Ignjatović Đorđe

redovni profesor Pravnog fakulteta

Univerziteta u Beogradu

KRITIČKA KRIMINOLOGIJA

Apstrakt
Rad se bavi jednom od uticajnijih orijentacija u kriminologiji koja predstavlja pokušaj
kritičkog preispitivanja skoro celokupnog intelektualnog nasleđa „tradicionalne“ ili,
kako je oni označavaju „administrativne“ kriminologije i traženja novih puteva za
razumevanje zločina i kriminaliteta. Nastala u drugoj polovini prošlog veka,
inovativnošću ideja i nekonformisitičkim odnosom prema decenijama ukorenjenim
stavovima u ovoj nauci, njena pojava je prestavljala šok koji je razdrmao u mehaničke
šeme ušančene autore i izazvala brojne kritike i osporavanja. Ovaj rad je pokušaj da
se razložno i bez navijačke pristrasnosti da ocena osnovnih dometa i uticaja koji je
„kritička kriminologija“ izvršila u našoj nauci. Biće reči kako o ranom periodu
razvoja kritičke kriminologije, tako i o njenom savremnom stanju oličenom u
abolicionističkim, postmodernističkim, mirotvoračkim, feminističkim i još nekolikim
idejama o zločinu i njegovoj kontroli.

Ključne reči: kritika, kriminologija, abolicionizam, postmodernizam, mirotvorstvo,

feminizam

UVOD
Kriminologiju kao nauku odlikuje nekoliko bitnih odrednica. Jedna od njih je
neobično bogatstvo teorijskih promišljanja njenog predmeta – kiminalnog fenomena.
Nastale iz potrebe da upoznamo i razumemo zločin, njegovog učinioca, žrtvu i
mehanizme reagovanja na kriminalitet, broj teorija u ovoj nauci je, pre svega zbog
složenosti njenog predmeta, porastao do razmera koje je teško sagledati. U tom
pogledu, teško je u korpusu društvenih i humanističkih nauka naći disciplinu koja se
može uporediti sa kriminologijom.
Zbog svega navedenog, važan zadatak onih koji se bave kriminologijom je da
u tom mnoštvu naprave neki red. pa se klasifikacija kriminoloških teorija pojavljuje
kao nužan korak kome se mora pribeći, bez obzira na svest o uslovnosti svake ovakve
podele. Istovremeno, svakom takvom zahvatu može se prebaciti da predstavlja
simplifikaciju i zato je svaka takva podela uslovna i nedostatna. U kriminološkoj
literaturi nalazi se veliki broj klasifikacija teorijskih pravaca u toj nauci i lako je
primetiti da svaka od njih ima zrno racionalnog, ali i određene nedostatke koje je
nemoguće izbeći.
Posle uvida u relevantna sistematska dele iz ove oblasti, čini se da za potrebe
ovog rada možemo za trenutak ostaviti po strani uobičajenu trodeobu svih
kriminoloških teorija na klasične, pozitivističke i teorije socijalne reakcije. /1*/ Čini
se da bi ovde bila pogodnija jedna opštija podela, često korićena u društvenim
naukama, koja sva teorijska promišljanja u njima deli u dve velike klase: a)
funkcionalistička i b) konfliktna. Najjednostavnije rečeno, prva – polazeći od Comte-
ovog i Spencer-ovog shvatanja društva kao organskog i usklađenog mehanizma koji
besprekorno funkcioniše. Zbog toga samo patološki pojedinac može doći na ideju da
preduzme nešto protiv tog savršenog sklopa u kome svaki subjekt ima zadatak da
dorinese održanju celine.
Druga grupa teorija polazi od sasvim suprotnog osnovnog stava: društvo je
prožeto nerešivim suprotnostima koje su imanentne svakoj ljudskoj zajednici.
Neprestano sukobljavanje pojedinaca, gupa ljudi i njihovih kolektiviteta. Ovakva
gledišta imaju koren u Hegelovoj dijalektici, /2*/ a kasnije ih usvajaju začetnici
istorijskog materijalizma /v. Milutinović, 1990/ i kriminolozi koji su takav pristup
primenili u kriminologiji. Pored dvojice poznatih italijanskih kriminologa (Filipo
Turati i Napoleone Colajanni) /3*/ tu spada i najveći holandski krivičar i najznačajniji
predstavnik ove orijentacije u kriminologiji – Willem Bonger (Kriminalitet i
ekonomski uslovi /1916/) koji uzrok zločina traži u sredini koja okružuje čoveka, pre
svega u ekonomskim činiocima:

(…) Na osnovu prethodno rečenog, imamo pravo da kažemo da je uloga ekonomskih

uslova u kriminalitetu pretežna, čak odlučujuća. Ovaj zaključak je od najveće važnosti u
prevenciji zločina. Kad bi bio prvenstveno posledica urođenih ljudskih osobina (atavizma,
na primer), pesimistički zaključak da je zločin fenomen neodvojivo vezan sa društvenim
životom bio bi sasvim osnovan. Ali činjenice pokazuju, da je zaključak koji treba izvući pre
optimistički, jer tamo gde je zločin posledica ekonomskih i društvenih uslova, možemo se
boriti protiv njega menjanjem tih uslova.
(…) Društvo je to koje priprema zločin, kaže istinita Quetelet-ova izreka. Svima onima
koji su došli do ovog zaključka i nisu neosetljivi na patnje čovečanstva, ova tvrdnja je
tužna ali sadrži osnov za nadu. Tužna je zato što društvo oštro kažnjava one koji izvrše
zločin koji je samo pripremilo. (Istovremeno, ona) sadrži osnov za nadu pošto obećava
čovečanstvu mogućnost da će se jednog dana izbaviti jedne od najužasnijih muka. *

Dalji uticaj teorije istorijskog materijalizma može se pratiti u dva smera. Jedan je
vezan za razvoj ove nauke u ranijim socijalističkim zemljama i onaj koji se odvijao na
Zapadu kroz razvoj Radikalne, “Nove” “Kritičke” orijentacije u Engleskoj i SAD o
kojoj će nadalje biti reči.

DVE ETAPE U RAZVOJU KRITIČKE KRIMINOLOGIJE NA ZAPADU

Ova orijentacija prošla je kroz dve faze: prva započinje negde na polovini XX
veka sa radovima anglosaksonskih autora koji dovode u pitanje bitne stavove
tradicionalne kriminologije i nude jedno novo viđenje zločina, kriminaliteta, pa
samim tim i njihovog sprečavanja i suzbijanja. Drugo razdoblje može se vremenski
situirati u poslednju deceniju prošlog veka i traje do naših dana.

1. “Rani radovi” (period 1970−1990)

Krajem šezdeseth godina XX veka, kao izraz nezadovoljstva izazvanog „krizom”
kriminologije, razvio se na Zapadu (prvo u Engleskoj, zatim u SAD, Kanadi i

*
v. tekst 14 u: Ignjatović Đ. /2009/: Teorije u kriminologiji, Beograd
Zapadnoj Evropi), pod uticajem ideja autora frankfurtske kritičke škole (Marcuse, pre
svih), novi kriminološi pravac koji se tada označavao kao „kritička”, „nova”,
„radikalna” kriminologija /Pelfrey, 1980/. Platt /1977/ ukazuje da ovi autori za
teorijski okvir uzimaju konfliktnu teoriju (a jedan broj se izjašnjava za marksizam,
sveden najčešće na ekonomski determinizam). /4*/
Originalnost koncepta radikalne kriminologije ogleda se u shvatanju
kriminaliteta. Herman i Julia Scwendinger (Klasa i definicija zločina /1977/)
predložili su “radikalnu definiciju kriminaliteta”, a Nagel ga deli na konvencionalni i
nekonvencionalni (dela koja krivični zakoni ne sankcionišu). Traže da kriminologija
postane nauka o „faktičkom kriminalitetu” (gde spada i nekonvencionalni) /Pečar,
1977/. Quinney kriminalitet razvrstava na: kriminalitet represije i dominacije i
kriminalitet eksploatisanih društvenih klasa ( čine ga krivična dela prilagođavanja i
krivična dela otpora).
Među deklasiranim slojevima, kriminalitetu naročito su skloni lumpenproleteri.
Radikalni kriminolozi za tu kategoriju vezuju dve grupe krivičnih dela: tzv.
„grabežna”, koja ugrožavaju bogate i „lična” koja su upravljena protiv pripadnika
sopstvene klase. Iz navedenog izvlače se dva zaključka: kriminalitet je izraz
protivrečnosti kapitalizma; buržoaska država preživljava krizu legitimnosti /Quinney,
1977/.
Osnivači kritičke kriminologije u Britaniji Ian Taylor, Paul Walton i Jock Young
bave se u knjizi Nova kriminologija /1973/ političkom ekonomijom kriminaliteta,
disciplinom koja objašnjava zašto je društvo zasnovano na tržišnoj privredi idealna
sredina za razvoj najopasnijih oblika kriminaliteta jer je zasnovano na nejednakosti
moći, bogatstva i vlasti:

Mora biti jasno da je kriminologija koja nije normativno posvećena ukidanju

nejednakosti bogatstva i moći, a posebno, ukidanju nejednakosti u pogledu svojine i
životnih šansi, osuđena da padne u korekcionalizam. A svi korekcionalizmi su
nepovratno povezani sa izjednačavanjem devijantnosti i patologije. Jedna potpuno
društvena teorija devijantnosti mora, po svojoj prirodi, potpuno da raskine sa
korekcionalizmom (čak i sa društvenom reformom one vrste koju zagovaraju pripadnici
čikaške škole, Mertonovi sledbenici i romantično krilo skandinavske kriminologije)
upravo zbog toga što (...) uzroci zločina moraju biti usko povezani sa oblicima društvenih
odnosa svog vremena. Zločin je odvajkada i uvek ono ponašanje koje je shvaćeno kao
problematično u okviru tih društvenih odnosa: zato, da bi se ukinuo zločin, i sami ti
*
odnosi moraju biti podvrgnuti temeljnim društvenim promenama.

Jedan od najoriginalnijih kriminologa modernog doba, William Chambliss u

članku Ka političkoj ekonomiji zločina /1975/ ukazuje da su dve poluge kapitalističke
proizvodnje: stvaranje tražnje za nepotrebnim proizvodima i održavanje tzv. rezervne
armije nezaposlenih. Krivično pravo je klasna kategorija, a kriminalitet ima nekoliko
važnih posledica po društvo: ► smanjuje višak radne snage (jedan broj radno
sposobnih pojedinaca nalazi se na izdržavanju kazne, drugi je angažovan u organima
formalne socijalne kontrole); ► odvraća pažnju nižih klasa od ekspolatacije koja se
nad njima vrši; i ► kriminalitet je realnost koja postoji u obliku koji odgovara
”onima čiji interesi u društvu se hrane njegovim postojanjem”:

(...) Svi vrše krivična dela. Zaista mnogo ljudi, bez obzira na to da li su siromašni, bogati
ili pripadnici srednjeg sloja, uključeno je u način života koji je kriminalan; a, opet, niko,
čak ni profesionalni lopov ni iznuđivač niti korumpirani političar ne čini krivična dela sve

*
v. tekst 33 u knjizi: Teorije u kriminologiji, Beograd, pp.345-352.
 vreme. Da bismo bili sigurni, možda bi bilo politički korisno reći da ljudi postaju učinioci
krivičnih dela tako što postaju prisni s „modelima kriminalnog ponašanja“ i time prestaju
da na učinioce krivičnih dela gledaju kao na patološke tipove. Ali, takvo stanovište ima
neznatnu naučnu vrednost pošto postavlja pogrešna pitanja. Jedno do njih je: šta je
psihološki uzrok onoga što je po samoj svojoj prirodi društveno-politički događaj.
Kriminalitet prosto nije nešto što ljudska društva imaju ili nemaju; krivično delo nije
nešto što neki ljudi čine, a drugi ne. Kriminalitet je pitanje ko kome sme da prikači
etiketu, a isticanje ovog društveno-političkog procesa zavisi od strukture društvenih
odnosa određenih političkom ekonomijom. (...)
Argument da krivična dela, to jest dela kojima se krši krivično pravo, češće vrše
pripadnici nižih klasa nije održiv. Krivična dela su veoma raširena među društvenim
klasama u kapitalističkim društvima. Bogataši, oni koji vladaju, klasa siromašnih, oni bez
uticaja i radnička klasa su svi od reda i redovno uključeni u kriminalne aktivnosti. Tek u
procesu prinudne primene zakona niže klase su izložene dejstvu dominacije vladajuće
klase nad pravnim sistemom, što dovodi do koncentracije krivičnih dela unutar nižih
klasa u zvaničnim evidencijama. U aktuelnoj praksi, međutim, učešće klasnih razlika u
stopama kriminalnih aktivnosti verovatno je beznačajno. **

Chambliss: ”Sveci” i ”Prostaci”

Originalni pristup ovog autora objašnjenju kriminaliteta možda najbolje
ilustruje njegovo delo pod gornjim naslovom /Chambliss, 1976/. On je uporedio dve
grupe srednjoškolaca. U prvoj: deca iz dobrostojećih, stabilnih porodica belaca iz
gornje srednje klase, aktivna u školskim događanjima, dobri đaci. Iako su učestvovali
u delinkventnim aktivnostima kakve su opijanje na javnim mestima, bezobzirna
vožnja, sitne krađe vandalizam, nijedan od njih (za dve godine koliko ih je Chambliss
opservirao) nije imao kriminalni dosije, niti su se nalazili u evidenciji uhapšenih (zato
ih je nazvao ”Sveci” ili ”Bezgrešni”).
Situacija sa drugom grupom bila je potpuno suprotna: činili su je dečaci iz
nižih, radničkih (takođe belih) porodica koji su upražnjavali tuče, krađe i opijanje
(nazvao ih je ”Prostaci” ili ”Grubijani”). Za razliku od vršnjaka iz prve grupe, oni su
imali stalne probleme sa policijom i zajednicom u kojoj su živeli, bez obzira što stopa
delinkvencije u obe grupe bila podudarna /5*/.

2. Kritička kriminologija danas

Kritička kriminologija u današnje vreme, manje je monolitan set ideja, no u
vreme nastanka. Za razliku od ”administrativne” i tzv. “kozmetičke kriminologije”
kritički kriminolozi navode da unutar zločina i njegove kontrole postoji dvostruka
ironija: kriminalno ponašanje je pod uticajem suštinskih vrednosti društva
(individualizam i posedovanje), a podstiču ga ključne ustanove: rad i obrazovanje;
drugo, sistem krivičnog pravosuđa (žigosanjem i pojačavanjem stereotipa) stvara od
ljudi kriminalce.
René van Swaaningen /1977/ smatra da su kriminalne statistike pre sredstvo za
fabrikovanje moći, konstrukcije stereotipa i predrasuda, nego što su “čvrste
činjenice”. Kriminalizacija je u osnovi politički proces, a ideje o vrednosno i politički
neutralnoj nauci kriminologiji su iluzije koje služe održavanju postojećeg.
Paul Young se pita otkuda na Starom kontinentu tolika želja za transplantacijom
američkih modela i sredstava kontrole kriminaliteta. Takva praksa, zasnovana na

**
v. tekst 34 u knjizi Teorije u kriminologiji, op. cit. pp. 353-258.
kroskulturnim generalizacijama može naneti više štete no koristi jer ne uzima u obzir
specifične društvne, političke i kulturne okolnosti date sredine.

Hulsmanova vizija zločina i njegove kontrole

Holandski krivičar Louk Hulsman (1924-2009) ukazuje na potrebu da se uloga
krivičnog prava kao instrumenta kriminalne politike temeljno preispita. Priliku da
svoje ideje praktično primeni dobio je 1968. kada je postao predesenik državnog
komiteta zaduženog za izgradnju adekvatne politike za kontrolu narkotika. Pošao je
od ideje kako je narkomanija prevashodno medicinski problem i danas ga smatraju
„ocem“ na međunarodnom planu nove strategije koja počiva na oštrom razlikovanju
kontrole teških i lakih droga i ideji tolerancije ovih drugih. Ona ima mnoštvo
zagovornika i još više oponenata, ali se u literaturi navodi, doprinela je postizanju
jednog opipljivog rezultata: Holandija je danas zemlja sa najnižom stopom smrtnosti
među narkomanima u svetu /Blad, 2009/.
Jedan je od idejnih začetnika restorativne pravde, Hulsman se zalagao za
smanjenje broja izrečenih kazni zatvora, njenu zamenu novčanom kaznom i za
„skretanje (diverzifikaciju) krivičnog postupka“. Poznat je njegov izveštaj o
dekriminalizaciji iz 1970. koji je tražio da se broj inkriminacija u pozitivnom
krivičnom pravu smanji /6*/.
U tekstu Kritička kriminologija i koncept zločina /1986/, Hulsman tvrdi da
“zločin nije ontološka realnost”, već pre skup arbitrarno određenih ponašanja.
Pomoću te kategorije moćni društveni slojevi određuju čime će se zabavljati sistem
krivičnog pravosuđa:

Kritička kriminologija je, prirodno, problematizovala i kritikovala mnoge „normalne“

pojmove o zločinu. (...) Na kasnijem stupnju, ona je problematizovala klasno zasnovane i
„iracionalne“ aspekte procesa primarne i sekundarne kriminalizacije. U tim nastojanjima
demistifikovani su „funkcionalnost“ i „princip pravne jednakosti“ na koje se tako često
poziva kada se procesu primarne kriminalizacije želi dati legitimnost. Na osnovu takve
demistifikacije, kritička kriminologija zagovara delimičnu dekriminalizaciju, politiku
restriktivnijeg pribegavanja krivičnom zakonu, radikalnu neintervenciju (nemešanje) u
odnosu na određene zločine i određene zločince. Istakla je da mnogo teže zločine vrše
nosioci moći i zatražila da se aktivnosti krivičnog pravosuđa preusmere sa (delatnosti)
nemoćnih i radničke klase ka „zločinu belih okovratnika“. Oslikala je rat protiv zločina kao
sporedni kolosek klasne borbe, u najboljem slučaju kao iluziju smišljenu da zavara, a u
najgorem slučaju kao pokušaj da se siromašni pretvore u žrtvene jarce (koji ispaštaju za
druge). *

Pravci unutar savremene kritičke kriminologije

Današnja kritička kriminologija mogla bi se predstaviti kao kišobran ispod koga
se našlo nekoliko u mnogo čemu samostalnih pravaca objedinjenih osnovnim gore
navedenim idejama. To su: levi realizam, postmodernizam, mirotvotrni pravac,
abolicionizam/ anarhizam, ’osuđenička kriminologija’ i (radikalni) feminizam.

1. Levi realizam
Nastao je u specifičnim uslovima ‘tačerizma’ u Engleskoj (predstavnici: Jock
Young, Trevor Jones, Brian MacLean). Osnovni zadatak bio je na empiriji zasnovati
znanje o zločinu i policijskom delovanju koje će se suprotstaviti konzervativnom

*
v. tekst 35 u knjizi Teorije u kriminologiji, op. cit. pp. 359-362.
pristupu kontroli kiminaliteta o čemu govori Gregg Barak u knjizi Integisanje
kriminologija /1998/. Ovaj pravac proširio se i na druge države i znatno uticao na
novo viđenje kontrole kriminaliteta koja ne sme ignorisati viktimizaciju radnika, žena,
rasnih i političkih manjina /Walklate, 2003/.
Kriminalno ponašanje levi realizam objašnjava pomoću “kvadrata zločina” kao
grafičke predstave koja dovodi u vezu prestupnika i njegovo delo sa žrtvom, javnošću,
mehanizmima socijalne kontrole (pre svega sa policijskim organima. Jock Young
/1997/ odlučujućim činiocem nastanka zločina smatra “relativnu deprivaciju”. Ona
deluje “kada ljudi osete (koliki je) nivo nekorektnosti u raspodeli bogatstva i koriste
individulna sredstva kako bi ispravili takvo stanje”. /7*/
Od levog realizma treba razlikovati levi idealizam zasnivan na interakcionizmu.
Veće prisustvo siromašnih u masi “pacijenata krivične pravde” objašnjava se time što
bogati utiču na to koja će se ponašanja smatrati kriminalnim i zbog prakse hapšenja
koja, takođe favorizuje moćne /8*/. Zbog toga se ovi autori i ne interesuju za uzroke
kriminalnog ponašanja. Policija ne sprečava kriminalne aktivnosti već održava
društveni red /Cohen, 1985/.

Tržišna privreda kao generator kriminaliteta

U okviru levog realizma, nekoliko autora razrađuju ideju da način
privređivanja u kapitalističkim društvima generiše društveni nered i kriminalitet.
Među njima je i Elliot Currie /1997/ koji smatra da tržišna privreda promoviše zločin
na više načina. /9*/
Ian Taylor (1944-2001), pak, u jednom od svojih poslednjih radova pod
naslovom Kriminalitet u kontekstu: kritička kriminologija u tržišnom društvu /1999/
ukazuje na postojanje specifičnog ”tržištu za mlade”, koje, zajedno sa stilom života
adolescenata ima važan uticaj na alkoholizam i narkomaniju. U Britaniji (i ne samo u
njoj), smatra ovaj autor, gradimo ”društvo bez granica” … “ u kome je sve na
prodaju”. Proizvođači alkoholnih pića dovoljno su moćni da popularišu konzumiranje
i podignu dostupnost svojih proizvoda mladima. Takođe, postoji i tržište droga za
diskoteke (e. dancing-drugs) za kojima postoji potražnja. Takvo stanje teško je
promeniti dok postoji logika konsumeriznma i sveprisutno reklamiranje kratkoročnih
zadovoljstava:

Jedna od najznačajnijih tema, koju je suštinski zanemarila modernistička teorija

supkulture tokom 60-ih, tiče se konzumerističkog „tržišta za mlade“ koje ima veliki
ekonomski značaj (…) Najcenjenija dobra tog društva su ona koja naizgled pružaju
privremen izlaz ili beg od osećanja ugroženosti, neprestanih promena, svakodnevnih
zahteva i naravno, osećanja poraza i očaja koji donosi život u društvu tržišne privrede.
Pored toga, kao jedno od značajnijih pitanja nameće se i ono koje se tiče veze između
mladih ljudi i korišćenja ilegalnih droga (…) Treba naročito podvući povezanost alkohola
(a naročito jakih piva koja su adolescentima dostupna) sa najstrašnijim vidovima nasilja
mladih u posleratnoj društvenoj istoriji Britanije (od rasnih protesta na Notting Hillu
1957. do katastrofe /na briselskom stadionu/ Haysel 1986.). Ekscesivna upotreba alkohola
među mladim muškarcima je raširena kako u Britaniji tako i u drugim zemljama Evropske
unije, a na nju se gleda kao na izraz ozbiljne društvene neprilagođenosti. *

2. Postmodernizam

*
v. tekst 36 u knjizi Teorije u kriminologiji, op.cit. pp. 363-366.
 U američkoj sociologiji u poslednjoj dekadi prošlog u i prvim godinama novog
veka sve je uticajnije shvatanje o »postmodernom društvu« /10*/ Ove ideje su izvršile
značajan uticaj na kriminologiju i kaznenu praksu. /Blomberg and Lucken, 2000;
Ragland and Milovanovic, 2004/. Na tim osnovima, Stuart Henry i Dragan
Milovanovic /1996/, izlažu koncept konstitutivne kriminologije. Polaze od
”alternativne definicije zločina« vezujući ga za pojam »oštećenja«, »gubitka« (e.
harm). Pojednac može biti oštećen delovanjem drugoga: ● oduzimanjem nekog
kvaliteta koji je do tada posedovao (»oštećenje redukovanjem«) ili ● kada ga
prestupnik onemogućava da ostvari željen položaj ili ugled (»oštećenje represijom«)
/Milovanovic, 2005/.
Dakle, zločin je »izraz društvene energije koja je usmerena na izazivanje
nejednakosti među ljudima ili isključivanje drugih (koji su trenutno u stanju
nemogućnosti) da izraze svoju ljudskost« /Barak et al, 1997/.
Budući da se deklariše kao integrativna kriminologija (o čemu će kasnije biti
više reči), ona teži da objedini “objektivni” i “subjektivni” doživljaj zločina i socijalne
kontrole. Priznaju da su kriminolozi suodgovorni za način na koji se o kategorijama
zločina i njegove kontrole izveštava svakodnevno. Zato i nastoje da razviju praksu
kriminologije stvaranja vesti (e. Newsmaking Criminology) koja bi se suprotstavila i
prevladala mitove, stereotipe i konstrukcije povezane sa uobičajenim imidžom zločina
i pravde u skladu sa koncepcijom o postojanju dve osnovne kategorije zločina: delima
redukcije i represije /Barak, 1998/.

3. Mirotvorni pravac
Osnivači mirotvorne kriminologije (e. peacemaking criminology) su Richard
Quinney i Hal Pepinsky /1991/ koji su zajednički uredili knjigu Kriminologija kao
mirotvorac. Osnovna ideja ovog pravca mogla bi se svesti na konstataciju: “bolje je
smanjiti (kriminalitet) nego ga učiniti večnom sudbinom”.
Pepinsky /2006/ smatra da se mirotvorna kriminologija razlikuje od
konvencionalne po dva osnovna kriterijuma: - nasilje niie opravdano ni u jednom
svom obliku, ni i kada je u skladu sa pravnim normama, ni kada se na taj način
sprečava neko drugo nasilje; - kriminologija i krivično pravosuđe koncentrisani su na
to kako zaustaviti nasilje, što često izaziva suprotan efekat – njihova sredstva samo
pojačavaju spiralu agresije u društvu:

Mirotvorstvo je umetnost i nauka transformacije nasilnih odnosa u siguran, pouzdan,

međusobno uvažavajući i uravnotežen odnos. Pod terminom „nasilni odnosi“
podrazumevam one u kojima neki ljudi ili grupe „gaze“ po drugim ljudima, to je „igra
moći“ koju neki ljudi nameću drugima. Na nivou odnosa među pojedincima, mnoge od tih
nasilnih odnosa prepoznajemo kao „krivično delo“; na primer, slučaj ubistva, fizičkog
zlostavljanja, silovanja ili slučaj uzimanja i korišćenja tudje svojine bez pristanka
oštećenog.
Na nivou odnosa među grupama, nasilne odnose možemo prepoznati u različitim
oblicima kao ropstvo, ugnjetavanje i diskriminaciju. Na nivou organizacija, nasilni odnosi
se javljaju u obliku kolektivnog prestupa, kao što su zagađenje životne sredine i
nepouzdani uslovi rada. Na nivou društva i nacije, odnosno države, nasilno ponašanje
nalazimo u iskorišćavanju prirodnih resursa, kroz genocid i rat. Kriminolozi su pokušali
da objasne zašto neki ljudi igraju igre moći na načine koji su od strane vlade definisani
kao nezakoniti, te predlažu kako individualni učesnici mogu sprečiti nasilje. Kriminolozi
su relativno skoro pokušali da objasne zašto i same organizacije i vlade učestvuju u takvim
 vidovima nasilja. *

Zato su se objave “rata zločinu” (često i pompezno najavljivane) uvek svodile na

ratove bez poštovanje konvencija – ne samo u SAD, nego i u Severnoj Irskoj
/Gormally and McEvoy, 1997; Caulfield and Evans, 1997/.
Richard Quinney /1997/ smatra da je izlaz u ‘socijalističkom humanizmu’.
Kapitalističko društvo je imanentno antihumano, zasnovano na eksploataciji,
ugnjetavanju i patnji. Ovaj autor traži ‘pozitivni’ umesto ‘negativnog mira’.
Negativnim se smatra i uspostavljanje mira unošenjem još više nasilja, što doprinosi
porastu opšteg nivoa nasilnosti u društvu. ‘Pozitivni mir’ postoji samo kada je
uspostavljena socijalna pravda. /11*/
4. Abolicionizam/ Anarhizam
Abolicionistička perspektiva nastala je u evropskoj kriminološkoj tradiciji i
njenim vodećim autorima smatraju se Norvežanin Nils Christie i Holanđani Herman
Bianchi i (već pominjani) Louk Hulsman. Njihova osnovna ideja je da krivičnu
reakciju oslobode smrtne kazne, ćelijske izolacije i kaznionica uopšte /Morris, 1995;
Lilly, Cullen i Ball, 2007 /
Barabara Hudson u tekstu o evropskoj abolicionističkoj kriminologiji /1997/ je
vezuje za model ‘restorativne pravde’. Abolicionisti u pojačanom kaznenom
reagovanju na društveno štetna ponašanja vide doprinos porastu kriminaliteta.
Restorativna pravda ima sve potencijale da bude adekvatan i dugotrajan odgovor na
kriminalitet jer povećava do najvećih razmera, učešće žrtve, prestupnika i zajednice u
donošenje odluka. U okviru ove orijentacije u Evropi, termin ‘obeštećenje’ ima
nesumnjivo centralni značaj. Pominju se i ’diskurs muškosti’ (e. masculinist
discourse) i ‘reintegrativno postiđivanje’.
Različit od abolicionizma, ali paralelan sa njim 90−tih godina, prošlog veka,
ponovni zamah dobija anarhistički pristup i to radovima dvojice autora (Jeff Ferrell
i Bruce DiCristina). Anarhisti se zalažu za decentralizaciju i uspostavljanje (istinske
međuljudske) zajednice koja će takve probleme lakše razrešiti /Ferrell, 1997/.

5. ’Osuđenička kiminologija’
Decenijama su kriminolozi sa osuđenicima u kaznenim ustanovama
kontaktirali isključivo tako što su ih povremeno obilazili donoseći baterije testova
koje su zatvorenici popunjavali. Time su ovakvi respondenti odigrali dodeljenu im
ulogu i do sledećeg testiranja oni kao da nisu postojali. Koga je još zanimalo kako su
se oni stvarno osećali i kako su doživeli ono što im se desilo. Upravo zbog ovakvog
odnosa naučnika prema osuđenim licima, na godišnjoj skupštini Američkog udruženja
za kriminologiju 2007. godine na scenu su stupili fakultetski edukovani kriminolozi
koji su ranije bili osuđivani zbog izvršenih krivičnih dela /DeKeseredy, 2011/. Oni su
mogli da saopšte ono do čega istraživači nikada nisu dopreli: autentične stavove ljudi
koji su iznutra videli kako funkcioniše krivični mehanizam.
Ovaj pristup ne bi trebalo mešati sa abolicionostičkim o kome je već bilo reči.
’Osuđenička kriminologija’ koristi specifičnu metodologiju kako bi npr. došla do
iskustva osuđenika koji bi trebalo da ukažu kako penitencijarni zavodi i život u njima
zaista uzgledaju. Dakle, pojave posmatramo iznutra (iz „insajderske perspektive“),
autentično, onako kako su ih doživeli osuđenici. /12*/ Zahvaljujući tome, mnogima je

*
v. tekst 37 u knjizi Teorije u kriminologiji, op. cit. pp. 367-371.
postalo jasno u kojoj meri je priroda kaznenih ustanova destruktivna i zašto one nisu u
stanju da promovišu mir, utiču na smanjenje broja zločina i jačaju socijalnu pravdu.
Kako su to jasno istakli Ross i Richards /2003/: „Već letimičan pogled na kule sa
mitraljezima i bodljikavu žicu jasno ukazuje da su kaznionce izgrađene kako bi u
njima prestupnici bili sabrani i kažnjeni – a ne radi njihovog popravljanja.“ U isto
vreme, ovi autori smatraju da će u budućnosti javnost upravo od ovog pravca (i
njegovog oslanjanja na neposredno iskustvo i britku kritiku) steći realističan pogled
na zločin, krivično pravosuđe i korekcione ustanove.
Istina, ne dele svi ovakvo mišljenje, /13*/ ali ne treba sumnjati da ’osuđenička
kriminologija’ predstavlja važnu protivtežu tzv. „menadžerske kriminologije“ koja
zločin i postupanje sa njegovim učiniocima svodi na pitanje menadžmenta. Jedna od
osnovnih ideja kojima su rukovode je da kaznene ustanove imaju samo dva zadatka:
da izoluju osuđenike kako ne bi ugrožavali ljude koji žive napolju i da spreče pobune
kojima se ugrožava osoblje zavoda. Šta osuđenici doživljavaju u kaznenim
ustanovama i šta će sa njima biti kada (ako?) napuste zavod, to kao da nas se ne tiče.

6. Radikani feminizam
Izvor patrijarhalnosti i potčinjavanja žene od strane radikalnih feministkinja vidi
se u agresivnosti muškaraca i kontrolisanju ženske seksualnosti. Muškarac je po svojoj
prirodi agresivniji od žene, koja zbog svojih relativnih nedostatka i zavisnosti od
muškarca za vreme trudnoće, lako podleže dominaciji i kontroli. Seksualnost se kod
radikalnih feministkinja stavlja u prvi plan (“seksualno, a ne polno je u centru
interesovanja”) /Barry, 1979/, a “lično” proglašava za “političko”. Muška dominacija,
a ne klasno potčinjavanje je izvor subordinacije nad ženama. Radikalne feministkinje
se zalažu, ne samo za tehnologije kontrole rađanja, nego i za “ženski polni
separatizam”.

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Kritički pogled na kriminalni fenomen nastao je kao izraz potrebe da se on

objasni na način različit od (u režim) ušuškane funkcionalističke vizije koja građansko
društvo smatra konačnim oblikom socijalne organizacije jer „ono predstavlja
ovaploćenje svih osnovnih vrednosti ljudske civilizacije“. Takvom poretku mogu se
suprotstaviti samo patološki pojedinci koji (zbog organskih ili psihičkih poremećaja)
ugrožavaju te vrednosti. Budući da su uzroci takvim ponašanja u pojedincu, najbolji
način zaštite društva je njihovo izolovanje i lečenje u medicinskim ili kaznenim
ustanovama. Oni koji ne žele ni da razmišljaju o činiocima koji dovode do ovakvih
pojava pribegavaju stavovima filozofskog indeterminizma: čovek je potpuno slobodan
u izboru svog ponašanja i zbog toga što je izabrao zlo, mora biti kažnjen „dobiti
upravo ono što je zaslužio“ (e. ’just desert’). Kako se vidi, ishodište obe ove varijante
funkcionalističkog razmišljanja je isto – prepune kaznionice i uslovi egzistencije koji
se ne mogu nazvati ljudskim.
Takve ideje morale su naići na suprotstavljanje. Naročito u kriznim
vremenima u kojima se jasno pokazuju svi nedostaci građanskog društva zasnovanog
na liberalističkim idejama. /14*/ U ovom trenutku kada se pominju scenariji da
čovečanstvu preti kriza kapitalizma koja može bit teža i od Velike depresije tridesetih
godina XX veka koja je izrodila nacizam i bila predigra najvećeg zabeleženog ratnog
sukoba u istoriji, ponovo oživljava interesovanje za one koji su ukazali da priča kako
će tržište i profit biti najbolji regulatori ekonomskih i drugih društvenih odnosa nema
osnova. Nezapamćeni procenti nezaposlenih, čak i u razvijenijim državama, pad
proizvodnje i potrošnje, gubljenje i poslednjih uporišta na kojima je počivala socijalna
sigurnost pojave su koje su stanovnicima na Zapadu pre samo jedne decenije izgledale
kao nemogući ružan san. Njima sada postaje jasnije da je tvrdnja o jednakosti pred
zakonom samo jedna od floskula koja je paravan stvarne nejednakosti. U današnjim
društvima jaz između nosilaca moći i „ostalih“ veći je nego ikada u istoriji. Ugroženi
se nemaju čemu nadati, ali zato države imaju sredstava da se dodatno naoružavaju i
vode ratove radi kontrole planetarnih prorodnih resursa
Kritički orijentisni kriminolozi ukazuju i na druge oblike strukturne
nejednakosti: rasne, polne, nacionalne, verske i svake druge. Zahvaljujući njima,
danas se predmetom kriminoloških istraživanja smatraju i „delikti zloupotrebe moći“,
„zločini država“, „zločini mržnje“ ali i nasilje u porodici. Svi ti oblici neprihvatljivog
ponašanaja bili su decenijama ignorisani u tradicionalnoj kriminologiji.
I sam sistem socijalne kontrole zločina u savremenim državama ozbiljno se
dovodi u pitanje. Da ironija bude potpuna, društva koja ne odvajaju sredstva ni za
najnužnija socijalna davanja, ne štede kada treba uložiti u nove kaznionice.
DeKeseredy /2011/ navodi neverovatan podatak: u čitavim SAD za kaznene ustanove
najviše izdvaja Kalifornija. Zatvorski sistem koštao je tu državu 1980. godine 2,1
milijardu dolara, a u godini 2009. on je iznosio 10,1 milijardu! /15*/
U SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu penitencijarni sistem je prerastao u jednu
od najvažnijih privrednih grana. U biznis su se uključile privatne korporacije koje
nude „usluge zatvaranja“ po nešto (10-20%) nižoj ceni od državnih kaznionica. Tako
je, uz vojno-industrijski kompleks koji profitira od rata u Iraku i Avganistanu
„zavodsko-industrijski komplaks“ postao odlično polje za investiranje jer zarada
naprestano raste /Schlosser, 1998/. Naravno, sve to o trošku poreskih obveznika. Zato
ih treba fascinirati i zastrašiti zločinom. Ako nema novih zlodela, prikazivaćemo im
stare, snimićemo svake godine više filmova o jezovitim zločinima nego što ih se
zaista dogodi. Mnogi od toga imaju korist: i izdavači novina i filmske kuće i zaposleni
u sektoru kontrole kriminaliteta. Građani pak treba da osete zadovoljstvo što se njima
i onima do kojih im je stalo takve strašne stvari nisu dogodile.
Ovakva i slična razmišljanja koja dovode pod znak pitanja ne samo uobičajena
shvatanja zločina, nego i načine na koje im se suprotstavljamo razlog su zašto su
predstavnici kritičke kriminologije dugo vremena bili izloženi ignorisanju od strane
tradicionalista u okviru ove nauke (o tome već dosta govori podatak da im decenijama
nije bilo dozvoljeno u okviru Američkog udruženja za kriminologiju - ASC - osnuju
svoju sekciju za kritički kriminologiju), da su njihove ideje bez pružanja mogućnosti
da se odgovori napadane i u vodećim kriminološkim časopisima, /16*/ kao i da su
neki od njih u specifičnom „kriminološkom progonu veštica“ čak i prognani sa
univerziteta u SAD. /17*/
Ovakve reakcije govore samo to da su neka od razmišljanja kritičkih
kriminologa ugrozila ne samo zastupnike suprotnih opredeljenja, nego i njihove
pokrovitelje u vlasti. Čak i nekoliko ovlaš navedenih ideja koje smo citirali u ovom
radu, pokazuju zašto. Sve ključne kategorije na kojima počiva tradicionalna nauka o
zločinu su dovedene u pitanje ili osporene. Za sve one čiji jedini interes je da se stvori
privid kako se stvari transformišu, a da se ništa ne promeni – kritička kriminologija
nije ništa drugo do jedna subverzivna „rabota“.
Ostavimo sada one koji po svaku cenu žele da zadrže postojeće. Šta na kraju,
bez bilo kakve ostrašćenosti, može biti rečeno o nasleđu kritičke orijentacije u
kriminologiji. Pre svega, da su u analizu njenog predmeta uneli mnoštvo novih
elemenata i pomogli da se sagleda iz nove perspektive. Zatim, da su ukazali kako put
koji su neka savremena društva (uključujući na žalost i naše) izabrala kao način
suprotstavljanja kriminalitetu nema perspektivu. Osim ukoliko se za ideal ne smatraju
oni režimi kojima su kaznionice bile premale da smeste sve „neprijatelje naroda“ pa
su pribegli prevaranju fudbalskih stadiona i sličnih objekata u koncentracione logore.
Kako sa pravom konstatuju radikalni kriminolozi, time što smo smestili određeni broj
ljudi u kaznene ustanove nismo ništa bitno promenili. Već sutra će se u ulogama koje
su zauzimali novodošli zatvorenici pojaviti drugi – tako u nedogled.
Navedene ocene ne znaće da i u intelektualnom nasleđu kriminološke
orijentacije kojoj je posvećen ovaj rad nema stavova koji se mogu kritikovati jer
oličavaju jednostranost ili počivaju na nerealnim očekivanjima. Takva nisu samo
zalaganja abolicionista i anarhističkih autora koji bi da potpuno ukinu kazneno pravo i
na njemu zasnovanu društvenu reakciju. Ima ih i u ostalim strujama koje smo nazvali
zajedničkim izrazom kritička kriminologija. Ali, takvi stavovi ne mogu biti osnova za
njeno potpuno odbacivanje. Uostalom, skoro da nema kriminologa koji u svom delu
nije iznosio ideje koje su se pokazale neosnovanim – bilo u tom trenutku ili u
vremenu koje je sledilo. To važi i za takve velikane kriminologije i društvenih nauka
kakvi su na primer Lombroso (koji je tvrdio da u devet desetina kriminalne populacije
čini „atavistički zločinac“), Ferri („zakon kriminalne zasićenosti“), Dukheim (sa
idejom da je zločin koristan za društvo) ... Nije zato slučajno jedan autor napisao da je
kriminologija nauka u kojoj je, u odnosu na ostale, izrečeno najviše nesuvislosti.

NAPOMENE:

1*/ v. Ignjatović Đ. /2011/ –naročito Prilog III: Kratak podsetnik najvažnijih teorijskih
orijentacija u kriminologiji (pp. 218-221).
2*/ v. Hegel G. /1939/
3*/ Filippo Turati (Il delitto e la questione sociale, Milano, 1883) uzroke kriminaliteta tražio
je u materijalnim uslovima života kao primarnim činiocima koji deluju na formiranje
čoveka i njegovih negativnih osobina. Napoleone Colajanni (Socialismo e sociologia
criminale, Catania, 1884) proučavao je povezanost ekonomskih kriza i kriminaliteta
/Barnes and Teeters, 1959/.
4*/ Najpoznatiji zatupnici konfliktnog shvatanja kriminaliteta i njegove kontrole, kako
smatraju Lilly, Cullen i Ball /2007/ su: George Vold (sa učenjem o ”normalnosti konflikta
kao osnovne crte društvenog života uopšte”), Austin Turk (koncentriše se na proces
kriminalizacije), William Chambliss (on govori o zločinu, moći i pravnom procesu,) i
Rachard Quinney (socijalna realnost, kapitalizam i zločin).
5*/ Kako navode Hester i Eglin /1996/, Chambliss se vrlo studiozno posvetio objašnjenju
ovakve disproporcije u odnosu policije i lokalne zajednice prema dve grupe mladih istog
uzrasta. Koristio je tri ”varijable”: vidljivost (e. visibility), nastup (demeanour) i
predrasude (bias).
6*/ Svoj kriminološki kredo, Hulsman je možda nanjasnije iskazao u knjizi Izgubljene kazne
/1982/ koja je nastala iz njegovog dijaloga sa J. Bernat de Célis: To delo je širom sveta
steklo veliku popularnost jer je „razdrmalo okoštale strukture kaznenog sistema“.
7*/ Muncie /2009/ smatra da se suština učenja levog realizma može svesti na nkoliko
konstatacija: ▪ zločin je realan problem: potrebno je izbeći kako nepotrebnu
 dramatizaciju, tako i ignorisanje problema; ▪ uzroci zločina su specifični. U tom sklopu,
pomenuta ”relativna deprivacija” je ključ za razumevanje zločina; ▪ strah od zločina
odražava društvenu realnost; ▪ (za razumevanje kriminaliteta) neophodna su nam
saznanja viktimologije; ▪ takođe, potrebna nam je efektivna kontrola kriminaliteta; ▪
noužno je objediniti i teorijske stavove i političku praksu.
8*/ O tome govori izvanredna knjiga simboličnog naziva Bogati su sve imućniji, a siromašni
idu u zatvor – Ideologija, klasa i krivično pravosuđe; autor Jeffrey Reiman /2001/ a prvo
izdanje, 1979, izdao je pod pseudonimom.
9*/ Nabrojaćemo te načine: kroz rast nejednakosti i koncentrisanja ekonomskih lišavanja
(deprivacija); slabljenje mogućnosti lokalnih zajednica da pružaju “neformalne podrške” i
utiču na socijalizaciju i nadzor nad mladima; kroz pritisak na porodicu i njeno cepanje
(fragmetizaciju); odvajanjem kategorija kao što su izdržavanje, ekonomska sigurnost i
“neformalna podrške zajednice” u sektor javnih službi; i pojačavanjem darvinovske
konkurencije koja ne pruža svima jednake uslove za postizanje željenog statusa.
10*/ Karakterišu ga: eklekticizam, pluralizam, fragmentarnost, relativizam i ambivalencija.
Nered i iracionalnost prožimaju sve institucije društva, od umetnosti, vojske, visokog
obrazovanja, crkve, preduzeća, do krivičnog pravosuđa /Gross, 1997/. Postmoderno
društvo počiva na kibernetici i kompjuterskoj tehnologiji i gubi sposobnost da pamti
svoju sopstvenu prošlost i počinje da živi u beskonačnoj sadašnjosti.
11*/ Detaljnije o pojmu ”socijalna pravda” –v. Capeheart and Milovanovic, 2007.
12*/ Insistira se da te stavove iznesu svojim rečima, onako kako inače govore (’in their own
words’) što podseća na metode koje poslednjih godina koriste američki kriminolozi u
razgovorima sa osuđenicima (češće: osuđenicama) –v. Ignjatović Đ. i Ljubičić M. /2011/.
13*/ DeKeseredy /2011/ navodi da je osnovni prigovor koji se stavlja ovom pravcu u
savremenoj kriminologiji neobjektivnost. To, zajedno sa prećutnim stavom koji se svodi
na pitanje: „šta u nauci uopšte traže bivši osuđenici?“ dovodi do neke vrste ignorisanja
njihovih stavova u javnosti, a ako se i pomenu, oni su više u funkciji ponovnog žigosanja
onih koji ih iznose.
14*/ Klein /2007/ navodi kao tipičnog zastunika takvih ideja ekonomistu Miltona Fiedmana
koji je oslučujuće uticao da američki predsednik Bush usvoji kao svoj socijalni kredo
sledeće trojstvo: ukidanje javnog sektora; oslobođenje kompanija od bilo kakvih stega u
poslovanju; i radikalno smanjenje socijalnih davanja.
15*/ Ovaj autor konstatuje apsurnost situacije u kojoj država u kojoj su među stanovnicima
ogromne ekonomske nejednakosti, siromaštvo, visoka stopa smrtnosti novorođenčadi,
beskućništvo i neadekvatni socijalni servisi (za nezaposlene i zdravstveno ugrožene ljude)
svake decenije izdvaja višestruko veća sredstva za apsane u kojima zatvara prestupnike.
16*/ Tako je Criminology 1979. posvetio specijalan broj (vol. 16, no 4) upravo kritici ove
orijentacije što je bio redak primer da su naučnici na Zapadu na takav način pokušali da
se obračunaju sa kolegama koji različito misle.
17*/ DeKeseredy /2011/ piše da je zbog objavljivanja knjige Čuvari dece (e. The Child
Severs) u specifičnom postupku „akademskog McCarthyizma“ kriminolog Anthony Platt
1974. ostao bez mesta na Univerzitetu Berkli.
 LITERATURA

Barak G. /1998/: Integrating Criminologies, Boston

Barak G, Henry S, Milovanovic D. /1997/: Constitutive criminology: An Overview of an
Emerging Postmodernist School –in: Thinking Critically About Crime (MacLean B. and
Milovanovic D, eds), Vancouver
Barnes H. and Teeters N. /1959/: New Horizons in Criminology, Englewood Cliffs Barry K.
/1979/: Female sexual slavery, New York
Blad J. /2009/: In Memory of Louk Hulsman, AIC
Blomberg T. and Lucken K. /2000/: American Penology, New York
Capeheart L. and Milovanovic D. /2007/: Social Justice:Theories, Issues and Movements,
New Brunswick
Caulfield S. and Evans A. /1997/: Peacemaking Criminology; A Path to Understanding and a
Model for Methodology –in: Thinking Critically About Crime (MacLean B. and Milovanovic
D, eds), Vancouver
Chambliss W. /1975/: Toward a Political Economy of Crime, Theory and Society, no 2
Chambliss W. /1976/: The Saints and Roughnecks –in: Whose Law? What Order? A Conflict
Approach to Criminology (Chambliss W. and Mankoff M. eds.), New York
Cohen S. /1985/: Visions of Social Control, Cambridge
Curreie E. /1997/: Market Society and Social Disorder –in: Thinking Critically About Crime
(MacLean B. and Milovanovic D, eds.), Vancouver
DeKeseredy W. /2011/: Contemporary Critical Crminology, London
Ferrell J. /1997/: Against Law: Anarchist Criminology –in: Thinking Critically About Crime
(MacLean B. and Milovanovic D, eds.), Vancouver
Gormally B. and McEvoy K. / 1997/: The North Ireland Conflict and Peacemaking
Criminology –in: Thinking Critically About Crime (MacLean B. and Milovanovic D, eds.),
Vancouver
Gross M. /1997/:The end of Sanity: Social, and Cultural Madness in America, New York
Hegel G. /1939/: Dijalektika – Logička nauka (prevod), Beograd
Henry S. and Milovanovic D. /1996/: Constitutive Criminology, London
Hester S. and Eglin P. /1996/: A Sociology of Crime, London
Hudson B. /1997/: Punishment or Redres? Current Themes in European Abolitionist
Criminology –in: Thinking Critically About Crime (MacLean B. and Milovanovic D, eds.),
Vancouver
Hulsman L. /1986/: Critical Criminology and the Concept of Crime, Contemporary Crisis no
1
Hulsman L. et Bernat de Celis J. /1982/: Peines perdues: le système pénal en question, Paris –
prevod: Izgubljene kazne- krivični sistem pod znakom pitanja, Beograd, 2010.
Ignjatović Đ. /2009/: Teorije u kriminologiji, Beograd
Ignjatović Đ. /2011/: Kriminologija (11. ed.), Beograd
Ignjatović Đ. i Ljubičić M. /2011/: Žene i zatvor: opšta pitanja i studija slučaja, Anali no 1
Klein N. /2007/: The schook doctrine: The rise of disaster capitalism, Toronto
Lilly R, Cullen F. and Ball. R. /2007/: Criminological Theory: Context and Consequences,
Thousand Oaks
Milovanovic D. /2005/: Pravna definicija zločina i jedan alternativni pogled, Anali no 2
Milutinović M. /1990/: Kriminologija, Beograd
Morris R. /1995/: Penal abolition: The practical choice, Toronto
Muncie J. /2009/: Youth & Crime, London
Pečar J. /1977/: Društvene promene i kriminologija, JRKK. no 1
Pelfrey W. /1980/: The Evolution of Criminology, Cincinati
Pepinsky H. /2006/: Peacemaking –in: The Essential Criminology Reader (Henry S. and
Lanier M., eds), Boulder
Platt T. /1977/: Mogućnosti za radikalnu kriminologiju u Sjedinjenim državama, MUS no
11−12
Quinney R. /1977/: Klasa, država i kriminalitet, MUS no 11−12
Quinney R. and Pepinsky H. (eds.) /1991/: Criminology as Peacemaking, Bloomigton
Ragland E. and Milovanovic D, eds. /2004/: Lacan: Typologically Speaking, New York
Reiman J. /2001/: The Rich Get Richer snd the Poor Get Prison – Ideology, Class and
Criminal Justice, Boston
Ross J. and Richards S. /2003/: Introduction –in: Convict Criminology (Ross J. and Richards
S., eds.)
Schlosser E. /1998/: The prison-industrial complex, Atlantic Monthly, December
Scwendiger H. and J. /1977/: Social class and the definition of crime, Crime and Social
Justice, no 1
Taylor I. /1999/: Crime in Context: A Critical Criminology of Market Socities, Cambridge
Taylor I, Walton P. and Young J. /1973/: The New Criminology, London
van Swaaningen R. /1997/: Critical Criminology: Visions from Europe, London
Walklate S. /2003/: Understanding Criminology, Maidenhead
Young J. /1997/: Left realism: The Basic –in: Thinking Critically About Crime (MacLean B.
and Milovanovic D, eds.), Vancouver

SKRAĆENICE

AIC – Annales internationales de criminologie / International Anals of Criminology

Anali – Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
JRKK – Jugoslovenska revija za kriminologiju i krivično pravo
MUS – Marksizam u svetu