Данас ћемо говорити о филозофији, односно о филозофским идејама и појмовима

присутним у поезији Бранка Миљковића.

Иако кратког животног века (само 27 година), Миљковић је успео да се упише у
антологију српске поезије као један од најутицајнијих песника свих времена. Оно што га
је издвојило и што га је истакло јесте иновативни приступ писању песама, и уплитању
филозофских појмова и идеја у њих.
Имајући у виду да је Миљковић завршио филозофију на нашем факултету, то није
изненађујућа чињеница. Међутим, пре него што почнемо, требамо се на почетку одмах
опростити од замисли да нам Миљковиће песме преносе буквалне филозофске појмове.
Пошто говоримо о њиховој употреби у поезији, долази до померања њихових значења, и
они се овде користе више као симболи. Међутим, и даље се могу препознати као одређени
појмови из филозофије.
Филозофи који су остварили највећи утицај на Миљковићеву поезију јесу
предсократовци. Разлог томе јесте највише њихов језик и начин на који су га они
употребљавали. Имајући у виду да су предсократовци живели у, колоквијално речено,
древним временима (од VII до VI/V века п.н.е), њихов језик није се одликовао употребом
егзактних појмова као што ћемо имати већ са појавом Платона, а поготово Аристотела.
Предсократовци су се користили поезијом као начином да изразе своје филозофске идеје
(имамо Парменидову поему О природи и Емпедоклеову истоимену поему), користили су
не-филозофска имена за своје концепте (нпр. силе љубави и мржње код Емпедоклеа) и
такође су се служили употребом метафора (нпр. Хераклитова изрека Не можемо се
двапут окупати у истој реци која служи као илустрација његове тезе о непрекидној
промени у свету). Можемо рећи да је управо такав начин употребе језика оно што је
извршило највећи утицај на Миљковића. Та мистичност и поетичност присутна код њих
могла се лепо укорпорирати у песме овог постмодернистичког песника. Већина људи која
се бави анализирањем песама Бранка Миљковића може се сложити да се истиче један од
њих, а то је Хераклит.
Главни појам код Хераклита јесте ватра, његов arche – почетак и основа света. Овај
свет [...] јесте вечно жива ватра, што се по мери пали и по мери гаси, каже Хераклит.
Ватра је нешто што се налази свуда, око нас и у нама, из чега све настаје и у сталном је
покрету.
Хераклитова ватра представља главни мотив најпознатије Миљковићеве збирке
Ватра и ништа, издате 1960. године. Већ од самог наслова, песник нам супроставља
ватру, живот с једне стране, и ништа(вило), смрт са друге стране. Живот и смрт, као две
крајности, увек стоје једно насупрот другог, како у стварном свету, тако и у поезији
Бранка Миљковића. Тако имамо неименовану песму из збирке Ватра и ништа (све песме
које наводим су из те збирке, уколико не напишем супротно) чија последња строфа гласи
овако:
Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим
 Реч смрт! хвала што ме још не пречи
да волим самог себе и да се дивим
својој људској моћи да изговарам речи.

Видимо да овде смрт није представљена као нешто негативно, већ као нешто чему
треба захвалити, нешто што нам омогућава да схватимо вредност живота. Смрт код
Миљковића није крај, као ни код Хераклита, она је нешто уско повезано са животом јер
сви ми живимо смрт неких других, како би то Хераклит рекао.
Настанку ствари из ватре Миљковић је посветио две песме у збирци, Феникс I и II.
Та птица, вечита метафора, настаје из пепела, који је опет настао из ватре (мада на почетку
збирке стоји нешто сасвим друго, да пепео није настао из ватре већ из нашег додира са
њом, али отом потом о томе), приказује једно рађање, константно уздисање, и ватру као
(нови) живот.
Постоји и још један стих у ком се може пронаћи сенка овог предсократовца. То је
стих из неименоване песме (први стих песме је Прах ружама такнут до мириса се вину)
који гласи: Све што постоји тежи нејасности. Можемо га довести у везу са
Хераклитовим фрагментом Природа воли да се скрива, односно да нам истине о свету
нису тако лако доступне, већ да морамо да трагамо за њима.
Постоји још један предсократовац за ког критичари сматрају да је утицао на
Миљковића, а то је Парменид. Неки од критичари сматрају да се чувени стих овог песника
из песме Балада који гласи Исто је певати и умирати може разумети као двострука
модификација Парменидовог исказа Исто је мислити и бити. Бити означава постојање
као такво, или пак целину постојећег; умирати није супротност том бити, већ пре ознака
преласка, трансформације унутар бића – исто као што за Миљковића нема супротности
између мислити и певати. Такође, у овој песми су, изричито или довољно снажном
сугестијом, именована четири основна елемента пресократовске филозофије – ватра, вода,
ваздух и земља, што такође наводи на помисао да би сигнални исказ песме могао да се
откључа у сродном смисаоном склопу, односно да је у вези са неким ставом
пресократоваца.
Међутим, као што рекох, у његовим песмама немамо толико експлицитно
изложених филозофских идеја колико имамо у његовим есејима и књижевним критикама.
Оно што имамо у песмама су управо ове филозофеме, односно ови кратки стихови који
подсећају на афоризме, попут претходно поменутог Исто је певати што и умирати.
Такав начин пресецања песама први пут имамо са Миљковићем, који је имао жељу да
споји певање и мишљење. Ово можемо видети и као тежњу да се разбије песничка
хомогеност, да се промени традиционални ток песме, што није чудно ако имамо у виду да
је Миљковић песник постмодернизма, где ми имамо управо то – експериментисање са
традиционалном формом.
 И то је негде то, за почетак о ,,филозофији“ код Бранка. Нисам хтела да дужим ни
са филозофским ни са књижевним терминима, више некако да заинтересујем публику и да
их подстакнем, ако буду желели сами да истражују о овоме. Толико од мене 
Ja ću vam sada predstaviti malo specifičnije filozofske aspekte Miljkovićevog dela. Prvo
ćemo sagledati kako Miljković uopšte vidi pesništvo i poeziju, tako što ćemo njegovo gledište
upoređivati sa gledištima nemačkog filozofa Heidegera, a potom ćemo razmotriti koncept
praznine kod Miljkovića, specifično u pesmi Ariljski Anđeo.
Ono što dele i Heideger i Miljković jeste shvatanje da je funkcija poezije da govori istinu.
Heideger, koji je i sam bio filozof, govori da je umetnost ta koja nam kazuje tajnu bivstva, a ne
filozofija. Dok filozof ima deskriptivnu funkciju, da nam predoči kakav svet (bivstvo ili suština)
jeste, pesnik, lišen okova konvencionalnog jezika i potrebe da se bilo šta precizno objasni, u
tome je bliži tajni bivstva (onoga što jeste suština). Hejdeger je gledao na bivstvo kao nešto što
ima tendenciju da se skriva, da ne bude evidentno i eksplicitno, a istinu kao ono što otkriva. On
je, takođe, video lepotu kao “način postojanja istine bivstva”, a ona je za njega bila analogna
umetničkom delu. U ovom smislu, Heideger misli da filozofi ne trebaju zanemariti umetnički
aspekt svoga dela.
Miljković, sa druge strane, rekao je da su reči koje pesnik koristi tu da “kažu moć istine”.
Šta ova istina za Miljkovića jeste ću dalje razmotriti u delu o praznini.
Još jedna od paralela koje se mogu napraviti između njih dvojice, jeste mišljenje da delo
(ili pesma) govori sama za sebe. Heideger je govorio o anti-subjektivističkoj ontologiji
umetnosti. On je rekao da je “lepota sijanje uklopljeno u delo”; ona postoji zasebno, nezavisno
od oka posmatrača ili od intencije umetnika. Miljković je na sličan način gledao na poeziju i
korišćenje reči. On je govorio da reči u pesmi po svojoj prirodi zamenjuju ono što je napisano,
ali da se pri tome ništa ne gubi. Reči u pesmi video je analogno sa linijama i bojama na nekoj
slici. Takođe se pitao da li pesma kada je napisana prestaje biti pesma i postaje tekst. Po svemu
sudeći, njegov odgovor bi bio ne. Heideger, sa druge strane, video je mišljenje kao prajezik
poezije. Ono je ključ ka pojmljenju bivstva, dok pevanje (poezija) to otelotvorava na najistinitiji
način, onaj najbliži suštini mišljenja. Pevanje, koje je u svojoj prirodi mišljenje, za njega je bilo
suočavanje sa istinom bivstva, to jest da mi postojimo kao bića u konačnom prostoru i vremenu.
Ovo može referirati na jedan od najpoznatijih stihova Branka Miljkovića: isto je pevati i umirati.
Naše postojanje predstavlja konstantno suočavanje sa činjenicom da postojimo uz
ograničenja vremena i prostora. Izvesno je da, ma koliko se mi bunili, naš život će eventualno
doći kraju. Ali u ovom smislu, pevanje, poezija (a i generalno umetnost) jeste ono što je naše
oružje za borbu protiv konačnog. Tako što dajemo oblik suštini, onome što je apsolutno, onome
što je lepo, mi ostavljamo svoj trag u večnosti, što je Miljković veoma lepo opisao, rekavši da
“pesma ostaje kada je napisana u vremenu”. Ovo je jedna od ključnih poenti Heidegerove
filozofije, tj. da smo mi bića koja imaju iskustvo postojanja ograničeno vremenom i svest o tome
je ono što nas čini autentičnim. Miljković samu ovu autentičnost ispoljava kroz pesmu, i time se
upisuje u onu dimenziju iznad materijalnog, iznad konačnog, o kojoj ću sad malo govoriti.
Praznina kod Miljkovićа
 Sada ćemo govoriti o konceptu praznine kod Branka Miljkovića, specifično se
fokusirajući na njegovu pesmu Ariljski Anđeo. Moglo bi se reći da nikada pre filozofija i poezija
nisu bile tako bilske kao u delu Branka Miljkovića. Iako smo prethodno razradili razne filozofske
koncepte koje se pojavljuju u njegovoj poeziji, sada ćemo razmotriti, možda meni lično
najinteresantniji, a to je koncept praznine.
Kada govorimo o praznini potrebno je odmah napraviti distinikciju: ne govorimo o tome
da su reči Branka Miljkovića prazne; baš suprotno, praznina koja se nalazi u pesmama Branka
Miljkovića je ona praznina koja ispunjava, to jeste jedna praznina koja daje značenje stvarima,
poziva njihovu suštinu da izađe na videlo. Kao što možemo videti u uvodnoj prozi Anđeo Na
Zidu, komentatori tu prazninu vide kao praznina “osećanja sveta”, ona ceo svet prožima,
apsolutna je i večna, i u njoj se ostvaruje puno značenje stvari.
Miljković je dosta potencirao da ono što je trenutno i konačno nije iskonsko, nije
suštinski lepo. U svojim stihovima on kaže:

“Sve je nestvarno dok traje i diše

Stvaran je cvet čija odsutnost miriše
I cveta, a cveta već odavno nema”

Ovde možemo videti da Miljković, odista, misli da je ono što je trajno i živo (diše) manje
stvarno od nečega čega nema. Ono što je odsutno svojom odsutnošću još jače afirmiše svoju
postojanost u našoj svesti: mi ga zamišljamo, mislimo, i ono dakle postoji sa one druge strane,
nematerijalne, koja je za Miljkovića jako bitna i u kojoj on traži samoostvarenje i spoznaju.
Jedan kritičar je čak rekao da je Miljkovićev anđeo iz ove pesme “posrednik izmedju
vidljivog i nevidljivog sveta”. Ono što je suštinski, ono što je lepo, ono što je istinito, nalazi se
sa te druge strane, i to Miljkovićev anđeo predstavlja. On mu se divi na različitim mestima, kao
na primer:

“O, opija me vatra tako trezna

Oko tvoje glave ko proleće
Ko tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe ne vide taj neće
Nikuda stići, jer beskrajan je put”
 Ovde vidimo ne samo da je Anđeo figura vredna divljenja, već i da je on put ka
samospoznaji i samoostvarenju; neophodna nam je ta druga strana, da bi smo sebe pronašli.
Ovde možemo napraviti paralelu izmedju Miljkovićeve praznine i Ničeovog gledanja u ponor
koji gleda nazad u nas. Obojica su videli suprotstavljanje našem svetu koji nema smisla i traženje
smisla u praznini, ponekad i u patnji, nesreći. Miljković ovo izriče na nekoliko mesta kao:

“Ne postoji trijumf izvan nesreće…”

Ili:

“Jer i pad je let dok se ne padne

U sebe; a tamo nema nas, već gadne
Kljuju nas ptice i ruglo smo svima
Ko nema više srca taj ga ima”

Ovde vidimo da dualnosti između dobrog i lošeg, u stvari nema. Loše je neophodno za
ostvaranje dobrog, moramo se ponekada zagledati u prazninu da bismo dobili odgovore. Ona je
kontrast, a u tom smislu ona nam najbolje pokazuje ono što je istinito. Kod Miljkovića nema
negativne konotacije kada je praznina u pitanju. Štaviše, on za svog Anđela kaže u prvim
stihovima Ariljskog Anđela:

“Anđele gorki, praznine i snage

Kad ukaza se sunce, kakav nije
Svet, gde nevoljen, jače ću voleti drage
Dok plod posejan u paklu, na nebu ne sazrije”

Anđeo ovde ima snagu, može se reći i pokretačku. Iz praznine proizilazi snaga, nevoljen
će snažnije voleti drage, i sve ovo ukazuje na to da u praznini se pronalazi nešto mnogo
autentičnije, da u praznini nalazimo dubinu, što i potvrdjuje prvi stih treće pesme Ariljskog
Anđela, koji glasi Prazno je dublje.
Ono što je najbitnije jeste ta koegzistencija između vatre i praznine (zbirka nosi upravo
takav naziv, Vatra i ništa). Jedno ne može postojati bez drugog, kao što dobro ne može bez zlog,
lepo bez ružnog, ljubav bez mržnje, senka bez svetlosti, jer u suprotnom, ne bismo mogli
razaznati razliku između njih.