Mirotvorci iz Beograda i Podgorice formalno su bili gosti na skupštini Srpskog građanskog

vijeća koja se 10. i 11. aprila 1995. održavala u hotelu Holidej in. Suštinski, domaćini su im
bile Sarajlije željne mira i normalnog života, koje su ih srdačno primale i pozdravljale na
svakom koraku. Sećajući se ljudi i ratnih dešavanja u Sarajevu od gotovo pre tri decenije, ovih
dana naletim na intervju sa Izetom Sarajlićem, objavljenim u listu Naša Borba u maju 1995.

***

Izet Sarajlić, sarajevski, bosanski, jugoslovenski, evropski i svetski pesnik, ni pre rata nije rado
prekoračivao pragove nacionalnih ustanova u Sarajevu. Dvanaestog aprila 1995. došao je u
Prosvjetu, kulturno prosvetno društvo Srba, da Beograđanima koji su bili gosti Sarajlijama na
ispraćaju kaže:

U ime centralnog komiteta moga srca, ja vas pozdravljam! Hvala vam za trenutak! Vratili ste mi
osjećanje kao da ponovo mogu da živim kao što sam živio prije ove nesreće. Možda me, kao
mnogo toga u životu i ovo vara, ali, strašno je lijepo, među dragim, sarajevskim, izmučenim
licima, vidjeti i poneko beogradsko lice, jer mi, Sarajlije, ako smo u išta bili razočarani, bili smo
razočarani u taj Beograd.

Izet Sarajlić, visok i mršav ali prav, sa nekim svetačkim izrazom na licu, govorio je i govorio a
suze su tekle i Beograđanima i Sarajlijama. Tek kad su emocije savladane, našli smo jedan
kutak prepune Prosvjete da razgovaramo za Našu Borbu.

Posle tri godine ove nesreće, ovog užasa u kojem živite u svom Sarajevu, da li pravite bilo
kakva poređenja sa svim onim kroz šta ste prošli tokom Drugog svetskog rata?

Izet Sarajlić: Mene je Drugi svjetski rat, preko smrti mog brata, gimnazijalca Ese, koga su
streljali italijanski fašisti, promovisao u nekakvog pacifističkog pjesnika. Međutim, ja se danas
čak s nostalgijom sjećam Drugog svjetskog rata! Imam utisak da je čak i onaj poručnik Kincl,
koji je hapsio moje sestre Ninu i Razu, koje su za vrijeme ove sarajevske blokade umrle,
preživjele su fašizam a umrle su u razmaku od četrdeset dana u Sarajevu, ne zato što su bile
stare, ne zato što im je nešta falilo, već jednostavno od iscrpljenosti, od nedostatka bilo kakvih
lijekova… Čini mi se da je čak i on, Kincl imao neko lice čovjeka, čovjeka na nekoj drugoj
strani ali, gotovo ljudsko lice te se i njega s nostalgijom sjećam. Kada su ovde stavili one čarape
na početku rata, odjednom sam ja vidio da je, bogami, ovo nešto najgore što sam doživio i što
ću doživjeti.

Je li vam tada, na početku rata, bilo najteže?

Izet Sarajlić: Mi smo u početku mislili da smo izgubljeni. Ja sam se, recimo, 1992. i 1993.
godine, kad sam mogao ne samo poginuti od metka nego i umrijeti od gladi i hladnoće, ja sam
se osjećao kao Mandeljštam na Kolimi: odjednom, ja vidim da za moju strašnu muku niko ne
zna! Znaš, Rade… mogu ti kazati ti, barem ovdje, a ti poslije turi Vi… na početku rata ja tako
onemoćao, jadan, ranjen, bez krova jer mi je Radovan Karadžić tri puta gađao kuću dok je nije
nabo, pa kad je nabo, tek je onda odustao… I to je bila velika granata od sto pedeset i moj zet
pravoslavac, a žena mi je katolkinja, pošto su rasute knjige svuda po podu, moj Đorđe nalazi
jednu i kaže: – Opa, tata, šta ovde piše: – Dragim mojim Sarajlićima, Radovan Karadzić !

A ja mu kažem: – Đorđe, i ova granata je bila lični pozdrav Radovanov dragim Sarajlićima!

Pesnik Karadžić poklonio vam je knjigu svojih pesama.

Izet Sarajlić: Da, da poklonio mi je svoju knjigu… Dakle, imao sam osjećanje da je moj život
završen, da je čak sve što sam u ranijem životu napravio, da je to, takođe, na neki način
likvidirano…

Ali, sudeći bar po vašim pesmama, Vi nijednog trenutka niste prestajali da pišete.

Izet Sarajlić: Da, to je bio neki moj inat, to je odjednom počelo… Recimo, treću godinu rata,
preko Italije, ja dobivam čileansku knjigu i odjednom u meni neki inat: majku mu božju, u
Pinočeovom Čileu… ako je još Pinoče, jer ja ne znam… tamo izlazi moja knjiga a ne može
da izađe na prostorima gde sam ja priređivao… Znaš, ja nisam bio pjesnik koji nije doticao
ljudska srca. Žao mi je što to kažem, ali imam utisak da sam trideset godina bio drag čovjek a
sada… (pokazuje na zaraslu ranu na čelu)… sem ovog Radovanovog ordena, geler je tu
proparao, ja drugog ordena nemam.

Kada ste bili ranjeni?