vas potpuno razumem, gospodine Mateišu, ali ne mogu to da
učinim.
- Zašto ne?
- Zato što, ako izađem na ona vrata a da nisam ugovorio vaše usluge, ne
verujem da ću sutra biti živ. A to važi i za vas i vašu porodicu.
Zavladala je duga tišina. Mateiš ščepa za revere advokata Brijansa, koji ga je
posmatrao s beskrajnom tugom.
- Vi govorite istinu... - promrmljao je, više za sebe nego za svog sagovornika.
Brijans potvrdi. Mateiš ga pusti.
- Zašto ja?
- Klijentova supruga je vaša vatrena čitateljka. Kaže da joj se sviđa kako
pišete. Pogotovo ljubavni romani. Ostali ne toliko.
Pisac prinese ruke licu.
- Ako vam je za utehu, plata je da ne može biti bolja - dodade Brijans.
Mateiš pogleda Brijansa kroz prste.
- A vas, kako vas plaćaju?
- Puštaju me da i dalje dišem i preuzimaju moje dugove, koji nisu mali. Uvek i
samo ako vi kažete „da”.
- A ako kažem „ne”?
Brijans sleže ramenima.
- Čujem da su danas plaćene ubice u Barseloni veoma jeftine.
- Kako da znam... kako vi znate da su pretnje verodostojne?
Brijans spusti pogled.
 - Kad sam postavio to pitanje, poslali su mi paket s levim uhom mog partnera
iz kancelarije, Husida. Rekli su da će mi svakog dana u kojem ne dobiju odgovor
poslati po paket. Već sam vam objasnio da je ubilačka radna snaga u gradu
jeftina.
- Kako se zove vaš klijent?
- Ne znam.
- Onda, šta znate?
- Da se ljudi koji rade za njega ne šale.
- A on?
- Znam da je bankar. Značajan. Znam, ili naslućujem, da je jedan od dvojice ili
trojice bankara koji finansiraju vojsku generala Franka. Znam, stavili su mi to do
znanja, da je on čovek tašt i veoma osetljiv na sud istorije, a njegova supruga,
koja je, kao što rekoh, velika čitateljka i obožavateljka vašeg dela, ubedila je svog
supruga da mu je neophodna biografija koja će uobličiti njegove uspehe,
njegovu veličinu i njegov čudesan doprinos dobru Spanije i sveta.
- Svaki kurvin sin hoće biografiju, najlažljiviji žanr u celom katalogu - presudi
Mateiš.
- Neću ja biti taj koji će vam to osporavati, gospodine Mateišu. Želite li da
čujete bolji deo?
- Mislite na onaj da ostanem živ?
- Sto hiljada peseta uplaćenih na vaš račun u Nacionalnoj banci Švajcarske pri
prihvatanju posla i sto hiljada po objavljivanju knjige.
Mateiš ga je gledao zgranuto.
- Dok varite tu cifru, dozvolite da vam objasnim postupak. Po prihvatanju i
potpisivanju ugovora, počećete da na svakih petnaest dana, dok se rad bude
odvijao, dobijate platu posredstvom moje kancelarije, bez smanjenja ukupne
svote vašeg honorara. Naknadno će vam stići, takođe mojim posredovanjem,
dokument koji izgleda već postoji, sa sadržajem prve verzije biografije mog
klijenta.
- Znači, ja nisam prvi?
Brijans ponovo sleže ramenima.
- Šta je bilo s mojim prethodnikom? - upita Mateiš. - I njega su vam poslali u
paketima?
- Ne znam. Koliko sam razumeo, klijentova supruga je procenila da njegovom
radu nedostaju stil, klasa i savoir faire.
- Ne znam kako se možete šaliti s nečim takvim.
- Bolje bi bilo da se bacim pod točkove u metrou. Bilo kako bilo, taj dokument,
koji se, po onome što su mi rekli, nalazi u veoma rudimentarnom stanju,
poslužiće vam za dokumentaciju i osnovu. Vaš zadatak je da napišete uzornu
biografiju počev od činjenica koje će vam na tim stranama biti predate. Za to
raspolažete rokom od godinu dana. Posle pregleda klijentovih primedaba,
raspolagaćete s još šest meseci kako biste uključili tražene izmene, uglačali
tekst i pripremili rukopis tako da bude prihvatljiv za štampanje. I, ako mi
dozvolite komentar, najbolje je što ne morate da potpišete knjigu i niko nikad ne
mora znati da ste je vi napisali. Zapravo, vaše i moje ćutanje neizbežan su
zahtev za transakciju.
- Zašto?
- Možda je odmah trebalo da vam kažem da je knjiga u stvari autobiografija.
Napisaćete je u prvom licu i potpisaćete mog klijenta.
- Pretpostavljam da već ima naslov.
- Pokušaj. Ja, XXXXXX: sećanja jednog spanskog finansijera. Verujem da se
predloži prihvataju.
Mateiš tad učini nešto što ni on ni Brijans nisu očekivali. Zasmejao se. Smejao
se dok mu nisu potekle suze i gosti u lokalu okrenuše se da ih pogledaju ispod
oka, pitajući se kako neko još može biti raspoložen za grohotan smeh usred tog
zaoštravanja. Kad je povratio staloženost, Mateiš je duboko udahnuo i pogledao
Brijansa.
- Razumem li da je to „da”? - upita advokat, pun nade.
- Postoji li alternativa?
- Da vama i meni prosviraju glavu na ulici sutra ili prekosutra i da to učine i s
vašom porodicom i, malo kasnije, s mojom.
- Gde da potpišem?
Nekoliko dana kasnije, posle kataloga nesanice, košmara i kabale, Mateiš više
nije mogao i otišao je kod svog izdavača u Orbe. Reveljs nije lagao: prostorijama
se širio miomiris finog vrta u Ampurdanu. Čitave gajbe iz Badensovog svetilišta
povrća nizale su se hodnicima, među naslaganim knjigama i neotvorenim
kovertama neplaćenih računa.
Reveljs pažljivo sasluša njegov opis događaja, njušeći sjajan paradajz kojim se
igrao u ruci.
- Kako vam se čini? - upita Mateiš pošto završi priču.
- Božanstveno. Samo od mirisa mi se otvara apetit - izjavi Reveljs.
- Mislio sam na svoju dilemu - insistirao je Mateiš.
Reveljs spusti paradajz na sto.
- Da niste mogli ništa osim da pristanete - izjavi.
 - Kažete mi to zato što znate da to želim da čujem.
- Kažem vam to zato što mi se sviđa da vas vidim živog jer nam dugujete
novac koji očekujemo da povratimo jednog dana. Da li ste već dobili hrpu
papira?
- Deo.
- I...?
- Da povratiš.
- Očekivali ste Šekspirove sonete?
- Ne znam šta sam očekivao.
- Bar ste sigurno počeli da pretpostavljate i mora da već znate o kome je reč.
- Imam ideju - reče Mateiš.
Reveljsove oči sijale su unapred.
- Pričajte...
- Sudeći po onome što sam pročitao, mislim da je reč o Ubaku.
- Migel Anhel Ubak? Mili bože... Barutni Bankar?
- Izgleda da ne voli da ga tako zovu.
- Neka se jebe. Ako ne voli, neka finansira socijalni rad, a ne rat.
- Šta vi znate o njemu, vi koji sve o svima znate? - ispitivao je Mateiš.
- Samo o onima koji su važni - bio je precizan Reveljs.
- Poznato mi je da u sirotanima i raji ne vidite romantiku.
Reveljs je ignorisao tu žaoku, fasciniran kao što je bio intrigom visoke klase.
Promolio je glavu kroz vrata svog kabineta i pozvao jednu od svojih osoba od
poverenja, Lauru Frankoni.
- Laura, dođite na časak, ako možete...
Dok su čekali, Reveljs je nemirno šetkao po svom kabinetu. Ubrzo, preskačući
gajbe luka i praziluka, pojavi se na vratima Laura Frankoni, koja se, ugledavši
Mateiša, nasmeši i priđe mu da ga poljubi. Sitna i živahna, Laura je bila jedan od
onih mozgova u aktivnoj službi koji su činili da ta kuća dejstvuje svilenom
rukom.
- Kako vam se čini parada voća i povrća? - upita. - Da vam dodam koju tikvicu?
- Ovde prisutan prijatelj Mateiš napravio je pakt s bogovima rata- reče
izdavač.
Predmet aluzije uzdahnu.
- Zašto ne stanete na prozor i ne viknete to u megafon? - ispitivao je Mateiš.
Laura Frankoni pritvori vrata kabineta i pogleda ga zabrinuto.
- Ispričajte joj - reče Reveljs.
Mateiš je posluži skraćenom verzijom događaja, koja je Lauri ipak bila
dovoljna da popuni ostatak između redova. Kad je završio, samo je stavila ruku
na piščevo rame, preneražena.
- I za sve to taj kurvin sin, Ubak, već ima izdavača koji će mu objaviti tu
nakaradu? - upita Reveljs.
Laura ga preseče pogledom.
- Samo nišanim poslovnu priliku - dodade Reveljs. - Ne znam otkud toliko
prenemaganja u ovim vremenima.
- Bio bih vam zahvalan na pomoći i savetu - podseti Mateiš.
Laura ga uze za ruku i pogleda ga u oči.
- Prihvatite novac. Napišite tom razmetljivcu šta želi i izgubite se iz ove
zemlje, zauvek. Moja preporuka je Argentina. Velika prostranstva i šnicle, da
umreš.
Mateiš pogleda Reveljsa.
- Amin - reče izdavač. - Ni ja ne bih umeo bolje da objasnim.
- Postoji li predlog koji ne uključuje prelazak preko sveta i porodicu u
izgnanstvu?
- Vidite, Mateišu: šta god da uradite, nastradali ste. Ako pobedi Ubakova
strana, a ona ima mnogo više bodova, nos mi govori da će mu, kad mu jednom
obavite posao, vaše postojanje postati neprijatno i da će više voleti da vas
nema. A ako pobedi Republika i neko sazna da ste sarađivali s jednim od
Frankovih zelenaša, vidim vas u tajnoj policiji s plaćenim svim troškovima.
- Fantastično.
- Možemo vam pomoći da odleti te. Badens ima veze s pomorskom
trgovačkom kompanijom i možemo vas prebaciti u Marselj u roku od nekoliko
dana. A odatle - kuda hoćete. Ja bih poslušao gospođicu Lauru i otišao bih u
Ameriku. Severnu ili Južnu, svejedno. Samo da se okean nađe između vas.
- Dolazićemo vam u posetu - potvrdi Laura. - Naravno, ako ne budete morali
sve da nas primite na pansion, s obzirom na ritam u kojem se ova zemlja kreće...
- I donećemo vam paradajza i drugog povrća kao prilog uz ona roštiljanja za
dvesta hiljada peseta od ratnog plena - prognozirao je Reveljs.
Mateiš je duvao.
- Moja žena ne želi da ide iz Barselone.
- Predosećam da joj ništa od ovoga niste ispričali - reče Reveljs.
Mateiš odmahnu. Reveljs i Laura Frankoni razmeniše poglede.
- Ni ja ne želim da idem nikuda - reče pisac. - Ovo je moja kuća, u dobru i u zlu.
Nosim je u krvi.
- Tako je i s malarijom, i nije uvek najzdravija - napomenuo je Reveljs.
 - Imate li neku vakcinu za Barselonu?
- U dnu duše, razumem vas. I ja bih se isto osećao. Doduše, da vidim sveta, i
još s dobro popunjenim džepovima - to ne bih odbio. Ali ne morate sad odlučiti.
Imate godinu i po dana za razmišljanje. Dok ne predate knjigu i dok traje rat, sve
će biti zaustavljeno. Ponašajte se kao i s nama, nikad nam ne ispunjavate rokove
i držite nas ni tu ni tamo...
Laura ga potapša po ramenu u znak podrške. Reveljs uze čudesan primerak
divlje flore Ampurdana i pruži mu ga.
- Paradajzić?

Preživeo je samo deo rukopisa Sećanja na tamu, međutim, sve navodi na to

da je Mateiš odlučio da položi oružje pred okolnostima. Nema naznaka da je
predao prvu verziju autobiografije Migela Anhela Ubaka dok se nije već dobrano
zašlo u 1939. godinu. Kad je rat došao do svog kraja i pobedničke frankističke
trupe ušle u Barselonu, Mateiš je još radio na popravkama i izmenama koje su
tražili od njega, mahom verovatno Federika, Ubakova supruga, koja je spojila
svoje obožavanje fašizma sa izraženim senzibilitetom za umetnost i
književnost. Predavši poslednju verziju knjige, Mateiš se, možda pošto je
promislio da li da posluša savet svojih izdavača i ode iz zemlje sa svojom
porodicom i svojim honorarom, oglušio o upozorenje i odlučio da ostane.
Najverovatniji razlog za tu odluku koju je stalno odlagao beše to što je njegova
žena ponovo zatrudnela noseći njihovu drugu kćer.
U to vreme, Ubak se već beše vratio u Španiju, trijumfalan, uživajući u
najoduševljenijim nivoima slave i zahvalnosti visoke lestvice režima
zahvaljujući tome što je radio kao bankar nacionalnog krstaškog pohoda. Behu
to vremena osvete, ali i odštete. Preuređivala su se sva područja španskog
života i u zaborav, unutrašnje izgnanstvo ili bedu palo je onoliko ljudi koliko se
sledbenika uzdiglo na položaje moći i prestiža. Nije bilo ni jednog jedinog kutka
javnog života gde ta čistka nije sprovedena s neumoljivom revnošću. Promene
boja, veoma ukorenjena tradicija na poluostrvskom tlu, graničile su se s
filigranstvom. Rat je ostavio stotine hiljada mrtvih, ali još više zaboravljenih i
prokletih. Mnogi Mateišovi stari poznanici i prijatelji koji su ga ranije toliko
prezirali sad su se javljali očajni, preklinjući za njegovu pomoć, njegovu
preporuku, njegovu milostinju. Većina će uskoro završiti u zatvoru, gde će
provesti godine pre nego se ono što od njih ostane ugasi zauvek. Neki su
likvidirani bez ikakvih obzira. Drugi su oduzeli sebi život ili umrli, od bolesti ili
tuge.
 Neki, najpretenciozniji i s najmanje talenta, kao što se da pretpostaviti,
promenili su stranu i napredovali, kao sluge i udvorice režima, do položaja do
kojeg ne bi mogli stići sopstvenim zaslugama. Politika je često utočište
osrednjih i propalih umetnika. Tamo mogu da se rašire, da steknu moć kojom će
mahati kao lepezom i, iznad svega, da se osvete svima onima koji su svojim
radom i talentom uspeli u onome što oni nikad nisu ni okrznuli, istovremeno
izjavljujući, sa izrazom svetaca i mučenika, da sve to čine u službi domovine.
U leto 1941. godine, dve nedelje po rođenju Sonje, druge kćeri Suzane i
Viktora Mateiša, odigrao se neobičan događaj. Uživali su u sunčanom i mirnom
nedeljnom danu u svojoj kući na putu De las Agvas kad su začuli kako se
približava kolona automobila. Iz prvog izađoše četiri naoružana čoveka u
odelima. Mateiš se uplaši najgoreg, ali tad vide da iz drugih kola, mercedesa
skoro identičnog onom koji je vozio generala Franka, izlazi gospodin posebnih
manira i kretnji u pratnji plavokose dame optočene draguljima i odevene kao da
je krenula na kraljičino krunisanje. Bili su to Migel Anhel Ubak i njegova supruga
Federika.
Mateiš, koji svojoj supruzi nikad nije otkrio istinu o knjizi u koju je sahranio
više od godinu i po svog života - knjizi koja je spasla njihov - oseti kako se
zemlja otvara pod njegovim nogama. Suzana, zbunjena, upita ko su ti tako slavni
posetioci koji su ušli u njihov vrt. Donja Federika je bila ta koja će tokom tog
dugog popodneva govoriti za njega. Kad se don Migel Anhel Ubak povukao u
Mateišovu u radnu sobu, da bi s njim porazgovarao o muškim stvarima uz
brendi i kubanske cigare (koje je doneo na dar), donja Federika je postala
najbolja prijateljica sirote plebejke koja se jedva držala na nogama, još slaba od
drugog porođaja. I pored toga, donja Federika ju je pustila da ode u kuhinju da
spremi čaj koji se nije udostojila ni da takne, kao ni kolače toliko suve da ih ona
ne bi dala ni psima, i posmatrala ju je kako hramlje, sve u društvu tih dveju
devojčica, Arijadne i male Šonje, koje, neobjašnjivo, behu nešto najlepše što je
videla u svom životu. Kako je moguće da su se dva tako umiljata bića, tako puna
života i svetlosti, rodila od tog para mrtvog od gladi? Dobro, možda je Mateiš
imao nešto dara, ali i dalje je bio kao i ostali umetnici: sluga; osim toga, jedina
zaista dobra knjiga koju je napisao bila je Kuća čempresa. Ostale nisu bile ništa
naročito i razočarale su je svojim nerazumljivim i jezivim zapletima. Već mu je
to rekla stisnuvši mu ruku, razočarana i njegovim rezervisanim držanjem, kao
da se nije obradovao što je vidi. „Zaista dobra bila je samo prva”, reče mu. To što
se oženio tom prostom ženom koja nije umela ni da se obuče ni da razgovara
potvrdilo je njene sumnje. Mateiš joj je poslužio da malo ubije vreme, ali nikad
neće biti među velikanima.
Uprkos tome, donja Federika je sa svojim najboljim osmehom istrpela
društvo te nesrećnice koja se raspadala da joj udovolji ne prestajući da joj
postavlja pitanja o njenom životu, kao da je mogla očekivati da je razume. Jedva
ju je i slušala. Imala je oči samo za ona dva bića. Arijadna ju je gledala
nepoverljivo, kao što čine sva deca, a kad joj je kazala: „Reci mi, dušo, ko je lepši:
tvoja mama ili ja?”, otrčala je da se sakrije iza svoje majke.
Već se smrkavalo kad su Ubak i Mateiš izašli iz radne sobe i don Migel Anhel
im stavi do znanja da je njihova poseta in promptu završena. Don Migel Anhel
zagrli Mateiša i poljubi Suzani ruku. „Vi ste jedan divan par”, izjavi. Mateišovi
ispratiše slavan par do njihovog mercedes benca i videše ih kako polaze s
kolonom vozila u pratnji, pod zapaljenim zvezdanim nebom koje je obećavalo
horizont mira i možda nade.
Nedelju dana kasnije, malo pre svitanja, još dva automobila stigoše do kuće
Mateišovih. Ovog puta, vozila su bila crna, bez registarskih tablica. Iz prvog
izađe čovek u tamnom mantilu koji se predstavi kao narednik Havijer Fumero iz
Socijalne brigade. S njim je bio jedan veoma smerno odeven čovek s naočarima,
kratko ošišan, što mu je davalo izgled birokrate srednjeg nivoa; on nije izlazio iz
automobila i posmatrao je scenu sa suvozačevog sedišta.
Mateiš je izašao da ih dočeka. Fumero ga udari po licu revolverom, što mu je
slomilo vilicu i srušilo ga na zemlju, odakle ga Fumerovi ljudi, dok je on vikao,
pokupiše i odvukoše do jednog automobila. Otirući krv s ruku o mantil, Fumero
potom uđe u kuću i poče da traži Suzanu i devojčice. Pronađe ih kako drhte i
plaču u dnu jednog ormara. Kad Suzana odbi da mu preda devojčice, Fumero je
šutnu nogom u stomak. Uze malu Šonju u ruke i zgrabi za ruku Arijadnu, koja je
plakala obuzeta užasom. Fumero se spremao da napusti sobu kad mu se Suzana
bacila na leđa i zarila mu nokte u lice. Fumero, bez ikakvog izraza, pruži
devojčice jednom od svojih ljudi koji je to posmatrao s praga i vrati se. Ščepa
Suzanu za vrat i baci je na pod. Kleknu na nju pritiskajući joj toraks i gledajući je
u oči. Suzana, ne mogavši da diše, gledala je tog neznanca koji ju je promatrao
smešeći se. Videla je kako iz džepa vadi britvu i rasklapa je. „Izvadiću ti creva i
napraviću ti od njih ogrlicu, kurvo govnjiva , reče joj mirno.
Fumero joj pocepa odeću i poče da se igra nožem kad mu čovek koji beše
ostao u automobilu, birokrata ledenog izgleda, stavi ruku na rame i zaustavi ga.
„Nemamo vremena”, upozori ga.
Ostaviše je tu i odoše. Suzana se, krvareći, odvuče niza stepenice, odakle začu
vozila kako se udaljavaju između drveća, a zatim izgubi svest.
KRAJ PRVOG DELA
1 Aromas de Montierrat (šp.) - žestoko piće poput travarice, s dvanaest lekovitih
trava, pravi se po tradicionalnoj recepturi benediktinaca u manastiru Monserat. (Prim.
prev.)

2 Madridski buvljak. (Prim. prev.)

3 Zarzurla (šp.) - španska opereta s mnogo folklornih elemenata. (Prim. prev.)

4 El Ciego (šp.) - slepi, slepac. (Prim. prev.)

5 Alioli (lp.) - preliv od maslinovog ulja i belog luka. (Prim. prev.)

6 Doslovno: između dva hleba. (Prim. prev.)

7 Ampolla (šp.) - plik, žulj, takođe trbušasta boca. (Prim. prev.)

8 Aluzija na Deus ex machina (lat.) - umesto Boga, spasilac je pikaro, obešenjak, lik
iz španske književnosti. (Prim. prev.)

9 Španska pevačica i filmska glumica (1908-1983). (Prim. prev.)

10 A Pardicus - nepostojeća reč na latinskom; to je prilagođena španska reč pardillo,

što znači naivčina. (Prim. prev.)

11 Katalonski Generalitat, vlada Katalonije. (Prim. prev.)

12 Movimiento Nacional (šp.) - Nacionalni pokret, ili samo Pokret, naziv koji je za
sebe koristio španski fašistički režim. (Prim. prev.)

13 Kolokvijalni naziv za pripadnike Brigade za socijalna istraživanja (šp. Brigada de

Investigacion Social), poznate i pod nazivom Socijalna brigada, zapravo ujne policije
koja je progonila političke protivnike frankizma (osnovana je 1941, a ukinuta 1986.
godine). (Prim. prev.)

14 Carabanchel (Šp.) - deo Madrida i zatvor koji se tamo nalazi. (Prim. prev.)

15 Kraljevska palata u okolini Mackida, službena rezidencija Fransiska Franka.

(Prim. prev.)
16 Castillo del Campo de la Bota (šp.) - nekadašnja tvrđava sagrađena u Barseloni,
posle rata korišćena kao zatvor. (Prim. prev.)

17 Casa de la Caridad (šp.) - Kuća milosrđa, dobrotvorna organizacija. (Prim. prev.)

18 Dečji lik iz knjiga katalonskog pisca i ilustratora Perea Puča (Pere Puig). (Prim.
prev.)

19 Cuerpo General de Policia (šp.) - naziv za špansku policiju u vreme Frankovog

režima. U njenom sastavu bila je i Socijalna brigada.

20 Sagrada Familia (Sveta porodica, šp.) - nezavršena katedrala u Barseloni, remek-

delo Antonija Gaudija. Glavna fasada predstavlja Hristovo rođenje (šp. Natividad).
(Prim. prev.)

21 Colegio de Damas Negras (šp.) - škola koju su vodile časne sestre benediktinskog
reda, poznate kao crne dame zbog svojih crnih odora. (Prim. prev.)

22 Cocido (šp.) - jelo od leblebija, Slično čorbastom pasulju. (Prim. prev.)

23 Arcipreste de Hita (šp.) - španski srednjovekovni pesnik i sveštenik. Poznato je

samo jedno njegovo delo. (Prim. prev.)

24 Žena-vampir, junakinja romana Karmila (1872) irskog pisca Le Fanua. (Prim.

prev.)

25 El Cid (šp.) - srednjovekovni junak opevan u narodnoj poeziji, sličan Marku

Kraljeviću. (Prim. prev.)

26 Deminutiv od Fernando. (Prim. prev.)

27 Karlos Gardel (Šp. Carlos Gardel) - najpoznatiji pevač tanga u prvoj polovini 20.
veka. Karlitos je deminutiv njegovog imena. (Prim. prev.)

28 Gran Capitan (1453-1515) - istorijska ličnost, proslavio se svojom vojnom

veštinom. (Prim. prev.)

29 Donja Ines, lepotica, i Don Huan, zavodnik, likovi iz španske književnosti. (Prim.
prev.)
30 Katalonska narodna igra u kolu. (Prim. prev.)

31 Devica Marija od Monserata, poznata kao Moreneta, zaštitnica Katalonije, nalazi

se u manastiru Monserat. (Prim. prev.)

32 Carajillo (šp.) - kafa pomešana sa žestokim pićem, obično s konjakom. (Prim.

prev.)

33 Garrote (šp.) - sprava za pogubljenje zavrtanjem metalnog obruča oko vrata

osuđenika na smrt, u Španiji ukinuta tek 1978. (Prim. prev.)

34 La Rioja (šp.) - španska provincija na severu zemlje. (Prim. prev.)

35 Penon (šp.) - velika stena, kolonijalni naziv za Gibraltar. (Prim. prev.)

36 Ensanche (šp.) - središnji deo Barselone. (Prim. prev.)

37 Ciudad Condal (šp.) - srednjovckovna titula Barselone, kad je bila glavni grad
grofovije. (Prim. prev.)

38 Avenida de la luz (Šp.) - podzemna galerija otvorena 1940. godine. (Prim. prev.)

39 La Seda (šp.) - fabrika veštačke svile. (Prim. prev.)

40 Barceloneta (šp.) - Mala Barselona. (Prim. prev.)

41 El TBO (šp.) - stripski časopis. (Prim. prev.)