Оливера Недељковић

САКУПЉАЊЕ РОСЕ

Вукући врхове ципела кроз ситну прашину која

је испуњавала удубљену земљу, љушкала сам се,
именујући полугласно све што ме окружује: кућа,
прозор, мушкатла, струјомер, крпара, кофа, сапун,
камилица, ограда, рибизле, лопта, игле, клупче,
тестера... Још тада сам речи волела више од свега
што су означавале. Уживала сам у њиховој мелодији,
опчињена начином на који су читав свет могле да
учине разумљивијим и мојим. Ипак, најдуже сам
се питала: постоји ли разлог што се моја сандала
зове баш сандала, а не, рецимо, пиџама и ко је
хулахопкама дао име? Куда је то отишла петља кад
сам закачила ружин трн, па нана жури да је ухвати
иглом пре него што се чарапе сасвим поцепају?
− Ри-би-зле, ри-би- зле, ри-би-зле... и-и-и −
понављала сам тихо, све док изговорени слогови
сасвим не изгубе везу са ситним, зажареним
Оливера
недељковић
плодовима у жбуну крај велике капије. Тако је
почињала вокализа коју сам изводила у ритму којим
се њихала љуљашка. И трајала би у бескрај, све до
самозаборава, да ме нана није позивала на ужину.
Сакупљање
росе