A.B.

DANIJEL

KRALJICA PALMIRE

Knjiga druga

Zlatni okovi
 Prvi deo
Alat
259 - 260. godine posle Hrista
 1

PALMIRA

Tokom meseci koji su usledili venčanju Odenata i Zenobije, stanovnici

Palmire često bejahu u prilici da zadovoljnim pogledom proprate njihov
odlazak u lov. Po njihovom povratku, svi isticaše njenu okretnost, precizan
pogodak i kraljeva očaranost mladom suprugom. Stiže leto sa užasnim
vrućinama. Lov prestade. Zenobija i Odenat se više ne pojaviše van odaja
palmirskog dvorca.
Izrodiše se luda govorkanja koja zajedno sa pustinjskim peskom i
prašinom preletaše Turak Al'lab sa jednog kraja na drugi. Vreme bi ih
ponekad učinilo verodostojnim, ali bi najčešće, poput svakog ljudskog traga
u pustinji, bivala izbrisana sa lica zemlje.
Najpre se pročuše glasine da će njegovo veličanstvo s jeseni krenuti
protiv Šapura, kralja svih kraljeva, vladara Persije, Armenije i Medine. Na
ovu vest se nadoveza još jedna, zapanjujuća: Zenobija će pak sa svoje
strane, poput generala, predvoditi drugu polovinu palmirskih ratnika!
Sve ovo izazva opšti podsmeh i izrugivanje. Sumnjičavi namah
postadoše mudraci.
Znalo se da je Velikog Odenata opčinila lepota mlade supruge. Takođe
se znalo da Zenobija ne beše žena poput ostalih. Međutim, žena nikada ne
predvodi vojsku, a ponajmanje onu protiv Šapura za čiju moć i okrutnost se
nadaleko čulo.
Sam rimski imperator se pribojavao Persijanca. Avgust Valerijan se,
nakon nekoliko izgubljenih bitki, čuvao od ponovnog suočavanja sa
Šapurom. Udobno ušuškan u svojim antiohijskim i emeskim vilama,
dopustio bi, s vremena na vreme, svojim legijama da se sukobe, nasamom
pragu Carstva. Istina je bila da još od Hadrijana i Trajana ni jedan Avgust
nije uspeo da savlada Persijance. Zbog toga im je već odavno bilo prešlo u
naviku da potkradaju rimske i savezničke trezore. Do tog dana, njegovo
veličanstvo je uspevalo da izbegne okršaj koji bi ga koštao nekoliko hiljada
ratnika. Zar sada beše sišao s uma da poveri svoj život, slavu i sam grad
mladoj ženi od nepunih dvadeset godina? Ženi koju je tek bio oženio?
Protiv ovih glasina se podigoše oni koji smatrahu da Zenobijina
sudbina posve mimoilazi razum, prirodnost i čovečnost.
 Zar ljudi bejahu zaboravili njen nenadani povratak iz pustinje nakon
što su je mesecima smatrali preminulom. To je zaista bio povratak! I sami
vodiči karavana bejahu opisali njenu smrt. Međutim, čitav grad ju je video
kada je ušla u Balaminov hram na beloj kamili koja je imala beleg u vidu
crne zvezde. Ta zvezda predstavlja mesto odakle je potekla sveta voda
Dingir - Dusaga, oaze Nebeskog pdjupca!
Zar bog koji je uspeo da je spasi ništavila i izbavi iz sveta mrtvih ne bi
bio u stanju da joj podari i moć ratnika? Uostalom, svi su znali da je
izuzetan lovac!
Zar tokom svog venčanja ne beše sela na kožu pantera koga je ubila
sopstvenom rukom? Pojedini su šapatom tvrdili da je isto tako u stanju i
samog čoveka da dokrajči. Mora biti da su se i dvorjani, poput divljih zveri,
suočili sa njenim ubojitim strelama!
Vremenom su se krišom poverene priče razlile po palmirskim ulicama
poput ulja koje curi iz napuklog vrča.
Svi gosti njegovog veličanstva su imali da saopšte poneku novinu.
Jedni uveravahu da Zenobija i Nurbel, kraljev pratilac u lovu i ratu, rade na
izumu novog oružja. Drugi su pak bili potpuno suprotnog mišljenja. Unutar
dvorskih zidina su takođe kolale priče o njihovoj navodnoj zaveri.
Ovo su bile tvrdnje kraljevog sina, Hajrana, i njegove tetke Ofale. Ona
je predvodila podmuklu bitku oko Velikog Odenata. Ova žestoka rasprava
raskinu, na neko vreme, stara prijateljstva preplavivši dvorac i zlaćane ulice
grada.
Uskoro saznaše za tajnog posetioca Odenatovog. To je bio sedlar iz
Tira, koji je izumeo nekoliko načina pritezanja sedla za konjska leđa kako
bi konjanik imao veću slobodu pokreta.
Naravno, već sutradan, sve porekoše. Sedlar je bio poreklom iz Persije.
Nurbel ga je po tajnom Odenatovom nalogu pronašao na Šapurovom dvoru.
Platili su ga zlatom da na Zenobijinom poprsju izradi kožni oklop.
Dve noći zatim, u taverni, na samom rubu Palmire, nedaleko od
velikih skladišta, jedan trgovac iz Šaraksa je potvrdio prisustvo persijskog
zanatlije na dvoru. Njegova tvrdnja je počivala na slučajnom susretu sa
sedlarevim pomoćnicima. Međutim, njegovo veličanstvo je ovog čoveka
plaćalo zlatom da mu izradi najbolju opremu za konje; opremu koja bi u
potpunosti onemogućila pobedu Šapurovih strelaca.
Nakon nekog vremena, s obzirom na činjenicu da niko od zvanica nije
bio u prilici da svojim očima vidi njegovu radionicu ili njega samog,
zaključiše da se radi o šali.
Staru glasinu potisnu jedna nova. Poput zmijskog klupka, ona obmota
sve dvorske vrtove i šatre. Niko neće moći da vidi persijskog sedlara:
Odenat ga je zaklao kako više nikom ne bi prodao svoje umeće.
Namah se, poput vetra, podigoše noćni šapati.
Govorilo se da je Persijanac pogubljen jer je prilikom izrade oklopa
dotakao Zenobijino poprsje. Navodno, njegovo veličanstvo, koje je bilo isto
toliko ljubomorno koliko i zaljubljeno, to svetogrđe nije moglo da podnese.
Strašne žege popustiše krajem leta. Istovremeno, iz Antiohije, Emeza i
Palestine pristigoše beskonačne kolone rimskih vojnika. Oni su se isticali
raznovrsnom bojom kože i govorili svim jezicima Carstva. Tu je bilo i
plavokosih vojnika iz Panonije i Retije, i tamnoputih iz Nubije i Egipta. Svi
su oni sačinjavali dvadeset četa legije, poklonjene Velikom Odenatu
povodom njegovog venčanja od strane Avgusta Valerijana.
Svaki je, bio legionar ili tribun, lekar ili drvodelja, sa sobom vodio još
i ženu, decu, robove, mazge, konje ili kamile. Govorkanja, koja bejahu
izazvana njihovim dolaskom, utihnuše usled silne buke novopridošlih, u
zapadnom delu grada. Bi priređena velika svečanost. Milosrdni darovi
preplaviše hramove. Napokon se pojavi i njegovo veličanstvo. Sveštenik
Elije i tek pristigli vojnici ga pozdraviše.
Mada pozdrav ne beše isuviše buran.
To je bilo razumljivo jer su vojnici bili premoreni od prevaljenog puta.
Međutim, ovaj nepriličan otpozdrav vojske i hladna Elijeva učtivost prema
gospodaru Palmire, učiniše da svi primete ozlojeđenost na licu njegovog
veličanstva.
Već sutradan, vojnici iskopaše rovove i podigoše odbrambene nasipe,
onom brzinom kojom inače postavljaju svoje šatore od kože i lanenog
platna. Isprazniše čitave magacine kako bi ih nahranili. Saznavši na neki
čudesan način za zbivanja, desetine karavana pristigoše u grad. Trgovina,
koja je oduvek bila na dobrom glasu, sada se rascveta. Svaka zora bi
osvanula sa novom krupnom i sitnom stokom. Na istoku, blizu rasadnika
palmi, podigoše ogromna spremišta. Nekim čudom, sa severa i juga
doteraše trgovci na prodaju nova krda mladih kamila.
Grad najednom nabreknu te se rasejavši gomilu pridošlica proširi na
pustinju. Želja za bogaćenjem je bila tako snažna da trgovci, po svom
dolasku, nikada ne bi odbili da plate porez.
 Brojni šatori zaklanjaše rojeve žena i razigranu decu koja govoraše
nerazumljivim jezicima. Tokom dva meseca, na stotine ih se pridružilo
starcima da, za dva bronzana novčića, od blata načine na hiljade opeka.
Grad se pretvori u veliko gradilište. Postojeće odbrambene zidine
ojačaše novim a zbog prisustva rimskih ratnika produžiše vodovodne
kanale. Legionari pristigli iz čitavog Carstva zahtevaše za svoje bogove,
koji naravao ne bejahu bogovi pustinje, nove oltare i hramove.
Nažalost, ponestade palmirske vode. Izvori, skoro usahli od letnjih
žega, ne mogoše da napoje toliku svetinu. Najpre je obustavljena izrada
opeke. Stranci su imali pravo da na dan po šatoru dobiju jedan meh vode,
što je zadovoljavalo deset žednih usta.
Napokon, jednog jutra, Odenatovi ratnici, pod Nurbelovim
zapovedništvom, sa čitavom intendanturom i konjima premestiše logor
usred oaze Nebeskog poljupca. Iščekujući borbu sa Šapurom, na rodnom
Zenobijinom jezeru, podmiriće žed na hiljade ljudi i isto toliko životinja, i
na taj način olakšati Palmiri snabdevanje vodom. Nagli odlazak ponovo
izazva žamor.
Svi se složiše da ovim, okršaj sa Persijancima postaje neizbežan.
Takođe se prenela vest da Zenobija, zaklonjena od pogleda, u
najtajnovitijim dvorskim vrtovima, neumorno vežba gađanje lukom i
strelom. Sada je bila u stanju da koristi moćne drvene lukove ojačane
strunama i rogom kojima su se obično služili samo stari i iskusni strelci.
Ova glasina je mnogima bila zabavna te su čak i oni koji nikada do
tada nisu videli Zenobiju svojim očima, hvalili njenu lepotu dok jaše svog
konja Jedkivina.
Malo zatim, bogati antiohijski trgovci prinesoše mnoge darove i žrtve
u gradskim hramovima. Upitaše ih za razlog. Odgovoriše polušapatom, da
stvari ne stoje ponajbolje izmedu Velikog Odenata i rimskog prvosveštenika
Elija.
Ovo saznanje, iako ne beše iznenađujuće, izazva strah. Sada se sa
mnogo manje simpatije gledalo na vrevu vojnika po gradu. Deca se čak
drznuše da remete njihov popodnevni odmor u senci rasadnika. Opet se
proču vest da do okršaja sa Šapurovim Persijancima neće ni doći. To je bila
samo dimna zavesa, lukavstvo, i ništa više od toga. Istina je bila da se
njegovo veličanstvo pribojavalo mogućeg podmuklog poteza od strane
Rimljana. Zato je Nurbel odveo svoje čete na Zenobijin izvor. Odenat je
želeo da udalji svoje vojnike od legije i na taj način onemogući
prvosveštenika Elija da ih uhvati u zamku.
Ove priče zaokupiše mnoge umove. Naročito ih je raspredao jedan
jevrejski trgovac iz Emeza koji je na dvoru prodavao drvo sa severa i
robove sa Kapadosa. Taj čovek je tvrdio da je rat već uveliko započeo na
samom dvoru. Njega su, po njegovim rečima, protiv Zenobije, vodili sin
njegovog veličanstva i tetka Ofala, u savezništvu sa prvosveštenikom.
Optuživali su je, ništa manje, da želi da preuzme presto Odenatu.
Oni koji su oduvek uživali u prepričavanju Ofalinih ogovaranja,
podmuklo je podržaše. Pretnja gradu navodno nije poticala iz Rima već od
Zenobije koja je imala pogubni uticaj na svog muža. Tvrdili su nešto još
strašnije: da je Nurbel u toj meri potpao pod njen uticaj da je postao
bezopasan kao dete.
Zbog svega ovoga su ratnici Palmire podigli svoj logor u oazi
Nebeskog poljupca. Sam Nurbel mora da je samo čekao na znak svoje
obožavane gospodarice da se obruši na grad, masakrira legiju i
najverovatnije čitavo stanovništvo!
Činjenica da je sveštenik Elije zahtevao izgradnju ogromnih zidina od
opeke za zaštitu rimskog kampa je samo dodatno potvrdila strahovanja.
Panika zavlada najslabijim umovima. Karavani počeše da napuštaju grad.
Po ceo dan, zabrinuta lica se okretahu ka pustinji. Po savetu odraslih, deca
su provodila čitave dane u visokim palminim krošnjama na ivici pustinje.
Sa velikom ozbiljnošću bi pogledom pretraživali horizont i oblake prašine
koji su mogli da najave napad Nurbelovih ratnika.
Najzad, jednog dana, pred zoru, oglasiše se lovački rogovi sa kupola
Odenatovog dvora. Vrata se otvoriše. Pojavi se starac Šarha, uvek ispijen i
spor. Svojim dugačkim štapom udari četiri puta o pločnik. Po običaju,
pognute glave, objavljuje da će kraljevski par ceo dan obavljati svoju
dužnost u gradskim hramovima.
- Sutra - reče Šarha ne podižući glas, - će se njegovo veličanstvo sa
suprugom pridružiti gospodaru Nurbelu u oazi Nebeskog poljupca kako bi
zajedno poveli palmirske ratnike u boj protiv Šapura Persijanca. Neka oni
koji vole našeg Odenata i Zenobiju prinesu žrtve bogovima za pobedu.
Ova objava nije predstavljala žamor već istinu; prvu istinu nakon
mnogo vremena. Ona je, brže od mušica, uzletela ka nebu iznad grada. Do
sledećeg jutra, dim sa žrtvenih oltara je pokuljao u vidu oblaka iznad
krovova i šatora.
 Pre no što je sunce probilo prvu senku, narod se okupio između osam
stotina dvadeset stubova u svetoj aveniji. Usled skučenog prostora, pojedini
počiniše svetogrđe dodirivajući statue dobročinitelja koje su krasile
velelepnu galeriju.
Zenobija se pojavi u pratnji svoga muža. Iako Odenat beše, kao i uvek,
zadivljujuća pojava, narod je samo nju pratio pogledom.
Suprotno naklapanjima, ona na sebi nije imala oklop. Ramena joj
bejahu prekrivana svilenim kaftanom prošaranim zlatnim i oker nitima. Na
poprsju ležaše tunika sa plavim visuljcima a struk isticaše crveni kožni
opasač. Na njoj se posebno isticaše jagnjeća kožaprošivena perlama za koju
beše udenut nož sa uskim sečivom. Nosila je, poput muža, široke pantalone
koje su skrivale od pogleda njena bedra. One bejahu uvučene u visoke
jahaće čizme utegnute na listovima. Traka od zlata i srebra krasiše njeno
čelo ističući bujnu kosu, rumena usta, i kao gar crne oči.
Začuđujuća je bila, ne toliko njena lepota, koliko hladnokrvan i skoro
nehatan izraz lica. Zaprepašćenost ustupi mesto divljenju. Najpre se
odasvud čulo ime Velikog Odenata i Zenobije da bi nešto kasnije, u
vazduhu ostalo samo njeno. Mnogi primetiše da ga to uopšte ne uvredi, već
naprotiv, razveseli.
Neprimećeni ostadoše Hajran i njegova družina, mada su koračali
ispred oficira, tik iza njegovog veličanstva. Narod je mogao da vidi Ofalu
tek u povorci žena. Hodala je pognute glave i prekrivena samo belim velom
na kome su, kao ukras, visile zlatne rese.
One koji se bejahu setili nedavnih govorkanja, ovaj prizor nasmeja.
Ako se rat i desio na dvoru, Ofala zasigurno nije iz njega izašla kao
pobednik!
Pošto kraljevska povorka beše stigla do kraja kolonade, priđoše sluge
sa konjima. Sam kralj pridrža Zenobijinog konja kako bi ga ona uzjahala.
Svi tada primetiše neobični prekrivač na Jedkivinovim leđima. Velike
čojane trake, šire od dlana, bejahu obavijene ispred i iza remena. Zenobija
vešto stavi stopalo u kolan te uzjaha. Setiše se neobične priče o sedlaru iz
Persije koja je očito, bila jednim delom istinita. Jedan vodič karavana sa
severa ispriča kako istočni narodi taj izum nazivaju "sedlo". Svi ponavljaše
nebrojeno puta ovu reč kao da ima neko magično svojstvo.
Zenobija zauzimaše, uz svog muža, čelo oformljenog karavana. Ofala
se ispruži na jastuke u nosiljci koja je visila izriiedu dve kamile. Straža
njegovog veličanstva je stupala kao prethodnica dugačke kolone zaprežnih
vozila koja su prevozila robove, hranu, sluškinje i sve žene neophodne u
ratnom pohodu.
Napustiše grad uz burne poklike i oblak prašine, i prođoše pored
mnoštva šatora na periferiji. Tek tada svi shvatiše da rimska legija neće
pratiti Velikog Odenata. Dešavalo se upravo suprotno. Elijeva vojska je
zauzimala pozicije na odbrambenim zidinama.
Onima koji se iznenadiše, stiže odgovor, da je njegovo veličanstvo
naložilo svešteniku odbranu grada. Oprez nikad nije bio na odmet jer u
slučaju da Šapur, kao po običaju dobije bitku koju Odenat i Zenobija toliko
priželjkuju, Palmiru bi trebalo odbraniti od pobedničke horde pljačkaša.
Samo što lelujava pustinjska vrelina proguta kraljevski karavan,
otpočeše nova raspredanja koja su se, poput psa pred oskudnim obrokom,
okretala čas zabrinutosti, čas nadi.
 2

OAZA NEBESKOG POLJUPCA

Kada se oaza Nebeskog poljupca ukaza na vidiku, Nurbel pristupi

kraljevskom paru.
Nakon uobičajenih pozdrava, on izjavi:
- Vaše veličanstvo, najbolji ratnici su, od prvog do poslednjeg,
spremni za bitku. Već koliko sutra, možemo da krenemo na sever. Ja sam
poslao prethodnicu kako bismo se što pre suočili sa Šapurom.
Okrete se ka Zenobiji i dodade:
- Ispoštovao sam tvoje naređenje. Sada smo spremni.
Ona mu se zahvali i zamoli muža da se okupa u rodnom jezeru. Tvrdila
je da je tamo čeka njen bog Balamin koji će joj dati neophodan blagoslov za
pobedu.
Velikog Odenata je opčinila lepota ove oaze o kojoj je čuo mnoge
priče a koju je sada po prvi put video. Naredi da se na obali razapnu platna
kako bi se, Zenobija neometano prikazala svom bogu.
Dok su robovi užurbano radili, kralj se sa Nurbelom prošetao u senci
palminog drveća. Oaza je obilovala ružičnjacima, grmljem lovora i akacije
koji su rasli u izobilju na ovoj plodnoj zemlji. Odenat je morao da prizna da
ovaj čudesan vrt po svemu nadmašuje onaj u Palmiri. On upita Nurbela:
- Zar ne nalaziš da ova bašta liči na kraljicu? Sve je ovde u isto vreme
nežno i vatreno, svirepo i pitomo. Nezamisliva je tolika predusretljivost
jednog sveta koji nije ljudski.
Nurbel se samo osmehnu na njegovu priču.
Zenobija ostade u jezeru sve dok ne pade mrak. Kada se Odenat usudio
da baci pogled kroz razapeta platna, uspeo je, iznad vode, da razazna samo
njena nepomična leđa i glavu.
U sumrak, u oazu pristigoše zaostali karavani sa robovima i ženama.
Čekajući da mu sluškinje pripreme šator, Ahemu zateče kraljicu u istom
položaju, leđima okrenutu platnenom zastoru.
Odenat jedva da se začudi saznavši da je Zenobija još uvek u vodi.
Naložio je slugama da prinesu baklje kako bi, kada je njen bog otpusti,
mogla da nađe put do obale.
 Zatim razmeni pogled sa Dinom, što Ahemu jedina uspe da primeti.
Jagodice mlade Jevrejke porumeneše a lice obasja osmeh pun iskrene
nežnosti. On se zadrža i vide je kako se diskretno povlači ka šatoru Velikog
Odenata.
Zvezde bejahu prekrile nebo iznad Turak Al'laba kada se Zenobija
napokon odluči da napusti Balaminov izvor. Tmina odzvanjaše od
neumornog brujanja insekata, suve škripe hladnog kamenja, i umilne pesme
propraćene sviralom i jednim muzičkim instrumentom sa tri žice koji su
koristile konkubine i žene ratnika.
Ahemu pritrča, šireći odavno pripremljenu odeću. Njome obmota
Zenobiju koju trljaše sve do ulaska u šator.
Sve je kiptelo u telu Egipćanke. Dok beše čekala kraljicu, sećanja, bez
upozorenja, navališe. Ova noć ju je podsećala na onu, čudnovatu, kada je
Zenobija došla na svet. Tada je Balaminova zvezda najavljivala skoru
propast sveta.
Ahemu je dobro poznavala promenljivu kraljičinu ćud. Bio joj je
dovoljan jedan pogled da odustane od prizivanja prošlosti. Međutim, dok je
češljala i sušila kosu one koja je nekada bila njeno malo dete, ne izdrža te
izusti:
- Skoro zaboravih ovaj krajolik. Toliko je vremena proteklo! Poslednji
put kada smo ovde bili, punila si trinaest godina, sećaš li se? Neka nas Izis
blagoslovi! Bila si tako lepa, tamo, pored vode! Tvoj otac te s ponosom
posmatraše. Sećaš li se?
- Ne - nabusito odgovori Zenobija. - Sve što je bilo pripada prošlosti i
više me ne zanima. Budućnost je važna, a sutra nas očekuje dug i naporan
put.
Beše čvrsto spavala kada je probudi grubo drmusanje i nečija ruka na
licu. I duh i telo se namah probudiše. Čak pre nego što je odgurnu, prepozna
miris debele Ofale.
- Ućuti i saslušaj me - promrmlja Hajranova tetka. Na podu, kraj
prostirke ležaše zatamnjena svetiljka. U toj polutami, prostrana Ofalina
tunika predstavljaše jedinu svetlu tačku. Njeno lice jedva da se i naziralo.
Zenobija pokuša desnom rukom da se dokopa drške noža koji je ležao ispod
uzglavlja.
- Šta hoćeš? Dobro znaš da je dovoljan jedan moj povik da mi kraljeva
straža pritekne u pomoć.
 - Bolje bi po tebe bilo da ne napraviš skandal - odgovori ljutito Ofala.
Došla sam da ti prenesem vest.
Pre no što je tetka uspela da se snađe, Zenobija napusti svoj ležaj i
dohvati svetiljku. Ona brzo pojača plamen i njime osvetli iskeženo Ofalino
lice.
- Zbog koje vesti si se usudila da prekineš moj san?
Ne ustuknuvši, tetka kroz smeh odgovori:
- Ah, radi se o velikom i sjajnom otkriću: imam dokaz da si lagala
njegovo veličanstvo.
Zenobiji se stegnuše grudi i ona ućuta. Senke su se poigravale na licu
njene protivnice. Ona se grozno zaceni i reče:
- Znam gde si bila dok su te otac i Odenat smatrali mrtvom. Kod
Balamina zasigurno nisi bila! Tvoj bog, arogancija, i ovaj izvor... Zenobija
izgubljena u pustinji, i njen čudesan povratak? To su samo bajke u koje
nikada nisam poverovala!
Nešto se u tom trenu pomeri iza platna koje je delilo šator na dva dela.
Ahemu se upravo probudila. Ofala, pošto ju je čula, užurbano baci pogled
na pregradu i reče:
- Prava istina je da si ti tada bila u Dura Europosu sa Persijancima.
Nakon ove izjave, Ofala pokuša da na Zenobijinom licu presretne
podrhtavanje usana. Od toga ne bi ništa jer je lice i telo ne izdadoše.
- U Dura Europosu, sa jednim muškarcem - nastavi ona, naglašavajući
svaki slog.
Više se nije smejala. Goruća mržnja beše zahvatila njeno lice
pretvorivši je u zver.
- Bila si sa jednim čovekom, a to nije bio Balamin.
Na ovo, Zenobija trepnu.
Znači, Ofala i jeste i nije znala.
- Lažeš - uzvrati. - Lažeš i izmišljaš, kao uvek.
Ofala klimnu glavom.
- Ja samo govorim istinu. Prvosveštenik Elije te je tamo video. Zašto
bi jedan Rimljanin lagao? Prepoznao te je. Ti si persijski špijun a kuješ
zaveru sa hrišćaninom!
Ovoga puta, strah stegnu kraljičino srce. Iz njenog sećanja, izroniše
slike, proklete i dugo odbacivane. One su je sada ponovo opsedale praveći
se živim, kao u doba Dura Europosa.
 Ponovo vide lice Rimljanina, svog progonitelja, dok je bežala iz
persijskih rudnika. Zar je to bio Elije?
Onaj centurion kome je Havad oteo konja ne bi li izbegli persijski
napad?
Elije, koji je sada palmirski sveštenik i intrigant u senci Hajrana i
Ofale! Strašne li Balaminove ironije!
- Vidim da si se prisetila - prosikta Ofala.
- Lažeš - muklo uzvrati Zencbija.
Morala je da dobije na vremenu ne bi li porazmislila. Elije nije u
potpunosti mogao da se osloni na svoje sećanje, jer bi u suprotnom njegovo
veličanstvo, već uveliko bilo upućeno u zbivanja. Uostalom, sve je počivalo
na rečima a svi su znali koliko vredi iskaz jednog Rimljanina na
palmirskom dvoru.
- Lepo sam ti rekla da imam vest za tebe - prošapta Ofala. Pri svetlosti
lampe, ona ispruži dlan na kome zasija srebrni medaljon u obliku ribe.
Zenobija ga odmah prepoznade.
- Elije ga je oteo tvom hrišćaninu. Njega više nema. Sam imperator je
u Antiohiji naredio da ga spale na lomači. Sveštenik je bio prisutan i sve je
video.
Zenobija se ne zaplaka, niti se sruši. Ofala vulgarno nastavi uz
grohotan smeh.
- Znam za mnoge koji bi se iznenadili kada bi saznali pravu istinu;
umesto sa Balaminom, Zenobija je provodila vreme sa Persijancima i
hrišćanima, kujući zavere! Za ove poslednje se zna da više od svega vole
device. Moguće je da su te imali pre Velikog Odenata? To bi mnogo toga
pojasnilo...
Zenobija je ćuteći podnela Ofalinu mržnju i ponižavanje. Ofala se
naslađivala rečima koje je napokon mogla da izgovori:
- Zaista si prepredena! U toj meri si obrlatila jadnog Odenata da ne
želi više ni da čuje za mene. Izbegava čak i Rimljanina... Avaj! Muškarci su
budale. Dovoljno je da ih lepa devojka zavede, i oni se odmah smatraju
bogovima. Njega možeš da lažeš i to me se ne tiče jer je dobio šta je
zaslužio. Ako mu je namera da propadne zajedno sa tobom, utoliko bolje.
Ono što neću dozvoliti je da zauzmeš Hajranovo i moje mesto.
Ofala je naglašavala slogove, kao da je sa svakom želela nekome da
nanese bol. Vitlala je, ispred Zenobijinog lica, srebrni medaljon, Havadovu
smrt.
 - Reći ću ti šta ti je činiti, omiljena Balaminova devojko! Umrećeš
kada navale Persijanci. Ukoliko ne budeš imala hrabrosti da umreš, pobeći
ćeš. Obećavam ti da će te dostojno oplakati i da ćeš postati legenda.
Ofala je oduvek bila priglupa žena. Nije bila svesna koliko gađenje
izaziva svaka njena reč.
- Njegovo veličanstvo te neće čak ni saslušati - odbrusi Zenobija. - On
te dobro poznaje i prezire te isto koliko i Hajrana.
- Ne zavaravaj se, zmijo! Neću morati čak ni da progovorim. Elije je
spreman na sve kako se tvoj muž i ti ne biste vratili u Palmiru. Zar misliš da
će Rimljani pristati da se bore za starog ludaka? Muža lažljivice i persijskog
špijuna?
- Zar ja špijun? Ko će ti poverovati? Boriću se protiv Persijanaca.
- Nikako! Nećeš se usuditi jer je sve to tvoja strategija protiv Palmire.
Ti odlično znaš da je Šapur nepobediv ali si uspela da ubediš blesavog
Odenata da se upusti u borbu sa njim i žrtvuje svoje ratnike. Na svu sreću,
ja sam tu. Mene nećeš prevariti. Umrećeš. Pošto pretrpi poraz, Odenat će
biti prinuđen da Hajranu i svešteniku Eliju prepusti vlast nad Palmirom!
Zenobija se pitaše da li Ofala zaista veruje u svoju priču. No, Ofali nije
bilo potrebno da u bilo šta veruje da bi pretila.
- Medaljon ne predstavlja nikakav dokaz - odvrati kraljica, smirenog
glasa. - Svi hrišćani ga nose. Ovaj mi ama baš ništa ne znači. Kupila si ga ili
ukrala nekom hrišćaninu koji je posetio grad. Ovih dana ih jedolazilo na
desetine... Ofala, ti lažeš. Kao i uvek, baviš se mutnim radnjama.
- Kako se usuđuješ?
Zenobija je uhvati za ručni zglob i povuče za skut.
- Zašto da čekamo okršaj sa Persijancima? Pođi za mnom! Idemo da
probudimo Odenata. Bićeš u prilici da mu ispričaš svoju priču i da mu
pokažeš srebrnu ribu. Smejaće ti se u lice a ja ću mu objasniti kako želiš da
ga izdaš!
- Znaš da govorim istinu - usprotivi se Ofala, prevrćući očima i
pokušavajući da se oslobodi.
- Ne vređaj bogove, smrdljiva hijeno! Istina nikada nije prešla preko
tvojih usana.
- Nemoj umišljati da će tvoje laži potrajati...
- Izlazi! - povika Zenobija.
Ona, jednim silovitim udarcem u grudi, odgurnu Ofalu koja se
zatetura, jedva uspevši da se prihvati za kedrov stub koji je pridržavao tepih
na vratima.
- Napusti moj šator pre no što te zadavim!
Pošto se vrata zatvoriše, Zenobija ostade u stojećem položaju,
nesposobna da se pomeri ili da sedne. Činilo se da su joj bedra isprobadana
hiljadama strela. Skoro i ne disaše. Želela je da izgovori Havadovo ime ali
nije mogla.
Ofala je predstavljala svo zlo. Ona je lagala.
Lagala je o mnogim stvarima osim o jednoj.
Zenobija je toga bila duboko svesna.
Senka Havadove smrti se najednom ukaza u šatoru i u okolnoj tmini.
Strašna slika lomače i tela koje proždire plamen izazva u njoj mučninu. Do
tad, nikada prolivene suze, pokvasiše kraljičino lice. O Havade! Voljeni
moj!
Ponovo ga vide u jezeru, na kolenima pred njom. Bila je prekrivena
blatom a on ju je preklinjao. Beše oboje spasao u Dura Europosu i sada joj
poklanjaše srebrni medaljon, božiju ribu: "Uzmi, to je moja najveća
dragocenost. Uzmi!"
Ona mu ne beše odgovorila niti ga je pogledala dok se udaljavao.
Puno je vremena prošlo.
Toliko da je sve već pripadalo nekom drugom životu.
Havad je sada bio samo pepeo.
Ona je ostala sama kao nikada do tada.
Potpuno sama među ljudima i silama sveta.
Prigušen zvuk, a zatim i disanje, navedoše je da poskoči.
Ahemu potraži njene ruke. Egipćanka je privuče na svoje široke grudi
dojilje i natera je da sedne na ležaj. Zenobija se ne opiraše. Razmeniše
poglede pri slaboj svetlosti lampe. Ahemu prozbori:
- Ona govori istinu, zar ne? Ta đavolica je u pravu?
Zenobija se strese. Prođe dosta vremena pre nego što odgovori.
Napokon, ona, suvih očiju, odmahnu glavom.
- Ne. Istina nije prešla preko njenih usana. Sve su to samo odurne laži!
Ahemu htede da progovori ali je Zenobija preteče:
- Čuješ li me? Samo laži i ništa više.
 3

NIKOPOLIS

Klaudija, jednim znakom, dade odobrenje. Sve je bilo savršeno.

Velika dvorana pretorijuma blještaše od oklopa, štitova i vezenih
odora. Svi bejahu prisutni: tribuni, sveštenici i predvodnici dunavskih
legija. Jednom rečju, svi oni koji pet meseci ranije prisustvovahu pobedi
Aurelijana nad Gotima, kao i pokušaju trovanja koji ga umalo stajaše
života.
Danas će, oni isti poslušnici i izdajnici, pozdraviti venčanje svog
najvećeg vođe.
Maksim beše spreman. Uistinu, veoma lep, i više nego poželjan u
ovom trenutku.
Na trenutak, ona se suoči sa njegovim pogledom, ne bi li uočio njeno
uzbuđenje i silnu uznemirenost koja ih već sjedinjavaše. Zatim se okrete ka
Ulpiji, koju beše progutao uporan žamor matrona, spremnih da oforme
svadbenu povorku.
Draga, mila Ulpija, pocrvene, kada joj Klaudija ispruži ruku. Sve nade
i strahovanja su se videla u njenom oku, Tradicionalne nevestinske kike
bejahu prekrivene zlatnim trakama. Perle obmotane oko njenog vrata su se
činile žutim u poređenju sa bledilom jagodica i obraza. Nemirne usne
nestadoše ispod sloja crvenila.
Nežna Ulpija! Neće još zadugo ostati ona, tako loše i po starinski
odgojena devojka!
Nije nosila tradicionalnu belu tuniku namenjenu budućim nevestama.
Ali, u to ju je prethodno trebalo ubediti jer se ovaj običaj već odavno nije
upražnjavao.
Što se tiče oblačenja, Aurelijan je odmah na sve pristao, iako je
njegova skupocena odora koštala koliko i poveća kuća!
Bila je načinjena od žućkaste svile i izvezenog brokata, na kome su, sa
velikom preciznošću, bile prikazane scene iz seoskog života. Čudesan vrt je
prožimao čitavo tkanje, koje dodatno beše ukrašeno geometrijskim
figurama i kićankama.
Sam kroj njene tunike - mantila, predstavljao je novinu. Dve plisirane i
pomalo krute trake su prekrivale ramena dok grudi bejahu prekrivene samo
jednim slojem vešto isečene svile. Ispod nje su se nazirale male i čvrste
Ulpijine grudi, i to bolje nego da bejahu otkrivene. U pitanju je bila
sugestivna igra skrivanja i razotkrivanja!
Pojas, koji je na leđima sužavao ovu prostranu tuniku, beše obična
purpurna vrpca. Na njenim krajevima su visile kićanke prošivene perlama i
azuritom koje kao da su označavale mesto na kome se nalazi pubis.
Prozračan, plavi veo, izvezen figurama Junone i Venere, kaskadno se
spuštaše sve do članaka. Njena stopala su se jedva nazirala u sandalama
načinjenim od zlatnih niti.
Ovo je za Klaudiju bila najlepša haljina koju do tada beše videla.
Sudeći po izrazu na licima drugih udatih žena koje su bile prisutne, a koje
su i same bile bogato odevene i nakinđurene, sa cvećem i tijarama u kosi,
ovo je zaista bila najlepša, do tada videna, nevestinska odeća. Osmeh ozari
služavkino lice.
Običaj je nalagao da Ulpino lice bude prekriveno "velom zore" čiji su
se narandžasti prelivi savršeno slagali sa haljinom. Matrone napokon
ućutaše da bi načinile povorku. Jedan rob udari u bakreni cimbal. Klaudija
nežno poljubi devojčinu ruku.
- Vreme je, - prošapta - prati me. Nemoj da zaboraviš: glavu gore i
ničega se ne plaši.
Maksim zauze čelo povorke kao venčani kum. On izvuče svoj mač i
udari njime o oklop ulazeći u veliku pretorijumsku dvoranu.
Zavlada potpuna tišina.
Ruku sklopljenih, kako nalaže običaj kumstva, Klaudija povede
povorku žena. Svi pogledi se tada usmeriše na Ulpiju, razmičući sve nabore
na njenoj haljini. Začu se žamor. Oficiri isukaše mačeve i balčakom udariše
oklope. Gomila se razmaknu i načini prolaz do Aurelijana. On je stajao
pored velike Junonine statue. Na sebi je imao samo togu sa purpurnim
resama, prevučenu preko obične tunike. Njegov pogled je potpuno razotkri.
Bljesak ponosa, možda čak i želje, ozari njegovo lice.
Povorka stiže i okruži Aurelijana. Ulpija stade pored njega, tanana i
spuštenih kapaka, suprotno Klaudijinom savetu. On se osmehnu sa
čudnovatom nežnošću. Ovaj osmeh pun nežnosti, Klaudiji ne beše do tada
poznat. On izazva u njoj neočekivanu ljubomoru.
Zar je moguće da su oboje naseli? Zar beše tako dobro pripremila
Ulpiju da njena nevinost najednom očara Klaudijinog brata?
Žene otpočeše molitvu posvećenu Junoni.
 Igrajući oko statue, nežno su joj dodirivale mermerne bokove i grudi.
Muškarci su za to vreme zbijali šale.
Iznenada, svi povikaše:
- Eia! Eiia!
Pesma prestade. Došlo je vreme za prinošenje žrtve. Najpre Aurelijan
položi ispred mermernih stopala testise i polni organ bika kojeg je, tog jutra,
svojim rukama, posvetio Mitri. Zatim, na Junoninim bokovima, obrisa prste
umrljane krvlju i prisloni čelo na ispupčen pubis boginje. U tom položaju se
zadržao koliko je zahtevala kraća molitva.
Pošto se beše odmakao, svi redom položiše darove u slavu boginje,
zarad sreće budućih supružnika.
Cveće, pšenični kolači, mleko i juneće iznutrice, uskoro ispuniše korpe
od lovora koje su bile postavljene oko statue. Zatim, vračevi u belim
togama, zaklaše, za potrebe haruspicije, golubice i fazane. Maksim, jednim
potezom, iseče mladog risa kojeg beše uhvatio, kako bi, nešto kasnije,
mudraci obavili predskazanje.
Kada krv prinetih žrtava, svetla i mirisna, prekri boginjina stopala,
mladenci se okrenuše jedno naspram drugog.
Ulpija ispruži ruke Aurelijanu koji ih prihvati u svoje, velike i srtažne.
Ona ga pogleda pravo u oči. Ne oklevajući, glasno izgovori svete reči:
- Mužu, uzmi me. Ja ti pripadam. Svuda ću te pratiti. I u tmini, i na
svetlu, videćeš moje oči i telo.
Nakon ovoga, Ulpija ostade nekoliko trenutaka zagledana u njegovo
lice. Svi primetiše, ispod niske bisera, pulsiranje vratne žile i iznenadnli
drhtaj kj joj zahvati usne i bradavice.
Maksim, prvi, prekide omamljenost zvanica.
- Neka im život bude dug! Poželite dugovečnost za Ulpiju,
Aurelijanovu ženu, i dugovečnost za Aurelijana, Ulpijinog muža!
Pilo se sve do večeri. Robovi donesoše vrčeve u obliku muškog i
ženskog polnog organa, iz kojih se svi neštedimice služiše. Supružnici su
takođe gasili žed, naizmenično ispijajući napitak. Niko ne primeti da se
Maksim i Klaudija samo pretvaraju da piju.
Kada pade mrak, pojavi se procesija.
Već neko vreme, muzika nije mogla da nadjača smeh i raskalašne
priče. Bilo da se radilo o suprugama, sluškinjama ili robinjama, sve su one
bile, uz glasne povike, progonjene. Najednom, mladi robovi u kratkim
togama, istrčaše iz hodnika u dvoranu.
 Bejahu prerušeni u demone i male bogove. Razdragano uskočivši u
gomilu, baciše na goste orahe i suve smokve, i razdragano uskočiše među
zvanice. Vešto oduzeše muškarcima oklope a ženama šalove. Uz veselo
negodovanje prisutnih, pocepaše tunike i otkriše mnoga poprsja, bedra,
butine i grudi. Tu i tamo, pojedini ostaše bez nakita i mačeva. Neki od
prerušenih dečaka se čak usudiše da izvuku sečiva iz opasača ostavljenih
kraj kreveta.
Upuštaše se u groteskne sukobe, dok su kroz igru i spretno skakutanje
bežali od ruku koje su pokušavale da ih dotaknu.
Pred kraj, vičući na sav glas, baciše ugrabljeno pred noge mermerne
Junone. Pod svetlošću baklji, koje robovi bejahu upravo upalili, boginja kao
da se podsmevaše. Zatim, zapališe na žrtveniku glogova drvca, spremljena
prethodnog dana. U tom trenutku, zabrujaše u glas, rogovi, svirala, harfe i
doboši.
Deca se po čitavoj dvorani premetahu, mašući bakljama iz kojih su
vrcale varnice. Za to vreme, zvanice, uz povike, okružiše Ulpiju i
Aurelijana:
- Vreme je! Vreme je da odu u mrak! Supružnici u bračnu postelju!
Prepustivši se igri, sa svom spontanošću svoje mladosti, Ulpija ustade,
ne ispuštajući iz svojih ruku Aurelijanove. On, po prvi put, beše veseo i
odlučan. Predvodeći povorku dece, oni napustiše dvoranu. Poput ostalih,
Klaudija i Maksim krenuše za njima, ali ih gomila u tome spreči.
Praćeni budnim okom stražara, prođoše kroz centralno dvorište
pretorijuma. Već zadihani, potrčaše ka velikom bazenu gde se nalazila vila
velikog predvodnika. Najpijaniji gosti ne stigoše dotle. Teturajući se između
stubova, podsticahu one koji su progonili žene kako bi ih gurnuli u tamnu
vodu u kojoj se ogledahu statue bogova.
Tradicija je zahtevala da, od samog svitanja u Rimu, prag
Aurelijanovog boravišta bude premazan mirisnim uljem majčine dušice i
mirte. Ulpija tu zastade. Pri svetlosti baklje, Klaudija ugleda njeno lice,
ponovo ozbiljno i zabrinuto. Aurelijan je podiže, kao da je perce, pred
gomilom koja je klicala. Zatim, zakorači u graju.
Maksim, okružen stražom koja je tu strpljivo čekala još od podneva,
zatvori prolaz u predvorju. Grubo odgurnuše one najupornije koji su,
uzvikujući bludna ohrabrenja, nagrnuli da isprate bračni par sve do njihovih
odaja.
 Potisnuta od gomile i neodlučna, Klaudija opazi Maksimov
podsmešljiv pogled.
I ona je, možda više od svih, želela da isprati supružnike u njihovu
prvu bračnu noć.
Ona ipak odluči da se prikloni mudrosti i strpljenju.
Već je sve bilo utonulo u tišinu kada se ponovo sretoše u maloj
prostoriji pored glavne kuhinje pretorijuma.
Ona odgurnu zastor, i jedva prepoznade Maksimovu siluetu.
Osvetljavala ga je samo jedna lampa koja stajaše na sanduku. Ne uspe da
izusti ni jednu reč jer on već beše priljubljen uz nju, tražeći njene usne i
strastan pdjubac.
Ona se ne usprotivi, već se naprotiv, sa velikim olakšanjem, prepusti
njegovom zagrljaju. On skide oklop i ostade u tunici. Klaudija oseti vrelinu
njegovog tela. Obnevidela od sreće, prihvati otvrdli ud, ljubeći ga požudno
u vrat i veliki krivudavi ožiljak na obrazu.
Nikako ne uspe da odagna pomisao na Aurelijana i Ulpiju u bračnim
odajama. Strasnim milovanjem pokuša da prekine ovu opsesiju.
Dodirnu Maksimove kovrdže koje su još uvek mirisale na dim sa
Junoninog žrtvenika i prisili ga da joj poljubi vrat i grudi. Međutim,
kada su njegove ruke potražile Klaudijine bokove ispod haljine, ona se
naglo izmiče, zagospodarivši situacijom.
Maksim se ukoči, izdužena prilika u pomrčini, i razumede.
Ne sačekavši da mu postavi pitanje, prošaputa:
- Spreman sam. Tri čoveka su napolju.
- Koja?
- Ne brini se, niko ih ovde ne poznaje. To su Samniti, iz arene. Već
dugo su moji dužnici.
- Znaš li gde spavaju?
Nije morala da izgovori njihova imena. Učini joj se da vidi osmeh na
lepim Maksimovim usnama. Sigurno joj se podsmevao zbog njene želje da
sve zna i kontroliše.
- Otkrili smo gde se nalaze njihove odaje. Takode smo proverili i
njihove krevete. Bili su potpuno pijani.
- Da li su sada sami? - upita Klaudija.
- Nisu. Kvintilije je, kako običaj nalaže, sa svojom suprugom, dok su
drugi u pratnji robova.
 Klaudija ne uspe da prikrije grimasu. Sa trunkom ironije u glasu,
Maksim je upita:
- Da li ćeš poštedeti Kvintilijevu ženu?
- Njoj je tek dvadeset godina i udala se za tog debelog prasca pre
nepuna dva meseca. Ona nije želela da otruje Aurelijana.
- Ništa više od robova koji podnose hubris izdajnika! - odsečno
odgovori Maksim. - Njena je odluka bila da se za njega uda. Oslobodićemo
je tog lošeg izbora.
Klaudija ućuta.
- U pravu si, ta devojka je nevina, - dodade Maksim. - Međutim, ona
ima oči i sigurno je dovoljno pametna da na osnovu viđenog zaključi ono
što ne sme. Da li želiš da rizikuješ?
Klaudija opazi prezir na njegovim usnama. On ponovo postade ratnik
za koga smrt predstavljaše svakodnevnu pojavu. Zar beše zaboravila da ga
je upravo zbog toga bila izabrala?
- Učini kako želiš, - drhteći prošaputa.
Poput mačaka, u potpunoj tmini, napustiše dvorske odaje kroz
kuhinjska vrata.
Samniti su sigurnim korakom predvodili grupu. Činilo se da, kao i
kraljevi podanici, dobro poznaju ove staze. Prođoše pored prodavnica,
zaobiđoše prebivališta najboljih vojnika koje je, pri slaboj svetlosti baklji,
uvek čuvala straža. Klaudija nije mogla da čuje čak ni šuštanje sandala na
nogama gladijatora. Hodala je uz Maksima, neprestano ga dodirujući, kako
se ne bi razdvojili u pomrčini.
Zakoračivši u uski prolaz koji je razdvajao kasarnu na dva dela,
odjednom se nađoše u glavnoj ulici kampa. Tu i tamo, baklje bi se
povremeno gasile, i mrak bi zavladao, sve dok ih ponovo ne upale.
Iskoristiše tu okolnost da neopaženo dopru do oficirskh odaja.
Prvi beše Antonin Versilije, legat makedonske legije. Maksim nečujno
pomače zastor na vratima njegove sobe. Oficir je spokojno hrkao.
Ujednačeno disanje devojke, koja je ležala kraj njega, skoro da se i nije
čulo.
Jedan od Samnita zakorači u prostoriju, i odškrinu, do pola, vratance
na lampi, koju Klaudija tada po prvi put opazi. Iz otvora svetiljke pokulja
žućkasta svetlost sve do bračnog ležaja. Robinja beše sasvim mlada
stamena devojka. Njena je crna i jako dugačka kosa ležala na uzglavlju
postelje, poput velike sjajne mrlje. Spavala je okrenuta zidu, dodirujući
punačkom stražnjicom desni bok oficira koji ležaše na leđima.
On beše onižeg rasta i mišićav. Kroz poluotvorena usta su mu se videli
pokvareni zubi i praznine od onih koji su nedostajali. U ruci još uvek držaše
vrč u obliku falusa. Njihov san odavaše spokojnu prisnost koja zbuni
Klaudiju. Ličili su na pravi bračni par, zaljubljen i nežnostima zasićen.
Maksim dade znak glavom. Najkrupniji Samnit uperi uzanu oštricu
svoga mača između devojčinih plećki. Treći čučnu kraj uzglavlja, i položi
na legatov vrat svileno uže koje je na krajevima imalo drške od slonovače.
Maksim se naže. Vrhom noža, ubode Versilija u ružičaste i maljave
grudi. Gunđajući, skoro da se i probudi. Maksim upotrebi silu kako bi krv
potekla. Širom otvorenih očiju, izbezumljeni oficir ispusti oštarkrik, stežući
prstima sečivo koje mu je nanosilo bol. U trenu, prepozna Maksimovo lice.
Htede da se pridigne, ali se svileno uže zari u meso. I robinja se beše
probudila. Nije imala vremena niti da se okrene niti da se uplaši. Mač
Samnita joj u trenu preseče srce i život, i zari je nazad u postelju. Gladijator
izvuče oštricu. Krv mlade robinje preli legatov stomak. Zbunjeni Versilije
jauknu, boreći se za vazduh. On instinktivnim pokretom pokuša da odgurne
devojčin leš koji delimično ležaše na njemu. Maksim se saže kako bi ga
pogledao u oči.
- Ti znaš zbog čega umireš. I pameti i časti imaš podjednako. Nije
trebalo da slušaš Galijenova obećanja.
Legat u očajanju pokuša da ispusti krik. Jednim potezom, Maksim zabi
bodež. Njegova smrt ne beše brza poput devojčine. Razrogačenih očiju,
Antonin Versilije imade vremena da shvati šta bogovi sa njim smeraju.
Klaudija je pak bila sigurna da ova sporost pričinjava Maksimu veliko
zadovoljstvo.
Ubistva koja uslediše ne behu teža za izvesti. Svaki put bi čovek i
robinja bivali probuđeni, i imali samo toliko vremena da pogledaju smrti u
oči. Devojka bi umirala prva, ne pojmeći i najverovatnije ne žaleći svoju
smrt. Jedna ne beše navršila ni petnaestu. Njeno telo žene, tek što se bilo
oformilo. Dok je spavala, svima se činilo da njeni bokovi i grudi
podjednako podsećaju i na dečaka i na devojčicu. Klaudiju potrese ljupkost
ovog mladog tela, toliko bliska savršenstvu. Pre no što Samnit uroni svoj
mač u ovaj tako mladi i nevini život, ona primeti na njegovom licu
oklevanje. Maksim se nestrpljiv, pobuni. Gladijator izvrši naređenje i ubi,
zaboravivši u trenutku na svoje skrupule.
 Ni ostali, poput Versilija, ne pokazaše veću hrabrost prilikom izvršenja
presude. Sigurno bi, kao deca, preklinjali za milost, da nije bilo svilenog
užeta koje ih u tome sprečavaše.
Klaudiju obuze čudnovato razočaranje. Manje je bio odbojan miris
krvi i sveprisutan strah od kukavne slabosti ovih ljudi. Arije Prokibijan,
tribun XII Gemine, ražalosti je više od ostalih. On preklinjaše nju, a ne
Maksima za svoj život. Naočit čovek od tridesetak godina, koji se oduvek
borio uz Aurelijana, i koji je nebrojeno puta pokušao da je zavede. On je u
polumraku prepozna. Umesto da, poput ostalih, pokuša da pomeri
Maksimovo sečivo, on,suznih očiju, samo ispruži ruke ka njoj. Na njegovim
usnama se ocrtavaše njeno ime koje nije uspevao da izgovori.
Klaudija mu okrete leđa dok joj se lice grčilo od gađenja. Zašto je
mislila da će joj sva ova smaknuća pružiti pročišćenje slično onom kada se
bogovima prinose žrtve? Zašto se osuđeni nisu više opirali? Ni jedan ne
pokaza ponos ili mržnju koja bi opravdala ova ubistva. Baš naprotiv, svi
pogubljeni iskazaše takvu slabost, da i sam Maksim time izgubi na lepoti.
Ubistvo prefekta Kvintilija se nije razlikovalo od prethodnih osim što
je njegova mlada supruga bila budna. Dočeka ih u mraku, širom otvorenih
očiju, sa spremnim vriskom na usnama. Gladijatorov mač joj tako prereza
grkljan da se glava, u trenu, odvoji od tela, i pade na grudi njenog starog i
debelog muža.
Klaudija pobeže, preplavljena mučninom. Ne beše sposobna da
prisustvuje tom poslednjem činu osvete koju je toliko priželjkivala i
pripremala.
Nešto kasnije, u predvorju pretorijuma, Maksim ponovo pokuša da je
poljubi. Ona ga odgurnu. Kužan miris krvi ubijenih se još uvek osećao na
njegovim rukama. On ponovi svoj zahtev:
- Dođi!
Glas mu je bio dubok i isprekidan. Iz njega je svom snagom izbijala
želja, kojoj bi se, u svakoj drugoj prilici, ona povinovala. Sada, s obzirom
na počinjeno, ne mogaše.
Srećom, tmina ga je sprečila da vidi njeno odbijanje.
- Ne ove noći - uzvrati Klaudija.
Ona uspe da nasluti srdžbu, pre no što ču šištav odgovor svog
ljubavnika.
- Zar već nisam platio preveliku cenu?
 Maksimov glas je pored besa odavao i prezir. Morala je da ga smiri.
Osloni se na njega uprkos gađenju koje osećaše, i prekri mu prstima usta.
- Ne večeras! Želim da budem kraj Ulpije.
- Ali ovo je njihova prva bračna noć!
- Pa šta? Zar je moguće da si ljubomoran?
- Znam da ti nije stalo do nje. Ti u stvari želiš da vidiš Aurelijana;
poželela bi i nešto više kada bi bila u mogućnosti.
Ona se mazno primače. Ovoga puta, Maksim je odbi.
- Klaudija, budi oprezna. Ja nisam tvoj rob, niti sam oštrica koju
koristiš da bi je zatim zaboravila.
Pretnja ne beše uzaludna.
Ona samu sebe natera na smeh koji obećava.
- Znam ko si, tribune. Ja ne zaboravljam.
Ona pomilova usne koje su jo nebrojeno puta pružile zadovoljstvo.
- Spavaj. Prikupi snagu za mene, ratniče - prošaputa Klaudija odlazeći.
Ne začudi se kada zateče Ulpiju sklupčanu na krevetu i samu. Na sebi je još
uvek imala haljinu sa venčanja, taj ogroman i čudan šifon omotan oko tela.
Ona podiže pogled i otkri Klaudiju u žutom odbljesku baklji. Usta joj se
iskriviše kao u deteta koje je nešto skrivilo. Prolivene suze joj behu
pokvarile šminku, povukavši za sobom male svetlucave ukrase od kohda.
Ona ispruži ruke.
- Znala sam da ćeš doći.
- Gde je on?
- U termama.
Njene usne zadrhtaše. Zatvorivši oči, jedva čujno prozbori:
- Nisam umela da ga zadržim. Kada smo ušli u sobu, on je... on je
delovao tako zbunjeno! Skoro da je odmah zatim otišao da se kupa. Rekao
je da mu je vino udarilo u glavu i da mu je neophodna topla kupka.
Klaudija vešto prikri osmeh zadovojstva.
- Ah, taj moj brat!
Primače se i sede na krevet pored Ulpije. Devojka je još uvek mirisala
na, u zoru utrljana, devičanska ulja. Udahnuvši ovaj miris, Klaudija
napokon zaboravi na pogubljene u mraku i na silnu krv, tamo, sa druge
strane pretorijuma.
Ona zagrli Ulpiju, prislonivši njeno hladno čelo na svoj topli obraz.
Devojka joj čvrsto obujmi vrat. Njene usne bejahu vlažne od prolivenih
suza a telo drhtaše, što zbog stida, što zbog neutoljene želje. Klaudija se
nasmeši i uzvrati joj milovanja. Sve se odvijalo baš kako je predvidela.
- De ... de! Ne plači, mila moja. Ne plači! Nisi pogrešila. Ništa nije
izgubljeno, baš naprotiv.
Nije dodala da je zaista srećna okolnost to što je Aurelijan sada
odsutan. Zasigurno je bio u pratnji robova i sluškinja, a možda i ponekog
otrežnjenog oficira. Mora biti da su mu se već naveliko podsmevali iza
leđa. Najveći vođa više uživa u toploj kupki no u tek venčanoj mladoj ženi!
To će sutra svima biti na umu, pošto budu otkriveni leševi. Svi će
shvatiti ko je počinilac a nje će se pribojavati.
- Ima još stvari koje moraš da naučiš, koliko večeras - prošapta
Klaudija.
Vrhom usana, ona poljubi njene oči i usta, upijajući suze.
- Mila moja, sreća je pred tobom. Ništa nije izgubljeno!
Ulpija detinjasto prisloni svoj obraz na njene grudi. Klaudija je uhvati
za bradu i potraži devojčine oči. Njene zenice bejahu tako krupne a dužica
tamna, da ih je nemoguće bilo raspoznati. To su bile širom otvorene i
podatne oči poput bezdna noćne tmine.
- Prepusti sve meni.
Klaudija vešto otkopča šnalu od srebra i korala koja pridržavaše gornji
deo haljine.
- Aurelijan samo što nije stigao, - reče. - On nije od tebe utekao već se
plaši samoga sebe. Ali ne sumnjaj, vratiće se. Moraš da ga dočekaš
spremna.
Tkanina pade sa Ulpijinog ramena i ogoli joj grudi. Klaudija se naže i
spusti poljubac među njene sitne dojke. Od daha, bradavice ustreptaše.
Devojka se potpuno prepusti. Radi što većeg užitka, izvi bedra i isprsi se.
Čudan pobednički osmeh ozari njeno lice.
Glasom koji se jedva čuo, reče:
- Ah, znala sam da želiš. Dobro je!
Njene usne su očekivale Klaudijin poljubac koji joj ona uskrati.
Odmače se i okrete na stranu kako bi, niz Ulpijine bokove i butine, spustila
haljinu. Veštim pokretima i bez žurbe, ona je celu razotkri. Okrete je u
krevetu, i postavi na svetlost, nasuprot ulaznim vratima. Pre no što sede iza
Ulpije, i sama se, jednim potezom, skide. Poput njene druge kože, priljubi
se bokovima i butinama tik uz mladu ženu. Ulpija se, sa velikim olakšanjem
i zahvalnošću, prepusti njenim rukama. Zabačene glave, ona ponovo zatraži
Klaudijin poljubac, koji joj, ovog puta, bi uzvraćen. Smelim pokretima,
Klaudija se poigravašesa Ulpijinim devičanskim telom kao sa muzičkim
instrumentom, znajući unapred, kako da na njemu izazove drhtaje i uzdahe
zadovoljstva. Dok se želja prelivaia njenim bokovima, ona prošapta:
- Videćeš kako je lepo Aurelijanovo telo. Ja na njemu znam svaki
ožiljak i kako ga je stekao. Mitrin je najstrašniji. Taj ožiljak je sam sebi
naneo železom! Moj brat je lud ali je zato najlepši i najhrabriji muškarac u
Rimu. Svaka žena će ti na njemu zavideti.
Mukli uzdah pokulja iz Ulpinih usta. Isprepletenih prstiju sa
Klaudijom, ona je pratila milovanja koja su u njoj izazivala drhtaje i vodila
potpunom sjedinjenju njihova dva tela.
- Bogovi su ga odabrali - nastavi Klaudija kroz šapat isprekidan
poljupcima. Njegova glava će biti ovenčana lovorom. Naša majka je videla
predskazanje. Ti ćeš mu Ulpija pružiti zadovoljstvo i izroditi sinove, te
obezbediti večnost u Rimu.
Kroz roptaj, Ulpija nanovo potvrdi. Ona savi svoje vitko telo uz
Klaudijino, kao da želi da se u nju pretopi.
Aurelijan ih zateče u tom položaju. Najednom se pojavi pod svetlošću
baklje dok mu se niz kosu još slivala voda.
Njegovo uzbuđenje beše vidno ispod kratkog ogrtača. Na golim prsima
videše Mirtin ožiljak. Poput trećeg oka, veliko blještavo sunce je prekrivalo
Aurelijanovo rame. Ulpija vrisnu od straha. Čednost je natera da se okrene,
ali Klaudija je zapovednički u tome spreči. Sa istim autoritetom, ona joj
široko razmaknu kolena dok se Aurelijan primicao, nudeći mu celu ženinu
intimnost. Ulpija se čvrsto uhvati za njene ruke. Plašila se, možda i
sramotila, iako beše shvatila. Dopusti mu da uživa u onome što će mu
pružiti.
Najzad, ona jasnim glasom koji iznenadi Klaudiju, reče: - Dođi, mili
moj. Dođi. Pripadam ti koliko i sestrina ljubav.
 4

EUFRAT

Sluškinja pomeri zastor na šatoru, zastrašeno pogleda Dinu i Ahemu,

koje užurbano pripremaše Zenobiju, i reče;
- Gospodar Nurbel želi da vidi suprugu njegovog veličanstva.
Ahemu prva odgovori:
- Doći će kasnije. Još nije spremna.
- Šta to pričaš?
Zenobija naglo spusti ruke, prekinuvši devojke usred posla.
- Sačekaj da ti bar obučemo tuniku preko te stvari! - usprotivi se
Ahemu, lica crvenog od znoja i srdžbe.
Zenobija ponovo zategnu kopče na svom, do pola utegnutom, kožnom
oklopu, i odmače se uz glasan smeh.
- Šta će mi tunika?
- Prikazaćeš se gola?
- Zar sam gola?
- Ovo je gore od potpune golotinje!
Zenobija zatraži Dininu podršku ali zateče je sa prikrivenim osmehom
na usnama. Ahemu je bila u pravu. Oklop beše tako dobro obujmio njene
grudi da su sada bile uočljivije nego da je gola.
- Danas će me u njemu videti hiljade ljudi - reče. Iz tog razloga je i
nosim. Ne očekuj da ću se sakriti pod haljinom.
Kao što se u gradu govorkalo, sarač iz Persije zaista beše napravio
remek delo. Oklop je bio načinjen od nekoliko finih slojeva jagnjeće kože
različite debljine, i beše tvrd kao da je od gvožda. On je na dodir bio mekan
kao detinja koža, jarko crvene boje poput latice mrazovca, cveta iz
Medejine postojbine, kojim je Zenobija bila prekrivena od pubisa do vrata.
Ulegnuće pupka, izrazita lepota poprsja, gipki kukovi i uzdignute
plećke, sve beše dostupno pogledu.
Od vrha grudi se širila pozlaćena gravura krila boginje rata, Alat, koju
su Grci nazivali Atena. Profil boginje, veoma sličan Zenobijinom, beše
modelovan na njenim grudima, a telo umotano u togu nalik na plamen
baklje izviraše u nežnom udubljenju pupka, dodatno ukrašenom perlom u
obliku kapljice.
 Savršenstvo ovog oklopa se podjednako ogledalo u udobnosti i zaštiti.
Dozvoljavao je neophodno istezanje tela pri korišćenju luka, i bio mnogo
lakši od železnog koji se na suncu pregrevao. Njen primerak beše ofarban u
jarko crvenu boju kojom će neizostavno sve zapanjiti. Zenobija ošinu
pogledom sluškinju.
- Šta čekaš? Da te bogovi iseku na sitne komade? Brzo uvedi
gospodara Nurbela.
- Još uvek nisi u ratu i mogla bi da budeš ljubaznija prema toj devcjci -
progunđa Ahemu pošto se za robinjom zatvoriše vrata.
- Ahemu! - usprotivi se nežno Dina.
- Šta, "Ahemu!"? - povika Egipćanka okrenuvši se ka njoj. Ruke je
držala ispružene kao da se sprema za udarac. - Zar i ti želiš da ćutim? Zar si
kao i svi ostali? I ti priželjkuješ da je se Persijanci dočepaju u tom glupom
oklopu?
- Ahemu - nastavi mirno Dina. - Molim te da ne izgovaraš reči zbog
kojih ćeš kasnije zažaliti.
- Neću zažaliti, veruj mi! Isuviše dugo sam čekala da ih izgovorim.
Oči joj se razrogačiše od besa. Ona se okrenu ka Zenobiji.
- Ja se neću ustručavati da ti kažem istinu. Dete moje, na muškarcima
je ratovanje a ne na ženama. Ono nije za tebe. Pogotovo tako golu! Ako ne
pogineš, bićeš na stubu srama. Eto šta će se dogoditi. A moglo bi da bude i
gore... Jer, ukoliko se desi da umreš, znaš da će njegovo veličanstvo...
- Dosta! - prekide je grubo Zenobija. - Ne želim više da te slušam. Ne
trebaju mi tvoje jadikovke.
Ahemu se dvoumila da li da pobesni ili da zaplače. Najzad, uz ljutiti
pokret, ona naglo napusti šator.
- Ah, znam! Moram da držim jezik za zubima jer se, od mene
Egipćanke, to očekuje. Čak i na dan kao što je ovaj! Neka me Izis odvrati
od silne ljubavi prema tebi Zenobija!
Njena misao se završi krikom. Zastor na vratima se zaljulja, da bi
propustio Nurbela, u oklopu palmirskog konjanika. Železne ploče su mu
štitile ramena, grudi i noge. One bejahu zašivene za tuniku i postavljene
lanene pantalone dok mu je veliki oker - plavi ogrtač visio na desnom
ramenu. Pojas koji beše optočen srebrom, kao i dvostruki remen na
koricama njegovog mača sa drškom od slonovače, bejahu širi od dlana. U
ruci je nosio kacigu sa ukrasima u vidu tigrovog repa i pletenica od zlatnih
perli, korala i staklića. Bronzani mač mu beše oštar poput orlovog kljuna.
 Sve je na njemu, od glave do pete, bilo spremno za krvavi okršaj.
Nurbel podiže pogled i osmotri polako Zenobiju. Pun divljenja, ali i
neverice, on klimnu glavom u znak odobravanja.
- Svi bogovi sa neba će te videti - primeti on. Zenobija mu uzvrati
širokim osmehom.
- Bogovi možda, ali persijski strelci sigurno. U stvari, cela persijska
vojska će me videti. Zar nam to i nije cilj, da me svi opaze? Da i sam Šapur
uvidi sa kim se bori?
Nurbel ne odgovori. Posmatrao je Dinu koja je bezuspešno pokušavala
da dovrši Ahemino utezanje oklopa. Njeni drhtavi prsti stalno ispuštaše
kožne poveze.
- Dozvoljavaš da ti pomognem? - predloži Nurbel. - Moji prsti su
Vičniji tom kuluku.
Dina ne obrati pažnju na njega već podiže izbezumljen pogled ka
Zenobiji.
- Ahemu se plaši, a ja...
Ona je privuče sebi.
- Znam Dina, znam.
- I ja se plašim! Ne želim da umreš! Ako umreš, ja neću više moći...
Ah, to ne sme da se desi! Ja ne bih više mogla da volim njegovo
veličanstvo!
Zavlada neprijatna tišina. Nurbel pređe rukom preko proćelavog
temena, i skrenu pogled na mali sto sa Zenobijinom kacigom i oružjem.
Kraljica podiže devojčino lice.
- Neću umreti. Ja ću večeras biti živa i vratiću se kao pobednik! Ne
smeš u to da sumnjaš!
Dina, u molitvi, zatvori oči. Zenobija joj čvrsto obujmi ramena.
- Moraš mi verovati. Treba mi tvoje poverenje. Ja ću pobediti
Persijanca, a ti ćeš mi svojim mislima pomoći.
Dina se složi uz mali naklon i pokuša da se osmehne brišući suzne
obraze.
- Izvini. Pokušaću da ti do kraja pritegnem oklop.
- Prepusti to gospodaru Nurbelu. Pridruži se Ahemi, potrebna si jq.
Pošto je Dina napustila prostoriju, Zenobija ponudi svoj bok starom ratniku.
- Čast mi je - prozbori veselo - da pomognem ženi njegovog
kraljevskog veličanstva.
 - Ahemu i Dina, nažalost, nisu tome vične - uz uzdah priznade
Zenobija. Danas će pak mnogi biti iznenađeni.
Nurbel, ne uzvrativši, snažno pritegnu uzice. Ona upita:
- Da li i ti strahuješ za mene?
Na lukavom Nurbelovom licu se pojavi onaj nežni osmeh koji je toliko
volela.
- Isuviše bitki sam vodio i odlično poznajem strah. Ali, ja takođe znam
da je on besmislen kada je božija vola u pitanju.
On dovrši pritezanje. Zatim, tako pripremljena Zenobija, proveri
udobnost svog oklopa.
- Da li su Persijanci već pristigli?
- Došli su sa prvim sunčevim zracima. Ima ih nešto više od deset
hiljada.
- Poveli su i konje pod oklopima?
- Još u zoru su na njima prešli reku. Pretpostavljamo da ih je oko pet
ili šest stotina.
- Koji su njihovi položaji?
Nurbel se nakratko nasmeja.
- Tačno su tamo gde sam ti i rekao da će biti. Šapur je predvidiv, i voli
da ponovi bitku na starim pozicijama. Najpre je postavio pešadiju, a za
njom slede strelci. Dobro smo učinili zauzevši ovaj položaj na krajnjem
severu jer nam sada preostaje pristojan prostor za okršaj. Imaćemo dovoljno
mesta da izvedemo napad, dok će nam, ulegnuća na zapadnim obroncima,
dobro poslužiti da sakrijemo kamile. Mislim da ih Šapurovi špijuni još nisu
otkrili. Obećavam ti da ćemo dobro iznenaditi Persijance!
Zenobija se složi.
- Dovoljno smo brojni - nastavi Nurbel - ali brojnost nije sudbonosna.
Šapurovi vojnici imaju veliko ratno iskustvo i konje pod oklopima a naši
sve to nemaju...
- Ja sada tebi obećavam da im zbog tih oklopa neće biti drago oko
podneva!
Posmatrajući je dok se opasivala, Nurbel uvide da govori istinu.
- Ali nemoj preterivati u umišljanju - nastavi on. Šapur nikad ne menja
pristup jer mu, upravo on, svaki put, obezbedi pobedu. Njegovi strelci, na
svakih pedeset koraka, ubiju po jednog konja. Oni koji ipak uspejuda se
suoče sa ovim oklopljenim čudovištima, vode unapred izgubljenu bitku.
 - Ja ti još predlažem da ih napadnemo jašući na kamilama, a ne na
konjima! - odvrati nepokolebljivo Zenobija. - Zar postaješ kao i svi ostali?
Zar sumnjaš u mene?
- Ne. Ja sam poput njegovog veličanstva znatiželjan da vidim da li će
tvoje zamisli postati stvarnost.
- Umreću ukoliko se ispostavi da grešim. I ti ćeš, u tom slučaju, umreti
sa mnom. Nećemo imati vremena za žaljenje i prebacivanja.
Nurbel se neusiljeno nasmeja
- Da li se i ratnici Palmire pribojavaju? - upita još Zenobija.
- Naravno, ali to ne žele da pokažu jer su ponosni. Barem zasad je
tako.
- Da li im smeta činjenica da će ih predvoditi žena ili pak samo
strahuju od Persijanaca?
- Naravno, više bi voleli da je na njihovom čelu muškarac - šaljivo
odgovori Nurbel, pre no što će dodati, usana iskrivljenih od prezira: -
Ofalina i Hajranova banda im je, ovih poslednjih meseci, napričala gomilu
laži i podlosti i time izazvala njihovu zabrinutost.
- Strahuješ li da neće hteti da poslušaju naređenje?
Nurbel oklevaše da odgovori. Rukom prode kroz brižljivo ispletenu
bradu i reče:
- Bilo bi dobro da, kada bitka otpočne, uspemo da odbijemo njihov
prvi napad bez poteškoća.
- Zar poverenje koje mi ukazuju njegovo veličanstvo i gospodar
Nurbel nije dovoljno? - ljutito uzvrati Zenobija.
- Mi smo ratnici i naša mudrost počiva na iskustvu. Već se dešavalo da
kraljevi i generali izgube razum zbog mlade supruge.
Zenobija dohvati svoju kacigu, poput oklopa crvenu, sa dva velika
narandžasto-plava paunova pera.
- Moraće da me poslušaju! Baš zato što nas Persijanci smatraju za
kukavice, mi ćemo postupiti lukavo, i sačekaćemo dovoljno dugo, da
proključaju na suncu. Jedino tako možemo da pobedimo.
Ona, ispod brade, stegnu uzice sa zlatnim i srebrnim pločama koje su
štitile obraze, i dodade:
- Večeras će svi saznati da li je Zenobija lagala.
Ratnici Palmire je tada videše u punoj ratnoj opremi; blještavih i skoro
ogoljenih grudi, i bujnom kosom koja se talasala ispod kacige i dva lelujava
paunova pera.
 Ona potera Jedkivina u dug galop. Skoro dotakavši, strelce i konjanike,
ona se, na šljunkovitom uzvišenju, pridruži Velikom Odenatu koji tu stajaše
okružen vojnim zapovednicima.
Ona skoči na tlo sa svoga konja, i načini dubok naklon pred njegovim
veličanstvom. Snažnim glasom, izgovori zakletvu ratnika, reči koje nikada
do tada ne beše izrekla žena:
- Moj život sada pripada tebi, Veliki Odenate. Poći ću za tvojim
mačem.
Nabranih obrva, i sa toliko širokim štitnicima za obraze, da mu se lice
jedva videlo, on joj, potpuno staloženo, uzvrati pozdrav.
U jednom skoku, ona ponovo uzjaha Jedkivina. Ovoga puta, ona
protrča između redova ratnika, kako bi joj se svi divili. Podiže, iznad glave,
drveni luk, koji beše širok koliko i njena šaka utegnuta u kožnu rukavicu.
Strelci istegoše vratove, ne bi li videli dok promiče, crvenu boginju gordih
prsa, na kojima je lebdela zlatom optočena slika boginje Alat. Na sebi
osetiše mračan pogled njenih crnih očiju koje su bacale iskre kao da je boj
već uveliko otpočeo.
Na Jedkivinovim leđima se nalazio čudan prekrivač. Zenobija je
pomoću njega uspevala da ga natera u besomučan galop, da ga, pritiskom
kolena, uspori, i zaustavi, jednim trzajem uzdi, a zatim ponovo podstakne
na trk. Činilo se da životinja unapred zna njene želje i zapovesti. Svi su
znali da je upravo to odlika najboljih konjanika.
Zadrhtaše kada se podiže glas:
- Ratnici Palmire, bogovi su sa vama. Šapur će poražen, večeras
ponovo preći Eufrat!
Ovo telo žene, u crvenom oklopu od kože, im se najednom učini manje
ljudsko a mnogo više božansko, preteće. To vatreno lice, i ta uzdignuta
mišica koja držaše luk, nisu pripadali običnoj ženi.
- Ratnici Palmire, bogovi su sa vama. To vam kažem ja, Zenobija,
Balaminova ćerka, i žena njegovog veličanstva, vašeg kralja. Ovaj dan će se
završiti Odenatovom pobedom. Šapur je već poražen, mada to još ne zna!
Bogovi su mu okrenuli leđa...
Galopirala je, između redova, i prikazivala svoju lepotu i snagu
hiljadama kraljevih vojnika, bodreći ih, bez prestanka, svojim povicima.
- Ne plašite se njihovih konja i oklopa. Persijanci će danas proklinjati
Šapura jer ih je naterao da nose toliku gvožđuriju. Poput pustinjskog vetra,
zbrisaćemo ih sa lica zemlje.
 Neko uskliknu. Zatim se začuše još neki glasovi, kojima se, na kraju
pridružiše svi, razgorevši se u pravu vatrenu stihiju poput struka sena
zahvaćenog plamenom.
- Želimo dug život Odenatu! Neka Balamin svojom rukom zaštiti
Zenobiju!
U tom trenutku, Nurbel se, nekim čudom, pojavi kraj nje. On nije
jahao konja već borbenu kamilu, čiji su bokovi bili prekriveni širokim
kožnim trakama. U šaci je držao dugačko, neobično opremljeno koplje, koje
na vrhu nije imalo bodež, već izvesnu masu optočenu gvoždem. Njegov
poručnik, takođe na kamili, ga je pratio, mašući zastavom sa zlatnim
kićankama iznad glave prekrivene lavljom kožom. Na narandžastoj svili je
bila izvezena vatra jedne zvezde, plavetnilo oaze i jedna palma; amblem
Palmire i Zenobijinog rođenja.
- Poželimo dug život Zenobiji i Odenatu! - uzviknu Nurbel. - Neka
bogovi učine da Persijancima proključa krv!
Hiljade ratnika Palmire mu se pridružiše u povicima.
I sam Šapur, kralj nad kraljevima, koji je sledio svoje trupe i bio
daleko od mesta događanja, oseti grmljavinu u vazduhu. On pretpostavi o
kome se radi i poče da se smeje, a za njim, i svi njegovi podanici.
Sunce se polako uzdizalo iznad horizonta sve dok se nije pretvorilo u
malu vatrenu tačku. Persijance je najpre zbunila neobična igra protivnika.
Budući da su uvek do tada vodili samo frontalne napade, Šapurovi ratnici
nikako ne razumedoše ovu nepostojanost Odenatovih trupa.
Na samom početku bitke, na stotine palmirskih konjanika nagrnu na
kvadratne persijanske formacije. Krećući se kasom, Odenatove borbene
linije su se u potpunosti stopile sa površinom terena.
Ironično se podsmevajući, persijski generali zaključiše da je Odenatu, i
ostalim pustinjskim ratnicima, ovo navika i praksa, i da sadazasigurno
pristupaju pripremama za bučan i beskoristan napad. Njihov manevar je
svima bio poznat. Konjanici bi, pogrdno huleći na protivnika, i ispunivši
nebo hiljadama strela, poterali svoje konje u besomučan galop. Dvostruka
linija napada bi se zatim pretvorila u jednostruku, i raširila se u nedogled,
kako bi zatvorila krug oko neprijatelja, poput mesečevog luka.
Persijanci bi, svaki put, ovakav pokušaj satrli u korenu.
Lučna formacija Šapurovih strelaca je, zahvaljujući svojim zgusnutim i
moćnim redovima, uvek uspevala da odbije protivničke strele. Napadač bi
ovim bivao znatno oslabljen, a njegov napad razbijen. Persijanci bi tada
nastupili sa čudovišnom oklopnom konjicom. Ljudi i konji su nestajali pod
kožnim oklopima, za koje bejahu prišivene čelične ploče. Poput stena od
metala, kojima strele i koplja ne mogu ništa, napredovali su postojanim
kasom. Ne posustajući, pregazili bi ljude i konje koji, iznureni prethodnim
dugim i uzaludnim napadima više nisu imali snage da im se odupru.
Šapur je, već dugo, na ovaj način, uspevao da osigura svoju pobedu
nad gospodarima pustinje. Veliki Odenat će sigurno ponoviti grešku ovih
kraljeva peska, vičnijih lovu i racijama, nego velikim bitkama. Međutim,
iako se činilo da se palmirski konjanici pripremaju na juriš, oglasiše se
iznenada trube. Odenatovi ratnici zaokrenuše svoje konje i, ne oklevajući,
razbiše borbenu liniju i povukoše se na pola milje, znatno iza dometa
neprijateljskih strela.
Persijanci se grohotom nasmejaše i zaključiše da Odenat slabi. Možda
mu vid nije više tako dobar pa mu je potrebna jaka svetlost dana da izvrši
napad?!
Ali, čak i nakon čitavog sata iščekivanja, ništa se ne pomeri u
palmirskim redovima. Nije bilo niti uzvika, niti truba, niti doboša. Zbunjeni,
Šapurovi oficiri se namrštiše.
Usledila je stravična vrućina bez daška vetra. Sunce je bilo već visoko
na vedrom nebu, dok su se na pesku ocrtavale mračne i oštre senke.
Persijski generali razmeniše mišljenja. Neki su bili za iznenadnu promenu
taktike i reorganizaciju mada su bili svesni malog rastojanja koje ih je delilo
od neprijateljskih linija. Uz to, nisu smeli prvi da napadnu jer bi to znatno
onemoćalo konje pod oklopima. To im je bilaglavna mana. Čelični oklopi
bejahu preteški tako da pretovareni konji nisu mogli da izdrže duge borbene
galope.
Odlučiše da palmirskim ništarijama prepuste taj prvi potez. Zajedno sa
pustinjskom vrelinom, raslo je i nestrpljenje. Od silne mržnje prema
Odenatu, duhovi su se uzburkali. Ni jednog trenutka ne pomisliše da je u
pitanju klopka. Do tada neporaženi, moćni i ponosni Persijanci su bili
sposobni samo da, tamo negde u daljini, na zapovedničkom tumulusu,
zamisle kralja Palmire, kako se pred njihovom silnom vojskom trese od
straha.
Najzad, čekanjem premoreni, poslaše dva do tri odreda ka neprijatelju,
kako bi saznali šta smeraju.
Ovi pak pohitaše, kao muve na mrcinu. Dočekaše ih sa snopovima
dobro naciljanih i zgusnutih strela. Pretovareni konji se upustiše u galop pri
kojem su potkovicama lomili drške barjaka, povređujući sopstvene slabine.
Vratiše se sa vestima koje još više zbuniše generale. U tom trenutku,
Odenat se još uvek nalazio na jednom uzvišenju, odakle se pružao sjajan
vidik. Nije jahao konja već je sedeo na običnom tabureu. Veselio se i pio sa
vojnim zapovednicima kao da je bitka već okončana, i to u njegovu korist.
Međutim, pokazalo se da je prisutan mnogo manji broj strelaca nego što je
bilo predviđeno, Bilo je nešto manje od dve hiljade ljudi a trebalo je da ih
bude duplo više. U trenutku, persijski zapovednici isto zaključiše.
Preponosni Odenat je izazvao Šapura, jer je time želeo da zadivi svoje
rimske saveznike. Na nesreću po njega, oči mu bejahu veće od stomaka.
Njegove malobrojne trupe, zasigurno neće moći da odbiju napad
neprijatelja. Eto pravog razloga za ovaj čudan okršaj. Avaj, odbrambena
linija će se uskoro dati u beg. Odenat sa strahom iščekivaše trenutak istine.
Do tog trenutka, Šapur nije nalazio za neophodno da napusti svoj šator.
Nakon pristiglih vesti, on se najpre rasrdi, da bi ga, nešto kasnije, sve to
zabavilo. Odenat strahuje zbog njegovih konja? U pravu je! I treba da
strahuje!
Sa osmehom na usnama, prepustio je generalima odluku o tome kako
da kazne uobražene Palmirce. Najzad, svi se utišaše, kako bi on izveo
zaključak i izdao tri kratke naredbe.
Oficirima je trebalo više od jednog časa da ponovo postave persijske
odrede po kraljevom nalogu. Zatim su morali da napoje konje, koji su, od
ranog jutra, strpljivo čekali na vrućini, koja sad beše nesnosna. Sunce je već
bilo blizu zenita, kada se vazduhom prolomi zvuk ovnovskog roga, koji
pozivaše ratnike na boj.
Tada se Odenatovi družbenici osmehnuše. Persijanci su savršeno igrali
svoju ulogu. Skoro da bejahu obnevideli od silne samozadovoljnosti i
nadmenosti.
Brzo uskočiše u sedla, zadovoljni što se napokon završila ova igra
zavaravanja i što se bliži presuda bogova.
Tri stotine persijskih strelaca krenuše protiv palmirskih trupa. Iza njih
ih je još toliko čekalo da napadnu. Treći talas, jedva nešto brojniji, je
trebalo, umerenim kasom, da predvodi konje pod oklopima, sve do
neprijateljskih linija. Nakon poslednjih strela odapetih na palmirsku vojsku,
nastupila bi, sa pristojne razdaljine, strašna konjica, da u jednom potezu
pregazi sve preostale Odenatove snage.
Tako beše naredio veliki Šapur, ali bogovi drugačije odlučiše.
 Samo što vojnici, po Šapurovom naređenju, stigoše do linije za napad,
nebo ispuni hiljadu đavolskih povika.
Svi palmirski lukovi odapeše istovremeno strele. Odenatovi strelci su,
suprotno dotadašnjem običaju, sjahali i udružili snage čim su čuli persijski
rog. Nisko iznad tla, nadvi se senka smrti. Ona prekri konje u punom
galopu, i konjanike koji tek podizahu svoje lukove. Uništen do dve trećine,
ovaj prvi talas se zatim razasu, izbezumljen. Životinje i ljudi su ležali na tlu,
i uvećavali haos nastao usled istovremenog povlačenja jednih i nadiranja
drugih odreda.
Panika zahvati persijske strelce. Kako odapeti strelu kada se konj u
strahu propinje preskačući leševe?
Palmirci su upravo taj trenutak odabrali da ih ponovo zaspu
smrtonosnim strelama.
Preostali elan, pri trećem Šapurovom napadu, ustupi mesto potpunoj
pometnji. Iznad tla se talasala vrelina, a vazduh je bio zasićen oporim
mirisom krvi i konjske mokraće.
Izbezumljeni, Šapurovi oficiri su svakog trena očekivali da se na njih
sruči Odenatova konjica. Odmah bi izdato naredenje da konji pod
oklopima krenu u napad. Jedino oni su još mogli da poraze palmirske
strelce!
Linija napada je brojala pedeset formacija petorki. Naoružani
dugačkim kopljima sa raznobojnim drškama, besprekorni i božanski,
pojuriše na neprijatelja. Pretrčavši preko leševa i ranjenih, pregaziše čak i
svoje desetkovane odrede. Njihov težak galop, zdrobi kamenje i izdubi
pesak. Škripa čeličnih ploča nadjača svaki zvuk. Svetlost koja se od njih
odbijala, na trenutak, učini konjanike zaslepljujućim poput božijeg besa,
proždrljivim poput zmajeva, i zlokobnim poput himere nekog drugog sveta.
Tada se, sa desne strane, začu neka dreka.
Zaprepašćeni, Šapur i njegovi generali, ugledaše borbene kamile. Na
hiljade kamila, sa crvenim perima oko glave, kao da je izranjalo iz samog
pustinjskog tla.
Istegnutog vrata, drečeći na sav glas, životinje su pojurile,
veličanstvene i besne. Skroz napred, prepoznadoše tigrov rep sa kacige
prvog Odenatovog zapovednika, Nurbela. On se ne upusti u frontalan
napad, već naprotiv, povede svoje ratnike unutar samih persijskih linija.
Na taj način, Nurbel s leđa priđe persijskim konjanicima. Mašući
topuzima i ne usporavajući životinje, udariše po konjskim i ljudskim
oklopima. Brzina životinja udesetostruči silinu udaraca. Obična persijska
koplja bejahu nemoćna da ih zaustave. Strele, nategnute u panici, ispadaše
po njihovim kožnim haljinama. Svuda naokolo, ležaše konji sa razbijenim
čeonim kostima.
I tako, zatečeni ovim neobičnim sukobom, odredi se, jedan za drugim,
smenjivaše, vrteći se u krug, poput izbezumljenih insekata. I tako, čelična
čudovišta koja su do juče bila Šapurov ponos i nepobediva sila, padoše u
Zenobijinu zamku.
Šapur i generali, napokon shvatiše zašto je Veliki Odenat toliko
odlagao napad.
Konji i ljudi roptaše pod užarenim čeličnim oklopima sada nalik
furunama Pojedini pobacaše kacige kako se ne bi ugušili. Ali time samo
prizvaše sopstvenu smrt, jer im Nurbelovi ratnici, u tren oka, topuzima
razneše lobanje.
Kada i dvadeseti oklop bi smrvljen pod težinom ubijenog konja,
palmirski vojnici pokuljaše sa svih strana. Otpoče strašan pokolj.
Jedan oficir koji stajaše uz Šapura pokaza prstom na crvenu senku.
Ona je menjala pravac kretanja sa đavolskom okretnošću povlačeći za
sobom čitave gomile u besomučnom trku. Činilo se da strele odapete na
njenom velikom luku čupaju žrtve iz sedla.
Šapur smače štitnik na kacigi kako bi bolje osmotrio.
Telo je postepeno dobijalo oblik. Ono najpre postade ratnik, a zatim
poprimi ženske konture.
Taj crveni bes je posedovao fascinantnu, i u isto vreme, zastrašujuću
ljupkost. Kada bi se izvila iznad sedla da nategne luk, njeno golo poprsje bi
natkrilo čitavo bojno polje. Njena strela bi uvek pogađala, ili vrat, ili butinu,
ili neku manu na oklopu.
Iako je, po prvi put, nakon deset godina, prisustvovao porazu svojih
odreda, nije mogao a da se ne divi lepoti ove žene. Krv koju je prolivala
beše crvena poput njenih grudi, i upravo u tom prizoru uživaše Šapur i više
no što je smeo.
Odmah je znao o kome je reč. To je bila mlada Odenatova supruga,
Zenobija, čije mu ime i navike došapnuše špijuni. Zar je moguće da je baš
sve što je o njoj čuo istina?
Zar ga bogovi napuštaju? Da li su poslali na zemlju demona moćnijeg
od njegovih čeličnih konja?
 On skrenu pogled sa bojnog polja. Želeći da izbegne trenutak
povlačenja, on požuri da pregazi Eufrat pre no što se ovaj oboji krvlju
njegovih ratnika.
- Alat! Alat!
Ova reč pređe preko usana svih vojnika pre no što se vratiše u logor.
Radost zbog pobedeje učinila da zaborave na umor i bolne povrede.
Persijanci u hitrom begu im još uvek bejahu pred očima. Jedni uzeše
mačeve sa iskasapljenih tela, dok drugi, vrh koplja pobodoše u čelične
odore persijskih konja. Šetajući tako svoj ratni plen, uzvikivali su slavna
imena grada Palmire i Velikog Odenata. Od svih pozdravljene, Nurbelove
kamile se pridružiše gomili pobednika, nonšalantno žvaćući trnjiku, kao da
se upravo vraćaju iz obične šetnje.
U tom trenutku se nije razmišljalo o ranama, prolivenoj krvi i
poginulim drugovima. Umesto toga, prepričavali su se doživljaji iprepuštalo
se radosti življenja. Oni koji su pratili Zenobiju, iskazaše frenetičnu radost,
jer ono što bejahu sa njom iskusili, nije bilo moguće opisati rečima.
Najpre uzviknuše ime njihove boginje:
- Alat, Alat! Alat nas je vodila! - čulo se sa svih strana.
- Slava za Zenobiju! Slava za Alat!
Zenobija je jahala uz Odenata i Nurbela. Ona skide kacigu i okači je na
vrh svog mača. Visoko se izdiže iz sedla kako bi svima podarila blistav
osmeh. Jarko crvenilo njenog poprsja više nije pripadalo ženi već boginji.
Njenom sudbinom su sada upravljale božanske sile. Hiljadu ratnika je
ponovo slavilo njeno ime:
- Alat, Alat! Živela Alat!
Zatim videše Velikog Odenata kako visoko iznad glave diže svoj mač,
i poput ostalih ratnika, burno pozdravlja svoju ženu.
- Alat! Alat, kraljica Palmire!
Svi su se zatim veselili zbog pobede, pevali, ložili vatre, i pili vino.
Zenobija se dugo zadržala pored njegovog veličanstva koji ju je nežno
obasipao počastima.
Kada upališe baklje, i kada prodorna muzika ispuni logor, Odenat
prizva robove. Oni na dugačkim nosilima iznesoše svu sadržinu. Šapurovog
ratnog šatora.
Tu je bilo posuda od stakla i zlata, svilenih prekrivača i tepiha, dva
oklopa sa zlatnim filigranima, tri mača sa drškama od dragog kamenja i
slonovače, kaputa, češljeva, perjanih jastuka, posuda od bronze i kože, kao i
nekoliko mladih robova od desetak godina, kože tamnije od noći i nežnije
od snova.
Njegovo veličanstvo se lati za jedan kaput izvezen glicinijama i
divljim guskama. Vez beše tako tanan, da rečima nije mogao da bude
opisan. Pričalo se da ga je Šapur namicao preko oklopa, svaki put kada bi
^obedio i da je tako odeven, osuđivao poražene na smrt ili ropstvo.
- Šapur je tako brzo pobegao, da sluge nisu stigle da sklope čak ni
njegov ratni šator - našali se Odenat. - On je zasigurno, sve do danas, živeo
u ubeđenju da će večno pobeđivati. Samo neko ko je skrenuo s uma bi bio u
stanju da nasred bojnog polja smesti tolike dragocenosti. Danas, na ovim
nosilima, nedostaje samo njegovo telo!
Šale i otpozdravi odjeknuše u vazduhu punom dima. Dugo se
Šapurovo ime s prezirom uzvikivalo. Napokon, kada se svi utišaše, Veliki
Odenat se saže, što je inače retko činio, i Zenobiji, pred noge, spusti vezeni
kaput i jedan od Šapurovih mačeva. Upirući prstom na preostalo blago na
nosilima, on reče: - Zenobija, ovo je tvoj ratni plen
- reče glasno, ispravljajući se. - Danas je Odenatova supruga
zaslužnija od mene za ovu pobedu.
Ona se najpre duboko nakloni, pre no što podiže, visoko iznad glave,
Šapurov mač kako bi pozdravila ratnike. Ovacije su se ponavljale svaki put
kada bi Zenobija podigla ruke sa oružjem.
U trenutku kada je nameravala da se pridruži Odenatu, opazi Ofalin
pogled.
Ona je stajala pozadi, nedaleko od Hajrana, i predvodila grupu žena.
Mržnja je počivala na njenom licu. Grčeći ruke, gužvala je kraj svog vela
ukrašenog zlatnim alkama.
Na kratko, Zenobija se suoči sa njenim pogledom. To opaziše njegovo
veličanstvo, Nurbel i oficiri. Takođe je pažljivo odmeriše, i Odenat nešto
progunđa u besu. On uhvati svoju kraljicu za ruke, poljubi joj nežno vrhove
prstiju, i prošapta sa čudnim sjajem u očima:
- Ratnici Palmire veruju da Alat prebiva u tvom telu. Možda je to i
istina. Ja pak znam da me moja žena nije lagala.
Ne ispuštajući njene ruke, povede je ka šatoru za obed.
Ofala ostade crvenog lica, iza njih. Ona odgurnu žene i nestade iza
robinja i supruga koje su upravo donosile posluženje i krčage piva.
Noć je uveliko vladala kada se ona iskrade iz svoje postelje. Ahemu je
nije čula, niti ju je čula straža koja je spavala, iscrpljena od pića i umora.
Ona sada beše samo tamna senka koja trči pod zvezdanim nebom, na kojem
već odavno nije bilo meseca.
Pred Ofalinim šatorom, ona je imala dovoljno strpljenja da čeka, ležeći
na tek orošenom tlu. Vladala je potpuna tišina.
Poput zmije, smireno i odlučno, ona se ušunja u šator. Sa nožem u
rukama, puzila je između tapiserija koje su visile uz zidove.
Ofalin parfem beše tako jak da se Zenobija ni jednog trenutka nije
dvoumila gde se nalazi njen ležaj. Ona joj leže tik uz leđa. Primiri se bez i
jednog pokreta.
Kada oseti da je spremna, podiže obe ruke. Jednu stavi na Ofalina usta,
dok drugom pritisnu vrh noža na njeno grlo. Ona panično skoči i pokuša da
odgurne ruku koja ju je davila.
Zenobija joj na uvo došapnu:
- Umrećeš zbog smrti mog voljenog Havada, jedinog muškarca koji je
uspeo da zadobije moju ljubav.
Užas natera Ofalu da joj se poslednjim snagama suprotstavi. Međutim,
od njenog koprcanja, sečivo se još dublje zari u vrat. Među prstima,
Zenobija oseti, rastakanje tkiva i polagano oticanje životnih sokova. Ofala
već beše u nesvesnom stanju kada joj još reče:
- Sa tobom odlazi i moja tajna. Slobodno je ponudi demonima koji te
čekaju, tamo, sa druge strane.
Debelo telo se naglo umiri a Zenobija se otkotrlja u stranu. Njeni
otkucaji srca bejahu tako snažni, da se činilo kao da će šatorska krila
poleteti.
Havadovo lice izroni iz mrklog mraka. Ona oseti potrebu da mu se
osmehne ali je u tome sprečiše suze koje je primoraše da zatvori oči.
Zenobija se napokon oseti slomljena od umora. Dlanom pritisnu vilicu da
spreči njeno drhtanje. Nozdrve joj ispuni otužan i krajnje neprijatan miris
dok joj se Ofalina krv slivala niz bradu i ruke. Obuze je mučnina. Pljunu na
pod i obrisa usne kaputom. Noć je, za trenutak, proguta poput bezdana.
Da se, kojim slučajem, Havad nije okrenuo u Dura Europosovom
dvorištu sada bi sve bilo drugačije!
Ona ne leže odmah, već se uputi ka šatoru njegovog veličanstva. Isto
kao i malopre, polako se ušunja unutra. Za razliku od Ofalinog, ovaj beše
osvetljen sa dve bitumenske lampe, dok su stražari dremali na samom
ulazu.
 Čim je opaziše, skočiše na noge. Zenobija im se, obasjana svetlošću,
osmehnu. Smatrala je svoj izraz lica umirujućim, ali se prevarila. Oni je
prestrašeno odmeriše pogledom. Njeni obrazi, čelo, ruke, tunika, pa čak i
čizmice bejahu umrljane svežom krvlju. Zadivljeni, i preplavljeni
poštovanjem, oni se pokloniše. Možda su mislili da se Alat, u noćima nakon
bitke, hrani krvlju svojih žrtava.
Tiho joj rekoše da njegovo veličanstvo spava. Podražavajući ih, ona im
odgovori da je zbog toga srećna i da nema nameru da ga budi.
Pridržavajući zastor na vratima, oni se razmakoše da je propuste.
Straža nije slagala. On je čvrsto spavao, bokom oslonjen na Dinu. Oboje
bejahu nagi. Naspram nežne i blede devojčine kože, Odenatovo kosmato
telo je delova.o poput zveri, tamno i preteće.
Kako li su Dinina bedra izdržala silnu Odenatovu moć?
Međutim, njihov san beše ispunjen spokojem zasićenih ljubavnika.
Zenobija, jedan trenutak, ostade, drhteći čitavim telom. Oči joj se ispuniše
suzama jer pred njom ležaše nežnost koju nikada neće iskusiti, i mir koji
nikada neće dokučiti.
Ona oklevaše. U njoj se ponovo javi želja da pobegne, da ode u hladnu
i bezličnu tminu. Nervoznim pokretima zbaci sa sebe umrljanu odeću i,
ispruži se, potpuno naga, uz Dinu.
Mlada Jevrejka se okrete, napola probuđena. Zenobija joj nežnim
pokretom zatvori usta i poljubi vrat. Zatim je tiho zamoli:
- Pusti me da spavam pored tebe.
Uz sanjiv osmeh, Dina je obgrli rukama i butinama, kako bi joj, bar na
kratko, pružila svu nežnost zaborava.
Jutro osvanu uz veliku graju. Hajranovi krici otrgoše od sna čak i one
opijene vinom.
Pred šatorom njegovog veličanstva, Nurbel je, sa još nekom
gospodom, morao da upotrebi silu kako bi obuzdao bes Ofalinog nećaka.
Ovaj poslednji je, u isto vreme, u pomoć prizivao pravdu, bogove,
Jupiterove munje i krvavu reku osvete.
U svojoj noćnoj tunici, Veliki Odenat se pojavi pred sinom i upita za
razlog tolike halabuke.
- Ona je ubila Ofalu! - odbrusi Hajran. - Presekla joj je grkljan! Dobro
mi je poznata ruka koja je počinila ovo ubistvo!
Iznenađenje izobliči lice njegovog veličanstva. Bez trunke emocija, on
osmotri Hajrana. Iza njegovih leđa su se tiskali prijatelji koji su do juče sa
njim delili radost noćnih zadovoljstava. Odenatov pogled ih natera da
spuste glave.
- Oče, Ofala je ubijena! - jauknu Hajran. - Počinilac je i tebi dobro
poznat!
On podiže pesnicu ka Zenobiji i Dini koje se pojaviše na vratima
šatora. Veliki Odenat se, na trenutak, suoči sa njenim pogledom. Nurbelu se
tada pričini tračak radosti u njegovim očima.
Njegovo veličanstvo dohvati Zenobijinu ruku i stavi je na grudi. Zatim
se, nabranih veđa, okrete ka onima koji još uvek pristizahu. Lica crvenog od
besa, on odgovori sinu:
- Kako se usuđuješ da vređaš Alat?
Obraćajući se svima, on još povika:
- Kraljica Palmire je noć provela sa mnom. Ko se bude usudio da još
jednom posumnja i blati njeno ime, biće osuđen na smrt. Naređujem da se
Ofalin pepeo prenese u grob njene sestre.
 5

SAMOZAT

Pritisak prstiju prestade a sa njim i milovanja. Sklopljenih očiju,

Valerijan oseti lagano gibanje postelje pri odlasku robinje.
On otvori oči kako bi se usprotivio. Iflava, potpuno naga, krenu ka
stolu prepunom činija i bočica. Osetivši njegov pogled, ona se okrete uz
osmeh.
Valerijan, u trenu, zaboravi da joj zamera. Neka svi bogovi, bez
izuzetka, budu hvaljeni, jer stvoriše ovako lepu ženu, pa neka je ona i
robinja!
- Avguste, koža ti se presušila - kroz šapat reče devojka vraćajući se ka
postelji sa bočicom od debelog stakla. - Samozatska klima ti ne prija.
- Meni ovde ništa ne prija - progunđa Valerijan. - Bez tebe, ovaj grad
bi bio najstrašniji od svih.
To beše istina! Samozat je bio garnizonsko naselje, prepuno trgovaca i
seljaka. Nimalo nije ličio na Antiohiju. Od svitanja do sumraka, svi su
stalno dolazili i odlazili. Bilo da je vladala hladnoća, vrućina, žega ili
prevelika vlaga, klima je bila užasna. Nepredvidljiva poput svojih
stanovnika, uvek se vezivala za jednu od dve krajnosti. Naravno, najviše je
nedostajala blagost i ljupkost morskog pejzaža. Jedina prednost Samozata je
bila mala udaljenost od persijskih odreda Šapura, koji se još uvek smatrao
kraljem nad kraljevima iako je iz dana u dan to sve manje bivao.
- Mrzim ovaj grad - uzdahnu sanjivo Valerijan.
A da ne pominjemo takozvanu carsku vilu, još pomisli. Ona beše
sagrađena u persijskom stilu, sa poliranim ciglama, kupolama i keramičkim
ukrasima. Samo je jedna prostorija naginjala rimskom građevinarstvu. U
njoj je bilo portika, mermera, obojenih plafona ijedna prostrana terasa sa
pogledom na vrt i prašnjava brda. Valerijan se upravo tu smestio.
Vetar udari u lanena platna razapeta između stubova na terasi. Zastori
se zakovitlaše. Povremeni svetlosni zraci su ukrašavali mermerne mozaike
na podu. Najednom, desi se veliki bljesak i njega opi bleda Iflavina koža.
Isturivši bok, ona sede tik uz njega. Zlaćani snop svetlosti zahvati mrki
oreol njene desne bradavice čiji se vrh razloži u pomrčini prostorije, sličan
dubokom i čistom zvuku harfe. Struk joj beše tako tanan da su ga dve ruke
mogle obuhvatiti. Njen pubis je svetleo poput onog tamnog laka koji
ponekad donose sa Istoka, a kada bi se uspravila, izranjala bi ružičasta
senka organa, taj nežni plamen u zagasitom runu. Ah, Iflava! Čudesna je
tvoja lepota!
Zar bogovi nisu stvorili ženu i njen polni organ zarad Iflavine lepote? I
zašto je on bio vladar a ne slikar ili pesnik, na primer? U tom slučaju bi sve
svoje dane i noći provodio opijajući se njenom lepotom. Ali on beše Avgust
Valerijan! Najzad, to je i želeo da bude pre no što je spoznao sve iznurujuće
i glupe obaveze.
Za utehu je bila činjenica da su mu bogovi ipak dozvoljavali da,
uprkos godinama, uživa u lepotama univerzuma.
Iflava mu se nasmeši. Ona nežno razvuče usne u osmeh, koji ga toliko
podsećaše na Bobo, fascinantnu grčku gorgonu.
Svirepi i nezadrživi užas obuze Valerijana dok se pitao da li ga ona
zaista voli.
Da li robinja Iflava voli starca kojeg tako vešto miluje svakoga dana?
Da li je to moguće?
Kako spoznati njena osećanja? Pored svoje izuzetne lepote ona ništa
drugo nije pokazivala, pa čak ni kada joj je bilo toplo ili hladno. Međutim,
on je priželjkivao njenu ljubav. Da, da! Želeo je njenu ljubav više od njenog
tela.
Naravno, to je bilo glupo, ali istinito.
Nesigurnost poteče njegovim venama poput sirćeta i on, na vreme,
odustade od svog pitanja.
Heka je Mitra čuva! Iflava je bila i te kako sposobna da kod njega
povrati osećaj muškosti.
Iz daljine začuše grmljavinu. Zastori se ponovo obmotaše oko stihova,
otkrivajući sivu olujnu masu na zapadu. U prostoriji se već osećala svežina
uskovitlanog vazduha.
- Kiša samo što nije pala - reče Iflava svojim ravnodušnim glasom.
Njeni nauljeni dlanovi počeše da klize po Valerijanovoj hrapavoj koži. On
potraži njene ruke kako bi ih držao među prstima. Nervozno i upola glasa,
on izreče Horacijev citat koji je, nažalost, znao napamet, nakon silnog
ponavljanja u sebi:
"Zar je telo princeze lepše i poželjnije od tela kurtizane? Zgrabi lepotu
još dok ti prilazi, ne dopusti joj da umakne. Od toga nema većeg uzbuđenja.
Sve ostalo je samo iluzija, hir poremećene mašte, nepoznavanje prirodnih
želja i odvraćanje od istinske sreće."
Iflava ga na kratko pogleda. Njemu se učini da su joj oči jače
zablistale. Možda je dirnuta? Ili se pak samo podsmeva?
- Avguste, da li se plašiš da nisi dovoljno voljen? - reče u trenutku
kada on više nije očekivao odgovor.
- Samo se plašim da me ti ne voliš dovoljno. Samo ti - priznade joj
strašno ozbiljan.
Zamišljena, ona naže svoju lepu glavu, ne podigavši pogled ka njemu.
Zatim čučnu i opkorači ga. Sede mu na butinu, priljubivši se tako čvrsto
pubisom, da je Valerijan, u ekstazi, predosećao njegovu prigušenu toplotu i
vlažnost.
- Ti o tome pričaš jer si od Cezara primio loše vesti, - prošapta nevino.
Valerijanovo uzbuđenje se raspade kao čaša načinjena od tankog stakla. On
joj zameraše na odgovoru. To je za njega bio nizak udarac. Naravno, on joj
se bio poverio u vezi afere Nikopolis. Pomenuo je otrovni napitak koji
Aurelijan umalo da popije nakon pobede nad Gotima, osvete radi, preklane
oficire u krevetima, tokom njegove prve bračne noći!
Kakvog li divljaštva! Sva ova ubistva su bila usmerena ka Galijenu,
njegovom sinu! Vešto upozorenje koje bez upotrebe reči prikazuje Cezara
čitavom Rimskom carstvu i legijama kao čoveka koji priželjkuje smrt
voljenog vođe, Aurelijana.
- Okrutna si bez potrebe, - primeti Valerijan nagnuvši glavu. - Skoro
da sam i zaboravio na tu dvojicu.
Ostavivši za sobom Galijena i Aurelijana, desilo se upravo ono čega se
najviše pribojavao. Međutim, on nije sumnjao u to da njegov Cezar Galijen
želi Aurelijanovu smrt. On je poznavao bolje od ikoga, a možda se čak i
pribojavao, tog proračunatog i hladnog sinovljevog uma.
Ništa nije mogao da zameri velikom vođi. Aurelijan je sada bio dužan
da odgovori. Čast, moć, ponos... On je verovao da će sve to zaslužiti ako ih
obojicu odvede pred Mitrinog bika.
Ali, to je bila samo Avgustova sujeta. Čak i pre no što zajedno ispiše
krv da bi postali Heliosovi izaslanici, on je znao da ta dva jarosna čoveka
nikada neće biti braća već večni neprijatelji, uvek spremni na međusobno
istrebljenje kako bi jedan od njh postao novi Avgust. Namera im je bila da
započnu rat na Rajni i Dunavu, što bi za ishod imalo porobljavanje
Rimljana od strane varvara. On bi, samim tim, bio primoran da napusti
istočne provincije i svoju dragu Antiohiju, kako bi zaveo red pre no što
bude prekasno.
Iflava je ipak bila u pravu. Vesti iz Nikopolisa su ga rastužile, umorile i
razočarale.
Da je, kojim slučajem, bio siguran u njenu ljubav, donošenje odluka
mu ne bi tako teško palo, niti bi napuštanje istočnjačkih nežnosti smatrao za
prinudu.
On se pažljivo zagleda u njeno lice, sa nadom da će na njemu otkriti
makar mrvicu osećanja. Ali, uzalud.
- Ja više ne mogu bez tebe - bezvoljno zaključi.
- Naravno da možeš Avguste - odgovori mazno Iflava. - Ti poseduješ
na hiljade robinja a ja sam samo jedna od njih.
- Ne, ne, Iflava! Ne govori gluposti - ljutito uzvrati Valerijan. Ti se ne
možeš porediti sa njima jer si sušta lepota. Ti...
Htede još da joj kaže da ona ni po čemu nije robinja, ali odustade.
Neka ga Jupiter čuva! On stari. Tako mi Mitrine krvi, to je istina.
Zastrašujuća je slabost kojoj, iz dana u dan, sve više podleže.
Vetar ponovo uskovitla zastore. Grmljavina beše na samom pragu
grada koji je, sa prvim kapima kiše, polako uranjao u tišinu.
Valerijan je obujmi i privuče svojim usnama nežnu kožu Iflavinih
prepona. Ona se poslušno izvi iznad njegove glave. Nestašnimpokretom
ramena, isturi vrh bradavice, i njome mu dodirnu usne i očne kapke.
Valerijan oseti peckanje koje je najavljivalo buđenje uda. Iflava je i u tome
bila čarobnica. On je bio spreman bez dodatne pomoći. U trenutku kada su
ga, poput najnežnijeg sna, njene prepone prihvatile, prošaputao je:
- Sutra više nećeš biti robinja.
Pošto se njen izraz lica ne promeni, on pomisli da ga nije razumela.
Dodade glasnije:
- Iflava, ja ću te osloboditi.
Ona ne pokaza naročitu radost i ostade nedokučiva.
- Obećavam da ću to učiniti.
On dobi odgovor u vidu dubljeg i odlučnijeg pokreta bokova te
prestade sa pričom. Uživao je gledajući, na sebi, taj čudesan ples. Svaki
njen pokret beše, u toj meri savršen, da mu se činilo, potrajaće večno.
U trenutku najvećeg blaženstva, udari grom, tako strašan, kao da
dolazi pravo iz Jupiterove šake. Pre no što utihnu njegov bljesak, Valerijan
nasluti nečiji obris u tmini.
 - Tako mi bogova koji...
Glas mu se izgubi u prasku. On ukoči Iflavino telo i dopusti da užitak
postane samo sećanje. Sa olakšanjem, prepoznade priliku koja ih
posmatraše.
- Akstekse - promrmlja. Zar nisi mogao malo da pričekaš?
Mudrac se primače postelji, pogleda prikovanog za devojčino telo.
- Avguste, rekao si mi da dođem što pre. Završio sam predskazanje.
Valerijan sklopi oči. Robinja se nežno izmiče što najednom, u njemu,
probudi strašan osećaj samoće i slabosti. Ogromna tuga mu zape u grlu.
Utehe radi, pomisli da će sada bar Aksteks imati šta da razglasi; Avgust se
još uvek dobro drži. On se zatim ogrnu tkaninom koju mu pružaše Iflava.
- Onda?
- Upotrebio sam osamnaest travki, pregledao sedam živinskih jetri...
- Preskoči detalje, želim rezultat.
Starac umorno odmahnu glavom i izjavi:
- Ne započinji bitku. Bogovi nisu uz tebe.
Avgust se, zainteresovan, uspravi.
- Jesi li siguran?
- Rekao si da ne želiš detalje.
- Potpuno siguran?
- Mogao bih i da ti dokažem. Ne smeš da se suočiš sa Persijancem.
- Da se ne upuštam u rat?
- Ni ti ni tvoja vojska, jer tako kažu bogovi.
Sada je kiša padala kao iz kabla. Valerijan se okrete ka poplavljenoj
terasi. Natopljeni vlagom, zastori su se crneli. Iflava je spremala bočice i
nameštala posteljinu. Još uvek je bila potpuno gola sa svojim pubisom koji
se bestidno presijavao u polumraku. Iako beše olupina od čoveka, Aksteks
ju je pomno pratio pogledom. Možda se upravo tom svojom razvratnošću,
Iflava trudila da sačuva ono malo zadovoljene strasti. No, ništa nije
izgubljeno.
Valerijan se nesvesno osmehnu. Ako je volja bogova da ne ratuje, on
neće ratovati.
- Ova oluja je takođe božija volja - obrati se Aksteksu. Mudrac sleže
ramenima i reče da oluja nije tako pouzdan znak za razliku od iznutrica.
Valerijan, na kratko, popriča sa njim, a zatim ga otpusti i prizva robove.
- Želim odmah muzičare. Oni će propratiti oluju i moje misli.
 Dok su svi užurbano tražili muziku, on upita da li je prokurator
Makrijen stigao iz Antiohije.
- Avguste, on je još juče stigao.
- Ako je tako, neka pričeka još malo. Primiću ga, za jedan sat, zajedno
sa sekretarom Pulinijem. Ili, neka bude nešto kasnije... Možda predveče.
Kada harfe i svirale zabrujaše u ritmu kiše, on ponovo uroni u Iflavino
telo. Poljubivši glatke vrhove njenih bradavica, prošapta:
- Održaću obećanje. Sutra ću te osloboditi.
U zoru, prestade grmljavina, a kiša, još upornije, nastavi da pada.
Muzičari su i dalje svirali. Sa lovorovim vencem na glavi, Valerijan je sedeo
na terasi, udobno zavaljen u prostranu fotelju, i posmatrao polagano
plavljenje svog vrta. Iflava, kao i uvek ćutljiva, ležaše u postelji, prekrivena
velovima i zlatnim lančićima. Duž zidova je, nalik statuama, stajalo
dvadesetak stražara. Sekretar senata Pulinije Aventilije i prokurator
Makrijan su bili prinuđeni da pređu čitavuprostoriju kako bi pozdravili
Avgusta. Valerijan otpozdravi upirući prstom na mutno nebo.
- Bogovi mi se obraćaju.
Makrijen se namršti, dodatno borajući svoje odveć mršavo lice.
Njegova pretpostavka beše tačna; niko se nije potrudio da obezbedi stolice
za njih dvojicu.
Valerijan ponovo reče sa prizvukom ironije:
- Kiša, munje, oluja! Vulkan, Junona, Ceres i Jupiter žele kao i svi, da
čuju moju odluku.
Sekretar Pulinije potvrdi glavom.
- Avguste, pravo je vreme.
Doživotno nominovan, prvi sekretar senata, Pulinije, beše nešto stariji
od Makrijena, ali veoma oronuo; retke kose, umornih očiju, upalih obraza,
kože, čas blede, čas modre. Istok mu nije prijao. On je žudeo za Rimom i
svojom palatom na brdu Opius, kraj svete šume Eskilen. Međutim,
Pulinijev izgled je varao više od izgleda Galkinje u farsama Lamantinija
Sulicija.
S vremena na vreme, kada bi ga sreo, Valerijan bi uz grižu savesti
zaključio da nije trebalo da ga povede na Istok. Odmah zatim bi se prisetio
da je sekretar jedno jedinstveno biće. Veran, nepristrastan pri rešavanju
intriga i čvrst poput stene, kada su životna iskušenja u pitanju. On beše
istinski podanik Carstva.
 Dugajlija Makrijen je bio njegova sušta suprotnost. U toj meri je
delovao izgladneo, da je njegova pojava izazivala gađenje. Uz to, on j e
stalno spletkario, te je stoga, strog nadzor nad njim bio neophodan. Pulinije
je bio savršen u toj ulozi. Njegov duh, volja i prepredenost su uveliko
nadmašivali njegovu spoljašnjost, te je mnogo njih naselo. Munja se pojavi
iznad obližnjeg brda i samo što joj utihnu bljesak, začu se strašna
grmljavina. Zatresoše se sve dvorske zidine i stubovi. Čak i muzičari,
prestravljeni, prekinuše muziciranje.
- Ah! - uzdahnu Valerijan, zadovoljan opštim utiskom - sada vidite da
mi se obraćaju! I to sa kakvim nestrpljenjem!
Makrijen, odobravajući, namače togu na rame, i uputi zabrinut pogled
ka brdima. Vazduh sada beše hladan, a svetlost sumorna.
Valerijan upita:
- Makrijene, strahuješ li od oluje?
- Ja se plašim bogova, Avguste. Poput svih ljudi i dobrih Rimljana,
jedino se njih plašim i to mnogo!
Valerijan se složi uz osmeh.
- U pravu si. Reci mi, koje su novosti iz Antiohije?
- Hrišćani još uvek odbijaju da plate porez. Bio sam primoran da
episkopa Dimitriosa osudim na spaljivanje. Taj ludi starac nije nikako hteo
da popusti. Nisam verovao u toliku njegovu istrajnost.
- Prokuratore, svako se svoga boga plaši - primeti Pulinije jednoličnim
glasom. - Dimitrios je više strahovao od svog boga nego od tebe. Taj jedan i
samotan bog za njega beše moćniji od svih naših. Ja vam već dugo
ponavljam, ništa nećemo kod hrišćana postići silom.
Valerijan se, pogođen, namršti. Jedina sekretareva mana beše ta
nerazumljiva slabost prema hrišćanima.
- Kasnije ćemo rešiti taj problem. Sada mi pričaj o Šapuru.
- Ah, o Persijancu...Bolje bi bilo da me priupitaš za Odenata i njegovu
furiju od žene!
- Zar još uvek pobeđiju?
- Šapurovi oklopni konji su ponovo izgubili. Ako dozvolite, dojavljeno
mi je da je strelce predvodila njegova žena, lično, u crvenom oklopu!
- U crvenom oklopu? - začudi se detinje Pulinije.
- Da, kožnom, koji joj tako ističe grudi da se čini da je naga. Na njemu
je i nešto zlata te blješti na suncu i vidi se iz daleka. Tako opremljena
galopira bojnim poljem, uzduž i popreko.
 Valerijan se nasmeši. Eto kome bi se trebalo diviti. Ona je dobar
konjanik, strelac i strateg. Odenat ima sreće. Možda je bolje imati ženu za
generala nego rođenog sina ili jednog od onih vajnih vođa intriganata.
Nakon ovog odgovora, usledila je, na trenutak, tišina, ispunjena samo
dobovanjem kiše. Makrijen strese svoje mršavo telo i neodlučno priznade:
- Može biti da je ona dobar strelac, ali ipak treba biti oprezan sa tim
pustinjskim varvarima. Oni su skloni preuveličavanju. Ratnici Palmire je
već smatraju boginjom.
- Zaista? - iznenadi se ponovo Paulije.
Makrijen, na samo njemu svojstven način, iskrivi prezrivo usta.
- Zovu je "Alat"! - reče podrugljivo. - To je ime boginje poput naše
Diane. Ona je uz to i divlja, sa, reklo bi se, puno Marsa u krvi. Pulinije,
veruj mi, iako je Odenat građanin Rima, ti ljudi su varvari.
- Svaki put kada mi je pomenete - primeti zamišljeno Valerijan - ta
Zenobija kao da napravi čudo. Najpre ona priča o zvezdi njenog rođenja i
pustinjskom poreklu, zatim o njenoj smrti i vaskrsnuću, i najzad ona o ženi-
ratnici koja pobeđuje Šapura. Plašim se da prebrzo donosiš svoj sud,
Makrijene. Zar ti tvoj prefekt, mladi Elije, koga sam, tebe radi, imenovao u
Palmiri, ne dostavlja ozbiljnije informacije?
- Baš naprotiv, Avguste. Ja sudim na osnovu onoga što mi je rečeno.
Elije tvrdi da Zenobija nije osoba za koju se izdaje.
- Zar?! - upita Pulinije podigavši obrve.
- Nije! On smatra da je ona persijski špijun.
- Zaista? - nasmeja se Valerijan. - Špijun koji se na čelu Odenatove
vojske bori protiv Šapura? Ona se bori i pobeđuje Persijance? Možda je
ipak tvoj Elije previše uživao u blagodetima Palmire?
- Avguste, mislim da je u pravu. Zenobija se sa svima poigrava.
- Onda to radi vraški dobro. Makrijene, nisam u stanju da pratim tok
tvojih misli.
- Te čudne pobede nad Šapurom su samo pretvaranje. Šapur se
pretvara. On želi da poverujemo da je slab. Tu devojku, Odenatovu suprugu
i kraljicu Palmire, on koristi da bi nas namamio u bitku u kojoj će pokazati
svu svoju moć i smrviti nas jednim potezom.
Pulinije zazvižda pun divljenja.
- Tvoj prefekt je veoma maštovit.
- Ko još može da poveruje u priču da je jedna žena u stanju da pobedi
veličanstvene Šapurove odrede? - odsečno odgovori Makrijen- Ti lično,
Avguste, sa svim našim legijama, u tome nisi uspeo! Ponavljam da su te
bitke puko pretvaranje kako bi nas Šapur doveo do Odenata, a zatim
porazio svojim oklopnim konjima!
- Zbog toga je, verovatno, Zenobiju stavio u postelju njegovog
veličanstva Odenata? - prošaputa podsmešljivo Pulinije. - Misliš da će
svesno ponižavati svoju vojsku, iz poraza u poraz, sve dok se mi ne
odlučimo da ga napadnemo? Bojim se Makrijene, da te ne zanese previše
naklonost ka suptilnim izdajama.
- Nema potrebe za vređanjem - odbrusi besno Makrijen, kome se,
nakon oluje, u trenu, povratio polet. - Ja znam šta govorim. Mislim da ne
smemo ozbiljno da shvatimo Šapurovu slabost. Ona je samo varka. On nije
dovoljno slab da bismo bili sigurni u pobedu.
Pulinije pogleda Valerijana.
Avgust je, namršten, ponovo posmatrao kišu. Razmišljao je o
Aksteksovom nedavnom predskazanju. Ma koliko neosnovano zvučali,
Makrijenovi argumenti su išli u istom pravcu. Krajnje neprijatna
konstatacija. Nije imao običaj da se slaže sa prokuratorom oko bilo čega.
- Makrijene, da li nam je, po tebi, Odenat veran? Tebe samo Zenobija
zabrinjava, zar ne?
- Avguste, ko još može da bude siguran u savez sa malim istočnjačkim
kraljem?
- Ali on je senator poput mene, - primeti Pulinije. Makrijen odmahnu
rukom u znak negodovanja.
- Sekretaru, izvini na mojim rečima, ali, već je svakodnevna pojava da
se senatori dižu protiv Rima. Ne prođe ni mesec dana a da ne saznamo za
poneku pobunu. U Panoniji, na Dunavu, u Galiji. A upravo tamo se, ako
dozvoliš Avguste, Cezar bez prestanka i bezuspešno bori. Čak se i u Africi
dešavaju prevrati. Ja jedino ovde uspevam da održim red i mir. Međutim,
nama preti jedna druga opasnost od Palmire. Ako Zenobija nije ono što ja
mislim da jeste, i ako su njene pobede stvarne, onda mogu da očekujem da
će se njegovo veličanstvo Odenat i njegova crvena boginja uskoro smatrati
moćnim poput naših bogova.
- U tom slučaju, naši bogovi će ih kazniti - odgovori hladno Valerijan,
koga napad na Galijena beše uvredio.
- Prokuratore, tvoj prefekt je možda u pravu, mada sumnjam. Ako je
ono što sam čuo istina, kraljica Palmire mu je sada neprijatelj. To znači da
mu je i naš prijatelj Odenat neprijatelj.
 - Avguste - ubaci se Makrijen, - Elije samo izvršava tvoja naređenja!
Suočimo se sa činjenicama. Ukoliko Šapur pobedi Odenata, a Zenobija nas
izda, Persijanci će biti u prilici da zauzmu grad! To bi zaista bila katastrofa,
kako po našu trgovinu, tako i za Emez i Antiohiju.
- Naravno, zadesila bi nas velika katastrofa - prekide ga Pulinije.
- Ali prokuratore, veoma je neizvesno da li će do nje i doći. Trenutno
Persijanci gube.
Odmahnuvši rukom, Valerijan prekide Makrienovo izlaganje.
- Ova rasprava je uzaludna. Ja sam doneo odluku. Nećemo napasti
Šapura.
Prokuratorovo mršavo telo zadrhta, da li od olakšanja ili razočarenja,
to niko nije znao. Valerijana rasrdi činjenica što nikada nije uspevao da
odgonetne Makrijenove skrivene misli. On odsečno dodade
- To je volja bogova. Aksteks se već dva dana bavi proricanjem i
smatra da nam bogovi nisu naklonjeni. Međutim, ti grešiš, prokuratore.
Odenat i njegova supruga u crvenom oklopu su zaista oslabili Šapurovu
moć.
On ispruži ruku ka Puliniju. Sekretar izvadi, iz njegovog rukava, mali
svežanj papirusa, i obazrivo ga položi na Valerijanov dlan.
- Ovo je Šapurovo pismo. On se zalaže za mir.
- Ah!
Ovoga puta, od silnog iznenađenja, prokurator potpuno razvuče lice.
Valerijan se osmehnu.
- On traži mir i zlato.
Makrijenovo se lice ponovo ozari.
- Ah, sada razumem.
- Uvek sam se protivio tom pristupu - produži Valerijan. - Nećemo
zavredeti slavu time što ćemo platiti varvarima da nas ostave na miru.
- Niti će to biti u potpunosti delotvorno - podseti polako Pulinije.
Valerijan ga preseče pogledom.
- Želim da se ta priča sa Šapurom brzo okonča. Ja moram da se vratim
u Evropu jer me Cezar, zbog brojnih obaveza, zove sebi. Sam si mi to
napomenuo, prokuratore. Da je predskazanje bilo povoljno, mi bismo, već
koliko sutra, napali Persijance, iako se ti tome protiviš. Ja ne mislim da je
Zenobija izdajnik. Ona je isuviše... neobična, a ja se razumem u žene. S
druge strane, ti si delimično u pravu. Ni malo mi ne prija da postane boginja
na račun Rima. Oni nemaju potrebu za tolikim hvalisanjem iako pobeđuju
Šapura. Da zaključim, daćemo Persijancu njegovo zlato a ja ću se zatim
pridružiti Cezaru na Rajni. Makrijene, ti ćeš, u međuvremenu, biti zadužen
za poslove u Rimu i
potrudićeš se da održiš dobre odnose sa kraljem i kraljicom Palmire,
kojoj mnogo dugujemo.
Makrijenu više nije bilo do svađe u vezi Palmire. Svojim tankim
kažiprstom, on pokaza na Šapurovo pismo.
- Koliko zlata traži?
- Četiri zaprežna vozila.
- Četiri...!
Morao je da zastane kako bi povratio dah.
- Avguste! Čitava plata tvojih vojnika je manja od tog iznosa!
- Ja ne sumnjam da si u pravu i zato sam te i dozvao iz Antiohije. Ti si
prokurator Rima u Siriji i niko bolje od tebe ne zna šta se nalazi u našim
trezorima... kao i izvan njih.
- Šta time želiš da kažeš?
- Kažem da je tvoj novac u neku ruku i Imperatorov...
- Avguste!
- Tako je. Ti si se, na primer, u moje ime, dokopao hrišćanskog blaga.
Usledila je tišina. Valerijan je ćutao sa osmehom na usnama, dok je Pulinije
slušao muzičare.
- Avguste, obezbediću dva i po tovara - cenjkao se Makrijen.
- Sumnjam da će ta količina zadovoljiti Šapura.
- Avguste, tako mi Jupiterovih munja, nisam u stanju, za ovako kratko
vreme, da učinim više. Zlato je ipak zlato. Nije reč, niti papirus, da bi
moglo tako lako da se prikupi. Uz to, novac ti je takođe potreban za vojsku.
Plate nisu isplaćene već dva meseca. To nije moralno... Argumenti su bili
ozbiljni. Valerijan ipak prozbori:
- Šapur mora biti zadovoljen.
Makrijenovo lice se najednom čudno ozari.
- On će to i biti ukoliko mu ti lično predaš zlato. Tvoje prisustvo i sam
gest će udvostručiti njegovu vrednost.
Makrijenov osmeh otkri sve ono što su reči prećutale. Pulinije prvi
odgovori:
- Avguste, ne dolazi u obzir! To bi bilo veoma opasno učiniti!
- Čega se plašiš? - zajedljivo upita Makrijen. - Šapur želi zlato i
dobiće ga. Ako mu ga Avgust lično preda, biće prinuđen da poštuje primirje,
a mi ćemo znati da se ne radi o običnoj krađi.
Pulinije razrogači oči.
- Ne i ne! Sam susret može da bude klopka. Avgust, senat i Rim ne
smeju toliko da rizikuju.
Makrijen sakri pogled ispod obrva.
- Avguste, na tebi je da odlučiš. Budeš li odbio susret sa Šapurom ili
odustao od bitke, oni će pomisliti da se Imperator plaši Persijanaca.
- Neće - uporno odvrati Pulinije, pre no što Valerijan uspe da prozbori.
- Makrijene, ti si prokurator na Istoku, i ovde, u Siriji, tvoja reč se
poštuje odmah posle Imperatorove. Ti moraš da mu predaš zlato. Makrijen
vidno oklevaše.
- Mogao bih - potvrdi on ozbiljno. - Ali oni bi, i u tom slučaju, mislili
da se Imperator plaši.
Valerijan, ljutitim pokretom, ućutka Pulinija. Ovu ranu nije trebalo
dirati. Makrijen je odlično postupio. Štaviše, bio je u pravu.
On oseti, iza leđa, šuštanje haljina. Iflava je napuštala postelju a on je
morao da održi obećanje. To će mu sutra biti prvo na umu. Ova misao ga,
na trenutak, čudno rastuži. Oseti se, najednom, skrhan tugom, kao da ga
napušta neko njemu najdraži. Ovo sivo nebo i strašan grad, bejahu poput
otrova. Mogao je jedino da se teši skorim odlaskom. Zapovedničkim
glasom, on izjavi:
- Odlučio sam. Ja ću predati Šapuru zlato. Prokuratore, na tebi je da ga
prikupiš što pre.
 VI

SIZOGODON

- Kako je ona? - upita Dina sa strahom u glasu.

- Spava - kroz šapat odgovori Ahemu. - Popila je čaj, i sada joj je
potreban odmor:
Dina, po svemu sudeći, nije bila dobrodošla ali, nije mogla a da ne
postavi pitanje:
- Da li je njeno stanje ozbiljno?
Ljutitog lica, Ahemu joj okrete leđa, kao da njeno pitanje uopšte ne
zaslužuje odgovor. Ne obraćajući pažnju na nju, ona tiho pozva jednu
robinju. Zatim, one uguraše Zenobijinu odeću umrljanu krvlju, u jednu
poveliku kotaricu.
Nalazile su se u predsoblju prepunom jute i tepiha, koji je prethodio
centralnoj prostoriji šatora. Uprkos velikoj debljini lanenih zastora i kožnih
svodova, unutra je vladala velika vrućina.
Po prvi put, Dina nije osećala nikakvu nežnost i prijateljstvo u
prisustvu Egipćanke. Ona se plaši, pomisli, poput svih nas!
- Ostaće u životu - prošapta Dina. - Ja to znam. Njeni bogovi je neće
napustiti.
Ahemu se naglo uspravi i pogleda devojku. U njenim zakrvavljenim
očima se videla silna iscrpljenost. Uz bolan jauk, ona ispruži ruke ka Dini i
čvrsto je stegnu na gudi. Ostadoše tako, nekoliko trenutaka, zagrljene, i na
ivici plača. Ahemu prva prozbori:
- Noćas sam mislila da će umreti. Sada, nisam u stanju da razumno
pričam. - Ona polako odgurnu Dinu i dodade:
- Ne smemo je buditi da se bol ne povrati.
- Ja neću da joj smetam. Jedina želja mi je da budem uz nju.
Ahemu uzdahnu trljajući očne kapke i baci nepoverljiv pogled na
devojku:
- Namučila sam se pazeći je i pojeći je. Ona sada spava i ti je ne smeš
buditi - ponovo naglasi Egipćanka.
- Obećavam. Ja ću samo bdeti kraj nje kako je i naložilo njegovo
veličanstvo.
 Ahemu klimnu glavom a zatim naredi robinjama da pripreme čistu
odeću i pomade. Kada završi sa pripremama, ona se okrete ka Dini.
- Ti nisi došla zbog Velikog Odenata već radi sebe. Želiš nešto da joj
kažeš. Ja i za to znam.
Dina je pogleda zgranuto.
- Malena, mene još niko nije prevario - progunda Ahemu. - Ja sam
uvek, i u sve, upućena.
Njeno umorno lice, u trenu, preplavi plima nežnosti.
Dina se zajapuri.
- Obećavam da ću sačekati da se probudi.
- Nadam se jer nema potrebe za žurbom.
Pokretom brade, pokaza na njen stomak. Dina se još više zacrvene i
reče:
- Htela sam da sačekam kraj okršaja da joj kažem za novost, ali sada
to nije moguće. Reći ću joj čim se probudi. Možda je obradujem.
Ahemu zamišljeno slegnu svojim širokim ramenima.
- Ali, ako joj se vest ne svidi, i ako se razljuti, to neće biti dobro za
njenu ranu.
- Ja znam da će se radovati.
Ahemu, preteći, uspravi kažiprst.
- Moli se svom jevrejskom bogu da budeš u pravu. Imaćeš posla sa
mnom, ako joj se stanje pogorša.
Dina se nasmeši, iako je znala da Ahemina pretnja može da se obistini.
Zenobija je spavala na leđima, prekrivenih nogu i bedara. Struk joj,
sve do grudi, beše čvrsto umotan u zavoj, koji je sa desne strane, pri rani,
bio nešto tamniji, zbog masne Ahemine obloge.
Dina je, poput svih ostalih, saznala da, nekom srećom, vrh koplja
kojim je ranjena, nije otišao preduboko. Oklop ju je spasio od sigurne smrti.
Da nije bilo Zenobijinog ponosa, ovo je mogla da bude, lakša povreda.
Međutim, niko nije primetio da je povređena.
Sve se desilo kada je povela strelce u silovit napad. Dok je jahala,
jedan od Persijanaca ju je, sa zemlje, pogodio kopljem. Ono se pri udaru
polomilo, a Zenobija je, okrenuvši Jedkivina, uspela da ga dokrajči, i da
nakon svega, izvuče preostalo gvožde iz svog oklopa. Zabrinuti palmirski
konjanici su je odmah okružili kako bi je u slučaju novog napada zaštitili.
Za to vreme, ona je sama izvukla ubilačku oštricu, i bacila je prezrivo na
zemlju. Zatim se svima osmehnula kako bi prikrila bol. Niko tada nije
primetio da se gvožde rascepilo u oklopu, i da se deo metala zario duboko u
tkivo.
Zenobija se sve vreme žestoko borila podnoseći veliki bol. Tek nakon
pobede, Nurbel vide, na njenom oklopu i pantalonama, skorenu krv. Ona
beše izgubila toliko dragocene tečnosti, da se jedva držala u sedlu. Bledog
lica ispod kacige, izdrža sve do logora na konju, te izgubi svest.
Njegovo veličanstvo ju je lično prenelo do ležaja i odmah počelo sa
prinošenjem žrtava na Balaminovom oltaru. Ni jedan dar nije bio dovoljno
dobar da se umilostivi pustinjski bog.
Naravno, čim se beše osvestila, ona htede da ustane. Ahemu, Nurbel i
robinje su imali pune ruke posla da je zadrže u postelji. Nurbel joj čak,
smejući se, dobaci:- Spavaj! Alat nije umrla u snu! Moraćeš još da se boriš
ako želiš da bude kao ona!
Sada je, zahvaljujući Aheminim travkama, napokon spavala. Njen san
beše tako tvrd, da joj se grudi jedva podizahu pri disanju.
Ponovo uplašena, Dina približi obraz njenim usnama. Umirena
ujednačenim disanjem, ona se uspravi.
Iza ležaja su, poput duhova, bdela dva oklopa, okačena o tronožac.
Onaj iscepan je Zenobiji spasao život. Kao zlokobno predskazanje, tamna
mrlja od zgrušane krvi, beše prekrila zlatnu sliku boginje Alat. Usled toga je
savršeno izvajana kožna bista delovala zastrašujuće. U trenutku, Dina je čak
mogla da zamisli unakažene Zenobijine grudi. Na susednom tronošcu,
ležaše drugi oklop, potpuno isti, ali netaknut. On kao da je čekao na njeno
telo, već spremno da se upusti u novu bitku. Dina shvati da tome više nema
kraja.
Da, ona više nije sumnjala. Zenobija je zaista boginja ratnika, Alat, ili
pak samo obična devojka iz pustinje koja vodi rat koji će prestati tek kada
nje više ne bude. Jednoga dana, Persijanci će pokleknuti, ali ona će pronaći
nove neprijatdje.
Zenobija je morala da se bori kako bi živela. To je bila cela istina.
Strašna istina.
Dina sede na tabure pored kreveta. Pomno je posmatrala lice svoje
čudne i nedokučive prijateljice. Usled brojnih okršaja, Zenobijine usne
bejahu tanke i otvrdle. Ispucale od groznice, sada su više ličile na usne
nekog starog vodiča karavana. Sva nežnost njenih godina beše usahla. Čak i
u snu, ona je zadržala onaj strog i žestok izraz lica, sa kojim je običavala da
bodri ratnike pred okršaj. Umesto da njeno lice, od umora i patnje, poprimi
nežniji izgled, desilo se baš suprotno.
Još od Ofalinog ubistva, Zenobija bi joj, usred noći, dolazila, dok je
bila u postelji njegovog veličanstva. To je radila tako pažljivo, da se,
najčešće, ni Dina ni Odenat ne bi probudili. Nestajala bi, isto tako
neprimetno, u zoru, ostavljajući Dinu, kojoj bi se pri buđenju činilo da još
uvek oseća njeno telo uz svoje.
Ponekad, kada bi njegovo veličanstvo iz nje izmamilo krike
zadovoljstva, kao da je na sebi osećala Zenobijin pogled, odmah tu,
sakriven iza zastora ili jastuka.
Možda je, ipak, sve to, bilo samo varka, jer izjutra, nije mogla jasno da
razabere san od jave. Ona se nikada nije usudila da Zenobiju priupita o
svemu.
Još od te prve bračne noći, Dina nije zažalila zbog neobične uloge koja
joj je dodeljena. Tokom tih tajnih noćnih susreta, Odenat se prema njoj
odnosio sa poštovanjem koje u muškarcu izaziva zadovoljena želja.
Njegova milovanja skoro da su izbrisala sećanje na strahote koje je doživela
uz Hajrana.
Ali šta je sa Zenobijom? Zar nikada nije imala želju da mu zaista bude
žena?
Kako li će prihvatiti vest?
Ahemu je bila u pravu. Niko nije unapred znao šta se to Zenobiji sviđa
ili pak ne sviđa. Zar je trebalo čuditi se? Ama baš niko nije mogao da
dokuči želje, osećanja i radosti jedne boginje.
Dina je sedela čitav sat kraj Zenobijine postelje a da se ona nije
probudila. Samo bi joj se, s vremena na vreme, oči nesvesno pomerale
ispod kapaka, i usne razmicale, kao da želi nešto da izgovori. Međutim, ni
jedna reč ne pređe preko njenih sasušenih usana.
Ahemu se beše vratila da joj nakvašenim platnom pokvasi lice i grudi.
- Još uvek ima groznicu, - primeti.
- Misliš da zaista spava?
- Šta joj drugo preostaje? - ljutito odgovori Ahemu, slegnuvši
ramenima.
- Ne znam. Čini mi se da je sada više uz bogove nego ljude. Potpuno
pometene, stajale su tako jedan trenutak. Dina poseže za Aheminom rukom
i zadrža je u svojoj sve dok ne prestade drhtanje.
 Zenobija je još uvek spavala kada pade mrak. Zebnja se polagano
uvlačila u logor. Vojnici koji su upravo palili baklje, prvi prenesoše vest:
povreda je bila ozbiljnija nego što se mislilo. Njegovo veličanstvo više nije
napuštalo Balaminov oltar na kome je svakog časa prinosilo žrtve. Tišina se
razleže logorom i ništa ne preostade od one radosti kojom su propratili
prethodne pobede.
U šatoru je Ahemu povremeno kvasila Zenobijine usne, uz pomoć
drvene kašike. Dina nije odvajala pogled od svoje prijateljice. Želela je da
se priseti molitve, ali toliko je vremena prošlo od kada seposlednji put
obratila svemoćnom, da su joj reči prosto izmicale. Gorko zameraše samoj
sebi, uz pomisao da to može da naudi Zenobiji. Pri svetlosti svetiljke,
oklopi okačeni iznad bolesničkog kreveta poprimiše drugi izgled. Dini se
više nisu priviđali preteći duhovi, već anđeli čuvari koji kao da su strpljivo
čekali da se njihova kraljica probudi. Slabašna svetlost lampe izbrisa bledilo
i umor sa Zenobijinog lica. U polumraku, blesnu njena zadivljujuća lepota.
Ispucale usne dobiše na svežini, čelo se razbistri, i čitavo lice sinu. Ruke
sada behu sam mišić, spreman da se suoči sa velikim lukom, da podigne
mač i udara njime satima.
Dina ponovo poče da se nada.
Zenobija će se probuditi. Ona kroz san crpi od bogova snagu za
ozdravljenje. Nju ne možemo porediti ni sa jednom ženom, niti sa bilo
kojim ljudskim bićem. Kraljica ih neće napustiti. Ona će živeti.
Nurbel, u toku dana, svrati, da se raspita za zdravlje bolesnice. Ahemu
mu ne dopusti da joj priđe, i samo mu reče da se još nije osvestila. Kada
sablasno tiha noć natkrili logor, on ponovo dođe. Ovoga puta, on se ne
obazre na pridike Egipćanke, već odgurnu zastor na ulazu u šator. Iako su i
same bile iznurene, Dinu i Ahemu iznenadi zabrinutost na njegovom licu,
koja ga je više činila starim nego sve bitke ovog sveta. Učini im se da
njegova uvek besprekorno očešljana brada sada izgleda mnogo belje.
Stajao je dugo, kraj Zenobijine postelje, i posmatrao je bez reči. Dina
pogodi da joj se divi, baš kao što joj se ona maločas divila. Nurbel je, isto
kao i Dina, želeo da ga njena čudesna lepota umiri.
- Njegovo veličanstvo strahuje za njen život - najzad reče šapatom. -
Odlučio je da se ne odvaja od Balaminovog oltara sve dok se ona ne
probudi.
Po prvi put, njegov glas je zvučao nesigurno. On je osećao isti strah
kao i Odenat. Ahemu progunđa:
 - Vična sam vidanju rana i dobro poznajem Zenobiju. Ne treba gubiti
nadu. Ona će se probuditi.
Namrštenih veđa, Nurbel pređe rukom preko svog glatkog potiljka. I
on je znao za ratne povrede mada je često bio svedok smrtnog ishoda
prouzrokovanog, naizgled bezopasnom ranom.
Dina reče:
- Mislim da ona ne spava istinski. Zenobija se odmara u društvu
bogova od kojih crpi snagu.
Nurbel je začuđeno osmotri. Zatim ponovo spusti pogled na bolesnicu.
Polagano, i pomalo oklevajući, ali uz osmeh koji se rađa, on klimnu
glavom.
- Da, može biti.
 7

SIRMIUM

Dok su se kola truckala po zakrčenim ulicama, na samom ulasku u

Sirmium, Klaudija se nostalgično prepusti sreći videvši pred sobom drage
predele iz detinjstva. Njena radost i pomisao na skoro okončanje napornog
puta, počev od Nikopolisa, trgoše Ulpiju iz mrzovoljnog stanja u kome se
nalazila.
Susret sa majkom, u kući koju je bila brižljivo sredila, nekoliko godina
ranije, začas se oboji tugom. Veseli povici, iznenađenje starog Alkana,
vernog nastojnika, radosni zagrljaji i milosrdni darovi prineti očevim
precima, nisu mogli dugo da prikriju istinu. Julija Kordelija beše bolesna,
strašno ostarela i umorna.
Klaudija najpre pomisli da je lice njene majke bledo zbog iznenadnog
uzbuđenja. Ali, ni osmesi, ni radost što čuje najnovije vesti o Aurelijanu, ne
izmeniše taj strašan izraz lica prikovan za njene obraze i slepoočnice kao na
kamenu statuu. I pored šminke, ispod kapaka su se caldili mračni kolutovi,
dok su skoro crne vene krivudale izboranim čelom. Čak ni u majčinom
pogledu, Klaudija više nije mogla da raspozna onaj bljesak snage i moći
koji je toliko volela.
Dok su se šetale vrtom, ona primeti da joj je korak umoran i
neodlučan. Svojom mršavom i pegama prekrivenom šakom, ona se držala
za Ulpiju, i umesto da je vodi, kao nekada, sada je tražila oslonac.
Međutim, bila je i te kako spremna na šalu. Sa istom nežnom ironijom
prepričavaše Klaudijin trud oko ulepšavanja porodične kuće kako bi je
učinila dostojnom Aurelijana. Ali, i pored blage svetlosti predvečerja,
Klaudija primeti da su joj usne i dalje blede. Još gore, nekada prelepa kosa
velike sveštenice Sol-Inviktusa, sada beše proređena, a uvojci beživotni.
Klaudijina radost i nadanja polako usahnuše usled ove nenadane
žalosti. Ona beše primorala Ulpiju da dođu, jer je nameravala da je preda
svojoj majci. Ni jednog trenutka, od kada je uspela da je privoli na ovaj put
u Sirmium, ona nije posumnjala da će im Julija pomoći. Sada se,
prestravljena, pitala, da li će Mitra i Sol-Inviktus želeti da saslušaju jednu
staru sveštenicu i hteti da prime na dar, to istrošeno, i bolešću nagriženo
telo.
 Ako je Julija Kordelija i bila primetila ćerkinu uzdržanost, ona to
ničim nije pokazala. U smiraj dana, na samom ulazu u hram "Magna Mater"
ona, nežnim ali ujedno i zapovednim pokretom, dohvati Ulpijine ruke i
prisloni ih na svoje mršave grudi. Pogled joj ponovo zablista starim sjajem.
Grizući usne, Ulpija je uzdržano pogleda.
- Ulpija, istinski sam srećna dok te posmatram. Aurelijan mora da
uživa u tvom prisustvu. Ali, ti si nesrećna. Ja to osećam. Sigurno su nedelje
prošle od kada si se poslednji put nasmejala, zar ne?
Crvenilo prekri Ulpino lice i natera je da spusti pogled. Julija je
priupita sa puno nežnosti:
- Da li te je zbog toga Klaudija dovela?
Jecaj je bio njen jedini odgovor. Ona se oslobodi Julijinog zagrljaja i
sakri lice, dok su joj se ramena tresla od plača.
Klaudija, umirena, posmatraše majku. Bila je u pravu. Starost nije sve
izbrisala. Ona pokuša da pomiluje Ulpiju po vratu, ali ova se ljutito odmače.
- Ulpija ne može da zatrudni - uzdahnu Klaudija, gledajući je kako
odlazi ka atriumu.
Julija mirno klimnu glavom i reče:
- To sam i pretpostavila.
- Aurelijanu je potreban sin. Avgust bez potomstva ne zavređuje
poštovanje, - odlučno i bez okolišanja reče Klaudija. Želela je da Julija
shvati njena strahovanja.
- Da li on zna da ste ovde?
- Ne zna. On je u Rimu. Krenule smo odmah nakon njegovog odlaska.
- Aurelijan je u Rimu?
Klaudija prećuta pravi razlog njegovog putovanja. Od ubistva oficira,
na sam dan njegovog venčanja, Galijen kao da sve beše prekrio velom
ravnodušne ćutnje. Ali iznenada, nakon sedam meseci, senat
zatražiprisustvo vrhovnog vođe Mezije u kapitolu. Julija Kordelija ništa o
tome nije znala. Nije znala ni za pokušaj trovanja Aurelijana, ni za krvavu
osvetu koju je njena ćerka uz Maksimovu pomoć sprovela. U svakom
slučaju, bolje je po nju bilo da ostane u neznanju.
- Ponekad ga pozovu u senat - reče Klaudija neusiljeno.
Julija pokaza na Ulpiju i reče:
- Da li on zna da je neplodna?
- Ne zna. Ulpija je htela da mu prizna pre njegovog odlaska. Još uvek
je mlada i neiskusna. Misli da je istina najpreča.
 Devojka, koja stajaše po strani, ih možda beše čula. Ona se okrete, i
priđe, brišući nespretno svoe iznureno lice.
- Izvini majko - promrmlja. - Toliko me je sramota! Klaudija je u
pravu. Ponašam se kao malo dete. Ali... teško mi je da prihvatim... a
Aurelijan ne zna...
Suze ponovo potekoše niz njene obraze. Bez reči, Julija je privuče na
svoje grudi.
- Klaudija je zaista u pravu - prošaputa. Tvoj muž ne mora sve da zna.
Bar ne još... Ako to bude vdja bogova, možda nikada i ne sazna.
- Nisam prokrvarila kada je trebalo - izgovori kroz plač Ulpija - a onda
se to desilo tako silovito, da sam se uplašila da ću iskrvariti!
Klaudija je posmatrala kako majka miluje Ulpiju. Ona se priseti da je i
ona, nekada davno, trebala te iste ruke da joj odagnaju bol. Ona je, taj svoj
jad, istovremeno želela i da otkrije i da sakrije od Aurelijana, jer je upravo
on imao tu moć i da ga izazove i da ga umiri. Njena majka je tada prizvala
bogove kako bi je utešila. Klaudija je, nakon toga, ojačala, i nikada više joj
se nije desilo da zbog svog brata bolue.
- Nemoćna sam - nastavi plačno Ulpija. - Molila sam se našoj boginji
plodnosti, Ceres, u svim Nikopoliskim hramovima, ali bezuspešno. Ne
pomažu mi ni travke, ni čajevi... niti...
Ne usuđujući se da izgovori tu reč, ona zastade. Klaudija još dodade:
- Savetovale smo se sa matronama, iz Grčke, Sirije i Egipta. Sve one
su primenile svoju magiju i uspele da povrate krvarenje. Zbog toga sam
odlučila da dođemo tebi.
- Mene je toliko sramota - ponovi tužno Ulpija. - Grešna sam! Jer da
nisam, bila bih kao druge žene.
- Ako i jesi zgrešila, uvek možeš tu svoju grešku da ispraviš.
Ulpija podiže mokro lice ka Klaudiji. Pogleda je tako kao da od nje
očekuje odgovor. Klaudijine usne ostadoše neme. Devojka ponovo zari lice
u dlanove.
- Ah, kada bih samo znala šta to sa mnom nije u redu...
Julija joj prodrmusa ramena sa neočekivanom žestinom.
- Poslušaj me, ženo moga sina. Sve što se dešava Aurelijanu je volja
njegovih bogova zaštitnika. Od kada se rodio, Mitra i Sol-Inviktus su
odgovorni za njegovu sudbinu. Ti ne bi bila njegova žena da oni to ne žele.
Tvoja krv nadire i povlači se shodno njihovoj odluci. Iako oni danas možda
ne žele da zatrudniš, dužna si da ih poštuješ i da se naoružaš strpljenjem.
 Ulpija odmahnu glavom.
- Aurelijan neće imati toliko strpljenja. Razočaraće se i prezreće me.
Julija se umirujuće nasmeja.
- Dete moje, ti ga slabo poznaješ. Ne postoji muškarac verniji od
Aurelijana. Ono što je jednom dobio iz ljubavi, on nikada neće napustiti.
Klaudija spusti pogled, naslućujući da se majčine reči odnose i na nju.
- Dođi - reče Julija mladoj ženi, uputivši se ka svetlosti koju Alkan
beše priredio u atriumu. - Moraš da sakupiš snagu i da se odmoriš. Sutra ću
te, tačno u podne, u Sirmiumskom hramu, predstaviti svemoćnom Velikom
Suncu.
 8

SIZOGODON

Zenobija je prespavala čitava dva dana i dve noći. Užas beše potpuno
paralisao logor. Ratnici se više nisu usuđivali da skrenu pogled ka šatoru
bolesnice, niti da izgovore njeno ime, Alat.
Nurbel je išao pognute glave. Prvi put u svom životu, on nije znao
kako da se bori i kako da uteši njegovo veličanstvo. Usred te druge noći, na
Odenata dođe red da je poseti.
On tiho uđe u šator. Zenobija je ležala baš kako mu Nurbel beše
opisao: na leđima, sa širokim zavojem oko pasa. Bila je bleđa nego ikada,
sa poluotvorenim usnama kroz koje se jedva nazirao dah.
Dok ju je posmatrao, on je sve vreme ćutao. Uprkos bledilu, zavojima i
oznojenom čelu, ona je i dalje bila prelepa. On pomisli kako tu lepotunikad
nije držao u naručju. Gledajući je, tako iznurenu, on oseti kako se njegova
strast povlači pred zebnjom punom poštovanja. Ćuteći, primače se postelji i
dlanom pređe iznad lica voljene. Nije se usuđivao da je dodirne ali žarko
želeše da oseti njenu toplinu, sada toliko dragocenu.
Na samom izlasku iz šatora, on srete Ahemu. Ona se ponizno baci na
kolena i reče:
- Odenate, tvoja žena će ostati u životu!
On spusti na nju pogled pun neverice.
- Zenobija će se probuditi - ponovi Ahemu. - Ja znam, otvoriće oči,
već koliko sutra.
Njegovo veličanstvo je ne upita kako je tako sigurna u svoje reči. On
napusti šator i dozva Dinu. Izmučenog lica, usled nespavanja, mlada
konkubina mu se pridruži. Odenat upotrebi onaj isti pokret ruke, od
malopre, da je nežno pomiluje po obrazu.
- Zašto je Egipćanka uverena da će se Zenobija probuditi?
Dina oklevajući odgovori:
- Ona razmišlja isto kao ja. Smatra da će nam je bogovi vratiti.
Odenat, osetivši bes u njenom glasu, samo pognu glavu uz smešak.
Dina prošaputa:
- Ona mora da ostane u životu kako bi joj pripalo dete njegovog
veličanstva i radi ostvarenja svega što je predskazala.
 Odenat ne odgovori, već naloži, da legne pored njega, u kraljevsku
postelju. On uze njenu tananu ruku, u svoju, ratničku, i tako do zore ostade
budan.
Kada bi osetio da ona, od tuge i strepnje, ne može da diše, nanovo bi
ojačao stisak svoje šake. Odenat ju je čuvao, kao što se čuva malo dete uvek
spremno na glupost.
Šta god da je nateralo Ahemu da veruje, bio to strah ili pak iskustvo,
ona je ipak bila u pravu.
Zenobija se probudi sa prvim zracima sunca, koje beše crveno i
ogromno iznad pustinjske visoravni. U prvom trenutku, iznenadi je
Ahemino lice, oronulo od brige i nespavanja. Zatim, ona dodirnu prstima
zavoj.
- Ah, još uvek je tu - prošaputa razočarano.
Ahemu se zatetura u mestu, i jedva čujnim glasom, dozva robinje. Niz
obraze joj potekoše dugo zadržavane suze. Ona ispusti strašan krik za koji
svi napolju pomisliše da najavljuje najgore. Sluškinje izjuriše iz šatora na
sav glas vičući: "Zenobija se probudila, Zenobija je živa!" Na kratko se desi
vesela pometnja. Vojnici se okupiše u velikom broju, ispred šatora, preteći
da ga opsednu. Ahemu se brzo povrati, zavede red i ubedi Nurbela i
njegovo veličanstvo da sačekaju veče kako bi je posetili. Zenobija neće
nikuda otići, tvrdila je Egipćanka. Njoj su sada potrebni mir i nega, te je
stoga, prisustvo muškaraca nepoželjno. I Dina je morala da se strpi. Sunce
već uveliko beše zagrejalo unutrašnjost šatora kada joj dopustiše da sedne
kraj njenog uzglavlja. Ona je gutaše očima, nesposobna da prozbori i jednu
jedinu reč. Nakon dugog iščekivanja, ona ponovo oseti na sebi onaj
prodoran pogled koji je Zenobija imala i pre ranjavanja.
Ahemu joj nestrpljivo dobaci iza leđa:
- Zar nećeš da joj kažeš?
- Šta da mi kaže? - upita Zenobija tromim glasom.
Dina prisloni ruke na stomak.
- Već četiri meseca ne krvarim!
- Četiri meseca! - nasmeja se Ahemu, trljajući oči uokvirene tamnim
kolutovima. - Zar vam je bilo potrebno toliko vremena da zaključite?!
Pretpostavljam da vas, osim rata, ništa nije zanimalo.
Zenobija prećuta Ahemin sarkazam i nežno se osmehnu devoja.
Dina dohvati njene ruke i prisloni ih na stomak.
- Ovo dete će pripadati obema Zenobija potvrdi glavom.
 - Naravno da će vam podjednako pripadati - ubaci se Ahemu. Ali
preporučila bih ti da se ne hvališeš previše jer će to dete najpre biti sin
Velikog Odenata i kraljice Zenobije.
- Misliš da ću roditi dečaka? - upita Dina ne odustajući.
- Ako pak ne bude tako, moraćeš da se sakriješ duboko u pustinju -
odgovori Ahemu.
Uz bolnu grimasu, Zenobija se prevrte na bok. Ona spusti glavu na
devojčine butine i poljubi je kroz tkaninu u stomak. Ova retka nežnost,
potpuno zbuni Dinu. Malo se ustezaše da pomiluje Zenobiji čelo, koje je
vrelina polako napuštala.
- Dobro je što u sebi nosiš život - prošaputa Zenobija. - Bilo da rodiš
dečaka ili devojčicu, ja ću biti srećna. Na mojim rukama je bilo toliko krvi i
leševa da sada imam potrebu za novim životom.
- Dobro je da si napokon to uvidela.
- Sada ćemo obe imati stomak - razdragano reče Dina. Ahemu se
nasmeja.
- Tako je! Stavićemo joj jastuke i obući prostrane tunike te niko neće
moći da posumnja. Ali, Zenobija, više nećeš moći da navlačiš ove strahote!
- uzviknu Ahemu upirući prstom u oklope okačene iza kreveta. - Trudna
kraljica ne može da ratuje.
Zenobija ne odgovori odmah. Dina nasluti grč njenog tela ali ipak
mirno reče:
- Ahemu je u pravu. Uostalom, ne smeš više da se boriš. Tvoja rana
mora da se zaleči.
Zenobija se malo odmače na postelji. Na njenom licu beše sve što je
prećutala. Umesto odgovora, začuše povike. Vojnici koji su, od ranog jutra,
čekali ispred šatora, sada najednom izgubiše strpljenje.
Ahemu ljutito povika:
- Eto, ponovo počinju! Alat! Alat! Neće prestati sa drekom sve dok ne
padne mrak.
- Da - odgovori Zenobija - znam. Ja sam im potrebna kao boginja.
- Kao boginja! - prošišta Ahemu. - Ali, Zenobija, to su samo muškarci
koji će poverovati u sve što im se kaže. Ja te dobro poznajem, i to od
rođenja! Ti si obična devojka kojoj je sada potreban odmor. To je cela
istina!
- Ako zaista tako misliš, onda si slepa kod očiju i neznalica - odgovori
odsečno Zenobija. - Ja sam obećala njegovom veličanstvu da ću pobediti
Persijance. Održaću reč i, neka se niko ne usudi u to da posumnja, pa čak ni
ti.
- Zar u takvom stanju?
- Naravno. Ti si tu da me neguješ, zar ne?
Dina skoči sa postelje ne bi li smirila izbezumljenu Ahemu koja pak,
od umora i brige beše potpuno izgubila moć rasuđivanja.
- Ako je tako, neka ti pomogne Izis - reče ogorčeno. - Ja sam svoje
završila. Ne bih ponovo mogla da te otimam od đavola.
Sa smirajem dana, njegovo veličanstvo dođe u posetu Zenobiji.
Njegovi robovi prosuše, po tepisima u šatoru, latice ruža koje behu nabavili
čak u eufratskim vrtovima. Pošto njima prekriše pod, a miris pohrli u sve
kutke prostorije, on odgurnu zastor na ulazu zahtevajući da ga ostave
nasamo sa kraljicom.
Najpre ih potpuno preplavi silina osećanja. Na licu Velikog Odenata je
blistala takva sreća da Zenobija prosto ne mogaše a da ne oseti ganutost.
Njegovo veličanstvo je nežno priupita:
- Da li te boli?
- Malo. Ne bi trebalo da na to trošimo vreme.
Odenat se, klimnuvši glavom, složi sa njom. On još upita:
- Da li si se susrela sa svojim bogom dok si spavala?
Zenobija ga iznenađeno osmotri. Odenat vidio zabavljen dodade:
- To je Dinina misao. Ona te je dugo posmatrala dok si spavala, i
zaključila je da si sa Balaminom. Verovatno se, nešto kasnije, poverila
sluškinjama te sada nema vojnika u logoru koji to ne zna. Oni su ubeđeni da
je upravo to razlog tvog ranjavanja i besvesnog stanja. Sada to i nije toliko
bitno, jer je želja svih, bila, da Alat bude velika i voljena od bogova...
Odenatove oči lukavo zasvetleše a Zenobiju obli rumenilo.
- Pre no bogovi, krivac za moj dugi san je Ahemu. Sigurno me je
pojila pogrešnim napitkom i time izazvala omamljenost veću od one pri
samom ranjavanju! Da dodam, ne pamtim susret sa Balaminom, ukoliko je
do njega uopšte i došlo.
Njegovo veličanstvo taman otvori usta da odgovori, ali umesto reči, iz
njih pokulja grohotan smeh koji se prolomi čitavim logorom. Napolju, svi
razdragano načuljiše uši, da što bolje čuju to buđenje životne radosti.
Opasnost najzad beše prošla i vazduhom se prolomiše ushićeni povici, koji,
u trenu, izbrisaše sve sumorne sate bdenja.
 - Veoma me raduje tvoja iskrenost - reče Odenat boreći se za vazduh.
Zenobija presretnu njegov pogled.
- Zar se ne sećaš da sam ti obećala istinu?
Odenat je zamišljeno posmatraše. Zenobija oseti da želi da je uhvati za
ruku, možda čak i da je poljubi. Ona, u tom trenutku, nije osećala odbojnost
već čudnu žalost. I ona bi možda želela da se prepustisnažnom zagrljaju
čoveka koji je toliko voli i poštuje. Ali, Kamen u grudima joj to nije
dopuštao.
Sa čudnom nežnošću, ona reče:
- Odenate, srećna sam što te imam. Takođe me raduje vest da će ti
Dina uskoro roditi naslednika.
Njegovo veličanstvo klimnu glavom i veoma ozbiljno odgovori:
- Grešiš, neće mi Dina podariti sina već ti,
Sutradan, tačno u podne, saznali su za strašnu vest.
Ahemu i Dina su se još uvek odmarale kada Zenobija oseti čudno
komešanje u logoru. Ona naloži jednoj robinji da ode i da se raspita za
razlog te halabuke.
Devojka se, vidno uzbuđena, vrati i reče:
- Rimski Imperator je u rukama Persijanaca!
Zenobija se ukoči.
- Da li si sigurna u to što pričaš?
- Gospodarice, tako govore! Persijanci su ga zarobili, ponovi robinja.
Zenobija ostade, na trenutak, zaprepašćena. Najzad, ona naredi:
- Brzo pozovi sve sluškinje, ali bez buke.
Ona očima pokaza na Ahemu koja je spavala.
- Obući ćete me, ali pazite da je ne probudite.
Robinja je zabezeknuto pogleda.
- Ali, vaš zavoj...
Zenobija je prstom ućutka.
- Govori tiho i poslušaj me.
Oslanjajući se na dve stamene robinje, sa pažljivo pričvršćenim
oklopom iznad zavoja, Zenobija napusti šator kako bi se pridružila
njegovom veličanstvu.
Samo što načini nekoliko koraka, ratnici je, poput žive ograde,
okružiše, očiju razrogačenih od sreće i zaprepašćenja. Začuše se brojni
povici.
- Alat se vratila, Alat je nepobediva!
 Uprkos bolu koji joj je razdirao telo, ona namače osmeh na usta.
Osećala je, kako joj se, pri svakom koraku, nevidljive oštrice zabadaju u
bok i oduzimaju dah. Ali, sada nije smela da pokaže slabost.
Dok su jedni, isukanim mačevima, udarali sebi o prsa, drugi su,
vrhovima strela zveckali o drvene lukove.
Jedino što se u opštem metežu moglo razabrati, bilo je:
- Alat je sa nama! Ona je nepobediva!
Nurbel dotrča, sa nožem u rukama. On se progura kroz gomilu do
Zenobije.
- Zar si potpuno poludela? Tako mi svih bogova, ponovo će ti se
otvoriti rana ako odmah ne legneš!
- Ne želim ponovo da slušam Ahemine prigovore. Bolje bi ti bilo da
mi pomogneš da stignem do Odenatovog šatora.
On izazva burne ovacije podigavši je. Krajičkom oka, ona opazi
njegovu zbunjenost. Stari ratnik je nikada, na taj način, nije dotakao.
- Ti sada nosiš Alat a ne običnu ženu - podseti ga ona zajedljivo.
Krčeći prolaz kroz gomilu, Nurbel se napravi da je nije čuo. Njegovo
veličanstvo ih je već čekalo ispred kožnog zastora na ulasku u šator.
- Odnesi je brzo na moj ležaj! - naredi Nurbelu.
Zbog njenog bledila i znoja koji izbijaše na čelu i usnama, Odenat
naredi da se donesu hladne obloge, vino, voćni sokovi, kamilje mleko, urme
i hleb.
Nurbela iznenadi nežan i nesvakidašnji osmeh na grubom licu
njegovog veličanstva.
- Da li je istina da je rimski Imperator Šapurov zarobljenik? - upita
Zenobija pošto ispi vodu iz srebrnog pehara
Nurbel joj ispriča šta su doznali. Umesto da sa svojim legijama
napadne već oslabljene Persijance, stari Avgust Valerijan je odlučio da
Šapuru pokloni zlato. U svom neznanju, on je krenuo da mu ga lično preda,
u pratnji malobrojne straže. Persijanci su ga, bez poteškoća, zarobili.
- To je moglo da se desi samo Rimljaninu, da ne nasluti klopku, -
progunđa Nurbel. - Prošlo je njegovo vreme moći i mudrosti. On je danas
samo istrošen i popustljiv starac!
- Neka mu se bogovi smiluju i podare brzu smrt - uzdahnu njegovo
veličanstvo. - Ako poživi, Šapur bi mogao prema njemu da bude okrutniji
od hiljadu demona.
- Šta čine Rimljani da oslobode Imperatora?
 - Ništa!
Nurbel rukom pređe preko brade uz osmeh pun prezira
- To su današnji Rimljani. Oni beže pred Persijancima glavom bez
obzira. Sada se povlače u Emez a Šapur uskoro stiže u Antiohiju, ubijajući
pritom, sve koji mu se nađu na putu, kako samo on to zna kada ima slabiće
pred sobom! Rimljani su dobili ono što zaslužuju. Sada se već znalo da je
prokurator Makrijen, umesto da pomogne Valerijanu, požurio da se
domogne legija na Istoku kako bi se, besramno prisvojivši titulu, proglasio
za Avgusta. On je, od Antiohije do Palmire, godinama potkradao carske
trezore. Svi su sada znali kakav je on čovek.
- Zmije, škorpije, lažovi, licemeri i izdajice danas čine Rim! - uzviknu
Nurbel. - Carstvo je prestaro drvo sa nagnjilim korenom i predugim
granama. Trebalo bi ga što pre iščupati. Čemu sada naše tri uzastopne
pobede nad Šapurom?
Zenobija umirujuće podiže ruku.
- Dobijena bitka uvek vredi. Valerijan nije glupak. Upao je u zamku
zato što je verovao izdajnicima.
- Šta nameravaš da učiniš? - upita Zenobija njegovo veličanstvo.
Nurbel grubo odgovori umesto njega:
- Čemu dalje suočavanje sa Persijancima? Vratimo se u Palmiru. Tvoj
budući sin i grad te više trebaju nego Rimljani. Uostalom, tamo će Zenobija
brže prezdraviti.
- Nurbele, mi pripadamo Rimu i ja sam član senata.
- Izvini me, Odenate, ali tvoja noga nikada nie kročila u Rim!
- Zakleo sam se na vernost Imperatoru, i to pred bogovima! Veliki
Odenat nikada nije pogazio datu reč. Ukoliko ga je Šapur ponizio, imaće
posla sa mnom. Zar želiš da, poput Rimljana, zaboravimo na svoje
obaveze?
Pridika beše oštra. Nurbel, ogorčen, spusti glavu. Njegovo veličanstvo
se okrete ka Zenobiji.
- Nurbel je u pravu što se jedne stvari tiče. Trebalo bi zavesti red u
Palmiri. Makrijenova izdaja je prevazišla sve dosadašnje. Prisvojivši titulu
Avgusta, Makrijen sada ima moć nad svim istočnim legijama...
- Tako znači! - uzvrati Zenobija, odmah razumevši. - Upravo zbog
toga je prefekt Elije nastojao da ostane u Palmiri!
Odenat se složi uz gorak osmeh.
 - Da, i mi smo naseli poput starog Valerijana! Zabavljala nas je
pomisao da je prefekt isuviše slab kako bi se borio sa Šapurom. Ali, njegov
gospodar Makrijen je već tada kovao zaveru.
- Zbog toga je i tvoj sin Hajran požurio da mu se pridruži čim više nije
bilo tetke Ofale da ga od tvoje srdžbe brani, - prezirno prošaputa Zenobija.
Njegovo veličanstvo ućuta zajedno sa Nurbelom. Nije bilo potrebe za
daljom raspravom. Svaka je kockica sada bila na svom mestu.
Šapur je sada mogao da uništi Antiohiju, kao što Persijanci inače
običavaju, i da se, pošto najpre opljačka grad, povuče sa hiljadama robova.
Uzurpatora Makrijena za to nije briga jer su svi trgovački putevi od kojih se
bogati, slobodni. On trenutno vlada Emezom, Egiptom i pogotovo
Palmirom, zahvaljujući prefektu Eliju.
Odenat, ništa manje od Zenobije i Nurbela, nije sumnjao da će se
Hajran oberučke predati Rimljanima. Tada će biti u mogućnosti da prisvoji
očevu titulu koju je toliko dugo priželjkivao. Zatim će zatvoriti kapije grada
i zabraniće pristup Odenatu i Zenobiji. Biće neophodna duga opsada uz
veliko razaranje grada da se on odatle otera. Hajran je znao da njegovo
veličanstvo nikada ne bi prepustilo svetogrđu takvog pustošenja.
- Zašto su mi bogovi dodelili ovakvog sina? - zapita se iskreno
Odenat.
- Bogovi još nisu odlučili - odgovori Zenobija smešeći se.
- Trebalo bi krenuti na Emez i Rimljane, a ne protiv Šapura i Palmire.
- Na Rimljane?
- Da, na legije uzurpatora, vaše veličanstvo. I sami ste rekli da su
Makrijen i njegova vojnička banda obični nitkovi! Moramo da im se
suprotstavimo pre no što još više ojačaju.
Nurbel prosikta:
- Neće biti ništa lakše nego sa Persijancima. Koliko znam, najmanje
četiri legije su se pridružile Makrijenu.
- On je kupio njihovu potčinjenost ali ne i hrabrost - primeti Zenobija.
- Šta vrede reči jednog lažnog Avgusta pred vojskom Velikog Odenata
koji je upravo pobedio Šapurove oklopne konje? Uz to, njegovo veličanstvo
će, pre sukoba, javno obznaniti da je i dalje veran Avgustu
Valerijanu a ne uzurpatoru Makrijenu. Tada će se legijski oficiri
kojima je preostalo nešto časti prikloniti kralju Palmire bez borbe! Odenat
razmeni pogled sa Nurbelom, a zatim ponovo pogleda u Zenobiju.
Zenobija nije znala da su sve legije i čitav Istok čuli za ime Alat.
 - Vojnici se uvek dive pobedniku... i više vole da ih takav čovek vodi!
- Sve bi to bilo izvodljivo - priznade sa tugom u glasu, Odenat - kada
Rimljani ne bi uz to znali da si povređena i da nećeš biti na čelu moje
vojske.
- Ako ubijemo Makrijena, time nećemo sprečiti Hajrana da ipak
zatvori kapije grada i zabrani nam pristup - dodade Nurbel. - On je dovoljno
lud da istraje u svojoj zamisli...
- Ako je tako, onda se i Hajran i njegov prefekt varaju isto koliko i
Rimljani.
Nurbel i njegovo veličanstvo, u čudu, pogledaše Zenobiju.
- Ti Nurbele, koliko večeras, možeš da se vratiš sa kamilama u
Palmiru. Ukoliko sve obaviš brzo i neprimetno, bićeš u mogućnosti da ih
iznenadiš. Hajran i njegov prefekt su samo uobražene budale. Neće se ni
osvestiti, a ti ćeš već zauzeti grad. U međuvremenu, vaše veličanstvo, mi
ćemo krenuti na Emez. Ja nameravam da budem uz tebe kao i u svim
prethodnim bitkama.
- Ti ne misliš ozbiljno! - uzviknu Odenat. - Nedelje će proći pre no što
ti budeš sposobna da jašeš...
- Moja rana nije važna. Sada je pravi trenutak za napad.
- Nipošto! Time bih te dokrajčio.
- Veličanstvo, Alat mora da vodi tvoje vojnike.
- Uzmi u obzir svoju povredu, jer bi, u suprotnom, moglo da se desi da
umiruća Alat stigne u Emez! Izgubiću te a uz to i bitku, jer će vojnici
pomisliti da me bogovi napuštaju.
Zenobija prisloni njegovu ruku na grudi. Pri tom neobičnom dodiru, on
zadrhta čitavim telom.
- Imaj u mene poverenja. Ako budem morala, tih prvih dana, ću
putovati kolima. Kada osvojimo Emez, imaću na raspolaganju sve vreme da
se izlečim.
Odenat ponovo klimnu glavom, uplašen Zenobijinom ludom
upornošću. Ona se osloni na njega kako bi se uspravila.
- Ti ćeš mi pomoći, kao što mi sada pomažeš - reče muklim glasom.
Nakon što je udahnula, ona slobodnom rukom pomilova crvenu kožu
oklopa, ispod kojeg je tinjala rana.
- Kao što i sam znaš, postoji još jedan razlog za Makrijenovo
smaknuće kako bi ti postao najmoćniji kralj Istoka.
Odenat i Nurbel se namrštiše.
 - Zenobija uskoro neće moći da se bori i da nosi oklop. Porašće joj
stomak. Baviće se stvaranjem novog života i podariće sina kralju Palmire.
 9

SIRMIUM

Uvežbanim pokretima, Julija Kordelija rasporedi tamjan po ugljevlju.

Mirisni dim pokulja iz bronzanih pehara.
Ona se licem okrete ka velikom zlatnom disku iznad oltara, a zatim,
zatvorivši oči raširi ruke. Julija nagnu unazad glavu, za koju je zlatnim
šnalama bio prikačen veo. Usled naglog pokreta, njena duga seda kosa pade
niz leđa. Ona ostade u tom položaju, izvijenog tela poput luka, nalik na
savršenu statuu dobrodošlice.
Svetlosni zrak se probi kroz pukotinu na vrhu svoda i obasja ivicu
diska izazvavši veličanstven bljesak. On je sasvim polako obuhvatao celu
površinu diska, zagrevajući zlato skoro do tačke usijanja.
Julija se ni jednog trenutka nije pomerila. Ispod prostrane svešteničke
toge, načinjene od plave i zlatne svile, se naziralo njeno mršavo telo.
Neprimetan dah je strujao ispod pojasa ukrašenog figurama Boga Sunca i
Mitre. Na njoj su se jedino pomerale usne koje su, jedva čujno, izgovarale
molitvu namenjenu dobrodošlici Sol-Inviktusa, velikog i nepobedivog Boga
Sunca.
Sunce je nezadrživo stremilo središtu zlatnog diska. Polumrak u maloj
bazilici se polako zagrevao, oslobađajući se postepeno senki.
Klaudija je motrila na majčino lice tražeći one znake starosti i umora
od prethodnog dana.
Da li zbog odbljeska zlata ili pak silovitog naleta snage u tom telu
izvijenom radi darivanja svome bogu, ona joj se, na njeno olakšanje, kao
nekada, učini snažnom i dostojnom božije pažnje.
Kada sunce beše napokon prekrilo polovinu diska, izazvavši zlatne
odbljeske po zidovima hrama, Julija se uspravi.
Ispruženih ruku, ona kao da upijaše tu dragocenu i jarku svetlost.
Promuklim glasom, ona nekoliko puta izgovori ime boga. Kroz njena
zaobljena usta zatreperi zvuk, sličan muzičkoj noti.
- Eeeooo! Ejohojoho!
On se polako razvi i posta oštriji, te se odbi o disk uz snažan eho.
Klaudija oseti talasanje u grudima i zadrhta kao nekada, kada je kao dete
prisustvovala majčinom bogosluženju. Ona mu se, utrnula, skroz prepusti.
Da, njena majka je još uvek bila u stanju da izazove pesmu zlatnog diska!
Julija Kordelija ponovo udahnu vazduh i zapeva
Klaudiju ponese njen glas, ispunjen senzualnim i opčinjavajućim
tonovima.
- Eooo! Ejehoeheo!
Pesma se pretoči u reči, a one se stopiše sa svemoćnim suncem.
- Gospodaru vatre! Počuj me. Svemoćni bože, poslušaj dah svoje
sluškinje. Uzmi me, Telo vatre! Eeeooo! Lepoto svetlosti, saslušaj jad
Ulpije, čija je majaka Ulpija Krinitus, a otac Lucije Domicije Aurelijan! O
Gospodaru žara života, dozvoli joj sud diska.
Julija je nebrojeno puta izgovorila ovu molitvu. Zatim je, oborene
glave, pala ničice, dodirujući velom i kosom tlo. U transu, ona poče tako
jako da drhti, da se, na trenutak, učini, kao da je nevidljiva ruka trese.
Mlade služavke priđoše u polukrugu i ispružiše ruke ka zlatnom disku
pevajući u glas sa Julijom. Bazilika se ispuni molitvom koja odzvanjaše na
sve strane. Na glatkoj površini diska, zatreperi sunčev zrak. Julijini trzaji se
pojačaše. Lice joj beše bledo, koža zategnuta i oblivena znojem. Klaudiju
razneži taj prizor, jer joj se majka učini neobično lepom.
Iza diska se otvoriše jedna vrata. Ulpija krenu za Julijinim
pomoćnicama. Dijadema ukrašena zlatnim suncem krasila je njenu kosu
dok su joj crveni velovi u potpunosti prekrivali telo. Ona je, u odbljesku
zlata, ličila na duha oblivenog krvlju. Služavke je polegoše na dugačku
kamenu klupu u senci diska.
Tek tada se Julija Kordelija malo smiri. Devojke pak nastaviše molitvu
sa još većim žarom.
Sunce je sada prekrivalo dve trećine diska.
Uz pomoć drvene kašike, sveštenica zagrabi tamjan iz posude, i
razbaca ga po ugljevlju, pre no što zaobiđe oltar. Isprekidano devojčino
disanje je pomeralo crvene velove na njenom licu. Julija priđe Ulpiji noseći
u ruci nož sa bronzanim sečivom. Ona njime iseče, jednu po jednu, sve
njene haljine.
Ulpija, prestrašena, ispusti strašan krik.
Ona načini pokret kao da ustaje, opirući se velikoj sveštenici.
Pomoćnice su stajale u redu, sa obe strane kamene klupe, i pratile svaki
njen pokret. One je uhvatiše za ruke i noge, priljubivši njena leđa na kamen.
Odsečnim pokretima, Julija, nožem, otkri njene grudi, stomak i butine.
Razrogačenih očiju, užasnuta Ulpja zastenja. Dve mlade sveštenice pružiše
Juliji srebrni poslužavnik. Nazirući na njemu tamno ružičast polni organ
bika, Klaudija zadrhta.
Pošto već stotinu puta beše izvela ovaj pokret, Julija spretno zgrabi
mrtav ud. Ona ga nadnese nad devojčino telo. Zatvorivši oči, Ulpija opet
vrisnu. Najzad, sveštenica položi organ na njen stomak.
Služavke prinesoše pehar, sa mlakom krvlju tek žrtvovanog bika, u
koji Julija uroni ruke. Zatim, ona vrhovima prstiju ispusti nekoliko kapi na
Ulpijin stomak.
Ona ponovi ovaj postupak nekoliko puta koristeći svoje prste kao
četkicu za iscrtavanje krstova.
- Eeooo! Eeeooo! Ejo, Gospodaru vatre i žara života, podari mojim
dlanovima svetlost tvog suda!
Ne obazirući se na poskakivanje devojčinog stomaka, ona snažno
izmasira ud bika, čija sadržina poteče između njenih butina.
Okrenuvši se naglo od polusvesnog tela, Julija se pridruži
pomoćnicama koje su upravo kroz pesmu padale u trans. Razmaknuvši
ruke, ona prisloni dlanove sa kojih se slivala krv na zlatni disk. Svi osetiše u
vazduhu jak i mučan miris krvi pomešan sa tamjanom.
- Gospodaru vatre! Poslušaj Ulpijinu molbu, o Gospodaru svetlosti,
podari joj moć da postane majka!
Julija se odmače od diska i ponovo se pridruži mladoj ženi. Sveštenice
joj pružiše dva srebrna pehara. Prvi je u sebi imao spermu bika, dok jeu
drugom bilo mleko junice. Ne obazirući se na plač i preklinjanja svoje
snaje, ona poče da premazuje njeno drhtavo telo.
Ritual se završio u trenutku kada se sunce spustilo na ivicu zlatnog
diska, i nestalo, tako brzo, kao da je zrak presekla neka nevidljiva ruka.
Tek tada, Klaudija i njene majka primetiše spoljni žamor koji ispuni
prostorije hrama, Ne trepnuvši, Julija dovrši ceremoniju. Pomoćnice
odnesoše izbezumljenu Ulpiju do bazena, iza bazilike, kako bi je okupale i
napojile čajem.
Kada se vrata zatvoriše, Julija, namrštena, upita:
- Šta se to napolju dešava? Čemu tolika graja?
Devojke potrčaše ka ulazu u hram gde se okupljala svetina. Jedna od
njih se ubrzo vrati, izbezumljena.
- Avgust je u rukama Persijanaca! Varvari su zarobili Imperatora...
- Šta to govoriš? - povika Klaudija uhvativši je čvrsto za mišicu.
 - Tako pričaju ljudi ispred hrama - potvrdi devojka suznih očiju. -
Avgust Valerijan je njihov zarobljenik još od septembarskih ida. Klaudija
mahinalno preračuna dane i zaključi da se sve desilo uoči AurelijanoVog
odlaska iz Nikopolisa, pre nešto više od šest dana. Vest je, po svemu sudeći,
najpre stigla do Rima.
On mora da je već bio upoznat sa činjenicama. U stvari, bilo je pitanje
trenutka kada će čitavo Rimsko carstvo doznati!
Ona potraži majčin pogled. Čela izboranog od umora, Julija klimnu
glavom pogodivši ćerkine misli.
- Bogovi odlučuju - prošaputa. - Sunce odlučuje o vremenu a Mitra o
moći. Ljudi su samo njihovi izvršioci. To važi i za Imperatora.
Strašan strah i ludilo obuze okolne gradove, sela i čitavo carstvo,
nakon saznanja o zarobljavanju Avgusta Valerijana. Gomile muškaraca i
žena, kako bogatih tako i siromašnih, su se užurbano tiskale ka prepunim
hramovima.
Unutar zidina se čuo strahovit vapaj prisutnih kao da nisu dočekali
svetlost dana. Pojedini su noktima grebali zemlju sa puta i prekrivali se
njome, drugi su pak po kućama palili prste, dok su žene, ogoljenih prsa, išle
plačući i na sav glas vičući. Neki muškarci su čak, sami sebi, čupali šakama
kosu kao da je busenje. Rim je bio u potpunom rasulu. Na njega se obrušila
kazna bogova koje su se već dugo svi pribojavali!
Ništa neće moći da ga zaštiti od đavolskog zla. Kuga, varvari i patnje
prouzrokovane glađu će uskoro sve progutati. Na ulicama i u hramovima se
pojaviše, ispijeni i izgrebani, proroci zla, najavljujući skori dolazak demona
i ostvarenje neverovatnih čuda. Takođe su pominjali životinje ljudoždere, sa
telom zmije i lava, ili ribe koje se hrane ljudskim srcem i jetrom.
Predskazivali su nestanak gradova pod bujicom usijane lave i
neupotrebljivost vode zbog otrovnih isparenja i zatrovanosti.
Prestrašena ovim strahotama, deca se svojim plačem pridružiše ovom
strašnom jadikovanju odraslih. Pojedini, u sumrak, oduzeše sebi život.
Trudne žene su pak sve činile samo da ne rode. Najzad, pojaviše se u
gradovima, povorke legionara. One su poslate da zavedu red i spreče one
koji su koristili opšti metež kako bi pljačkali i palili gazdinstva i skladišta, a
zatim igrali od sreće.
Čim se behu malo pribrale, Julija i njene sveštenice zatvoriše ulaz u
Sol-Inviktus i tako sprečiše prodor rulje. Sluškinjama bi naređeno da
nipošto ne napuštaju hram. Noć se polako spuštala ali one su imale u
žrtvenim spremištima dovoljno hrane i pića da izdrže opsadu od nekoliko
dana.
- Smatram da ovo stanje neće dugo potrajati - reče Julija uz umirujući
osmeh. - Već koliko sutra, ljudi će se prizvati svesti.
Ljutita Klaudija, i dalje ćuteći, odgovori grimasom. Istina, bilo bi
veoma neoprezno napustiti hram i otići u vilu. Ulpija je još uvek spavala,
omamljena napitkom. Preostajalo im je samo da sačekaju novi dan i
stišavanje ludila koje je vladalo gradom.
Međutim, njena nemoć je bila nepodnošljiva. Zar upravo u ovom
trenutku njeno mesto nije trebalo da bude kraj Aurelijana?
Rim kao da beše poklekao pred ovom strašnom vešću. Kapitol i senat
su vrveli od zavera i niskih udaraca, poput crva u prezreloj voćki. Kada prvi
talas iznenađenja prođe - a u Rimu je zasigurno već prošao - uslediće rat
bez milosti zarad najviše moći. Nastupiće opšte krvoproliće oko
Valerijanovog lovorovog venca koji je ovaj, svojom glupošću, izgubio.
Cezar Galijen, njegov sin, je sigurno preuzeo svoje čete starih poslušnika,
senatora i generala. Upravo sada je nastupio onaj, od Aurelijana, toliko
očekivani trenutak, da pokaže svoju snagu ida mu se suprotstavi. Ali, da li
će on sam biti dovoljno hrabar i lukav da to i učini?
Klaudija je mogla da računa na Maksimovu pomoć da zaštiti
Aurelijana od zlokobnih radnji Galijena i njemu sličnih. Ali, to nije moglo
da promeni činjenicu da je njen brat nemoćan poput deteta kada su u pitanju
smicalice!
Da! Ona je bila potpuno nemoćna! Samoj sebi je sada zamerala
dolazak u Sirmium. Uzalud je protraćila dragoceno vreme na Ulpijine
detinje suze i strašan prizor majčine starosti!
Noć je već bila poodmakla kada žene koje su dremale, na gomili
jastuka u ćošku bazilike, začuše glas starog nastojnika, kroz debela vrata od
drveta. Julija Kordelija koja beše budna, prva ustade. Na njenu zapovest,
služavke podigoše teške poluge na ulazu u hram. U pratnji tri roba koji su
poput njega bili u ogrtačima sa kapuljačom, Alkan oprezno zakorači u
dvoranu. Julija ga hladno dočeka, lica nagrizenog umorom.
- Zašto si, u ovakvoj noći, napustio vilu kad ja to nisam zapovedila?
Nimalo se ne uzbudivši, Alkan zabaci kapuljaču.
- Zar si mislila da ću te ostaviti samu u ovom ludilu? U vili je ostalo
dovoljno ljudi da je, u slučaju potrebe, odbrani. Ja sam tebi potreban ovde.
 Svetlost baklji je činila senke u hramu pretećim. S polja su dopirali
strašni krici, slični životinjskim.
Klaudija zapazi poglede pune olakšanja, upućene starom Alkanu, na
licima služavki. Uprkos poodmaklim godinama, on je još uvek imao moćnu
siluetu velikog ratnika. On je bio taj koji je preneo sve svoje vojničko
znanje i umeće na Aurelijana. Hrabrost mu nikad nije nedostajala, te se
stoga, i ove noći, uprkos Julijinom ponosnom stavu, smatrao dobrodošlim.
Klaudija reče:
- Majko, Alkan je u pravu. Ti ćeš moći da se odmoriš do jutra jer više
nemamo razloga za brigu.
Julija Kordelija oklevaše. Najzad, u znak zahvalnosti, ona se osloni na
njegovu mišicu i prisloni čelo na čvrsto rame. Činilo se da je snaga koju je
pokazala za vreme ceremonije potpuno napušta. Poput noći,crni kolutovi
uokviriše joj pogled a blede usne kao da ostadoše bez krvi.
Nekoliko puta, u toku večeri, Klaudija zapazi kako joj, čas ruke, čas
ramena, drhte. S vremena na vreme, ona bi se namrštila, zadržavajući dah,
kao da se suočava sa strašnim naletom bola.
Alkan je, bez reči, odvede u malu prostoriju za odmor, iza bazilike. Po
njegovom povratku, Klaudija upita:
- Ona je bolesna, zar ne?
Iznenadi ga grubost njenog glasa, ali on to ne pokaza. U celosti beše
usredsređen na Juliju te mu lice prekri velika tuga.
- Bolesna je već nekoliko meseci ali ne želi da obznani. Leči se sama,
uz pomoć svojih napitaka. Čini se kao da joj u telu boravi zver, zbog koje
ona, iz dana u dan, sve više slabi.
Klaudija klimnu glavom i zaćuta. Nakon što Alkan naloži slugama da
provere vrata, ona mu se primače.
- Već koliko sutra, moraš da nas odvedeš u Rim.
Alkan podiže obrve.
- U Rim? Zašto? Julija to sigurno ne želi. Ona mrzi glavni grad i nije
ga posetila od smrti tvoga oca!
- Aurelijan je u Rimu - odgovori Klaudija gubeći strpljenje. - Danas će
se u gradu odviti sudbonosna bitka za vlast. Biću mu potrebna, a bilo bi
dobro da uz njega budu i njih dve.
Alkan ju je posmatrao kao da ga pritom žućkasta svetlost u tome
ometa. Ali, on je predobro poznavao Klaudiju da bi ga ove reči iznenadile.
Ona nervozno dodade:
 - Učini to za moju majku ako nećeš za mene. U Rimu ćemo pronaći
lekare sposobne da je izleče. Potrebno nam je nekih desetak dana da
stignemo.
Alkan se nasmeši.
- Nisi se promenila. Još uvek si odsečna i domišljata!
U njegovom glasu je bila primetna samo ironija, ni traga zameranju.
- Ali, to je dobra ideja. Biće mi zadovoljstvo da ponovo vidim
Aurelijana pre no što od njega načiniš Avgusta.
Pogođena njegovim rečima, Klaudija pokaza rukom na zlatni disk iza
njihovih leđa.
- Nisam ja ta koja ga želi za Avgusta, već njegov bog. Tebi je, isto
koliko i meni, poznato majčino proročanstvo.
Alkan potvrdno klimnu glavom.
- Gledaj da krenemo što pre - dodade Klaudija.
- Poslaću jednog roba u vilu da nam pripremi sve što će nam, do jutra,
biti potrebno. Julija Kordelija će podneti ovaj put samo ukoliko obezbedimo
dobro vozilo.
 10

PALMIRA

Korito Uadi Kubura beše tri četvrtine presušilo. Jesenje kiše su bile
tako slabe da se reka pretvorila u blatnjavi crveni potok, veoma plitak, i
širok jedva šest stopa.
Nurbel je, od svitanja, strpljivo čekao na obali, ispod kraljevske palate.
Tako sakriven i nepomičan, u lovorovom granju, tela obmotanog u širok
mantil od zagasite vune, ličio je na okolne kamene blokove prekrivene
prašinom. Bilo da reka nabuja ili presuši, mudrac Šarha je imao običaj da se
pored nje šeta, nakon svog prvog jutarnjeg obroka. Nurbel će ga naći,
ukoliko je još uvek; u životu.
Napokon se sunce nadvi nad pustinjom, i obasja crvenom svetlošću
kamene kupole, i krovove najviših kuća. Dok je ono senčilo neravnine na
stubovima i oči statua, kokoške počeše glasno da kokodaču a magarci da
njaču. Vazduh u kome lebdeše jutarnji dim sa žrtvenika, ispuni se kricima
dece i povicima žena. Začu se buka točkova na drumu koji vodi ka kapiji.
Neki dečaci se pojaviše u koritu reke, vukući za sobom kamile sa svojim
mladim čije su noge još uvek drhtale.
Niko ne primeti Nurbela, niti onih dvanaestak vojnika koji bejahu
sakriveni oko njega.
Najzad se otvoriše plavo crvena vrata na visokom zidu palate. Na
njima se pojavi vitka Šarhina prilika sa štapom u ruci. Nurbel opazi jednog
vojnika i, na trenutak pomisli da će krenuti za starcem. Ali, Šarha podignu
ruku, krenuvši stazom koja vodi ka reci. Vrata se za njim zatvoriše.
Nurbel, ne ustajući, sačeka da mu se on sasvim približi kako bi ga
dozvao. Starac poskoči i s nevericom osmotri nebo kao da traži demona.
- To sam ja, Nurbel. Nemoj gledati nebo već pogledaj u zemlju.
Nurbel malo smače kapuljaču kako bi mu pokazao lice. Šarha, od
uzbuđenja, ispusti mali krik.
- Ah, Nurbele! Zamalo da te ne prepoznam!
- Dođi Šarha, i sedi kraj mene - naredi Nurbel tiho. - Ne smemo da
privlačimo pažnju.
Starac baci izbezumljen pogled oko sebe.
 - Da sednem na zemlju, gospodaru? Neka me bogovi toga poštede jer
ne bih bio u stanju da ustanem.
- Ne zanovetaj tdiko. Pomoći ću ti. Potreban si mi.
Šarha gunđajući ipak posluša. Veoma oprezno, naslanjajući se na svoj
štap kako bi održao ravnotežu, on spusti svoje mršavo telo na jedan kamen.
- Kako ovde stoje stvari? - upita nestrpljivo Nurbel.
- Loše! Jako loše! Njegovo veličanstvo nije nikada trebalo da poveri
dvor i grad tom rimskom prefektu!
On odmahnu glavom uz pogled pun zameranja, te dodade, uplašenim
glasom:
- Gospodaru, da li je istina ono što se priča?
- Šta se to priča?
- Priča se da je Odenatova supruga podlegla povredama usled
ranjavanja kopljem!
- Smiri se, to nije istina. Zenobija je živa. Persijanac ju je samo
okrznuo kopljem. Još nije došlo vreme da nas Alat napusti.
- Ah!
Napućenih usana, starac razneženo i sa olakšanjem reče:
- Ti je takođe zoveš Alat? Znaš li da su ovdašnji Balaminovi svestenici
odlučili da toj boginji podignu hram u okviru postojećeg zdanja? Tvrde da
je Alat mlađa Balaminova sestra.
- To ih nije sprečilo da ipak rašire vest o njenoj smrti.
- Nurbele, za to je kriv Elije, Rimljanin i, nažalost - reče posle kraće
ćutnje - sin njegovog veličanstva. Hajran je uvek protivrečio ocu. Trebalo je
da ga čuješ kako jadikuje, po njegovom povratku u grad,nakon Ofaline
smrti. Svima koji su mu tada dolazili u posetu, pričao je istu priču:
"Zenobija ju je zaklala. Na njenim rukama je tetkina krv, a mom ocu to
nimalo ne smeta!"
Šarha, iz prikrajka, baci pogled na Nurbela, nadajući se podršci.
Nurbel pak samo upita:
- Da li se takođe pominje zarobljavanje Imperatora Valerijana od
strane Persijanaca?
- Da, i o tome se priča. Da li je to istina?
- Jeste. Rimljanin se poneo kao ptić pred mačkom!
Na trenutak, obojica ostadoše zamišljeni. Upirući vrhom štapa na grad,
Šarha nastavi sa pričom:
 - Znaš li kako stoje stvari u Palmiri? Koliko usta, toliko naklapanja.
Čas se pričalo da su njegovo veličanstvo i Zenobija pobedili Persijance, a
čas da nisu. Sada tvrde da je Zenobija mrtva i da je Šapur zavladao
Antiohijom! Ali Nurbele, ova govorkanja nisu ništa u poređenju sa
Hajranovim izdajstvom. Ne prođe ni dan a da ne blati očevo ime, čak i
ovde, u njegovoj palati!
- Zbog toga sam upravo i došao - prosikta Nurbel kroz zube. - Ispričaj
mi sve jasno, i po redu.
Priča beše prosta i bez iznenađenja. Lažna vest o Zenobijinoj smrti se
raširila poput kuge, bacivši u zapećak otmicu Avgusta Valerijana i izdajstvo
prokuratora Makrijena. Grad je jecao, a hramovi su bili prepuni.
Potpirujući strah i podupirući neistine, prefekt Elije je, u jednom
trenutku, javno obznanio da preuzima vlast i odbranu Palmire u svoje ruke.
- Nakon toga me je Hajran prisilio da primim tog Rimljanina u palatu.
Neka mi bogovi oproste zbog onoga što sam video, gospodaru Nurbele!
Hajran je zagrlio prefekta kao da grli svoju ženu nakon lova. Prećutao bih
ostalo, ako mi dozvoliš.
- Da li još uvek borave u palati?
- Naravno. Rimljanin se ponaša kao u svojoj kući, i izdaje naređenja
kao da je u njoj rođen.
- Da li je Hajran nešto objavio?
Brada starog mudraca se zatrese od gađenja i besa.
- Tako mi mog dobrog glasa, jeste. Trebalo je da me te reči ubiju.
Bogovi nam ne pomažu u starosti.
- Šta je rekao?
- Da je Šapur pobedio njegovo veličanstvo i Zenobiju i da je Veliki
Odenat priznao da je kraljica lagala obećavajući svima pobedu nad
Persijancima. Zbog toga su je bogovi kaznili smrću i ostavili nasred bojnog
polja u Sizogodonu.
Starčeve oči behu vlažne od stida. Jedva je disao, osećajući da ga i
same reči kvare. Nurbel nestrpljivo odmahnu rukom.
- Šarha, nemoj žaliti. Da kojim slučajem nisi poslušao naređenje,
prefekt bi ti oduzeo život. Slobodno nastavi, nemam puno vremena.
- Novi rimski Avgust je dodelio Hajranu titulu princa Palmire i
rimskog senatora, koja je pripadala i njegovom ocu. Prefekt Elije se
proglasio jedinim vođom legije i vojske u Palmiri.
Strašan osmeh se pojavi na Nurbelovim usnama.
 - Kakva drskost! Da li ima vojnika u palati?
- Dvadesetak. Prefektova straža i dva centuriona.
- Da li znaš gde se nalaze?
- Kako bih mogao da ne znam? Šepure se u prostorijama njegovog
veličanstva, arogantni i neučtivi!
- Dobro.
- Šta ćeš da učiniš?
- Da ih ubijem.
- Zar potpuno sam?
- Ja nisam sam, starče. Oprezno ćeš me uvesti u palatu u pratnji
nekoliko vojnika. Došlo je vreme da se osvetiš za poniženja koja ti je naneo
Rimljanin. Sada ćeš, prijatelju, moći da pokažeš, njegovom veličanstvu i
Zenobiji, šta zaista osećaš.
Šarhanovo lice se ozari. On u trenutku povrati deset godina života.
- Gospodaru, učiniću sve, ama baš sve što želiš!
Dva legionara su se šetala šaleći se. Ni jedan nije nosio kacigu na
glavi. Preko tunike im je bio prebačen samo tanak pancir. Na levoj strani
remena su nosili kratak nož, a sa desne, mač sa dve oštrice. Pri svakom
koraku, čuo se zveket posrebrenih kožnih traka koje su im štitile
međunožje. Njihov smeh je odzvanjao pod svodom galerije koja je
povezivala sobe služinčadi sa odajama njegovog veličanstva.
Sa druge strane zida su se čuli glasovi i zvuk vode iz privatnog
Odenatovog vrta. Začuše smeh, nešto viših nota. Nurbel prepoznade
Hajranov glas.
Oni se, još malo, strpeše, sačekavši da legionari naprave polukrug, sa
druge strane galerije. Tri ratnika su mu stajala iza leđa, tik uz stubove. Još
četvorica su se rasporedila u okolne sobe. Svaki je imao po jedan dugačak
luk, zastrašujući u borbi izbliza.
Kada Rimljani dopreše do središta galerije, Nurbel dade znak. Začu se
dupla vibracija, jedva nešto jača od zvuka koji ispuštaju golubice pri
poletanju. Legionari se zaustaviše, teturajući se. Istim pokretom, oni
prinesoše ruku svom vratu, odakle su, sa obe strane, virile debele, ali kratke
strele.
Nurbelovi ratnici iskočiše iz soba držeći u šakama oštrice noževa. Nisu
morali da ih upotrebe. Legionarima krenu krv na usta te se stropoštaše.
Palmirci ih, već mrtve, na vreme, prihvatiše, kako bi ih nečujno spustili na
zemlju.
 Jednim pokretom, Nurbel zapovedi da ih prenesu u sobe. Zatim sa
ostalima potrča ka vratima koja su vodila u Odenatov vrt.
U njemu je sada bio razapet šator, sa poljskim krevetom, tabureom na
rasklapanje i stolom. Na krevetu je ležala kaciga, poprečno ukrašena ćubom
legionara, i težak oklop načinjen od srebra i bronze. Rimljanin je, u običnoj
togi, stajao pored stola i razmotavao svitak hartije. Strela ga pogodi u srce, i
usmrti, pre no što uvide opasnost.
Ratnici ga hitro položiše na krevet, i namestiše ga tako, da svi misle da
spava.
- Sakrijte se iza šatora, - naredi šapatom Nurbel.
Sada su morali da sačekaju starca. Sa druge strane palate, još dve
grupe ratnika su dobile zadatak da uklone stražare pod zidovima. Šarha je,
ne izazivajući sumnju, bio u mogućnosti to da proveri, kako bi, zatim,
otvorio vrata vrta.
On se ubrzo pojavi. Nurbel nije pamtio kada ga je poslednji put video
da tako živo trčka ne oslanjajući se na štap. On podiže prste.
- Obavljeno je, gospodaru. Sedam pogubljenih Rimljana. Preostaje
nam straža na ulaznim vratima i ona uz prefekta.
- Koliko ih je ukupno?
- Šestoro, računajući i samog prefekta.
Nurbel zadovoljno klimnu glavom dok je Šarha upirao štapom na
drugu stranu zida.
- Svi se kupaju zajedno sa Hajranom.
- Zar Hajran ima stražu?
Šarha sleže ramenima.
- Uz njega su oni koji ga obično prate.
- Savršeno! Vrati se do ulaznih vrata i reci im da moraš nešto da
objaviš. Zatim ih širom otvori i nemoj brinuti. Dve stotine Odenatovih
ratnika te čeka sa druge strane!
Jednim udarcem ramena, Nurbel odvali šarke na vratima. Začuše se
povici i, odmah zatim, začuđujuća tišina.
Rimljani su bili grupisani duž žive ograde, dok se desetak robova
užurbano guralo oko kamenog stola. U pratnji jednog snažnog Rimljanina,
Hajran i Elije su goli gackali po bazenu. Udmah iza njih, mala grupa
muškaraca se, odevena u suknjice, bavila borilačkim veštinama.
Elije se prvi osvesti. On pozva stražare, ali samo što njegove reči
utihnuše, dva legionara padoše mrtva. Treći se čak osmeli da potrči ka
suprotnim vratima kako bi javio ostalima. U tome ga spreči strela koja mu
probode bedro te on, poput zeca, pade pred nogama užasnutih robova.
Hajranovi drugovi zakreštaše. Nurbel zapovedi robovima da legnu pod
sto i da se odatle ne pomeraju. On sam skoči u bazen. Dohvativši
gladijatora za kosu, on mu prereza grkljan jednim potezom noža. Krv, u
mlazu, zapljusnu Odenatovog sina koji zaplaka, užasnut.
- Ovo je poruka njegovog veličanstva upućena onima koji su mislili da
mogu da ga izdaju.
Iza njega su stajali vojnici držeći strele i mačeve na grudima.
- Nurbele - jedva izreče Hajran - ti više nemaš nikakvu moć ovde! Zar
ne znaš da moj otac više nije kralj Palmire?
- Ućuti, nesrećniče! Nisi dostojan čak ni da izgovoriš moje ime!
Hajran se baci na njega, urlajući od besa. Nurbel izbegnu udarac, ali
mu, odmah zatim, snažno uzvrati, udarivši ga drškom mača u grudi. Hajran
se, uz strašan krik, zatetura, pade u zakrvavljenu vodu, te se skoro udavi.
Ne obraćajući više pažnju na njega, Nurbel krenu ka Eliju. Da je
prefekt, kojim slučajem, imao pri sebi neko oružje, sigurno bi bio započeo
borbu. Nurbel nije sumnjao da je opasniji od sina njegovog veličanstva, ali
sada je bio potpuno nag i jedino oružje koje je imao beše srdžba u očima.
On se odmače nekoliko koraka dok je u pozadini odzvanjao zvuk roga.
Palmirski ratnici su upravo zauzimali palatu. Šarha je dobro obavio svoj
zadatak.
Ružan osmeh, pun prezira i oholosti, razvuče prefektove usne.
- Ako me dotakneš - zapreti on pogledavši Nurbela - moja legija će
uništiti Palmiru!
Nurbel se glasno nasmeja.
- Tvoja legija? Prefekte, ne računaj previše na nju! Ona je pritvorena u
logoru i čuvana od mojih strelaca. Tvoji legionari bi mogli da te se odreknu
kada čuju da je Zenobija ipak živa i da je upravo krenula na Makrijena
uzurpatora.
Elije napokon shvati situaciju. On baci pogled pun nesigurnosti na
svoje prijatelje koje su čuvali Nurbelovi vojnici. Hajran je, sa druge strane
bazena, sedeo u vodi kukajući.
- Prefekte, pogrešio si. Velikog Odenata ne možeš tako lako pobediti, -
izjavi Nurbel ledenim glasom.
Bledog lica i drhteći, Elije uzviknu:
- Nećeš se usuditi! Ja predstavljam Rim! Avgust me je proglasio...
 - Ćuti, ti si niko i ništa.
Oštrica noža zapara vazduh poput biča. Zatim se začu neobičan zvuk
usled kidanja kostiju i kože. Hajran jauknu. Elije se, još trenutak, zadrža na
nogama. Nurbel se primače izbezumljenom licu na kome su još samo oči
davale znake života.
- Kada stigneš pred svoje bogove, seti se da te je tamo poslala Alat...
Vrhom noža, on mu zada jedan silovit udarac koji učini da se prefektova
glava zatetura pre no što samo telo pade. Zatim se Nurbel okrete ka
Hajranu, kome se, usled panike, lepo lice potpuno iskrivi. Nurbel se
grohotom nasmeja.
- Zahvali se ocu, smrdljiva hijeno, što sam te ostavio u životu.
Pre no što pade mrak, Nurbel izađe pred palmirsku legiju, okupljenu u
logoru, na zapadnoj strani grada. On se smesti na stepeništu
Jupiterovog hrama, odakle je prefekt Elije običavao da izdaje
naređenja. Svuda unaokolo su, na novosagrađenim zidinama, stajali
palmirski strelci, držeći legionare na nišanu.
Vladala je takva tišina, da se čulo kreketanje žaba u vodama Uadi
Kubura. Od običnog desetara do tribuna, svi bejahu podigli pogled ka
Nurbelu.
On je, najpre, u potpunoj tišini, uzvratio Rimljanima pogled, a zatim,
dao znak da mu se pridruži jedan od legionara.
Taj čovek je bio hrapavog lica i sa potpuno sedom bradom. Njega je,
od sandala do kacige koju je krasila perjanica sa crnim peruškama,
prekrivala prašina. On podiže, iznad glave, dugačko crveno koplje, na čijem
vrhu beše prikazan orao koji poleće. Začu se žamor u redovima. Svi bejahu
prepoznali jednu od oznaka novog Avgusta, Makrijena.
- Ja, Avalije Lilen, legionar III legije Partika, poslat sam iz grada
Emeza, kao glasnik Velikog Odenata, kralja Palmire.
Žamor se, na ove reči, udvostruči. Nurbel, jednim pokretom ruke, opet
uspostavi tišinu. Položivši skupljenu pesnicu na grudi, vojnik, na sav glas,
povika:
- Kralj Palmire, građanin i senator Carstva, Veliki Odenat, se pojavio
sa svojom vojskom pred kapijama Emeza. Legije koje su držale grad, III
Partika, VI Ferata i II Flavia Firma, su odbile da se upuste u borbu jer su u
njemu prepoznale prijatelja Rima i našeg zarobljenog vladara, Avgusta
Valerijana. Saznavši za Odenatovu opsadu grada, uzurpator titule
imperatora, prokurator Makrijen, napusti Emez. Supruga Velikog Odenata,
kraljica Zenobija, prva uđe u grad predvodeći hiljadu strelaca. Prefekti su se
odrekli zakletve položene izdajniku Makrijenu, da bi se, nešto kasnije, na
oltaru rimskih bogova, zakleli na vernost njegovom veličanstvu Odenatu,
spasitelju Istoka i Rima, i obećali da će se boriti na strani njegove vojske
dok ne pobede Persijanca Šapura i oslobode svog Avgusta Valerijana.
Legionar se zaustavi da udahne vazduh i da osmotri hiljade lica
okrenutih ka njemu. Svi oni bejahu nepomični i nemi usled zaprepašćenja.
Nurbel podiže mač iznad glave i pokaza na palmirske strelce po
zidinama logora. Zatim reče promuklim glasom:
- Ovi ratnici su u tri navrata pobedili Šapura dok se vaš prefekt
izležavao u palati njegovog veličanstva! Kraljica Palmire nas je vodila u
pobedu i tri puta je Šapur pred nama utekao. Za to vreme, Makrijen je izdao
vašeg Imperatora i dograbio njegov lovorov venac. Elije ga je u svemu
kukavički podržao i ponizio vas. Neka vas ne napusti želja za borbom i
pobedom jer će vam, u suprotnom, vaši bogovi okrenuti leđa i napustiti.
Legionari, večeras morate odlučiti da li da se pridružite Odenatovoj vojsci i
borite protiv Persijanaca ili pak da umrete.
Tišina još malo potraja. Vojnici su više posmatrali strelce na zidinama
nego Nurbela. Među starijim i iskusnijim oficirima sigurno je bilo i onih
koji su posumnjali da se Odenatov general preterano hvališe.
Iako brojni i izuzetno vešti, palmirskim strelcima ne bi bilo nimalo
lako da obave masakr koji je Nurbel tako olako obećao. Nakon prvog
napada, u četama bi preostalo dovoljno legionara spremnih za ponovni
okršaj. Međutim, prvi centurion istupi sa isukanim mačem i uzviknu:
- Živela crvena boginja! Živela Alat! Živeo Valerijan!
Nurbel, klimnuvši glavom, otpozdravi. I ovi vojnici su već znali za
njeno ime.
U podzemnim hodnicima ispod palate, stražari otvoriše vrata na maloj
prostoriji koja je služila kao zatvor. Sklupčan i, još uvek, potpuno nag, ruku
i nogu zarobljenih u okove, Hajran podiže izbezumljen pogled. Kada opazi
Nurbela, usne mu zadrhtaše zbog uvreda koje više nije imao snage da
izgovori.
Nurbel izvadi bodež iz korica, te ga prisloni na čelo zarobljenika.
- Njegovo veličanstvo greši jer ne želi da te ubijem. Međutim, to se
radi kada su u pitanju zle i bolesne životinje.
On dade znak čuvaru da ga oslobodi okova. Utom se pojavi Šarha, u
pratnji robova koji su nosili odeću.
 Dok su mu pomagali da se pridigne i da obuče tuniku, Šarha žalosno
uzdahnu.
- Ah! Ja ga ipak poznajem od rođenja.
- Takođe - odgovori odsečno Nurbel. - I nikada mi zbog toga nije bilo
milo.
Nešto kasnije, Hajrana gurnuše u tajni podzemni hodnik koji se
završavao nedaleko od zidina grada. Prolaz je bio toliki da je kroznjega
moglo da prođe magare. U njemu je bilo tako mračno da se jedva videlo čak
i uz svetlost baklji.
Oni prođoše kroz jednu ili dve prostorije prepune korpi i velikih
ćupova čiji su se obrisi jedva raspoznavali. Odjednom, Hajran zaurla i
pokuša silovito da se otrgne stražarima koji zatim bejahu primorani da mu
stave kožne poveze na ruke. Njegovi se povici i srdžba uskoro pretočiše u
plač propraćen žalosnim Sarhanovim uzdahom.
Pri slaboj svetlosti baklji, ugledaše ispred sebe, na gomili, tela
Hajranovih drugova, uhvaćenih tog jutra u vrtu.
Nurbel se primače Hajranu i uhvati ga čeličnim stiskom za vrat.
Priljubivši usta uz njegovo uvo, on prošaputa:
- Sačuvaj ih u sećanju, nedostojni sine, jer oni neće pred bogove.
Obećavam ti da će ovde istrunuti. Dugo sam čekao na ovaj trenutak da
kaznim sve one koji misle da mogu nekažnjeno da ponižavaju svog
gospodara i da tebe smatraju za kralja!
- Ubiću te - jedva izgovori Hajran kroz suze. - Ubiću te!
Sklonivši ruku sa njegovog vrata, Nurbel ga zajedljivo potapša po
obrazu.
- Da bi to učinio, moraš biti mnogo hrabriji i lukaviji nego što si sad!
- Ubiću i oca, i nju. Ubiću ih oboje! - odbrusi Hajran tako glasno da su
se zidovi zatresli u pomrčini.
Nurbel mu ne odgovori. Udarivši ga bodežom u bedra, on ga prisili da
pređe preko gomile leševa. Šarha je protestujući, išao odmah za njima.
Stražari su, na njegov zahtev, morali da mu olakšaju prolaz mimo leševa.
Kada su napokon prošli kroz jedna niska ali pozamašna vrata koja su
bila usečena u steni prekriveno; akacijama, naglo ih zaseni bljesak sunca.
Čim su se obreli na otvorenom, ne čekajući uputstva, stražari odvukoše
Hajrana do jedne kamile i oslobodiše ga okova.
Nurbel ga je posmatrao dok je uzjahivao životinju i prekrivao glavu
dugačkom tkaninom okačenom o pojas. Samo mu dobaci:
 - Na raspolaganju ti je čutura sa vodom za dva dana. Smatram da će ti
toliko vremena trebati da mi se izgubiš iz vida.
Bez reči, Hajran sede na prostirku koja je prekrivala kamilinu grbu.
Jednim udarcem pete u vrat, on je natera da nevoljno ustane.
- Upamti Hajrane, ako se samo približiš Zenobiji, završićeš sa svojim
prijateljima u podzemlju - dodade još Nurbel. - Bogovi su mi svedoci.
Hajran ga i ne pogleda. On potera kamilu u kas, po isušenom koritu Uadi
Kubura, krećući se ka zapadu i dolini grobnica odakle se prostirao put za
Emez.
Dok je polako nestajao, u senci starog tamarisa, Šarha prekorno
promrmlja:
- Zar su tolika ubistva bila neophodna? On se i bez toga tebe plaši! Na
Nurbelovom licu zasija leden osmeh.
- Ja znam da prepoznam šakala kada ga sretnem, mudrače. Ovaj nikad
neće prestati da ujeda. Bogovi su mu dodelili nečistu krv. Još jednom ti
ponavljam Šarha: Odenat greši kada ga ostavlja u životu.
 Drugi deo
Laž
261. godina posle Hrista
 11

RIM

- Doveo sam najbolje lekare - reče Pulinije šapatom. - Odmah su se

odazvali svi koji su bili slobodni.
Njih četvoro je kružilo oko postelje Julije Kordelije. Iza njih su se
užurbano gurali robovi apotekari i služavke koje su palile lampe. Iako je
bilo oko podneva, svetlost sivog dana kao da i nije prodirala u sobu. Prvi
nalet zime beše preplavio Rim upornom kišom.
- Veoma sam ti zahvalan - prošaputa Aurelijan. Ne znam kako da ti se
odužim.
Govorio je mahinalno, i jedva da je primećivao stisak Pulinijeve ruke,
dok ga je stari sekretar senata, zauvek veran Avgustu Valerijanu, ubedivao u
svoje bezgranično prijateljstvo.
On jednostavno ne mogaše da odvoji oči od majke, jer ga je sam prizor
žalostio i zbunjivao istovremeno.
Kada je Julija Kordelija stigla u Rim, njega je strašno iznenadila
majčina oronulost. Naterao je sebe da poveruje da je to posledicadugog i
napornog puta od Sirmiuma, iako mu je Klaudija, bez ustezanja, najavila:
"Naša majka umire. Izjeda je bolest. Svaki novi dan je za nju dodatna
patnja."
Na putu, Alkan je nekoliko puta bio primoran da zaustavi kočije kako
bi joj olakšao patnje. Srećom, ta velika putna kola koja su vukli volovi,
behu opremljena sa dva udobna ležaja, te dvostrukim pregradama i
zastorima, tako da im kiša i vetar koji su neumoljivo divljali poluostrvom,
ništa nisu mogli. Svaki put, kada bi se u toku noći ili dana odmorila, Juliji
bi bilo mnogo bolje.
Uprkos svemu, ona je bivala sve slabija i na njoj su se, iz dana u dan,
sve više videle posledice opake bolesti.
Kada stigoše u Rim, ona zamaskira svoju slabost što je bolje mogla.
Pred Aurelijanom je, uprkos očiglednim činjenicama, tvrdila da se odlično
oseća i da je njen umor samo posledica dugog putovanja. Otišla je da
prinese žrtve i popije čajeve u hram Dobre Boginje odakle se vratila dobro
raspoložena.
 Aurelijan samog sebe ubedi da Klaudija, kao mnogo puta do tada,
preteruje. Njemu je odgovaralo da u to veruje jer su mu dani i ovako bili
prekratki zbog brojnih obaveza i briga.
Otmica Avgusta Valerijana beše izazvala veliku pometnju u Suburu i
Forumu. Zasedanja senata postadoše potpuno besmislena jer su se
uglavnom završavala bučnom i haotičnom raspravom. Najviše su se isticale
pristalice Cezara Galijena koje su žarko želele da se domognu moći. Oni su
nedelju dana ranije, pošto su razglasili da sin preuzima očevu dužnost,
žurno istrčali van sale, na sav glas uzvikujući svoju podršku, da bi nakon
toga slavili Galijenovo ime na stepeništu Jupiterovog hrama.
- Cezar Avgust! Živeo Cezar Avgust Galijen! Neka ga bogovi obaspu
radošću!
Naravno, sve je bilo potpuno protivzakonito. Razočarana, jedna grupa
senatora i oficira se okupi, videvši u Aurelijanu čoveka koji može da spreči
tu Galijenovu nezasitost. Jedino on, veliki vođa Aurelijan, najveći i
najhrabriji ratnik Rima bi mogao da povrati čast Rimskom carstvu, ukoliko
oslobodi zarobljenog Avgusta.
Od tog trenutka im je bio neophodan. Zvali su ga, kad god bi im palo
na pamet, da reši neko sučeljavanje koje, iako je godilo njegovom ponosu,
nije bilo niti mudro niti u potpunosti ispravno.
Povrh svega, kao da ovo već nije bilo previše, Ulpija ga je, svojim
ponašanjem, zbunjivala i to u onim časovima koji su mu preostajali za
odmor.
Od kada se beše vratila u Rim sa Klaudijom i Julijom Kordelijom,
zahvatila ju je neka neobjašnjiva upornost i domišljatost Noći su provodili
pre kao strasni ljubavnici nego kao bračni par željan odmora. Aurelijan više
nije sumnjao da je Klaudija vinovnik tog iznenadnog erotskog naboja. On
Ulpiji beše popustio taj prvi put. Sa malčice gađenja, on prihvati ta nova
pravila koja ga privukoše, više no što je želeo samom sebi da prizna.
Uprkos svojim predubeđenjima, on otkri da ga to nametanje odnosa veoma
uzbuđuje. Zamerao je sebi na tome što ne može da dokuči razlog takvog
ponašanja, mada je u isto vreme osećao da postaje pred njom sve nemoćniji.
Ulpija mu je postala potpuno strana. Iz nje je, poput izvora koji se preliva,
izbijala takva nežnost koju on nikada do tada ne beše osetio. Ona se sada
potpuno razlikovala od one žene koja mu se do tada zbunjeno predavala u
bračnom ležaju.
 Istina je bila da on, izuzev zahtevne Klaudije, nije poznavao mnogo
žena!
Usred te pometnje, on primi srdačnu poruku od prvog sekretara senata,
Pulinija.
"Lucije Aurelijane, budi uveren u moje iskreno prijateljstvo. Ti me ne
poznaješ, ali u mojim ušima još uvek odzvanja očinska ljubav našeg dragog
i neprežaljenog Avgusta Valerijana. Neka ga bogovi spase u ovom strašnom
času!
Ti znaš da sam ja bio i još uvek sam njegov najverniji prijatelj. Tog
strašnog jutra sam takođe bio s njim kada je odlučio aa napusti Edesu kako
bi se susreo sa prevarantom Šapurom.
Skoro sam se vratio u Rim. Ja želim i dužnost mi je da ti pričam o
Avgustu i stanju u carstvu jer znam da ti je podjednako stalo i do jednog i
do drugog.
Predlažem da nasamo popričamo o svemu, u mojoj kući, na brdu
Opius, koja potpuno odgovara svrsi. Sutra, oko četiri časa, jedan odmojih
robova će doći kod tebe po odgovor i da te povede, ukoliko pristaneš.
Iskreno se nadam da će mi bogovi uslišiti želju."
Ali, tog jutra, dok se Aurelijan po prvi put pozdravljao sa Hinijem,
dotrča za njim jedan izbezumljen rob kako bi mu preneo lošu vest. Julija
Kordelija se onesvestila dok je prinosila žrtve u Minervinom hramu.
Sveštenici se nisu usudili da je pomere plašeći se da je to opomena same
boginje. Alkan, koji ju je pratio, sada je besneo zahtevajući da je podignu sa
pločnika i prenesu na udoban ležaj. Ne oklevajući i, budući da mu se kuća
nalazila u neposrednoj blizini, Pulinije ponudi svoju pomoć, sluge i sobe.
U trenutku, Aurelijan jedva da prepoznade majčino lice usred
uskovitlanih lekarskih toga.
Ona se osvesti, nakon nekog vremena, mršavija no ikada, kože žute,
hrapave i jedva prevučene preko čeonih kostiju. Ona ležaše na jastucima,
kose razbacane i ulepljene znojem i prašinom koju beše, pri padu, pokupila
sa pločnika.
S vremena na vreme bi se, ispod pokrivača, koje bejahu doneli u
velikom broju, nazirali trzaji njenog mršavog tela, tako nagli i siloviti, da se
činilo kao da je u krevetu sa njom zver koja je, iz prikrajka, napada. Pri
svakom novom talasu bola, Juliji bi preostalo sve manje snage da se dalje
bori. Tada bi joj se lice strašno krivilo, nemoćno da prikrije patnju.
Međutim, ni jednom ne začuše jauk. Nakon kraće borbe, ona bi se ukočila,
sa očima potpuno uvučenim u duplje, kao da dotiče smrt.
Lekari su se žučno raspravljali. Najstariji od njih beše izlečio ranu
Avgusta Valerijana i pomogao mnogim čuvenim senatorima. Tvrdio je da
neka vrsta životinje izjeda njeno telo.
- Pronađimo šta to ova bolest najviše voli da jede. Tada ćemo moći da
je, na miru, nahranimo kako bi, jednom sita, bolest sama napustila telo.
On joj je postavljao brojna pitanja. Boli li je više pri uzimanju ove ili
one hrane? Ujutru ili uveče? Kada je gladna ili kada je sita? A tečnosti? Šta
se dešava sa njenom naravi? A kada je u pitanju voće? Ona više nije
odgovarala. Trudila se da dođe do vazduha. Njegove kolege iskoristiše
trenutak kako bi raspravljali o nekoj novoj teoriji. Složiše se da ona nije u
duhu medicine i da uz to niie ni delotvorna.
Jedan je predlagao hirurški zahvat koji bi jedini otkrio šta se to zaista
dešava u telu. Drugi je pominjao toplu kupku sa travkama, kozjim izmetom
i sumporom. Treći je pak tvrdio da mu je slučaj dobro poznat.
- Ovu bolest možemo povezati sa Teofrastovim i Olugelovim čađavim
kugama. One se moraju lečiti veoma pažljivo. Radi se na otkrivanju
povezanosti obolelih organa i bolesnikove duše. Jedan od najboljih načina
da se to postigne je muziciranje tik uz bolesnika. U ovom slučaju, ja bih
preporučio baš frulu i nepromenljiv ritam pri kome se naizmenično
smenjuju tri niska i jedan visoki ton.
On sam pokaza kako bi trebalo da zvuče ti isceljujući zvuci. Opet
otpoče glasna rasprava i gomila pitanja se obruši na Juliju Kordeliju. Dok
su joj pritiskali stomak, grudi i butine, ona se iznenada povrati i odgurnu
mučitelje. Zapovednim glasom velike sveštenice, ona izjavi:
- I bogovi i ja znamo šta mi je! Vreme mi je da umrem. Telo mi se
istrošilo primajući snagu Sol-Inviktusa.
Ona pokuša da se osmehne. Međutim, lekari nastaviše sa pričom. Šta
Julija želi da im kaže? Kako i kada joj se to dešava? Da li se radi o dodiru
ili hrani? Da li je u pitanju tečnost ili posebna vrsta ugođaja? Da li ga je
osetila? Koliko jako? Da li zna kada je rođena? Dan, čas i položaj meseca u
trenutku njenog rođenja bi sigurno pridoneli tačnosti?
Julija Kordelija ih preklinjaše pogledom da prestanu. Aurelijan nije bio
u stanju da se pomeri niti da progovori. U trenutku ga trže Alkanov glas iz
pozadine.
 - Zašto ne kažeš tim budalama da je ostave na miru? Oni jedino u
stanju da je uguše suvišnim rečima.
Stari nastojnik beše crven od besa. On još dodade:
- Bilo koja služavka bi mogla da joj olakša muke sa napitkom protiv
bolova koji će bar učiniti da na kratko zaspi. Paulinije se složi sa njim
žalosno uzdahnuvši.
- Bojim se da je tvoj nastojnik u pravu. Mislio sam da dobro činim
pozvavši ih. Uz lekare nekako postoji nada, a ovi nisu najgori, veruj mi. Ali,
oni su samo lekari!
Ne sačekavši dodatno odobrenje, Alkan se sjuri ka Julijinoj postelji.
Tri pokreta i jedno usmeno obrazloženje bejahu dovoljni da se sobaisprazni.
Doktori se nađoše u čudu. Počeše da se žale tek kada se za
njima zalupiše vrata. Međutim, njihov bes izazva takvu dreku, da
Pulinije bi primoran da im se pridruži kako bi ih smirio.
Julija uputi Alkanu osmeh pun nežne zahvalnosti. To krivljenje
majčinog lica podseti Aurelijana na agonično rzanje konja pred smrt.
Umesto da ga ražalosti, taj osmeh ga ostavi potpuno ravnodušnim. Obuze
ga talas stida. On se priseti Klaudijine hladne pribranosti kada ga je
izveštavala o majčinoj bolesti. Zar su njih dvoje u toj meri slični i
bezosećajni?
On se primora da priđe ležaju. Julija Klaudija podiže ka njemu ruku.
On je nevešto prihvati dok ga je ona privlačila postelji.
- Poznata mi je odbojnost koju osećaš - reče ona nežno. Aurelijan
htede da se usprotivi, ali ona ga jednim pogledom spreči.
- Sine, nemoj sebi da zameraš i ne zameraj Klaudiji. Sve je u redu.
Tako treba da bude. Moja smrt ne sme da utiče na vašu snagu. Tako žele
bogovi.
Ona, na trenutak, zaćuta, da udahne vazduh. Alkan se primače sa
vrućim i mirisnim napitkom. U Julijinim očima zatreperi nežnost.
- Alkan mi pruža svu nežnost koja mi je potrebna. On to čini već
dugo. Bez njegovih ruku i ljubavi ja nikada ne bih postala velika
sirmiumska sveštenica.
Ostarelo nastojnikovo lice obli rumen. On ne mogadne a da joj ne
uputi pogled pun prekora jer je to bila tajna koju je, poput dragog kamena,
želeo da sačuva samo za sebe.
Aurelijan klimnu glavom i pritisnu njene prste na grudi,
- Znam, majko.
 - Zar si znao? - progunđa Alkan. - Da li ti je Klaudija rekla?
- To sada nije važno - odgovori Aurelijan ne skrećući pogleled sa
Julije. - Moja majka odlično zna šta joj je činiti sa dušom i srcem. I sam
otac je to poželeo na samrti.
Usledila je neprijatna tišina. Alkan je sve vreme nastojao da Julija
popije svoj napitak ali, ona ga odgurnu.
- U pravu si Aurelijane. Sve to nije važno. Slušaj Klaudiju jer je ona
poput mene: božije seme za ostvarenje tvoje sudbine. Nemoj se uzaludno
opirati. Bogovi te žele za Avgusta.
- Majko...
- Bogovi te žele za Avgusta! - ponovi ona kriveći pri naporu lice. -
Pogledaj oko sebe. Pogledaj rasulo u Rimu. Poslušaj to tutnjanje na
ulicama! Moja slabost me nije sprečila da ih čujem... Oni čekaju onog koji
će imati dovoljno snage da prihvati božiji izazov. To ćeš biti ti
Aurelijane...Niko drugi!
- Majko, stvari nisu tako jednostavne. Neće biti dovoljno da...
Aurelijan ućuta. Zatvorenih očiju i čvrsto ga stiskajući, Julija se ukoči
pred naletom bola. Alkan baci pehar koji još uvek držaše u ruci da bi je
prihvatio. Jauknuvši, Julija Klaudija ispusti sinovljevu ruku i obisnu se o
vrat svog ljubavnika, koji je cvrsto steže na grudi. Oni, tako, ostadoše dugo
zagrljeni.
Opčinjen prizorom i potpuno izbezumljen, Aurelijan opazi kako bol u
talasima zahvata majčino telo. Znoj izbi na Alkanovom čelu uprkos
hladnoći koja je vladala u sobi. Zatvorenih očiju, on kao da je želeo da na
svoje snažno telo prenese Patnje ljubljene.
Najzad se napad stiša.
Julija Kordelija pade na jastuke. Alkan, potpuno mokar, Podiže pogled
ka Aurelijanu.
- Pusti je da se odmori. Ja ću se brinuti o njoj. Ti se slobodno pridruži
Puliniju koji te čeka. Morate da popričate.
Aurelijan oklevaše. Alkan mu se nije obraćao kao oslobođeni rob već
kao otac, a to mu se već dugo nije desilo. Da li je trebalo da se uvredi?
Alkan pomilova Julijine obraze kao da se radi o uspavanom detetu. Njegov
osmeh je unapred odbacivao svako zameranje.
- Ni jedna žena nije za mene bila lepša niti nežnija - prošaputa. - Svu
nežnost koju nije mogla da podari tvojoj sestri i tebi, ja sam je dobio.
 - Ogrni se ovim mantilom, - ponudi ljubazno Pulinije. - Kiša je ledena.
Rob pruži Aurelijanu vuneni ogrtač sa kapuljačom. Proćelavo Pulinijevo
teme nestade pod kapom od ovčije kože čije su ivice dopirale čak do vrata i
obraza. On je, pod tim kovrdžavim krznom, više ličio na vragolasto dete
nego na starca. Kao mnogi pre njega, i Aurelijan se zapita odakle tako
krhkom čoveku snaga i hrabrost koju zahteva njegov poziv.
Oni krenuše kroz elegantno predvorje uz ivicu vrta, u obliku savršenog
kvadrata dvostrukih grimiznih stubova. Pulinije upre kažiprstom na nebo.
- Vreme nije za šetnju, ali je ipak bolje da popričamo napolju. Imam
nove robove i još uvek ne mogu da se u njih pouzdam.
On zaćuta i stade.
- Da li znaš da je Titus nacrtao ovaj vrt?
Ne čekajući odgovor, koji ga u stvari i nije zanimao, on uhvati
Aurelijana za ruku i natera ga ponovo da hoda. Iznenadno zadovoljstvo kao
da mu podmladi lice.
- Čak i po ovako lošem vremenu, nakon dugog odsustva, sve mi se u
Rimu čini čudesnim. Ova kuća nije toliko lepa, kao susedna, Virgilijeva, ali
ja je volim. Istina je da mi je ova kuća draga kao što je to trebalo da bude
jedna žena u mojoj mladosti... Ali, ja od tada u njoj živim.. Pedeset godina?
Više? Ti još nisi bio rođen. Onaj ludak Heliogabal je tada bio Avgust i igrao
je nag za svog oca, nepobedivog boga Sunca!
On prsnu u smeh bacivši, krajičkom oka, pogled na Aurelijana.
- Znaš li da sada u Virgilijevoj kući živi jedan grozan trgovac
tkaninama? - nastavi on poverljivo. - On je oslobođeni rob i uz to deset ili
dvadeset puta bogatiji nego što ću ja ikada biti. Šta da se radi, tako danas
stoje stvari. Rim je u rukama oslobođenih robova. Ja, prijatelju, nisam
bogat. Barem nisam onoliko koliko misle da jesam. Nisam, zasigurno! Ali,
barem sam sačuvao dostojanstvo!
Usledio je uzdah i strogo klimanje glavom. Aurelijanu baš i nije bilo
do smeha mada ga je ovo trabunjanje starog sekretara senata podjednako i
zabavljalo i gnjavilo. Uostalom, Pulinije je bio u pravu. Bašta je bila
božanstvena. Potkresane i znalački održavane žive ograde šimšira, tisovine i
maslina su činile otmen lavirint. One su se preplitale u ljupkim krivuljama,
zahvatajući fontane, male bazene, jednu pergolu i niz statua većinom
izradenih u grčkom stilu, po poslednjoj modi. Aurelijan prepoznade
Ciceronovu bistu, Apolona koji svira harfu, Cezara u veličanstvenom
oklopu, nagog Perseja sa glavom Erinije u šaci, Veneru i Cibelu u zagrljaju.
Uz sve to, on opazi i jednu malu ali čudesnu bistu Avgustove supruge,
Livije.
Voda se slivala niz mermer i plavila nabore tunika, čineći pozu
neobično nežnom. Grudi, ramena i butine na statuama poprimiše
verodostojnost istinske golotinje. Ovom svetu lepote bi se, sigurno
bioprepustio da ga tako strašno nije opsedalo izmučeno lice Julije Kordelije.
- Sekretaru, zahvaljujem se na pomoći - najzad izusti. - Preneću majku
u vilu koju najmim čim joj bude malo bolje.
- Nipošto! - uzviknu Pulinije. - Ona će ostati ovde. Nemoj joj kvariti
poslednje dane.
- Moja kuća se nalazi u blizini Ostijske kapije - usprotivi se Aurelijan.
Ona je takođe udobna.
- Neka si ti tamo udobno smešten - odbrusi Pulinije, - iako ako mene
pitaš, taj kvart je isuviše zagađen zbog saobraćaja i Galbinih magacina.
Molim te, učini ono što tražim. Ostavi je ovde. Julija samo što se nije
pridružila bogovima. Dopusti da joj priuštim mir mog doma. Ja se smrti ne
plašim. Slobodno nam se pridružite, tvoja sestra i ti. Neka ova kuća bude
vaša tokom boravka u Rimu.
- To je zaista veliko dobročinstvo. Biću tvoj dužnik...
Lukavo zagledan u Aurelijana, Pulinije klimnu osedelom glavom.
- Upravo. Popričajmo o tom dugu... Prijatelju, nemoj pomišljati da mi
tvoja majka nije na pameti. Jedino što želim je da senat i Galijenove
pristalice znaju da boraviš kod mene.
Aurelijan je ćutao i čekao. Pulinije baci pogled oko sebe i uspori hod.
- Najpre, imam novosti za tebe. One nisu prepravljene da se svide ili
ne svide ušima senata. Ovo što ću ti reći je istina.
- Da li se ona tiče Valerijana?
Pulinije potvrdno klimnu glavom.
- Svakoga dana, Šapur briše svoje cipele o leđa našeg obožavanog
Avgusta. Služi mu čak i kao stepenik kada se penje u kola! Božija
nepravda! Možeš li da veruješ? Noću ga drže u oboru sa svinjama i
ovnovima. Njihova hrana mu je jedini obrok.
On nagnu glavu pre no što dodade:
- I on, uprkos svemu, živi. Bogovi nemaju milosti. On živi trpeći
poniženje. Aurelijane, i mi smo sa njim poniženi. Čitavo naše carstvo je
poniženo.
 Nastupi tišina. Kiša učini da ove strašne reči još dobiju na težini.
Napokon, Aurelijan se osmeli da upita:
- Da li je istina da je kralj Palmire naterao uzurpatora Makrijena na
beg i da se, zajedno sa našim legijama, sprema da napadne Šapura? Načuh
to juče.
Pulinije se saglasi klimanjem glave i reče osmehujući se:
- Sve je to zasluga njegove žene koja je žestoko isprepadala
Makrijena. On je za nju bio samo zalogaj. Toliko mu je uterala strah u kosti
da još uvek bulazni negde na Mediteranu.
- Njegova supruga? Kraljica Palmire?
- Njeno ime je Zenobija ili boginja Alat. Uz to, ona je i veoma lepa.
Nažalost, ja je nisam upoznao ali, zato sam video oči onih koji su bili u
njenoj blizini!
- Ti kažeš da se ona bori kao muškarac?
- Bolje od muškarca.
Pulinije uhvati Aurelijana za lakat i primora ga da uspori korak.
- Siguran sam da bi uživao u tom prizoru. Ona u boj ide prsa skoro
potpuno razgolićenih. Jedino š:o ima na sebi je oklop od crvene kože.
- Zašto kralj gura svoju ženu da mu predvodi vojsku?- uvređeno reče
Aurelijan. - Zar joj on ne zapoveda?
- Nemoj sumnjati, Veliki Odenat je izuzetan ratnik. Međutim, ti grešiš.
Nije on taj kqi je gura u rat, već obrnuto.
Pulinije uzdahnu:
- Mi sada pričamo o Istoku. Tamo je sve drugačije nego ovde. Ono što
se ovde, u Rimu, ili pak na obalama Dunava, smatra civilizovanim, tamo
nije. Da li primećuješ da je ludilo koje je zahvatilo stanovnike Istoka
poprimilo oblik hrišćanskog jednoboštva?! Ovdašnji hrišćani se bar skrivaju
noću u podrume. Tamo se prikazuju usred dana. I to kako! Razum ih je
potpuno napustio. Omađijani su nasiljem. Kraljica Zenobija le jedno od
čuda pustinje koje se, s vremena na vreme, desi. Sekretar ponovo strese
ivice svoje kape stežući čvrsto Aurelijana za lakat.
- Dobro upamti to ime: Zenobija iz Palmire. Ona se ne pretvara. Ona
voli da ratuje. Njeni sunarodnici su mišljenja da ona nije samo ljudsko
biće... Ko zna? Priča o njoj je zabavna i ja ću ti je jednom ispričati. Za nas
je danas bitno to, da nam je zajedno sa svojim mužem, učinila vražju
uslugu. Makrijenovi uzurpatorski dani su privedeni kraju. Pulinije coknu
jezikom od zadovoljstva.
 - Život je imao jednu dobru stranu; kada potraje dovoljno dugo,
možemo da vidimo kako naši neprijatelji doživljavaju sve ono loše što smo
im odavno poželeli.
- Kako je Avgust Valerijan upao u Šapurovu zamku? - upita iznenada
Aurelijan koga je to pitanje već dugo zanimalo. - Zar niko nije bio tu da ga
spreči?
Pulinije ispusti Aurelijanovu ruku i zaćuta, kao da mu nešto zamera.
- Niko nije mogao da ga spreči da učini šta je namerio, pa čak ni ja.
On je voleo da čuje moje savete ali retko bi ih sledio... Ti si međutim u
pravu. Nije trebalo da se tako baci pred noge Persijancu. On je to uradio
zbog tebe.
- Zbog mene!
- Ne tako glasno - reče Pulinije, obazirući se na sve strane.
- Kako se usuđuješ tako nešto da kažeš? - uzvrati ljutito Aurelijan ne
spuštajući glas.
- Prijatelju, polako. Objasniću ti. Tu je i ta robinja do koje je
Valerijanu veoma stalo. Devojka je tamnoputa i zove se Iflava. On je veoma
zaljubljen u nju. Poludi čim mu se približi. Ona predstavlja pravu gozbu za
čoveka koji je odavno izgubio mladost. Tog žalosnog jutra, pre nego što se
popeo u kola koja će ga odvesti pravo u ruke Šapuru, on ju je oslobodio i
dodelio joj milion dukata. U Iflavinom vlasništvu je sada takođe i njegova
kuća u Tuskulumu, nedaleko odavde. Ona mora da je tamo. Možda ćeš biti
u prilici da je sretneš. Stvarno, ona...
- Sekretaru...!
- Smiri se Aurelijane! Ja ne vređam niti tvoju čast niti tvoju vernost
našem jadnom Avgustu.
On ga ponovo uhvati za ruku i odvede u zadnje krilo galerije.
- I molim te, govori tiše, jer nam buka neće pomoći da shvatiš ono što
moraš, a ovde sve neprijatno odzvanja. Ukratko, evo šta se desilo. Ni
Avgust ni ja nismo znali da je Šapur prevejani lisac i da je Makrijenova
duša druželjubiva poput suburskih nužnika. Ali, Valerijan je saznao da ste
Galijen i ti u lošim odnosima. To je istina, zar ne? Zato je hteo da vas
razdvoji. Više nije priželjkivao borbu sa Šapurom jer je strahovao da biste
vi, njemu iza leđa, podelili Rimsko carstvo.
- Nikada ne bih tako nešto uradio. Avgust je to znao. Obećao sam mu.
- Da, on je tebi verovao. Ali, veoma su ga ražalostile glasine o
mrtvima u Nikopolisu, - prošaputa Pulinije. Aurelijan se ukoči i preblede.
 - Cezar je zaista pokušao da me otruje i to na sam dan moje pobede
nad Gotima.
- Znam. Galijen mrzi tuđe trijumfe.
- On nikada nije ispoštovao reč koju je dao ocu, iako smo se zajedno
zakleli, ispivši krv Mitrinog bika - nastavi Aurelijan sa rastućim besom u
glasu. - Pogledaj šta se danas dešava. Ni jednog trenutka, Cezar nije
pokazao ni najmanju želju da pritekne u pomoć Avgustu.
- Da, prijatelju. Ja to znam.
- Ali, šta je Cezaru u stvari bitno?! On želi da mu senat kliče i lovorov
venac dok otac uzaludno čeka na njegovu pomoć.
- To je veoma mudro s njegove strane. Čak iako ne možeš da shvatiš,
veruj mom iskustvu. Cezar radi baš sve kako treba.
Pulinijevo lice više nije bilo nimalo ljubazno niti smešno. Uprkos
svojoj ljutnji, Aurelijan na njemu vide odlučnost kakvu do tada ne beše
video čak ni u direktnom sukobu sa najljućim neprijateljem.
- Šta želiš da kažeš?
- Želim da kažem da se naše carstvo raspada. Ono propada usled
truljenja strašnih ambicija i izdaja. Aurelijane, Rim pada. On je zadržao
svoju moć samo na slikama koje krase šalitru naših palata! Cezar Galijen,
sin našeg Avgusta, u ovom trenutku, jedini ima moć da spasi Rim od
propasti.
- Zar?! Mislim da Galijen nema nikakvu moć. Ti si upravo stigao u
Rim i verovatno još nisi čuo šta se dešava na ulicama.
Nema tog gradanina koji nije ljut na njega niti kutka u gradu da se ne
šale na njegov račun. Ko može da se divi Cezaru koji ništa ne čini da spase
očev život?
- Pa šta ako ulice bruje? Ljudi će zaboraviti na svoju ljutnju uz igre ili
neko mučenje hrišćana. Zaboravi na ulice prijatelju. Ljudi pominju
Valerijana samo zato što sada nije tu da im protivreči. Sagledaj činjenice.
Galijen je na čelu legija... iako je njegova slava pet puta manja od tvoje. On
takođe drži i senat, u kome, izvini na mojim rečima, ti imaš manje uticaja
od samih bogova. Njegovi su i galski prefekti a vođe na Rajni i Dunavu su
mu sinovi. Oni u Africi i Egiptu,
ili mu sve duguju, ili ga se plaše. Da zaključimo, on ti neće ništa
prepustiti. Moraćeš da se poslužiš silom...
- Sekretaru, varaš se kada sam ja u pitanju. Neću ništa uzeti. Ja nisam
uzurpator niti ću ikada biti. Zameram Cezaru što je takav kakav je i što se
ružno odnosi prema Avgustu. Uveravam te da nisam ljubomoran. Pulinijev
pogled se najednom razneži a lice ozari. On potvrdno klimnu glavom i reče:
- Da. Sve ovo sam već čuo od Valerijana. "On je pošten i snažan bik
koji se zanima samo za borbenu liniju i čast Rima." I još dodade: "Ali, on
ima jednu lepu i pametnu sestru koja zna sve prečice koje vode do Foruma."
Pulinije se nasmeja, ali Aurelijan vešto odgonetnu prikrivenu pretnju.
- To si što si, veliki vođo, Lucije Aurelijane, i veliki si. Međutim, u
tvojoj neposrednoj okolini su ljudi koji te žele za Avgusta, ali nemaju tvoje
zlata vredno strpljenje - reče otežući stari sekretar. - Ukoliko ne obratiš
pažnju, mogao bi uskoro biti primoran da se suočiš sa Cezarom Galijenom a
da to i ne želiš. Sve bi se desilo kao u Nikopolisu, kada si otkrio leševe,
nakon prve bračne noći.
Aurelijan preblede.
- Zar pomišljaš da sam kukavica? - reče Aurelijan nasrnuvsi na
Pulinija.
- Nipošto! Ja nisam tog mišljenja. Verujem da si hrabar i da dobro
postupaš, mada si isuviše otvoren. Ja takođe smatram, ako mi dozvoliš
iskrenost, da si odveć osetljiv kada je ambicija tvoje sestre Klaudije u
pitanju. Ona nema tvoju čistotu i nikada nije poštovala ono što poštuješ ti, i
što je poštovao tvoj otac: vrlinu, pobožnost i veru! Aurelijan stade u grču.
Bes koji ga je bio maločas obuzeo, sada ustupi mesto zaprepašćenju. On
izbezumljeno osmotri pomalo smešno Pulinijevo lice. Kako li je on za sve
to znao?
Na licu mu beše ispisano pitanje koje nije uspeo da izgovori. Pulinije
se nežno nasmeši stegnuvši mu ruku.
- Ne misli zlo o meni. Ja te nisam špijunirao, već te samo dobro
poznajem i iste reči su nam urezane u dušu: vrlina, pobožnost, vera! Njima
je mesto na barjaku pravog cezara i velikog Avgusta. To je razlog zbog
kojeg sam Valerijana pratio tamo gde nisam želeo.
- Još uvek oslonjen na njegovo rame, on pogura Aurelijana ka
poslednjoj stazi.
- Upamti da ti želim samo dobro. Ako mi dozvoliš iskrenost, reći ću ti
da uradiš ono što Valerijan nikada nije: poslušaj moje savete. Sada nije
vreme da se suprotstaviš Cezaru. Ne dozvoli da tobom zavlada ljutnja.
Tvoja sudbina je velika. Delim mišljenje Julije Kordelije da te bogovi žele
za Avgusta! Velika sveštenica iz Sirmiuma je u pravu. Uskoro ćeš
trijumfovati. Ali danas, moraš dozvoliti Galijenu da protera poniženje iz
grada. Dopusti kralju i kraljici Palmire da se obračunaju sa Šapurom i
osvete jadnog Valerijana. Svečano, pred bogovima, obećavam, da ću
spremno dočekati tvoje uzdizanje.
Aurelijan odgovori tek kada se približiše kući.
- Rad sam da te poslušam ali pod jednim uslovom. Dokle god Avgust
Valerijan bude živ, pa makar i pod Šapurovom čizmom, njegov sin, Cezar
Galijen, neće biti pozdravljen niti će nositi lovorov venac. Pulinije najpre
razmisli, podignutih obrva, pa reče:
- To je častan uslov. Smatram da se senat neće protiviti.
 12

EMEZ

Bolelo ju je, ali je nameravala da izdrži. Njegovo veličanstvo je želi u

punoj snazi. On takođe priželjkuje da imena Zenobije i Odenata, u slavi
prepletena, podstaknu verna srca i zastraše ona koja još to nisu. Uskoro će
supruga Velikog Odenata, pred čitavim Emezom i njegovim poglavarima
klanova, tribunima, legatima i sveštenicima, kako rimskih, tako i sirijskih
bogova, postati Despoina, veliki komandant Palmire.
Oni je neće videti u crvenom oklopu boginje Alat, već kao kraljicu
koja će uskoro podariti sina njihovom gospodaru. Na sebi će imati široku
tuniku koja ističe stomak načinjen od jastuka prišivenih za pojas.
Ona će se dobro držati svoje uloge. Od Dine beše naučila da hoda
usporeno i da se gega kao sve trudnice. Čak je, bez poteškoća, znala da
odglumi nesvesticu, kao prava žena u blagoslovenom stanju. Jastuk je imao
dvostruku funkciju; da je načini trudnom i da prikrije još uvek bolnu ranu.
Ahemino srdito predskazanje se beše obistinilo. Dug put do Emeza na
konju, koji je Zenobija sama sebi nametnula, kako bi se obračunala sa
uzurpatorom Makrijenom, beše ludost. Zavoji nisu bili u stanju da se suoče
sa silnim telesnim naporom. Rana se još više produbila te je sada ličila na
podivljalu zver koja je iznutra izjeda. Niti jedna travka, melem i magija
sada nisu imali moć da je smire.
Te lažne slabosti trudne žene su možda mogle da prevare njegovo
veličanstvo i Nurbela ali, Ahemu je sve znala. Ona više nije gunđala. Čemu
sada sve? Zlo je bilo počinjeno. Ona bi joj ujutru i uveče, a ponekad i češće,
previjala ranu. Dok je to radila, usne su joj drhtale a oči se punile suzarna.
Skoro nečujno bi šaputala:
- Ubila si samu sebe! Ubila si se!
Možda je to i bila istina. Egipćanka još uvek nije mogla da shvati
Zenobijinu ushićenost, kada se pojavila ispred kapija grada, potpuno prava
na Jedkivinovim leđima. Povici Rimljana sa emeskih zidina zaparaše
vazduh poput odapetih strela.
Zenobija je stala ispred svih, nudeći neprijatelju svoje grudi u crvenom
oklopu. Znala je unapred da neprijatelja neće biti. Vrata su se otvorila a da
do sukoba nije ni došlo. Vojnici i pomoćno osoblje pokuljaše ispred nje,
uzvikujući u glas sa strelcima ime boginje Alat. "Alat! Alat je sa nama.
Živela Alat!
Mršavo Makrijenovo telo odjednom nestade, kao nekim čudom. On
pobeže ne sačekavši da mu se prikaže u svoj svojoj veličini. Ona, Zenobija,
žena i supruga kralja Palmire, postala je boginja rimskih legija kao što je do
tada bila boginja pustinjskih ratnika.
Ona se beše napojila tom slavom sa takvom halapljivošću da više nije
osećala ponovno liptanje krvi ispod oklopa.
Njegovo veličanstvo koje je, uz pristanak Rima, postalo guverner i
gospodar čitave Sirije, smesti kraljicu u velelepnu mermernu palatu
optočenu zlatom. Ona je tu danima primala silne počasti, te je na kraju i
zaboravila da se zove Zenobija. Poverovala je i sama u priču, tako da je
postala ono što su drugi u njoj videli: Alat, crvena boginja! Ona potpuno
zaboravi na laži i ružna sećanja. Održala je obećanje. Pobedila je Šapura
Persijanca. Čak je i Rim ponizno klečao pred Odenatom i njegovom
kraljicom. Kraljicom, koja ni jednoj nije bila slična, koja se nije plašila krvi
i smrti, i koja ni po čemu nije zaostajala za najvećim ratnicima. Da li je
zaista verovala, u trenutku kada je obećala slavu Odenatu, da će ovoliko
postići? Više se nije sećala. Sve je sada poprimilo takve razmere da joj se
činilo kao da nema povratka u nazad. Iznurena i zbunjena, usled groznice
koja se ponovo javila, ona zaključi da, svemoćni pustinjski bog, Balamin,
ipak brine o njoj. On zaćuta i baci pogled na zvanice. Zatim, podiže ruku sa
Zenobijine i glasno nastavi:
- Bogovi su mi svedoci: mi smo kralj i kraljica, Odenat i Zenobija, sa
istim dužnostima i obavezama. Živela palmirska Despoina!
Svi prisutni u glas pozdraviše kraljicu:
- Živela Despoina! Živeli Odenat i Zenobija! Neka ih blagoslove
bogovi!
Nakon ove svečane izjave, sve vatre žrtvenih oltara kao da se spojiše u
jednu, dok se dim polako širio iznad palate. Otpoče obredni ručak. Robovi
su donosili i odnosili posluženje. Buka se opet širila po celoj prostoriji.
Zenobija jedva da je i dotakla hranu na svom tanjiru. Trudila se da zadrži
hladnokrvan izraz lica kako joj se vilice ne bi tresle. Njegovo veličanstvo ju
je, još uvek, držalo za ruku. To je bio siguran znak da je uvideo uzrok njene
velke slabosti.
S vremena na vreme, ona bi osetila na svom vratu zabrinut Nurbelov
pogled. On se takođe brinuo.
 Njoj pođe za rukom da se u par navrata osmehne, da izgovori nekoliko
reči, pa čak i da se našali na račun svog oklopa koji će sedlari iz Emeza
morati da prilagode njenom velikom stomaku. Ona kroz smeh izjavi kako
će, sama njena pojava, prilikom sledećeg okršaja, zasigurno prestrašiti
Šapurove Persijance. Svi se, na ove njene reči, zaceniše od smeha. Šala je
išla od usta do usta. Odenat joj nežno stisnu ruku u znak zahvalnosti.
Krajičkom oka, ona vide Nurbelovo odobravanje.
Zatim, iscrpljena, dugo ne reče ništa. Neopisiv bol joj je stezao grlo i
terao na plač.
U trenutku kada se spremala da upita njegovo veličanstvo za dozvolu
da se povuče u svoje odaje radi odmora, začu se gromoglasan smeh u dnu
prostorije.
Jedan centurion se pojavi predvodeći čoveka koji se otimao
legionarima. Po dugačkoj beloj tunici i kosi koja je delimičnoprekrivala
njegovo lice, svi prepoznaše pripadnika hrišćanske veroispovesti. Začu se
glasno neodobravanje. Legat III Partike dozvoli centurionu da priđe, te se
obrati prisutnima:
- Veliki Odenate, zahtevao si da na današnji dan svi emeski sveštenici
podele obrok sa tobom i da se poklone tvojoj kraljici, Despoini. Ovaj čovek
to nije hteo da uradi. Ne možemo očekivati od hrišćana da se ponašaju kako
bi trebalo, stoga sam ovoga doveo silom.
Centurion otpozadi udari hrišćanina. Ovaj se pomeri, mršav i ukočen
poput drške na koplju. Zenobija poče da se trese.
Da li zbog groznice?
Ona je odmah prepoznala ovu ukočenost i hod. A kako bi i mogla da
zaboravi? Ali, to nije moguće. Mrtvi ne pripadaju ovom svetu. Legionar
pokuša da ga primora na poklon ali se čovek odupre. Dok je to činio,
njegova se bujna kosa pomeri i otkri celo lice.
Začu se strašan krik. Jedino je Odenat znao da je to Zenobijin bolni
jauk. Leva strana čovekovog lica je bila potpuno unakažena. Vatra je
zasigurno spržila tkiva, zategnuvši ih i izobličivši oko, nos i veliki deo usta.
Međutim, i tako unakaženog, Zenobija ga prepoznade.
- Havad! Havad!
Gubila je razum usled groznice. Ali, taj pogled! Ona ga je odavno
znala! Pokretom ruke, njegovo veličanstvo naredi legionarima da prestanu
sa prisilom.
- Ko si ti?
 - Ja sam Simon, podanik Isusa Hrista.
- Da li si ti vođa emeskih hrišćana?
- Ja ih predvodim po zapovesti Gospoda Boga.
- Šta ti se desilo sa licem?
Simon se nasmeši i još više izobliči.
- Avgust Valerijan i prokurator Makrijen su bili u ubeđenju da mogu
da me spale na lomači. Oni nisu znali da naš svemogući Bog ima druge
namere sa mnom.
Opet se u sali začu glasno neodobravanje. Zenobija oseti da gubi svest.
Bol je odjednom napusti. U njoj se javi želja da ustane i izgovori Havadovo
ime. Oh Havade, moja ljubavi! Jedva da je primetila kako se stisak ruke
njegovog veličanstva pojačava.
- Zašto odbijaš da se poslužiš mojom hranom i da klekneš pred mojom
suprugom Despoinom? - upita ga Odenat,
- Hrišćanin kleči samo pred svojim Bogom. On pije i jede samo
Hristovo telo - odgovori polako Simon.
Po prvi put, on se okrete ka Zenobiji, te ona vide njegovo strahotno
lice.
- Kralju Palmire, nemoj ni pomišljati da ću kleknuti pred tvojom
ženom. Prema sudu našeg svemoćnog Boga, ona je grešnica i lažljivica.
Zenobija htede da poskoči i da se usprotivi ali je bol preseče. Gubeći
svest, ona još jednom vide strašno lice svoje ljubavi, da bi nakon toga
zavladao potpuni mrak. Zenobija nije čula povike Njegovog veličanstva
dok je pokušavao da je pridrži.
 13

RIM

Raspuštena Klaudijina kosa prede preko golih Maksimovih grudi. Ona

je vrhom jezika pratila vijugavi trag ožiljka na njegovom obrazu. On joj
podiže glavu tražeći njene usne. Zatim je uhvati za bokove i podiže kako bi
ga uzjahala. Klaudija se osloni na njegova ramena i široko razmaknu butine.
Njihovo spajanje proprati uzdah zadovoljstva koji se utopi u poljupce.
Kroz zastor njihove ložnice dopre iznenadni žamor i smeh gomile. Oni
se i ne osvrnuše. Ona se snažno izvi, i ponudi Maksimu vrh svoje
bradavice. Sporim pokretima, on je prodirao u nju držeći je za butine.
Poluotvorenih očiju, on je pratio gibanje njenih kukova.
Spolja je dopirala buka od polomljenih štitova i izukrštanih mačeva.
Začuše se trube i bubnjevi u besomučnom nadmetanju. Niko nije čuo
Klaudijino isprekidano disanje usled sve većeg zadovoljstva. Najednom,
ona se presamiti i zaustavi, tela zahvaćenog trzajima.
Njene ruke potražiše Maksimov ud kako bi ga prihvatile i primorale na
odmor. Nešto zatim, širom otvorenih očiju i usana pobledelih od žeđi i
zadovoljstva, ona ga ponovo primi u sebe. Samotno je uživala, u divljim
naletima kukova.
Zavesu ponovo probi neobuzdana dreka, smeh i vređanja koji
nadjačaše zvuke trube.
Maksim, potpuno opčinjen, ne mogaše da odvoji pogled od
Klaudijinog lica. Ona mu je izmicala i kao da ga više nije videla. Možda ga
više nije ni osećala, tako zatvorena u sebe i u svoje uživanje, noktiju
zabodenih u njegove grudi.
On silovito upliva u nju kao da želi da je rascepi. Kada bi samo mogao
da dokuči tu tajnovitu radost koju je sebično čuvala samo za sebe! On
uživajući, zatvori oči i prepusti se samoći.
Spoljni žamor utihnu zajedno sa njima.
Klaudija se odvoji i otkotrlja na jastuke. Dok joj se dah stišavao, nju
obuze ravnodušna zamišljenost.
Maksim se, već mesecima, nije više čudio toj iznenadnoj hladnoći koja
bi usledila odmah nakon žestokih milovanja. Klaudija, ni po čemu, nije bila
nalik drugim ženama. Ako je Maksimu zbog toga i bilo krivo, njegov ponos
mu nije dozvoljavao da to pokaže.
On se nagnu i spusti poljubac između njenih grudi i nežno pomilova
vlažan pubis. Zatim ustade da pomeri zastor na ložnici.
Ispod njihove lođe se pružao pogled na zastrašujući prizor Trajanove
igre. Ona se odvijala u cirku, toliko velikom, da je pre ličio na jezero, i
dovoljno dubokom, da je moglo da bude poprište bitke hiljadama vojnika.
Na strmim stepenicama amfiteatra, osamdeset hiljada uzbuđenih glasova je
gromko uzvikivalo svoju žeđ za krvlju i prezir prema poraženima.
Sukob koji se upravo okončao je suprotstavio plovila sa po dva reda
veslača. Čamci su bili brzi i pokretljivi. Svaki je na pramcu imao po
bronzani kljun, oštar poput mača, Za ove okršaje u cirku, oni bejahu
opremljeni samo jednim centralnim jarbolom čije se jedro nikada nije
razvijalo. Jedni su nosili zelene kape i kacige sa perjem, dok su drugi nosili
plave.
Plavi upravo bejahu pobedili. Veslači su sada vozili pobednički krug
do mostova na brani. Slaveći pobedu, borci su urlali i iznad glava vitlali
maljevima, sa kojih su se još slivali krvavi delovi mozga. Iza njih, na
poprištu borbe, plutali su leševi gubitnika i za sobom ostavljali crveni trag u
mutnoj vodi. Nepomična i rasklimatana, galija zelenih, beše probušena, duž
boka, nekih dvadesetak stopa. Leva ograda broda je propuštala vodu u
kaskadama dok su se na preostaloj palubi, preživeli bavili ranjenima, uz
glasno dobacivanje najbližih upublici. Njima se polako primicala velika
okrugla barka sa čekrkom, kako bi, pre no što potonu, privezala galiju i
uskladištila sa ostalim olupinama.
Maksim se ražesti.
Ova Trajanova igra je bila jedna od najvećih i najskupljih zabava u
Rimu. Sama arhitektura arene je podsticala žmarce. Sedišta amfiteatra su se
pružala u nedogled, i mogla da prime masu ljudi veću od one u
Klaudijevom Trigariumu gde su se inače odvijale trke dvokolica. Čak se i
broj ljudi u Kolizeju činio neznatan u poređenju sa ovom grdosijom od
arene. Međutim, s početka zapanjujuće i grandiozne, borbe zatim dosadiše
usled ponavljanja.
Prostor je bio dovoljno veliki da omogući lagodan manevar brodova te
su napadi i proganjanja delovali uzbudljivo. Ali, za sve to je bila neophodna
fina taktika a mornari su uglavnom bili samo nevešti vojnici. Galije bi, sa
velike razdaljine, uzimale zalet kako bi dobile na ubrzanju pre frontalnog
sudara. Za razbijanje suparničkog broda, jedino je bila važna sirova snaga.
Mudrost i taktičnost koje su omogućavale veštu plovidbu 1
izbegavanje neprijateljskog pramca bočnim zavlačenjem kako bi mu se
polomila vesla i onemogućila dalja plovidba, retko su bile na delu.
Uglavnom su se svi trudili da prvi izmaknu stepenice za pristajanje
protivničkom plovilu. Okršaj bi tada prerastao u opšti međusobni masakr.
To i nije bilo naročito zanimljivo s obzirom na činjenicu da su se svi iz
publike bar hiljadu puta tako sukobili.
Maksim je više voleo neizvesnost borbe prsa u prsa između gladijatora
ili pak sučeljavanje sa divljim zverima. U tim nadmetanjima je najbolje
dolazila do izražaja čovekova hrabrost ili kukavičluk. Konačan ishod je bio
krajnje neizvestan i zavisio je od mudrosti, domišljatosti ili čiste snage
boraca. Čovek je bio neposredno suočen sa izvesnom smrću. Izvesni
gladijatori su, u toj meri, bili opsednuti samim nadmetanjem i željom da
pobede, da su se činili nečovečnim. Čak je i osrednjost sada imala neku čar,
dok su manje hrabri svojom komičnošću izazivali grohotan smeh kod
publike.
Klaudija je volela Trajanovu igru.
Posebno joj je pričinjavalo zadovoljstvo da vodi ljubav u lođama na
vrhu arene koje su inače bile veoma skupe za najam. Na taj način je
nadomeštala one trenutke dosade i prevelike buke.
- Kao što sam i sumnjala, zelena ekipa Kajusa Ornija je ponovo
izgubila - reče Klaudija sa prezirom u glasu.
U Rimu je već dve nedelje vladala zima i sada se hladnoća polako
uvlačila kroz otroren prozor na lođi. Ona se umota u bundu od vučijeg
krzna od koje se Maksim nije odvajao tokom svog boravka na Rajni.
- Da se nisi, kojim slučajem, kladila na njega? - našali se on.
- Zar na Kajusovu galiju? Valjda nisam luda! Kladila sam se na
Oktofenikesa i njegove Egipćane. Uložila sam trideset i četiri srebrna
novčića a dobiću tri puta više. Njegova posada se borila samo četiri puta od
letos, ali nije pretrpela ni jedan poraz.
Takva je bila Klaudija. Upućena u sve, iako je u Rimu boravila tek
mesec dana!
Ljudi u čamcima su skupljali leševe i ostatke olupina koji su plutali na
vodi. Jednom od ubijenih, krupnom crncu iz Nubije, grudi bejahu potpuno
raznete, te su sada zjapile sa isturenim tkivom i kostima. Sigurno su ga
naterali da se bori bez oklopa kako bi učinili publici igru zanimljivijom.
Njegov težak leš je, pri izvlačenju, umalo potopio barku. Vazduh zaparaše
podsmešljivi povici sa tribina.
- Da li si dobio odgovor na naša pisma? - upita Klaudija šapatom.
Maksim se okrenu kako bi joj odgovorio.
- Dunavske i ilirske legije su spremne. Glasnici se još nisu vratili iz
Mezije ali ja znam da će odgovor biti potvrdan. Od dekuriona do legata, svi
su spremni da, kada dođe pravi čas, podrže Aurelijana. Oni se stide Cezara
koji ništa nije učinio da oslobodi svog oca iz zarobljeništva. Preostaju samo
legije iz Milana, da ga oplaču, na dan njegovog smaknuća.
- Tiše!
Klaudija mu, uz prekoran pogled, grubim pokretom ruke, prekri usta.
- Te reči više ne smeš da izgovoriš. Čak ni ovde!
Maksim se nasmeja pokazujući na gomilu okupljenog sveta u areni.
- Zar misliš da je njih briga za Cezara? Ova igra je prava slika našeg
carstva. Za nju ne postoje pravila osim onih koje sama odredi. Čuosam da u
publici nastrada na desetine ljudi, svako veče. Šta u ovoj zemlji znači jedna
smrt više ili manje?
Klaudija mu ne odgovori. Posmatrala je kako pobednički tim prinosi
žrtve Neptunu, na oltaru podignutom na samoj ivici cirka.
- Da li znaš da je Galijen potpuno poludeo za Grčkom? - upita
Klaudija sa lažnim nemarom. - Kažu da se sada kune samo u Grke. Bogovi
mora da su grčki jer Cezar spava samo sa Grkinjama, bilo da su robinje ili
žene njegovih oficira. Još pripovedaju kako će narednog meseca ponovo u
Atinu.
Maksim ju je pažljivo slušao. Klaudija nije bila sklona govorkanju, i
nikada nije nešto tvrdila ukoliko nije imala dobar razlog.
- Trebalo bi da upoznaš Oktofenikesa - najzad predloži, - Galijen uvek
koristi iste brodove na Egejskom moru. Njegova galija je glomazna i spora,
a straža malobrojna. Ako damo Oktofenikesa ono što traži, mogao bi da
iznađe nekoliko saučesnika i da dođe do posade. Mislim da bi dva broda
pod tvojim zapovedništvom bila dovoljna da obave zadatak.
Maksim zazvižda kroz zube, istovremeno zadivljen i zabavljen.
- Sada razumem. Mi smo zbog toga ovde! Još sam se ja pitao odakle ta
iznenadna strast prema Trajanovoj igri!
Klaudija mu se nasmeši.
 - Zar ćeš se žaliti? Zar zadovoljstva ove igire nisu u visini tvojih
očekivanja?
- Ti odlično znaš moj stav u vezi ovih igara - odgovori Maksim
prepuštajući joj svoju ruku.
Ona strasno uzdahnu.
- Ne budi ljubomoran. To mi je tek tako palo na pamet.
Maksim je sumnjao ali su ga njene laži osstavljale ravnodušnim. On se
prepusti milovanju i uskoro oseti novo rađanje njene želje. Klaudija ga
najpre odgurnu ali on je primora na poljubac.
- Da li ću jednog dana saznati istinu?
- Koju istinu? Zar ti ne govorim ama baš sve?'
- Lažeš me koliko i sve ostale. Ali mene zanima da li mi se podaješ iz
računa ili je nešto drugo u pitanju?
Ona prezirno progunđa.
- Samo se slabići interesuju za tu istinu. Pametni uzimaju i uživaju u
onom što im se nudi.
Ona zatvori oči, potpuno se prepuštajući, glave zabačene na njegovo
rame.
- Može biti da postajem slabić - najzad reče.
Ona se, istog trena, izmače, pritežući na bokovima bundu.
- Ja ti to nikako ne savetujem. Izgubićeš više nego što misliš.
- Zar? A šta to?
- Ukoliko Aurelijan postane Avgust, ja ću se udati za tebe.
Maksim, na trenutak, zaneme, a zatim se glasno nasmeja. Klaudija,
namrštena, upita:
- Ne sviđa ti se moja zamisao?
- Ne verujem ti. Ti nikada nećeš biti moja žena. Ja to pouzdano znam.
Ti već pripadaš jednom muškarcu iako se nikada niste zakleli na Venerinom
oltaru. Ta veza je možda nemoguća, ali je za tebe jedina prihvatljiva!
On nije morao da izgovori Aurelijanovo ime. Ona je razumela.
Pomislio je da će ga ošamariti.
Skupivši usne, njoj pođe za rukom da se obuzda.
- U tom slučaju, šta tražiš sa mnom ovde? Rim obiluje prostitutkama.
On potvrdno klimnu glavom, zabacivši tromim pokretom bujnu kosu.
- Onda sam ja, u isto vreme, i snažan i slab, jer zaista uživam u onome
što imam, ali se uvek pomalo nadam i onome što nikad neću imati. Klaudija
ne trepnu. On se odluči da spusti pogled sa njenog lica kojeg su mržnja,
prezir ili pak čista sebičnost znali da unakaze i učine veoma neprijatnim.
Na vodi su se već okupljale nove galije spremne da se upuste u borbu
uz glasni podstrek publike.
- Može biti - priznade on ravnodušno - da ni mene ljubav ne zanima.
Međutim, ja moram da priznam da su prostitutke u Rimu dosadne koliko i
ove borbe. Za razliku od njih, ti mnogo bolje vladaš tom veštinom jer imaš
nešto što one nemaju: ubedljivost nastupa začinjenu neočekivanim.
Ona ne odgovori.
Njega to ne začudi jer ona nikada nije odmah odgovarala na napad.
Ona je pripadala onom soju protivnika koji čeka pravo vreme i mesto.
Naplatiće mu njegovu ironiju, kada se najmanje bude nadao.
Galije su, napokon, zauzele svoja mesta na suprotnim stranama cirka.
Sudija, u malom čamcu, se spremao da da znak za početak.
- Aurelijane, mnogo okolišaš, - mrzovoljno uzvrati Klaudija. - Mogla
bih da pomislim da si dovoljno hrabar da se suočiš sa Galijenom mada
svakoga dana pronalaziš nove izgovore da odustaneš. Znam da sve te
gluposti potiču od one budale Pulinija, prvog sekretara koji te čini tako
nesigurnim i okreće protiv mene.
U trenutku kada je sudijino koplje zaparalo površinu vode, njihova
lođa zatreperi od sto hiljada glasova u areni. Maksim baci pogled na
brodove a zatim na Klaudijin profil, hladan i nepomičan poput januarskog
leda.
- Nema te osobe kqa bi mogla da okrene Aurelijana protiv tebe.
- Varaš se, Pulinije to upravo čini. Ja to osećam. On se služi
lukavstvom kako bi se dodvorio Aurelijanu. Moj brat je uvek voleo starčeva
poveravanja. U njemu je pronašao izgubljenog oca.
Ona ućuta bacivši pogled na trag koji su brodovi ostavljali na vodi.
Znala je već, uslediće sudar, tako gromoglasan, da će se izjednačiti sa
povicima publike.
- Da li znaš da, od skora, čitave noći provodi izmedu Ulpijinih butina?
Dodade ona glasnije kako bi nadjačala buku. - Zamišljaš li? Aurelijan
neprestano vodi ljubav sa svojom ženom?!
Maksim htede da se našali na račun njene očigledne ljubomore ali, igra
ga, nenadano, zainteresova.
U poslednjem trenutku, galija crvenih pokuša da izbegne protivničko
plovilo. Veslači naglo uvukoše vesla a robovi okrenuše kormilo na desno.
Ovim manevrom uspešno izbegoše direktan sudar. Sada je bočno
sučeljavanje pretilo neprijateljskim veslima.
Međutim, vođa zelenih odgonetnu njihovu nameru, te naredi veslačima
na levom boku da uvuku vesla što oni besprekorno i učiniše. Mornari, sa
desnog boka, nastaviše da veslaju ali u suprotnom pravcu. Rezultat je
odmah bio vidljiv. Brod se zatetura i okrenu u mestu, taman toliko, da se
njegov bronzani očnjak sa pramca zabode u protivničko plovilo.
Maksim zadivljeno klimnu glavom. I pored silne dreke iz publike, ipak
se začu prasak usled lomljenja drvenog trupa.
Crveni brod je krckao kao orahova ljuska i polako se punio vodom.
Neke od veslača progutaše novonastale pukotine na palubi. Otpoče sveopšti
pokolj.
- Zamisli, on koji joj je prilazio samo tri puta mesečno! - nastavi
tvrdoglavo Klaudija. - Ko je mogao da pretpostavi da će se nežna Ulpija
pretvoriti u divljakušu iz Subura? Prema kazivanju robinja, to je ono što se
dešava. I to, bez imalo stida...
- Ako tako budeš nastavila da veruješ govorkanjima, držaćeš da je svet
poput bundeve, - odgovori joj Maksim, ne skrećući pogled sa bitke na vodi.
- Ulpija je čedno i nevino stvorenje, i možda se upravo to dopada
Aurelijanu.
- Nisi u pravu. Ulpija se sasvim promenila od kada smo se vratili iz
Sirmiuma. Ceremonija u hramu ju je učinila potpuno ludom, mada, avaj, još
uvek nije u blagoslovenom stanju.
Maksim naglo izgubi interesovanje i ljutito skrenu pogled sa borbe
prsa u prsa koja beše potpuno nepravedna. Gledaoci su pak, na sav glas,
uživali u strašnom prizoru prolivanja krvi.
Buka je, ponovo, bila tolika da jedva primetiše da neko uporno lupa na
njihova vrata.
Maksim isuka mač iz korica koje su visile iznad kreveta, te odgurnu
Klaudiju pre no što otključa vrata. Na njima se pojavi jedna Pulinijeva
robinja, izbezumljenog lica.
- Gospodarice! Gospodarice...
- Kako se usuđuješ? - ljutito reče Klaudija. - Ko ti je rekao da smo
ovde?
- Gospodarice, tvoja majka...
- Ne govori gluposti. Moja majka... - Klaudija ućuta, shvativši o čemu
se radi.
 - Ah...reče ona. Ostavi nas nasamo.
Klaudija se okrete ka Maksimu. Potpuno ravnodušnog izraza lica, ona
zgrabi njegovu ruku u kojoj je još uvek držao mač i usnama mu ovlaš
poljubi prste.
- Legatu, upamti, i uradi kao što sam naložila. Upoznaj se sa
Oktofenikesom te ćeš videti da znam da držim reč.
 14

EMEZ

Ona je šetala, posred bučnih i zakrčenih ulica, kako bi izbegla

prljavštinu. Niko nije znao odakle je niti ko je zapravo ona. Njena smeđa
lanena tunika, sandale od kanapa i vuneni ogrtač su bili osrednjeg kvaliteta
poput garderobe žena koje su se tiskale ispred obližnjih prodavnica. S
vremena na vreme, poneki muškarac bi se, opazivši njeno lice, iznenađen,
osmehnuo.
Dva puta je bila primorana da upita za put. Nikada do tada, ona nije
kročila u zamršeni lavirint donjeg emeskog grada. To je zaista bila kaljuga
ravna paklu. Uličice bejahu uzane, mračne i smrdljive, zidovi na kućama
plesnivi, i najčešće, bez zastora na vratima. Prozori su bili obične rupe kroz
koje se nesmetano širio dim iz kuhinjskih mangala. I žene i muškarci su,
bez ustezanja, vršili nuždu gde im padne na pamet. Svuda su vršljale razne
životinje. Odbegle svinje i psi lutalice su režeći presretali nesrećne
prolaznike i uterivali im strah u kosti. Deca su trčala, ili potpuno gola, ili
umotana u dronjave haljetke. Na svakom ćošku su se čuli povici usled
svađa i tuča. Trgovci su gurali svoje magarce, na sav glas zahtevajući
prostor za prolaz.
Nekoliko ulica je imalo prave prodavnice i oltare posvećene
pustinjskim bogovima ili Cibeli, Velikoj Majci. Na žrtvenicima se žar beše
ugasio jer, već odavno, niko nije prinosio darove u okrnjene bronzane
pehare. Ovde su bogovi okrenuli leda ljudima, prepustivši ih njihovoj patnji
i nemoći.
Zenobija koja je uglavnom živela po palatama i po vojnim logorima,
nikada nije videla nešto slično, iako je Emez bio veliki grad, sa četiri puta
više stanovnika nego Palmira. Rekli su da mora da prođe tu strašnu četvrt
kako bi stigla do kuce hrišćanina. Hrišćanski bog i njegovi sveštenici su
zaista imali čudnu naklonost prema ljudskoj patnji i stradanjima. Ona je već
strahovala da će se potpuno izgubiti. Ahemin specijalan zavoj za ovu priliku
se, do tog trenutka, pokazao kao dobar mada je bol ipak bio prisutan, bez
obzira na umirujuće napitke koje pre polaska beše popila. Ona se za ovaj
poduhvat pripremala puna tri dana i za to vreme nije napuštala postelju
kako bi prikupila neophodnu snagu. Međutim, sada je već strepila da će
seonesvestiti, ukoliko bude morala još dugo tuda da luta. Ako se to desi,
završiće u nekom jarku zauvek izgubljena.
Ona je morala da izdrži i da pronađe tu kuću u kojoj navodno živi
Havad, poštovan i cenjen poput boga.
Neočekivano, ona izbi na jedan mali ali popločan i provetren trg.
Njega je svetlost obasjavala sa svih strana a suvi severni vetar hladio
odnoseći kužne mirise. Nju zabljesnu belilo kuća. Ovde je sve delovalo
čisto i uredno.
Na ivici snage, ona se osloni na ogradu za koju su bile privezane
mazge. Bilo je prisutno puno sveta, žena i dece pogotovo. Za razliku od
bučnih ulica kroz koje upravo beše prošla, ovde je sve bilo začuđujuće
mirno i tiho. Starice koje su sedele na jednim kolima baciše na nju
letimičan i ravnodušan pogled da bi, odmah zatim, zainteresovano propraile
dečiju igru na suprotnoj strani trga.
Na trg je pristizalo još žena i dece. Svi bejahu obučeni kao siromasi i
veoma tihi. Zenobija napokon ustanovi da su mnogi po svemu sudeći,
bolesni i da se jedva drže na nogama. Ona se seti Havadovog isceljujućeg
dara. On ga je oduvek posedovao, pa čak i onda kada su bili deca u pustinji
Turak Al Lab.
Zenobija shvati da ga je pronašla. On je bio tu negde, možda upravo u
onoj gomili koja je čekala na čudo. Kakve li ironije! Da li će pomisliti da je
i njoj potrebna pomoć?
Njeno razmišljanje prekide lagana pesma. Starice kraj nje izgovoriše
jednu reč koju ona ne razumede.
Ne mogavši više da čeka, Zenobija zakorači ka gomili okupljenoj na
drugoj strani trga. Strepnja, više no bol, joj je sada prekidala dah.
Svih onih dana kada se odlučivala da krišom utekne iz palate, nije
mogla da izbriše iz misli strašno Havadovo lice. Nakon što se beše
osvestila, uvidela je da joj se njegov unakažen lik urezao u sećanje. Ništa ne
beše preostalo od Havadove lepote, čak ni pogled. Činilo se kao da su ga
bogovi pretopili učinivši ga neljudskim. Najviše je strahovala od tog
ponovnog susreta sa njegovim licem.
Ali pre bi umrla nego da sada odustane! Morala je da mu kaže ono što
nikada do tada nije. Uprkos svemu, ona je to morala da uradi.
Prišavši okupljenim ljudima, nju veoma iznenadi prizor. Deca su
stajala u krugu oko tri čoveka koja su sedela na drvenim hoklicama.
 Na Havadovom licu je mogla da vidi samo jedno nepovređeno oko,
slepoočnicu i obraz. Ostatak, pa čak i usta, je prekrivao besprekorno čist
veo.
On je lagano odmotavao papirus koji držaše u ruci. Njegov glas, malo
prigušen tkaninom, Zenobiji beše nezamislivo nežan i miran.
- Beše jedan čovek od Boga poslat - započe on priču. - Zvali su ga
Drevni mada mu je ime bilo Jovan. On nam se pridružio kako bi nam
pokazao koliko je velika svetlost. On, Jovan, ne beše svetlost poput našeg
Učitelja Hrista. Ali on je svima govorio: "Ja sam video božlju svetlost. To je
jedina istinita svetlost. Rodivši se, obasjala je sve ljude. Svet je nastao
zahvaljujući njoj." Slušajući tog Jovana i njegov glas, svi su znali da govori
istinu...
Deca su, sa velikom pažnjom, pratila Havadovo izlaganje. Kada on
ućuta, jedno dete ga priupita:
- Zar tvoj učitelj Hrist nije bio ljubomoran na svetlost? Jer, i on sam je
bog, zar ne?
Ona dva čoveka pored Havada se na te reči nasmejaše dok Havad
ostade potpuno miran.
- Ne, Isus Hrist ne beše ljubomoran. A zašto bi i bio? Ta svetlost beše
njegov otac, a i on sam beše svetlost u čovekovom obličju.
Nastupi tajac. Namrštena i zbunjena deca su se trudila da shvate ove
zamršene reči i slike.
- Kako je to moguće? - najzad upita jedna starija devojčica. - Ljudi
koji tvrde da je sunce bog, nikada nisu bili u prilici da ga vide u ljudskom
obličju. Uglavnom bi im se prikazao u obliku zlatnog bika, ali nikada kao
čovek. Ne, to zaista nije moguće. Bogovi nisu ljudi a smatram da ne mogu
da budu ni svetlost.
Havad i prijatelji skrstiše ruke na grudima te šapatom izgovoriše neke
reči koje niko ne razumede. Zatim se začu veseo Havadov glas.
- Dete, zaboravi sve što govore o suncu jer su to samo laži i
naklapanja Rimljana. Božija Svetlost ne može da se poredi sa tim
glupostima.
- Ali, sunce možemo da vidimo - uporno nastavi devojčurak. A ta
svetlost o kojoj pripovedaš, ako nije sunčeva, gde mogu da je vidim?
- Videćeš je! Ako budeš u mene imala poverenja, uskoro ćeš je osetiti
u sopstvenom srcu. Zaboravi sve što su ti do sad pričali. Veruj mi, to što si
od njih čula, važno je, u ovom trenutku, koliko i lanjski sneg!
 Kada utihnu njegov glas, začu se dečiji kikot. Zenobija je, kao i svi
prisutni koji su slušali, osetila moć koja je proisticala iz njegovih reči. On
nije prekinuo izlaganje da sasluša eventualna pitanja već je to uradio kako
bi ljudi porazmislili o rečenom.
- Zaboravite sve što su vam pripovedali o bogovima - produži on
obraćajući se svima. - Sve su to samo laži koje potiču od Rimljana i onih
koji vam otimaju hleb nasušni. Postoji samo jedan Bog, a to je Otac
Hristov. On je svetlost i ovog, i onog sveta. Bog ne želi od vas žrtve i
slabosti. On vas voli i želi vam dobro. Zato nam je poslao Isusa, svog sina,
da na sebe preuzme našu žeđ i glad i da nam otvori vrata božijeg raja. Iz tog
razloga su ga Rimljani prikovali za krst patnje, kao što su i vas prepustili
bedi i očaju.
Ponovo nastupi tišina. Deca su ga posmatrala, zadivljena snagom
njegovog glasa. On zatim ustade i ispruži ruke.
- Za danas je dosta. Sutra ću vam još pripovedati. Pomolimo se svi
zajedno. Nakon toga ću svetlošću našeg svemoćnog Oca isceliti žene i decu.
U glas sa svojim prijateljima on otpoče molitvu.
- Dođi i pogledaj nas, Gospode Hriste. Kao što je ovcama potreban
pastir, tako je i nama potreban tvoj dah života. Podari svojoj deci ispašu.
Da, namiri nas svetlošću i pravdom.
- Amen! - povikaše deca pre no što se, uz veseo žamor, raštrkaše po
trgu.
Iza sebe, Zenobija začu kako prisutni ponavljaju tu rimsku reč tako
dragu hrišćanima.
Havad se uputi ka jednoj od kuća na kojoj su velika vrata bila širom
otvorena. Tu su ga čekali hrišćani u belim togama. Pre no što je dopro do
njih, grupa žena mu potrča u susret, noseći u naručju novorođenčad. Sve su
ga zvale po imenu koje je dodelio njegovom veličanstvu:
- Simone! Simone!
Njegovi prijatelji ih dosta grubo odgurnuše u stranu.
- Kasnije! Sve ćete doći na red!
On pak, ne osvrnuvši se, uđe u kuću. Činilo se da nije predosetio njeno
prisustvo.
Zenobija ostade, na trenutak, zbunjena, usred komešanja. Ona je često
pomišljala na njihov ponovni susret i njegovo iznenađenje kada je bude
video pred sobom ali tada nije znala da je okružen tolikim ljudima.
 U njoj se javi želja da utekne i da se skloni od te jadne gomile sa
kojom nije imala ništa zajedničko.
Istina je bila da je ona mislila samo na Havada, tog dečaka koji ju je
pronašao u jezeru njenog rođenja, i čoveka zbog kojeg je završila u Dura
Europosu. Ona ništa nije znala o čoveku po imenu Simon. Čak nije znala ni
kako je ostao u životu pošto su ga spalili na lomači.
Ona je pretpostavljala da neće hteti da je sasluša. Zar nije pred samim
veličanstvom i Zenobijom izjavio da je ona, prema sudu njegovog Boga,
grešnica i lažljivica? Dovoljno je bilo videti ga dok priča sa decom, i
zaključiti da, u njemu sada obitava samo odbojnost.
Gurali su je, sa svih strana, dok su, ispred vrata, pravili red. Ona
zadrhta usled rastućeg bola. Da se bori, nije mogla i nije želela. Najednom
se našla između jedne mlade žene sa naduvenom i pomodrelom rukom i
starice od čijih očiju su preostale samo mlečno bele kuglice.
Osećala se jako loše od umora, slabosti i tuge. Ona više nije bila
Zenobija, kraljica i Despoina Palmire. Sada je, poput ostalih, bila samo
bolesnica. Svoju povredu nije zadobila u toku okršaja sa Persijancima već,
jedne noći, u Dura Europosu. Havad je prouzrokovao taj bol i zato će jedino
on moći da ga odagna.
Sedeo je na klupi u dvorištu ispred trema. Unakaženo lice mu sada nije
bilo pokriveno i stalno je ponavljao iste radnje. Nakon što bi, nepomičan, i
pognute glave, saslušao jadikovke i objašnjenja, zaklopio bi onaj zdravi
očni kapak i proveo tako, jedan trenutak, kao da spava. Pred njim su i dalje,
ćuteći i nepomično, stajale uplašene žene.
Zatim bi on podigao ruke i kružnim pokretom dodirnuo dete, ruku,
nogu ili stomak bolesnika. Ceo postupak je ličio na sporo milovanje. Na
kraju bi položio dlanove na bolno mesto, pa bi se dete koje se do malopre
previjalo od bolova najednom ućutalo. Žene su duboko disale drhteći
čitavim telom ili plakale ujedajući se za usne. Neke je strašno tresla
groznica koja bi se, nakon njegovog dodira, iznenada povukla.
Jedno dvogodišnje dete prestade da vrišti, pogleda začuđeno svoju
majku i gomilu ljudi, te se čak i nasmeja. Jadna žena pade u nesvest od
uzbuđenja.
Oko Zenobije su se, na sve strane, čuli radosni povici. Pojedine žene se
baciše na kolena. Simon na sve to odgovori strogim i odsečnim glasom:
- Ustanite! Samo se pred Bogom kleči!
 Pregledanje i lečenje bolesnika potraja. Postupak je, svaki put, bio
podjednako napet i uzbudljiv. Nakon nekoliko sati, Zenobija oseti da je
stiže umor, sumnja i stid zbog svog, možda, nepotrebnog prisustva.
Međutim, ona nije mogla da odvoji pogled od njegovih ruku i lica. Polako
se, poput svih ostalih, privikavala na njegovo strahotno lice. Ponovo joj bol
probode grudi a glava oteža. Zavoji su opet bili natopljeni krvlju i ona,
najednom, oseti da joj tlo izmiče pod nogama te da neće moći da napusti
dvorište hrišćanske kuće.
Ona se slučajno uhvati za rame one slepe starice koja je stajala ispred
nje. Žena se, usled težine, zatetura a Zenobija, uz bolan jauk, i širom
otvorenih očiju, pade. Svi ostadoše zaprepašćeni. Simonovi prijatelji
potrčaše da joj pomognu.
 15

RIM

Pulinije je ustupio svoju kuću kako bi se obavile pripreme vezane za

sahranu Julije Kordelije.
Njeno telo, oprano i namirisano, je bilo izloženo na paradnom ležaju u
atriumu. Ivice kreveta su krasili zlatni diskovi Sol-Inviktusa dok je smeđi,
svileni baldahin sa srebrnim kićankama prekrivao posmrtne ostatke velike
sveštenice.
Njena smrt beše ozvaničena lepljenjem grančica crvene jele po uličnim
vratima. Na opšte iznenađenje Klaudije i Aurelijana, posetioca je bilo
mnogo više nego što su očekivali.
Pored Pulinijevih prijatelja i dužnika, došlo je još pedesetak senatora,
što iz radoznalosti, što iz želje da se dodvore. Prilika da se bude viđen od
strane velikog vođe i prvog sekretara je bila isuviše dobra da bi se olako
propustila. Kao protivotrov, njihova imena bi se čula čim bi biloizgovoreno
ime Cezara Galijena. Vremena su bila nesigurna a tutnjava iz Rima prejaka
da bi se okrenula leđa opreznosti.
U pratnji, skupo plaćenih, narikača i muzičara, oni veoma sporo
prodefilovaše ispred Julijinog tela. Odlično snabdeveni novcem koji je
poticao od proročanstava iz hrama Sol-Inviktus, oni su naveliko hvalili
veliku sveštenicu iz Sirmiuma koja ležaše spokojnog lica na odru. Iako
zauvek usnula, Julija beše sačuvala nešto od svoje lepote. Po Pulinijevom
savetu, Aurelijan je prineo brojne darove Kibeli, obožavanoj boginji carstva
i obavio ceremoniju žrtvovanja posvećenu Mitri, u Palatenovoj pećini.
Njegov rang Heliosovog kurira, drugog Mitrinog sledbenika po moći,
je bio dovoljan razlog da ovo bude jedan od naj značajnijih događaja u
rimskoj pećini - hramu. Svečanosti su prisustvovale sve njene pristalice i
znamenitije ličnosti Rima. Isti, nakon toga, dođoše da se dive voštanom licu
Julije Kordelije.
Najzad, osmog dana, rano izjutra, robovi upališe baklje.
I da je, kojim slučajem, bilo lepo i sunčano vreme, morali bi da ih
upale. Međutim, na taj dan je nebo bilo tako oblačno da je u potpunosti
odgovaralo oplakivanju. Kiša je rominjala dok je uskovitlani vetar kvasio i
ledio sve što bi mu se našlo na putu. Plamen baklji je bacao senke na zidove
i tlo te se činilo kao da je Haron već doterao vode Stiksa pod noge živih.
Tužno sunce se beše obavilo tamnim sivilom poput pepela, u koji će se
uskoro pretvoriti Julija Kordelija, ona koja ga je tako dugo i toliko
obožavala.
Pogrebnici premestiše telo sa svečanog kreveta na nosiljku od
ruzmarina i mirte. Pulinijevi i Aurelijanovi robovi je okružiše, prepustivši
Julijinim služavkama privilegiju da polože dlanove na telo svoje pokojne
gospodarice.
Začuše se zvuci svirale i trube. Muzika je bila jednolična, pomalo
škripava i ponavljala se u nedogled, te je svima išla na živce.
Muzičari stadoše na čelo povorke koja je upravo napuštala lepu
Pulinijevu vilu. Odmah za njima krenuše narikače u crnini, lica umrljanog
pepelom i kredom. Čim se pojavila nosiljka sa telom, one u glas zakukaše,
udarajući se u grudi i čupajući kosu.
U to vreme je vladao jedan drevan i strog običaj da se samo većnici
senata mogu prevoziti kolima po gradu. Stoga su Aurelijan, Alkan i
Maksim bili primorani da zauzmu svoja mesta u kolima koja je
Pulinije lično vozio.
To nije prošlo bez poteškoća. Zaprega je bila zaista veličanstvena sa
svoja četiri upregnuta vola koji su na rogovima premazanim mašću i
pepelom, nosili zlatne diskove koji su ličili na lukove lire. Iako je osovina
vozila bila osmišljena tako da ono može da se provuče čak i u veoma uskoj
ulici, ovi dragoceni ukrasi su u mnogome otežavali bezbedan prolaz pored
ivičnjaka.
Iza njih je sledilo, nešto skromnije vozilo sa dva točka, i na njemu su
sedele Klaudija i Ulpija, obučene kao i svi ostali, u smeđim i crnim
tunikama.
Ulpija je, možda poštujući Aurelijanovu želju, preterala sa revnošću
premazavši čitavo lice kredom. Sa jarko crvenim usnama i očima
uokvirenim crnom bojom, poprimila je potpuno izbezumljen izgled koji je
nervirao Klaudiju od ranog jutra. Ona otvoreno izrazi svoje zaprepašćenje
Ulpijinim izgledom i ponašanjem koje je, svakim danom, postajalo sve
grublje. Mlada žena joj uputi prezriv pogled i odgovori:
- Zašto misliš da preterujem? - ironično reče. - Zar si zaboravila šta je
bolesna Julija Kordelija za mene učinila u sirmiumskom hramu? Sestrice, ja
to nikada neću zaboraviti. Uostalom, zar me i sama nisi poučavala vrlinama
neumerenosti?
 Klaudija napravi grimasu a Ulpija zlobno nastavi:
- Ja nisam kao ti, hladnog srca. Nikako! Nežna Ulpija otvoreno
pokazuje svqa osećanja.
Klaudija se istovremeno začudi i užasnu. Da li ona zaista gubi razum,
ili je možda samo u pitanju priklanjanje kritici koja, već nekoliko dana,
cveta protiv nje u kući.
Alkan se žalio na njeno neprisustvo kada je Julija bila na umoru. Po
njemu je ta uvreda naneta u poslednjem trenutku bila bez mogućnosti da se
jednog dana ispravi. Zar Klaudija nije znala da ljudi na samrti moraju
poneti sa sobom sliku svojih najdražih da bi mogli da se suoče sa
Haronovim senkama?
Naravno, ona je to znala, ali je više volela Trajanovu igru i, samo
bogovi znaju šta još.
Prvi sekretar Pulinije ju je, uz pomoć svojih špijuna, brzo i preterane
diskrecije, pronašao. Sada su svi mogli da uvide je njena okrutnost čak i pri
najsvetijim dužnostima!
Alkan izjavi da je ona uvek bila takva i da se nikada nije potčinjavala
majci. Klaudija je oduvek bila primer krajnje bezdušnog egoizma.
Ovaj put, za divno čudo, Aurelijan nije stao u njenu odbranu. To je kod
Ulpije dodatno raspalilo mržnju i ludilo koje, kako su dani prolazili, ništa
nije moglo da obuzda.
Klaudija je posmatrala kako se ljudi na ulici s poštovanjem razmiču ne
bi li propustili dugačku povorku. Možda je Alkan i bio u pravu kada je
izjavio da je bezdušna. Ni Maksim se, posle svega, nije dalje izjašnjavao.
Aurelijan je sigurno bio njegovog mišljenja mada joj nikada ništa nije
prebacio. On ju je razumeo jer, osim krvi, njih dvoje je vezivalo isto
odsustvo osećanja.
Oni su bili bezdušni ali snažni.
To i nije bilo tako loše s obzirom na činjenicu da su Avgusti, iako
uskraćeni za osećanja, uvek pobeđivali.
Sporoj povorci je bilo potrebno skoro pola dana da stigne do groblja na
južnoj strani Rima.
Najpre su morali da pređu brdo Opius i da savladaju strašan saobraćaj
oko Kolizeja. Provlačeći se kroz ulice, jedva nešto šire od zaprežnih vozila,
oni stigoše do Velikog akvadukta pod Dolabelinim lukom. Tek tu je
otpočinjala široka avenija koja je vodila do groblja. Ona se, kod Strogog
Septima, pretvarala u ulicu oivičenu baštama, povrtnjacima i gustim
voćnjacima. Trešnje kojima su se svi divili, su vodile poreklo od stabala
koja su, tri veka ranije, u doba republike, dopremljena iz Azije.
Najzad, posle šesnaest dugih milja, ukazao se grad mrtvih. Pojedine
dobrostojeće rimske porodice su, na ovom mestu, sazidale zdanja koja su po
svojoj velelepnosti često premašivala ona u kojima se živelo. Ona su
predstavljala mala umetnička dela arhitekata i vajara, zaista vredna
divljenja. Tu je bilo kolosalnih mauzoleja, etruskih panteona, lažnih
piramida, grobnica sa mermernim likovima, granitnih konja, pasa i
čudovišta, kao i visokih kula sa vijugavim kolonadama. Bilo je tamo baš
svega.
Budući da, u Rimu, nije imao rođake, Aurelijan je naručio da se za
nekoliko dana načini elegantan kružni mauzolej oivičen grčkom
kolonadom. On je podignut u blizini veoma starih spomenika što mu je
dodatno uvećalo ugled.
Lomača na kojoj je Julijino telo trebalo da se pretvori u prah beše
pripremljena. Bronzani sarkofag položiše na debeo sloj latica. Muzika, plač
narikača i nekoliko mimičara propratiše spuštanje tela u kovčeg. Pošto se
vatra raspali, zvanice otpočeše sa pesmom posvećenoj mrtvima. Ona je
prolazila kroz senke Stiksa i ledila krv u žilama čak i slučajnim
prolaznicima koji se tu zadržaše sve dok ne utihnu.
Dok je noć polako padala, otpoče svečana večera, pri lelujavoj
svetlosti vatre koja se gasila. Ozbiljnog lica, Pulinije se primače Aurelijanu.
- Pođi za mnom, na trenutak. Stigao je onaj koga smo čekali.
Oni se uputiše ka mauzoleju, kao da žele, još jedanput, da provere
ukrase.
Tamo je, u crnom ogrtaču poput ostalih, stajao čovek, u polutami
jednog stuba. Kratka brada mu je prekrivala obraze i vrat, ostavljajući, na
čudan način, otkrivenu bradu i usta. To je bila poslednja Galijenova modna
lakrdija.
On se udari pesnicom u grudi u znak pozdrava.
- Pozdrav velikom vođi. Ja se zovem Silvije Kalist i legionar sam
XXII Primigenie. Odan sam Cezaru Galijenu kao što si ti bio Avgustu
Valerijanu.
Njegov glas beše grub ali ne bez poštovanja. Aurelijan odgovori
podjednako oštro:
- Vojniče, ne pominji Avgusta u prošlom vremenu i ne odbacuj one
koji su još uvek u životu, pogotovo ako je u pitanju tvoj Imperator. Ukoliko
budeš postupao suprotno ovome, stići ćeš do Stiksa pre Avgusta.
Oklevajući, Galijenov izaslanik baci pogled na Pulinija koji ostade
ravnodušan.
- Vođo, u pravu si, izvini. Ne bi trebalo da izražavam svoj stav. On
zavuče ruku pod svoj ogrtač i izvuče kožni povez.
- Cezar želi da pročitaš ovo pismo i da se potpišeš ukoliko se slažeš.
- Pretpostavljam da znaš sadržaj ovog pisma? - upita Aurelijan ne
ispruživši ruku.
Legat je opet oklevao. Pulinije ga, ovog puta, jednim pokretom ruke,
ohrabri.
- Lično sam ga napisao po Cezarovom diktatu - najzad priznade.
- Slušam te.
- Cezar ti predlaže mir.
- Zar već nismo u miru? - začudi se Aurelijan.
- Cezar se kune, pred Jupiterom i Mitrom, da nije vinovnik događaja u
Nikopolisu.
- Vojniče, trovanje je bilo u pitanju.
- Cezar Galijen zna da si omiljen i slavljen u Dunavskim legijama -
uporno nastavi Kaliste. - On je upoznat sa svim tvojim pobedama i...
- Moja slava se prostire mnogo dalje od obala Dunava, vojniče! -
prekide ga grubo Aurelijan. - Mene slave tamo gde za Cezara skoro da nisu
ni čuli. Ako si samo zbog ovih budalaština došao, pogrešio si. Gubim sa
tobom vreme dok se pepeo moje majke hladi.
Kaliste skupi usne, tražeći još jednom, ali uzalud, Pulinijevu pomoć.
Možda je i poželeo da odgovori uvredljivo, ali ga Aurelijanov pogled spreči
u toj nameri. Načuo je mnoge priče o vođinim plavim očima, tim očima
koje su nebrojeno vojnika otpratile u smrt. U trenutku, on kao da u njima
vide celu zaleđenu prošlost. Ceremonija koja se odvijala sa druge strane
mauzoleja, nije bila ni prineti onoj strašnoj hladnoći i ništavilu koji su iz tog
pogleda i zvirali.
Kaliste prigušenim glasom izjavi:
- Cezareva namera nije bila da te uvredi. Moraš da shvatiš u kojoj
meri bi, po carstvo, bilo strašno kada bi okrenuo legije protiv Cezara. Cezar
uviđa tvoju moć ali isto tako znš za svoju.
- Što ga veoma podstiče da mi se dodvori.
- Cezar samo želi da ga podržiš u senatu. Rim mora da vidi vaše
pomirenje i da shvati da bi napad na Persijance radi oslobađanje Avgusta
bila ludost s obzirom na haranje varvara, počev od Rajne, pa sve do spoljne
Mezije. Kralj Palmire, njegovo veličanstvo Odenat, je veran Cezaru i već je
krenuo na Šapura... Ako sve to objaviš pred senatorima, verovaće ti.
Aurelijan se sarkastično nasmeja. Očigledno je i Pulinije položio
račune Galijenu.
- Šta ću ja dobiti zauzvrat?
- Bićeš proglašen komandantom čitave konjice, a to je, kao što i sam
znaš, najodgovornija dužnost koja nekom može biti poverena. Aurelijan
ispusti zvižduk divljenja. Pulinije podiže obrve zabavljen. Vođa ispruži
ruku.
- Legatu, daj mi to pismo. Cezar će dobiti odgovor pre sledećih ida.
 16

EMEZ

Hrišćani je položiše na uzan ležaj u maloj zasvođenoj prostoriji. Ćutke

je napojiše vodom te joj jedan od njih reče:
- Slobodno se odmori. Brat Simon će ti se pridružiti čim bude mogao.
Od tog trenutka, ona je poslušno čekala.
Zidovi u prostoriji bejahu prekriveni freskama koje su prikazivale
scene isceljenja i decu isprepletenih ruku u krugu oko bolesnika. Svuda oko
nje su lebdeli blještavi likovi muškaraca i žena koji su, poput belih ptica,
leteli put neba. Sa jednog od zidova, ju je posmatrao ogroman, bradat
čovek, sa zlatnim oreolom iznad glave i ovcom na ramenu.
Polu-navučen zastor razdvajaše ovu prostoriju od susedne, veće, u
kojoj je Zenobija uspela da nazre obris malog bazena. Kuća je bila
opremljena luksuznim tkaninama i predmetima i veoma čista. Da kojim
slučajem nije prethodno prošla kroz kužne kvartove donjeg grada, sigurno
bi pomislila da se nalazi u palati u kojoj se čovek može spokojno odmoriti.
Zenobija ponovo oseti bol. Ona htede da ustane kako bi dočekala
Havada.
Međutim, već pri prvom pokretu, ona oseti da ostaje bez vazduha, i da
neće imati dovoljno snage da se podigne.
Zatim, ona začu škripu vrata i šuštanje sandala. Znala je da dolazi.
Ponovo je bio prekrio lice. On priđe na nekoliko koraka od ležaja te
zastade. Ona pokuša da se što više ispravi.
- Havade...
On je, podignuvši ruku, odmah prekide.
- Zovem se Simon i podanik sam Gospoda Boga. Ako želiš meni da se
obratiš, koristi to ime.
Ona ućuta.
- Dobro sam pretpostavio da si to ti.
Ona kao da nasluti prizvuk ironije u njegovom glasu mada ne beše
sigurna jer onaj otkriveni deo lica ostade bezizražajan. Zenobija se ponovo
ispruži, boreći se za vazduh.
- Svi su me ubeđivali da si mrtav - prošaputa. On se napravi kao da
nije čuo te primeti:
 - Više nemaš stomak? Zar si se već porodila?
Ona ponovo nije znala da li se on šali ili misli ozbiljno.
- Ja nisam bila noseća kada si me video sa njegovim veličanstvom.
Održala sam obećanje. Niko me nije dotakao pa čak ni muž.
- Ti lažeš sve oko sebe pa i svoj narod?
On klimnu glavom dok mu kraj zdrave usne zahvati strašna grimasa.
- Tvoj suprug i ti, baš kao i Rimljani, znate samo da živite u laži.
Trebalo je da se usprotivi. Zar on nije bio jedini koji je mogao da je
razume? Nije li upravo on bio upoznat sa poreklom laži? Međutim,
osećajući da lice počinje da joj crveni od srama, ona samo zatvori oči i ništa
ne reče.
Havad-Simon ljutito nastavi:
- Ako ne patiš zbog porođaja onda te zasigurno boli rana.
- Zar ti znaš za moju ranu?
- Hrišćani znaju sve što se dešava u Rimskom carstvu, - odgovori on
prezrivo. - Nas ima svugde i znamo za sve prečice. Naš Bog nije zatvoren u
hramu već je sveprisutan.
Dok je govorio, on je podigao ruke iznad njene glave, u isceljujućem
pokretu koji beše videla u dvorištu.
- A sada, ućuti! - naredi joj on. - Došla si da te izlečim.
- Ne! Varaš se. Ja nisam zbog toga došla. Htela sam da ... - Reči joj
zastadoše u grlu. On, oklevajući, spusti ruke i odsečnim pokretom otkri lice.
- Možda si došla da me bolje vidiš? - zlobno uzvrati. - Ili pak želiš da
me sažaljevaš? Onda me dobro osmotri ali nemoj da me sažaljevaš. Bog me
je ostavio u životu i od mene načinio ono što moram biti.
Ona ne uspe da se obuzda već poskoči i ispruži ruku ka njegovom
obrazu. Suze joj potekoše niz lice te jedva da i primeti njegovo uzmicanje.
- Kako je ovo moguće? Havade! - jedva izgovori Zencbija kroz plač.
- Moje ime je Simon!
- Ali zašto su ti to učinili?
- Zar ti kao Rimljanka ne možeš da pretpostaviš? Zar nikada nisi
videla kako kažnjavaju našu braću? Ta Velika Zmija, Valerijan, se dobro
zasitio našom patnjom. Svakodnevno mučenje hrišćana je za njega bio pravi
užitak...
Simon ućuta, lica iskrivljenog mržnjom.
- Ali, sada je na njega došao red da se suoči sa patnjom. Bog ga sada
kažnjava i sveti se za sve što nam je učinio! Sa svakim novim danom, Šapur
sve više ponižava Avgusta. U poređenju sa onim što ga očekuje kada se
pojavi pred Gospodom, ovaj pakao na zemlji nije baš ništa. Njegova
izmučena usta bejahu pobelela od srdžbe.
- Ali kako si ti još uvek u životu? - jedva izgovori Zenobija. Na ove
njene reči, Simonov pogled još više raspali mržnja.
- Voljom Gospoda Boga sam još uvek živ. Mada bih za to mogao da
zahvalim i Rimljanima koji su bili dovoljno glupi da mojoj braći povere
pripremanje lomače. Oni su je podigli na bunaru, tačno iznad kamene
ograde. Trebalo je samo da izdržim početno razbuktavanje te da se
provučem kroz žar i u vodi sačekam da dođu po mene. Bog me u tom
iskušenju nije napustio već ga je čak pretvorio u radost.
- To znači da su ti i noge izgorele..
On veselo zadiže svoju togu i otkri izgorelu i potamnelu kožu na
listovima. Činilo se da je još ponegde prekriva čađ. Zenobija se zagrcnu od
plača.
On se samo našali na njen račun i reče:
- Zar crvena boginja plače? Zar Alat koja zadaje mnogo veće povrede
na bojnom polju i koja, kako kažu u pustinji, ubija sa osmehom na usnama?
- Ljubavi, bio si tako lep - prošaputa, ne obraćajući pažnju na njegovu
zlobnu opasku.
On se, na te njene reči, ukoči.
- Kraljice Palmire, svoje mišljenje zadrži za sebe. Postoje reči koje
zidovi ove kuće ne bi trebalo da čuju a ti sve vreme pominješ osobu koja
više ne postoji. Ono što se desilo mom telu nema nikakvu važnost. Bitno je
to da je Bog podario mojim rukama isceliteljsku moć. One, sada, poput
Hristovih, bolje nego ikada, prenose božiju dobrotu i nežnost onima koji
pate. Jedino to je važno.
On se prekrsti i ponovo naredi:
- Sada zaista ućuti kako bih mogao da te izlečim.
- Nema svrhe. Nisam došla radi lečenja.
- Zaista? - ljutito joj uzvrati Havad. - Da li možda nameravaš da nam
se pridružiš? Možda tvoj suprug i ti želite da priznate moć reči Isusa Hrista?
Da postanete hrišćani? To bi zaista bila iznenađujuće dobra vest.
- Havade, moja ljubav prema tebi se nikada nije ugasila. Sada si
Simon ali za mene je onaj drugi živ koliko i prvog dana. Ti jedini znaš
istinu o Zenobiji! Ono što se zbilo u Dura Europosu me je nateralo na laž i
pretvorilo u crvenu boginju, Alat. Ali znaj da nikada nisi napustio moje
srce, čak ni onda kada su te proglasili mrtvim. Čak i kada te vidim sa tim
strašnim licem unakaženim od vatre, ne mogu da prestanem da te volim.
Da! Ja te volim i ti tu ništa ne možeš. Uvek ću te voleti. Ako je volja tvog
Boga bila da se sve ovo desi, onda je i moja ljubav prema tebi ispunjenje
njegove želje.
Na trenutak se učini kao da ga njene reči zapanjiše i on skloni pogled u
stranu. Oboje su pomno posmatrali prizore na zidu kao da će im oni pružiti
pomoć i snagu da se suoče sa ovim trenutkom. Dok je sklapao oči, njegova
namučena usta zadrhtaše. Lice mu postade još strašnije.
- U pravu si - promrmlja najzad, jedva čujno. - Zaista si u pravu. Ja
ništa ne mogu da učinim za tebe. Idi.
Ona se nije usprotivila.
Prikupi preostalu snagu kako bi ustala iz postelje, ali samo što dotače
tlo, ponovo se onesvesti.
On najpre refleksno ispruži ruke da je pridrži ali, odmah zatim,
odustade od svoje namere i pusti je da padne.
Bolno jaučući, poput zveri koja se bori za život, Zenobija se okrete na
bok. Presamićena i jedva dišući, ona se uhvati za nogare od kreveta i
najiskrenije požele da joj bogovi podare smrt.
Tek tada, možda baš zato što je mnogo godina ranije, nemoćan, osetio
tu istu patnju i bol, u zapaljenom dvorištu jedne kuće u Dura Europosu, on
kleče.
- Prestani da se boriš i lezi na leđa. Ona ga, polusvesna, posluša.
- Sada moraš da me poslušaš - još jednom joj reče. - Molim te, ne
govori.
Zenobija nikada nije saznala šta je uradio.
Setila se samo da je bol najpre bio nepodnošljiv i da je jedva disala
zatvorenih očiju.
Zatim je osetila kako bol koji raskida njenu utrobu polako nestaje a
disanje postaje ujednačeno. Zahvati je neka čudna obamrlost koja učini da
joj i noge i ruke otežaju.
Ona zadrhta jasno osetivši pritisak Simonovih ruku na svom boku. U
njoj se javi želja da ispreplete svoje prste sa njegovim i da mu šapne nežne
reči zahvalnosti. Ni jedan mišić na njenom telu je ne posluša. Zenobija oseti
hladnoću oko rane i, u trenutku, shvati da je više ne boli te otvori oči. On je
već stajao, na nekoliko koraka od nje, pogrbljen i iznuren.
 Nije mogla tačno da proceni koliko je vremena prošlo od trenutka kada
je pala. Činilo joj se da ju je volja potpuno napustila. Nije poželela da
ustane, da ga dodirne ili da mu kaže sve što je prethodno nameravala. Ona,
kao kroz san, začu njegov glas.
- Ostani ovde i ne pomeraj se. Kasnije ću poslati jednog brata da ti
pomogne i kolima preveze do palate. Gledaj da se nekoliko dana ne krećeš
kako bi ti se rana potpuno zatvorila.
Ona kasnije nije mogla da se seti da li je u tom trenutku uspela da
izrazi svoju zahvalnost i čuđenje ili nije. Možda ga je čak molila da joj
oprosti...
On je nastavio glasom koji će zauvek ostati u njenom sećanju:
- Nemoj se više vraćati. Učinio sam za tebe sve što je bilo u mojoj
moći. Nemoj od mene očekivati nešto više osim ukoliko odlučiš da poveriš
svoju dušu i grehe našem Gospodu Bogu. Najbolje bi bilo da pokažeš svoju
dobrotu tako što ćeš uticati na muža da ostavi na miru moju braću u Emezu
i drugde gde ga smatraju kraljem. U Rimu vlada Cezar Galijen koji nas
poštuje više od svog oca. Ali, tvoj muž, ti i Cezar, svi se vi varate. Verujete
da ste svetski moćnici a u stvari stesamo varvari. Bog je jedina sila i jedini
kralj na ovom svetu u kome će uskoro vladati pravda njegovog sina Isusa
Hrista. Despoina, ne zaboravi ove moje reči. Ti živiš u laži i sve bitke ovog
sveta to neće moći da izmene. Nisi boginja već samo lutajuća duša potekla
iz pustinje i obećana istoj. Ti izgovaraš reč ljubav, a da ni tvoje srce ni tvoj
um nisu spoznali njeno pravo značenje.
 17

RIM

Pri poslednjem odbljesku sunca, nepomični oblaci se obojiše

purpurom. Žuta lopta se, sasvim polagano, spuštala na horizontu
ispresecanom rimskim palatama i hramovima
Koliko god da je ovaj prizor bio veličanstven i zaslepljujuć, izazivao je
uznemirenost.
Praznik Cibele se upravo privodio kraju. Povodom ovog slavlja,
Aurelijan je, svojom rukom, žrtvovao bika. Tog celog dana krv je tekla u
potocima a vazduh odzvanjao od povika sveštenika koji su se
samokažnjavali, ne bi li se umilili bogu. U sumrak se sve polako utiša.
Daleko sunce, iako i samo preplavljeno rumenilom, kao da se, odlazeći na
počinak, podsmevalo ljudskoj sudbini.
Da li zbog smrti svoje majke, političke neizvesnosti, Pulinijevih
manevara, licemernih naklapanja senata ili pak čudnog Ulpijinog ludila,
Aurelijan se, kao nikada do tada, rastuži i zabrinu uprkos činjenici da ga je
Rim, baš tih dana, priznao za jednog od najmoćnijih ljudi u carstvu. Ali, ta
moć sada beše potpuno besmislena i nedelotvorna!
Koliko mu je sada nedostajalo ono vreme pukih okršaja kada se sve
svodilo na pobedu ili smrt, i kada je čovek, žrtvujući samo sebe, podnosio
presudu mača.
Koliko li je samo puta stavio svoj mač u službu boga Mitre i Sol-
Inviktusa? Koliko je puta osetio njihov vreli dah u telu i krvi?
Ti isti bogovi mu danas ne pružaju oslonac i ne daju odgovore na
pitanja koja ga tište.
Da li bi trebalo prihvatiti Galijenovo mirenje? Ili možda poslušati
razumne Pulinijeve savete? A šta uraditi sa silnim Klaudijinim besom?
Da li da se upusti u okršaj, po želji nekoliko stotina, možda i hiljada,
oficira? Ili da se povuče, zbog čega bi i njega i Rim optužili za kukavičluk?
Ovo poslednje bi ga izložilo riziku da izgubi poštovanje legija, kao i
podršku, možda čak i naklonost Klaudijinu i Maksimovu. Izbor je bio samo
na njemu. Potrošio je čitavo bogatstvo na predskazanja koja mu nisu pružila
odgovor.
Bio je potpuno sam.
 Purpurni krug je polako uranjao među rimske čemprese i hramove. Na
trenutak, on se otvori i, poput ženskih bedara, bestidno obujmi vrh brda
Testakus.
Pomrčina zavlada i od sunca ostade samo rumena tačka na horizontu.
Aurelijan zadrhta. Rukom nesvesno potraži dršku malog noža koji je uvek
nosio ispod toge. Najveći od bogova ga je, i ovaj put, ostavio u potpunoj
tišini i neznanju.
On je, posmatrajući crveni horizont, bezuspešno prizivao majčino lice.
Ali nebo mu podari samo prve noćne tmine i mračne suprotnosti koje ga
podsetiše na Ulpijino ludilo.
Navodeći kao razlog Cibelino praznovanje, ona je prethodne noći
poželela da najpre vodi ljubav sa robinjama u blatnoj kupki pre no što se
njemu preda. Još jednu noć pre ove, ona je, zverski našminkana, tražila da
joj na stomak nanesu mešavinu muževljeve sperme i krvi bika kako bi se
njome premazala.
Ovaj događaj je, po prvi put, proizveo svađu, jer se Aurelijan
usprotivio takvom davanju svog semena koje je pre priličilo životinjama.
Ona se naljutila zbog njegovog odbijanja te je od tada sve svoje vreme
provodila u odajama sluškinja, žaleći im se. Ulpija je svima besramno
razotkrivala svoju intimnost, ne hajući za podsmevanja.
Da li je Rim prouzrokovao njeno ludilo?
Ta iznenadna promena ponašanja i skoro potpuni gubitak razuma su
naveli Aurelijana na pomisao da je možda upravo to božiji odgovor na
njegova pitanja.
Ako je tako i bilo, on nije znao da ga protumači.
Setio se reči koje mu je Julija Kordelija na izdisaju došapnula: "Sine,
žena je ta koja je od Velikog Sunca poslata kako bi trijumfovao."
Ali ta žena koju je pomenula majka zasigurno nije bila Ulpija. To bi
naprosto bilo nezamislivo! Ona u svom ludilu ničim nije vladala i nije
posedovala neophodnu snagu. Ličila je pre na izgubljenu pticu koja leluja
iznad bojnog polja u nemogućnosti da se spusti na zemlju i nađe siguran
oslonac.
Možda su bogovi ipak ukazivali na Klaudiju?
To je delovalo mnogo stvarnije jer je i sama Julija rekla: ''Klaudija je,
poput tebe, božije seme za ostvarenje tvoje sudbine"?
Aurelijana je plašila njena žestoka upornost mada, šta god učinila, on
ju je uvek voleo. Međutim, ona mu je sestra a bogovi ne bi trebalo da
ukazuju na sestru...
- Brate, umoran si. Odmori se.
On, iznenađen, poskoči. Klaudija se, nekim čudom, obrela na terasi,
kao da su je njegove misli učinile stvarnom.
Ona rukom podiže jedan kraj njegove debele toge i poljubi ga u vrat.
- Svi ovi dani su strašno iscrpljujući. Rim te nikad ne ostavlja na miru.
Sumrak je pružao dovoljno svetlosti te on pažljivo osmotri njene oči, kosu
poput crnog jantara, i punđu obmotanu perlama koje su se spuštale sve do
vrata. Primeti da su joj usne prirodno crvene i da je veoma malo
našminkana. Oči, toliko slične njegovim, su čitavom licu davale posebnu
draž i lepotu.
On joj je, u dubini duše, bio zahvalan na toj jednostavnosti. Njena
pojava ga je navela da izmeni zaključke donete nekoliko trenutaka ranije.
Iznenadan Klaudijin dolazak sada više nije predstavljao pretnju već
zadovoljstvo. Povrh svega, ona je bila u pravu. Osećao se umorno.
Pulinijevi robovi su po celom dvorištu oko kuće palili baklje i svetiljke.
Bližila se noć.
- Počinje da duva - reče nežno Klaudija. - Uđimo unutra, hladno je.
Ona krenu sa njim put stepenica koje su vodile do soba.
Aurelijana iznenadi njen miran i staložen glas, sasvim drugačiji od
Ulpijinog, tako često zahvaćenog besom. Dok ju je pratio, oseti veliko
uživanje udišući njen parfem.
Bilo je očigledno da se Klaudija za sve unapred pobrinula pre no što
mu se pridružila na terasi. Kada su stigli, prostorija je već bila dobro
zagrejana Mirisna ulja, čista odeća i toplo vino su stajali na
niskimstočićima, spremni za upotrebu. Sa druge strane zastora, u prostoriji
za služavke, muzičari su svirali na harfi i svirali.
Klaudija izjavi da bi mu masaža sigurno prijala. Ona mu skide togu i
položi ga potrbuške na uzan ležaj. Dok mu je premazivala leđa mirisnim
maslinovim uljem sa primesom tamjana i bergamota, njeni prsti se zadržaše
na krivudavim ožiljcima.
- Davno beše - primeti ona setno.
Prepustivši se opuštajućem milovanju, Aurelijan ne odgovori. Ali
zaista, to beše jako davno. Toliko davno da je, s njegove strane, nesvesno
došlo do udaljavanja. Možda je razlog tome preterano prihvatanje
Pulinijevog mišljenja zbog čega je sve više i više gurao Klaudiju u stranu a
da to uistinu nije želeo.
 Sestrini prsti su na čudesan način odagnali kako napetost mišića, tako i
sve njegove brige. On oseti da postaje onaj stari nakon što se izbavio
mračnih spletki starog sekretara i histerije svoje žene.
Klaudija, kao da mu pogodi misli, reče:
- Ja sam kriva. Želela sam da izbegnem Pulinijeva prebacivanja i
Ulpijinu ljubomoru. Jadna Ulpija me od skora prezire, to je jače od nje.
Aurelijanu se učini da namerava još nešto da doda ali ona ućuta.
Nakon što mu je dugo masirala vrat, reče:
- Moram da ti pokažem nešto.
Ona uze, sa jedne od stolica, platneni povez, te ga otvori, da bi iz njega
izvadila tanke, pomalo ulubljene listiće, načinjene od olova. Oni bejahu
uredno obmotani oko jednog komada drveta. Aurelijan na njima opazi reči
izgravirane u žurbi, crteže i, svuda unaokolo, magične znake.
Sa podsmehom na licu, Klaudija ispruži ruku i ponudi ih.
- Pročitaj.
On ih uze ustežući se. Već je nagađao njihov zlokoban sadržaj.

Crna Cibelo, zarobi Klaudiju,

učini da joj lice izgubi nadu i lepotu,
neka do kraja svog života padne u nemilost!
Neka se Klaudija ogadi mom mužu Aurelijanu,
i neka mu bude odbojna poput leša koji se raspada!
Učinite da, u trenutku i, zanavek,nestane kužna Klaudija,
neka poteče srž iz njenih kostiju i neka joj istruli pubis,
neka je se uplaši svako ko joj priđe!
Neka umre od žuči i gorčine,
i neka je Aurelijan brzo povrati.
Želim da joj se odmah grudi i materica
oklembese poput bubašvaba.
Neka se to desi brzo i odmah!

Aurelijan baci pločice na pod kao da su ga opekle.

- Služavke su ih juče ujutru našle ispod mog kreveta. Možeš da
zamisliš njihovu zapanjenost!
Klaudiji je sve to bilo veoma zabavno. Ona jednim pokretom ruke
prikupi pločice i baci ih u vatru.
 Pridruživši mu se, ona otkopča haljinu koja skliznu niz ramena Na njoj
ostadoše samo svilene trake koje su stezale grudi i bedra. Raširivši ruke,
ona se okrete na peti kako bi mu se cela prikazala.
- Kao što vidiš, njene kletve nisu delotvorne!
Ona se grleno nasmeja i on prepoznade taj smeh.
- Još uvek sam tu, i još uvek ne smrdim - našali se Klaudija. Aurelijan
skrete pogled. Bio mu je dovoljan jedan pogled na nju da ga iznenada
obuzme želja, istinska i, prožeta nežnošću. Ona se potpuno razlikovala od
onog uznemirujućeg osećanja koje je u njemu budilo Ulpijino ludilo.
Iako je znao da je sve uzaludno, i da će Klaudija, kad tad, otkriti ono
što se golim okom ne može videti, on se ipak potrudi da od nje sakrije svoje
uzbuđenje.
- Ulpijino ludilo svakim danom raste - reče uzdahnuvši. - Posmatram
je i na trenutke se stidim što mi je supruga.
Ne odgovorivši, Klaudija ga prinudi da ponovo legne. Više nije bilo
reči o masaži. Ona ga odgurnu na jastuke, prisloni bok na njegov otvrdli ud,
te dodirnu usnama duboki ožiljak od Mitrinog gvožda na njegovom ramenu.
- Trebalo bi je žaliti pre no ljutiti se - reče sa tugom u glasu. Zaista,
smatram da sam samo ja kriva za sve. Mislila sam da je mnogo jača i da će
ti biti savršena supruga. Ali, prevarila me je njena lažna nevinost. Ona me je
zabavljala i...
Ona načini grimasu i ne završi svoju misao. Prstima pomilova
Aurelijanove usne pre no što na njih spusti poljubac.
- Nadala sam se da će ti se toliko svideti da ćeš u meni najzad videti
samo sestru. Sve sam uradila prema tvojim željama.
- Da li ti je poznato zbog čega luduje? - upita ga milujući mu butine.
On ne odgovori.
- Zato što nikada neće moći da rodi.
Aurelijan je već odavno sumnjao. Njemu su Ulpijini ispad vremenom
postali razumljivi.
- Nikada neće roditi! Veruj, sve smo probali - reče Klaudija ne
prekidajući milovanja. - Doduše, priznajem da smo uradili sve krišom od
tebe. To su ipak stvari koje se tiču samo žena...
Ona potraži rukom njegov ud ispod košulje. Zatvorivši oči, on joj se
potpuno prepusti. I ovaj put, kao toliko puta do tada, on nije bio u stanju da
odoli zadovoljstvu!
- Ali, Avgust mora da ima naslednike. Ti moraš dobiti sina.
 - Ne započinji ponovo istu priču! - usprotivi se on, ne znajući tačno
čemu se opire.
- Uskoro ćeš postati Avgust jer će ti Galijen ustupiti svoje mesto.
- Grešiš, baš naprotiv...
Ona mu poljupcem zatvori usta. Međutim, uprkos nežnim i čudesnim
milovanjima, Klaudijine reči ga potpuno otrezniše.
On nasluti i doznade. Odluku je već bio doneo, i samo ga je strah od
mogućeg gubitka Klaudijine naklonosti sprečavala da je javno obznani. On,
Lucije Aurelijan, veliki vođa, je imao samo jedan detinjast strah kada su u
pitanju Rim i carstvo!
On je rukom odgurnu i reče:
- Šta želiš da kažeš?
- Želim da kažem da mogu da ti podarim sina. Naravno, sve bismo
uverili da je Ulpijino. To je jedini način da sačuvamo krv Avgusta. On, u
trenutku, shvati na šta je sve ona spremna!
- Ne vređaj bogove! Šta si to mislila u vezi Galijena?
Ne uzbudivši se nimalo, ona ponovo pokuša da mu se približi ali, on je
grubo odbi.
- Odgovori mi! Zašto bi mi Cezar ustupio svoje mesto?
- Jer neće imati izbora. Molim te, nemoj se time zamarati.
On je tako snažno odgurnu da mu ona pade pred noge.
- Ne, ovaj put neću pristati! Nećeš ubijati meni iza leđa.
Klaudija ga pažljivo osmotri. Tako slični pogledi se ukrstiše.
Aurelijana su te nebesko plave oči proslavile među legionarima dok su
za varvare predstavljale strah i trepet. Sada se one suočiše sa istim odlučnim
plavetnilom.
Nakon nekoliko trenutaka, Klaudijino lice se naglo izmeni. Njegova
lepota se izgubi pod maskom mržnje i nasilja.
Aurelijan je morao da obuzda svoju želju da je uzme i čvrsto prigrli.
Ah, kada bi samo mogao da povrati ono nežno lice od malopre!
Ali, to je bilo nemoguće. Sada je pred njim bilo istinsko Klaudijino
lice.
- Aurelijane, ne budi glup. Zar misliš da bi se Galijen na tvom mestu
ustručavao?
- Ali on želi mir i ja sam mu potreban. Potpuno je u pravu.
Njen osmeh ga, poput biča, ošinu.
 - Žalim te! Jedino ti možeš da veruješ u takve gluposti! Zar si u toj
meri naivan? Sve što Galijen izgovori je laž! Kada ćeš to shvatiti? Ono
pismo koje si od njega primio ne znači baš ništa! To su samo priče za
budale.
Na sav glas vičući, ona ga je dlanom udarala po grudima.
- Aurelijane, to je samo obmana! Pravu istinu od tebe skriva onaj
odvratni starac Pulinije. Galijen se tebe plaši i zbog toga želi da te kupi, ne
bi li osigurao svoju bezbednost. Ti uporno veruješ Puliniju koji se sa tobom
poigrava kako mu volja. Makar jednom u životu, otvori oči! Tvom milom
starcu je samo jedno na pameti. On želi da nas razdvoji, on me špijunira,
on...
Ona, preplavljena besom, zastade.
Upravo tu mržnju, više od svega ostalog, Aurelijan nije mogao da
podnese.
On je dohvati sa namerom da joj naudi, možda čak i da uništi tu lepotu
koju je voleo više od svega.
- Klaudija, ućuti. Ja dobro poznajem Pulinija i mogu sam da procenim
istinitost Cezarevih reči. Uostalom, već sam doneo odluku. Ukoliko se
Galijenu nešto desi, zaboravi da sam ti brat.
Klaudija je stajala potpuno bleda. Povez na grudima joj beše spao
otkrivši svu lepotu njenih grudi. Ona ih čednim pokretom prikri, te se
odmače, poput zveri iskeženih usta.
- Ako se ja pitam, već sada mi više nisi brat. Naša majka je pogrešila.
Ti nećeš biti Avgust. I ja sam se, izgleda, oduvek varala. Nemaš nimalo
hrabrosti. Glup si i bezvoljan koliko i ti tvoji starci koji ti se toliko
dopadaju.
Ona se još odmače, navlačeći haljinu. Njemu se pričiniše suze u
njenim očima.
- Ne, nisi mi više brat! Moraćeš da se zadovoljiš svojom ženom
budući da ne zaslužuješ ništa bolje.
Mržnja je izbijala iz svake njene pore. On napokon shvati da Klaudija
ne oplakuje njega, već izgubljeni san o moći.
Kada je nestala iza zastora, Aurelijan otkri u vatri polurastopljene
pločice od olova. Bogovi su se ipak osvetili a Ulpijine kletve ostvarile. Uz
strašan krik, on prevrnu postolje sa ugarcima.
 18

EMEZ

Zajapurenih obraza i kose slepljene od znoja, Ahemu svima pokaza

svoje radosno lice. Ona spusti bebu koja je na sav glas plakala u Zenobijino
naručje.
- Rodila je dečaka! Baš kako je njegovo veličanstvo želelo! Dete je
imalo veliku glavu koja je sve podsećala na očevu.
- Izleteo je iz svoje majke kao kolač iz peći - radosno reče Ahemu,
golicajući bebinu bradu.
Zenobija duboko udahnu taj, tako izuzetan, miris novorođenčeta.
Zatim ga poljubi u pulsirajuće čelo i prepovi ga u čisto platno.
- Dina još uvek spava? Više ne krvari?
- Sve je u redu. Ona je snažna, ne brini. Čini se, kao da se porađala
već desetak puta! Čekaj, nećeš tako uspeti da ga presvučeš.
Ahemu joj oduze platno te joj pokaza.
- Ovako se to radi!
Sve vreme se smejala i glasno pričala. Videlo se da joj je laknulo
nakon svih poteškoća. Dina je, dva dana ranije, osetila porođajne bolove.
Ahemu i Zenobija su se istog trena zatvorile sa njom u odaje.
Zatim je sve palo na sposobna Egipćankina pleća jer Zenobija nije
htela da rizikuje. U palati se pročulo da će Despoina Zenobija uskoro roditi
te da porođaj, prema Balaminovoj želji, prepušta svojoj dadilji koja je i nju
donela na svet.
Ona joj je pomogla koliko je mogla. Dina se pokazala kao veoma
hrabra. Uvijala se od bolova sve dok joj, te poslednje noći nije pukao
vodenjak. Na sreću, dete se brzo rodilo i bez nekih većih poteškoća. Da li si
obavestila njegovo veličanstvo?
- Sve sam uradila po tvojoj zapovesti. Rekla sam mu da će tek večeras
moći da vidi svoje dete.
Ahemu uze dete u naručje, i prisloni majušnu glavu na svoje grudi.
Ona je bila slika i prilika prave dadilje. Beba prestade da plače, još dva puta
coknu, sisajući jezik izmedu tananih usana, te zaspa.
Zenobija se osmehnu. Prvi put nakon mnogo vremena. Ahemu presrete
njen pogled, i najednom, zahvaćene tužnom ozbiljnošću, zanemeše.
Zenobija odagna uzbuđenje koje joj stezaše grlo,
- Hajdemo da obiđemo Dinu - reče.
- Desilo se čudo! - tvrdila je uporno Dina. - Ah, kako sam srećna!
Ležale su, jedna do druge, na krevetu, sa bebom na stomaku. Tamni
kolutovi oko očiju su otkrivali Dinin umor, ali je istovremeno njeno lice
blistalo od sreće. Nešto malo pre porođajnih bolova, ona je zatražila od
Zenobije da joj pokaže ožiljak kako bi proverila da li rana zaceljuje.
Od nje beše preostala samo tanka, jedva crvena crta.
- Dete se rađa a tebi se rana zatvara. U isto vreme! Pa to je zaista
čudo! - ponavljala je. Napokon je Bog saslušao moje molitve.
- Bilo je i vreme! - našali se Ahemu razmenivši značajan pogled sa
Zenobijom. - Ali, možda i jesi u pravu da je ovo čudo u koje više nismo
verovali.
Ne odgovorivši, Zenobija oprezno pomazi detinju glavu.
Kada se, onoga dana, vratila iz kuće hrišćana, Ahemu ju je dočekala sa
silnim zamerkama. Gde je išla u takvom stanju? Zar želi samu sebe da
ubije?
Ali, Zenobija se samo srušila na krevet ne slušajući je. Kada je
Egipćanka uveče došla da je previje, od iznenađenja je izgubila moćgovora.
Rana više nije krvarila. Gnoj se beše povukao, a sa njim i crvenilo kože,
ostavivši za sobom svež i potpuno čist rez.
- Koga si videla? - upitala ju je Ahemu.
Zenobija nije odgovorila. Sutradan ujutru, više nije bilo mesta za
sumnju. Rana se zaista zatvarala. Po prvi put, nakon nekoliko meseci,
Zenobija nije bila na strašnim mukama.
Nakon što joj je namestila lagan zavoj, jer rana više nije zahtevala
dodatno premazivanje pomadama, Ahemu klimnu glavom,
- Bila si kod hrišćanina, zar ne? Kod onog koji je preživeo vatru i sada
više nema lice...
Najednom je ućutala, ne ispuštajući Zenobiju iz vida. Ona se priseti
Ofalinih reči i pretnji te, u trenutku, sve shvati. Havad je još uvek u životu,
doduše, sa drugim imenom i licem.
Ostale su, u tišini, jedna naspram druge, sa istim strašnim mislima.
Zatim je Egipćanka široko razmakla ruke i, po prvi put, nakon mnogo
godina, snažno zagrlila Zenobiju, kao nekada, kada je ova još bila dete.
Nešto kasnije je, upotrebivši lažno nemaran ton, izjavila da je
hrišćanin iz donjeg grada poznat u čitavom Emezu, pa čak i u palati.
 - Za njega kažu da čini čuda sa svakim svojim udisajem i izdisajem i
da prvenstveno pomaže ženama i deci. Još tvrde da ima svog Boga u ruci.
Videvši da Zenobija nema nameru da bilo šta doda ili objasni, ona
samo uzdahnu:
- Uostalom, nama je bitno da tvoja rana napokon zaceli i da više ne
patiš.
Bila je u pravu. Trag od persijskog gvožda je polako bledeo, a njene
patnje će se uskoro pretočiti u sećanje. Ali, na njoj se pojavila jedna nova
zjapeća rana koja nije bila od krvi i mesa. Ona ju je sada bolela isto kao i
prethodna. Međutim, ona nije prekidala dah i zadavala vrućicu već je
naprotiv, napadala strpljivo i tiho poput zmije. To prepredeno zlo je čučalo
u prikrajku i čekalo trenutak nepažnje da zaskoči i užasne svoju žrtvu.
Zenobiji je bilo jasno da je od tog zla neće osloboditi ni jedno čudo.
- Tužna si? - upita je Dina.
- Nisam! - lagala je Zenobija. - Nisam! Baš naprotiv. Srećna sam i
zbog tebe i zbog sebe.
Ona prisloni Dininu ruku na usne te, isprepletenih prstiju, pomazi
bucmastu bebinu bradu.
- Njegovo veličanstvo će ga nazvati Vabalat, po svom ocu. On će
jednoga dana postati kralj a ja ću za njega osvojiti kraljevstvo, veliko koliko
i Rimsko carstvo.
Dina se nasmeja zajedno sa kraljicom. Međutim, Ahemu je i dalje
ćutala.
- Da li ti to misliš ozbiljno? Ponovo ćeš ratovati? Zar ti nije bilo
dovoljno?
Zenobija pokuša da se na to nasmeje i našali ali joj glas zadrhta.
- Dadiljo, ja sam Alat. Prečesto zaboravljaš na to. Njena sudbina je da
predvodi vojnike.
Ona podiže dete i prisloni majušnu glavu na svoju.
- Sada imam razlog više. Osvajanja Odenata i Zenobije će učiniti
slavnim Vabalata.
Upravo to je i rekla njegovom veličanstvu kada je došao da ih poseti.
On je zateče u krevetu, sa detetom na grudima. Možda je i bio iznenađen
što ne vidi pravu majku ali se ipak povinova ne trepnuvši. U pratnji Nurbela
i nekoliko slugu, on nespretno pokaza svu svoju dirnutost i oduševljenje.
On ispruži ruku kako bi dodirnuo čelo svog sina ali se uplaši Vabalatovog
sitnog lica te se trže uz osmeh.
 Zenobija izjavi:
- Za nekoliko dana ću opet moći da navučem oklop. Krenućemo u
pohod na Persijance i oteraćemo ih na drugu stranu reke. Naš sin zaslužuje
kraljevstvo veće od svih do sad. Uz tee sam, Odenate, i učiniću sve da se
naš bojni poklič čuje deko.
Bez uzbuđenja, njegovo veličanstvo joj poljubi čelo. To je bio prvi
poljubac koji je sebi dozvdio i prvi na koji je ikada pristala.
Vabalat je opijen mlekom spavao, čvrsto priljubljen uz majčine grudi.
Zenobijaje posmatrala majku i sina.
Ona požele da ga, čim malo poodraste, odvede na jezero Nebeskog
poljupca. Ta misao je najednom rastuži. Ona zver joj je sada izjedala dušu i
zadavala strašan bol.
Svaki put kada bi pomislila na jezero, setila bi se Havada koji je postao
Simon hrišćanin.
Upravo ta pomisao na laži je najviše ljutila Simona, čoveka koji je
izdržao vatrenu stihiju radi svog Boga, i koji nije ustuknuo pred Rimljanima
boreći se za istinu. Ona je pak bila satkana samo od laži. Nien sin, uistinu,
ne beše njen, kao što ni muž ne beše njen. Rodila ju je jedna žena koja je
umrla na porođaju, a ne Balaminova zvezda kako misle mnogi lakoverni.
Balamin joj je odavno okrenuo leđa. Još u Dura Europosu Bogovi su
izabrali Havada, a Simon je izabrao jednog Boga kako bi mu bio draži i
bliži!
Njoj, Zenobiji je preostajala samo jedna istina koja se ticala njene
hrabrosti i strela na bojnom polju. Zahvaljujući pobedama, ona je postala
Alat. Rat će učiniti da zaboravi na ružo Havadovo lice i Simonov prezir.
 Treći deo
Vreme ubica
267 - 270. godine posle Hrista
 19

ANTIOHIJA

Dete je posmatralo meandere Oronta koji su se pružali sve do grada

Antiohije. Na reci je bilo mnogo čamaca mada ni jedan ne beše vojni. Još
manje je moglo da se pomisli da je u pitanju neka od kraljevskih lađa sa
svojom bučnom i veselom posadom.
Velelepnih povorki nije bilo ni na stazi popločanoj mermerom koja se
prostirala duž reke. Taj put je krasilo na hiljade stubova i statua koje su po
njemu bacale čudesne senke. Naizmenično su se pojavljivali čas pešaci, čas
zaprežna vozila. Ali, to su bili samo obični trgovci, putnici ili seljaci. Čak
su i mali karavani kamila sa raznobojnim samarima bili samo obični
karavani.
Detetovo razočaranje se pretvori u mržnju. Ono udari nogom o zemlju
te se okrete ka Dini i povika:
- Bila mi je obećala! Ona je lažljivica. Nisu došli!
Dina se umirujuće nasmeši.
- Mili, budi strpljiv. Doći će.
Ona ispruži ruku da ga pomiluje ali je dečak besno odgurnu. On zatim
izvadi iz pojasa mali nož sa sečivom jedva nešto dužim od dlana. Dečak
beše veoma ponosan na ovaj očev poklon. U nekoliko zamaha, on poseče
cvetove purpurnih i belih dalija koje su rasle uz samu ivicu vrta, na
brežuljku, sa koga se pružao najlepši pogled na Antiohiju.
Dina ga nežno izgrdi.
- Vabalate! Nemoj uništavati cveće! Majka će se ljutiti!
- Baš me briga! Sve ću ih iseći, pa neka zna...
Suze su potekle niz dečakovo lice.
- I ti si nevaljalica - reče drhtećim glasom. - I ti si me lagala!
Dina čučnu i oduze mu maleni nož.
- Anđele, smiri se. Povredićeš se.
- Ja nisam anđeo! Rekla si mi da će doći za moj rođendan To je danas!
- Vabalate, tek je jutro - usprotivi se nežno Dina. - Oni moraju da
prevale veliki put od Tarse.
- Nije istina. Moja majka ima brzog konja. Ponekad, čak ni otac ne
može da je stigne...
 - Onda ga ona sigurno čeka kako bi zajedno došli - odgovori Dina
smejući se.
Ona ustade držeći, sve vreme, dečaka za ruku. Krenuše ka drugom
kraju vrta da se zabave. Dina mahinalno baci pogled da proveri prisustvo
stražara. Kao i uvek, oni su stajali na vratima koja su vodila u ženske odaje.
Dete, ne želeći da je prati, pokuša da se otrgne.
- Vabalate - ponovi Dina, - znaš da tvoji roditelji uvek ispune
obećanje. Doći će pre mraka.
- Trebalo je već da budu tu! Moj rođendan je počeo u zoru!
Ona primeti, u desnom ćošku vrta, između dva grma hibiskusa, smeđu
senku, neko platno. To je sigurno bio nečiji ogrtač ili pojas koji su baštovani
zaboravili. Moraće kasnije da im skrene pažnju jer Zenobija ne voli
neurednost.
U daljini se začu rog.
Tri duboka tona su označavala dolazak njegovog veličanstva i
Despoine.
- Stigli su!
Dečak se ote Dini. Ona pokuša da ga zadrži, ali odustade videći koliko
je srećan.
- Stigli su! Došli su zbog mene!
Krajičkom oka, ona jasno vide kako se senka, tkanina, šta god da je to
bilo, podiže i poprima ljudsko obličje. Sada je pred njima stajao ratnik sa
crnom bradom i otvorenim ustima bez ijednog zuba. Dina pomisli: "Lice
zla!"
Pre no što je i shvatila šta se dešava, ona povika za detetom. Ona vide
pogled ratnika, njegove ispružene ruke i šake koje se spremaju da nategnu
luk. Čelična glava strele je već bila uperena u detetove grudi. Dina ponovo
kriknu:
- Vabalate!
Nije ni znala a već je trčala. Njeno telo je poletelo, uprkos tunici, velu,
ogrlicama i teškim narukvicama. Ona prekri dete poput ptice, preduhitrivši
odapetu strelu. Kroz glavu joj prolete život i budućnost njenog obožavanog
sina. Ljubavi moja, sine moj!
Oni zajedno padoše na tlo.
Dina oseti malo telo ispod svog, a već u sledećem trenu, strelu koja
zapara njen bok.
 Ona shvati da nikada više neće ustati. Sada više i nije bilo važno.
Dečakovo telo je bilo čvrsto priljubljeno uz njene grudi i stomak. Drhtao je,
ali je bio nepovređen.
- Vabalate!
Dete je, užasnuto, vikalo.
On se pomeri pokušavajući da pobegne. Prikupi snagu i odgurnu
Dinino telo u stranu. Poput vatre, trzaji preplaviše njena bedra. Ona,
razrogačenih očiju, udahnu vazduh poslednji put.
- Ne!
Još uspe da vidi ubicu kako joj se približava.
Ne! Ona to neće dozvoliti! Zverski riknuvši, Dina uhvati dečaka za
nogu i gurnu ga ispod sebe. U bunilu, vide oklop, štit i bljesak mača. Ispusti
poslednji krik.
- Vabalate!
Zenobija kriknu, cepajući svoju svečanu tuniku koja je sprečavaše da
potrči.
Između palminih stabala i belih stabljika jasmina, ona vide stražu sa
okrvavljenim oružjem. Vojnici su nemoćno stajali, izbezumljenog pogleda.
- Vabalate!
Dete je, još uvek, ležalo zgrčeno ispod Dininog tela. Ona ga je, i u
smrti, čvrsto držala uz sebe. Dečak nije uspevao da odvoji pogled od lica
koje ga je posmatralo. Glava mlade žene sa širom otvorenim očima, se beše
otkotrljala nekoliko koraka odatle.
Dečak je drhtao čitavim telom i bio sav crven od krvi. Ubičine noge,
koje su stražari prikovali za tlo, sada su ležale, isprepletene sa Dininim.
Njihova dva tela su ličila na raskomadano truplo neke čudovišne životinje.
- Sine!
Zenobija ga otrže iz naručja mrtve Dine i podiže ga smejući se od
olakšanja.
- Sine, ti si živ!
Dete se otimalo. Želelo je još da posmatra mrtvo tetkino lice. Dečak je
hteo da Dina prestane da zuri u zemlju natopljenu krvlju i da skrene pogled
ka njemu.
Zenobija mu zagnjuri lice u svoju tuniku.
- Ja sam tu, Vabalate. Sine, tu sam.
Najzad, on joj rukama obgrli vrat i zajeca.
 Ahemu se pojavi na vratima vrta. Ona dotrča raširenih ruku. Iza nje se,
sav prebledeo, pojavi jedan Nurbelov poručnk i reče:
- Despoina! Despoina... Njegovo veličanstvo!
Nurbel je, na kolenima, nečujno plakao.
U naručju je držao glavu Velikog Odenata. Njegove suze su se mešale
sa krvlju koja je pokuljala iz presečenog vrata njegovog voljenog kralja. On
ne podiže pogled u trenutku kada Zenobija žurno utrča u prostoriju. Nurbel
se osvesti tek kada ona kleknu uz nepomično telo njegovog veličanstva.
Tada vide na njoj okrvavljenu i iscepanu tuniku.
- Zar su i tebe pokušali da ubiju?
- Ne mene...
- Dete?
- Vabalat je živ zahvaljujući Dini koja se radi njega žrtvovala.
Ona dohvati ruke Velikog Odenata. On je sada delovao mnogo manji i
lepši nego kada je bio živ. Ona zagnjuri lice u njegove mrtvedlanove.
- Mužu moj!
Besni jecaji joj zaparaše grlo. U njoj se javi želja da ga obaspe rečima
ljubavi i da mu prizna naklonost koju je već dugo osećala.
Ovaj čovek je verovao u svaku njenu reč i nikada se nije usprotivio
njenim upornim hirovima. On ju je jedini smatrao sebi ravnom. Zenobija
ga, po prvi put, prekri svojim telom i obasu ljubavlju i poljupcima koje mu
je do tada uskraćivala.
- Voljeni - reče šapatom, naslonivši glavu na njegovu zjapeću ranu na
vratu. - Ah, ti veliki nežni mužu koji si me voleo više no što sam ja samu
sebe volela! Pristao si čak i na nametnuto Dinino telo!
Sada je sve bilo uzaludno. Bogovi su uzeli ljubavnike. Mržnja ih se
dočepala ostavljajući, osvete radi, Zenobiju samu.
Oko njih se već beše okupila gomila sveta. Kraljica ustade i glasno
izjavi:
- Veličanstvo, tvoj sin će jednog dana biti najveći vladar. Tvoja smrt će
biti njegova moć, Veliki Odenate. Zaklinjem se svečano nad tvojom krvlju
koja u suzama teče niz moje lice. Pamtiće te vekovima.
Ona se osloni na Nurbela koji joj pomože da se pridigne. Tek tada oseti
prisustvo ubica u prostoriji. To su bili palmirski ratnici preobučeni u
trgovce. Iako do pola zamaskirano, Zenobija prepoznade jedno lice.
- Hajran! Mogla sam da pretpostavim!
 - Pobedio sam, devojko iz pustinje! - zacereka se Hajran pre nego što
ga stražari ućutkaše. - Ti si ubila moju tetku i moje prijatelje! Ovo je
najlepši dan u mom životu!
- Naravno, on je krivac za sve - zagrme Nurbel. - Od onog dana kada
sam dopustio tom psu da napusti grad, znao sam da će da počini neko
zlodelo. Rekao sam njegovom veličanstvu da nije trebalo da ga ostavimo u
životu!
- Sada je gotovo. Ubiću ga! - prošišta Zenobija dohvativši stražarev
mač. Oštrica je već visila u vazduhu iznad Hajranove glave kada joj Nurbel
zadrža ruku.
- Despoina, nemoj...
Zenobija se opiraše kao da ga ne čuje. Nurbel ne dopusti da zamahne i
primora je da ga pogleda.
- Ja sam kriv što je njegovo veličanstvo stradalo. Trebalo je da ga
bolje pazim. Ja ću obaviti pogubljenje i poslati ovog čoveka u pakao gde i
pripada.
Ona ustuknu jer vide na Nurbelovom licu svoj bes i tugu.
- Nikada ti nisam ništa tražio, kraljice Palmire - prošaputa on. - Ti znaš
da ti ja pripadam, ali danas mi učini.
Ona samo trepnu. Pomislivši da pristaje, Nurbel je pusti. Istog trena,
Zenobijina ruka munjevito skliznu ka Hajranovoj vilici koju sečivo
prepolovi. Čovek se sruši, bolno jauknuvši. Sve se završi smešnim
klokotanjem iz njegovog grla.
Zenobija baci mač Nurbelu pred noge.
- Sada je tvoj.
Te večeri, u Antiohiji zabraniše sva svetla, slavlja i zadovoljstva.
Gorele su samo vatre u hramovima u koje su ožalošćeni ljudi hrlili noseći
darove.
U mrkloj noći su svi mogli da čuju krike sina koji je ubio svog oca.
Nurbel je dugo mučio Hajrana lomeći mu jednu po jednu kost u grudima.
Želeo je da ga sa svakim otkucajem njegovog srca kazni za izdajstvo.
Nakon mučenja, prenesoše ubičino telo pred veliki amfiteatar gde ga
natakoše na kolac.
Svi građani se tu okupiše da izraze svoje negodovanje, da ga kamenuju
i gađaju blatom njegovo izranjavljeno telo. Tek u zoru, sa prvim zracima
sunca, bogovi pristadoše da mu otvore vrata svog pakla.
 20

SINGIDUNUM, DUNAV

Aurelijan je stajao na vrhu malog utvrđenja i posmatrao obalu Dunava.

Pre dvadeset i sedam godina je, na ovom mestu, sa samo tri stotine
legionara, desetkovao varvare.
Veliki grad se danas prostirao na tom širokom zavijutku gde je, nekada
davno, struja nakon bitke nanosila leševe i olupine brodova u plamenu.
Reka je bila ogromna i činilo se da njom teče ona istanatmurena i siva voda.
Međutim, vodeni tok je sada bio ispresecan branama jedne luke u koju su
pristajali veliki trgovački brodovi. Zidine grada su se protezale duboko u
polja, brišući sećanje na vojnike koji su jednom tu došli da umru sa
osmehom na usnama.
Prošlo je dvadeset i sedam godina! Međutim, Aurelijan se još uvek
seća povika varvara zahvaćenih vatrenom stihijorn. i pobedničke pesme
svojih legionara koji su, po prvi put, uzvikivali njegovo ime. Dvadeset i
sedam godina!
Sve je bilo drugačije ali, u isto vreme, tako isto kao nekada.
Singidunum je postao grad. Već deset godina, mnogo manje brodova je
pristajalo u luku. Ovih poslednjih meseci, njihov broj se naročito smanjio.
Svi brodari iz Mezije ili Germanije su se plašili ponovne racije varvara.
Hiljadu puta poraženi, Goti ili Alamani, Roksolani ili Jazigesi,
neprijatelji Rima su se opet iznova rađali. Doduše, sa drugim jezikom i
oružjem ali sa uvek istim i nezasitim žarom da osvoje Rim. A on, on se
uvek vraćao u iste vojne logore i obilazio iste frontove, kako bi bodrio
legionare i po stoti put otpočinjao iste bitke. Pobeđivati, i opet pobeđivati,
iako te pobede nikada do kraja ne zbrišu neprijatelja sa lica zemlje.
Tome nije bilo kraja a Rim je posustajao poput predugo progonjene
zveri.
Ah, zar su bogovi mogli da ih se odreknu više od ovoga?
Aurelijanu se činilo da sa rekom i kišnim kapima nečujno otiče i krv
iznurenog Rima
Sve gušća magla je kvarila pogled na udaljenu, suprotnu obalu reke. I
to ga, još jednom, podseti na ono jutro pred okršaj sa varvarima, kada je
magla potpuno pomutila vidno polje. Aurelijan samom sebi prebaci na
pesimizmu.
Uostalom, i tog dana, dok su čekali neprijateljsko nadiranje, on je
sumnjao da će ga Mitra i Sol-Inviktus prepustiti sudbini. Međutim, bogovi
ga tada nisu napustili, kao što ga ni kasnije nisu napustili, prilikom svih
okršaja koji su usledili.
- Vođo...
Iz razmišljanja ga trže glas jednog tribuna.
- Najavljujem dolazak prvog sekretara. Njegova prethodnica je upravo
prošla kroz tajni prolaz.
Nestrpljenje koje je Aurelijan osetio pre tri dana, zbog najavljene
Pulinijeve posete, sada ga ponovo obuze i rasprši svu melanholiju. Dolazak
prvog sekretara senata, Pulinija, starog sedamdeset pet godina, na daleke
obale Dunava, je možda bio znak da se Rim napokon budi iz svoje
učmalosti.
Za šest godina, koliko se nisu videli, Pulinije je izgubio svu svoju kosu
i zube. Sada nigde nije išao bez krznene kape postavljene kožom i dodatno
ukrašene kićankama. Jedna od njih je imala na sebi profil Avgusta
Valerijana, za koga se, prema pričama koje su ponekad stizale iz Persije,
govorilo da je još uvek u životu.
Aurelijana je veoma potresla Pulinijeva bolešljivost i velika slabost.
Njegove ruke i lice bejahu prekrivene voštanim tkivom a činjenica da je još
bio u mogućnosti da se kreće je predstavljala pravo čudo. Skoro sve vreme
su ga, zbog iznurenosti, prenosili sa stolice na stolicu. Na njemu je jedino
pogled bio onaj stari, ironičan i pronicljiv.
Dok je grdio svoje robove zahtevajući da ga podignu sa ogromnih
jastuka koji su prekrivali vozilo, on pogodi Aurelijanove misli. Suvo se
nasmeja i reče:
- Znam! Loše izgledam dečače. Ali, veruj da to nije samo zbog
napornog puta. Srećan sam jer bar nemam kugu!
Dok su ga sluge pažljivo spuštale na stolicu postavljenu baldahinom,
on uhvati Aurelijana za ruku.
- Vođo, ti ne možeš da zamisliš šta se dešava. Kuga je svuda. Baš
svuda! Šest dana nisam ni odškrinuo prozor na mojim kolima!
On ponovo zastade te se veselo nasmeja.
- Ali budi bez brige. Ne umirem od kuge već od starosti!
U šali, on, da bi se dokazao, udari po leđima najbližeg roba.
 - Aurelijane, da li imaš neku toplu sobu za mene? Sanjam o tome čitav
put. Leto se bliži kraju a ja se smrzavam... Potrebna mi je jedna dobro
zagrejana prostorija da napokon zaboravim ovu prokletu kišu.
Nešto kasnije, pošto mu je želja ispunjena, posluživši se mlekom i
kajganom, on blaženo zatvori oči i razvuče otvrdle usne u osmeh.
- Dečače, sada me ostavi da dremnem par sati pa ćemo onda pričati.
Dok je osmeh zadovoljstva otkrivao njegove ružičaste desni, on
dodade:
- Znam da jedva čekaš da čuješ šta imam da ti kažem. Svečano
obećavam da neću umreti u snu i da ću ti sve ispripovedati nakon što se
probudim.
Usred noći, dok je ceo logor spavao, on naredi da pozovu Aurelijana.
Udobno zavaljen u krzna na krevetu, Pulinije ga osmotri i reče:
- Dečače, ni ti ne izgledaš najbolje a starost, u tvom slučaju, ne može
da ti posluži kao izgovor.
- Malo je razloga za dobro raspoloženje, sekretaru. Nadam se da će
tvoj dolazak bar nešto izmeniti.
Pulinije ponovo baci na njega pogled pun podsmeha.
- Što se ostalog tiče, ništa se nisi promenio. Još uvek se držiš svog
vojničkog stava.
On izvuče, ispod pokrivača, smršalu ruku i uperi prst u zid.
- Pre no što otpočnemo, smemo li ovde govoriti?
Aurelijan pokaza na desetine baklji i lampi koje su osvetljavale sobu.
- Sami smo. Svi u logoru spavaju.
- A zidovi?
- Pulinije, načinjeni su od kamena
- Kamen je ponekad porozan, pogotovo kada je osoba koju poznaješ u
pitanju.
Aurelijan ironično podiže obrvu. Pulinije klimnu glavom i reče:
- Nemoj me držati za staru budalu! Ja, za razliku od tebe, odlično
znam o čemu pričam. Šta misliš, zbog čega sam prevalio hiljade milja bez
obzira na moje zdravstveno stanje?
On zapovednim pokretom brade pokaza na vrata.
- Proveri da li poznaješ stražare u hodniku.
Nakon što je Aurelijan izdao naređenja i odabrao stražu, Pulinije ga
ponovo obazrivo osmotri.
- Veliki vođo, Lucije Aurelijane, više nisi ljut na mene?
 - Nikada nisam ni bio, prvi sekretaru.
- Ah! Onda mora da si se dobro pretvarao! Ja se odlično sećam kada si
napustio moju kuću u Rimu bez pozdrava i reči zahvalnosti... Bio si besan
kao ris.
- Ništa me više nije zadržavalo u Rimu. Zar se ne sećaš da sam ti pisao
i zahvalio se tim putem?
- Primio sam jedno kratko pismo a, zatim više ni jedno.
- Ja ništa nisam zaboravio, sekretaru. Ni tvoju pomoć kada mi je
majka bila na umoru, ni tvoje savete. Tražio si od mene da se složim sa
Cezarom i ja sam te poslušao. Niko ne bi imao koristi od mog javnog
priznanja u Rimu te sam odlučio da dođem ovde.
Pulinije se složi pokazujući svoje ogoljene desni.
- Znam. Znam šta je sve preživeo tvoj ponos i koliko te je sve ovo
koštalo. Ali, veruj mi dečače, zaista mi je bilo krivo nakon one strašne
svađe sa tvojom sestrom i tvojim legatom. Patio sam gledajući vaše
razdvajanje...
Aurelijanov pogled ga podstaknu da nastavi. Njegova glava,
prekrivena kožnom kapom, se malo zatrese dok je mršavom rukom pravio
pokrete kao da tera dim.
- Dobro, ostavimo sada prošlost. U pravu si. Zaboravimo. Bitno je da
se ja nisam promenio. Svih ovih godina koliko se nisi pojavljivao u senatu, j
a sam tvoje ime izgovarao svaki put kada bih otvorio usta... On zastade,
namrštenih obrva, te kažiprstom ponovo pokaza na vrata.
- Da li si siguran?
- Potpuno.
- To nije dovoljno!
On, još jednom, pažljivo oslušnu, te slegnu ramenima.
- Imaj u vidu da ono što ću ti danas reći ne potiče samo od mene. Kroz
mene ćeš čuti i glasove Klaudija, Probusa, Karusa i Dioklecijana. Svi oni su
po moći tebi ravni. U ime senata te posthumno pozdravljaju Flavije
Antiohijan, Pomponije Basus i Virije Orfitus.
On ponovo zastade da udahne vazduh, te mirnije nastavi:
- Ti znaš zašto nisu mogli da me prate. Mene smrt više ne plaši. Da
skratim priču: došlo je tvoje vreme. Ne možemo više da trpimo Galijenove
promašaje. On ućutkuje sve one koji mu se ne dodvoravaju i nipodaštava
senat. Niti koga sluša, niti želi da čuje iako odasvud sevaju pretnje. Gali,
Iberi, Afrikanci! Svi oni strašno buče i proglašavaju Avguste koji su do juče
prodavali smokve ili se nalivali pivom. Kuga i siromaštvo haraju.
Novac koji je do pre pet godina vredeo dve mere zlata sada, u
najboljem slučaju, vredi jednu! I evo, stigosmo do poslednjeg Galijenovog
poklona: inkvizicija svega i svakoga. Galijen zaviruje čak i u naše nužnike
ne bi li otkrio neko sakriveno blago ili pak zaveru. Aurelijane, vreme je.
Potreban nam je novi Avgust. Jedino ti možeš da nas izvedeš na svetlost.
Samo ti.
Aurelijan je sve vreme stajao dok je slušao Pulinija. Sada se primora
da kruži po sobi. Najzad, reči su bile izgovorene!
Uprkos groznici koja se širila njegovim telom, on odgovori, što je
mogao mirnije:
- To i nije neka novost za mene, sekretaru. Međutim, mi smo se složili
da se neću suprotstavljati Galijenu i rušiti naše carstvo. Ja se toga i dalje
držim. Ako bismo i okrenuli legije protiv Galijena, varvari bi se veoma brzo
dokopali naših graničnih prelaza.
- Prestani da se vrzmaš - zakuka nestrpljivo Pulinije. - Vrti mi se u
glavi od tebe. Moram da ti kažem da se sada sve promenilo. Sve je
drugačije, i ja sam se zbog toga odlučio na ovaj put. Kada sam napustio
Rim, Galijen je, trijumfujući na Forumu, naredio defile od dvadeset hiljada
persijskih zarobljenika. Kralj i kraljica Palmire - sećaš se one kraljice u
crvenom oklopu? - su pobedili Šapura. Lepa i veličanstvena pobeda, kao što
smo i očekivali. Nizibis, Karhes, Tarse, Ktezifon, Babilon... Odenat i
Zenobija su osvojili sve što im je bilo na putu od Kapadosa do Eufrata.
Priča se čak da su u Ktezifonu pobili mnoštvo ljudi. Bogovi su i njima i
nama bili naklonjeni! Odenat nam je i dalje veran, što je za nas sreća koja
se retko dešava. Povrh svega, svi vojnici obožavaju kraljicu Palmire, kao
što ovde obožavaju Dianu, Junonu i Veneru zajedno...
Pulinije zastade da se odmori. Zatim, baci letimičan pogled na ulazna
vrata.
- Dobro - nastavi on coknuvši jezikom, Galijen je bar bio dovoljno
razuman da nagradi Odenata zvučnom titulom i da ga prozove, ako me
sećanje ne vara, Velikim spasiocem i obnoviteljem Istoka. Takođe mu je
dodelio i deo vlasti nad tim lepim oblastima i na taj način izbegao
proglašenje još jednog lažnog Avgusta. Da zaključimo, bitno je da se
Carstvo održalo na Istoku i da više nemamo razloga za brigu.
 - Drago mi je što je sve ispalo dobro na Istoku, ali na Dunavu, ili
poviše, na Rajni, situacija je potpuno drugačija.
- Kada me ne bi stalno prekidao, možda bi i čuo šta imam da ti kažem.
Mi ne želimo da okreneš legije protiv Galijena, niti da napustiš granice radi,
kako ti kažeš, časne pobede.
Pulinije ućuta. Ostavio je, na trenutak, Aurelijana da dobro odmeri ono
što je upravo čuo, a zatim, klimnuvši glavom, nastavi:
- Vođo, ti moraš lično da smakneš Cezara.
To su, znači, hteli od njega. Da ubije Galijena.
Klaudija je to oduvek želela. Ali, on je sa sestrom raskrstio, i ostavio
Ulpiju da potpuno poludi sama u Rimu, upravo da bi izbegao to
krvoproliće!
- Mi ćemo svi biti uz tebe - šaputao je Pulinije, i to ne samo na rečima.
- Svi smo se svečano zakleli pred Mtrinim oltarom da ćemo te slediti.
Aurelijan ne odgovori. Pulinije podiže pehar.
- Naspi mi piće. Grlo mi se osušilo od silne priče.
Aurelijan mu nasu toplo vino sa medom.
- Avgust Valerijan nije mrtav - primeti on. Ono što važi za Galijena,
važi i za mene. Dokle god Valerijan živi, Rim neće imati drugog Avgusta.
- Ah! - iznervira se Pulinije prosuvši malo vina. - Kako možemo znati
da je živ?
Kao da ga na trenutak obuze kajanje, te on, u znak poštovanja, ovlaš
dodirnu Valerijanov lik na svojoj kapi.
- Jadnik - promrmlja napokon sekretar. - Šapurov otirač! I to u
njegovim godinama! Kakav užas! On zasigurno više nije živ! Jer, kako bi
sve to preživeo? Ne misli više na njega. Senat će se za sve pobrinuti.
Odavno su spremili zakon za ukidanje Valerijanove vladavine. Naši
prijatelji će ga, na Cezarevu radost, sa velikim zadovoljstvom izglasati.
Aurelijan ga je posmatrao dok je ispijao vino.
- Potrebno mi je nekoliko dana da razmislim. Znaš da mrzim ubice.
Pulinije, ja sam ratnik! Borim se časno i priželjkujem smrt neprijatelja
koliko i on moju.
- Galijen je pokušao da te ubije. Zar je moguće da si zaboravio?
- Ja njemu nikada nisam poželeo smrt.
- Znam - uzdahnu Pulinije. - Ah, znam! Ti čekaš da bogovi sve obave
umesto tebe. Tvoj ponos je zaista zastrašujući!
Aurelijan se čudnovato osmehnu.
 - Zar ti to nikada nije palo na pamet? Počev od Trajana, svi oni koji su
ubili da bi postali Avgusti, su na kraju i sami ubijeni. Možda bogovi baš i ne
vole ubistva? Velika je čast poginuti za Rim na bojnom polju, a krajnje
ništavno izgubiti život od ruke izdajnika.
Pulinije ga, iznenaden, osmotri, ponovo razvukavši svoje ogoljene
desni.
- Upozorio sam ih i rekao sam im: Lucije Aurelijan je takav da ga
uvek moraš ubeđivati, pa čak i kada mu nudiš ono što najviše priželjkuje!
Veliki vođo, razmisli, ako hoćeš, ali nemoj preterivati. Ja ću ti, u
međuvremenu, dati poslednji savet. Dečače, pomiri se sa onima koji te vole.
Pozovi tvoju sestru Klaudiju i prijatelja Maksima. Znam da se više ne ljutiš
na njih.
Aurelijan je stajao potpuno ukočen, ne odgovarajući. Pulinije klimnu
svojom sedom glavom i uz osmeh dodade:
- Vidim da se ljutiš. Sigurno misliš da se mešam u stvari koje me se ne
tiču? Možda i jesi u pravu. Strašna sam kuna, ali sam uz to i prestar. Isuviše
sam blizu smrti da bi me tvoj natmureni stav iznenadio. Zato, poslušaj me.
Pomiri se sa Klaudijom i prefektom Maksimom. Takođe, ne zaboravi na
svoju sirotu ženu Ulpiju... Više nemaš razloga da je ne pozoveš sebi. Nju je,
u samoći, prošla ona čudna opsesija. Pre mog odlaska sam se sa njom
susreo i vodio veoma prijatan razgovor. Uveravam te da je pričala razumno
i da prema tebi gaji ista osećanja kao i ranije. Da, kojim slučajem, nisam
strahovao od kuge, i drugih poteškoća na putu, sigurno bih je poveo sa
sobom. Uz Avgusta je uvek i njegova supruga, čak iako ne može da mu
podari decu.
Aurelijan se samo okrete, ne odgovorivši, i krenu ka vratima. Videvši
to, Pulinije žurno dodade:
- Sačekaj! Ne odlazi! Još nešto moram da ti kažem...
Stari sekretar koji je uvek bio spreman na razgovor, najednom ostade
bez reči. On zbunjeno skrenu pogled u stranu.
- Dečače, bi li mi učinio uslugu?
- Tvoji saveti su za mene dragoceni. Rado ću učiniti sve što je u mojoj
moći.
Aurelijan je nastupao ne skrivajući svoju hladnoću i ironiju. Pulinije na
sve to ne obrati pažnju već dodade:
- Ne želim da se vratim u Rim. Moja kuća je lepa ali ja bih okončao
svoje dane u njoj okružen robovima i dosadnim moljakanjima. Slažeš se sa
mnom da bi to bio strašan kraj, zar ne? Da skončam bez ijednog dragog
lica?... Ovde, uz tebe, osećao bih se kao uz sina.
Aurelijan je oklevao. Da li je Pulinije iskren ili je ovo njegova
poslednja laž? Dok je gledao to zabrinuto i bespomoćno lice, iznenada ga
preplaviše osećanja.
- Pulinije, ostani uz mene koliko god želiš. Ja nisam zaboravio da si
mi pomogao kada je majka umirala.
- Ah, videćeš - odgovori sekretar uz uzdah olakšanja, - neću ti predugo
smetati. Čim postaneš Avgust, otići ću vesela srca.
 21

ANTIOHIJA

Na trenutke, dete bi naglo zadrhtalo. Trzanje je počinjalo u predelu

stomaka a završavalo se na usnama. Zenobija ga je čvrsto privijala uz grudi,
i spuštala na čelo poljupce koji nisu mogli da ga umire.
On još jednom postavi pitanje, koje od prethodnog dana nije prestajao
da ponavlja:
- Znači, neću ih više videti?
Svaki put, Zenobija bi odgovorila šapatom milujući ga:
- Hoćeš sine, videćeš ih. Oni će te posetiti u snovima i kada budeš
tužan. Pojaviće se onda kada ti budu najviše nedostajali. Oni koji odlaze u
zemlju bogova uvek malo ostaju i sa nama.
Dete je još nekoliko puta upitalo:
- I ti ćeš ih videti?
- Naravno - odgovori Zenobija dok joj se grlo stezalo. - Ja ih već
vidim.
Tog jutra, međutim, ona se najednom ućuta, i ne odgovori na detetovo
pitanje. Vabalat nasluti promenu raspoloženja te podiže ka njoj zabrinut
pogled.
- Ti si veliki dečak. Ti si princ - pokuša da mu objasni Zenobija. -
Prinčevi ne ponavljaju stalno ista pitanja i ne misle sve vreme na svoju
tugu.
Dete skupi usne, te joj, namršten, okrete leđa. Ona vide suze na
njegovim trepavicama.
- Danas je osvanuo važan dan - nastavi ona mirno. - Princ Vabalat će
primiti sve one koji su došli u goste njegovom veličanstvu. Moraš da
pokažeš hrabrost kako bi jednog dana bio mudar i veličanstven poput svog
oca.
Dete nervozno ustuknu, stežući na grudima male pesnice. Zenobija
uvide svoju surovost te mu nežno provuče prste kroz kosu. Ona beše gusta i
oštra, baš kao očeva koju nikada nije milovala.
- Vabalate, načiniću od tebe najmoćnijeg kralja. Bićeš poput rimskog
Imperatora. To je želeo tvoj otac, a ja sam se zaklela da će tako i biti.
Obećavam ti da ćeš zakoračiti u Rim kao pobednik. Ti znaš da ja uvek
ispunim obećanje.
Detetov pogled je lutao po velelepnim antiohijskim krovovima.
Blistavo plavetnilo neba se naziralo između malih stubova od ružičastog
mermera koji su se pružali duž ivice terase. On besno reče:
- To nije istina. Ne ispunjavaš obećanja. Rekla si da ćeš, za moj
rođendan, doći da me probudiš, a nisi. Da si ispunila obećanje, tetka Dina i
otac sada ne bi bili sa bogovima i mogao bih da budem sa njima kada god
hoću.
Zenobija se skameni. Od kada su se desila ubistva, ni jedna suza nije
potekla niz njeno lice. Sada su joj oči izgarale.
Zašto joj se činilo da čuje Simona kroz detetove zamerke?
- U pravu si - priznade ona nakon dugog ćutanja. - Pogrešila sam. Ali
ti moraš da mi veruješ. Ispuniću obećanje. Jednoga dana ćeš ući u Rim i svi
će uzvikivati:"To je najmoćniji kralj, Vabalat, Zenobijin sin!" Najednom
umireni, oni, neko vreme, ostadoše tihi i nepomični.
Do njih su dopirali prigušeni zvuci sa ulice; škripa zaprežnih vozila,
rzanje konja, šaputanje sluškinja i piska lasta koje su se leteći prepirale.
Dete se okrenu ka Zenobiji. On je zagrli oko struka, naslonivši glavu
na njene grudi.
- Baš me briga da li ću biti najveći kralj. Ja hoću da budem kao ti.
Želim da budem veliki ratnik koga se svi plaše i koji uvek pobeđuje. Čovek
je nosio grčku togu sa brojnim preklopima i bio veoma lep. Ispod platna
osrednjeg kvaliteta, naziralo se skladno telo, izvajano igrama i toplim
kupkama. Mladost se još uvek nazirala na tom duguljastom licu sa
markantnim crtama, iako mu kosa beše potpuno seda. Sva mudrost je bila
znalački istaknuta na ovom telu. Zenobiji se svideše njegove ruke, dugačke
i negovane, po svemu sudeći, nenaviknute na teške poslove i rukovanje
oružjem. To su bile prave ruke naučnika ili čoveka od pera. Prijatne, tamno
smeđe oči se Zenobiji učiniše iskrenim.
On se neusiljeno, čak pomalo drsko, pokloni, najpre pred njom, a
zatim, i pred Vabalatom. Ovim naklonom on izrazi svoje poštovanje bez
trunke dodvoravanja.
- Kraljice, ja sam tužan - reče on pridigavši se, na antiohijskom jeziku.
- Ove okolnosti me čine nesrećnim. Moja sreća bi bila bezgranična da
je sada pored tebe i Njegovo veličanstvo. On me je želeo u svojoj službi i ja
sam, iako nevoljno, morao da napustim Atinu, jer je to za mene bila velika
čast.
- Smrt Njegovog veličanstva nas je sve zavila u crno - odgovori
Zenobija na grčkom. - Međutim, ove okolnosti ništa ne menjaju, učitelju
Lonžene. Princ Vabalat je zašao u godine koje od njega zahtevaju da nauči
da postane čovek i kralj. Moj muž je odredio tebe da mu preneseš svoje
znanje i mudrost. Čak sam i ja pročitala neke od tvojih knjiga o lepoti i
moći. Volela bih da moj sin učeći od tebe, jednog dana, postane osoba koju
će poštovati i voleti. Za Palmiru bi bila velika čast da prihvatiš ovaj posao.
Lonžen se malo zacrvene, da li zbog hvale ili maternjeg jezika na
kome mu se kraljica obratila, to niko nije znao. On baci pogled na
šestogodišnjeg dečaka, u tunici sa veoma širokim pojasom, koji ga je već
odmeravao, sa kraljevskom nadmenošću. Na prvi pogled mu se ne svidi.
Da su okolnosti bile drugačije, Zenobija bi, na ovo odugovlačenje,
zasigurno uzvratila ironijom. Ovaj put, ona ljubazno sačeka odgovor,
primetivši da joj lice grčkog mudraca, sa svojim pravilnim usnama i
zanimljivim čeonim borama, na neki neobičan način, prija. U trenutku, on
joj je pružio mir i poverenje koji su joj, ovih nekoliko dana, veoma
nedostajali.
Mudrac sa lakoćom oseti njen pozitivan stav te ispruži svoju elegantnu
ruku ka detetu i reče:
- Kraljice, rado ću se prihvatiti prinčevog podučavanja ali, tek za
nekoliko godina. Izvini, ali smatram da sam trenutno mnogo potrebniji tebi
nego Vabalatu.
Zenobijin pogled ponovo postade hladan i odsečan.
- Šta želiš time da kažeš?
- Kraljice, želim da kažem da je, trenutno, sav teret upravljanja spao
na tvoja pleća, ne na sinovljeva.
Lonžen ponovo podiže ruku i pokaza na prostor oko njih, kao da se
radi o čitavom svetu, te nastavi:
- Ti si gospodarica, kraljica i boginja kako Palmire, tako i onih
istočnih oblasti koje si odbranila od Persijanaca. I pod šatorima u pustinji, i
u gradovima, ti si svuda Alat. Bogovi su ti pomogli da postaneš crvena
boginja. Međutim, sada moraš da vladaš i da sačuvaš ono što si osvojila. Ja
mogu da ti pomognem.
- U pravu si - priznade ona odsečno. - Sve dok Vabalat ne stasa za
vladara, ja ću biti u obavezi da vršim Odenatovu dužnost. Na sreću,
trenutno vlada mir. Više nemamo razloga da strahujemo od Šapura. On je
toliko slab da ne može čak ni da se odbrani od naroda sa Severa koji ga
stalno izazivaju.
Ona se prezrivo osmehnu.
- Napokon je uvideo ko je Alat.
- U pravu si, kraljice. Tvoj neprijatelj više ne boravi istočno od
Eufrata. On je ovde.
- Zar ovde?
Zenobija se najpre iznenadi, a zatim glasno nasmeja.
- Mislila sam da si mnogo mudriji. Hajran nije više moj neprijatelj.
- Ja nisam mislio na sina njegovog veličanstva već na Rim -odgovori
Lonžen ne vređajući se.
Zenobija podiže obrvu, te baci na njega pogled pun ironije.
- Na Rim? Zar posle svih borbi koje sam uz Odenata vodila kako
bismo podržali Carstvo? Pobedili smo i samog uzurpatora Makrijena! Zar
bi nam Rim, nakon svega, okrenuo leđa? Smatram da govoriš krajnje
nerazumno, učitelju Lonžen.
- Kraljice, Rim nikada nije postupio razumno - odgovori strpljivo Grk.
- Da, kojim slučajem, ovo nije istina, Rimljani nikada ne bi stvorili
tako veliko carstvo koje je i sam Rim progutalo.
- Možda nisi čula da je Avgust Galijen, svoje slave radi, organizovao
defile Šapurovih zatvorenika koje smo mu upravo bili poslali. Bilo ih je
više od sto hiljada. Želeći da nagradi njegovo veličanstvo, Avgust Galijen
ga je prozvao Imperatorom čitavog Istoka.
- Rim voli titule - složi se Lonžen. - Čini se da je latinski jezik, koji ti
znaš kao moj maternji, izmišljen kako bi se njime olako izricale lažne
nagrade i reči savezništva, naravno upućene lakovernima...
Njegova ironija razljuti Zenobiju. Čovek ju je potpuno razočarao.
Uprkos lepoj spoljašnjosti i sjajnoj rečitosti, ona zaključi da je uobražen i
nerazuman.
Ona baci pogled na Vabalata koji se i dalje držao krajnje ozbiljno.
- Učitelju Lonžene, pričaj tako da te razumem. Princ Vabalat neće
imati strpljenja da te sasluša do kraja.
- Kao što si i sama rekla, u Rimu su hiljade persijskih zarobljenika
poslužile Cezaru Galijenu da se proslavi. Tada nije pomenuto tvoje ime, niti
ime tvog muža Odenata. Titula koju je, poput zvečke, Cezar bacio pred
noge Odenatu, sada je još bezvrednija jer nema ko da je nosi. Galijen se
tome nadao sve vreme. Kraljice, Rim je tvoj neprijatelj i upravo ti je to i
dokazao.
- Učitelju, što više pričaš sve manje te razumem. Da li hoćeš da kažeš
da je Cezar...
- ...ubio tvog muža. Jeste, moja kraljice.
Zenobija zadrhta, predosećajući da govori istinu.
- Mi smo uhvatili Hajrana sa nožem u ruci - jedva izgovori ona.
- Za zločin je potreban izvršilac, ne naročito inteligentan. Hajran nije
imao dovoljno hrabrosti i pameti da to sam uradi. Njemu su ponudili veliku
nagradu.
- Nagradu? - prošaputa Zenobija.
Vabalat se promeškolji otvorivši, najednom, širom oči. On zaboravi da
je, do malopre, bio mali kralj. Lonžen ispruži ruku ka njemu.
- Porazmisli, kraljice. Hajran bi danas sedeo na mestu tvog sina, da su
ga kojim slučajem onomad ubili. Upravo on bi me i primio. Poslušao bi,
takođe, sve zapovesti iz Rima, a prema Cezaru bi bio poslušan kao jagnje.
- Ja bih se, u tom slučaju, sukobila sa njim.
- To znači, da bi se suprotstavila Rimu i postala njegov neprijatelj.
Ostala bi sama, bez svojih legija, i bez svih onih oblasti koje si u ime Rima
osvojila. Zar se ne sećaš da su Hajran i uzurpator Makrijen, sve vreme,
radili na tome, dok si ti postajala crvena boginja? Najzad, zar zbog toga nisi
ubila prefekta Palmire?
Zenobija dugo ne odgovori.
- Dobro si upoznat sa stvarima - priznade ona.
- To znanje mora da poseduje čovek koji ti nudi svoju mudrost i
savete.
Najzad, Zenobija ga, veoma zainteresovana, upita:
- Da li sve što tvrdiš možeš i da dokažeš?
- Ukoliko se zajedno potrudimo, doći ćemo do dokaza.
- Tvoj Grk je bio u pravu, i dobro je što ti nudi svoje usluge. On se,
uzgred, ni malo ne hvališe već se, naprotiv, odlično služi svojom glavom.
Trebalo je da pretpostavim.
Iako, naizgled ljutit, Nurbel se zadovoljno smešio.
Zajedno su ušli u podzemne hodnike ispod palate. Najpre su krenuli
memljivim stepenicama oko bunara čije se dno nije videlo iako su stražari
nosili baklje. Pri svakom koraku, Zenobija je osećala kako joj vlažno tlo
klizi pod nogama.
 - Moraš sama da shvatiš - ponovi Nurbel.
Sa tim istim rečima, on je maločas došao po nju.
Zenobija mu beše, nedelju dana ranije, poverila zadatak da prikupi
dokaze koji bi podržali Lonženove sumnje. Nurbel se nije nimalo
začudio.
- Rimljani su uvek bili izdajnici. Njima je to u krvi - dodao je
prezrivo.
- Možda sam ipak bio preblag sa Hajranom i dopustio mu da utekne
kod đavola ne otkrivši sve njegove tajne.
Antiohija je pretražena uzduž i popreko. U starom i novom gradu je
bilo na desetine pozorišta, javnih kupatila, barova i gostionica koji su
pružali utočište brojnim lopovima, prevarantima i ubicama. Svake noći je,
isto toliko, kabarea i bordela otvaralo vrata pesnicima koji su tu dolazili da
se, uz stihove, prepuste zadovolstvu i pijanstvu.
Svi su podrobno ispitani a svaka mušterija je morala da opravda svoje
prisustvo. Luka, brodovi, pa čak i pojedini hramovi, su detaljno pretreseni.
Zabranjen je saobraćaj na svim velikim putevima koji vodeu Dafne i Alep, i
svaki prolaz ka moru i pustinji. Dve noći, niko nije mogao da uđe ili da
izađe iz grada.
Po drugi put nakon Odenatove smrti, grad je bio primoran da se liši
svojih uobičajenih noćnih zabava. Neobično tihe ulice, bejahu osvetljene
samo bakljama palmirskih ratnika.
Najzad zatvoriše, u tvrđavu, nešto više od hiljadu muškaraca. Tu su se,
na gomili, našli lopovi i prevaranti, trgovci iz Egipta i Šaraksa, kao i putnici
koji su, na svoju nesreću, upravo doputovali iz Rima. Pojedini su bili bogati
slobodni gradani, koji se nisu ustezali da otvoreno izraze svoje negodovanje
zbog svega što ih je zadesilo. Naročito su se bunili zato što su ih smestili
zajedno sa gomilom priprostog sveta koji do tada nisu imali prilike da
sretnu čak ni u javnom nužniku. Jadikovke i pretnje su odzvanja.e na sve
strane.
Zenobija jedva da podiže obrvu kada od slugu naču za zbivanja.
- Da li znaš šta tražiš? - samo upita Nurbela.
- Znaću kada ga nađem.
- Učini da to bude što pre jer ćemo, u suprotnom, biti prinuđeni da se
suočimo sa celim gradom.
Kada se traganje okončalo, Nurbel je bio veoma zadovoljan onim što
je otkrio.
 U jednom podrumu, oni nabasaše na nešto slično kavezu za medvede
budući da su na njemu šipke bile veoma debele. Pošto Nurbel odškrinu
rukom uzana vratanca, Zenobija, u pomrčini, jedva nazre obrise majušnog
tela. Pred njima je stajao potpuno nag čovek, sa lancima na rukama i
nogama. Prestravljen, on se, uz zveket metala, baci u stranu i, sklupča,
poput zveri, ispuštajući čudnovate krike i jadikovke.
- Dobro ga pogledaj - naredi joj Nurbel.
Prizor zaista ne beše prijatan. Osoba u kavezu je možda i bila mlada,
ali to niko nije mogao sa sigurnošću da tvrdi jer je bila veoma prljava,
obrijanog temena i potpuno iskrivljenog lica od straha i pretrpljenih
udaraca. Čovek ponovo ispusti one neobične krike mlateći okovanim
rukama.
- Ništa ti neće ispričati - reče Nurbel kroz osmeh. - Rimljani su mu
odsekli jezik što je veoma čudno s obzirom da se radi o glasniku. Mada, i
nije toliko, ako bacimo pogled na njegovo teme...
Nurbel dohvati zatvorenika za vrat i prinudi ga da spusti, sveže
obrijanu, glavu koja je, pri vrhu, bila plava. Primakavši se, Zenobija vide
pravilno ispisane redove.
- Sve je na pravilnom latinskom jeziku, kakvim se i sama služiš -
iznese svoje mišlenje Nurbel.
- Isuviše je mračno da bih mogla da pročitam.
- Ne trudi se, znam to "pismo" napamet:
"Prinče Hajrane, budući kralju Palmire i zaštitniče Istoka, Ovo pismo
je znak poverenja koje ti ukazuje Cezar, kao vrhovni zapovednik Rima.
Došlo je vreme tvoje vladavine. Ako se osmeliš, ruka Rima će te
podržati, a ja ću ti, u svemu, biti prijatelj i saveznik."
Nurbel prstom protrlja jedan deblji sloj kože u obliku crvenog ožiljka
koji je čudno štrčao na samom vrhu zarobljenikovog vrata.
- Ovo je Cezarov pečat.
Zenobija se uspravi, i udalji od kaveza, što zbog strašnog smrada koji
se iz njega širio, što zbog reči koje je upravo čula.
- Učitelj Lonžen je ipak u pravu. Rimljani su zaista naručili ubistvo
njegovog veličanstva!
- Naravno da je u pravu. Ja sam oduvek smatrao da Odenat i ti previše
verujete Rimu.
Zenobija podiže baklju kako bi osvetlila stepenice koje su vodile na
svetlost dana.
 - Šta ćeš da učiniš? - upita Nurbel.
- Odgovoriću Cezaru. Mislim da će ga poruka veoma obradovati.
Lonžen će nam pomoći da je sročimo.
Nurbelov osmeh zablista u tmini.
 22

SINGIDUNUM

Centurion na straži najavi jedno ime. Aurelijan ustade odgurnuvši tako

silovito dva roba koja su ga služila da jedan od njih pade.
- Maksime!
Zbunjenost i sreća istovremeno zablistaše na Aurelijanovom licu.
- Prefekte, napokon si stigao!
Maksim spusti na pod veliku kožnu torbu koju je nosio preko ramena
te skide kacigu. Uvojci, duži no ikada, mu padoše na ramena.
- Naravno da sam stigao, vodo. Dotrčao sam čim sam primio tvoju
zapovest.
Zakoračivši, on raširi ruke i prigrli gole Aurelijanove grudi na svoj
oklop.
- Sedam dana i šest noći sam do smrti terao sve konje do kojih sam
mogao da dođem! Da, to sam ja...
Smejući se, Aurelijan zatraži tuniku, te toplo vino i hranu za prefekta.
Dok se oblačio, Maksim primeti na njegovim leđima rane i tragove
ogrebotina koje su robovi upravo previli.
- Zadobio si ih u borbi?
- Ne, načinio sam glupost - objasni Aurelijan, nemarno se osmehujući.
- Varvari nas trenutno ostavljaju na miru. Ja sam hteo da se razonodim
boreći se sa nedavno uhvaćenom medvedicom. Međutim, njoj su upravo
bili oduzeli mladunče, te nije htela da se pridržava pravila igre! Oni se
ponovo nasmejaše. Previše i preglasno.
- Zasigurno si veoma umoran - nastavi Aurelijan. - Da li želiš da se
opustiš u termama? Krenuću sa tobom...
- Sa najvećim zadovoljstvom, ali kasnije. Moram nešto da ti pokažem.
On se uputi ka kožnoj torbi koju je maločas spustio na pod.
- Bogovi su poželeli da se opet sastanemo - reče on izručivši njen
sadržaj na Aurelijanov radni sto. - I da me nisi pozvao, nakon ove poruke
bih sigurno dotrčao.
Aurelijan se sa gađenjem odmače.
Na stolu je ležala odrubljena glava čoveka, suva poput egipatskih
mumija. Oči i mozak su iz nje bili izvađeni, a koža je prekrivala potiljak,
razvučena kao na dobošu.
Maksim prstom pokaza na istetoviranu plavičastu poruku na temenu.
Aurelijan se naže da osmotri. Ništa ne dodirujući, on pročita Cezarovu
poruku upućenu Hajranu.
Zatim se, bez reči, uspravi. Maksim se, na kratko, zakikota.
- Čini se da je Cezar izumeo nov način da sačuva svoje tajne poruke!
Ovaj glasnik čak nije znao šta mu je ispisano na glavi. U stvari, dve poruke
su u pitanju.
Maksim izvuče iz džepa na svom pojasu smotuljak papirusa, te ga
stavi među zube onog mrtvog čoveka.
- Ovako sam ga pronašao.
Aurelijan uze svežanj iz mrtvih vilica i razmota pismo. Rukopis beše
lep ali je dotična osoba pisala na grčkom a ne na latinskom.
"Cezare, tvoj glasnik je tako dobro obavio svoj zadatak da sada može
mirno da ti se vrati sa odgovorom.
Znaj da kraljica Palmire vlada u Antiohiji i Emezu, te na čitavom
Istoku koji je uspela da preotme Šapuru Persijancu koji drži u
zarobljeništvu tvog oca. Odenatovo ubistvo koje je počinjeno od strane
njegovog sina, a u tvoje ime, mi daje potpunu vlast nad osvojenim
teritorijama. Rim, od sada, više ne predstavlja vrhovnu vlast u ovim
oblastima.
Već koliko sutra će, po želji bogova, sin Velikog Odenata i Zenobije,
princ Vabalat, vladati ptput svog oca.
Zenobija, Despoina Palmire, Basilissa čitavog Istoka."
- Kako si se dokopao ove glave? - upita Aurelijan. Maksim se samo
osmehnu,
- Veoma jednostavno. Jedan tribun iz Antiohije je došao u naš logor sa
kožnim damaskanim sandukom. "Ovo je poklon Cezaru od kraljice
Palmire", izjavio je kratko. Još je dodao da mu je, po strogoj kraljičinoj
zapovesti, naloženo da poklon mora lično da preda osobi kojoj je namenjen.
Ovo me je zainteresovalo, s obzirom da smo, u logoru, upravo bili saznali
za ubistvo kralja Odenata. Zar ti ne deluje neobično da kraljica u žalosti
šalje poklon Cezaru? Palo mi je na pamet da, možda, sama kraljica stoji iza
tog ubistva. Po mom mišljenju, to se potpuno uklapa u njen portret ličnosti s
obzirom na kazivanja ljudi koji su bili u prilici da je upoznaju. Koliko lepa
toliko i okrutna, ova žena vladarka uživa u moći koliko i muškarci.
Maksim zastade nasmejavši se sarkastično.
 - Pogrešio sam. Ja često pogrešim kada su žene u pitanju, zar ne?
Aurelijan ne odgovori na aluziju već hladno strpa glavu nazad u torbu.
- Pulinije je stigao pre nekoliko dana. Ova poruka će ga sigurno
zanimati.
- Cezar je luđi nego što sno mislili! - gunđajući reče Pulinije skrenuvši
pogled sa tetovaže. - Prefekte, spakuj ovaj užas. Nikada mi se nisudopadale
istočnjačke morbidne šale. Ah, kakav kreten je taj Galijen! Svako ubistvo
mora dobro da se pripremi! Eto, sada...
Razvukavši usne iznad ogoljenih desni, on pročita Zenobijino pismo te
klimajući glavom, reče:
- "Basilissa čitavog Istoka"! Kraljica nad kraljicama! Ova titula nam
nikada nije pala na pamet - primeti zajedljivo Pulinije. Povrh svega, poruka
glasi na grčkom kako bi još više najedila Rim.
- Ili je time htela da se našali na Galijenov račun. Svi znamo koliko
voli sve grčke tvorevine - reče Maksim smejući se.
Pulinije se glasno složi sa njim udarivši šakama o butine prekrivene
krznom. Ljutnja učini da njegovi izborani obrazi pobele.
- Kakva je budala Galijen! Ubio je čoveka koji mu je bio najviše
potreban i koji mu nikada nije pretio. Odenat mu je bio veran isto koliko i
ja. Kakvu je budalaštinu počinio! I šta mu je trebalo da protiv nas okrene
ženu koju čitav Istok smatra za boginju? Ah, pa naravno, Cezar ne veruje u
crvene boginje. Za njega su svi ljudi na Istoku samo varvari prerušeni u
Rimljane. Onaj imbecil Makrijen je bio poput njega. Međutim, kada se
suočio sa Zenobijom, bio je manji od makovog zrna! Bogovi ne...
Pulinije najednom zastade. On pažljivo osmotri Aurelijana. Sa
njegovog lica nestade bes a pojavi se radost.
- Bogovi, pa naravno, dečače. Njihov znak! Tvoja želja je napokon
uslišena. Julija Kordelija je ipak bila u pravu. Veliki Sol-Inviktus ti daje
znak. Sada možeš čista srca da kročiš pred Galijena jer je njegova greška
neoprostiva. Svima će biti jasno da si ga ubio jer želiš da spasiš Rim od
njegovog ludila. Cezarova krv sada neće okaljati tvoju čast. On dohvati,
svojom mršavom rukom, torbu i izvadi iz nje glavu.
- Dečače, ovo je znak koji si tako dugo čekao. Mitra i Sol-Inviktus ti,
uz Zenobiju, šalju ovu glavu!
Podignutih obrva, Maksim osmotri Aurelijana.
- Zbog toga si me znači pozvao! Napokon si se odlučio...
 Aurelijan nije morao da odgovori. Još uvek blaženog lica, Pulinije
spusti glavu u njegovu ruku.
- Pokazaćemo toj Zenobiji da se nije uzaludno trudila. Rim je verniji
svojim prijateljima nego što se čini! - uzviknu on. - Smiriće se nakon
Cezarove smrti. Mi ćemo joj, u međuvremenu, dodeliti titulu
Vladarke, kako bi pre zaboravila uvredu. A njenog sina možemo
počastvovati kojim god imenom bude htela... Da, tako će se sve srediti. Ali,
Aurelijane, ne smemo više odugovlačiti. Već je mnogo vremena prošlo od
kada sam ti rekao: želim da budem prisutan kada uzletiš, a zatim da, smiren,
napustim ovaj svet. Ako se to desi, Rim će imati čemu da se nada.
Kiša je prestala da pada. Sa zapada je duvao jak vetar koji je gurao
oblake i mreškao površinu Dunava. Prozračna septembarska svetlost je
ponovo svetlucala u lišću.
- Pulinije je u pravu. Sol-Inviktus te pozdravlja - primeti Maksim
nežno se šaleći, jer sam nije verovao ni u bogove ni u demone.
- Pulinije voli da ubeđuje - odgovori ozbiljno Aurelijan. - On se služi
božijim znacima kad god mu padne na pamet.
- Zahvaljujući tome on dočeka duboku starost. Ali, sada je u pravu i ti
to znaš. Galijen je strašno pogrešio i to mu se ne može oprostiti. Ućutaše na
trenutak, lica okrenutog suncu koje je peklo. Posmatrali su odred tek
pristiglih vojnika i centurione kako se muče da ih dovedu u red i nauče
osnovnim manevrima.
Pre šest meseci, ovi ljudi su bili pravi varvari. Nakon poraza njihovih
vojskovođa, preostalo im je da biraju: ropstvo ili vojska. Odluka je bila
važna, koliko za te ljude, toliko i za carstvo. Regrutacija poraženih varvara
se pokazala kao najbolje rešenje za Rim, koji je imao stalni manjak ratnika
zbog uzastopnih ratova.
- Da. Cezar je poludeo i trebalo bi ga sprečiti. Krajnje je vreme.
Aurelijanov glas poprimi odsečan i nepokolebiv ton. Tako je govorio na
bojnom polju, dok je pripremao ratnike za okršaj. Maksimovo lice se ozari
od sreće. On rukom nežno stisnu rame svog druga.
- Te tvoje reči me čine srećnim! Pogotovo ovde.
On pokaza na reku te reče:
- Ovde je nastala pesma koja slavi Aurelijanove podvige! Smejući se,
Maksim zapevuši stihove:
"Hiljadu, hiljadu, hiljadu smo posekli...
Vina niko neće ispiti, koliko je krvi Aurelijan prolio!"
 Aurelijan ga ućutka, prijateljski ga ćušnuvši.
- Ne boj se, ja nisam zaboravio šta se ovde desilo.
- Ne možeš da zamisliš olakšanje legija kada saznaju da nosiš lovorov
venac. Obećavam ti da će te pozdraviti u celom Rimskom carstvu.
- Ne brzaj, Maksime, još ništa nije urađeno. Cezar je prepreden, baš
kao i Pulinije. Njegova policija i špijuni su svuda unaokolo. Moraćemo da
budemo veoma oprezni.
Maksim sleže ramenima.
- Najteži deo posla je obavljen. Ubedili smo te nakon mnogo godina.
Čudno je to, ali ja nikada nisam odustao.
Aurelijan je oklevao.
- Žao mi je zbog reči koje sam izgovorio u Rimu. Bio sam ljut.
Maksim ga pogleda.
- Nije bitno. Sve sam davno zaboravio.
Aurelijan ućuta, uviđajući da to nije istina. Ni jedan od njih nije mogao
da zaboravi taj grozan dan u Rimu, kada su oterali od sebe Klaudiju, a sa
njom, i ratnu prijateljicu. Izgovorene reči su se obojici urezale u srce i
razbile saučesništvo koje su smatrali neuništivim. Samoća je dodatno
podstakla Aurelijana na kajanje. On se, po prvi put, borio a da Maksim nije
bio uz njega. To mu je, na neki čudnovat način, oduzelo snagu. Uprkos
tome, on je ponovo pobeđivao. Međutim, Maksimov osmeh i razdraganost
bejahu nestali, a upravo oni su davali poseban čar igre tim surovim ratnim
okršajima.
- Ne, ti nisi zaboravio, a nisam ni ja - prošaputa Aurelijan. - Morao
sam... Bio sam primoran da se odvojim od nje. Više nisam mogao da
izdržim.
Maksim ga prekide, obavivši Aurelijanovu mišicu, u prijateljskom
gestu legionara pred okršaj.
- Znam. Uvek sam znao. Bio si u pravu... Zaboravi. Važan je sutrašnji
dan.
Maksim pusti Aurelijana te rukom pokaza na reku.
- Sada mogu da ti priznam. Nikada se u svom životu nisam tako
uplašio kao te noći pred naš prvi okršaj sa varvarima. Da bismo kasnije
otkrili da su to većinom žene!
On zastade pre no što dodade:
- Često sam, zatim, pomišljao da je Klaudija baš poput tih ratnica.
Aurelijan nestrpljivo postavi pitanje:
 - Kako je ona?
- Valjda je dobro. Sigurno čeka na tvoj znak kao što sam i ja čekao.
Naravno, na svoj način. Trudi se da te mrzi onoliko koliko te obožava.
- Šta želiš da kažeš?
Maksim klimnu glavom, smešeći se.
- Ima već godinu dana kako je nisam video. Ona je odbila da me prati
kada sam postavljen za prefekta u Nikopolisu. Rekla je da je za taj grad
vezuju ružne uspomene. Koliko sam upoznat, živela je, neko vreme, u vašoj
kući u Sirmiumu, ali se od prošlog proleća preselila u Rim. Zar nisi znao?
Da, on, o svojoj sestri, već dugo, nije ništa znao. Čak se bio zakleo da
je više nikada ne vidi. Možda je to sada bilo besmisleno.
On sleže ramenima, kao da želi da se oslobodi velikog tereta.
- Pulinije mi je predložio da je pozovem. I nju i Ulpiju. On tvrdi da se
Ulpino ludilo povuklo.
- U pravu je. Tvojoj ženi je mesto kraj tebe. Ona ti je oduvek bila
odana i verna. Mada je Pulinije u pravu i što se Klaudije tiče. Vreme je da
joj oprostiš.
Aurelijan je ćutao. Čak ni Maksimu nije mogao da kaže istinu. On joj
odavno beše oprostio. Ali, to nije umanjilo strah koji je osećao prema njoj a
samim tim i goruću želju.
- To može još malo da pričeka - najzad reče. - Pozvaćemo je kada
budemo sve sredili.
 23

EMEZ

Bog je za sve predstavljao blještavo prisustvo.

Ludaci i bogohulnici su zamišljali da je sunce bog. Njihovo neznanje
nije imalo granice. Bog, jedini i večni beše Bog i Svetlost.
On beše milost i obećanje raja!
Da, veličina Boga se ogledala u raju. Sve patnje su, u ovom podlom i
dosadnom svetu, mogle da se istrpe uz obećanje raja. To je bila velika,
ogromna reč dobroga Boga! Umreti, patiti, za sve je postojala nagrada.
- Ispuni, o Gospode svemogući, obećanje koje si mi utisnuo pod kožu.
Niko to nije bolje opisao od Orižena, velikog mučenika i iskrenog božijeg
roba:"Prezirite sopstveni život kako biste ga sačuvali za onaj večni, tako
zbori Isus Hrist koji nas uči da mrzimo dobrom i korisnom mržnjom." Kako
je patnja blaga za one koji znaju! Ah, veliko je božije obećanje! Kada će
shvatiti? Otac i Sin nisu stvorili muškarca i ženu da bi se zadovoljili jadnom
gomilom kostiju i mesa! Životinje su već dovoljno prljale svet po kome su
gmizale.
Bog nije stvorio dušu da bismo je otvorili bezvrednim osećanjima i, u
toj meri, nepostojanim patnjama i strastima, za koje je jedan život bio
dovoljan da ih pretoči u prah i pepeo.
Zar je moguće da je Bog imao tako malo razloga da načini čoveka? I
zar je žena samo oličenje slabosti?
Zar su svi bili toliko slepi da ne vide u svom krhkom telu božiju veliku
nameru?
"Prezirite svet i sve što je u njemu! Čovek koji voli svet nema u sebi
ljubav prema Ocu."
Slušali su reč apostola ali su tako malo razumeli.
"Sve što je prisutno na ovom svetu, telesna žudnja, radoznalost i
životna oholost, ne potiču od Oca već od samog sveta!"
Neka nam dođe Jovanovo vreme! Neka se obruši strah i neka napokon
čuju veliki glas sa neba kako im zapoveda: "Penjite se!" Neka se uspnu u
gomili... kako bi se Jovanove reči obistinile!
Zvuk koji ga odvrati od meditacije beše lagan. On se ljutito okrete da
vidi ko dolazi. U trenu je prepoznade i potpuno se prenerazi.
 Nosila je odeću hrišćana. Bila je umotana u beli veo koji joj je
delimično prekrivao glavu, grudi i padao sve do stopala. On je uspeo da je
prepozna videvši samo mali deo lica koji beše otkriven. Pred njim je stajala
žena, prekaljena nevoljama, bitkama i pustinjskim vetrovima. Iako njeno
telo i lice ne bejahu više mladi, krasila ih je nova, čudesna lepota zrelih
godina. Svemogući Gospod nije učinio da sve zaboravi jer je bio dovoljan
samo jedan pogled da je prepozna.
Ovo saznanje ne umanji njegovu srdžbu. Međutim, on predoseti da
dolazi dobronamerno.
Svemogući Otac i Sin je, možda, njemu šalju radi jedine istinske
stvari.
On se primora na blagost te joj reče:
- Šta tražiš ovde?
On se, na trenutak, ponada da je bio u pravu u vezi njenog dolaska.
Ona skrušeno kleče pred njim na kolena i ne podiže glavu da bi mu se
obratila.
- Simone, neka te tvoj Bog blagoslovi. Sigurno si čuo za smrt moga
muža. Njega je ubio Rim. Sa tim možda i nisi upoznat. Ja sutra moram da
se vratim u Palmiru. U međuvremenu, došla sam da ispunim obećanje na
koje nikada nisam zaboravila. I onomad, kada sam ti se pridružila u Dura
Europosu, to je bilo zbog obećanja. Pustinjski bogovi i tvoj Bog tada nisu
želeli da do toga dođe. Sada je sve moguće. Budi moj muž i uđi u Palmiru
kako dolikuje jednom kralju. Od iznenađenja, on izgubi moć govora.
U trenutku, kao da ga više nije bilo. Radost i bes se izmešaše u
njegovoj glavi.
Preostala je samo praznina u kojoj su odzvanjale Zenobijine reči. Ne
podižući glavu, ona još dodade:
- Simone, koji si nekad bio Havad, moja ljubav, oženi me i postani
kralj Palmire. Tada ću prestati da živim u laži i ponovo ću biti ona koju
voliš.
Ove poslednje reči ga trgoše iz zaprepašćenja. On poče da shvata.
Prepoznade hiljade đavolskih glava koje su vijugale u Zenobijinoj glavi. Po
celom telu oseti njihov strašan dah.
Tada mu Bog povrati moć govora te on viknu:
- Ne ovde! Ne huli u kući Gospoda Boga. Laž će prestati samo ako
postaneš Hristov podanik!
 Ona, ne razumevajući, podiže ka njemu glavu. Za to vreme, on joj je
rukom pokazivao zidove sa slikama Hrista Spasitelja.
- Njega moraš da voliš i njemu moraš da se potčiniš.
- Ali, Simone, to bi opet bila laž. On nije moj Bog. Ja volim tebe.
Njega potpuno obuze bes.
- U ovoj kući su zabranjene takve reči! Neznalice! Pogledaj, ovde
piše: "Neka svako svoju ženu i decu, braću i sestre, mrzi, jer će im ta
mržnja pružiti ljubav Gospoda Boga!" Znači da možeš voleti samo Boga i
njegovog sina Isusa Hrista! Neznalice!
Njegovo osakaćeno lice ga je bolelo od silnog naprezanja. Ali, uzalud
je vikao. Demoni su takvog kova da ih nikada ne možete ubediti.
Ona ispruži ruke kao da se moli, i otkri lice obliveno suzama. U trenu,
Simona prože njena lepota poput zlokobnog vrelog oblaka.
- Simone! - preklinjala je Zenobija. - Moja ljubav ti neće teško pasti! I
ti i tvoj Bog ste dobrodošli u Palmiri gde će sve biti podređeno tvojoj volji.
Budući da je Rim i tvoj i moj neprijatelj, podržaću te u svemu. Palmira će
otvoriti svoja vrata hrišćanima kako bi im pružila utočište od poniženja i
nasilja. Bićeš voda svojim vernicima, a ja ću obezbediti sredstva da ih
učiniš srećnim. Palmirska palata će postati najveća i najlepša hrišćanska
kuća. A ja, ja ću znati da budem ponizna, i biću tvoja žena.
Ona u tom trenutku uradi nešto zbog čega mu zastade dah.
Zenobija se klečeći primače do njegovih stopala te, zadigavši togu,
obujmi rukama Simonove izgorele gležnjeve.
To je bilo jače od njega. Ova scena ga podseti na ono što su videli
apostoli kada je Grešnica došla da celiva stopala Isusa Hrista.
On je pusti, ne znajući kako da postupi.
Umišljena snaga zla ga je sprečavala da se odupre.
Uskoro se, usled povika i buke, okupiše ljudi na pragu prostorije.
Zatekoše ga u tom strašnom položaju.
Tek tada, se Simon trže.
On je uhvati za ruke i otrgnu od svojih osakaćenih nogu. Zatim je
gurnu daleko od sebe.
Napokon joj staloženo odgovori:
- Kraljice, povuci svoje bogohulne reči! Tvoja ponuda je nerazumna.
Gospod Bog već vlada tvojim kraljevstvom. On takođe vlada Rimom! I na
zemlji i na nebu, samo on vlada. Vi ste svi slepi! Kada jednoga dana budeš
shvatila, strašan će te sud zadesiti!
 Ovoga puta ona ne mogade da izdrži te pade na tlo obmotana belim
velom. Nemoćna i poražena, ona se poskakujući prepusti jecajima. Najzad,
ona više nije znala kako da mu odgovori!
Braća i sestre Isusa Hrista je odvukoše do vrata i izbaciše napolje. On
joj još dobaci:
- Kraljice Palmire, beži iz ove kuće! Ostavi me!
I još ga ču dok se pridizala:
- Zauvek upamti ove reči. Ti si mrtva za Simona iz Emeza, već
odavno.
 24

MILANO

Pulinijeva predviđanja ispadoše tačna jer se odazvalo puno ljudi. Njih

petnaest je došlo iz Retije, Dalmacije, Panonije, Mezije i Germanije. Svi oni
bejahu prevarili Cezarove špijune, prešavši milje prerušeni u obične trgovce
ili putnike kako niko na njih ne bi posumnjao dok prolaze kroz gradove i
sela.
Oni su proveli četiri dana bez vatre, u jednoj šumi blizu logora kako bi
doznali u koje vreme Cezar dolazi i odlazi. Naizmenično su se prerušavali u
obične legionare i slobodno ulazili u kamp da doznaju najnovije vesti.
Jednoga jutra, legat iz Dalmacije se vratio sa dobrom vešću. Naime, Cezar
se probudio loše volje. Kada bi se to desilo, Galijen ne bi čitavog dana
napuštao svoj šator. A upravo na tu priliku su svi čekali.
Od samog početka su se dogovorili da njihovu zaveru niko neće moći
da razori. Složili su se da zajedno moraju da se suoče sa Cezarom i da snose
posledice njegovog pogubljenja.
Maksim najzad reče:
- Ako uđemo u logor preobučeni u tunike legionara, brzo će nas
otkriti. Mnogi već znaju kako izgledamo i začudilo bi ih što nas ne vide u
šatorima ili prilikom prozivke. Siguran sam da neki već postavljaju pitanja.
Ukoliko pak odlučimo da u našoj odeći prođemo kroz tajna vrata, to će
proizvesti mnogo buke i iznenađenja. Galijena bi odmah obavestili i on bi
tada bio krajnje oprezan. Pre no što bismo i uspeli da dopremo do njega,
okružio bi se svojim vojnicima.
Jedan od oficira primeti:
- Onda bismo se borili. Bili bismo jači od tih nekoliko legionara!
- Tako smo se, uostalom, dogovorili na samom početku - dodade
drugi. - Moramo okružiti Galijena i zajedno ga ubiti.
Svi se složiše. Aurelijan primeti:
- Ja se slažem sa prefektom Maksimom. Ukoliko budemo prinuđeni da
se borimo, može se desiti da nam Cezar umakne. Ne smemo da pogrešimo.
Uz to, ja ne želim da se borim sa rimskim vojnicima. Želim samo Cezarov
život.
On ućuta, očekujući da će se pojedini buniti, ali niko se ne javi za reč.
 - Krenuću sa prefektom - odluči on. - Sam ću se obračunati sa
Cezarom. Vi ćete pak stajati kraj tajnog ulaza sve dok vam buka ne kaže da
smo obavili zadatak.
Nisu više raspravljali. Upravo su shvatili da je Lucije Domicije
Aurelijan izdao svoje prvo carsko naređenje.
Obojica su vozili po kola, obučeni, svaki prema svome činu. Njihov
dolazak izazva čuđenje, ali ne i sumnju.
Na Aurelijanov zahtev, jedan od centuriona ih odmah odvede do
Galijenovog šatora. Cezar je upravo jeo u društvu nekoliko žena dok mu je
rob čitao grčke aforizme o drevnoj mudrosti. Pošto uđoše, on se pridiže sa
ležaja da ih, navodno, prijateljski pozdravi.
Maksim primeti da su stražari, osim onog na ulaznim vratima, odsutni.
Galijen beše u svojoj jutarnjoj tunici, bez oružja za pojasom. Po svom
običaju, arogantan, siguran u sebe i podebeo. Zbog brade koja mu je
potpuno skrivala usta, imao je izgled natmurene i uvređene osobe.
- Na dug put si se odlučio kako bi me video - začuđeno reče. - Ali,
moram da priznam da si me prijatno iznenadio. Dođi i ispruži se da nešto
zajedno popijemo i pojedemo u to ime.
On, jednim pokretom ruke, otpusti čitača i odgurnu mladu ženu koja je
ležala uz njega.
- Da budem iskren, sva ta mudrost je počela da me zamara - promumla
on. - Ne znam da li ti je poznat osećaj kada ništa ne može da te razgali!
Aurelijan ljubazno potvrdi glavorn,
- Cezare, mislim da imam nešto što bi moglo da te zabavi - reče on
spustivši pred Galijena torbu iz Antiohije. Ovo je poklon od kraljice
Palmire.
- Za mene?
Galijen, naoko zabavljen, dosta uzdržano izrazi svoje iznenađenje.
Aurelijan mu odgovori sa istom ravnodušnošću. Njegov miran i staložen
glas, prosto zaprepasti Maksima.
- Da, poklon od Zenobije, supruge pokojnog senatora i kralja Odenata.
Prefekt Maksim ga je primio u Nikopolisu od jednog glasnika iz Antiohije.
Zbog njegove neprocenljive vrednosti, odlučio sam da ti ga lično isporučim.
Bljesak sumnje zaigra u Galijenovim očima. Cezar je bio odveć
prepreden da ga Aurelijanov zajedljiv iskaz ne potakne na oprez. Međutim,
on se prevari te reče:
 - Aurelijane, nemoj mi reći da mi boginja Alat, kao znak svoje pažnje,
šalje parče crvenog oklopa!
Maksim shvati da će se stvari brzo odvijati. On diskretno ali odlučno
prisloni dlan na dršku noža. Aurelijan pak nastavi neobaveznu priču koja je
mnoge mogla da zavara svojom lažnom iskrenošću.
- Cezare, Zenobija ti šalje nešto što veoma liči na to!
Ovaj put, Galijen ne mogade da izdrži, te otvori torbu i zavuče ruku.
Ne vadeći glavu, on se namrgođen, i sa gađenjem na licu, okrete ka
Aurelijanu. Nije morao da postavlja pitanja jer mu Vođa, onim istim mirnim
glasom reče:
- Galijene, pred tobom su i glasnik i poruka. Kraljica Palmire ti se
zahvaljuje za Odenatovo ubistvo.
Pre no što se Galijen i osvestio, Aurelijan mu se primače i prisloni nož
uz vrat. Maksim ga, skočivši, čvrsto uhvati za ruke i savi ih iza leđa. Vriska
žena se razleže po šatoru i prekri Aurelijanove reči:
- Cezare, počinio si svoj poslednji i najgluplji zločin. Moli se
bogovima za milost.
Galijen se opirao besno, ali uzaludno. U jednom potezu, Aurelijan mu
preseče vrat, a zatim, zajedno sa Maksimom, hitro odskoči unazad kako ih
krv ne bi oblila.
Žene nisu prestajale sa vriskom. Cezar se zatetura, prislonivši ruke na
ranu. Maksim primeti zgranut pogled stražara na ulaznim vratima. On se ne
oglasi ni jednom. Učini im se čak da nema nameru ni da se pomeri.
Krenuvši ka njemu, Galijen se još jednom zatetura pre no što se stropošta
na pod. Disao je isprekidano, razrogačenih očiju i usta punih krvi koja ga je
davila.
Napolju se začu žamor ali se niko ne usudi da uđe u šator. Za neki
trenutak, i ostali zaverenici će im se pridružiti.
Nakon tolikih godina, borba je, napokon, okončana.
Maksim ponosno stade uz Aurelijana koji je hladno posmatrao agoniju
svog neprijatelja.
- Sve što se priča po Rimu je istina - prošaputa on. - Lakše je Cezara
ubiti nego od njega izmamiti reč zahvalnosti.
 25

PALMIRA

- Gospodaru Nurbele, napokon si stigao.

Iza puškarnice i isturenih blokova cigli se pojavi visoka i klimava
prilika mudraca Šarhe. On se obema rukama oslanjao na svoj štap, dok se sa
naporom peo uz stepenice koje su vodile do terasastih krovova palate.
- Mudrače, tražio si me?
- Pitao sam se gde si.
Pošto povrati dah, Šarha reče:
- Tvoji robovi su mi rekli da ovde ručaš. Ja sam najpre pomislio da je
šala u pitanju.
Prijateljskim pokretom ruke, Nurbel ga pozva da mu se pridruži.
Naspram njih je stajao prepun i dobro poslužen sto, sa vrčevima vina i
kozijeg mleka.
- Dobrodošao si, prijatelju. Posluži se. Tvoje mučno penjanje
zaslužuje nagradu.
Žmirkajući očima, Šarha se nasmeši.
- "Prijatelju"? Ne sećam se da si me ikada tako nazvao - primeti on
dok se pažljivo spuštao na ležaj.
- Sve se menja, mudrače. Ja starim i prijalo bi mi društvo tvojih
godina.
Šarhina ruka je podrhtavala usled smeha dok ju je pružao ka suvim
smokvama umotanim u suvo meso.
- Nurbele, želim ti dug život poput mog iako bogovi nisu sazdali
ratnike da budu dugovečni.
- To je lepo rečeno. Oni će morati da mi daju pozajmicu. Ja nikada ne
zaboravljam da nam bogovi daruju život kako bismo im ga kasnije vratili.
Šarha se složi sa njim.
Dugo su, ćuteći, jeli i pili. Starac je jeo oprezno, pazeći da ne povredi
svoje ogoljene desni.
Laste su kružile iznad njihovih glava, presecajući dim koji se, po prvi
put te godine, nadvio iznad žrtvenika. Čitav grad beše utonuo u nežnu
jutarnju svetlost.
 Sa uzvisine na kojoj su se nalazili, Nurbel i Šarha su uživali u
beskonačnoj igri arhitektonskih ukrasa; stubova, frontona, portika i
ponosnih statua. Sve se činilo, koliko novo, toliko i prastaro. Na zapadu se
dugačka linija grobova gubila u ogoljenim brdima. Grobnice su se nizale
jedna za drugom poput džinovskog lanca kamenih blokova u koje su bila
otisnuta imena, lica i čitav život pokojnika. Najlepša među njima beše jedna
kula na bledožutoj uzvisini, koja se isticala svojom visinom. Ta grobnica je
bila potpuno nova. U njoj su se nalazili posmrtni ostaci Velikog Odenata.
Nimfine i Cezarove pilastre u velikom portiku, obasja prva jutarnja
svetlost. Rađajuće senke oživeše oči i usta na statuama, kao i lica gomile
ljudi spremnih da zakorače u novi dan.
Tu blizu, nalazio se fronton Apolonovog hrama i čudesni svodovi
velikog pozorišta. Iznad, u severnom delu grada, je izranjao na svetlost
dana Balaminov hram sa svojim plavim zidovima i blještavim mermerom.
Sa svih strana su se pomaljale čudnovate životinje; orlovi od lakirane
opeke, antilope sa repom zmaja, kamile i krilati konji. Iz gustog baštenskog
zelenila su izranjale litanije od akantinog lišća, mermerne vinove loze i
grozdovi od porfira.
Pod njihovim nogama, suncem okupane građevine bacahu svoje senke
na gradske ulice i dvorišta. Sve je bilo blještavo belo izuzev poneke ograde,
šalona ili balkona ofarbanog u plavo i crveno.
Šarha zadovoljno klimnu glavom.
- Gospodaru, lepo si mesto izabrao. Poodavno nisam ovako dobro
video Palmiru.
- Njegovo veličanstvo je mnogo volelo da boravi ovde. Dolazili bismo
često krišom na po koju čašicu.
- Nedostaje ti, zar ne?
- Prošle su dve godine od kada sam ga našao prerezanog grla. Od tada,
nije prošao ni dan a da se ne probudim misleći na njega.
Šarha, upola zatvorenih očiju, pređe jezikom preko desni.
- Znaš li da se ponekad okrenem u nekoj prostoriji jer mi se čini da me
zove?
- Tako je to, mudrače. On dolazi da nas podseti na ono što mu
dugujemo.
Nurbel, na trenutak, ućuta.
- A ja - uzdahnu on najzad - ja mu dugujem više nego što ću ikada
moći da mu vratim, jer ga nisam zaštitio onda kada je trebalo.
 - Gospodaru, znam da žališ, ali nisi u pravu. Ti si samo poštovao
Odenatovu reč i volju bogova. Kralj nikada nije imao vernijeg prijatelja i
podanika od tebe.
Oni zaćutaše, preplavljeni osećanjima.
Zvuci su se, u talasima, širili vazduhom. To su bili svakodnevni
jutarnji povici žena i dece. Ponekad bi se začuo lavež pasa ili njakanje
nekog loše raspoloženog magarca ili kamile. To beše istinska sreća i pravi
život, taj trenutak iluzije, od boga dan, kada se činilo da svaka stvar i svaki
dah streme spokoju dana koji se rađa.
Mudrac uperi svoj štap ka istoku, gde nekada beše podignut logor
rimske legije.
- Već dugo nisam izašao iz palate. Oni tamo, krovovi i kupole veoma
su lepi, ali ja ih ne prepoznajem.
- To su buduća zdanja naše kraljice - reče Nurbel šaleći se.
- Ah! Naravno. Trebalo je da pretpostavim... - Šarha pognu glavu u
znak neodobravanja.
- Pošto samo ti možeš da me čuješ, reći ću ti da mi se to ne dopada.
Kada to kažem ja ne mislim na hram boginje Alat već na novu palatu. Zar
Zenobiji ne bi bilo dobro ovde, sa nama? Najzad, tu je boravilo i njegovo
kraljevsko veličanstvo.
- Grk ju je uverio u suprotno, prijatelju Šarha. A Grk je veoma
ubedljiv. U svakom slučaju, više od tebe i mene. Naloženo je da se sve
gradi iznova. Pogledaj one skele, tamo, levo od stubova. To će biti novo
svetilište u koje će Zenobija preneti crni kamen njenog rođenja. Grk smatra
da stari Balaminov hram više ne odgovara. Ovaj će dovršiti pre kraja leta. A
da li vidiš onu gomilu dasaka i greda na severu? To je gradilište za novu
zidinu. Grk je kupio dve hiljade robova kako bi je izgradili. Nova građevina
će opasati čitav grad, sve do velikih vrata. Lonžen tvrdi da je neophodna.
Možda i jeste, ko bi ga znao?
- Činjenica je da je taj Lonžen zaista preduzimljiv čovek.
- Mudrače, on je najpre prepreden i ambiciozan.
- Mada je takođe i odličan govornik, moram da priznam. Još se sećam
njegove besedi pred odrom njegovog veličanstva. Često sam u sebi
ponavljao neke njene veličanstvene delove. To je zaista čudesno s
obzirom da Lonžen nikada u životu rije upoznao Odenata!?
- Da. On je veoma snalažljiv.
 U Nurbelovom, naizgled ravnodušnom glasu, Šarha ipak primeti
osetnu zajedljivost te ga odlučno pogleda.
- Da li si mišljenja da loše savetuje našu kraljicu? - upita on nežno.
Nurbel mu ne odgovori odmah. On najpre, malo odugovlačeći, pojede
komad suvog gazelinog mesa nadevenog pečenim patlidžanom i ispi malo
piva.
- Šarha, ne znam - priznade on najzad. - Upravo to neznanje me
strašno tišti. Neki od njegovih saveta su ispravni, a neki pak... U svakom
slučaju, bogovi još nisu presudili.
Šarha, sa rastućom strogošću, zavrte glavom.
- Mislim da greši što želi da kraljevski jezik Palmire bude grčki. Zar
naš nije dovoljno lep? Tim jezikom su govorili naši pradedovi, a priča se da
je korišćen i u doba Babelovih kraljeva. Veoma je neobično zahtevati takvu
promenu.
- Ali njemu nije na umu da protera naš jezik već latinski. On prezire
Rim...Ti znaš šta ja pak mislim o Rimljanima. Smatram da su ludi jer
obožavaju svoje bogove a iz toga ne izvlače nikakvu mudrost. Stalno se i ni
zbog čega međusobno ubijaju, lažu isto kao što dišu i druže se samo sa
ulizicama. Međutim, oni neprestano kupuju i prodaju. Nas čini bogatim
njihovo ludilo. Lonžen ih pak u toj meri prezire da u njima ne vidi čak ni
ono što bi bilo hvale vredno. Od kada je došao, sve vreme je insistirao da se
Zenobija suprotstavi Rimljanima.
- Istina je da čovek mora dobro da se udubi kako bi video neku
njihovu dobru osobinu. Moje oči su preumorne za takav zadatak. Ja se, po
tom pitanju, slažem sa njim. U pravu je što želi da nas udalji od njihovog
ludovanja. Uzgred, oni su ubili našeg kralja i...
- Šarha, moraš šire sagledati situaciju - prekide ga Nurbel. - Zenobija
je vladarka čitave palmirske oblasti. Njeno Carstvo obuhvata Antiohiju,
Emez, Heliopolis, Duru, Babilon i Šaraks. Već deset godina, ja predvodim
naše ratnike u najudaljenije krajeve. Stigli smo čak do Tarse i gradova
Kapadoke koji sada ponizno kleče pred našom kraljicom. Ušli smo u
Persiju sve do Ktezifona, a prošle godine, osvojismo Cezareju i pregazismo
Palestinu i Neguev sve do Arabije isaracenske visoravni a da nam se niko
nije odlučnije suprotstavio. Zenobiji ni to nije dovoljno već želi i Egipat!
Do sada se nismo sukobili sa legijama ali i to će se neminovno desiti.
Rimljanima je Egipat veoma dragocen. Oni odatle dobijaju voće i pšenicu
za hleb! Zar misliš da će ga se olako odreći i dopustiti Zenobiji da postane
moćna poput njihovog Imperatora?
- Ah...
- Šarha, izbiće rat! A ko je ikada uspeo da pobedi rimske legje?
- Oprosti, Nurbele, mojoj staroj glavi. Ja nisam sve razumeo. Sada je
sve potpuno jasno.
- Ja se slažem da je ubistvo njegovog veličanstva potpuno opravdalo
Lonženove odluke. Zenobija je otvoreno pokazala svoju srdžbu poslavši
Galijenu odrubljenu glavu glasnika. Cezar, Odenatov ubica, je pogubljen.
Njemu je presekao vrat onaj koji danas vlada kao Avgust. Taj novi rimski
vladar je poslao našoj kraljici jedno zaista lepo pismo u kome izražava
svoje žaljenje i divljenje:
"Kraljice Palmire, smrt Njegovog veličamtva Odenata nas je strašno
osramotila. Ja, Lucije Aurelijan, ti pružam ruku pomirenja kako bismo
ponovo sklopili savez koji je razoren Galijenovim ludilom. Ti si, zajedno sa
svojim mužem, porazila Persijance i zbog toga je Rim tvoj dužnik pred
bogovima..."
Pismo se još nastavlja sa čitavom tiradom lepih reči. Znam ga
napamet, kao što se mora znati pesma kojom neprijatelj želi da te zavede.
Ovo pismo je takvo, ali nam bar donosi mir.
- Hm! - uzdahnu Šarha. - Ako ništa, ovaj Avgust još nije sasvim
Avgust...
- Pih... Još jedno njihovo ludilo. On ne želi da postane Avgust sve dok
se ne uveri da je stari Valerijan umro pod Šapurovom čizmom! Uskoro će
doći kraj njegovim nedoumicama Zenobija će mu zasigurno odgovoriti:
"Tvoje pismo me je umirilo. Zaključimo mir."
- U pravu si, to bi bilo ispravno učiniti. Neprijatelj od juče, ne mora
biti i sutrašnji.
- Ali Lonžen ju je ubedio u suprotno. Iznašao je prave reči te ju je
posavetovao: "Kraljice, Aurelijan te samo zavarava sa tim svojim praznim
obećanjima. Da li si primetila da je pismo napisano nagrčkom, isto kao
istetovirana poruka koju smo mu poslali? To ti sve govori... "
- Ah! - uzviknu Šarha sa mladalačkim entuzijazmom. - Učitelj Lonžen
je veoma dovitljiv i lukav...
- Poslušaj nastavak kako bi shvatio:
"Rim se još uvek smatra moćnim, mada nikad nije bio slabiji. Varvari
su na svim našim granicama, kuga hara gradovima a senat se ni za šta ne
pita. Novi Avgust je samo vojskovođa koji zna da ratuje ali ne i da
razmišlja. On nema strategiju već trčka naokolo. Ti si kraljice, danas,
najmoćnija u Rimskom carstvu. Zato uzmi Egipat jer se tamo nalaze sva
najveća rimska blaga. Tako ćeš postati prva Avgusta Carstva."
- Vidiš da dobro zbori - nasmeja se Šarha. - Ako ne grešim, ti dobro
pamtiš delove njegove besede.
Čekajući da završi, Nurbel dugo ispijaše svoj napitak.
- Imam sjajno pamćenje te ponekad upamtim čak i ono što mi se ne
dopada.
- Međutim, ima istine u onome što tvrdi Lonžen. Priča se da Rimljani
ne bi opstali bez pšenice iz Egipta.
- Snovi su uvek ušuškani u lažne istine.
- Surov si, gospodaru Nurbele. Zar ne veruješ u Zenobijinu moć?
- Prijatelju Šarha, verujem koliko i ti. Zenobija je već velika. Ona je
boginja Alat, Basilissa i kraljica Palmire. Mi sve to znamo i volimo je.
Međutim, podsticati je da postane rimska Avgusta, ne znači više verovati
joj. U tom slučaju, razboleli bismo se od ambicije, a to je ista bolest od koje
boluju Rimljani i koja im je razorila carstvo.
- Hm, da... Naravno - promumla Šarha. Mudro zboriš. Međutim, da ste
se Odenat i ti mudro suprotstavili Zenobiji kada je htela da napadne Šapura,
od toga ništa ne bi bilo. Svi su govorili da je to ludost osim vas dvojice. Vi
ste tvrdili da Zenobija može sve. Mnogo ste rizikovali a ništa niste znali.
Lonžen sa svojom mladošću i znanjem samo sledi vaš primer.
Nurbel se uzdahnuvši složi, te coknu jezikom.
- Vidim da pored Lonžena ima još ljudi koji su spremni da lukavo
brane svoje stavove. Ali, u pravu si. Ne smemo biti mudri ako nameravamo
da je sledimo.
- Onda?
- Slediću je poput slepog čoveka koji zna da je u blizini ponor! Kada
je Zenobija krenula na Šapura, Odenat i ja smo je sledili. Mi smo dobro
znali ratne veštine i u čemu je naša snaga, a u čemu slabosti. Grk nije vičan
ratovanju. Naložio mi je da pripremim jedan konjički odred i da ga
opskrbim oklopima kao onda kada smo pobedili Šapura. On takođe smatra
da bi to bilo dobro s obzirom na činjenicu da Rimljani još nemaju takvu
konjicu i da će ih naša zastrašiti kao što su ih nekada zastrašili Persijanci.
Neobične li ideje! Grk je filozof, on nije ratnik. Misli da će teži pobediti.
Vara se. Međutim, dovoljno je da otvori usta pa da ga Zenobija posluša.
 Šarha zainteresovano pogleda Nurbela.
- Da li sam te zbog te svađe zatekao jutros ovde i da li si bio ovde svih
onih dana kada su slavili Zenobijin povratak iz Arabije?
Vrhom stopala, Nurbel udari dugačak ali pljosnat kovčeg od kože koji
je stajao nedaleko od stola.
- Ne, išao sam kod Persijanaca po poklon za našu kraljicu. Uskoro će
biti deset godina kako smo ih po prvi put zajedno pobedili. Ta prilika
zahteva specijalan poklon.
Šarha htede da ga upita kakav bi to poklon mogao da bude, kada lice
starog ratnika, najednom, ozari čudesan osmeh.
- Gospodaru Nurbele, možeš me smatrati veoma indiskretnim ali, uvek
sam smatrao da prema našoj kraljici gajiš...kako bih rekao, nežna osećanja.
- Ništa manje od tebe, mudrače.
- Ne bih rekao, prijatelju. U mojim godinama, to je nemoguće! Iako
stariš, tvoji snovi nisu poput mojih!
Obojica se grohotom nasmejaše.
- Sećam se kada sam je prvi put video na konju sa lukom. Nikada do
tada, moje oči nisu videle takvu lepotu. Ona je bila obećana njegovom
veličanstvu, te sam ja samo spustio pogled, kako i dolikuje. Sada, nakon
svih ovih godina, i dalje osećam lupanje u grudima kad god se toga setim.
Ućutaše, dok su sveštenici u hramovima objavljivali kraj službe.
- Ali, ona više nije ta devojka - nastavi iznenada Nurbel. - Sada joj je
blizu trideset godina i njena lepota zahteva poštovanje. Međutim, upravu si
kad kažeš da Grk u njoj ne vidi samo božje delo već lepu ženu. Sigurno je
sanja u svojoj postelji.
- Ah, pa i ti si na to pomišljao.
- Svi isto mislimo kada je Zenobija u pitanju. Ali svet se vara jer je ne
poznaje dovoljno. Ona se nikome neće pridružiti u postelji.
Šarhina glava se zatrese a oči skupiše.
- Prijatelju Nurbele, ljubomora nije dobra družbenica.
- Grešiš. Ja nisam ljubomoran.
- Hm...
- Nisam bio ni kada je Basilissa bila supruga njegovog veličanstva a
nisam ni sada. Ja znam sve tajne koje krije njeno srce i baš zbog toga ne
mogu da budem ljubomoran.
- Međutim, jasno je kao dan da joj se Lonžen dopada. I mislim da nije
samo njegova rečitost u pitanju.
 - Dopada joj se jer je odvraća od njene tuge.
- Od njene tuge? Šta hoćeš time da kažeš?
- Želim da kažem da je pred svima vama tako očigledna istina a da je
vi ne primećujete. Zenobija je nesrećna. Taj Grk, borbe, vreme koje provodi
sa Vabalatom, promene u gradu, sve to ima samo jedan razlog. Ona želi da
utekne od patnje sa kojom se svako jutro budi.
- Ali o kakvoj patnji pričaš? I od kada to traje...?
- Od smrti njegovog veličanstva.
- Ah...
- Ne, krenuo si u pogrešnom pravcu.
Nurbelove oči čudno potamneše.
- Zenobija je osećala veliku nežnost prema njegovom veličanstvu i
volela ga na svoj način. Ali, njena patnja se ne može vezati za Odenatovu
smrt. Nemoj me pitati odakle ona potiče jer ne znam ništa više od tebe. Ali,
ja znam da postoji i da je jača od svih oklopa.
Šarha ostade, na trenutak, presamićen, lica tamnog i izboranog.
- Pa šta će se onda desiti? - izgovori on u jednom dahu.
- Desiće se rat sa Rimom, prijatelju. To je najveća zabava za Zenobiju.
Ona zbog toga i sluša Grka a ja joj se, upravo zbog toga, ne suprotstavljam.
- Čak i po cenu da doživimo propast?
- A zar je tebi do nečega stalo? Ti si dovoljno poživeo da već znaš
svoje mesto kraj bogova, a ti isti bogovi meni neće zameriti ako poginem u
ratu protiv Rimljana kako bih zabavio moju voljenu kraljicu i skrenuo joj
misli sa patnje.
 26

BOSRA

Mrkla noć je samo ponegde, sa druge strane bedema, bila prošarana

logorskim vatrama rimskog kampa.
S vremena na vreme, samo bi se, nehajno šetajući, pojavio poneki
stražar u redovnom obilasku. Oni često nisu nosili štit a ponekad ni kacigu.
Sve je delovalo spokojno.
Ponekad bi se samo začulo režanje šakala ili hijena koje su uspele da
otkriju plen. Jedino tada bi vojnici, uz osmeh razonode, načuljili uši i, kroz
pomrčinu, propratili, trk i boj, i najzad, prodorni vapaj zeca ili jazavca na
izdisaju.
Dešavalo se da se u toku noći začuje samo klepet sokolovih krila koji u
letu odnosi sovu ili goluba uhvaćenog na spavanju. Jedan sat pre svitanja,
pedesetak legionara nečujno napusti svoje šatore. Oni su, jedan za drugim,
oprezno krenuli stazama pazeći da im oružje i oklopi ne zazveče. Oni se
zatim okupiše kod spremišta za ulje i žito, čiju su robu prethodnog dana
preuzeli karavani koji su krenuli za Cezareju. Tamo ih je čekao čovek,
ogrnut dugačkim mantilom sa kapuljačom, držeći u ruci lampu sa
zatamnjenim kapcima. U pomrčini koja je vladala, niko nije mogao da
razazna crte njegovog lica. Međutim, svi legionari su znali njegovo ime,
moć i strašno lice.
Sa istim revnosnim poštovanjem, oni mu klekoše pred noge. Nakon
kratke molitve, oni poljubiše ruku koja im je nudila sveti blagoslov Isusa
Hrista.
Zatim, ne izgovorivši ni reč, čovek im pokaza vreće u jednom ćošku
spremišta. Legionari iz njih izvadiše ogrtače, tunike i ambleme palmirske
vojske. Za veoma kratko vreme, oni se preobukoše u ratnike kraljice
Palmire.
Pošto završiše sa tim, čovek ih, u potpunoj tišini, odvede u lavirint
gradskih ulica. Oni potrčaše u razdvojenim grupama. Njihove
laganesandale su, poput povetarca koji se podigao sa prvim zracima
jutarnjeg sunca, razmicale prašinu sa uličnih pločnika.
Čovek sa kapuljačom ih, zatim okupi na četvrtastom trgu foruma. On
izda samo jednu tihu zapovest i svi krenuše po naređenju.
 U grupama, oni uđoše u hramove i razvališe vrata na Sol-Inviktusu,
Jupiteru, Cibeli i Junoni. Lažni ratnici Palmire, sa strašnim besom
prevrnuše pehare za darivanje i rasturiše pepeo i ugarke sa oltara. Zatim
polomiše mermerne i drvene statue te bakljama zapališe zastore. Urlajući i
na sav glas psujući, oni pobacaše nameštaj u vatru i uništiše freske na
zidovima, koristeći sve što bi im se našlo pod rukom. Za kratko vreme,
božije odaje bejahu isprljane i razorene. Probuđena sveštena lica i sluge su
mogli samo da poskoče od užasa, pre no što su im prerezali vratove. U
Jupiterovom hramu, pojedini su pokušali da se bore. Njih ubiše kopljima,
na kojima su se, nekoliko trenutaka ranije, vijorili sveti amblemi. Cibelinim
sveštenicama koje su klečeći molile za milost, odrubiše glave.
Ništa i niko nije bio pomilovan. Niti čovek, niti žena, niti sveti
predmet. U Sol-Inviktusu, čovek sa kapuljačom lično skide zlatni disk sa
oltara. On, zatim, baci u vatru koja je već pustošila spremište za darove,
kovčeg sa oznakama Avgusta Valerijana koji se, deset godina ranije, ovde
beše potčinio svom bogu.
Dok je plamen proždirao svodove i tavanice hramova, prvi građani
dotrčaše na trg koji je odzvanjao od jauka umirućih.Zgroženi onim što
zatekoše, oni samo uspeše da vide kako vojnici istrčavaju iz građevina u
plamenu.
Predvođeni čovekom sa kapuljačom, kao zlokobnom senkom, ubice
krenuše u savršenom poretku ka zapadnoj kapiji grada.
Tamo, nabasaše na stražare, pospane nakon dugog noćnog bdenja. Oni,
zapanjeni, ustuknuše, videvši napadače unutar gradskih zidina. Jednom od
njih koji je pokušao da zatrubi na uzbunu, vojnici odsekoše ruke i
probodoše kopljem. Ostali su se mnogo brže oprostili od života. Začuše se
krici iz okolnih kuća ali, prekasno. Drvene grede na vratima već bejahu
podignute oslobađajući prolaz ubicama koje su, sa druge strane, čekali
osedlani konji. Oni krenuše putem ka Cezareji, dok se nebo još uvek belelo
iščekujući prve zrake sunca.
Nešto kasnije, u ruševinama Cibelinog hrama, otkriše, ispod mermerne
statue, zgnječeno telo jednog ubice. On je na sebi imao palmirsku tuniku i
pancir, koje građani Bosre, u besu, strgoše sa njega. Na njegovom nagom
telu, otkriše znak hrišćana, srebrnu ribicu.
 27

RIM

Ulpija ljupko zakorači izlazeći iz bazena. Njene ropkinje je pažljivo i

nežno umotaše u peškir. Ona izgovori par reči a devojke se zakikotaše
odvodeći je u odaje za odmaranje.
Sakrivena iza paravana, Klaudija ju je netremice pratila pogledom. Za
dva zlatna novčića, ona se sa gazdaricom kuće pogodila, da je, na tom
tajnom mestu, niko ne ometa. Tako sakrivena, motrila je na nju. Robinje su
je upravo masirale mirisnim uljima dok joj je jedna od njih sređivala nokte.
Devojke su razdragano čavrljale, a Ulpija bi im, s vremena na vreme,
dobacila poneku šalu, veselu reč ili opomenu. Iz hodnika najednom izađe
jedan mlad i veoma lep mladić, te im se pridruži u kupatilu. On beše plav,
nežnog lica i zadignutih usana. Prava gotska ili anglosaksonska lepota. Na
sebi je imao samo suknju od prugastog platna koju, inače, nose robovi.
Mladić prinese Ulpiji dugačak poslužavnik sa nakitom. Zlatni lanac sa
malim visuljcima od dragog kamena, minđuše u obliku grozda i zlatno srce
sa ametistom u vidu broša. Ulpija je razgledala dragocenosti, igrajući se
prstima, na kojima već beše silno prstenje. Ona pozdravi njegov izbor
nežno mu pomazivši obraz. Mladić zatim odloži nakit na sto, pored stalka
na kome je visio veš i tunika izvezena svilom i perlama.
Klaudija je svakog trenutka očekivala da će se desiti nešto neobično;
čudnovat pokret, neka njena reč, grozan smeh ili pak luda eksplozija srdžbe.
Međutim, ništa od toga se ne desi. Čak je i način na koji se Aurelijanova
supruga zahvalila gotskom robu bio lišen dvosmislenosti. Ulpija se
ponašala kao osoba sa zdravim razumom te se Klaudiji, na trenutak, učini
da ponovo pred sobom ima onu nežnu i nevinu Ulpiju od nekada koja je, u
Nikopolisu, znala da je zabavi. Taj prepredeni lisac Pulinije je ipak dobro
procenio njeno stanje. Pet dana ranije, ona je, od starog sekretara, dobila
pismo u kome je tvrdio da je Ulpija potpuno ozdravila. On je, navodno,
došao do ovogzaključka nakon što ju je posetio u Rimu. U pismu je bilo još
podosta iznenađenja:
"Draga Klaudija, protekla je skoro cela godina od kada je Cezar ubijen
a mi još nismo imali tu čast da te vidimo kraj Aurelijana. Nedostaješ nam
svima; meni, Aurelijanu i prefektu Maksimu. Nemoj se iznenaditi što ti ja
pišem ovo pismo a ne tvoj brat. Aurelijanov ponos može da se meri samo sa
ljubavlju koju oseća prema tebi. Shvataš da sam upravo pomenuo dve
vrednosti koje on najviše ceni dok se ljubav prema Carstvu podrazumeva, te
je nećemo posebno isticati.
Sigurno možeš da pretpostaviš da ovo pismo pišem u prisustvu ona
dva čoveka koja su ti draga i kojima puno nedostaješ. Razlog je veoma
jednostavan: sledećeg meseca, u vašem rodnom gradu Sirmiumu, i u
prisustvu svih Dunavskih legija, Lucije Aurelijan će najzad biti proglašen za
Cezara.
Ovaj veliki događaj je dugo bio odlagan od strane tvog brata koji je
uporno tražio dokaze o smrti bivšeg Avgusta Valerijana. Ja sam ga nekako
ubedio a senat ga je priznao za novog Avgusta. Znači, draga Klaudija,
želimo da dođeš i da nam se pridružiš povodom ovog velikog događaja.
Neka tvoja lepota nadaleko obasja moć tvoga brata. Budi uverena da se
moje insistiranje ne oslanja samo na osećanja, već i na razum. Aurelijan je
samo uz tebe celovita ličnost. Obaveze koje ga očekuju od njega zahtevaju
staloženost i mudrost kojima ti odlično vladaš. Ti sigurno znaš da od kada
te je proterao iz srca, on više nije onaj Aurelijan. Avgust pak, mora u celosti
biti sin bogova.
Neka te ne iznenadi moja iskrenost, jer ona se vezuje za moje pozne
godine i pomanjkanje straha. Stalo mi je do života još samo toliko da ga
vidim ovenčanog lovorovim vencem. Pritom, ja samo vraćam Rimu ono što
mu dugujem. Ali, danas mi je potrebna tvoja pomoć.
Mila Klaudija, dođi. I neka sa tobom dođe i Ulpija čije duševno stanje
više nikom ne zadaje brige. Lično sam se u to uverio pre no što sam
napustio Rim. Njeno čudno divljanje je sada iza nas i mislim da će joj biti
drago da napokon zauzme svoje mesto kraj Aurelijana. Ona će, shodno
tvojoj proceni, pred legijama i narodima Carstva, obavljati korisnu ulogu
supruge."
Oh, kako ju je samo obradovalo to pismo!
Aurelijan će postati Avgust! Najzad!
Nakon toliko godina, bitki i razočaranja! Skoro jedno za drugim, ona
saznade za Galijenovo ubistvo i primi pismo od prvog sekretara. Klaudija
odmah nasluti sva lukavstva i prećutkivanja starog lisca Pulinija. Međutim,
to njegovo pitomo i ponizno pismo, u jednom potezu, izbrisa sve godine
poniženja i samoće, na koje je Aurelijan beše primorao.
 Ona oseti kako joj tinjajući plamen svemoći, polako zahvata čitavo
telo.
Da, ona će povesti Ulpiju. Činilo se da je sposobna za razgovor i da će
je lako ubediti. Predlog je bio dobar. Nežna Ulpija će sprečiti ogovaranja
koja bi se neminovno izrodila kada bi ona, kojim slučajem, bila sama uz
Aurelijana.
Tada će, napokon, u senci drage Ulpije, nastupiti njena vladavina.
Pulinije beše dobro razumeo i zaključio: Aurelijan nije mogao bez
svoje sestre. Bez nje, za njega nije bilo ni ekstaze ni mira. Njena ruka i
njeno prisustvo su bili neophodni kako bi uspešno vladao.
Ah, sa kakvom se samo opijenošću Klaudija prepuštala razmišljanju o
budućnosti. Napokon je dočekala to čudesno vreme moći, dostupno samo
bogovima i Avgustima, shodno njihovom položaju.
Videvši je na ulaznim vratima kupatila, Ulpija ispusti krik. Poskočivši,
ona potpuno gola i tek namazana mirišljavim uljima, napusti ležaj.
Klaudiju to veoma zabavi. Ona ispruži ruke ka njoj, pokušavajući da je
smiri.
- Ulpija! Mila moja, izvini ako sam te uplašila! Zamolila sam tvoje
sluškinje da me ne najave kako bih te iznenadila.
Ulpijina usta se iskriviše i čitavo lice poprimi prestravljen izraz.
Potpuno bleda i razrogačenih očiju, ona se odmače ka ivici bazena, stežući
pesnice na grudima i čedno prikrivajući golotinju svojih grudi, dok joj
bedra i pubis ostadoše otkriveni. Jedna od robinja pritrča, kako bi je sprečila
da padne u bazen dok joj je druga ogrtala ramena.
- Ulpija! - ponovo uzviknu Klaudija. - Oh, oprosti mi! Nisam želela da
te preplašim.
Ulpija se ujede za usnu, zarumenevši se. Nakon što se malo povrati,
reče:
- Baš sam blesava! Trebalo bi ja da ti se izvinim!
Ona se osmehnu, šaleći se na svoj račun, te pošto se pribra još dodade:
- Oh, zaista si me uplašila... Kako sam glupa.
Ona se, prebacujući samoj sebi, prepusti smehu.
- Ne, ja sam počinila glupost - pobuni se Klaudija. - Trebalo je da
pretpostavim. Dugo se nismo videle.
Ulpija se, prelepa u svojoj nevinosti, složi sa njom.
- Oh, da. Ja kao da sam videla duha.
 Ona nastavi da se smeje ali, sada potpuno ovladavši sobom. Usne joj
se vragolasto zadigoše, lice i telo opustiše, te otpravivši robove, ona, bez
znaka upozorenja, skoči Klaudiji u zagrljaj. Sa detinjim poletom, Ulpija
stisnu svoje golo i mirišljavo telo uz Klaudijino, ljubeći joj oči i obraze.
- Srećom, ti nisi duh, - poput mačke zaprede Ulpija. - To si stvarno ti.
Oh, kako sam srećna! Kada bi samo znala koliko me tvoja poseta veseli.
One ostadoše još malo zagrljene, ljubeći se i smejući se. Ulpija, zatim,
naredi da je obuku i da joj stave nakit, te da iznesu voće, napitke i jastuke u
triklinium.
Uzbuđena, kao dete koje je pronašlo svoju davno izgubljenu drugaricu,
ona povede Klaudiju u odaju za goste, koja, uprkos svemu, ne mogade a da
se ne oseti pogođenom zbog tolike njene nežnosti. Nju je, takođe, pomalo
grizla savest, zbog prethodnih trenutaka provedenih u špijunaži. Ona je, kao
nekada, uhvati za ruku i privuče sebi. Pritisnuvši dlanom Ulpijin vrat,
Klaudija joj podiže lice i spusti nežan poljubac na usne.
- I ja sam presrećna što te ponovo vidim!
Ulpijine grudi silovito zadrhtaše i Klaudija oseti da je celom težinom
oslonjena na nju, kao da će se onesvestiti. Ona je jače prihvati te šapatom
reče:
- Takođe mi je drago što si dobrog zdravlja. Da, trebalo je ranije da
dođem. Obe smo proboravile sve ovo vreme u Rimu kao dve lutajuće
duše... Istina je da sam bila usamljena isto koliko i ti. Možda i više.
Međutim, plašila sam se da ću te zateći još uvek...ljutu.
U poslednjem trenutku, Klaudija je samu sebe sprečila da izgovori reč
"ludu". Ulpijin pogled, u trenu, čudnovato zasvetle. Ona se, crveneći,
odmače, te zaboravivši na razdraganost, ozbiljno uzvrati:
- Da - priznade ona malo postiđeno. - Nisam uvek bila dobra prema
tebi... Nisam uvek bila "nežna Ulpija"!
One uđoše u triklinium, malu prostoriju sa primaknutim ležajima za
obedovanje u obliku raširenog slova U. Klaudija se zatim, uz osmeh, ispruži
na najbliže jastuke, te uze šljivu iz činije na stolu.
- Ako misliš na one užasne pločice sa kletvama - reče
nezainteresovano - možeš biti mirna, jer se njihovo olovo odavno istopilo!
A veruj mi, sa njima je nestala i moja ljutnja.
- Ah, Klaudija... Bila sam veoma glupa!
- Istina, bila si glupa. I šta si to imala protiv mene?! Ali, časna reč,
oprostila sam ti. Sve je zaboravljeno.
 Ulpija joj se, neizmerno zahvalna, osmehnu. Najednom, njeno lice
prekri maska užasa. Ona razrogači oči, prekrivši obraze prstima okićenim
prstenjem, te jedva izusti:
- Klaudija... Nadam se da nisi došla kako bi mi saopštila neku strašnu
vest vezanu za Aurelijana? Ah, ne! Neka mi se bogovi smiluju! Klaudija se,
na te njene reči, nežno osmehnu.
- Ne! Baš naprotiv! Došla sam da ti saopštim da će tvog supruga
proglasiti za Cezara za vreme ida u novembru. Mila moja, za mesec dana
ćeš postati Avgusta!
Nakon ovih vesti Ulpija ućuta. Pometena, ona oklevaše da sedne pored
Klaudije. Njene oči, uokvirene crnim krejonom, zablistaše od suza dok je
pokušavala da se osmehne.
- Srećna sam zbog tebe i Aurelijana. Vi ste sigurno veoma
zadovoljni...
- Ali, tu sreću bi trebalo i ti da podeliš sa nama! - usprotivi se
Klaudija.
- Da! Da, naravno!
- Zar ti nije drago što ćeš postati supruga Imperatora?
- Baš naprotiv... Samo, sve se desilo tako iznenada. Ti stižeš i odmah
objavljuješ da...
Klaudija je uhvati za ruke i prisili je da sedne pored nje. Ulpija
pristade, oraspoložena.
- Želim da mi sve ispričaš! - ulagivaše se ona. - Hoću sve da znam.
Dok se Klaudija spremala da joj odgovori, mlada žena poskoči i uzviknu:
- Sačekaj! Žedna sam! Moramo da proslavimo uz vino.
Klaudija se nasmeši i ispoštova njenu želju kao što se detetu ispunjava
hir.
Ulpija je čas naređivala i vikala na robove da joj donesu veliku flašu,
čas terala zbog nespretno napunjenih pehara, da bi se, na kraju, sama
prihvatila te obaveze. Dok ju je posmatrala, Klaudija zaključi da pred
sobom opet ima onu staru Ulpiju, potpuno razumnu, tihu i nevinu. One
ispiše vino, prema tadašnjem muškom običaju, na iskap, ali najpre zajedno
uzviknuše: "Neka poživi Avgust Lucije Aurelijan!" Raširivši ruke poput
leptirovih krila, Ulpija ponovo natoči vino te, ovaj put, sa nestrpljenjem
reče:
- Pričaj, pričaj!
 Klaudija joj ispriča sve što je znala o smrti Cezara Galijena i o želji
legija da proglase Aurelijana za Cezara. Ovaj se pak tome protivio zbog
bivšeg Avgusta Valerijana kojeg su svi poodavno zaboravili. Govornica se
zatim našali na njegov račun, dok je ispijala vino u malim gutljajima.
- Tog jadnog, starog Avgusta se još samo Aurelijan seća. Čak su ga i
bogovi zaboravili. Niko u Rimu ne mari da li je živ ili mrtav. Međutim, tvoj
suprug ga se još seća. Uveravam te da, ima trenutaka, kada se Aurelijan, u
prisustvu tih staraca, ponaša kao ostavljena ljubavnica.
Ulpija je prekorno pogleda, te uze njenu čašu da je napuni. Već pripita
Klaudija ju je ubeđivala:
- Budi sigurna da je tako. Ja čak ponekad posumnjam da on više voli
njih nego nas.
Ona joj ispriča nekoliko anegdota vezanih za odavno umrlog Avgusta
Decija kojeg je Aurelijan obožavao pre no što je potpao pod senilne čini
Valerijana, a zatim i Pulinija.
- Najzad smo svršili s tim matorcima - zaključi ona teatralno. - Sada je
na njega red da postane Avgust. Zajedno ćemo poći u Sirmium da mu se
pridružimo. I ti to želiš, zar ne?
- Naravno. Biću presrećna - dodade oduševljeno Ulpija. - Ne možeš da
zamisliš koliko ste mi nedostajali, i on i ti!
Klaudija htede da odgovori, ali joj čudan grč zahvati vrat. Ona otvori
usta ali joj vilice padoše kao da su od olova.
- Da li znaš - reče Ulpija sa neizmernom nežnošću - da sam često
prinosila darove vašoj majci, u onoj lepoj grobnici?
Neizreciv užas se sruči na Klaudiju. Ona je posmatrala Ulpijin osmeh i
pokrete lica dok je govorila kad najednom oseti da je njene reči povređuju i
poput kandži kidaju njena unutrašnja tkiva.
Ona pokuša da napne sve svoje mišiće ne bi li se odbranila ali uvide da
je telo ne sluša.
- Da li znaš - nastavi mirno Ulpija - kako sam čudan san sanjala, pre
neki dan? U njemu je Aurelijan bio Avgust a ti si bila njegova supruga. Vaša
deca su imala po dve glave: jedna je ličila na mene dok je druga bila tvoja.
Sada, kada sam saznala za ovu lepu vest, to je zaista neobičan san. Ali,
istina je da vas dvoje veoma ličite. Kada pogledam tvoje oči, kao da vidim
njegove. Tako su lepe, tako savršeno plave i duboke.
Klaudiji je, u grudima, gorela vatra. Ona je još čula Ulpijine reči koje
su u nju prodirale u vidu svetlih mehurova, da bi se, zatim, raspali u njenom
telu, zadajući nesnosan bol.
- Šta ti je? - začuđeno upita Ulpija ne skidajući osmeh sa lica. - Pa ti
drhtiš. Mila moja, zašto drhtiš?
Ovoga puta, čim začu njene reči, Klaudija poče da se guši.
Ah, ludača! Ludača me je otrovala!
Ulpija!
Ona pokuša da izgovori njeno ime ali ostade nema.
Bol! Sveprisutna bol! Smrt! Smrt je već bila tu sa svojom lelujavom i
blistavom svetlošću poput uzvišene savesti, dok se kost po kost, sloj po sloj
kože i čitavo telo lomilo i kidalo!
- Klaudija, mnogo si me lagala sa svojim lepim očima i ustima -
šaputala je Ulpija. - Ali ja nisam luda. Nikako. Ja mogu da čujem sve ono
što reči ne kazuju. Ja čitam laži iz pogleda. Ne, nežna Ulpija nije luda. Nije
ni glupa. Ah, Klaudija, ti si želela da budeš Aurelijanova supruga i da mu
rodiš decu sa tvojim smrdljivim telom. Eto, to si htela. Sada se uvijaš i dece
nećeš imati. Ulpija ispunjava volju bogova, a bogovi ne dopuštaju da se
sestra i brat vole kao supružnici.
Ah, pakao!
Ko će je kazniti? Ko će uopšte doznati? Aurelijane! Aurelijane, brate,
ljubavi moja! Ne napuštaj me! Pomozi mi! Ne želim da umrem! Još ne...
Zar sada, kada je sve moguće?!
Ah, taj bol, bol za tobom Aurelijane! Ljubavi...
Ali, njeno telo, poput strune zatreperi, i ona pade na pod, bolno
iskrivivši usta iz kojih je liptala krv.
Pre no što ju je potpuno progutao mrak, Klaudija, užasnuta i ne
razumevajući šta se dešava, još začu kako Ulpija doziva robove u pomoć.
Njena prijateljica je bolesna!
 28

PALMIRA

Dete se na sav glas smejalo. Tim veselim tonovima koji su se, poput
radosnih varnica, odbijali o svodove i zidove odaja, bi se, na trenutke,
pridružio i razdragan Zenobijin glas.
Obučen u pravi mali oklop, Vabalat je sedeo u visećoj gondoli od
pruća, i na sve strane mahao malenom sabljom od slonovače. Lica
zajapurenog od uzbuđenja, ljuljao se, iz sve snage, pravo na Zenobiju. Pri
svakom podizanju ljuljaške, zamahnuo bi tako znalački i silovito u njenom
pravcu, da je Zenobija jedva uspevala da izbegne udarac. Nespretno se
braneći rožastom sabljom za vežbanje, majka je nebrojeno puta odglumila
da je povređena. Ipak, s vremena na vreme, bi uputila u njegovom pravcu i
poneki ozbiljan i vešt udarac zbog kojeg bi se Vabalat zacenio od smeha
Nurbel zastade na pragu odaje, zatečen ovim retkim prizorom sreće
između majke i sina. Zenobija oseti njegovo prisustvo te baci pogled, preko
ramena, ispustivši krik kao da je pogođena.
- Nurbele! Brzo dođi da mi pomogneš da se odbranim od ovog đavola!
Neću uspeti sama, ubiće me!
Nurbel im se, potmulo brundajući, priključi. On se izloži Vabalatovim
udarcima koje ovaj, sav radostan, udvostruči. Najednom, njihov
gromoglasan smeh prekinuše siloviti povici koji ispuniše odaju.
- Odmah da ste prekinuli!
Iza zastora na hodniku, iskoči Ahemu koja dotrča na svojim debelim
nogama što je brže mogla.
- Zar ste potpuno poludeli?
Ona dohvati gondolu, te se osloni na nju svom težinom kako bi je
zaustavila. Vabalat, zahvaćen besom, razjareno udaraše svojom sabljom
leđa stare dadilje. Za tili čas, ona uhvati oštricu od slonovače i oduze mu
igračku.
- Zar ne vidite da se preznojio zbog tog glupog oklopa? - dreknu
Ahemu na Zenobiju i Nurbela. - Samo mu još to treba pored današnje
omorine. Zar ste zaboravili da je koliko juče imao vrućicu? Stvarno ste
oboje blesavi.
 Istina, detetova tunika se cedila od znoja. Ono je stajalo, pomodrelih
obraza i čela i pobledelih usana, dok su mu se ruke još tresle od uzbuđenja.
Spreman da zaplače, Vabalat se pobuni tvrdeći da se oseća dobro i da
želi još da se igra. Zenobija ga privi uz grudi.
- Ahemu je u pravu što nas grdi. Preterali smo. Sada ćemo prestati
kako bismo sutra mogli opet da se igramo.
- Ali ja uopšte nisam umoran. Ahemu je prestara da bi znala...
- Budi poslušan! Okupaćeš se i odmoriti a ja ću, odmah zatim, doći da
te posetim.
- Ahemu nikada nije u pravu! - nastavi Vabalat ljutito. - Ona me uvek
sprečava da se igram! Zašto je ne otpustiš? Ti si kraljica a ja sam princ! Ona
mora nas da sluša!
Nurbel se gromoglasno nasmeja. Zenobija ne uspe da odgovori detetu
jer ga Ahemu uze u naručje gunđajući.
- Ako te tome uči Lonžen kako bi jednog dana postao kralj, onda
sjajno!
Ona odvede dete iz prostorije, uputivši mračan pogled Zenobiji i
Nurbelu koji namah prestadoše da se smeju.
- Ti, gospodaru Nurbele, ne glumi nevinašce. Ni ti nisi ništa bolji od
Grka i kraljice. Svi vi ste isti kada je u pitanju oružje. U stanju ste čak i dete
da...
Pored srdžbe zbog detetovog zdravlja, njene zamerke su se odnosile na
još ponešto. Nurbelova veselost, u trenu, nestade.
- Kakva narav! - reče gunđajući pošto je Egipćanka napustila
prostoriju. - Vabalat ne greši kada kaže da ona ništa ne zna o dečacima! Pa
ona je samo tebe odgajila, a ti si žensko!
Šala jedva da malo odobrovolji Zenobiju. Sa žaljenjem, Nurbel uvide
da je, pored svih igara i osmeha, tamna senka patnje još uvek prisutna u
očima kraljice Palmire.
- Hajde, de - našali se opet Nurbel. - Vabalat je snažan na oca i ima
samo jednu želju, da postane dobar ratnik kao njegova majka. Ahemu je
ljubomorna, poput svih dadilja. Ona želi da ga smekša kako bi od njega
načinila lepog princa za prikazivanje.
Zenobija mu se, ovaj put, ipak osmehnu.
- Veoma su male šanse da će u tome uspeti. Uostalom, ni sa mnom joj
to nije pošlo za rukom.
- Što se toga tiče...
 Nurbel ode da uzme jednu kožnu kutiju koju beše odložio dok se igrao
sa Vabalatom.
- Ovo je poklon za tebe.
- Poklon za mene? Kojim povodom?
- Oh, puno je razloga zbog kojih bih mogao nešto da ti darujem -
skrušeno odgovori Nurbel. - Setio sam se da se, sledećeg meseca, navršava
tačno deset godina od kada si mi priuštila dvostruko zadovoljstvo. Najpre
smo, uz pomoć kamila, zajedno pobedili Šapurovu konjicu a zatim sam,
imao tu čast, da prisustvujem rađanju crvene boginje Alat. Želeo sam da
obeležim ta dva događaja.
Kao svaki put kada bi se zbunio, on pređe rukom preko svoje
proćelave glave.
- Ne brini se - dodade on, rumenih obraza - to nije ni haljina ni nakit
već nešto što će te možda zabaviti.
- Ah, Nurbele!
- Ne zahvaljuj mi pre no što otvoriš kutiju.
Pošto Zenobija skide trake i otvori kutiju, ona istog trena uskliknu od
uzbuđenja.
- Šta je...?
Na dnu kovčega beše nešto što nije imalo ni oblik ni ime. To je bila
smeđa, providna membrana, naoko kruta i izbrazdana.
Nurbel ne progovori ni reč, niti se pomeri.
Sa gađenjem, ona uhvati tanušni predmet između dva prsta. Učini joj
se veoma lagan i neobično prijatan na dodir. Dok ga je izvlačila, on
najednom poprimi oblik, tako zapanjujuć, da njoj poskoči srce ugrudima.
Ona ispusti predmet koji ponovo pade u kutiju. U pitanju je bilo parče
ljudske kože, tanke i prozračne poput jagnjećih creva.
- To je koža Avgusta Valerijana - izjavi najzad Nurbel, smejući se.
Zatim, on dohvati čudnu relikviju te je podiže sve do lica.
- Kraljice, ovo je sve što je preostalo od jednog velikog rimskog
Imperatora.
- Neka mu se bogovi smiluju! - prošaputa ona.
- Šapur ga je nakon smrti odrao i okačio u svoj ratni šator. Međutim,
malo zatim je zaključio da mu ova koža donosi nesreću jer ga stalno
pobeđujemo, te ju je poklonio jednom svom generalu kako bi je se otarasio.
Ja sam je, za velike pare, od njega otkupio.
 - Zaista neobičan poklon, Nurbele! Ne mogu ti obećati da ću njime
ukrasiti moju novu palatu.
- Kraljice, to mi i nije bio cilj. Ja želim da ga na dobar način iskoristiš.
- A šta bi to trebalo sa njim da uradim?
- Da ga pokloniš novom Avgustu.
Zenobija zaprepašćeno osmotri Nurbela.
- Gospodaru Nurbele, šta time želiš da kažeš?
U Rimu, kao i kod nas, čovek se ne može sahraniti bez posmrtnih
ostataka pogotovo kada je u pitanju Avgust. Do današnjeg dana, onaj koji je
nosio ovu kožu nije prešao reku senki niti se pridružio bogovima. On još
uvek luta svetom. Ako ponudiš ovu relikviju tom novom Avgustu Luciju
Aurelijanu, on će ti biti zahvalan. S obzirom na činjenicu da mu je on ubio
sina, tvoj poklon će ga pomiriti sa pokojnikom. Samim tim, to bi značilo
sklapanje prijateljskih odnosa i sa nama.
Zenobija se namrgodi, uozbiljivši se.
- Sada razumem. Ti želiš mir sa Rimom?
Nurbel se lukavo nasmeši.
- To je lep poklon za Rim. Moram da dodam, i za Avgusta Aurelijana
koji bi se, pošto bi ga primio, sigurno malo smirio u vezi nas. Možda bi čak,
na neko vreme, zaboravio da je kraljica Zenobija koja vlada od Kapadokije
do Arabije, postala moćnija i od samih Persijanaca...
- Gospodaru Nurbele, lepo razmišljaš. Ja se slažem sa tobom, samo
mislim da je malo prekasno za to. I uzaludno...
Hladan Lonženov glas ih natera da se okrenu.
On je stajao, pored jednog zastora, sa svežnjem papirusa u ruci, i
sigurno, već neko vreme, slušao njihov razgovor. Sa poštovanjem se najpre
nakloni Zenobiji a zatim i Nurbelu.
- Izvinite ako vas prekidam - reče on ljubazno - ali imam važnu vest
za tebe, moja kraljice.
Krajičkom oka, Nurbel proceni Zenobijino raspoloženje. On se potajno
nadao da će mu ona hladno odgovoriti i prekoriti ga zbog iznenadnog
dolaska. Ali, on sada morade da se složi sa Šarhom, da njihova kraljica u
prisustvu Grka pokazuje neuobičajenu nežnost.
- Lonžene, ni malo nam ne smetaš. Pogledaj samo ovu čudnu stvar
koju mi je doneo Nurbel.
Grk jedva i da baci pogled na kutju.
 - Kraljice, izvini me što ne mogu da uživam pri pogledu na kožu
čoveka, makar on bio Avgust koji preziraše moj narod i moj grad Atinu.
- Lonžene, šta hoćeš da kažeš - upita odsečno Nurbel - kada kažeš da
je prekasno da je pošaljemo Rimljanima?
Lonžen podiže papirus koi je držao u ruci.
- Prekasno je za priču o moćnoj ali bezopasnoj kraljici Palmire.
Hrišćani preobučeni u palmirske vojnike su uništili i zapalili hramove u
Bosri i poubijali sveštenike. Požar se proširio na veći deo grada i potpuno
uništio vojni logor...
- Zar hrišćani? - upita Zenobija prebledevši.
- Da, hrišćani. Na jednom od leševa tih lažnih vojnika je pronađena
srebrna ribica - objasni joj Lonžen. Uz to, stanovnici Bosre su čuli njihove
molitve dok su palili hramove. To su bile hrišćanske pesme. Takođe se priča
da ih nije predvodio oficir već zapovednik njihovog Boga.
- Da li su mu videli lice?
- Mislim da nisu. Veoma pažljivo ga je skrivao mada se vodiči
karavana sećaju da je jedan hrišćanin iz Emeza putovao sa njima nekoliko
dana pre napada i da je imao lice koje se ne zaboravlja: do pola uništeno
vatrom.
Nurbel zgranuto posmatraše Zenobiju. Nikada do tada je ne beše video
tako nesrećnu. To primeti i sam Lonžen te zastade, iznenađen, oklevajući da
nastavi svoje izlaganje.
- Šta ti je? - upita Nurbel.
- Nije mi ništa - lagaše Zenobija. - Previše sam se igrala sa Vabalatom
pa mi je potrebno da se malo odmorim. Ahemu je u pravu, letnje žege
postaju nepodnošljive.
Lonžen, uz osmeh razumevanja, prihvati laž. Ona zatraži od robova da
donesu osveženje te izvede Nurbela i Lonžena na terasu.
- Sada je sigurno kasno - nastavi Lonžen obraćajući se Nurbelu - za
poigravanje sa novim Avgustom jer čim sazna za ovo bogohuljenje,
pomisliće da ga Zenobija izaziva.
- Ali, molim vas - usprotivi se Nurbel. - Ne bi nam bilo teško da
dokažemo da su hrišćani pravi krivci za ovo zlodelo! Mi znamo gde se oni
kriju, u Emezu i u Antiohiji. Potrebno mi je samo pet dana da spalim
njihove kuće i da prinudim one koje oni nazivaju đakonima i episkopima da
kleknu pred tobom kraljice. To bi trebalo u potpunosti da zadovolji
Avgusta...
 - Ne - jedva izgovori Zenobija prebledevši. - Ne, Nurbele! Ne želim
da dirate hrišćane!
Nurbel je zaprepašćeno osmotri.
- Ali, ako ne pokažeš dobru volju prema Rimljanima...
- To će značiti objavu rata Rimu! - Lonžen dovrši rečenicu uz osmeh. -
Dobro si razumeo, gospodaru Nurbele.
- Zbog čega želiš da poštediš te hrišćane? - upita Nurbel ljutito, ne
obraćajući pažnju na Grka. - Da li im nešto duguješ? Pa oni su po svojoj
prirodi ludi i preziru te! Svuda po Emezu i Antiohiji, njihovi sveštenici
propovedaju da si lažna boginja i da postoji samo jedan bog, njihov, i da
niko, osim njihovog proroka, ne može biti kralj ili kraljica! Ti nikada nisi
htela da ih ućutkaš. Sada ćeš čak prihvatiti njihovo izdajstvo bez ikakvog
opiranja? Ja te ne razumem...
Kao odgovor, Zenobija ga samo pogleda i on u tim očima vide svu onu
tminu koja ga je toliko dugo plašila. Nurbel, u trenu, shvati da ništa neće
moći da uradi.
- Gospodaru Nurbele, kraljica je u pravu - nastavi mirno Lonžen. - Mi
imamo koristi od tih hrišćana. Oni nam ne postavljaju klopku već samo
nude priliku kojoj smo se tako dugo nadali.
- Lonžene, da li bi trebalo da pretpostavim da si ih lično namamio u
Bosru? - besno upita Nurbel. - To bi zaista ličilo na tebe.
Zenobija htede da se usprotivi ali Lonžen, uz prezriv osmeh, podiže
ruku.
- Gospodaru Nurbele, nije bilo potrebe za tim. Ja se samo bavim
posmatranjem i utvrđivanjem ljudske gluposti, a to je sasvim dovoljno da bi
se učinilo ono što se mora. Uostalom - dodade on okrenuvši se ka Zenobiji -
ko zna? Rim možda i neće reagovati! Oni svuda vode uzaludne bitke i jedva
održavaju svoje legije na okupu. Ovo je prava prilika da Aurelijan pokaže
koliko je hrabar. Ako bude hteo rat, moraće da se suoči sa najmoćnijom
vojskom Istoka, onom koja je pobedila Šapura i...
- Nemoj mi prepričavati našu istoriju! - razjareno uzvrati Nurbel. - Ja
je odlično znam jer sam u njenom stvaranju učestvovao, kao komandant
palmirske vojske, zajedno sa njegovim veličanstvom i Zenobijom. Ja takođe
odlično znam kako se rimske legije bore kada su život ili smrt u pitanju. Ti
si, Lonžene, potpuno zaslepljen svojom mržnjom prema Rimljanima. Misliš
da si mudar ali hrišćani su mudriji, veruj mi, a uz to su i potpuno ludi. Oni
su, poput skakavaca, prekrili pustinju, propovedajući čuda i božiji raj.
Međutim, oni znaju da eventualni sukob između Palmire i Rima može
dovesti do sveopšteg rasula. Hrišćani upravo to i žele: da nas oslabe kako bi
nastupila vladavina njihovog Hrista, kako sami kažu. Da li si, Lonžene,
makar jedanput, oslušnuo njihove molitve?
- Ja se bavim isključivo filozofskim raspravama Lupetanja tih polu-
Jevreja me ne zanimaju.
- Ipak, trebalo je da ih poslušaš. Shvatio bi da žele samo jedno: da
njihov Bog vlada Rimom i čitavim svetom.
- Gospodaru Nurbele, da li to znači da strahuješ da se sukobiš sa
Rimom? - upita Lonžen.
- Ti ne znaš šta pričaš! Tvoja grčka mudrost ne može da predvodi našu
vojsku. Ona nikada nije jahala borbenu kamilu niti je čula zvuk odapete
strele. Nju samo čine isprazne reči!
- Nurbele, molim te - usprotivi se Zenobija naslonivši dlanove na
njegove grudi.
Nurbel je, u besu, uhvati za ruku.
- Kraljice, dopusti da ti kažem jednu istinu koju nikada nećeš čuti iz
usta dragog Lonžena jer, ako se odlučiš da ratuješ, moraš znati šta
teočekuje. Avgust Aurelijan nije kukavni i umorni starac. To je čovek koji
se već trideset godina bori i koji je svojom rukom ubio više od hiljadu ljudi.
Moraš upamtiti da on nikada nije izgubio ni jednu bitku!
- To isto možemo da kažemo i za našu kraljicu Zenobiju - ubaci se
zajedljivo Lonžen. - Nemoj zaboraviti da je Alat takođe nepobediva,
gospodaru Nurbele. I ona se nije sukobila sa prostim varvarima sa Severa.
- Bar jednom si u pravu - ironično uzvrati Nurbel. - Ako dođe do rata,
sukobiće se dve iste sile. Naša kraljica će se boriti da osvoji Rim i lovorov
venac. To je ono što ti u stvari priželjkuješ, zar ne Lonžene? Ako je tako,
onda dobro razmislite o ovome što ću vam reći. Aurelijan u tom ratu nema
šta da izgubi, iako ostaje bez carstva, ukoliko ga porazimo. Ja, stari lovac,
vam to kažem, jer znam da je poslednji lav sateran u tesnac jači od svih
onih prethodno ubijenih.
Nakon Nurbelovih reči nastupi dug tajac. Lonžen i Nurbel su stajali,
kao dva borca nakon nerešene bitke, iščekujući kraljičinu presudu. Ona
podiže pogled u kome Nurbel opazi senku tamniju no ikada. Zenobija
rukom potraži ljuljašku, u kojoj se dete, maločas, igralo, ne bi li se na nju
naslonila. Delovala je krhko i na ivici da se onesvesti. Nurbel samog sebe
primora da ostane u mestu i da joj ne pritrči. Neprijateljski Lonženov stav
mu tu odluku znatno olakša.
- Nurbele, u pravu si povodom mnogih stvari - reče najzad, jedva se
osmehnuvši. - Ti si uvek u pravu kada pričamo o ratovanju. Međutim, ovde
se ne radi o ratu. U pitanju je Zenobijina slava i obećanja data suprugu i
detetu. Zbog toga, ja moram da se priklonim Lonženovom stavu. Vreme je
da Rim sazna za moju nameru da vladam čitavim Carstvom.
 29

SIRMIUM

Robovi pažljivo spustiše Pulinijevu nosiljku na pločnik hrama.

Nedaleko odatle se nalazio oltar iznad kojeg je visio veliki zlatni disk Sol-
Inviktusa. Dim od ugaraka je još više zatamnio i ovako slabo osvetljenu
prostoriju.
Među jastucima je, prekriveno medveđom kožom, ležalo zgrčeno i
veoma mršavo telo prvog sekretara Pulinija. Iako beše kraj leta,avgustovske
vrućine bejahu neizdržive. Njegova glava se zaljulja na ramenima, izloživši
svetlosti otromboljena usta i pegavu, tanku kožu lica, jedva prevučenu
preko slepoočnica. On zatim podiže kapke, otkrivši sablasno blede
beonjače, te nešto nejasno izgovori. Pošto mu se niko ne odazva, on izvuče
ruku ispod pokrivača i njome prođe vazduhom.
- Prefekte, da li si tu? Ne vidim te!
U njegovom glasu se začu onaj strog i nestrpljiv ton.
Njegov glas se prolomi, sa onim negdašnjim prizvukom nestrpljenja i
strogosti. Maksim se primače i u prolazu dodirnuvši starčeve prste, stade iza
fotelje.
- Tu sam, sekretaru. Prema tvojoj zapovesti.
- Ah!
Puliniju se ubrza dah a strašno šištanje mu zapara grlo. On zakoluta
očima, u potrazi za nekom svetlošću, oblicima i bojama koje nikad više
neće videti.
- Iz časa u čas, sve je gore - uzdahnu on tugaljivo. - Da li znaš da sada
vidim lošije nego jutros?
- Ovde je veoma mračno, a i sav taj dim smanjuje vidljivost...
- Prefekte Maksime, lupetaš! - prekide ga nervozno Pulinije. - Ja zaista
više ne vidim i to je kraj. Ali, želim, o svemu da budem obavešten...
Stisnuvši pesnice na grudima, zastade da udahne vazduh.
- Šta radi?
Pokret i pitanje su se odnosili na Aurelijana.
Nalazili su se u sirmiumskom hramu, u kome je Julija Kordelija toliko
godina obavljala službu i proročanstva. Danas je Aurelijan poželeo da oda
poštu posmrtnim ostacima svoje majke i da prinese darove milostivom
bogu. Pulinije koji je, do tada, uvek vešto izbegavao unutrašnjost hramova,
sada zahtevaše da prisustvuje ceremoniji, u pratnji Maksima.
Svojim suvim prstima, Pulinije udari prefekta po laktu, trgnuvši ga iz
ćutnje.
- Pripovedaj! Zato si i došao! Šta radi?
- Avgust je upravo stao ispred zlatnog diska - izjavi ozbiljno Maksim.
Sveštenice stavljaju njegove poklone ispod oltara. On je na sebi zadržao
samo štit.
- Jel' onaj veliki iz Nikopolskog blaga?
- Da. Onaj Knivin, optočen zlatom i sa glavom nordijskog zmaja. Taj
štit je Avgust Decije ugledao pre no što je preminuo u močvarama Abritusa.
- Dobro, dobro! Lep dar, nema šta!
To sigurno beše lep dar koji Maksima podseti na tu strašnu noć, pre
dvadeset godina, kada je, u močvari, sa Aurelijanom prevrtao na stotine
leševa naduvenih od gasa. Uprkos napornom i mučnom pretraživanju, oni
nisu uspeli da pronađu telo Imperatora. Aurelijan se tada zakleo da će
pogubiti Knivu i njegovo potomstvo što je, nešto kasnije, i učinio. Pobedio
je varvara, ubio njegove sinove i vratio Rimu čudesno blago koje su Goti
oteli carskim gradovima. Međutim, zlatni gotski štit je ostavio sebi, i to više
iz sujeverja, nego zbog njegove vrednosti. Činilo mu se da štit čuva odjek
izgubljenog tela Velikog Avgusta koji mu je prvi ukazao poverenje i pažnju.
- Prefekte, pričaj. Ne razmišljaj, već pričaj!
- Sekretare, ništa naročito se ne dešava. Sveštenice su okružile
Aurelijana da bi...
- Da li su mlade?
- Veoma mlade.
- Sunce je na disku?
- Još uvek nije, ali će uskoro biti.
- Ne čujem ih da pevaju.
- One šapuću, sekretare. Pretpostavljam da čekaju sunce.
- Pretpostavljaš?
- Sekretare, ne razumem se najbolje u ceremonije Sol-Inviktusa.
Pulinije zaškrguta zubima što ubrza njegovo otežano disanje.
- Ne razumeš se u ove ceremonije niti baš nešto veruješ u bogove, -
zabrunda on.
Njegove grudi se podigoše a suvi obrazi zadrhtaše. Smejao se. On još
upita:
 - Aurelijan nosi purpurnu togu?
- Na njemu je velika toga sa lišćem akanta i kruna od lovora, kako i
dolikuje.
- Prefekte, čini mi se da nisi oduševljen.
Maksim samo klimnu glavom. Pulinije je bio u pravu. Njega ovo nije
oduševljavalo.
Po prvi put u životu, on samom sebi prizna da je utučen. Strašna tuga
beše zahvatila njegovu dušu i telo. Ništa nije moglo da je odagna, čak ni
njegov položaj prvog Avgustovog oficira. Baš naprotiv, ta svakodnevna
bliskost sa Aurelijanom, samo je povećavala patnju.
On je dobro znao šta je tome uzrok: Klaudijina smrt.
Ona ga je tako pogodila, da nikako nije uspevao da se oporavi.
Iznenađenje je bilo potpuno i strahovito. Vest o ubistvu bejahu primili dan
uoči Aurelijanovog proglašenja od strane Dunavskih, Panonskih i
Dalmatinskih legija. Ta vest beše u toj meri zapanjujuća da Maksim najpre
odbi da je prihvati. Kasnije, kada se istina, poput žuči, razli njegovim
venama, on uvide Aurelijanovu ravnodušnost.
Čovek koga je Klaudija volela do ludila ne pokaza ni trunku žaljenja.
Oči mu ne zasuziše ni jednog trenutka, niti mu zadrhtaše usne. On nije
stiskao u prazno pesnice, niti spuštao glavu. On jednostavno nije imao
potrebu da krikne i da se sa nekim obračuna. Aurelijan beše potpuno miran,
ili možda pre, spokojan. I kada je Maksim, u njegovom prisustvu, divlje
izrazio svoju patnju udarajući se u grudi kako ne bi zaplakao, Aurelijan ga
je samo hladno posavetovao da ode da se odmori.
- Maksime, sutra je pred nama dug dan i moraćeš da zaboraviš na moju
sestru.
On, Avgust Lucije Aurelijan, ju je, zasigurno, već zaboravio. Tokom
tog narednog dana, bučnog i zamornog, niko nije mogao da pretpostavi da
je upravo on taj koji je izgubio sestru. Klaudija je, u njegoroj senci, oduvek
radila na tome da za njega pridobije lovorov venac koji danas krasi njegovo
čelo.
Svih narednih dana, Aurelijan zadrža isti stav i ni jednom je ne
pomenu.
U pripitom stanju, Maksim pokuša da ga primora na razgovor. On se
suoči sa a ledenim pogledom i oštrom naredbom da ućuti koja nikako nije
delovala prijateljski.
 Nakon toga se Maksim prepusti svojoj gorčini i samoći ispunjenoj
nemoćnim besom. Iako su noći bile veoma tople, on ih je sve proveo drhteći
i potpuno budan. Iz noći u noć, on se suočavao sa istinom.
Ljubav prema Klaudiji beše tako silno ukorenjena u Maksimovoj duši,
da ga je, čak i sada, nakon njene smrti, progonila.
Ah, setio se da joj je nebrojeno puta izjavio da ga ljubav uopšte ne
zatnima. Kakva laž! On samo nije želeo da ispadne slabiji od nje.. Podneo
je, a da se nije previše potresao, njihovo razdvajanje kada je, nakon svađe
sa Aurelijanom, odbila da mu se pridruži. Ona je neprestano pričala o
poniženju koje joj je priredio Aurelijan oteravši je od sebe. Maksim, uprkos
svemu, nije sumnjao da će mu se ona jednog dana vratiti. Razdvajanje je
prihvatio kao igru više, u njihovoj vezi izatkanoj senkama i
nadmudrivanjima.
Uostalom, znao je da živi ili u Sirmiumu ili u Rimu i to mu je bilo
dovoljno. Nije mu nedostajala. Još se nadao da će jednoga dana ponovo
otkriti na njenom licu eho ljubavi od koje je izgarao. Ah! Klaudija!
Klaudija!
Sada mu je sve njeno nedostajalo. Baš sve. Njene laži, prevare i
okrutnosti. Njena usta, tako crvena i požudna. Zamišljao je vrelinu njenog
tela, njene snažne butine, neobuzdanu želju, vrh njenih bradavica koji je,
toliko puta, ljubio usnama... Sve mu je nedostajalo. Bez nje, on se oseti
potpuno prepušten ledenoj praznini koja ga je, sa svih strana, okružila.
Ponekad bi mu se, tako samotnom, pričinila, te bi pružao ka njoj ruke do
iznemoglosti.
Noći su bile strašnije od svega. Pomrčina bi se, začas, ispunila njenim
likom, koji bi, ponekad bio ružan, a ponekad izuzetno lep. Maksim je, u
polusnu, gutao noćni vazduh kao da vrhovima usana ljubi mladež na njenoj
koži.
On, veliki ratnik, je čvrsto, poput deteta, pripijao dlanove na oči želeći
da odagna duhove koje je izrodila njegova patnja i tegobna samoća. Taj bol
nije bio prisutan na licu Avgusta Aurelijana. Njega, Klaudijina smrt nije ni
dotakla.
Čudna dreka prekide tok Maksimovih misli.
- Prefekte, šta se to dešava? Zar si ostao bez jezika? Gde je sada
sunce?
- Sunce je došlo do zlatnog diska.
 Da, ono se polako probijalo kroz prorez na svodu i plavilo zlatnu
površinu. Sveštenice su se, sve vreme, sporo njihale, podižući, s vremena na
vreme, svoje velove i prepuštajući ih nevidljivoj rucivetra. Čuli su se umilni
glasovi, združeni u molitvenoj pesmi koja se uz eho širila čitavom
prostorijom.
- Eeeooo! Ejohojoho!
Dok su im se ramena i grudi tresle, u nekoj vrsti transa, devojke
okružiše Aurelijana. Svuda po prostoriji, disk rasprši svoje zlatne zrake koji
padoše na prozračne devojačke tunike, potpuno razgolitivši njihova mlada
tela.
- Vidim ga! - uzviknu Pulinije. - Ja vidim sunce! Vidim beličastu
svetlost svojim bolesnim očima!
On, željno, pomeri telo unapred. Zlaćana svetlost polako otkri sve bore
na njegovom ostarelom licu. Vrelina usled sunčeve refleksije postade
nesnosna. Maksim zakloni rukom oči.
- Šta radi Aurelijan?
Avgust beše podigao svoj zlatni štit, visoko iznad glave, kako bi njime
zahvatio odbijene zrake sa diska Sol-Inviktusa i ponovo ih razasuo po
čitavoj odaji. Toga mu spade sa ramena otkrivši mišice na rukama, sjajne
poput bronze na statuama. Sveštenice su, i dalje, igrale oko njega, zanete u
transu.
- Sunce me uzima sebi - ponovo reče Pulinije, zadrhtavši celim telom.
- Ono me greje, greje...
On podiže ka disku svoje iskrivljene prste i smežurane dlanove.
Groteskno se zatresavši, on napravi pokret kao da igra, povodeći se za
kricima i pesmom koja potpuno ispuni užareni hram. Videvši ga, Maksim
jedva savlada gađenje. Sa jedne strane, čovek sa svojom ružnom starošću,
frustriran i nemoćan, a sa druge, podjednako neukusna bujnost mladih
sveštenica. Sve to, istovremeno, beše i smešno i patetično.
Međutim, duh starog sekretara ne izgubi svoju pronicljivost.
- Prefekte, ja čujem sveštenice i Aurelijana ali tebe nikako.
Maksim se nagnu ka Pulinijevom uhu.
- Izvini, ali ja nikad nisam bio veliki obožavalac bogova, niti Sol-
Inviktusa.
Pulinije malo jače zadrhta. Dok je treptao očima, njegova brada se, na
tren, opusti.
 - Takođe - reče on promuklo se zacerekavši. - Prefekte, čak ni danas,
kada sam tako blizu smrti, nisam njihov poklonik. On prekide smeh kako bi
duboko udahnuo. Sunčevi zraci se potpuno preliše sa zlatne površine diska,
zagrevajući kamene svodove hrama do tačke usijanja.
- Barem je Sol-Inviktus dobar prema meni. On me greje, greje! Ah,
prefekte, mesecima mi nije bilo ovako toplo!
Pulinije se klatio zadovoljno se smeškajući. Najednom, on uhvati
Maksima za ruku i ozbiljno ga pogleda svojim ugaslim očima.
- Prefekte, sledi moj primer! Nemoj obznanjivati ono što misliš o
bogovima. Pogotovo Aurelijanu, koji je veliki vernik, nemoj ništa
pominjati. Avgust mora da veruje u bogove.
Ceremonija potraja dosta dugo, te se Pulinije, od svega umoran, ispruži
na svoju fotelju da odspava. Maksim odmah iskoristi priliku da napusti
prostoriju, i da, u predvorju hrama, izda naređenja carskoj pratnji koja je
držala radoznalce na odstojanju.
Po njegovom povratku u svečanu prostoriju, on ustanovi da se svetlost
povukla sa zlatnog diska i da je pesma prestala. Zatim vide Aurelijana i
sveštenice u uzanom krugu oko Pulinija. Oni su stajali tako zbijeni da on
najpre ne mogade da utvrdi tačan položaj tela ušuškanog u krzna.
- Šta se dešava?
Oznojenog lica i pogleda, još uvek, omamljenog, Aurelijan odgovori
podigavši glavu:
- Pulinije nas je napustio. Sol-Inviktus ga je primio sebi.
Čudnovato, ali Maksimu se učini da se Aurelijan osmehuje. Ta, možda
umišljena senka osmeha podstaknu svu njegovu mržnju te on reče:
- Avguste Aurelijane, mora biti da si zadovoljan! Nipošto se nemoj
sekirati. Ne pokaži ni trunku sažaljenja. Ostani potpuno priseban i hladan.
Sve se oko tebe rastače i umire, ali ti čak nećeš ni trepnuti! Bogovi su baš
milostivi prema tebi! Uzimaju sve one koji su se ceo život trudili da
postaneš moćan i slavan. A ti, ti se ponašaš kao da se ništa ne dešava...
- Maksime...
- Zahvali se svojim bogovima, Aurelijane. Tek što si proglašen za
Avgusta, a Rimsko carstvo se ruši! Ah, da. Oni tebe podržavaju...
- Prefekte, ućuti! Nalaziš se u hramu.
Njegove reči se tako prolomiše vazduhom da sveštenice poskočiše.
Zabrinute i iznurene ceremonijom, one okretoše ka njima svoja uplašena
lica.
 - Pričaš gluposti! - nastavi ljutito Aurelijan.
Njihovi besni pogledi se suprotstaviše, kao nikada do tad. Maksim se
ne povuče pred dobro poznatim ledenim plavetnilom Avgustovih očiju.
Suprotno očekivanom, njegove usne se iskriviše od mržnje koju nije mogao
da obuzda.
- Avguste, mislim da nisi u pravu. Ja ne preterujem. Moje reči su samo
odraz mojih misli i životnih činjenica.
Podigavši ruku, kao da u njoj drži mač, Aurelijan se obruši na
Maksima svom svojom težinom. Držeći ga za vrat zgrčenim prstima, on
zakorači ka oltaru i zlatnom Sol-Inviktusovom disku.
- Oseti božiju vrelinu! Oseti je, bar jednom!
Udarivši u metal, Maksim se zatetura. Zatim, okrenuvši se, on pokuša
da uhvati Aurelijana za ruke. Međutim, ovaj ga obgrli mišicama i čvrsto
stegnu uz svoje grudi, ne dopuštajući mu da odvoji lice od diska.
- Ja odlično znam o čemu razmišljaš svih ovih dana - prošaputa on. -
Mrziš me jer ne oplakujem Klaudiju kao ti, jer ne tugujem uzaludno
noćima... Ali, tvoje srce je zatvoreno za bogove i upravo zbog toga ništa ne
razumeš. Ti jednostavno ne vidiš njihovo delo. Klaudija je morala da umre
jer je blatila moju sudbinu. Mitra i Sol-Inviktus su me oslobodili tog tereta i
čitave prošlosti kako bih, kao Avgust, zablistao. Majka mi je pokazala put a
zatim je nestala. Pulinije me je podržao do proglašenja pa je i on nestao. Zar
se ne sećaš da je i sam to predskazao pred tobom? Klaudija je morala da
nestane. Morala je. Maksime, kako ne razumeš?
Zatvorivši oči, Maksim prestade da se opire. Istina, zlato na disku je
još uvek peklo njegove obraze i butine.
- Aurelijane, ludiš poput Ulpije. Klaudija ti je želela samo dobro.
Želela te je velikog i moćnog. Tvoja ljubav ju je održavala u životu, a ti joj
čak nisi dopustio da vidi lovorov venac.
- To nije ni trebalo da se desi jer bi ga svojim pogledom okaljala!
Maksime, ti to znaš bolje od svih!
Prefekt ponovo pokuša da se oslobodi ali mu Aurelijan ne dopusti.
- Avguste, gubiš razum - besno reče on.
- Maksime, bila je grešna! Zar si zaboravio? Nju je samo moć
interesovala. Želela je da postane ja! Bogovi su je pravedno kaznili.
- Ali nisu je bogovi ubili već Ulpija, tvoja luda žena.
- Nisi u stanju da pojmiš moć bogova. Ulpija je samo izvršilac njene
sudbine.
 - Ako je tako Avguste, onda koja je moja? Da li ću i ja isto tako umreti
kako teret prošlosti ne bi pritiskao tvoju krunu?
- Ne, Maksime! Ti si oduvek moj prijatelj i moraš da me podržiš isto
kao i bogovi.
Maksim se podrugljivo nasmeja.
- Zar te bogovi podržavaju tako što šalju kraljicu Palmire na Rim?
Ona je odbila mir. Njeni vojnici pale rimske hramove i kreću na Egipat.
Upravo se dešava ono što si oduvek želeo da izbegneš. Postao si Avgust, a
Carstvo se raspada.
- Ne! Baš naprotiv!
Ovoga puta, nakon što je dopustio Maksimu da se uspravi, on mu se,
zažarenog pogleda i uz osmeh, obrati staloženim glasom:
- Carstvo se neće srušiti. Ako Zenobija ne želi mir onda će dobiti rat.
Moraš da znaš da će ona biti ta koja će ga izgubiti.
Maksim ne odgovori. On najednom oseti strašnu iznemoglost i, kao
nikada do tada, čudovišnu ravnodušnost. Veselo Aurelijanovo lice, nekada
bratski blisko, sada mu postade potpuno strano.
On htede da se pridruži sveštenicama koje su upravo umotavale
beživotno Pulinijevo telo u platno, ali mu Aurelijan prepreči put i obujmi
ramena, kako je običavao još od početka njihovog prijateljstva, te reče:
- Maksime, moja majka je bila u pravu kada je rekla da će me jedna
žena proslaviti. Ja danas znam ko je ta osoba. Julija Kordelija je uvek dobro
predskazivala a ja joj nisam verovao. Pomišljao sam da bi to, eventualno,
mogla da bude Klaudija, ili čak Ulpija! Ali, Maksime, bogovi mi je najzad
šalju. To je kraljica Palmire, Zenobija! Ona koju su ljudi iz pustinje prozvali
crvenom boginjom Alat!
Aurelijan se razdragano prepusti smehu.
- Ja ću je pobediti. Bogovi su joj dopustili da se osili i da mi se
usprotivi samo da bi njenim padom mene uzdigli.
Maksim umorno podiže obrvu.
- Avguste, izvini što moje oči vide samo očigledno. Zenobija još uvek
ne kleči pred tobom. Ona je pobedila Šapura i potčinila narode i gradove
Istoka sve do Arabije. Ona zna da se bori u pustinji i ima ratnike koji su za
nju spremni da umru zatvorenih očiju. Ona takođe ima deset hiljada
konjanika i dve do tri hiljade konja pod oklopima. Mi ćemo jedva prikupiti
hiljadu maurskih konjanika za ispomoć našim legijama. A sa koliko to
legija raspolažemo? Kada sve presaberemo, neće ih biti više od tri,
eventualno četiri. Njihovo povlačenje sa položaja bi direktno ugrozilo
dunavske granice i severni region. Ne budi u zabludi. Zenobija ne sumnja
da ćemo uzvratiti ukoliko ona krene na Egipat. Nju to ne plaši jer zna sve
naše mane kao što zna svoju moć.
Aurelijan nastavi da se smeje ali, to sada beše lagan smeh, kakav već
dugo niko nije čuo.
- Maksime! Zar si već zaboravio sve naše bitke? Pobedićemo
Zenobiju kao što smo, onomad, pobedili Soromate na Dunavu.
Upotrebićemo svu svoju mudrost i hrabrost kako bismo uspeli. Maksime,
zar ne vidiš kako se krug zatvara i kako mi Mitra i Sol-Inviktus pokazuju
pravi put, na svakom koraku? To su, uostalom, uvek činili, ali, danas, mi je
sve potpuno jasno. Prijatelju, ukaži mi poverenje. Znaj da je Zenobija
rođena samo da bi meni osigurala moć i slavu.
 Četvrti deo
271 - 275. godine posle Hrista
 30
PALMIRA

Vabalat je pažljivo promatrao pustinju. Vetar je, u naletima, podizao

prašinu, praveći vrtložaste kupe koje su dosezale sve do neba prekrivenog
dugačkim oblacima iz kojih nikada nije pala kap kiše. Sve je bilo mračno u
rasadniku palmi kraj kojeg je proticala tamna i spora voda Uadi Kubura.
Emeski drum beše potpuno pust. Protezao se od grada pravo ka istoku,
krivudajući između grobnica, da bi, najzad, nestao, iza brežuljaka, bez i
jedne travke ili drvceta, zajedno sasuncem. Nešto dalje bi njegov bled trag
ponovo zasijao na sasušenoj zemlji pre no što bi se izgubio na horizontu.
Vabalat je, za ovih nekoliko sati koliko je motrio, na njoj opazio samo
nekoliko magaraca u pratnji dece. S vremena na vreme, bi takođe video i
poneku ženu koja se uputila ko zna gde obmotana velom koji se talasao
poput nespretnih krila skarabea.
Put je bio potpuno prazan!
Vabalat se setio onog strašnog dana kada je, u Antiohiji, čekao majku
da dođe na njegov šesti rođendan. To se sve odigralo ovako: on je dugo,
dugo čekao. Zatim su ubice preklale njegovog oca, ubile tetku Dinu, a
umalo i njega samog.
Na trenutke bi mu drhtaj prošao čitavim telom a tada bi on zatvarao oči
i grizao usne.
Trebalo bi da se ponaša kao ratnik. On je princ Vabalat, sin kraljice
Zenobije. Poput nje, on mora da bude hrabar i da nauči da savlada tugu i
strah.
Međutim, razočaranje i strah su mu razdirali utrobu i prekidali dah.
Kako je to bilo moguće? Kako se to desilo?
On nije sumnjao u reči koje beše čuo. Dovoljno je bilo da baci pogled
na lica ljudi u palati i na palmirskim ulicama. Nekoliko strelaca na straži, u
redovnom obilasku zidina, se nije usuđivalo da ga pogleda. Isto kao i on,
osmatrali su netremice emeski drum, zabrinuti i stisnutih usana.
Ali, put je i dalje bio prazan. Ne mari, on će i dalje čekati majku. Ma
koliko to potrajalo, on ne sme da pokaže da se boji. On je gospodar grada.
Na prvi pogled bi ljudi trebalo da shvate da je on sin crvene boginje.
 - Prinče Vabalate! Najzad! Tu si.
Vabalat se i ne okrenu. Mada, nije ni bilo vredno truda, jer je
prepoznao glas.
- Ahemu se sekira...
- Ahemu se uvek sekira. Uvek mi je za petama. Samo, sada ne može
više da me stigne. Prestara je. Isto kao i ti, Šarha.
Ponestalog daha, mudrac pređe jezikom preko usana, čvrsto stežući
štap obema rukama. On dobronamerno osmotri dečaka.
- U pravu si. Stari smo. Isuviše stari. Ali, kraljica nas je zamolila da te
ne ispuštamo iz vida. Šta će nam reći, ako je ne poslušamo?
Vabalat ne odgovori. Ostade ukočen i kao prikovan za tanku liniju puta
koja je treperila na vrućini.
Šarha stavi ruku na čelo kako bi i on bacio pogled. To već beše
mahinalan pokret jer je starcu sa godinama oslabio vid te je sada video
samo izmešane smeđe i žute mrlje.
On je znao zbog čega dečak stoji na zidini, tih i nesrećan. Nije morao
da ga ispituje. Sve je znao.
Šarha je to i rekao Ahemi:
- Šta mu drugo preostaje da radi? Neka čeka svoju majku.
Vezana za krevet zbog svojih nogu koje više nisu htele da je nose,
Ahemu se ne usprotivi.
- Mudrače, idi po Vabalata i ne ostavljaj ga samog! Obećala sam
Zenobiji da ću ga paziti. A ti, ako i dalje želiš sa mnom da se družiš, uradi
ono što tražim.
Ahemu nije grešila ali dečak je bio u pravu. Sa starošću se ne postaje
pametniji i mudriji.
Šarha požele da pomiluje dečaka po vratu ali se seti svojih ispucalih
dlanova. To detetu sigurno ne bi prijalo te se uzdrža.
Najzad, Vabalat izjavi, ne okrenuvši se:
- Ja sam sve čuo. Oni su se skrivali od mene ali ja sam ipak uspeo da
čujem. Rimljani su pobedili moju majku.
Kako je teško izgovorio te reči! Detetov glas je drhtao.
- Ne, Vabalate. Još uvek je nisu porazili. Uspeli su samo da dobiju
jednu malu bitku.
Ova polu-laž, samo na kratko probudi nadu kod dečaka. On, najzad,
klimnu glavom i reče:
 - Ti odlično znaš da je to više od jedne bitke. Izdajnici iz Emeza i
Antiohije su predali mamine gradove rimskom Imperatoru.
Okrutne li mladosti, pomisli u sebi Šarha, zadovoljna je samo ako čuje
istinu!
- Ali, prinče, to su samo dva grada. Avgust još uvek nije zauzeo
Palmiru.
Dečak ostade nem, čvrsto stisnuvši pesnice preko stomaka.
- Moju majku, do sad, niko nije pobedio - reče najzad jecajući. -
Nikad! To nije trebalo da se desi.
- Ali i tvoj otac, Veliki Odenat, je znao da izgubi poneku bitku -
primeti nežno Šarha. - Na primer, od Šapura Persijanca. Međutim, na kraju
bi ipak izlazio kao pobediik.
- Ratovi nikada ne prestaju! Za sve su krivi Rimljani. Nurbel mi je
jednom rekao: "Ako dopustiš da te pobede, makar to bilo samo jednom,
poput lavova će te celog pojesti".
Dečak je pametan i dobro pamti lekcije, pomisli Šarha zabavljen ovom
izjavom. Nadao se da mu Nurbel nije otkrio i svoje ubeđenje da je svaka
bitka sa Rimljanima unapred izgubljena.
- Nurbel je baš kao ti i Ahema - nastavi zlovoljno dečak. - Prestar i
glup. Ako je moja majka zaista poražena, on je pogrešio. Sigurno je upao u
klopku Rimljana.
- Prinče Vabalate...
- Nemoj ga braniti! Znam šta su rekli glasnici. Palmirska vojska je bila
dva puta brojnija od Imperatorove. Moja majka je imala velike konje pod
oklopima i četiri ili pet puta više konjanika nego Rimljani. Nije trebalo da
bude poražena!
Šarha obazrivo podiže obrvu i nakrivi glavu u stranu, kao što je voleo
da čini, a što su neki uzimali za znak odobravanja.
- Čak i dete zna da oklopni konji ne smeju dugo da galopiraju kako se
ne bi umorili - besno reče Vabalat. - Tako je Zenobija, onaj prvi put,
pobedila Šapura. Ona me je to naučila. Zato mi sada reci, zašto je Nurbel
naredio da naši konji u galopu slede rimske konjanike?
Šarha je bio na mukama da odgovori jer ništa nije znao o ratovanju.
On je oduvek strahovao da će se desiti ovaj dan. Sada je bolno pomišljao na
poniženje kroz koje prolaze njegov prijatelj Nurbel i voljena kraljica
Zenobija.
 - Ne, ti ne možeš da mi odgovoriš - zaključi besno Vabalat. - E pa ja
znam. To se desilo jer je Nurbel prestar! Zbog toga je majka izgubila bitku
u Emezu. Ona uz sebe ima samo tebe i Nurbela, a vi ste starci. Pa čak i Grk
koji hoće da bude glavni u svemu a uopšte se ne razume, i on je prestar...
Kada bih imao deset godina više! Ne deset, dovoljno je i pet! Sada bih
bio sa njom i pobedili bismo. Ja bih shvatio da je beg Rimljana samoklopka
i video kako Nurbel odvodi naše konje predaleko. Majka i ja bismo onda,
predvodeći strelce, uspeli da savladamo legije, čak i u slučaju da one izvode
one svoje uobičajene trikove sa kornjačom ili neke druge. Svi tvrde da su
palmirski vojnici najbolji od svih. Pobedili bismo Rimljane, eto...
Dete ućuta. Njegove reči, na trenutak, lebdeše u vazduhu, kao nežni
parčići nemogućeg sna. Ah, kada vreme ne bi bilo vreme i kada bi bogovi
dozvolili ljudima da izbrišu svoje greške! Kada zlo ne bi bilo zlo! Neka se
vrate osmesi i radost!
- Da - priznade nežno Šarha. - Sigurno si u pravu, prinče. Šteta što ne
možeš da podržiš majku. Ali, veruj mi, ništa nije izgubljeno. Oni će uskoro
biti ovde i ti ćeš pomoći Zenobiji da odbrani Palmiru i da pobedi Rimljane.
Siguran sam da će joj tvoje prisustvo biti dragoceno. Vabalat potvrdi
klimnuvši glavom. Takva je mladost. Ona misli da snovi o sutrašnjici mogu
izbrisati bol koji se vezuje za sadašnjost.
Oni su ostali da zajedno, u tišini, posmatraju, još uvek prazan, emeski
drum dok se oko njih, u čitavom gradu i rasadniku palmi, čulo prigušeno
kretanje stanovnika koji su, činilo se, bili nešto tiši i pažljiviji, nego inače.
- Šarha, zašto su ljudi u Emezu i Antiohiji izdali moju majku? - upita
iznenada Vabalat. - Zar ona nije bila dobra prema njima? Učinila ih je
bogatim. Ali, kada se Imperator pojavio, oni su mu samo otvorili vrata.
Glasnik je čak rekao da su igrali i pevali kao da je praznični dan. Niko nije
hteo da se bori jer grad pripada Zenobiji.
Dete se iskreno čudilo. Šarha uzdahnu.
- Hrišćani ne vole našu kraljicu. Oni su spletkarili sa Rimljanima i
otvorili im vrata.
- Hrišćani!
- Prinče, oni ne veruju u iste stvari u koje mi verujemo. Sa njima se
nikada ne zna kako će odlučiti. Oni, najpre, na sav glas viču da je Rim
đavolski i trče u Palmiru da traže zaštitu, da bi, već sutradan, tvrdili da je
Zenobija lažna kraljica i da će je njihov Bog kazniti.
- Da li ti veruješ u to?
 - U šta?
- Da je moja majka lažna kraljica?
- Nikako! Hrišćani vole nevidljive bogove! Ali ja verujem u ono što
sam video. Zenobija je rođena voljom Balamina i njegove zvezde. Došla je
ovde, jednog dana, i stala ispred mene.
Tada su svi mislili da je umrla u pustinji. Čak je i tvoj otac, Veliki
Odenat, odmah u to poverovao. Nakon tog događaja, nikada se nije desilo
da kraljica ne ispuni ono što obeća. To što je ona postigla ne bi moglo ni
jedno ljudsko biće, pa čak ni muškarac. Još kada je bila sasvim mlada
devojka, od njene lepote je zastajao dah. Veruj mi, Vabalate.
- Lepša nego danas?
- Nije bila lepša već drugačija. Zenobija je svojom lepotom uvek
nadmašivala druge žene.
Šarha opazi nagoveštaj osmeha na dečakovim usnama i bi mu drago.
- Ona neće, ali ja, kada porastem, oteraću hrišćane iz Palmire i iz svih
gradova u kojima budemo vladali... Oni su izdajice i ludaci.
On naglo zastade i uperi prst ka istoku vičući:
- Šarha! Pogledaj! Šarha! To su oni...
Šarha nasluti, između grobova i pri vrhu jednog brežuljka, oblak
prašine kao nagoveštaj kretnji po smeđoj površini pustinje. Ali, to je mogao
da bude i običan vazdušni vrtlog ili pak talasanje usled vrućine. Nije video
dovoljno dobro da bi potvrdio ili odbacio detetovu tvrdnju. Ne čekajući na
odgovor, Vabalat potrča ka stepenicama između zidina, vičući, na sav glas,
da mu osedlaju konja. Šarha nije imao ni snage ni želje da mu se usprotivi,
već naredi da i njemu dovedu konja.
Zabrinut, on se svim srcem nadao da je dečak dobro video Zenobijine i
Nurbelove ratnike a ne stisnute redove rimskih legija.
Sa osmehom na usnama, poterao je konja u ludi galop. Jahao je kao
pravi palmirski ratnik, šibajući životinju i besno vičući: "Alat! Alat!" Zidovi
grobnica, pored kojih je, kao vetar, prolazio, zvonko otpozdraviše. Samo što
je prošao pored visoke kule, u kojoj je počivao njegov otac Veliki Odenat,
njemu se učini da čuje ohrabrujući odjek.
- Alat! Alat!
Put je, najednom, bio prepun sveta. Žene, deca i starci sa kamilama i
kolicima punim živine, svi oni su, podigavši pogled sa prašnjavog tla i,
prepoznavši ga, žurno hitali da se sklone jer je za Vabalatovimkonjem
prštalo kamenje uz oblake prašine. Dečak je, kroz šapate, naslućivao
divljenje.
- Alat! Alat! Majko!
On se pope na vrh brda i ugleda palmirsku vojsku.
Ogromna kolona ljudi se kretala putem koji je za nju bio preuzak.
Zbog toga ih je bilo svuda po pustinji. Hiljade ratnika su prekrivale padine
zveckajući oružjem. Kraj kolone nije mogao da se vidi. Čovek je mogao da
pomisli da je pred njim razapeto raznobojno platno koje, s vremena na
vreme, neka nevidljiva sila, čas skuplja, čas širi, uz odsjaj metala i
presijavanje krzna. Okean života je tako, lagano kuljao kroz useke pustinje.
Izmešana gomila klimavih ljudi, kamila, magaraca i kolica se, vičući i
prepirući se, kretala ka Palmiri. Jedino su konjanici i strelci išli u pravilnim
redovima, ali njih je bilo tek nekoliko stotina. Dok mu je srce lupalo u
grudima i grlo stezalo, Vabalat, i ne primetivši, uspori konja.
On pogledom, ispred sebe, potraži, crveni majčin oklop a zatim
ponovo uzviknu:
- Alat! Majko!
On ponovo natera konja na galop. Kroz buku se, najednom, prolomi
zvuk trube. Kolone konjanika i strelaca naglo usporiše, da bi se odmah
zatim, uvijajući se kao zmije, potpuno zaustavile.
Ponovo odjeknu truba. Vabalat shvati da ga je majka čula dok joj je
leteo u susret. Grobna tišina polako zahvati čitav prostor te se sada čuo
samo galop njegovog konja.
Ali, kada pride bliže, potpuno se rastuži.
Njegova majka je išla pešice, vukući svog iznemoglog konja za uzde.
To su činili i mnogi drugi. Njihovi oklopi i lica bejahu prekriveni prašinom.
Koračali su, ulepljeni od znoja i umorni, a na glavama su imali zavoje
umesto kaciga. Svima je pogled lutao, negde u daljini. Po prvi put, Vabalat
je pred sobom imao poraženu vojsku. Nju je očajna Alat vodila u sklonište
u kome neće naći mir.
Lice njegove majke beše bledo od iznurenosti, usne suve i ispucale a
oči crvene poput oklopa.
On se pokaja što joj nije poneo bar čuturu vode.
Ona nije ispružila ruke ka njemu već ga je samo posmatrala dok joj je
prilazio.
Kada je bio dovoljno blizu da može da ga čuje, on povika:
- Mama!
 I odmah ga bi sramota.
On se malo pribra te skoči sa konja. Morao je da se primora da joj ne
potrči u susret. Ali suze, sa kojima se toliko borio, potekoše niz obraze. Bilo
je jače od njega. Lud od sreće, on joj se baci u naručje, priljubivši svoje lice
uz oklop i zlatnu figuru boginje Alat.
Zenobija ga nežno privi uz grudi i pojubi suvim usnama.
- Tu sam sine, tu sam.
Ne čekajući, vojnici oko njih krenuše. Ponovo se začu zveckanje
oružja i žamor ljudi koji su, iscrpljeni, hodali ka zaklonu palmirskih zidina.
 31

EMEZ

On odreši kaiševe na oklopu te ga baci na pod. Zatim, pocepa tuniku

kako bi se brže svukao. Golih prsa, izloži ožiljke sunčevoj svetlosti, te se
primače crnom stećku. To beše božanski kamen Sol-Inviktusa, visok kao tri
čoveka, uglačan od kiše i proteklog vremena, crnji i mračniji od svih noći u
istoriji čovečanstva.
Prethodnih dvadeset Imperatora je na njega bojažljivo spustilo svoje
usne. Poput dijamanta u prstenu, Heliogabal ga je okružio podigavši trem i
dve stotine stubova zlatnih kapitela.
On će, danas, dočekati njega, Lucija Aurelijana.
Sunce ga je grejalo isto kao zlatni disk u sirmiumskom hramu.
Međutim, ovaj kamen nije bio delo ljudske ruke već Sol-Inviktusovog
daha, koji ga je postavio na tu suvu emesku zemlju, na samom početku
sveta. On je bio znak sveopšteg vremena nastalog iz ljudske krvi i praha.
On je takođe bio jedino i istinsko prisustvo Imperatorovog boga, onog koji
ga je podsticao, iz pobede u pobedu, učinivši ga nepobedivim poput svoje
vatre i svetlosti.
Aurelijan pređe nekoliko koraka koji ga razdvaja od stećka.
Napevši mišiće, kako bi izdržao vrelinu, on nasloni svoje grudi na
kamen. Dodirnuvši ga, uz mukli jek, on pritisnu podnaduti ožiljak od
Mitrinog gvožda, kao što usne ljubavnika ljube telo voljene u noći.
Kao sunce od tkiva uz sunce od kamena, on, zatvorenih očiju, zagrli
bazaltno postolje.
Toplota kamena prodre u njega, preplavivši mu ramena, a zatim i
bedra. On je toliko ponavljao molitvu da, na kraju, više nije čuo samog
sebe. Dok je protiskao usne na stećak, on uvide da mu stomak izgara od
blaženstva koje mu ni jedna žena, supruga ili sestra do tada nije pružila.
Kako se, najednom, osećao pročišćen! Opran od sve prljavštine života
i svih zamršenih protivrečnosti, zagonetki i srdžbi koje je, toliko godina,
morao da podnosi, a na koje je, samo ponekad, zaboravljao, upuštajući se u
smrtonosne okršaje.
Ah! Kakav beskonačni mir, od bogova dodeljen, je sada kuljao
njegovim telom!
 Više nije mogao da stoji, te polako, bez srama i bojazni, skliznu na
zemlju, podajući se, kao dete, opojnom milovanju kamena.
Kada se, nešto kasnije, teturajući pridigao, on je uvideo da ga svi na
tremu pomno prate pogledom. Baš svi bejahu tu! Prefekti, legati, tribuni i
svi oficiri koji su ga, verno i željni pobede, pratili, iz bitke u bitku. Tu su
takođe bili i sekretari, prokuratori, njihovi pomoćnici i miljenici, jednom
rečju, čitava svita gramzivih senki koje su gamizale po prtljagu jednog
Avgusta.
Stajali su pod tremom, između kapitela, posmatrajući njega, poniznog
vernika i moćnog Sol-Inviktusovog izabranika sa odlučnom Mitrinom
pesnicom.
Pogledi bejahu zadivljeni i krotki. Osim jednog. Osim jednog koji je
svuda tražio. To beše Maksimov pogled.
Aurelijan, jednim pokretom ruke, otera robove koji su dotrčali sa
čistom togom. On se, zatim, saže kraj stećka, da dohvati oklop, te ga navuče
na svoju još uvek crvenu kožu. Okrenuvši se ka Maksimu, on se suoči sa
njegovim podsmešljivim izrazom lica koje nekad beše preplavljeno
divljenjem.
Maksim se okrenu, gurnuvši ispred sebe čoveka kojeg su, do tada,
čuvali dekurioni. Aurelijan ga pogleda sa gađenjem. Čovek više nije imao
ljudsko lice. Njegovo levo oko je štrčalo iz duplje, dok su mu se usta i
nozdrve pretvorile u zjapeće šupljine. Ono malo kože koje mu beše
preostalo na desnoj strani glave, je pridonelo još stravičnijemopštem utisku
koje je to lice ostavljalo na posmatrača. Međutim, taj čudovišan čovek se
činio moćnijim i staloženijim od mnogih.
- Pred tobom je vođa emeskih hrišćana - reče Maksim uz podrugljiv
osmeh. - On je želeo da te vidi a ja sam pomislio da je dobar trenutak da
pokažemo Sol-Inviktusov kamen ovom čoveku koji voli nevidljivog boga.
Aurelijan ne mogade da ustanovi kome se to Maksim ruga. On upita
hrišćanina:
- Kako se zoveš?
- Zovem se Simon, i podanik sam Isusa Hrista.
Glas skoro da beše potpuno jasan iako je izlazio iz unakaženih usta.
- On je svemoćan među hrišćanima u gradu - objasni još Maksim. -
Moglo bi da te zanima ono što ima da ti kaže.
Aurelijan dade znak robu da mu prinese togu. Oklop mu se, pred ovim
crtama lica, najednom, učini nedovoljnim, kako bi zaštitio svoju golu kožu.
 - Avguste, tebi se ne dopada moje lice - primeti Simon. - Međutim,
njega je ovakvim načinio tvoj prethodnik, voljeni Valerijan. On je želeo da
me pretvori u pepeo. Poput vas, nije znao da jedino Bog odlučuje o nečijem
životu ili smrti.
- Nemoj da zbog tebe gubim vreme. Šta hoćeš? - prekide ga grubo
Aurelijan.
- Da ti poklonim Palmiru.
Začuše se povici sa svih strana. Oficiri i dvorjani se primakoše.
- Da mi pokloniš Palmiru?
Aurelijan se prezrivo osmehnu.
- Nisu mi potrebne tvoje usluge. Preoteću kraljici Zenobiji Palmiru
isto kao Emez i Antiohiju.
- Ne budi tašt! - procedi Simon kroz zube, bez imalo poštovanja.
Dobio si ovu bitku uz pomoć lukavstva ali nemoj se zanositi da si je
potpuno porazio.
- Zar i ti, hrišćanine, veruješ da je ona nepobediva boginja rata?
Osmeh se zaori oko njih. Simon, samo nestrpljivo, odmahnu rukom.
- Avguste, ne potcenjuj svog neprijatelja. Samo zahvaljujući meni si
ušao bez borbe u Emez i Antiohiju. Moja braća po Hristu su ti otvorila
vrata.
Aurelijan u čudu podiže pogled ka Maksimu koji, potvrdno klimajući
glavom, reče:
- Koliko znam, on se ne hvališe. Hrišćani su ubedili stanovnike da ne
podrže Zenobiju.
- Naravno da je to istina! - uzviknu Simon. - Istina je i da će kraljica
Palmire bezbolno podneti tvoju opsadu. Zidine grada su, od jesenas, veće za
još pedeset stopa. Vode imaju u izobilju jer pristiže podzemnim kanalima a
prodavnice su im prepune hrane. Tvoja vojska i ti ćete se naći usred pustinje
u kojoj nema ni drveta ni kamena za izradu mašina koje su vam potrebne za
obaranje gradskih zidina. Zenobija će strpljivo čekati mesecima sve dok
tvoji vojnici ne poumiru od žedi. Vodu nećete dobiti jer su pustinjski ratnici
M'Tubi, iz Turak Al'laba, oduvek njeni prijatelji koji će neprestano
potkradati vaše zalihe namirnica i vode. I noću i danju će vas proganjati.
Napašće vas, po najvećoj vrućini, kada se vaši oklopi usijaju od sunca i
postanu neupotrebljivi.
On zatim ironično pokaza na bazaltni stećak.
 - Za manje dana nego što možeš da zamisliš, tvoj bog će ti biti najljući
neprijatelj!
Aurelijan, jednim pogledom, ućutka ljutite glasove oko sebe te sačeka
potpunu tišinu.
- Ti se zaista razumeš u ratovanje iako si sveštenik.
- Hrišćani moraju da budu upoznati sa mnogim stvarima da bi
preživeli.
- Šta mi predlažeš?
- Da ti otvorim vrata Palmire kao što sam, u dva navrata, već učinio.
- Koju cenu ću morati da platim?
- Da ostaviš na miru moju braću u čitavom Rimskom carstvu. Zatim,
da poštujete kuće u kojima dobijamo blagoslov našeg Gospoda Boga i da
obećaš da više nećemo morati da se klanjamo, celivamo i da prinosimo
žrtve lažnim rimskim bogovima.
Njegovo arogantno izlaganje bi propraćeno zapanjenim šaputanjem.
Aurelijan sačuva prisebnost, mada mu svi, na licu, videše rastući bes. On
samo reče Maksimu:
- Odlučiću kasnije. Nemoj mu dopustiti da se vrati u hrišćansku kuću.
Videću da li će nam biti potreban.
 32

PALMIRA

Trube oko podneva najaviše dolazak Rimljana. Svi stanovnici, uprkos

vrućini, zatvoreni već tri dana u palmirskom utvrđenju, pojuriše na zidine i
krovove kuća da vide neprijatelja. Ono što videše, ne poveća njihovu
zabrinutost, već naprotiv, izazva osmehe i dobacivanja. Legije su se
primicale u haotičnim redovima koji su, jedni drugima, nabacivali prašinu,
svojim dvokolicama. Vbjnici su išli bez kaciga i oklopa, oficiri su jahali
rasedlane konje, a mazge koje su vukle kola puna oruđa i šatorskih krila su
se pomerale samo uz bič. Gomila žena, posluge i robova, beše tako spora i
iscrpljena putovanjem kroz pustinju, da se pojavila tek nekoliko časova
kasnije. Čitav prizor uopšte nije ostavljao utisak pobedničke vojske,
spremne da navali na grad. Pustinja se dobro pokazala na delu.
- Ali, oni i nisu došli da se bore, već da nas iscrpe glađu - progunđa
Nurbel sa gorčinom u glasu.
On je stajao pored Zenobije, na jednoj visokoj kuli od drveta,
podignutoj u sklopu nove kraljičine palate. Naravno, i Grk Lonžen je bio tu,
sa prezrivim izrazom lica, koji nije promenio još od povratka poraženih, pre
pet dana.
Zenobija pokaza prstom na severoistok te reče: - Pogledaj.
Odvojena od legija, jedna kolona se u pravilnoj formaciji, kretala
severnim putem, zaobišavši dolinu grobnica. Mogla je da broji oko tri ili
četiri hiljade vojnika. To je bila Avgustova straža, sačinjena od najboljih
ratnika. Povremeni bljesak svetlosti, iz tog pravca, je bio dokaz da oni nose
svoje oklope dok su čudne i raznobojne mrlje koje su, na pustinjskoj vrelini,
lelujale iznad njihovih glava, označavale vrhove kaciga.
- Zašto čekati? - predloži Nurbel. - Ovo je lepa prilika da ga
iznenadimo. Imamo dve ili tri stotine spremnih kamila, a noć je još daleko.
Imaćemo veliku prednost ako odmah primoramo Avgusta na borbu.
Njegova kolona je uredna i blješti na suncu ali, ne zaboravite, oni su upravo
prepešačili pustinju.
Zenobija ne odgovori odmah. Stajala je, u dugačkoj tunici, stegnutoj u
struku, purpurnom vrpcom. Nju je vetar, svakog trena, podizao,
razotkrivajući svu lepotu njenih bedara i grudi. Za remen, sa slikom
 Velikog Odenata, koji je isticao liniju njenog poprsja, beše udenut
kratak mač. Njene bujne uvojke pridržavaše, na čelu, dijadema od zlata i
perli, sa zvezdom od lapis lazulija.
Od kada se zatvorila u gradske zidine, Zenobija se, upravo ovako,
prikazivala svetu, kao žena, kraljica i ratnica. Ona je hladnokrvno i strpljivo
iščekivala dolazak Rimljana, dok se Nurbel, ponižen zbog pretrpljenog
poraza u Emezu, samo žestio priželjkujući osvetu. Sav svet na gradskim
zidinama i krovovima, nije mogao a da ne primeti ponosan Zenobijin lik na
osmatračnici. Prepoznavši je, svi šapatom izraziše svoje zadovoljstvo i
divljenje nesvesno ponavljajući jedno ime: "Alat! Alat..."
Ta reč, je na neki čudesan način, iskazivala njihovo poverenje u
kraljicu koja nad njima bdi. Emeski poraz ne znači ama baš ništa. Balamin i
bogovi Palmire neće napustiti onu sa kojom su dobili tolike bitke. Oni neće
okrenuti leđa kraljici koja je postala toliko moćna i zbog koje Rim šalje sve
svoje legije u prašinu i žegu kako bi opseli njen grad. Alat će ponovo
pobediti i zaseniti ih, zauvek, svojom lepotom.
Svi, zatim, besno urlajući i uzvikujući njeno ime, podigoše pesnice ka
rimskim legijama koje su se upravo primicale rasadniku palmi.
Pošto se buka malo stiša, Zenobija odgovori Nurbelu.
- Ne - reče ona. - Avgust stiže usred dana, a to znači, da je noćas dobro
odmorio svoje vojnike i da upravo od nas to i očekuje. Počinjem da
shvatam njegovu taktiku. On je oprezniji nego što deluje.
Lonžen, koji se u poslednje vreme oblačio po palmirskoj modi, u
svilenoj tunici i širokim pantalonama, podiže filcanu prangiju sa vezom od
srebra ka haotičnim redovima neprijateljske vojske koja se beše zaustavila,
na pristojnoj razdaljini. Sa nežnošću koja mu nije bila svojstvena, on
primeti:
- Moguće je da nas samo zavarava svojim neurednim vojnim
formacijama.
Nurbela obli rumen zbog aluzije.
- Lonžene, mi znamo da je Avgust svu svoju mudrost potrošio u
Emezu. Više mu nećemo pružiti priliku da se sa nama poigrava. Zenobija
mu umirujuće dodirnu ruku.
- Ti ćeš morati da iznenadiš Avgusta sa svojim kamilama jer mi nismo
dovoljno brojni da bi te pratili.
To je, nažalost, Nurbel predobro znao. Od trideset ili četrdeset hiljada
vojnika koji su se nakon poraza u Emezu vratili u Palmiru, tri četvrtine se
razbežalo. Čim su čuli da je Avgust Aurelijan krenuo na grad, oni su utekli u
pustinju. Najviše je bilo bivših legionara koji su se, čuvši vest, uplašili
osvete svog prvog gospodara. Bilo je i Arapa, Persijanaca, Grka, pa čak i
Egipćana u toj negdašnjoj palmirskcj vojsci koji su bili dobri borci ali, bez
one čelične vernosti vojnika iz samog grada. Oni su ratovali uglavnom zbog
pljačke, a čim bi se situacija zakomplikovala, drhtali bi kao list na vetru.
Zenobija ih je ravnodušno posmatrala kada su se spremali za odlazak.
- Pusti ih - samo je rekla Nurbelu. - I ovako ne bismo mogli sve da ih
prehranimo. Naši bedemi će ih dobro zameniti. Imperator ne dolazi da se sa
nama sukobi. On želi da nas iscrpi. Bićemo jači ako ostanemo samo sa
strelcima i konjanicima.
Zenobija je bila u pravu. Ratni zakoni nisu znali za prečice. Pri opsadi
će pobediti najstrpljiviji, bilo da je postavlja ili se brani od nje.
- Sve što se dešava je krajnje predvidivo - izjavi poučno Lonžen. -
Sigurno znate da ja na tome radim već mesecima. Uvek sam pretpostavljao
da do ovoga može doći, i zbog toga je sada sve spremno za dolazak
Rimljana. Skladišta u utvrđenju su puna žita i stočne hrane, u baštama je
posađeno povrće a vode imamo u izobilju zahvaljujući prokopanim
kanalima ispod stare palate. Predvideo sam čak i neke tajne prolaze za ljude
a strele smo izradili u takvoj količini da smo bili prinuđeni da ih skladištimo
čak i na ulicama. Na zidinama do reke i rasadnika je podignuta jedna
specijalna palisada sa koje će strelci nesmetano moći da gađaju one
legionare koji budu pokušali tu da se sakriju i da utole žeđ. Neka je Avgust
došao usred leta! Videćemo koliko će moći da nas opseda!
I dok su, svuda unaokolo, svirale rimske trube najavljujući njihov
dolazak i postavljanje kampova, Grk, veoma zadovoljno, dodade:
- Nurbele, imaćeš mnogo boljih prilika da ih iznenadiš kada budu
izmoreni nakon nekoliko dana lošeg snabdevanja. Uzgred, pustinjski ratnici
koji su verniji Zenobiji od njenih prstiju na ruci, su obećali daće napadati
sve pošiljke iz Emeza i Antiohije. Aurelijan nije svestan kakav ga pakao
očekuje.
A mi, pomisli gorko Nurbel, zar se nama drukčija sudbina smeši? Zar
emeska bitka nije dokazala da se u ratu ništa ne može predvideti? Ali, Grk
je uvek bio siguran u sve, dok je njega, Nurbela, čekalo iskupljenje za
pretrpljeni poraz, te je odlučio da odustane od dalje rasprave.
Trećeg dana od početka opsade, zadesi ih prvo iznenađenje.
 Rimljani koji su im se, dolazeći, učinili iscrpljeni, sada su metodično
razarali prazna spremišta kuća raštrkanih oko utvrđenja. Ne, ovde se nije
radilo o opsesivnom uništavanju, već su im cigle bile potrebne kako bi ih
slagali uz zidine grada.
- Čemu će im poslužiti ta gomila cigli? - upita podrugljivo Grk.
- Prijatelju, to nije "gomila cigli". To je platforma na koju će, uskoro,
biti postavljena kula i katapult. Uz pomoć te naprave, koju su sigurno
doneli u delovima, Rimljani će moći da zapale naše krovove.
Nurbel mu je odgovorio potpuno staloženo. Najzad! Sa ratom se
oslobodio svoje nemoći. On se doseti kako da odgovori na ovu provokaciju
Rimljana.
On dopusti legionarima da se, čitavu noć, predano bave izgradnjom
četiri terase. Blizu dve hiljade vojnika je dovozilo i slagalo cigle sa
mravljom upornošću. Vrućina je činila posao, veoma iscrpljujućim. Kada je
svanulo jutro, legionari su još bili u svojim kožnim postavljenim tunikama.
Njih se, većina, nešto kasnije oslobodi, jer su, natopljene znojem, vidno
otežavale rad.
Nurbel se najzad odluči da postavi nekih šest stotina strelaca iza
zupčastih otvora u zidini. Na njegov znak, vojnici napeše svoje velike
lukove. Pre no što je, ova prva kiša strela, i doprla do svojih meta, on naredi
ponovno odapinjanje. I tako, nekoliko puta za redom. Vazduh ispuni
fijukanje koje zaprepasti legionare. Samo poneki je uspeo da se povuče u
zaklon ili da upotrebi štit.
Činilo se da taj mukli zvuk zabadanja gvožda u tkivo nikada neće
prestati. Pokolj beše brz i potpun tako da samo malobrojni zakukaše.
Avgustova vojska se, od ovog užasa, ne oporavi sve do večeri. Zenobija je,
sa svoje osmatračnice, bez emocija posmatrala gomilanje leševa. Vojnici su,
sada, samo menjali opeke platforme. Niko se nijeusuđivao da ih premešta,
strahujući od smrtonosne kiše strela. Ako je kraljica i bila zadovoljna ovim
potezom, ona to ničim nije pokazala. Ona ne reče ništa ni Nurbelu koji,
nešto kasnije, sa olakšanjem uzviknu: - Sada nas je Rimljanin upoznao.
Čim je svanulo, unutar zidina, osetiše nepodnošljiv smrad leševa.
Trebalo im je nekoliko dana da se na njega naviknu. To truljenje mrtvih tela
proprati jedan, dosadom ispunjen period, dobro poznat onima koji su već
doživeli opsadu.
Dani su se smenjivali u iščekivanju, i u ograničenim i mahinalnim
aktivnostima, bez većih drama i čarki. Samo je, nekoliko maurskih
konjanika pokušalo da, zapaljenim kopljima, pogodi kapiju grada. Palmirski
strelci ih, sa lakoćom, odbiše, budući da su, smolom natopljene tkanine,
izgorele na nekih dvadeset koraka od mete.
Svi su, štedeći snagu i čuvajući moral, dočekivali naredni dan. Nisu
smeli da razmišljaju o onome što nisu znali. Noći su, u tom pogledu, bile
strašnije od dana. Odužiše se, toliko, da ih je bilo teško ispuniti pravim
snom. Ljudi su se vrzmali po ulicama koje se više nikako nisu praznile.
Mnogi su se, zbog nesanice koja ih je mučila, usred noći, peli na
gradske zidine, kako bi se, više izgovora radi nego zbog stvarne pretnje,
uverili da Rimljani ne kuju neku novu zaveru.
Na samom početku opsade, jedne noći, Vabalat tiho napusti svoju
postelju. Provukavši se između kreveta robinja, dečak se uputi ka
Aheminim odajama. Ona je od skora, spavala sama, u prelepom krevetu sa
uzglavljem od bronze i drveta, na kome beše oslikano sunce i cveće.
Vabalat je stajao, jedan trenutak, posmatrajući usnulo telo Egipćanke.
On se namršti pošto uvide da se ne pomera i da joj se disanje jedva čuje.
Zatim, prstima dodirnu njenu ruku koja je virile iz noćne tunike te
prošaputa:
- Mrtva si?
Pošto ne dobi odgovor, on joj malo prodrmusa ruku i ponovo upita:
- Ahemu! Da li si živa?
Ona pak ne otvori oči, niti se pomeri, već samo malo razmače usne i
neljubazno reče:
- Šta hoćeš?
- Nisi mrtva?
- Videćeš sutra. Idi na spavanje.
Vabalatu se odgovor nikako ne svide. On uštinu Ahemu ne bi li je
probudio. Ona duboko uzdahnu ali se ne naljuti. Dadilja se okrenuvši
dohvati dečaka i uvuče u svoj topli krevet. Nekom drugom zgodom,
Vabalatu bi se to sigurno dopalo, budući da, ovih poslednjih dana, i nije bilo
nekih zanimljivosti. Medutim, on se sada odlučno oslobodi njenog
zagrljaja.
- Želim nešto da te pitam.
- Tako sam i mislila, inače ne bi dolazio da budiš mrtvu ženu.
- Obećavaš da ćeš reći istinu?
- Dete, ja, nažalost, nikada nisam izrekla laž.
- Da li si bila prisutna kada se rodila moja majka?
 - Najmanje hiljadu puta smo o tome pričali. Lično sam joj zubima
presekla pupčanu vrpcu.
Ahemu se nasmeja, pokušavši da ga poljubi u pupak.
- Tada sam bila veoma mlada i imala sam zube kao lavica.
Vabalat joj ne dopusti da skrene sa teme.
- Da li si videla Balaminovu zvezdu?
- Jesam. A videla sam i noć i vodu i sve. Mili moj, ti to sve znaš. Zašto
mi postavljaš ta pitanja?
- Neki govore da to nije istina. Čuo sam ih.
- Oni ne znaju šta pričaju. Nemoj ih slušati.
- Ali, da li si skroz sigurna da je moju majku, onomad, uzeo i odveo
Balamin?
Nakon ovog pitanja, Ahemu, malo ućuta, pa odgovori:
- Da. Bila sam prisutna i tada.
- Da li si videla kada ju je odveo?
- Nisam. Ali sam bila tu kada se vratila. I starac Šarha je bio tu. Sve
smo ti to već ispričali. Moraš da nam veruješ. Ne obaziri se na govorkanja
jer njih će uvek biti s obzirom da je tvoja majka kraljica a ti princ. Svet je
zaista prepun ljubomornih ljudi.
Vabalat se, klimnuvši glavom, složi sa njom, ali joj ne odgovori.
Ahemu ga uhvati za bradu i prisili da je pogleda.
- Prinče, šta se to dešava? Zašto mi postavljaš sva ta pitanja? Ti
odlično znaš sve odgovore. Da li se nečega plašiš?
- Ne. Ja se nikada ne plašim!
- Naravno.
Vabalat se ote iz njenog zagrljaja i stade pored kreveta, vitak i mišićav,
kao sva dece koja vole igru i trčanje. Međutim, Ahemu je često pomišljala
da neobično Zenobijino ponašanje utiče na uznemirenost njegovog duha.
Dečak je, po prirodi, bio nežan, osećajan i veoma pametan ali je uvek
detinje strahovao iako beše navršio dvanaest godina.
- Ako je tada Balamin zaista odveo moju majku, on neće dozvoliti da
je Imperator sada odvoji od mene, već će ponovo doći po nju. Onda će
morati da povede i mene, jer sam ja njen sin.
Ahemi se steže grlo i ona jedva prozbori:
- Naravno, anđele. U pravu si.
Narednih deset dana, neprekidno je duvao vetar, šireći vrelinu sa
visoravni Turak Al'laba. Velike vrućine potpuno slomiše moral Rimljana,
dok su u gradu ljudi izlazili iz svojih kuća samo u nuždi. Ostaci leševa, od
sunca sparušeni, i dalje su ležali na napuštenim platformama, ali sada više
nisu smrdeli.
Vladao je čudnovat mir, strašniji od pretnje. Nurbel je, u stalnom
pokretu, ispitivao stražu i izdavao naređenja kako bi ratnici bili stalno u
pripravnosti.
On čak posla špijune, do korita Uadi Kubura, kroz podzemni prolaz
stare palate. Neki utekoše, a neke zarobiše Rimljani, te se polovina ne vrati.
Jednog jutra, jedan od njih se vrati sa lošim vestima. Avgust Aurelijan
je zlatom kupio pustinjske ratnike koji više neće napadati konvoje sa
namirnicama iz Emeza.
Oni već bejahu napustili Palmiru, krenuvši ka obalama Eufrata.
Nurbel je podivljao od besa, te je ceo dan nazivao ratnike svim
pogrdnim imenima kojih je mogao da se doseti. Izdaja M'Tuba koji su je,
oduvek, takoreći od njenog rođenja, podržavali, ozbiljno pogodi palmirce.
Sada će opsada grada moći da potraje koliko god Avgust bude želeo.
- To i nije tako strašno - besno reče Nurbel pred Zenobijom i
Lonženom.
- Zar može biti nešto gore od ovoga? - promrmlja Grk podigavši
obrve.
- Loš utisak koji će ova vest ostaviti na građane. S obzirom da su
M'Tubi dozvolili da ih Rimljani kupe, možemo da zaključimo da nas se više
ne plaše.
Nurbel se uzdržao da kaže: "da se više ne plaše Zenobije". Ili pak "ne
plaše se više Alat". Ali, Lonžen je, moramo priznati, znao da čita između
redova.
Zenobija se uopšte ne naljuti niti pokaza ogorčenost. Već nekoliko
dana, kraljica je bila, čak i previše, staložena. Ona se retko pojavljivala na
osmatračnici, a ponekad, u toku dana, ne bi izgovorila više od deset reči.
Možda se kraljica tako ponašala jer je znala da će joj snaga i
pronicljivost, u određenom trenutku, biti potrebniji nego ostalima. Moraće
da se sačuva, kako bi mogla da nadjača tog najvećeg rimskog borca, o čijim
podvizima je čula neverovatne priče.
Zenobija je sada bila potpuno svesna da će, čak iako njih dvoje ne
ukrste mačeve, prepuštajući to nekim drugim ljudima, ova borba između
njih biti na život ili smrt.
 Međutim, Nurbel je strahovao da ova njena staloženost ima drugi
povod od prikupljanja snage za borbu.
Nakon što ju je, nekoliko puta, krišom posmatrao, njemu se nije
svidelo ono što je otkrio. Ona se postepeno pretvarala u neku drugu osobu.
Poraz u Emezu joj je poljuljao samopouzdanje, a senka u njenim
očima je, svakim danom, postajala sve veća, oduzimajući joj, koliko snagu,
toliko i volju.
Uistinu, ona je izgledala kao da više ne želi da se bori.
Kao što je i moglo da se pretpostavi, čim su Rimljani shvatili da im
više ne preti opasnost od M'Tuba, njima se podiže moral.
Ljudi su ih posmatrali kako se prepuštaju najraznovrsnijim
aktivnostima; ponovo su zidali porušena spremišta kako bi odložili zalihe
namirnica, obarali palmino drveće i pravili nova, dok su, u blizini
rasadnika, kopali udubljenja, a zatim se u njima kupali, pred zgranutim
palmirskim stanovnicima.
Od jutra do mraka, odredi su obavljali bučne manevre koji su,
ponekad, delovali zastrašujuće, pošto bi se završili pravim napadom na
najisturenije zidine. Ovi sukobi su uvek za sobom ostavljali žrtve, a
Rimljani su se njima služili kako bi ispitali snagu i istrajnost protivnika.
Legije su, po naređenju, pripremale tolike količine hrane, da se miris
mesa i vina osećao čak i u gradu, uprkos pustinjskom vetru. Rimljani su
takođe priredili igre, lov na divljač i, deset dana nakon izdaje M'Tuba,
slavlje uz vino i žene koje su na leđima kamila stigle čak iz Antiohije!
Često se dešavalo da ljudi vide i samog Avgusta Aurelijana. On je,
čvrsto utegnut, u svom svečanom oklopu, grudi prekrivenih uobičajenim
ukrasima i odlikovanjima, sa kacigom na glavi, išao, u pratnji svojih oficira,
u obilazak grada. Oni bi galopirali, čas na jednu, čas na drugu stranu. Svaki
put, kada bi prošao pored odreda, zagrmele bi trube.
Osvete radi, Nurbel naredi da palmirske trube podjednako uzvrate.
Bilo je dana, ispunjenih takvom zaglušujućom bukom koja je kidala
živce, da su svi željno čekali da padne mrak i da sve utihne.
Međutim, pravih sukoba više nije bilo. Rimljani bejahu dobro naučili
lekciju pa su se držali podalje od palmirskih strelaca.
Dvadeset i osme noći od početka opsade, dok je mesec obasjavao
tarantule u trku, Nurbel poznade Zenobijinu priliku.
U trenutku kada je hteo da joj priđe, jedna senka ga, u toj nameri,
preteče. Po svetlucavoj, zlatnoj prangiji i širokoj tunici, Nurbel prepoznade
Grka, i u isto vreme ču njen nežni šapat dobrodošlice. Zenobija nije
delovala ni malo iznenađeno.
Nurbel odluči da se povuče te se tiho, poput divlje zveri, udalji.
Krenuvši ka jednoj od odaja za stražu, on se najednom ukoči i zastade,
osetivši plimu besa koju najverovatnije podstaknu ljubomora.
Da li da veruje svojim očima?
Da li da veruje svojim ušima koje su čule reči nežnosti? Da li da veruje
svom žalosnom srcu? Zar je starac Šarha, uprkos svemu, bio u pravu? Da li
Zenobija želi Grka u svojoj postelji? A možda ga je već imala?
On je želeo svu svoju srdžbu da posveti sećanju na Velikog Odenata.
Međutim, njegova svest mu nije dozvolila da se zavarava. Ali, ako Zenobija
ponudi Grku sve ono što je drugima odbijala, on, toliko poniženje, neće
moći da podnese. On se, još tiše, vrati ka senkama Odrekavši se svog
ponosa, on se presavi i puzeći se zavuče ispod jedne ograde koja ga zakloni
od mesečeve svetlosti. Čuvši Zenobijin glas, on se ponovo potrese.
- Lonžene, htela sam da ti kažem dve stvari. Prvo želim da ti se
zahvalim za sve što si učinio za Palmiru, za tvoje savete i za prijateljstvo
koje prema meni gajiš. Tvoje prisustvo mi je bilo veoma dragoceno u
trenucima samoće koji su propratili smrt njegovog veličanstva.
- Kraljice! Zašto govoriš u prošlosti? Zar nisam uz tebe svaki put kada
zatražiš?
- Lonžene, nemoj me prekidati. Teško mi je da izgovorim ono što
želim da ti kažem.
Nurbel stisnu pesnice u mraku.
Kako mu se samo obraćala! Uprkos srdžbi, on se ježio slušajući je.
- Lonžene, istina je da mi je bila preko potrebna mudrost koju si mi
pružio ove protekle četiri godine. Ja nikada neću zaboraviti da si mi ti
otvorio oči u vezi Rimljana, i u vezi moje sudbine. Ti si, takođe, ostavio
pečat, kako na grad, tako i na moju dušu. Hvala ti... Sačekaj, nemoj mi još
odgovarati. Ona druga stvar, o kojoj sam želela da popričamo, mi najteže
pada. Još uvek nije kasno da napustiš grad. Rimljani još nisu otkrili
podzemni prolaz u staroj palati...
- Kraljice!
- Ja bih te potpuno razumela. Nemoj vezivati svoj život za mene.
- Kraljice! Ovog puta me nemoj ućutkivati. Ja ne mogu da pojmim šta
je povod ovom razgovoru! Još bih mogao i da se uvredim. Zar nisam
priželjkivao okršaj sa Rimljanima isto koliko i ti? Ti znaš da sam već
jedanput bio primoran da napustim svoj grad zbog legionara. To se više
neće ponoviti. Palmira je sada moj grad, a ti si moja kraljica. Ne pomišljaj
da ću te napustiti. Ja imam samo jedan cilj i želju: da dočekam pad Avgusta
Aurelijana i tvoje uzdizanje do Avguste.
Nastupi tišina i šuštanje tkanina. Zatim, Zenobija jedva čujno uzdahnu.
- Ah, Lonžene! Lonžene...
Nurbel se, iz sve snage napregnu, da ne podigne glavu iznad ograde
kako bi se uverio da Grk drži podalje ruke od njegove kraljice. Ali,
Zenobijina senka se pomeri u stranu, ostavivši Lonžena negde daleko.
Zatim, začu Lonženov zabrinut glas što ga namah uteši.
- Kraljice, zašto mi okrećeš leđa? Ja više ne znam šta želiš! Govoriš
kao da više ne želiš da se boriš. Stičem utisak da je ova bitka za tebe
završena stvar. Kada bi te neko čuo, pomislio bi da ćeš već sutra širom
otvoriti vrata Rimljanima!
Zenobija se, zabavljena ovim njegovim rečima, osmehnu.
- Prijatelju, to znači da me ne čuješ dobro.
- Kako onda sve ovo da shvatim?
Ponovo nastupi tišina. Nurbel je, sa nestrpljenjem, pratio lagano
pomeranje njene senke. Čuli su se koraci, dozivanje stražara i lavež pasa
koje su legionari, negde daleko u rimskom kampu, zadirkivali.
- Lonžene, u mnoge stvari nisi upućen - jedva čujno prošaputa
Zenobija. - Tako je i bolje. Dozvoli da ti protivrečim, ali ponekad od znanja
nemamo veliku korist. Ono može biti veliki teret zbog kojeg se uzaludno
trošimo.
Ona zastade. Nurbel stisnu kapke kao što stiskaše pesnice. On se
pomoli svim bogovima da se ona ne izrekne.
Želja mu bi uslišena. Ona i nije morala da nastavi tok svojih misli jer
Grk preuze reč.
- Kraljice, moraš da se boriš! Rim nam je nadohvat ruke. Pusti da se
Aurelijan umori od čekanja kao što su se, pre njega, umorili svi rimski
Imperatori. On je, tvojom zaslugom, došao, i zaglibio se kao pacov. Zar to,
samo po sebi, nije pobeda? Carstvo vas, sve vreme, posmatra, i zna da je
Rimljanin slab a da si ti jaka. Vreme je tvoj saveznik. Uz to, ti si
nepobediva Alat koja će ući u Rim sa krunom od lovora. Ja to znam! Sve
sam znao, od onog trenutka, kada sam te upoznao, u An- tiohiji.
- Lonžene...
 - Kraljice, nemoj posustati. Sagradićemo carstvo kakvo Rimljani
nikada nisu ni zamišljali, i kakvo niko nije video. Ah! Nemoj činiti ustupke
i nemoj popuštati! Ako se i desi da ti oslabi volja, ja ću za tebe biti jak.
Zenobija se tiho osmehnu. Taj osmeh ne beše podrugljiv, kako Nurbel
priželjkivaše, već je naprotiv, odavao ženu zavedenu i opčinjenu laskanjem.
- Još uvek dobro barataš rečima.
- Veruj mi, ne toliko dobro, s obzirom da ne uspevam da te ubedim da
vladaš mojom sudbinom. Nudiš mi beg dok ti ja nudim svoj život. Kraljice,
ti podjednako vladaš mojim telom i mojim duhom...
- Lonžene!
- Kraljice...
- Dobro barataš rečima, kao što rekoh. Pazi da ne preteraš.
- Ja sam svake svoje reči gospodar.
Opet nastupi tajac. Nurbel začu šuškanje odeće i prepoznatljivo
zveckanje kopči na opasaču. On zamisli Zenobijino lice koje je Grk mogao
na miru da posmatra. Ono se ocrtavalo na mesečevoj svetlosti bolje od
najlepše statue.
On se, umalo, pridiže, ali mesečeva Zenobijina senka skoči na ogradu.
Nurbel začu njen glas, hladan i ravnodušan, kako je i priličilo, tačno iznad
glave.
- Zahvaljujem ti se, Lonžene. Ne sumnjam niti u tvoju mudrost niti u
tvoja osećanja. Tvoj savet će mi biti na pameti. Kasno je, a ja sam obećala
Nurbelu da ću lično obići stražare.
Ah, kakav melem su bile ove njene poslednje reči! Nurbelovo srce je
tako snažno lupalo da je odlučio da ne sasluša do kraja Lonženove
jadikovke i prigovore.
Drama se desila četiri dana kasnije.
Tunel koji je skrivao kameni kanal za dovod vode iz Uadi Kubura do
jednog rezervoara u srcu grada, neko beše srušio.
- Gospodaru Nurbele, podupirač je srušen u visini zidine - potvrdi
oficir koji je otkrio katastrofu. - Ali to nisu učinili Rimljani. Lopate i ašove
smo pronašli sa unutrašnje strane zidova utvrđenja!
- A šta su radili stražari?
- Preklani su, gospodaru Nurbele. Izdajnika mora da je bilo najmanje
dvadeset. Odradili su posao brzo i efikasno!
Nurbel nije mogao da veruje svojim ušima?
- Da li može da se popravi?
 - Radnici su na licu mesta ali moraju da budu veoma pažljivi.
Atentatori su odlično izabrali poziciju. Raščišćavanje tunela može da
izazove urušavanje zida. To bi bio sjajan poklon za Rimljane koji ne bi
morali prstom da mrdnu a već bi bili u gradu!
- Više nemamo vode? - upita Zenobija prebledevši.
- Preostaje nam voda u rezervoarima i bazenima koji su napunjeni do
vrha.
- Da li ljudi u gradu znaju? - zainteresova se Lonžen.
- Do sada bi trebalo da su svi saznali. Svako domaćinstvo ima pravo
na po jedan vrč namenjen potrebama za deset osoba. Ja sam, takođe,
pojačao stražu pored rezervoara i bazena.
Zenobiji su, od besa, drhtale ruke i usne.
- Ko je to mogao da uradi?
- Mislim da znam ali, dopusti da se uverim.
Budući da je grad bio izolovan i da je Nurbel ubedljivo vodio istragu
misterija nije mogla dugo da ostane nerazrešena.
- Hrišćani su počinili zlodelo - izjavi on sutradan.
- Ah! - zagrme Lonžen - tako sam i mislio. - U Emezu i Antiohiji su
otvorili vrata Rimljanima a ovde žele da nas unište!
- Poznato nam je u kojim kućama se okupljaju - reče Nurbel. Veoma
lako ćemo ih uhapsiti.
- Nećete ih valjda samo uhapsiti, gospodaru Nurbele, već i završiti sa
njima jednom za svagda.
- Ne, Lonžene - dodade Zenobija odsečno. - Nećemo ubijati hrišćane.
Nurbel se ne začudi ali Lonžen zamuca od iznenađenja.
- Oni te izdaju u tvojim gradovima, izdali su te u Bosri, a sada te
izdaju čak i ovde, u Palmiri... A ti nećeš da ih kazniš?
- Lonžene, čuo si šta sam rekla.
- Ne razumem...
- Trebalo bi, s obzirom na tvoju mudrost. Sada nije pravi trenutak za
to. Masakr unutar zidina grada ne bi podigao građanima moral.
- Kraljice, varaš se, baš naprotiv! Večeras ćeš čuti koliko su ljudi
besni. Ulice i hramovi će se tresti od njihove želje za osvetom. Svi će te
kuditi jer nisi bila dovoljno odlučna. Hrišćani su izazvali oskudicu vode a ti
ćeš, narednih dana, morati i njih da napojiš ukoliko ih ostaviš u životu!
- Krv hrišćana neće poteći našim ulicama - ponovi Zenobija
prebledevši. - Ako nameravaš da ostaneš uz mene, moraćeš da mi se
povinuješ.
Dok su mu, od prikrivenog zadovoljstva, drhtale grudi, Nurbel prekide
svađu koja je, sudeći po Lonženovom izbezumljenom pogledu, pretila da se
opasno razbukta.
- Kraljice, smislio sam rešenje koje bi oboma moglo da odgovara.
Okupićemo hrišćane u pozorištu, Pre no što padne mrak, okupićemo
hrišćane u pozorištu, gde će ostati pod prismotrom naših strelaca, onoliko,
koliko ti budeš zahtevala. Mislim da je pozorište pravo mesto za našu
zamisao jer se, ovih dana, u njemu baš i ne igraju farse i grčke tragedije. U
njemu su sada smešteni samo magarci i ovce. Hrišćanima će sigurno
odgovarati, budući da veruju daje njihov Bog rođen u štali.
- Kakve li milostivosti! - odbrusi kivno Lonžen.
- Zenobijina veličina se ogleda i u njenoj milostivosti - prekorno
uzvrati Nurbel. - Ali, ona nije bezgranična. Njihov višednevni boravak u
užarenim zidinama pozorišta neće biti mala kazna za izdajstvo, veruj mi.
Ne skidajući ledenu masku sa lica, Zenobija se, jednim pokretom ruke,
nežno zahvali Nurbelu.
Lonžen slegnu ramenima dok mu se lice krivilo od prezira.
- Nurbele, lepo zboriš ali, ipak ćeš morati da ih hraniš i pojiš - reče
čjutito, okrenuvši leđa. - A to neće moći dugo da potraje.
Tog istog dana, pošto pade mrak, lažna tišina se uvuče u svaki kutak
grada.
Zenobija je stajala na terasi, naslonjena na toplu kamenu ogradu koja
je grejala njen bok. Iako to nije želela, razmišljala je o hrišćanima
zatvorenim u pozorištu. Na svu sreću, ona nije mogla da ih čuje, jer se
kameno zdanje nalazilo dosta daleko, sa druge strane velike galerije koja je
pripadala hramu Bela i Balamina.
Nurbel je uspešno obavio zadatak a da pritom nije uznemirio
stanovnike. Zenobiji nisu bili potrebni njihovi besni povici. Svaka njihova
izdaja i mržnja su budili u njoj strašna sećanja.
Nakon svakog udarca hrišćana, ona bi čula Simonove ljutite reči:
"Zenobija, ti si odavno mrtva za Simona iz Emeza!"
Ali njemu to nije bilo dovoljno. Želeo je da je uništi i ponizi.
Ona nagnu unazad glavu, nudeći zvezdama svoje umorne kapke.
Zatim, čvrsto stisnuvši zube, spreči vapaj koji već odavno prebivaše u
njenim grudima.
 "Ah, Havade! Ljubavi, ja se nikada neću boriti protiv tebe i tvoje
braće. Zašto želiš da me dokrajčiš? Radi čega to činiš? Zar uz mene nisi
mogao da postigneš svoj cilj?
Jedva čujan zvuk prekide njeno razmišljanje. Ona vide kako se jedna
tanana silueta kreće između stubova na terasi.
- Vabalate! Sine...
Vabalat potrča ka njoj, te joj se baci u zagrljaj. Dok mu je Zenobija
ljubila čelo, on čvrsto prisloni glavu na njene grudi.
- Mili moj, šta se dešava? Trebalo bi da spavaš.
- Niko ne spava. Služavke šapuću sve do zore, a kada ne šapuću, onda
hrču. Tako je to kada je opsada.
Njegov ozbiljan glas natera Zenobiju da se, uprkos svemu, osmehne.
- Da li si gladan?
- Ne...
On se polako odvoji od nje.
- Čuo sam šta pričaju za vodu. Uskoro je više neće biti.
- Ne, Vabalate...
Ali, ona zastade, ne mogavši da izgovori laž, te ga ponovo privuče sebi
i poljubi u čelo, ne želeći da se odvoji od te mekane i tople kože.
- Ali, ja znam da se nama ništa neće dogoditi - nastavi Vabalat
odlučno. Balamin će doći po tebe, kao što je već jednom učinio, i povešće
nas oboje, jer će znati da sam ja tvoj sin.
- Tako je - jedva prošaputa Zenobija. - Ti si moj sin.
Svi u Palmiri pomisliše da je iznenada poludela.
Po prvi put od kada je počela opsada, ona se pojavi na zidini, u svom
crvenom oklopu, bez kacige. Dok je, od jutra do mraka, pratila pogledom
obilazak stražara, pustinjski vetar joj je mrsio bujnu kosu koja se vijorila
poput barjaka. U ruci je držala veliki luk a o boku joj je visio tobolac sa
strelama. Uporno osmatrajući rimski kamp, skoro da nije ni jela ni pila. Na
Nurbelova i Lonženova pitanja nije davala odgovor, a stražare je besno
odgurivala izdajući zapovesti. Činilo se, da ju je potpuno zahvatilo ludilo.
Nakon nekog vremena, i sami Rimljani, najpre iznenađeno, a zatim uz
podsmeh, počeše da upiru prstom u nju. Pred sumrak, Avgust Aurelijan
najzad izađe iz šatora da, svojim očima, vidi tu crvenu boginju, Zenobiju,
razgolićenu u njenom crvenom oklopu.
Ona se, usred noći, ponovo pojavi na zidini, sa bakljom u jednoj i sa
lukom u drugoj ruci. Stanovnici i sveštenici iz hramova, svi oni dođoše da
je posete, i da istovremeno izraze svoje divljenje i zabrinutost. Više nego
ikada, oni u njoj videše boginju.
U rimskom logoru se začuše trube stražara. Legionari izađoše iz svojih
šatora da je vide i da se našale. I sam Avgust se ponovo pojavi, ali sada u
običnoj tunici.
Nurbel, u trenu, sve shvati.
Pri svetlosti baklje, on, krajičkom oka, vide kako se Zenobijino lice
menja. Ona je, poput lovca, odmeravala putanju i udaljenost plena. Na sve
to, Avgust se samo našali sa jednim plavokosim oficirom, te nasmejavši se
glasno, nestade u šatoru.
Sutradan, rano izjutra, kada se Zenobija ponovo pojavila na zidini, u
oklopu i sa lukom, Nurbel naredi svojim ratnicima da se sakriju pod ogradu
i da se više ne prikazuju Rimljanima.
Neprijatelj je, sve vreme, motrio na nju, i već je pomišljao da su dani
opsade sigurno uticali na njen gubitak razuma te da je palmirski ratnici
polako napuštaju. Legionari su se hrabrili gledajući je tako napuštenu a
podsmesi i šale se udvostručiše. Oni su se, malo po malo, primakli
zidinama, zaboravivši na strelce koje, već podugo, nisu videli.
Kada je sunce bilo u zenitu, desi se ono čemu se Zenobija nadala.
Aurelijan se ponovo pojavi ali, ovog puta, na konju, i u pratnji svojih drskih
oficira. Bio je obučen u jednostavnu kožnu tuniku koja nije prekrivala ruke
i gornji deo grudi.
Podstaknut drekom legionara, on se osmeli i nateravši konja u galop,
priđe zidini. Uz blještav osmeh, Avgust podiže pesnicu ka Zenobiji, a zatim,
glasno se smejući, izvadi nož iz korica i uperi ka kuli. Svima se učini da će
konjem preskočiti zid.
Poput crvene munje na plavom nebu, Zenobija, iz sve snage, nape luk i
odape strelu. Sve se desilo tako brzo, da niko nije ni video strelu, ali su zato
svi čuli Aurelijanov krik.
Pogođen u levo rame, on pade sa konja.
Nurbel izdade naređenje.
Hiljadu palmirskih ratnika skoči na zidine, uzvikujući ime svoje
boginje. Istog trena, oni odapeše kišu strela u pravcu Rimljana koji su hitali
da spase Avgusta, žrtvujući, tom prilikom, dve ili tri stotine legionara.
- Da li je napokon zaspala? - upita Lonžen. Nurbel potvrdno klimnu
glavom, ne skrećući pogled sa gužve, ispred Aurelijanovog šatora. Sumrak
se polako pretakao u noć.
 Nemirno lelujanje plamena na rimskim bakljama beše očigledan dokaz
njihove panike.
- Divan prizor - našali se Lonžen. Pošto Nurbel ne odgovori, on
nastavi:
- Da li se sećaš onog strašnog ljudskog ostatka, one kože starca koju si
poklonio Zenobiji? Predlagao si joj da je pošalje Aurelijanu.
Nurbel okrenu svcje zapanjeno lice ka Grku.
- Naravno da se sećam.
- Ispunio sam ti želju, gospodaru Nurbele. Koža Avgusta Valerijana je
sada u Avgustovim rukama.
- Ti si je... Šta to pričaš?
- Dobro si razumeo. Poslao sam jednog svog čoveka kroz podzemni
prolaz palate. Morao sam da iskoristim ovaj trenutak konfuzije koji vlada u
rimskom logoru...
- A zbog čega?
- Nakon današnjeg događaja, on mora da zna šta ga nadalje očekuje.
- Zar si potpuno poludeo?
- Nimalo, gospodaru Nurbele. Uz malo sreće, kada se moj čovek vrati,
saznaćemo koliko je ozbiljno Avgustovo stanje i da li mu je povređen
ponos!
Bez ustručavanja i, ne obraćajući pažnju na vojnike koji su stajali oko
njih, Nurbel uhvati Grka za tuniku koji se, u trenu, uozbilji.
- Da li si to uradio po Zenobijinom naređenju?
- Nurbele, pusti me! Za koga se ti smatraš?
Nurbel protrese mršavo Lonženovo telo. Prangija izvezena zlatom
pade na tlo.
- Zar ti, tako mudar, ne pojmiš kakvu si glupost počinio?
Lonžen je urlao i dozivao stražu. Nurbel ga, prezirno gunđajući,
odgurnu ka jednom otvoru u zidu. Okrenuvši se na drugu stranu, stražari
odlučiše da ne poslušaju Lonžena kako se ne bi suočili sa jarosnim
pogledom starog ratnika.
- Da li si u stanju da razlikuješ bitku od poniženja? - reče Nurbel, van
sebe od besa. - Zenobijina strela je ispoštovala Aurelijanovu čast. Tvoja
pošiljka ne ponižava samo Avgusta već čitav Rim. To je varvarski običaj
koji predstavlja samoubistvo. Mi sada ničim nećemo moći da se iskupimo.
Rimljani će morati da unište Palmiru.
 - Nurbele, mi možemo da ubijemo Aurelijana. Čudno je kako ti uopšte
ne razmišljaš u tom pravcu - prekide ga Lonžen uz prezriv osmeh. - Zar to
nije cilj ovog rata, osim ako Zenobija i ti nemate druge namere?
Odgurnuvši Nurbela, on nastavi:
- Misliš da nisam pogodio šta smerate? Vi ne želite više da se borite.
Ona strela, od maločas, je samo milovanje. Da je Zenobija htela, ona ga ne
bi ranila, već bi ga pogodila u vrat i usmrtila. Ja sam odavno shvatio da ona
samo želi da spasi svoju čast pre no što se preda. Da, kojim slučajem, nisam
Aurelijanu poslao kožu bivšeg Avgusta, vi biste, već koliko sutra, moljakali
za milost!
- Lonžene, ućuti! Ućuti, pre no što te zadavim!
Lonžen se ružno zacereka te odgovori:
- Nurbele, ja Zenobiju razumem a da i ne progovori. Na tome sam
vežbao ove četiri godine i načinio je moćnijom nego što je ikada mislila da
može biti. A ti danas tražiš od mene da sedim i mirno posmatram kako
rušite moje delo?
Razotkrivši svu svoju zlovolju i ne obraćajući pažnju na nož u
Nurbelovoj ruci, Lonžen rukom pokaza baklje u rimskom logoru.
- Ja sam zaslužan za Zenobijinu moć, kao što sam podigao zidine na
kojima sada stojimo. Uvek sam znao da će ovaj dan doći. Kraljica Palmire,
Zenobija, će postati Avgusta zato što ja to hoću...
Oštrica Nurbelovog noža već beše na njegovom vratu. Nurbel, jedva
izgovori kroz šapat:
- Da više nikada nisi izgovorio te reči, ili ćeš, u suprotnom, ostati bez
vrata. Savetujem te da potpuno ućutiš, kako se ne bi našao okovan, u
podrumu.
- Nurbele, to su poslednje - izjavi mudrac Parha. - Ja sam ih ostavio na
stranu za nas.
On stavi, ispred njih, kotaricu sa smokvama uvijenim u suvo meso
gazele.
- Gospodaru Nurbele, čini mi se da si umoran. Ne odmaraš se
dovoljno. Više od dvadeset dana nismo uspeli da se vidimo.
Nurbel ironično potvrdi.
- Starče, zar se plašiš samoće?
Šarhin isprekidan smeh otkri gole desni.
- Kako da ne, danas manje nego ikada. Otkrio sam jednu osobu koja
voli priču isto koliko i ja.
 - Ah!
- Dadilja iz Egipta...
- Zar Ahemu? Lepog li otkrića! Ali, ti je poznaješ već stolećima...
- Da, ali sada je vezana za krevet a ja sam joj potreban, tako da se
sasvim promenila i to na bolje.
Nurbelov pogled zablista. Žvaćući pažljivo smokve, oni se prepustiše
smehu.
- Nurbele, ne postoji ograničenje u godinama kada je u pitanju prijatno
druženje - primeti setno Šarha.
- A okolnosti su povoljne - nastavi Nurbel da se još malo šali.
- To je samo vreme koje nam bogovi daruju.
Oni ispiše mali pehar kozijeg mleka, hvaleći, pri svakom gutljaju,
njegov izvanredan ukus.
- Nurbele, da li mi dopuštaš da te malo posavetujem?
- Slušam te.
- Uzmi kraljicu i Vabalata pod svoje okrilje i beži iz Palmire što je pre
moguće.
Nurbel naglo spusti pehar kao da je strahovao da će se razbiti u hiljadu
komada.
- Lonžen ti ne želi dobro - nastavi uporno starac. - Mislim da ne želi ni
našoj Zenobiji. Uz to, on je veoma spretan. On će, čim bude ponestalo
vode, podići protiv vas jedan deo grada. Već sada, ima mnogo onih koji se
bune što hrišćani nisu ubijeni.
- Ja mogu da zatvorim Grka u jedan od podruma u palati. Odatle će ga
manje čuti.
- Znaš dobro da nije tako i da će biti još gore.
- Starče, ja ne volim da bežim.
- Ko ti pominje bežanje? Napustićete Palmiru upotrebivši lukavstvo.
Ne zaboravi na svoje obećanje Velikom Odenatu. Ti si čuvar Zenobijinog i
Vabalatovog života.
Hrišćani su klečali na sceni pozorišta i molili se tako glasno da su
njihovi glasovi odzvanjali u čitavoj prostoriji. Njih, oko dve stotine, je bilo
zbijeno poput ovaca i koza koje su stajale oko njih.
Muškarci, žene i deca su stajali priljubljeni, na samom ulazu, ispod
lučnog svoda. Oni su se, na sav glas, dernjali, i bacali đubre na Hristove
vernike, ne bi li ih ućutkali. Gomila smrdljivog smeća i životinjskog izmeta
se toliko povećala, da ljudi, u kućama iznad pozorišta, već nekoliko dana,
nisu mogli da dišu. Još gore je bilo na prostoru ispred scene, koji se
doslovno pretvorio u kloaku smrdljivog vazduha.
- Ne brini se, preživeće - tiho reče Nurbel ne okrenuvši se ka Zenobiji.
- Njihov Bog voli kada se oni muče i boluju.
- Da li su dobili vodu?
- Dobili su nekoliko čutura, u toku noći. To je sve što sam uspeo da im
pošaljem jer čak i moji ratnici odbijaju da im daju vodu.
Krici i psovke se, najednom, udvostručiše. Među hrišćanima se jedna
starica stropoštala na zemlju. Gurajući ovce koje su ljutito blejale jer ih
uznemiravaju, ljudi prenesoše ženino telo u stranu, kako bi je povratili.
Zenobija im sa gađenjem okrete leđa, te se užurbano pope uz stepenice
koje su vodile do najviših sedišta. Nurbel ju je pratio sve do uzanog
hodnika koji je dopirao do zidine zdanja. Tu se već mnogo bolje disalo.
- Laž me u stopu prati sa svojim strašnim mirisom lešine - prošaputa
Zenobija pošto on stade pored nje. - Nurbele, ja sam slagala! Slagala sam
bogove i njegovo veličanstvo...
- Kraljice, nemoj mi se poveravati.
- Ali, ja moram, Nurbele. Nešto sam obećala svom mužu i ... moram.
- Ja sve znam. Tvoje reči su suvišne.
Ona se zatetura spustivši ruku na ogradu od opeke. Nurbel ne podiže
pogled ka njoj.
- Ti znaš?
- Njegovo veličanstvo mi se poverilo. Sve što je on znao, ja znam.
- Ah, pa ti onda ništa ne znaš!
- Kraljice! - muklo reče Nurbel.
On je uhvati za ruku, i zagleda se pomno u njene oči, prekrivene
smrtonosnom senkom.
- Da, ja znam zašto je Ofala ubijena i zašto je tvoj pogled mračniji od
zimske noći. Meni je, takođe, poznato i zašto se ti više ne smeješ, kao i
razlog zbog kojeg štitiš hrišćane. Znam sve u vezi ubistva prefekta Elija, i u
vezi Dura Europosa... Ja znam sve i zato ne želim o tome više ništa da
čujem!
Ona se, tužnog lica, osloni na njega. On nikada do tada ne vide takvu
lepotu, nežnu i ranjivu, ali nadasve nevinu, kao kod ljudi, izgubljenih i
uništenih, nečim većim od same smrti.
- Ti si znao i ništa nisi rekao...
 Stegnutih vilica, Nurbel okrenu glavu, kako se ne bi ponovo suočio sa
njenim pogledom, i izgovorio reči koje ne priliče ratniku njegovih godina.
On, na svom velikom dlanu oseti, svu težinu njenog tela. On je pridrža
i, još jednom, oslušnu njen šapat.
- Osim što sam lagala njegovo veličanstvo, ja sam obećala Vabalatu
nešto što neću moći da ispunim. On nikada neće biti kralj nad kraljevima i
nikada neće ući u Rim kao pobednik.
- Kraljice, obećanja su snovi, a oni su neophodni da bismo živeli.
Ugledaj se na hrišćane! Pogledaj samo kako su srećni dok snevaju svoj san i
Hristovo obećanje iako žive usred mržnje i balege. Međutim, ko zna da li će
njihov Bog održati obećanje i pružiti im raj?
Zamerajući samom sebi na oporim rečima, on pokuša, jednim
pogledom, da ih ublaži, te reče:
- Kraljice, došlo je vreme da napustimo grad.
- Da pobegnemo?
- S obzirom da su M'Tubi sada negde daleko, Rimljani imaju sve
vreme ovog sveta, dok se za nas to... Za deset, trinaest ili nešto više dana,
ponestaće nam vode. Ljudi će pobesneti. Ubijaće se za svaku kap kozijeg
mleka sve dok ne ponestane. Oni ljudi će poubijati hrišćane u pozorištu i
zatražiće da otvoriš vrata. Grk će te u tomesprečiti jer će svi ludaci stati uz
njega. Najzad, prekasno je za uspostavljanje primirja sa Avgustom budući
da se Lonžen svojski, oko toga, potrudio.
- Ako pobegnemo, Vabalat će se sramotiti svoje majke. Alat ne beži.
- Vabalat je samo dete koje živi u bajkama i snovima. To je dobro, i
trebalo bi da nastavi. Pusti da se Grk i Avgust poubijaju. Oni to vole a tebi
više nije stalo do njega. Ti moraš da živiš.
- Gde bih živela?
- Na Dingir - Dusagovom izvoru, tamo gde Zenobija dobija Nebeski
poljubac i ponovo postaje Alat. Ništa još nije razrešeno. Može se desiti da te
Balamin odvede u Rim a da se Grk i Avgust međusobno poubijaju.
Zenobija ne odgovori. Niz obraze, su joj se slivale vrele suze. Najzad,
ona klimnu glavom i, vrhovima prstiju, dodirnu istrošeno Nurbelovo lice.
- Ti takođe živiš u bajkama i snovima.
Nastupio je sto dvadeseti dan opsade.
Nurbel se, u zoru, pojavi u Zenobijinim odajama i zatraži od sluškinja
da je probude.
- Gospodaru Nurbele, ona je već budna. Otišla je kod princa.
 - Neka se brzo od njega oprosti kako bi mi se pridružila na terasi.
Kada mu se kraljica pridružila, on je čak i ne pozdravi, već uperi
oštricu svog noža na jug.
- Pogledaj!
Pustinjom se polako širila zlaćana jutarnja izmaglica najavljujući, na
horizontu, skoro rađanje sunca. U daljini, oni opaziše zloslutnu smeđu liniju
koja, za veoma kratko vreme, poprimi izgled najstrašnijeg kišnog oblaka.
Učini im se oboma, da je usred dana noć.
- Pustinjska oluja - primeti ravnodušno Zenobija. - Mi koji smo u
gradu nemamo razloga za strahovanje, ali Rimljanima u logoru ne bi trebalo
da bude svejedno.
Nurbel potvrdno klimnu glavom te lukavo reče:
- Ovo je prilika koju sam čekao. Alat, bogovi ti nisu okrenuli leđa.
- Hoćeš da kažeš da...
- Da će za pet ili šest sati do nas stići oluja. Vladaće mrkli mrak usred
dana. Rimljani ne znaju ništa u vezi pustinje te neće ni primetiti da dolazi.
- Zar misliš da ih napadneš za vreme nepogode? To bi zaista bila
ludost jer se ne možemo boriti po...
Ona ponovo zastade, najzad razumevši. Nurbel joj dodirnu ruku.
- Budi spremna - prošaputa on - naći ćemo se u staroj palati. Izbegavaj
Grka i gledaj da tvoj sin ne progovori. Ni sa kim se nemoj opraštati. Čak ni
sa Egipćankom i Šarhom. Nema potrebe jer oni već znaju. Preko kožnih
tunika, oni bejahu navukli crne ogrtače, stegnute u struku remenom za koji
beše udenut mač. Vabalat je, za pojasom, nosio, podjednako smrtonosan,
krataknož koji je ličio na sablju.
Kožna kaciga, sa štitnicima za obraze i kaišem koji se vezivao ispod
vrata, je trebalo da ih zaštiti od silovitih udara vetra i peska, dok im je
marama načinjena od grubog lana čuvala vrat. Njihove široke pantalone su
bile udenute u duboke čizme.
Tako opremljeni, oni su nečujno koračali kroz lavirint podzemnih
hodnika, kroz koje je, nekada davno, Nurbel sproveo Hajrana, sina
njegovog veličanstva.
Oni nisu poneli baklje, već su se zadovoljili slabom svetlošću svetiljki
koje su stražari, postavljeni tu po Nurbelovoj zapovesti, koristili za
određivanje položaja. Imali su veoma malo vremena da dopru do kraja
hodnika i vrata koja su vodila do osušenog korita Uadi Kubura, izvan
zidina.
 - Prinče - tiho reče Nurbel - daj mi ruku. Sada ćemo trčati i nećemo
zastajati, tako da ne smeš da se izgubiš.
Vabalat, bez reči, posluša, čvrsto ga stisnuvši za ruku.
Ne ispuštajući dečakovu ruku, Nurbel potrča. Nije se okretao da vidi
da li ih Zenobija prati.
Pošto stigoše do gvozdenih vrata, on začu njen dah, odmah iza leđa, i
to ga umiri. Dečak se uporno trudio da diše ujednačeno ali je njegova ruka
ipak drhtala u Nurbelovoj.
- Vabalate, odmori se. Imamo još malo vremena pre no što se vrate
stražari. Kada budemo izašli, moraćemo još brže da trčimo.
- Ja dobro trčim. Nisam star kao ti i ne plašim se Rimljana.
Nurbel priguši smeh a Zenobija nežno pomilova dečaka po ramenu.
Dok su im se, u grudima, smirivali otkucaji srca, oni začuše dolazak
oluje. Iako zaklonjena gomilom stena i trnovitog žbunja, vrata su škripala
udarajući u okvir a gvozdene šipke zvečale, usled neprestanih naleta peska.
Nurbel isuka mač.
- Morate dobro da me pratite, inače ćemo se pogubiti. Ako nam se na
putu nađe neki Rimljanin, odmah ćemo ga ubiti.
On oseti Zenobijinu napetost dok je vadila mač iz korica.
Oni začuše, u dnu hodnika, slab odjek glasova. Nova straža im se
polako približavala.
Nurbel namače maramu sve do ispod očiju. Zenobija i Vabalat uradiše
isto. On, zatim, podiže bronzanu polugu na vratima te ubaci ključ u
gvozdenu kutiju sa jezičkom velikim poput dlana.
Zavijanje oluje beše zaglušujuće. Samo što odškrinu teško krilo vrata,
na njega navali vetar. Nurbel ih pritisnu ramenom, okrenuvši se, poslednji
put, ka Zenobiji i Vabalatu da bi im rekao:
- Sada!
Ne zarezujući kožu i lan na njima, oluja ih, poput divlje zveri, dohvati,
zarivši im kandže u lica. Naleti vetra su bili tako jaki da su jedva udisali
vazduh ispunjen prašinom i peskom.
Nurbel se spusti na stomak, priljubivši Vabalata uz stenu. Napolju je
vladala mnogo veća pomrčina nego u tunelu. Kroz zatamnjenu svetlost
dana, sve izgubi svoj predašnji oblik, te se ispuni jekom i strašnom škripom.
Gadan zadah svima ispuni nozdrve, kao da su se otvorila vrata pakla.
Trnovito drveće, iznad njihovih glava, je udaralo u stenje, lomeći i uvijajući
svoje granje.
 - Puzi uz mene! - povika Nurbel. - Pogni glavu da te ne povredi
žbunje.
On ponovo krenu, ne osvrćući se za Zenobijom. Ona je išla za njima,
boreći se sa granama koje su joj čupale kosu. Vetar je, najednom, dohvati i
uplete u trnje. Ne obraćajući pažnju na bol, Zenobija snažno zatrese
glavom, ne bi li se oslobodila. Ali, kosa ostade zapletena u granama.
Ne oklevajući, ona jednim potezom mača, iseče zapetljane uvojke, te
se pridruži Nurbelu i Vabalatu koji bejahu sklupčani ispod stena. Deteje
prislanjalo ruke na lice kako bi odbranilo oči od peska koji je prolazio kroz
maramu.
Vidljivost se svela na svega nekoliko koraka. I pored kožnih kaciga,
pesak im se zabijao u kožu, uvlačio u uši i nozdrve, i škripao ispod tunike.
Kroz strahovito zavijanje vetra bi se kat-kad začuo tresak, krik ili dozivanje
legionara koji su hitali u zaklon.
Zviždeći i lupajući, komadi platna proleteše iznad njihovih glava.
Jedan rimski šator ne izdrža nalet vetra kao i mnogi drugi zatim. Nurbel
spusti dlan na Zenobijinu ruku. Trepćući očima, oni se pogledaše. Trenutak
nije mogao biti bolji. Niko ih neće videti. Za dva do tri dana, Rimljani će
saznati da opsedaju grad bez kraljice.
Zajedno ustadoše, tela povijenog unapred i sa rukom na čelu kako bi se
zaštitili, a zatim potrčaše. Nurbel je dobro znao svaki pedalj zemlje oko
utvrđenja te je bio siguran da će čak i po ovakvom nevremenu pronaći put.
Tek što su prešli dvadesetak koraka, prolomi se odsečno naređenje.
Pedeset legionara sa kopljima izroni iz močvarno sivog vazduha i okruži ih.
Nurbel odmah prepoznade oficira. To je bio onaj plavokosi čovek koji
je svakodnevno jahao sa Avgustom. U deliću sekunde, on zaključi da ga je
Lonžen lagao i da se njegov glasnik uopšte nije vratio u grad. Bilo da ih je
izdao ili da su ga Rimljani zarobili, od njega su doznali za tajna vrata
suterena. Sve ostalo su pretpostavili, isto kao Nurbel.
Oficir već beše uperio svoj nož na Zenobiju. Približavajući se, glasno
je, kroz vetar, uzvikivao:
- Alat! Alat!
U trenu, Vabalat kao da polete. On skoči na oficira isukavši svoju malu
sablju. Zenobija povika. Rimljanin, iznenaden, odgurnu dečakovo sečivo te
se glasno nasmeja uhvativši ga za ogrtač. Nurbel pohita ka Vabalatu
odgurnuvši kraljicu. Nakon što je podigao dečaka, kao da želi da ga natakne
na mač, Rimljanin se, najednom, ukoči, a njegov smeh se pretvori u čudno
klokotanje koje besni vetar razasu po pustinji.
Nurbel vide Vabalatovu sablju u njegovom grlu. Oficir se zatim,
zatetura, te zajedno sa dečakom, pade na gvozdene oštrice piluma. Zenobija
vrisnu.
Nurbel skoči na Rimljanina, prekrivši svojim telom Vabalata. U
trenutku, on oseti kako mu se u butine, bedra i grudi zabijaju gvozdene
glave piluma. Njemu se činilo da to večno traje i da je došao čas da okaje
sve svoje životne grehe pre no što se pridruži bogovima.
Ali, sa poslednjim ubodom koplja, onim koji mu prođe kroz vrat,
bogovi ga primiše sebi, pre nego što vide kako krvavo gvožde koje ga je
probolo, ulazi Vabalatu u stomak.
On ne ponese na drugi svet strašan Zenobijin vrisak, koji ona ispusti
nad mrtvim detetom, i koji se, uprkos oluji, začu i u samoj Palmiri.
 33

EMEZ

Smestili su je u sobu u kojoj je Vabalat nekad ugledao svetlost dana.

Rimljani to nisu znali niti ih se ticalo.
Prineli su joj lepu odeću i finu hranu. Odnosili su se prema njoj kao
prema kraljici, mada ona to više nije bila.
Zenobija je sve odbijala. Na sebi je sačuvala svoju staru odeću na kojoj
je, u debelom sloju, bila zgrušana dečakova krv. Ona bi, hiljadu puta na
dan, nežno prešla rukom preko te sasušene skrame.
Prestala je da se češlja. Nekada najlepša kosa na Istoku se pretvori u
zapuštenu i poluodsečenu gomilu vlasi. Zenobija bi, čudno nakrivivši glavu,
provodila sate i sate, skrhana bolom.
Robinje su se užurbano tiskale oko nje, nastojeći da je odenu i urede
kao kraljicu, budući da je Imperator Rima najavio svoj dolazak. Lutajućeg
pogleda i odsutna, Zenobija bi, ponekad, u daljini, čula odjek njihovih
glasova. Međutim, svaki put kada bi joj se neka od služavki previše
približila, ona bi je snažno mlatnula po licu svojim praznim remenom.
Avgust Aurelijan je, već jednom, beše posetio, kada su, ostavivši
Palmiru u plamenu, krenuli za Emez. On je, tom prilikom, vikao na sav glas
mašući rukama, uprkos zavojima koji su ga sprečavali da nosi oklop.
- Tvoj sin je ubio prefekta Maksima, mog jedinog prijatelja koji je iz
svake bitke izlazio kao pobednik. On mi je bio najverniji drug. Za njega bih
bio dao svoj život jer sam ga nosio u srcu. Eto šta ste učinili!
Činilo se da će, onako besan, krenuti na nju onom zdravom rukom.
Ona ga je samo ravnodušno pogledala, malo se iznenadivši njegovom
sličnošću sa Velikim Odenatom. Pred sobom je imala isto jasno lice sa
lepim ratničkim crtama, visokim jagodicama i lepo iscrtanim punim
usnama. Jedino su im se oči razlikovale. Dužica Avgusta Aurelianusa beše
poput praznog neba.
Nakon što se dobro izvikao on, isto tako glasno, poče da se smeje.
- Kraljice Palmire, šta misliš? Da li dete od dvanaest godina može da
prereže grkljan mom najslavnijem oficiru? Ratniku koji se slavno sukobio
sa Gotima, Alemanima, Suevima, Roksolanima i Alanima? Zenobija ne
odgovori. Aurelijanov ponosan osmeh se najednom iskrivi usled bolne
gorčine. Ako je Avgust i patio nakon smrti prefekta Maksima, to nije
iziskivalo suze.
- Pravi sin dostojan majke! - glasno je uzviknuo. - Potomak velike
Zenobije, koja je pobedila Šapura i krenula na Rim. Lepa i velika Alat!
Nepobediva crvena boginja!
On najednom, zastade, uozbiljivši se, te je pogleda kao da po prvi put
ispod te ratničke odeće pred sobom vidi ženu. Njegov pogled beše grub, ali
lišen onog zverskog nasilja koje je inače prisutno u očima ratnika kada se
suoče sa zarobljenikom.
- Istina je. Ti si lepa i hrabra. To niko ne može da porekne - priznade
on, mahinalno pomazivši svoje bolno rame. - I izvrstan si strelac, baš kako
je nekad tvrdio Pulinije. Međutim, Aurelijan te je ipak pobedio jer on uvek
pobeđuje.
Ponovo se nasmeja.
- Što se tiče tvog sina, ja ne mislim da je sam izvršio zločin. Njemu su
pomogli bogovi. Moja sudbina i bogovi zahtevaju da budem potpuno čist i
sam u Rimu, kako i priliči Avgustu!
Upravo taj čovek ju je, nakon ovog događaja, obasipao haljinama,
tunikama, dijademama, narukvicama i ogrlicama, izvađenim iz palmirskih
kovčega. Očekivao je da će se Zenobija, njemu u čast, njima odenuti i
okititi. On još ne beše otkrio da su bogovi samo reči i iluzije koje je čovek
izmislio ne bi li se zaštitio od životnih patnji i nedaća, kao što dete, bežeći
od noćne tmine, uranja u bajku.
Avgust je došao, obučen u togu izvezenu zlatom, i sa mnogo manjim
zavojem na ramenu. On se ljutito osvrnu na robinje, pošto uvide da je
Zenobija još uvej u svojim dronjama.
Vrzmao se oko nje, nezadovoljnog lica, da bi je, najzad, upitao:
- Zašto se tako uporno ponašaš kao divila životinja? Čemu sve to?
Isto kao i pri njihovom prethodnom susretu, Zenobija mu ne odgovori.
- Ah! - uzviknu on - htela si da postaneš Avgusta, ali ja sam pobedio.
Zar ne razumeš? Zašto mi priređuješ ovu predstavu? Zar kraljica Zenobije
nema više ni trunku ponosa?
Pošto je ona i dalje ćutala, ravnodušno ga posmatrajući svojim plavim
očima, on još dodade:
- Ne preteruj sa hrabrošću i ponosom. Ja ne nameravam da te ubijem.
Što se tiče osvete, mene će zadovoljiti smrt tvog Grka koji je savršen za tu
ulogu. Za razliku od tebe, on ne zatvara svoja uvredljiva usta. Pogubićemo
njega i onih stotinak idiota koji ga podržavaju sa velikim zadovoljstvom. Ti,
kraljice, budi bez brige. Ostaćeš u životu.
On ispruži ruku ka njoj. Zenobija pomisli da namerava da joj dodirne
lice, te se, jarosna i ubilački nastrojena, naglo odmače. Videvši njen
izbezumljen pogled, Aurelijan zastade, zbunjen. On, zatim, polušaljivo reče:
- Nigde se ne žurimo. Imaćeš dovoljno vremena da, ponovo, samu
sebe, zavoliš, - progunđa on.
I još dodade prezrivo, kako bi zataškao sopstvenu nelagodnost:
- Da li znaš da je vođa emeskih hrišćana došao da moli za tvoje
pomilovanje? I to, nakon što mi je otvorio vrata u svim tvojim gradovima, i
kovao zavere, čak i ovde, u srcu Palmire! On je, pre leta, hteo da nam te
preda, samo da bi spasao svoje vernike, a danas, na kolenima, kleči, moleći
za tvoj život.
Njoj prođe kroz glavu: "Simon!" Ali, ona ne oseti ni bol ni uzbuđenje.
Aurelijan nastavi:
- On smatra da si dovoljno patila i da je postigao svoj cilj. To što si
odbila da ubiješ palmirske hrišćane na zahtev svog naroda, po njemu znači
da te je njihov Bog pomilovao i da si, od sada, jedna od njih. Da li je to
istina? Da li si zaista postala hrišćanka?
Ona ni na ovo pitanje ne odgovori. Aurelijan joj ponovo priđe, te joj se
obrati, mnogo tišim i neobično prijateljskim glasom.
- Baš nas briga za ludorije hrišćana. Živećeš, jer ja tako želim. Samo
da znaš, svi oko mene, zahtevaju tvoje pogubljenje. I u Rimu će se uskoro
pobuniti. Ali, Avgust Aurelijan to neće dozvoliti. Ah, nemoj misliti da si
nepobediva. Gotovo je sa Alat! Međutim, ti još uvek imaš svoju sudbinu.
Od tvog rođenja, pa sve do današnjeg dana, bogovi su želeli da živiš samo
radi slave Lucija Aurelijana Avgusta, koja će uskoro zablistati na forumu.
 34

RIM

I danas je, kao svih prethodnih dana, otvorila oči, pre no što su obrisi
neba i zemlje počeli da se razaznaju. Pred njom je ponovo bilo ono isto,
mučno prisustvo mrtvog deteta. Bilo da su Zenobijine oči bile otrorene ili
zatvorene, on je uvek bio pored nje i tiho joj zamerao. Ona je dugo
posmatrala služavke, stražare i oficire, koji su se, grozničavo i bespotrebno,
po ceo dan, vrzmali oko nje.
Od kada su napustili Emez, već joj je hiljadu puta palo na pamet, da bi
Avgusta Aurelijana, lako mogla da liši njegove slave. U haosu koji ju je
svakodnevno okruživao, krađa mača ili bodeža ne bi bila ni opažena.
Znala je da smrtonosni ubod zahteva samo jedan kratak trenutak
hrabrosti. Dok su se približavali kapijama Rima, imala je sto puta priliku da
se baci u vodu sa palube ili da izazove nekog od oficira da je probode
mačem.
Međutim, i danas je u tome spreči Vabalatovo lice. Sin je od nje
zahtevao ispunjenje obećanja.
Ona pozva služavke, pokaza rukom na kovčege blaga koje Aurelijan
beše oteo palmircima, te izjavi:
- Uradiću ono što želi Avgust.
I Rimljani su želeli da je vide.
Svetlost baklji se, sa sedam rimskih brežuljaka, razasula sve do obala
Tibra. Stotine hiljada ljudi je hrlilo ka Via Kornelia ili Velabre. Mladi i stari,
bogati i siromašni, advokati i prodavci, javne žene iz Subura i ugledni
građani, svi oni bejahu napustili svoje domove i velelepne vile kako bi se
tiskali ulicama, vikali i međusobno se vređali.
Neki pokradoše siromašnije od sebe, a drugi nemilosrdno izgaziše
žene i decu kako bi zauzeli mesta odakle se bolje "vidi". Pojedini, u Cirkusu
Maksimu, okruženi naoružanim robovima, platiše cenu jednog tovara iz
Egipta samo da bi sedeli na ivici staze kojom je Avgust trebalo da prođe.
Najstariji gradani, ćopavi, bolesni i svi oni koji nisu mogli dugo da
hodaju, a bilo ih je mnogo, tek pred jutro, stigoše na trg koji je, već više od
sedam dana, čuvala straža od radoznalaca. Vojnici izdadoše naređenje da se,
na svim oltarima, zapali tamjan i da se otvore vrata na hramovima.
 U istom trenutku, na svim trgovima, na stubovima i statuama upališe
lampione koji razasuše svoju svetlost na dvadeset hiljada cvetnih venaca i
barjaka, predviđenih za tu zgodu.
Kada prvi sunčevi zraci obasjaše glavni grad, dim ga već beše u
potpunosti prekrio, a nered i buka bejahu toliki da je čovek mogao da
pomisli da se radi o najezdi varvara. Najzad, začuše se, na početku Via
Kornelia, trube gospodara univerzuma, Lucija Aurelijana Avgusta. Povici
se, najednom, pretopiše u jedan glas, glas radosti.
Najpre se pojaviše fanfare, olifanti, egipatski i galski rogovi i
saksonski helikoni. Odmah iza njih, uslediše sveže obrijani senatori i
prefekti, još uvek sveži i kreposni na tom početku povorke, mašući rukama,
kao da žele samo za sebe da pribave sve povike i pozdrave. Iza
pretorijanske straže koja je usledila, dodoše i oni ka kojima su stremili svi
pogledi.
Dvadeset slonova, trideset žirafa i isto toliko gazela, zebri, bivola,
losova, divljih svinja, muflona, ponija i jednogrbih i dvogrbih kamila, se
primicalo u pratnji mnogobrojnih robova koji su ih sve držali na uzici ili
terali bičem. Izbezumljene ovim ulaskom u sam centar grada, životinje su,
na sve strane, vršile nuždu i poganile vazduh, izazivajući buru smeha koja
prestade tek sa dolaskom divljih zveri u pokretnim kavezima.
Risevi, hijene, tigrovi, panteri i lavovi zarikaše u glas prošavši ispod
nedovršenog svoda Aurelijanovih vrata. Ljudi su se ježili i uzmicali kada bi
ugledali njihove strašne očnjake. Ovaj prizor ih sve podseti na opasnosti,
borbe i sve čudnovatosti Istoka sa kojima se njihov Imperator upravo
suočio.
Sa istom animalnom aurom, usledi hiljadu šest stotina polugolih
gladijatora, svih boja kože i telesnih grada, od najružnijih do najlepših, koji
izmamiše razdragane povike ženskog dela publike. Iza njih je koračalo pet
stotina robova koji su na rukama nosili ratni plen. Tu je bilo zlata, srebra,
nakita, oklopa, oružja, poslužavnika, odeće, kovčega, ogledala, stolica,
kreveta, bundi, predmeta koji nisu imali ime ali su sami po sebi bili
dragoceni i bezbroj blještavih sitnica koje su, poput najluđeg sna ili opsene
promicali ispred gramzivih i ljubomornih očiju. Zatim se pojavi nekoliko
hiljada običnih zarobljenika. Kada se svi ti Persijanci, Baktrieni, Indusi,
Sarmati, Vandali, Blemiti i Aksiomiti pojaviše, teturajući se pod drvenim
tablama na kojima su bili obeleženi svi gradovi i zemlje gde su pretrpeli
poraz, građani ih zasuše svim svojim besom i mržnjom. Kod Neronovog
mosta i Pompejevog pozorišta, oni bejahu prinuđeni da podignu zavezane
ruke ne bi li se zaštitili od kiše kamenica i grnčarije koja je po njima
dobovala. Njih, oko dve stotine, tu pogibe. Živi su gazili preko mrtvih, sve
do Marmetino zatvora, prepravljenog, za tu priliku, u klanicu za ljude, gde
im je, tog istog dana, odrubljena glava.
Zatim naiđe deset soromatskih ratnica, obučenih kao muškarci ali
potpuno golih prsa. One su, sa osmehom na usnama, šaljivo uzvraćale
nametljivcima, slale poljupce ženama i nepristojno odgovarale na staračka
dobacivanja.
Pošto prođoše, svi u gomili zažališe što ih nisu bolje osmotrili.
Međutim, potmuli šapat građana najavi onu čije ime su, već mesecima,
izgovarali. Dođe red i na Zenobiju, kraljicu Palmire. Naravno, oni najpre
videše Avgusta Aureliijana sa lovorovim vencem na glavi, obučenog u togu
od purpura i zlata, kako stoji u dvokolici koju vuku četiri jelena ogromnih
rogova. Drago kamenje beše umetnuto u pregrade na vozilu, a nalazilo se
čak i na rudi. Poluge na točkovima bejahu optočene zlatom a rogovi jelena
ukrašeni biserima. Ali, nakon što je prošla obale Tibra, Flaminijev trg,
pozorište Marcelo, hramove Herkula i Venere, i uputila se uzanim stazama
Vikus Tuskusa, hiljade i hiljade očiju videše samo nju, Zenobiju.
Gledala je ispred sebe, ukočenog lica, te su svi bili u prilici da je bolje
osmotre. Oko najlepšeg tela na svetu beše obmotan zlatni lanac koji jena
sunčevoj svetlosti isticao njene obline. Zenobija je njime bila privezana za
niska kolica na kojima je stajala, a za koja su, tim istim lancem, bili
upregnuti robovi. Povrh svega, gomila dragog kamenja joj je pritiskala
grudi, te bi se ona, s vremena na vreme, usled tog velikog tereta, zateturala.
Zenobijina poluodsečena kosa je čudnovato visila na leđima, dok joj je
desna strana glave bila tako dobro obrijana, da su, oni najbliži, mogli da
vide njenu neobično belu put.
Sve to je nije činilo ružnijom. Iako čudnovato ranjena iznutra, ona se
hrabro suoči sa pogledima prisutnih.
Negde oko podneva, dok je sunce nemilosrdno peklo, oni uđoše u
Veliki Cirkus. Najednom, povici i smeh razularene gomile se pretopiše u
šapat pun poštovanja.
Neko iz publike uzviknu njeno ime.
Kao na bojnom polju, deset ili dvadeset hiljada glasova odgovori: -
Zenobija! Zenobija!
 Sve vreme, dok je kružila arenom, niko i ne pomisli da pomene ime
Avgusta Aurelijana.
Kada je, nekoliko časova kasnije, Avgust obavio žrtvovanje jelena iz
svoje zaprege, na stepenicama foruma, grad je još brujao od njenog imena.
Međutim, niko nije mogao da čuje reči koje je Zenobija ponavljala tog
celog dana, ispucalih i naduvenih usana. Ona, poslednji put, izgovori svoje
obećanje, "To je Vabalat, Zenobijin sin, kralj nad kraljevima", te se sruši
pod Trajanov svod.
 EPILOG

PERINT
275. godine posle Hrista

Ona začu korake pod tamarisom, i pomisli da to on dolazi.

Već dvadeset meseci ju je posećivao. Najednom bi izronio iz mraka da
je, samo na trenutak, vidi. Znao je da sedne sasvim blizu, ili pak da je
posmatra sa određene udaljenosti, skriven.
Zar je mislio da ona ne oseća njegovo prisustvo?
Istina je bila da je on skoro uopšte nije interesovao. Avgust je od nje
zahtevao da ga svuda prati poput senke, što je ona i bila. Zenobiji je bilo
potpuno svejedno. Njemu se nije obraćala, dok bi sa sluškinjama razmenila
tek po koju reč.
Znala je da mnogi misle da je poludela. Ti isti su se rugali i Aurelijanu,
tvrdeći da je on ceo svoj život proveo okružen ludim ženama.
Ponekad bi joj se činilo kao da na nešto čeka. Poput lovca u veoma
dugoj zasedi, ona se trudila da ostane tiha i nepomična. Nakon nekog
vremena, Zenobija postade svesna da čeka na smrt i zaborav Jedne večeri,
dok se oktobarsko sunce polako spuštalo nad morem, mestimično išaranim
crvenim i plavim jedrima ribolovaca, ona napokon oseti mir. Međutim, taj
blaženi trenutak iznenada prekide jedna mršava, oniža žena koja se pojavi
pod krošnjom masline.
- Kraljice, ja sam Ulpija. Ti me ne poznaješ mada bi trebalo jer ja sam
supruga Avgusta Aurelijana.
Ona se nežno osmehnu, uporno gledajući Zenobiju, te joj priđe, sa
rukama prekrštenim preko pasa, kao da pridržava svoju smeđu, jednostavnu
tuniku. Ona tiho reče:
- Nisi imala priliku da me upoznaš jer me Avgust drži podalje od tebe.
On smatra da sam luda, a to misle i svi oni koji ga okružuju. Luda Ulpija,
supruga Lucija Aurelijana!
Ona zastade, tužnog lica.
- To isto kažu i za tebe, kraljice. Pričaju kako si se borila sa
Aurelijanom i sa još gomilom ratnika, te da si zbog toga sišla s uma.
Muškarci ne vole sposobne žene, eto, to je cela istina.
 Ona joj se još primače, fiksirajući je svojim čudnim očima, što
Zenobiju primora da ustane i da se malo udalji. Ulpija klimnu glavom te
izjavi:
- Svi govore da si lepa i to je, vidim, istina.
Zatim se namršti i upita:
- Da li si spavala sa njim, kao i njegova sestra?
Pitanje tako iznenadi Zenobiju da ona nesvesno poskoči. Ulpija,
zabavljena, dodade:
- Nije važno! To me zaista više ne pogađa. Danas, ja sam spremna sve
da oprostim jer sam upoznala Boga koji prašta sve grehe i prima najveće
bezbožnike u raj. On je pravedan Bog. Aurelijan ne zna za pravednost.
Nešto u njenom pogledu natera Zenobiju na oprez. Ona se odmače
nekoliko koraka dok ju je Ulpija mirno i u tišini posmatrala. Ona najzad
klimnu glavom i reče:
- Ja znam za tvoj bol. I ja ga osećam. Aurelijan ti je ubio sina a meni
nije dozvolio da ga rodim.
Ona naglo ućuta vrebajući okolinu. U dnu vrta se začu škripa koraka
po suvoj travi.
U istom trenu, Zenobija se okrete i vide Aurelijana kako se približava.
Ulpija nestade bez traga.
Po prvi put, ona ga dočeka sa olakšanjem, pitajući se da li je video
svoju ludu ženu.
Po svom običaju, Aurelijan ne odvoji pogled od nje. Širok osmeh mu
ozari lice, nakon što presrete njen pogled. On uspori korak, ne bi li, još
malo, uživao u tom trenutku.
Kruna od lovora mu je, kao i uvek, krasila čelo dok su za njim išla dva
zlatara čija je jedina dužnost bila da mu je svakog jutra zamene novom.
Za ovih nekoliko meseci, Avgust se beše malo ugojio zbog čega se
činio manje odlučnim i energičnim.
Možda je upravo to bilo presudno u trenutku koji je usledio. Ili je
možda razlog za sve bila njegova opčinjenost Zenobijom?! U svakom
slučaju, on ne pokuša da se odbrani ili da pobegne, kada Ulpija nenadano
iskoči iz senke tamarisa. Uz radosne povike, ona mu zabi nož u leđa.
Zenobija ne skrenu odmah pogled sa umirućeg Avgusta.
Kada Ulpija napokon ustade, držeći okrvavljeni nož u ruci, kraljica se
malo odmače, spremna da primi udarac. Međutim, ona poskoči začuvši
poznat glas iza sebe.
 - Nemoj se plašiti. Neće ti učiniti nažao. Božije ruke su je osvetile.
- Havad!
On se, ovog puta, ne naljuti zbog imena kojim ga je nazivala. Na sebi
je, kao i uvek, imao ogrtač sa kapuljačom koja mu je prekrivala lice.
Zenobija se osloni na najbliže stablo. Da li je njen lov napokon završen?
- Zašto? Zašto ste ga ubili?
- I Aurelijan je, poput svih Rimljana i Avgusta, bio lažov.
On, svojom osakaćenom rukom, izvadi iz rukava smotuljak
pergamenta.
- On je sutra nameravao da objavi zabranu na hrišćansku propoved u
čitavom Rimskom carstvu. Ponovo bi bespotrebno otpočelo stradanje moje
braće. Dovoljno smo dokazivali da se ne plašimo bola i smrti jer su nam
otvorena vrata raja. Došlo je vreme da Rim shvati ko smo mi. Ulpija im se
pridruži i čučnu uz Havada poljubivši mu ovlaš desnu ruku.
- Simon iz Emeza je hrišćanin koji ume da izleči velike patnje - reče
ona pogledavši Zenobiju. - Kraljice, pođi sa nama. On će ti pomoći.
Havadove oči bejahu uperene u Zenobiju. Po prvi put, nakon mnogo
vremena, ona na tom bezizražajnom i spaljenom licu opazi nežnost i nadu.
Možda čak i molbu.
Ona mu se samo nasmeši, osluškujući u sebi odjeke jedne stare i
veoma istrošene ljubavi. Ne pomerivši se, on reče:
- Da, sada dovoljno znaš o istini i laži da bi nam se pridružila.
Zenobija pognu glavu.
- Prekasno je. Bezgranično sam te volela ali to je sada prošlost.
Havade, tvoj Bog nije namenjen onima koje ubija tvojom rukom. Ti to
odlično znaš.
On podiže ka njoj ruku ali se ona odmače.
- Simon iz Emeza me je ubio. Zar se ne sećaš?! - povika ona grubo.
"Ti si odavno mrtva za Simona iz Emeza!" To su tvoje reči!
Oni se odmeriše pogledom. Zenobija napokon uvide da je njenom
čekanju došao kraj.
Ulpijin povik prekide njihovu opčinjenost.
- Ali ti ne smeš da ostaneš sama!
- Zenobija iz Palmire je sama od rođenja. Već koliko sutra, niko neće
znati ni da li je postojala.
 Table of Contents
Naslovna strana
Prvi deo
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
Drugi deo
11
12
13
14
15
16
17
18
Treci deo
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
Cetvrti deo
30
31
32
33
34
Epilog