Е Н Д О К Р И Н И С И С Т Е М

Подразумева све ћелије, ткива и органе који стварају и луче активне супстанце – хормоне;
Заједно са нервним системом регулише рад и успоставља комуникацију између органа, одржава хомеостазу,
регулише метаболизам, раст,развој, репродукцију и понашање;
ХОРМОНИ су хемијски производи које излучују жлезде са унутрашњим лучењем у крв, у лимфу или у мождану
течност; Они су носиоци хемијских порука; Излучују се у малим количинама;
У организму путем крви долазе у додир са свим ткивима у телу и делују на циљну ћелију (тзв. Таргет-ћелија);
Циљна ћелија, да би реаговала на хормон, мора имати специфичне рецепторе који ће га препознати и прихватити.
Оне могу реаговати на један или више хормона. Дејство једног хормона зависи од његове концентрације у крви и од
броја рецептора који га препознају.
РЕЦЕПТОРИ су протеини смештени:
а) у ћелијској мембрани или б) у цитоплазми ћелије;
Према хемијском саставу, хормони се деле на:
- хормоне који су деривати појединих амино-киселина (тироксин, адреналин и нонадреналин);
- хормоне који су производи холестерола или стероиди (тестостерон, естроген, прогестерон,кортизол);
- хормоне који су производи више амино-киселина (беланчелине и полипептиди),(којима припада већина
хормона);
Стероиди и тиреоидни хормони спадају у липосолубилне хормоне (растворљиви у липидима); Они пролазе кроз
плазмелу и унутар ћелије се везују за рецепторе (интрацелуларне); Остални су хидросолубилни (растворљиви су у
води) и они не пролазе фосфолипидни двослој ћелијске мембране, већ се везују за површинске рецепторе.
Промене које уследе по уласку хормона у ћелију завсе од специфичности хормона и типа циљне ћелије.
То се огледа у:
а) промени пропустљивости или електричног стања ћелијске мембране;
б) синтези протеина или одређених ензима унутар ћелије;
в) активирању или гашењу ензима и
г) стимулацији митозе;
Нервни систем контролише рад ендокриних жлезда. Ендокрине жлезде не луче стално хормоне, него само
одговарајуће сигнале, тј. надражаје;
Разликују се три типа надражаја:
а) хуморални надражаји – који потичу од концентрације неког јона или метаболита у међућелијској течности;
б) нервни наражаји – који пристижу преко живаца који се завршавају у жлезди (секретомоторна контрола);
в) хормонални надражаји – преко хормона који се излучују у крвоток;

Пример хуморалног надражаја на лучење ендокрине жлезде је смањен ниво јонизованиг калцијума (Ca++) у крви, који
подстиче повећано лучење паратхормона из параштитних жлезда. Ако се ниво Ca++ у крви повећа, лучење
паратхормона се зауставља;

Пример нервног надражаја на лучење ендокрине жлезде је када симпатички нервни систем подстиче срж
надбубрежне жлезде у стресним ситуацијама лучи адреналин;

Пример хормоналног надражаја на лучење ендокрине жлезде је када хормони из хипоталамуса подстичу предњи део
хипофизе да лучи хормоне који стимулишу друге ендокрине жлезде да оне луче своје хормоне. Када је тих хормона у
крви довољно, започиње механизам негативне спреге, која зауставља лучење хормона из предњег дела хипофизе.

Ћелије које луче хормоне називају се ендокрине ћелије. Оне граде:

а) ендокрине жлезде (хипофиза, штитаста жлезда, параштитаста жлезда и надбубрежне жлезде);
б) мањим или већим групама у саставу органа који, осим ендокрине улоге, имају и друге функције у телу (јајници,
семеници, гуштерача, бубрези);
в) појединачне ендокрине ћелије које се налазе у различитим органским системима;
Ове ћелије чине тзв. DNES - Дифузни – Неуро – Ендокрини Систем;
Ендокрине жлезде, као и егзокрине жлезде, настају из епитела. Ендокрине жлезде немају своје изводне канале и
своје продукте – хормоне, које луче, убацују у крвоток или у лимфу.
За разлику од егзокриних жлезда, које имају изводне канале и своје секрете избацују у спољашњу средину: било у
шупљине тела (дигестивна цев, дисајни путеви,...), било на површину тела.
Механизам контроле дејства ендокриног система је негативна повратна спрега. Овај систем подразумева бројне
промене које доводе до нормалних вредности неког фактора. Она је такође део контролног система хомеостазе.
С годинама се способност ендокриних жлезда смањује, а то је и разлог за чешћу појаву шећерне болести, смањења
ефикасности имунског система, депресије и успорења метаболизма.
ХОРМОНСКА АКТИВНОСТ ХИПОТАЛАМУСА И ВЕЗА СА ХИПОФИЗОМ
Хипоталамус, иако је део ЦНС, и он се може уврстити у ендокрине жлезде.
У његовим једрима синтетише се већи број неурохормона који стимулишу лучење хормона аденохипофизе
(предњег режња). Функционална повезаност хипоталамуса са хипофизом остварена је преко тзв. Хормона задњег
режња хипофизе, који се ствара у хипоталамусу (окситоцин и антидиуретски хормон), а складиште се у
неурохипофизи (задњи режањ), одакле се убацују у крв.
Хипоталамус и аденохипофиза су повезани посебним васкуларним сплетом – порталним крвотоком, а веза између
хипоталамуса и неурохипофизе је преко нервних снопова.

ХИПОФИЗА
Хипофиза (hypophysis) је ендокрина жлезда са позебном функцијом.
Виси на петељци са базе мозга. Лежи у јамици турског седла клинасте кости.
Састоји се из два дела: аденохипофизе (предњег режањ хипофизе) и задњег, нервог или неурохипофизе;
Аденохипофиза надзире друге ендокрине жлезде. Рад хипофизе је под контролом хипоталамуса, који контролише
лучење њених 7 хомона.
Хормон раста (соматотропни хормон) делује на цело тело.
То је анаболни хормон (појачава стварање беланчевина) подстиче комплетан раст тела, раст костију, мишића,
везивног ткива. Смањено лучење овог хормона у детињству узрокује патуљасти раст, а повећано лучење узрокује
гигантизам (особе више од 2 метра). Ако је повећан рад жлезда, после пубертета настаје акромегалија - увећање
''окрајака'' тела, посебно меких ткива и костију, и то више у дебљину него у дужину – велике шаке (дебели прсти),
стопала, увећане кости главе и лица.
Пролактин је хормон који утиче на развој млечне жлезде за време трудноће. Утиче и на стварање млека након
порођаја.
Адренокортикотропни хормон подстиче кору надбубрежне жлезде на лучење хормона који делују на метаболизам
глукозе, протеина и масти.
Тиреотропни(тирео-стимулшући хормон) утиче на лучење хомона штитасте жлезде – тироксина и
тријодтиронина, који делују на брзину хемијских процеса у организму.
Гонадотропних хормона има више а то су:
- фоликулостимулирајући хормон, почиње у пубертету и подстиче код жена развој фоликула јајника и настајање
естрогена, а код мушкараца стимулише настајање сперматозоида;
- лутеинизирајући хормон, делује у пубертету, и касније док има овулације и стимулише овулацију, преводи напукли
оваријални фоликул у жуто тело (corpus luteum) које лучи прогестерон; Код мушкараца стимулише ћелије тестиса на
стварање хормона – тестостерона;
Неурохипофиза има два хормона које прима од хипоталамуса, а то су:
- антидиурезни хормон или вазопресин, утиче на тубуларне ћелије у бубрезима да поново апсорбују воду и на
вазоконстрикцију крвних судова – контролише излучивање мокраће (диурезу); У случају недостатка хормона настаје
водени дијабетес (diabetes insipidus), кад диуреза расте и до 15-20 литара на дан;
- окситоцин, делује на млечне жлезде (истискивање млека из каналића), и контракција материце за време порођаја;

ШТИТАСТА ЖЛЕЗДА (glandula thyroidea)

Налази се на предњој страни врата. Са обе стране обухвата душник и прати његове покрете.
Састоји се од два режња који су међусобно повезани делом названим сужење жлезде (isthmus glandulae thyroideae);
Режњеви имају базу и врх. Жлезду обавија фиброзно ткиво које образује чауру (capsula fibrosa) и од које се
одвајају преграде које деле ткиво жлезде на мање делове – режњиће;
Ткиво жлезде се састоји од жлезданих мешкова испуњених колоидом, у који се одлажу хормони које жлезда лучи;
Она лучи два хормона: тироксин (Т4) и тријодтиронин (Т3), настају од аминокиселине тирозина, протеина и јода.
Недостатак јода доводи до смањеног лучења хормона.
Хормони се ослобађају из фоликула тироидне жлезде ако се у крви повећа количина тиреостимулишућег
хормона. Они делују на убрзање метаболизма, ослобађање енергије, рад срца, раст костију и развој нервног
система;
Недостатк јода проузрокује гушавост (струма) – увећаност штитне жлезде;
Смањено лучење хормона тироксина код деце узрокује кретенизам (менталу заосталост, низак патуљасти раст
са специфичним изгледом грубе црте лица и др);
Код одраслих изазива стање хипотиреозе, јавља се умор, поспаност, успорен рад срца и ментална успореност;
У тежим случајевима развија се микседем – стање са посебним изгледом, храпавом кожом као последица успорених
метаболичких процеса;
Повећано лучење хормона тироксина – стање хипертиреозе, појава Базедовљеве болести са знојењем,
подрхтавање хуку, убрзани пулс, убрзани рад срца (тахикардија), испупченост очних јабучица (буљавост);
Калцитонин луче ћелије које окружују тироидне фоликуле (тзв парафоликуларне ћелије); Ако је количина
калцијума у крви велика, последица је депоновање калцијума у костима;
ПАРАШТИТАСТЕ ЖЛЕЗДЕ (glandulae parathyroideae)
Постоје четири параштитасте жлезде: две горње и две доње;
Приљубљене су уз задњу страну решњева штитасте жлезде; Паратиреоидне жлезде луче – паратхормон, који
регулише промет калцијума у крви; Такође, повећава количину калцијума у крви;
Мала количина калцијума у крви изазива лучење хормона и који је узрок разграђивања костију и преноса
калцијума из костију у крв;
Смањено лучење хормона (хипосекреција) има за последицу тетанију (учестале контракције мишића);
Повећано лучње хормона (хиперсекреција) узрокује смањење количине калцијума у костима, порозност кости и
честе преломе;

ЕНДОКРИНИ ПАНКРЕАС
Представљен је Лангерхансовим острвцима, они луче хормоне инсулин и глукагон и убацује их директно у крв;
Л. Острвца су накупине ћелија између режњева егзокриног дела гуштераче;

ИНСУЛИН делује на метаболизам угљених хидрата, масти и протеина;

Убрзава транспорт глукозе кроз ћелијску мембрану; Разграђује се у јетри;
Његов недостатак изазива повећање концентрације глукозе у крви (шећерна болест – diabetes melitus);

ГЛУКАГОН је хормон који има сасвим супротно дејство од инсулина; Узрокује повећање концентрације глукозе у
крви;

НАДБУБРЕЖНЕ ЖЛЕЗДЕ (glandula suprarenalis)

Парна ендокрина жлезда; Лежи на горњем полу бубрега; Обавија је везивно ткиво које је придржава уз
пречагу;
Десна је облика пирамиде, а лева је облика полумесеца;
Свака надбубрежна жлезда има два функционална дела: кора (cortex) и срж (medulla); Ти делови су независни
ендокрини органи, имају различито ембрионално порекло и различите функције;

КОРА надбубрежне жлезде лучи:

- минералокортикоиде - најпре алдостерон, регулеше ресорпцију јона натријума и калијума у бубрезима;
- гликокортикоиде - значајни су у стресним ситуацијама, повећавају количину шећера у крви и имају
антизапаљенско дејство;
- полне или андрогене хормоне - луче се у малим количинама и слични су мушким полним хормонима;

СРЖ надбубрежне жлезде лучи:

- нонадреналин - изазива сужење свих крвних судова у телу, појачава рад срца и успорава рад органа за
варење;
- адреналин - има исто дејство као и нонадреналин, али јаче утиче на рад срца, на крвне судове и мишиће;

ДОЈКА (mamma)
Највећа кожна жлезда, парна жлезда која постоји у оба пола; Како је биолошка улога млечне жлезде стварање млека
за прехрану новорођенчета, она се развија само код особа женског пола;
Највећи степен развоја дојке жене достиже у 20-им годинама, а 40-тим почиње да показује знаке атрофије;
Представља измену на предњој страни грудног коша прекривена кожом, са своје задње стране је заравњена и
лежи на великом грудном мишићу (m. pectoralis major);
Испод средине дојке је пигментисани део ареола, у чијој средини се уздиже брадавица (papilla mammaria);
Свака млечна жлезда је састављена од 15-20 режњева , којии су зракасто постављени око брадавице;
У сваком лобусу налазе се мање јединице – режњићи, који се састоје од жлезданих лобуса;
Код жене у доба лактације, се лучи млеко; Млеко из жлезданих алвеолуса сакупља се у млечни канал (ductus
lactifteri), који одлази до брадавице , на којој се отвара;