БИСЕРИ

Уредник
Цвета Котевска
 ИНДОНЕЖАНСКЕ
НАРОДНЕ
БАЈКЕ

НАРОДНА КЊИГА
БЕОГРАД 1960.
 Превела с руског
Татјана Пантић

Насловна страна
Љубиша Оџаклијевски
Илустрације
Ранко Руварац
 БАЈКЕ О КАНЧИЛУ

КАНЧИЛ ОБМАЊУЈЕ ТИГРА

Тако једном залута Канчил у шумски честар. Тек што је одлучио да прилегне и
одахне, одједном чу рику Тигра, тако гласну и тако страшну да се могло помисли­
ти — земља се руши. Канчил се јако уплаши, хтеде да бежи али је већ било касно.
Мада му се длака накострешила од страха, ипак поче самог себе да храбри. И тада
му паде на памет срећна идеја. Подигавши са земље опали лист, он брижљиво по­
че махати изнад бивоље балеге. Ускоро спази Тигра, али се направи да не обраћа
никакву пажњу на њега.
Тигар приђе Канчилу и рече му потсмешљиво:
— Хеј, Канчиле, шта то радиш? И шапе и глава ти се тресу!
Канчил не одговори ни реч већ настави и даље да маше изнад бивоље балеге.
Тада му се Тигар попово обрати подругљивим тоном:
— Хеј, Канчиле, ти си, како изгледа, изгубио језик. Све време јуриш као сума­
нут. Долијао си! Шта радиш ти овде, мајмуне један.
А Канчил одговори као да га нимало није страх:
— Слушај ме, Тигре! Мада си наказан и пругаст, можеш да плашиш само чо­
банчиће. Гле како си порастао велик, а остао си глуп. Боље би било да ћутиш!
Док не знаш над чим ја машем, могу ти рећи! То је закађена пиринчана каша
спремљена за вечеру пророку Сулејману; лично он поверио ми је да је чувам.
Тигар одговори:
— Ако је то тачно, онда зашто ју је поверио теби а не мени?
Канчил на то узврати:
— Пророк Сулејман ти не верује зато што си пругаст — од главе до пете. Ја сам
већ нешто друго. Мален али храбар. И ето, поверио ми је да пазим шуму и чувам
све њене тајне.
Тигар тада рече:
— То је, изгледа, врло укусна каша? Дај ми да пробам мало!
Сада се Канчил озбиљно наљути:
— Ниси ти тек онако наказан — не можеш да савладаш своје страсти. Доиста
си створење достојно церења! Стало ти је само да се дочепаш туђег. Ја да и ноћу
чувам кашу и не смем ни да је лизнем, а ти тек што дође овамо, а већ хоћеш да
се почастиш! Нећеш од мене добити ни парченцета, — бојим се освете пророка

5
 Сулејмана, господара свих животиња. Тебе се, наравно, не бојим баш ни оволицно;
и, уопште, требало би те тући док је душе у теби! Имаш ли храбрости — молим
лепо, можеш да пробаш, кашу али ако она одједном испадне бивоља балега, онда и
не помишљај да ме псујеш и називаш обмањивачем.
То потсмевање страшно разјари Тигра. Он зарика откривши своје оштре оч­
њаке:
— Ако не умукнеш овог момента, главу ћу ти откинути. Уобразио си да те се
бојим? Прво промисли с ким говориш. Изгледа хоћеш да ме заплашиш? Обраћам
ти се учтиво а ти грубо одговараш. Види се да ти је додијао живот.
А Канчил одговара:
— Умири се, Тигре, и схвати ме правилно. Па ја сам ти рекао сушту истину.
Ако ти се прохтело каше, једи, на здравље ти било. Али само под једним условом:
ја најпре морам да одем одавде. После тога једи колико хоћеш. Ако не будем видео
како то радиш, нећемо бити криви пред пророком Сулејманом.
Рекавши то, Канчил се журно сакри, а Тигар истог часа поче да једе. Тек што
прогута први залогај, осети горчину и одмах му се смучи. Јако се разљути, јер схвати
да га је Канчил обмануо и уместо каше погостио бивољом балегом. Да је Канчил
био тога тренутка ту, поред њега, растргао би га на комадиће, толико је био бесан.
„Чекај море, — помислио је Тигар — паднеш ли ми само шака — све ћу ти
кости поломити”.
Гунђајући злобно, Тигар се упути да тражи Канчила.

КАНЧИЛ ЧУВА ПОЈАС ПРОРОКА СУЛЕЈМАНА

За то време Канчил је лутао по шуми кријући се у жбуњу. Бојао се поновног су­
срета с Тигром. Сваки час се обазирао унаоколо, — толико га је било страх. После
извесног времена изашао је на ивицу шуме. Ту је спазио заспалог Удава†. Испочет­
ка се Канчил уплашио, а затим помислио: „Сешћу на Удава, а кад дође Тигар, наћи
ћу већ неки одговор”. Баш тог тренутка појави се Тигар. Врло се зачуди видевши да
Канчил озбиљног израза лица седи на леђима Удава.
— Е, сада ћу те појести? Зашто си ме преварио: бивољи измет си назвао пи­
ринчаном кашом?… Причекај само, сад већ немаш куда да клиснеш, куцнуо ти је
последњи час!
Али Канчил, не обраћајући пажњу на те претње, изусти:
— Деде, слушај, безумни Тигре! Шта ти је, је си ли ослепио и ништа не видиш?
Или су оглувео па ништа не чујеш? Зар ти нисам говорио да је та каша бивољи
измет? Ти си све, како видим, на једно уво примио а на друго пропуштао. Сад се
чисти док си читав! Отац ти је тигар, деда и баба су ти били тигрови, овде ти није
место! Зар ти не знаш да ми је наређено да чувам појас пророка Сулејмана? Усудиш
ли се да приђеш ближе, убиће те чаробна сила тог појаса од змијске коже. И не
говори тако гласно, пробудићеш ту зачарану силу, па онда тешко теби.

† Удав — змијски цар — Прим. прев.

6
 Чувши те речи, Тигар се препаде. Сав његов гнев би као руком однесен, и про­
говори тихо и кротко:
— Ах, Канчиле, како ми се допада тај појас! Како су само лепе шаре на њему,
— блиста и прелива се као да је од свиле. Могу ли да га навучем само за тренутак?
Тако бих желео да макар мало понесем појас пророка Сулејмана!
— Рекао сам већ шта ће ти се догодити ако навучеш тај појас. Тигрови се не
смеју дотицати пророкове одеће!
А Тигар узврати:
— Ма неће се ништа десити, Канчиле, само ти дозволи!
Тада Канчил рече:
— Види се, уопште не умеш да се уздржаваш. Већ сам ти дао савет и немам
више шта да говорим. Али, пошто настојиш на томе, нека ти буде по вољи. Само,
ја морам најпре да се склоним подаље — и онда можеш навући тај појас. Али пази,
буди опрезан!
Тигар приђе појасу и осети малу нелагодност, јер је био врло сличан змији са­
вијеној у клупко. Али скупивши храброст, он распреде појас и поче га намотавати
око паса. У то се Удав пробуди и стеже Тигров трбух. Пругасти се препаде. Поче
да завија из све снаге, јер га је јако болело. Вукући за собом Удава, довуче се до врха
брежуљка, отуда се скотрља наниже и најзад се ишчупа из змијиног загрљаја. После
тога поново пође да тражи Канчила, који га је два пута узастопце обмануо.

ТИГАР СВИРА НА ФРУЛИ

За то време, Канчил, врло забринут, пробијао се кроз џунглу. Неочекивано му
је препречило пут огромно дрво које је оборила олуја. У паду је дрво закачило
бамбусово стабло и расцепило надвоје.
Канчил се обрадова, попе се на дрво и поче да тражи месташце где би се сме­
стио. Потпуно је пао с ногу и заспао као заклан. Одједном се појави Тигар, који је
трагао за Канчилом и виде да зверчица спава мртвачким сном. Пругастом заигра
срце од радости. Пронашао је Канчила. Остало му је само да скочи и зарије у њега
канџе. Тигар зарика страшно. Канчил се пробуди и задрхта од страха: он виде да
његов непријатељ стоји испод дрвета очекујући га. Канчилу се од ужаса смрче пред
очима. Прибравши се, проговори нежно и умиљато:
— Ах, како ти гласно ричеш, чак си ме и пробудио. Како си, дубоко поштовани
Тигре, царе свих звери?
Тигар одговори:
— Велико хвала, Канчиле, живим добро. А како је твоје здравље? Је л’ све у реду
код тебе?
Канчил објасни:
— Све је у реду, здрав сам захваљујући твојим молитвама. Сад ми је нарочито
добро, пророк Сулејман ми се поверава све више, чак ми је и двојнице поклонио.
А Тигар узврати:
— То ми је толико мило да се више не љутим на тебе. Свом душом сам ти одан
— кад си већ тако срећан.

8
 Канчил одговори:
— Све је то, Тигре, цела истина и нећу да се хвалим. Заиста сам добио на дар
фрулу.
На то Тигар одговори:
— Много желим да посвирам на тој свирали, научи ме, молим те.
— У реду, — рече Канчил — попни се овде горе!
— Добро, — одговори Тигар и једним скоком се нађе поред Канчила. — По­
кажи ми како се свира!
Канчил се веома обрадова:
— Сада је још рано. Чим сунце мало зађе, научићу те како се свира на фрули…
— Е па ево, већ је време, почнимо! Најпре мораш провући језик између ове две
половине расцепљеног бамбусовог дрвета. Чим ветар почне да дува, моћи ћеш да
засвираш на фрули. Остани овде, а ја ћу се спустити доле и звиждаћу да би он што
пре почео да дува!
И он стаде да изговара враџбину:
— Ци-пц-ип-ци-пц-ип, кокошке не вичем, урагану кличем. Нека дојуре овамо
седам ветрова, нека долети ураган што чупа траву из корена и обара кокосове орахе,
ци-пц-ипц-ипц-ип!
Ускоро се подигао силан ветар. Сломљено бамбусово дрво се покренуло и при­
кљештило тигру језик. Пругасти заурлика од бола и поче да се отима, али му језик
беше толико прикљештен да је Тигар, трзајући се на све стране, искидао његов врх.
Сада је он почео да проклиње Канчила најстрашнијим клетвама. Али каква вај­
да, овом се изгубио сваки траг. Гневан и ојађен, Тигар је пошао даље, само да што
пре напусти то злосрећно место.
Ето, то је цела бајка о лукавом Канчилу и Тигру.
 УЗАЛУДНИ СЕЉАКОВИ НАПОРИ

КАНЧИЛ ДОСПЕВА У ЗАМКУ

А ево још једне бајке о Канчилу. Изишао он једном из шуме и спазио поврт­
њак, где су расли краставци. Много му се прохтело да се почасти, јер је цркавао од
жеђи, а краставаца је било много, на изглед сочних и укусних. Канчил је провалио
живу ограду, која је окружавала леје, завуче се у башту и поче из све снаге да кида
краставце. Загризе један и баци, одгризе комадић другога, прихвати се трећег и та­
ко је искварио све краставце одреда. „Ах, како је укусно, — мислио је Канчил —
а није ме стајало никаквог труда: леје нисам плевио, саднице нисам поливао, само
што сам морао да проваљујем живу ограду”.
Уто се појави сељак; дошао је да погледа свој повртњак и да види да ли су при­
спели краставци. Канчил истог часа шмугну у жбуње. Видевши да је жива ограда
проваљена а краставци са траговима нечијих зуба разбацани по лејама, сељак зане­
ме од гнева. Па, дошавши к себи, узвикну:
— О, алаху, шта се десило с мојом баштом? Каква је то звер уништила плодове
мог рада? Па да је бар појео нешто, него само узалуд упропастио све краставце. Но
шта могу, преостаје ми само да их скупим. Нека се припази тај ко је направио сав
овај лом! Неће се провести добро ако ми падне шака!
Веома љут, пође сељак кући носећи у џаку огризине од краставаца, које је исква­
рио штеточина Канчил. После тога он направи страшило, намаза га лепљивом смо­
лом и постави насред повртњака. После извесног времена изиђе Канчил из жбуња
у коме се скривао и поново се упути у башту да нађе нешто за јело. Још издалека
спази усред леја тамну фигуру, која је својим обрисима личила на човека.
Уплашивши се да ће бити примећен, он се брзо сакри. Дуго је седео у очекивању,
посматрајући непомичну, црну фигуру, подбочену рукама. Помислио је: „Ако је то
човек, зашто онда стоји ћутећи и не миче се; види се да то ипак није човек”.
Изишавши из свог усамљеног кутића, поче тихо да се прикрада тамној силуе­
ти. Неочекивано је дунуо ветар и фигура се покренула као да је одлучила да крене
на пут. Видевши то, Канчил опет уплашено и стрмоглавце појури у жбуње. Шта ли
је то сад? Чека Канчил, чека, а силуета ни да макне с места, стоји као и пре, под­
бочена рукама и непокретна. Сад се већ охрабрио, пришао ближе и видео да је то
најобичније страшило и ништа више. Канчил се сасвим умири и узвикну:

10
 — Хеј, чуј ме! Је си ли ти човек или не? Шта тражиш овде? Избубаћу те по
пропису! Због чега си ме плашио, присиљавао ме да бежим и да се кријем? Подли
обмањивач! Ти си само једно најобичније страшило, а ја сам мислио — газда по­
вртњака! Деде, хоћеш ли да ми вежеш две шапе па да се такмичимо у брзини! Ко
ће кога престићи? Ако ја заостанем, можеш ме убити, псето једно! Но, што ћутиш?
Дај, ко ће кога?
Канчил се сасвим развесели и поче скакати и правити несташлуке око страши­
ла намазаног смолом. Он није знао да је то клопка. Поскакујући весело тамо амо
звер случајно закачи страшило и длака му се залепи за смолу. Разјарен, Канчил из
све снаге удари страшило предњим ногама у стомак — оне се одмах залепише. Он
очајнички поче да се отима, али не могаше да се одлепи.
— Хеј ти, неваљалче! — узвикну Канчил. — Одмах да си ме пустио, иначе ћеш
рђаво проћи! Имам још две ноге у резерви и употребим ли их, видећеш свог бога.
Пусти кад ти кажем.
Сад Канчил ритну страшило левом ногом и она се одмах залепи. Тада он рече:
— Боље ме пусти, иначе ћу те овог момента распалити десном ногом!
Он ритну страшило и другом ногом, али се и она тако залепи.
Заглибивши се са све четири у лепљиву смолу Канчил изгуби главу, — више није
могао да се ишчупа. Ма колико да се трудио, узалудни су били сви напори, смола га
је стезала све више и више. Ускоро га је покрила од главе до пете. Тада му постаде
јасно да је упао у клопку. Он тешко уздахну и заплака горко, а затим поче да моли
алаха за милост.
Следећег дана сељак се врати у своју башту да би погледао поврће. Није чести­
то ни стигао кад спази Канчила заглибљеног у смолу. Сељак се толико обрадова да
заигра и запева што га грло носи. Тупкајући ногама, ударао је такт штапом по Кан­
чиловим леђима и боковима: ногом трупне, штапом лупне, па опет, ногом трупне,
штапом лупне. Најзад је сељак проговорио.
— Е па, брате, обрачун с тобом биће кратак. Заувек ћеш запамтити укус краста­
ваца! Гле ти њега, није се знојио, није савијао грбачу, а ту је кад треба да квари мој
повртњак! Те леје сам заливао сопственим знојем! Да си узео два три краставца,
не бих ти ништа рекао. А ти си искварио све до једног. Зар то није подлост? Е па,
да знаш: сутра ћу те заклати, од твог меса ћу направити печење, а кости ћу бацити
псима.
Чувши те речи, Канчил се јако растужи и поче да моли за опроштај и живот.
Међутим, сељак га узе у наручје и однесе кући, не обраћајући пажњу на његове мол­
бе. Тамо исприча жени и деци како је текла ствар и како му је пошло за руком да
ухвати Канчила. Цела породица се одушеви. Сељак нареди својој жени да припре­
ми разне сосове који иду уз Канчилово печење. Следећег дана, у четвртак, он је
намеравао да приреди свечани ручак.
— Канчилово месо је веома укусно — рече сељак жени — али мирис му је до­
ста оштар; зато не заборави да додаш печењу корен од куркуми-дрвета† да би се
одстранио тај мирис.

† Куркуми — дрво биљке широко распрострањене у Азији. — Прим. прев.

11
 Канчила су стрпали у кавез, на који су одозго ставили велики камен. Сељакова
жена је заједно са децом стругала кокосове орахе и спремала сосове.
Шта је могао Канчил да ради? Како да се искобеља из кавеза? Остало му је да
живи још само једну ноћ!

КАНЧИЛ У УЛОЗИ МЛАДОЖЕЊЕ

Сву ноћ Канчил није могао да заспи. Тешко му је било на души, стално је ми­
слио шта ће га снаћи кад сване. Обливен сузама, Канчил је сваки час дозивао у
помоћ. У сељаковом дворишту живео је пегави Пас. Он чу крике и приђе кавезу.
Спазивши Канчила, Пас се зачуди и упита:
— Како си ти допао овде, Канчиле? Шта радиш ту?
Канчил се не збуни већ проговори:
— Шта је теби, јеси ли оглувео или ослепео? Зар ти ништа не знаш?
— Не, нисам ништа чуо. Него реци ми стварно, Канчиле, зашто си ти овде?
— Зар не знаш да жена твога господара са децом струже сада кокосове орахе и
сече корен куркуми-дрвета на танке рaжњеве?
— Наравно да знам, само зашто то раде?
— А зашто уопште људи стружу орахе и сецкају куркуми корен?
— Да би зготовили нешто укусно.
— Ех, ти, луда главо! Шта се може направити од кокосовог ораха и куркуми-
дрвета? Боље би било да размислиш мало и мућнеш главом! Иначе, ти само умеш
да лајеш и бечиш очи!
— Ја се стварно у мало шта разумем. Зато и не знам чему служе кокосови ораси
и куркуми-дрво.
— Наравно да ништа не знаш и ништа не разумеш. Твој отац и твоја мајка су
пси, деда и баба су ти такође били пси. Онда је јасно што су људски поступци за
тебе потпуна загонетка.
— Е, па, Канчиле, објасни ми, молим те, све то.
— Објаснићу ти, само је то тајна. Ни у ком случају не говори ни речи никоме.
Ни једна травчица, ни један листић не треба да знају о томе пре времена.
— Ја се нећу избрбљати. Можеш се ослонити на мене.
— Ево у чему је ствар: од куркуми-дрвета направиће пудер за лепу девојку,
кћерку твога господара, јер се она удаје.
— Ох, како ми је мило! Ако господар удаје кћер, онда ће сигурно поклати мно­
го кокошију да би дочекао госте. Како ћу слатко да глођем кости!
— Теби је само то и потребно! Ни на шта друго не мислиш: само да ти је да се
почастиш и напуниш свој трбух. Никакве бриге те не море.
— А какве ја бриге могу да имам? Нешто те не разумем! Господар удаје кћер, а
ја треба да се бринем?
— Ех, одмах се види да си ти глуп Пас. Кад би макар промислио о томе ко јој
је младожења?
— Шта ти је, је си ли шенуо? За кога то па опет може да се удаје млада девојка
ако не за младог човека?

12
 — Обично је тако, али ово је нарочита свадба, јер ћу ја бити њен муж.
— Ах, Канчиле, како си срећан! Ја од малих ногу служим свога господара и он
ме не хте узети за зета. А ти, само што си се појавио и он те већ узима за мужа своје
кћери. То није право.
— Ствар, уопште, није у томе што сам ја срећан. У питању је сасвим други ра­
злог. Могу ти рећи ако хоћеш.
— Који је то разлог?
— Ево који: пророк Сулејман је написао на овом кавезу да ће сваки онај који
уђе у њега, био то човек или звер, постати муж те девојке.
— Е па, ако је тако, дозволи ми да уђем у кавез. Ја веома желим да постанем
сељаков зет. Служим га од малена. Уступи ми је, Канчиле, а ти ћеш лако наћи другу
жену.
— Па, добро, ако ти је заиста толико стало да се ожениш, могу ти помоћи. Ко
хоће да постане младожења, треба само да уђе у кавез. Збаци камен који лежи одо­
зго и пусти ме. А онда се завуци сам овамо!
— Добро, урадићу све како си казао.
Пас збаци камен на земљу и преврну кавез. Враташца се отворише и Канчил
истог тренутка искочи на слободу. Чим се Пас завуче у кавез, Канчил га затвори и
поново навали камен. И тада узвикну радосно:
— Желим ти успеха, Псу-младожењо! Све најлепше! Остани мирно, а ја одох!
Рекавши то, Канчил истрча из дворишта и појури даље не осврћући се.
Следећег јутра, један од сељакових синова изађе из куће и погледа на кавез. И
шта виде тамо? У кавезу је седео Канчил… велик као пас. Малишан поче гласно да
дозива оца да би му испричао шта се десило. Сељак журно истрча на задњу веранду,
погледа на Канчила и увери се да је он заиста много порастао. Али загледавши мало
боље, он схвати да у кавезу не седи Канчил него пегави Пас. Сељак истера Пса из
кавеза и поче да га туче штапом тако јако да овај заурла од бола. Затим сељак љутито
рече:
— Шугави Пас не схвата ко је пријатељ а ко непријатељ. Узео сам га као штене,
подизао, хранио, васпитавао, а каква вајда? Само несреће од њега. Тога што седи у
кавезу пушта на слободу, а сам се завлачи унутра. Види се да му се прохтело да га
закољу за ручак. Само, ко воли да једе псеће печење?
Најзад је сељак престао да туче Пса и пустио га. Тај утече жалосно завијајући, —
побојао се да ће опет добити своје од господара. Трчи он тако и мисли: „Преварио
ме тај подли Канчил. Није рекао ни речи истине. Све је цела целцата лаж. Сада
смо нас двојица заклети непријатељи довека. Допадне ли ми само шака, заклаћу га
зубима да му се осветим за све невоље које ми је причинио. Нека сам и направио
глупост, — јер сви знају да се животиње не жене људима, ипак не могу допустити
да тако самном терају шегу”.

13
 У РИБОЛОВУ

ДИВЉА СВИЊА ЧИТА БУКВИЦУ КАНЧИЛУ

Побегавши из сељакове куће, јурио је Канчил као на крилима. Он се чак није­
данпут не осврну бојећи се да га не прогони сељак са псом. Бежао је у правцу југа,
по стази коју су прокрчили слонови, савлађујући у путу мноштво препрека.
Неочекивано се срете са Дивљом Свињом. Она га погледа и учтиво ослови:
— Здраво, Канчиле. Како видим ти се много журиш. Може се помислити да
имаш неки важан посао.
— Тако је. Идем на речицу да ловим рибу.
— Могу ли да пођем с тобом?
— Њушка ти је надувена а нос спљоштен као палачинка. И таква ругоба хоће
да пође са мном. Ни у ком случају. Само ћеш преплашити сву рибу.
— Врло си груб, Канчиле. Немаш длаке на језику и брбљаш све што ти дуне у
главу. Погледај прво себе! Мислиш да си врло леп? Свуда јуриш као суманут… И
имаш тврдо срце — волиш да мољакаш, а сам не даш ником ништа. А то је све због
тога што си пргав и не мислиш да учиниш некоме нешто пријатно. Врло си уобра­
жен! Зар је то твоја река? Она припада раџи, а риба је општа својина. Како смеш
да ми забрањујеш да идем тамо? Пробуразићу ти трбух овим дугачким зубима и
онда ћеш престати да се правиш важан. Деде, реци само још нешто ако ти је живот
досадио!
Тада Канчил одговори умиљато:
— Добро, Дивља Свињо, пођи са мном. Понеси рибарску мрежу.

ТИГАР ХОЋЕ ДА ЛОВИ РИБУ

Канчил настави пут са Дивљом Свињом. Успут сретоше Тигра.
— Куда се ви то тако журите? — упита Тигар.
— Какве послове имате?
— Идем на речицу да ловим рибу?
— Могу ли поћи с вама, Канчиле?
— Гле, шта би ти хтео. Пругаст си од главе до пете, имаш огромну и страшну
чељуст, бркови ти штрче на све стране, очи су ти црвене као зрели плодови саге. Све

14
ће се рибе разбежати чим ти спазе њушку. Немаш никакве потребе да се мешаш с
нама!
— Постао си страшно дрзак, Канчиле. Најпре промисли, па онда говори. А
не, лапараш језиком тек онако. На питања треба одговарати учтиво, а не грубо као
ти. У противном, може се лако изгубити глава. Можда си заиста решио да ме уго­
стиш? Богами! Е па, кад је тако, онда не брбљај тек онако, већ мисли шта говориш.
Понекад су речи оштрије од ножа.
— У реду, пођи с нама да ловимо рибу. Понеси вршку.

И СЛОНУ ЈЕ НАЂЕН ПОСАО

Животиње су наставиле утроје свој пут на југ. Напред је ишао Канчил, а за њим
Тигар и Дивља Свиња. Ускоро им наиђе у сусрет Слон.
— Реци ми, Канчиле, — упита он — куда се ви то тако журите?
Канчил одговори грубо:
— Са својим питањима ти нас само задржаваш од посла. Идемо на речицу да
ловимо рибу.
— Могу ли и ја с вама, Канчиле?
— И ти би хтео да нам се пришљамчиш? Ноге су ти дебеле као балвани, очи
ситне као у свиње, уши клемпаве као палмово лишће, права си правцата грдосија.
Ако пођеш с нама да ловиш рибу, биће нам тесно. Губи се одавде што брже.
Слон се разјари:
— Хтео ти или не, ја ћу ипак поћи. Ако ми будеш бранио, поћи ћу силом. Падне
ли ти на памет да будеш дрзак, убићу те. Проговориш ли само још нешто, од тебе
неће остати ни мрље!
Уплашен, Канчил одговори:
— Добро, Слоне, пођи с нама, само и ти ћеш морати да радиш. Зајазићеш реку
да би Тигар и Дивља Свиња лакше могли да лове рибу. Ја ћу издавати наређења
а ви морате да ме слушате, и не помишљајте да ми противречите. А сада, хајде на
речицу.

ДИВ ТАМАНИ СВУ РИБУ

Животиње дођоше до реке, а риба у њој колико хоћеш. Слон зајази реку, а Ти­
гар и Дивља Свиња почеше да црпе воду. Канчил је седео на обали и издавао наре­
ђења. Кад су исцрпли сву воду, указа се дно на коме се праћакале рибе. Преостајало
је само да се покупе. Тигар и Дивља Свиња их извукоше на обалу и поделише на две
гомилице. Канчил нареди Дивљој Свињи да пази на рибу. А пошто и онако не би
било довољно за сву четворицу, требало је наставити са ловом. Канчил, Тигар и
Слон опет се спустише на реку. Тек што су они отишли, кад се као из земље појави
шумски див. Дивља свиња просто премре од страха. А див рече:
— Хеј, Дивља Свињо, чија је то риба?
— Моја.

15
 — Е па, кад ти умеш да ловиш рибу, онда је дај мени.
Дивља Свиња одговори, дрхтећи од страха:
— Та риба не припада само мени.
— Не знам ја коме она припада, и то ме мало интересује. Знам само једно: мо­
рам је појести, сву до последње. Ако не будем сит, онда ћу, можда, и тебе појести
као додатак!
Чувши те речи, Дивља Свиња се веома уплаши, отрча Канчилу и исприча да је
шумски див појео рибу. Канчил се наљути и узвикну:
— Див појео, велиш? А што је ти ниси чувала?
— Ма, ја сам је чувала, а он ју је ипак појео. Још је рекао да ће и мене појести
уколико се не засити.
Канчил прогунђа љутито:
— Био сам у праву, — није требало ићи у риболов с таквом њушком. Само
штете од тебе! Но, добро, нека сада Тигар чува рибу. Ти, Тигре, имаш оштре очњаке
и канџе ако затреба. А ја, Дивља Свиња и Слон имамо да црпемо воду!
Тигар пође тамо где су наслагали рибу. Спазивши дива, он се уплаши и појури
Канчилу. Кад дотрча, рече да је изнад његове моћи да сачува рибу од дива. Канчил
се веома зачуди и упита:
— Откуд ти испаде кукавица? Истина, он има оштре очњаке, али их ти такође
имаш, усто располажеш оштрим канџама. Можеш му распорити трбух и изгребати
очи. Што си се уплашио? Види се, храбрости имаш само да таманиш јариће. А још
си пругаст од главе до пете. Сада је, Слоне, на тебе ред да чуваш рибу. Па ти си тако
велик и јак. А ми ћемо поћи да црпемо воду.
Слон дође на место где је била наслагана риба и виде да је див ћутећи прожди­
ре лакомо. Када је појео и последњу мрвицу он оде. Вративши се Канчилу, Слон
исприча да је неко већ сву рибу појео. Канчил се јако расрди:
— Каква вајда од твоје чврсте грађе? Чак ни рибу ниси у стању да сачуваш —
све је прождерао див! Очи су ти као мала пукотина, зато си тако и глуп. Узалуд ми
црпемо воду, јер сву рибу прождире див. Ниједан од вас нема храбрости да га отера.
Црпите ви воду а сам ћу чувати рибу! Ја ћу већ изаћи на крај с дивом, — он неће
смети тако да поступа! Ако му се једе риба, нека ради. Сасвим се избезобразио, —
воли да једе, а неће да ради. Е, сад се причувај, бедна душо!

КАНЧИЛ ВЕША ДИВА

Канчил седе на пањ, обрастао травом, поред рибе коју су уловиле животиње.
Скинувши кору са вару дрвета, он је искида на танке траке и уплете их крајевима.
Опасавши се тим ужетом од лике, завеза га за стабла оближњег дрвећа.
Ускоро се појави див. Примицао се у скоковима — види се, хтео је да утера
Канчилу страх у кости. Али Канчил ћутећи настави да кида кору на траке и да ове
везује крајевима. Он чак није ни погледао дива. Тај се јако зачуди видећи да је Кан­
чил заузет тим послом, и упита га у чему је ствар. Али Канчил продужи свој рад
ћутећи. Тада проговори див улагивачки:

16
 — Молим те, Канчиле, објасни ми зашто то правиш?
Канчил одговори љутито:
— Не сметај ми у раду, диве! Таква питања немају краја! Мада си шумски див,
ипак ништа не видиш и ништа не чујеш! Зар не знаш шта је рекао пророк Сулејман,
владар над свим људима, џиновима, ђаволима, духовима и дивовима, владар свих
животиња и свих живих бића? Рекао је да ће данас бити потоп. Тебе ће, наравно,
однети водена бујица. Пред смрт се можеш почастити рибом последњи пут!
Див проговори нежним гласом:
— Помози ми, Канчиле. Посаветуј ме где да се сакријем.
— То је просто, спреман сам да ти помогнем, само нису узалуд наши преци
говорили да помоћ духови обавезно отплаћују злом. Шумски дивови имају мрач­
ну душу, суровости колико хоћеш, доброту не цене, све руше и ломе на свом путу,
све мрзе, чине подлости свакоме на овом белом свету, најбољег друга остављају у
невољи. Воле да клеветају и оговарају, низашта падају у јарост, туђу имовину про­
глашавају својом, а сами су похлепни. Немају ни стида, ни савести, увек су спремни
да мољакају, а сами не дају ником ништа. Ето какви су шумски дивови. Једном реч­
ју, они су немилосрдне тврдице и увек добро враћају злим. Зато не очекуј да ћу ти
помоћи! Знам да ћеш на моје добро дело узвратити неким злобним испадом.
Див се веома збуни:
— Ја нећу више јести вашу рибу. Слушај, Канчиле, ти си ми пријатељ, је ли тако?
Немој мислити, молим те, да сам ја као и сви остали дивови. Сасвим сам другачији.
А тебе, Канчиле, сматрам за свог рођеног брата. Учинићу све што ти кажеш и никад
те у животу нећу преварити.
— Да ли да ти верујем?
— А зашто да не, Канчиле? Ако хоћеш, ја ћу се заклети, само да би ми поверо­
вао.
— То не води ничему. Ако се ти, чак, и закунеш, ко ће те спречити да ту заклетву
прекршиш? Међутим, ако си ти стварно спреман да следиш моје савете, ради то
што и ја радим!
Див поће истог тренутка да кида кору вару-дрвета на танке траке и да их везује
крајевима. После извесног времена Канчил рече:
— Испада сувише танко уже. Сигурно ће се прекинути ако се завежеш с њим.
Погледај колико си пута већи од мене! Толико пута твоје уже треба да буде дебље
од мога.
Рекавши то, Канчил из све снаге повуче на једну страну, а затим на другу, али
се уже од коре вару-дрвета, којим је био завезан, не прекиде. Усто се наравно, и сам
Канчил трудио да га не прекине.
— Погледај мене! — рече он. — Ето видиш, моје уже је остало цело. А ти си
тако јак, много снажнији од слона! То танко уже не би те издржало.
— Шта ми ти саветујеш, Канчиле?
— Глупа главо, стално нешто питаш, као да не видиш колико сам заузет. Нађи
дебље коренове, направи од њих мало чвршће уже и завежи се тако да би одолео
притиску воде! Узми, на пример, дугачку траку и уплети ,уже троструко, слично
лађарском ужету којим се везују биволи. Зар још ниси схватио?

17
 — Схватио сам, схватио!
— Мораш да исплетеш врло дугачак конопац, много дужи него што је уже за
биволе. Сам промисли колика је дужина потребна! А сада погледај у високо дрво
сенгон, што стоји поред фикуса†!
Кад је див исплео троструко уже од трске испружи га између сенгона и фикуса.
Положио је балван између два дрвета да би било удобније за седење, а изнад њега
завезао омчу. После тога Канчил нареди диву да испроба чврстину конопца. Див
стаде на балван, подиже руку увис и ухвати се за грану фикуса да би се исправио.
Обавивши се затим конопцем, провуче главу у омчу да би се чвршће држао.
— Деде, пробај да повучеш мало јаче док није дошла вода, да видиш неће ли
пући твој конопац? — рече Канчил.
Див се истог тренутка свом снагом обеси о конопац, али он беше довољно
чврст да издржи његову тежину. Див се обрадова и рече:
— Сада се ничега не бојим, Канчиле; конопац ме сигурно држи.
А Канчил одговори:
— Расуђујеш као прави глупак. Па сва твоја снага сто пута је слабија од при­
тиска воде. Пробајде мало, још једанпут — повуци целим телом, само мало јаче!
А затим подигни руке и ноге увис и обеси се, не држећи се ни за шта. Држаће те
само омча око врата. Ти, наравно, нећеш пасти, јер је конопац врло чврст. Ако не
верујеш да је вода много јача од тебе, убедићеш се кад те растргне на комаде.
Див послуша Канчила. Он опусти руке и скочи с балвана. Конопац се нагло
затеже а див се у исти мах немоћно обеси и остаде да виси без покрета: руке и ноге
му се опустише, из отворених уста испаде језик, а очи искочише на чело. Канчил
се одушеви.
— Цркни! — узвикну он диву. — Више нећеш ждерати нашу рибу! А памети
немаш баш богзна колико, далеко био од мене!
Затим Канчил позва своје пријатеље и исприча им да је обесио дива. Видећи да
је то истина, Дивља Свиња, Тигар и Слон се веома зачудише. Како ли је успео, тај
тако мали Канчил да обеси тако великог дива? Сви почеше да се боје Канчила и да
га слушају.
После тога Канчил нареди Слону да подели рибу. Тигар рече:
— Сав улов треба расподелити правично: ко је већи растом, тај добија више, а
ко је мали, томе ће припасти мало.
Све животиње се сложише с Тигром, једино Канчилу не би право. Он узвикну
с негодовањем:
— Ах, ти, Тигре! Главу би ти за то требало разбити! Зашто предлажеш такву
деобу? Стави руку на срце и реци ко је убио дива? Фуј, бестидниче! Чим треба
делити плен, одмах си ту, а да радиш не умеш!
Тигар се обрецну злобно:
— Ево шта, Канчиле, мада си паметан, реци поштено: зар смо мало утрошили
снаге помажући ти? Ко је уловио толику рибу, ниси, ваљда, ти? Све животиње се
слажу са мном само се ти кочопериш и брбљаш више него што треба.

† Фикус — дрво у индонежанским џунглама, достиже велику висину.— Прим. прев.

18
КАНЧИЛ ЗАВАДИО ТИГРА СА МЕДВЕДОМ
Видевши колико је Тигар разјарен, Канчил се веома уплаши али не испољи
страх. Шчепавши сву рибу која је лежала пред њим, он је баци право у чељуст Тигру
и притом узвикну:
— Ево ти твој део! Можеш све прождерати!
После тога Канчил се журно сакри. Тигар осети јак бол: док је бацао рибу, Кан­
чил му је засуо очи песком. Обливен сузама, Пругасти је завијао и урлао од бола.
А када је бол минуо, појури за Канчилом. Мада је трчао из све снаге, Канчил још
не беше успео да побегне довољно далеко, па га замало Тигар не ухвати. Баш тог
тренутка спази огромно дрво са дупљом и помисли: „Е, сада сам спасен”, и истог
часа завуче се у дупљу. Тигар притрча дрвету и рече:
— Предај се, Канчиле! Нема ти више спаса!
— А, то си ти, Тигре! — одговори Канчил смејући се. — Најлепше ти хвала
што си ме допратио довде. А сада одлази док си читав, јер сам се много уморио и
хоћу да одахнем!
Тигар се жестоко наљути због ових Канчилових мангуплука и потсмеха. Он
одлучи да се обрачуна с њим једном заувек. Пође по Медведа, и када га нађе, рече:
— Надам се да ћеш ми помоћи да ухватим Канчила, који се сакрио у дупљу, ено,
оног тамо дрвета Немам намеру да трпим његове дрске испаде.
Медвед пристаде да помогне Тигру, и обе звери пођоше према дрвету у коме се
сакрио Канчил. Искрено говорећи, Канчил није ни помишљао да ће се Тигар обра­
тити Медведу за помоћ. Зато се уплаши видећи да му се приближавају обе звери.
Али он брзо смисли како се треба понашати и провирујући из дупље повика:
— Ах, ти несавесни, лажљиви Тигре! Зашто не испуњаваш своја обећања? По­
зајмио си од мене белог медведа и обећао си да ћеш ми вратити истог таквог, а сада
потураш црног и то још прљавог. Нећу да узмем таквог, губи се што пре!
Чувши Канчилове речи, Медвед помисли да га је Тигар преварио како би рас­
крстио са својим друговима. Шепави се разјари и насрну на Тигра да га убије. Звери
почеше да се туку бесно налећући једна на другу. Обарале су се међусобно, гребале,
уједале, све док нису почеле крварити. Најзад, измучене борбом, издахнуше.
А Канчил је био срећан, пресрећан што се ослободио оба непријатеља

КАНЧИЛ БЕЖИ ПОСРАМЉЕН

Једном, кад се Канчил из задовољства шетао поред обале омање речице, спази
пужа који се праћакао у води. Канчил му приђе и поче да га прекорева:
— Ти само то и знаш, да се преврћеш и играш по плићаку! Цео свој живот би
страћио у игри, сасвим си полудео од играрије. Још играш без музике и нико те не
гледа. Час се мунеш овамо, час онамо, а не мичеш се с места. И онај најсићушнији
мрав окретнији је од тебе. И дан и ноћ вучеш на леђима своју кућу и не растајеш
се од ње ни за тренутак. Живот ти је досадан, тежак и без радости. Па и поред
тога волиш да се показујеш пред свима. Стално играш. Да си леп, имао би чиме

19
 да се поносиш. И веселије би живео. А овако — ко тебе воли? По спољашности
си сав некако ружац. Не може се рећи да си дугачак, јер си грбав. Округао ниси,
јер си налик на црва. Бркови ти штрче као два бамбусова изданка. Рогови су ти
меки и одвратни. Једном речју, немаш ничег лепог на себи. Права си наказа! С које
те год стране неко погледа, нема шта да види. Друге животиње и када су наказне,
ипак се понекад нађе на њима нешто лепо. Ево, на пример, Макака†. Мада је по
спољашности одвратна, ипак има добро срце. Постоје ружне животиње, али су бар
брзе. Ипак се ти не можеш поредити с њима. Од тебе се на белом свету не може
наћи ништа наказније. Пузиш тако полако, јер ти је тешко да вучеш своју кућу. Зар
не би било боље да је оставиш на једном месту? Ко ће је украсти? Никоме није
потребна, свуда је вучеш само због своје глупости! Шта има даље да се прича, јадно
си ти створење!
А Пуж му одговори:
— Зашто си се тако окомио на мене, Канчиле? Чим проговориш, види се да
си много љут. Језик без длака може, јасна ствар, рећи што год хоће. Него, ти си
усто одвише груб и брбљив. Шта те се ја тичем. Ако хоћу — играм, ако хоћу —
носим своју кућу на леђима. Ја у њој живим, то је моја кућа, а не твоја. И ниси је ти
саградио. Мислиш да си ме посрамио? А ја се, ето, не бојим да се утркујем с тобом
иако пузим полако. Престигнеш ли ме, не био више Пуж ако се не обесим.
Чувши да му Пуж предлаже да се утркују, Канчил прсну у смех и помисли: „Гле
ти, гмизавца кога хоће да престигне!”
— У реду, ја прихватам твој позив, Пуже! — рече зверчица. — Само да знаш:
ја трчим брзо као ветар. Ако ме престигнеш, пресећи ћу себи гркљан. Али ако ја
тебе престигнем, а ти се не обесиш, изгазићу те заједно с твојом кућом тако да ће
од тебе остати само каша.
— Волиш да се хвалиш, Канчиле, мељеш све што ти падне на памет. Засад се не
зна како ће се ствар окончати. Још ћемо видети ко ће победити.
— У реду, доста, нема потребе да се брбља тек онако! Стижи! Само од почетка
скупи снагу, иначе ћу те једним скоком оставити тако далеко иза себе да ме више
нећеш видети!
— Ако треба да се трчи одмах, онда се ја с тим не слажем. Желео бих најпре
да се провеселим и поиграм мало — досадило ми је да разговарам с тобом. Ако
си заиста одважан, Канчиле, и не плашиш се одмеравања снаге са мном, дођи овде
прекосутра. Показаћу ти како треба трчати. Само, ја нећу трчати по земљи, већ по
води.
— У реду, доћи ћу прекосутра! Али не помишљај да поступаш као дужник огре­
зао у дугове. Траже му данас новац, он обећава да ће га вратити сутра. Обраћају му
се сутра дан, а он се куне и преклиње да ће дати прекосутра, и тако у бесконачност.
Види се да и ти хоћеш да измунташ. Само пази! Ако мислиш да се шалиш са мном,
ја ћу те просто смождити!
— Ја тако нешто никад не радим, и уопште, пужеви не поступају тако. То ти
сам можда волиш да брбљаш којешта.

† Макака — мали псетолики мајмун, живи у Индији и Индонезији. — Прим. прев.

20
 — У реду, кад сам рекао, значи да ће тако и бити. Прекосутра ћу се вратити
овде, а за то време идем кући.
После тога Пуж сазва све своје пријатеље, исприча им како га је Канчил увре­
дио и понови цео разговор с њим. Пужеви пријатељи почеше да негодују и догово­
рише се како да победе Канчила. Направише план: да се сви распореде у један ред
одмах поред обале и дуж целе реке. Затим се разиђоше на своја места и заронише
у воду. Канчил дође кроз један дан, као што је било договорено, и спази да Пуж
поиграва као и прошли пут. Он га одмах поче грдити:
— Ти играш ли играш? А прекјуче смо се договорили да се утркујемо. Па онда
шта је, хоћемо ли трчати или не? Можда ћеш опет рећи „прекосутра”. Мирише ми
на то, јер си се занео својом игром.
— Причај шта ти је воља ако ти то причињава задовољство, а што се мене ти­
че, свеједно ми је. Данас или сутра. Ја увек испуњавам Своја обећања, никога још
нисам доводио у незгодну ситуацију. А сада — почнимо! Ти трчи први, а ја ћу за
тобом!
— Говориш чудне ствари: да ја трчим први, а ти да ме стижеш! Види се, желиш
да ме превариш кад те оставим далеко позади! Ако ти заиста хоћеш да се такми­
чиш, трчи први и ја ћу те стићи некако без журбе!
— Добро, слажем се. Само ћу најпре заронити да би ми било лакше да трчим.
— Како ти је воља! Спреман сам да уважим паметну молбу. Деде, окрени се, бр­
же! Потрчао не знам како брзо, ипак ћу те престићи кораком, а усто ћу још чешкати
своју брадицу.
Пуж је заронио у воду, а после извесног времена и Канчил полако крете на пут.
Ишао је врло лагано, и лено вукући ноге и вичући с времена на време:
— Хеј, Пуже, где си?
А онај пуж који би се налазио мало напред одговарао би:
— Овде сам.
Уверивши се да Пуж не заостаје за њим, Канчил се зачуди и појури што га ноге
носе. Пошто је претрчао велико растојање и закључио да је Пуж већ одавно зао­
стао, он повика из свег гласа:
— Хеј, Пуже, где си?
А пуж који се налазио испред одговори:
— Ту сам!
Збуњени Канчил заћута, размишљајући каквом то необичном брзином јури
Пуж. Затим рече:
— Кад је тако, онда сам ја, наравно, спреман да признам свој пораз. Само хтео
бих да још једанпут покушам да те престигнем. Заостанем ли опет, онда ћу се на
крају крајева предати.
— Пробај колико хоћеш, Канчиле, — одговори Пуж — четири, пет, шест, ма­
кар десет или двадесет пута, ја пристајем на све! Само, било би занимљиво видети
како ћеш одржати своју реч. Рекао си да ћеш пререзати себи гркљан ако будеш по­
беђен. Но добро, Канчиле, нема смисла да то урадиш, јер имаш само један врат, а

21
на њему стоји глава! Ако ти стварно одржиш своју заклетву, ја ћу изгубити прија­
теља кавгаџију, који никоме не да мира. Сем тога, причали су ми да се много бојиш
смрти. Значи, твоја заклетва је гола, голцата лаж.
Канчил одговори:
— Брбљај, брбљај колико ти душа жели, само причекај, не потсмевај се прерано.
Сада ћемо нас двојица опет потрчати а тада ме више нећеш стићи.
Канчил појури таквом брзином да је са стране изгледало као да тане лети. На­
презао сеиз петних жила и врло тешко дисао. Најзад се заустави и узвикну:
— Пуже, где си?
А далеко напред одговори Пуж:
— Овде сам.
Сада се Канчил потпуно изгуби; он схвати да је Пуж победио. Зверчица поми­
сли: „Ако се настави такмичење, не чека ме ништа добро, — само велика срамота.
Јасно је да не могу престићи тог малоумног Пужа. Боље је да шмугнем у шуму, та­
мо ме неће стићи. Он уме да трчи брзо само у реци, а не по земљи. Изгубићу се, и
ствар је у реду. Он живи у води, а ја на копну. Ако се не будем приближавао води,
никад се више нећемо срести. Пријатељство с таквим створењем не води ничему.
И онако имам много добрих пријатеља. Немам се чега стидети. Та ја га више нећу
видети, сем ако сам не одем к њему. А то нећу да радим — зашто бих ишао мечки
на рупу?”
И Канчил се даде у бекство. Није му било лако да трчи. Стално се трудио да буде
подаље од реке, заобилазио је чак и поточиће и канале напуњене водом бојећи се
сусрета с Пужом. Јурио је страшном брзином, дрхтећи стално, нарочито кад би на
свом путу видео воду, макар малу барицу. Тада је скакао у страну у пуном трку, не
гледајући преда се. Неочекивано се стропошта у стари бунар, који се налазио усред
шуме. На срећу, у једном зиду од бунара била је омања сува пећиница и Канчил
истог тренутка шмугну унутра.

СЛОН СЕ ПЛАШИ ДА ЋЕ СЕ НЕБО СРУШИТИ НА ЗЕМЉУ

У тој пећини плакао је Канчил без престанка дан и ноћ. Било је немогуће да
се искобеља из бунара и плашио се да не умре од глади. Најзад се обрати за помоћ
алаху познатом по свом милосрђу и великодушности и на овом и на оном свету.
— Нека ми свевишњи пошаље помоћ — рече Канчил — да бих се могао извући
из овог бунара! Има много путева који воде спасењу, само кад би алах хтео да ми
помогне! О, алаху, не плаши се смрти твој покорни роб: свима нам је суђено да
умремо у своје време! Али не дозволи да роб твој умре од глади, и то још у старом
бунару!
Канчил је много патио седећи у својој пећиници. У то време Слон је, цркава­
јући од жеђи, тражио извор да се напије. Он спази стари бунар и приђе му у нади
да ће тамо наћи макар мало воде. Угледавши Канчила који седи у пећиници, он се
зачуди и узвикну:
— Шта радиш тамо, Канчиле? Како видим, упао си у бунар и не можеш да иза­
ђеш.

23
 Канчил се брзо досети како треба разговарати са Слоном и грубо одговори:
— Е мој, Слоне-Слонетино, сурла ти је дугачка, ноге дебеле а очице мајушне.
Растом си велики, а не видиш даље од своје сурле! Имаш клемпаве уши, али од
њих је мала вајда. Зар ниси чуо да је пророк Сулејман, владар целог света, објавио
свим животињама да ће се данас срушити небо и пригњечити земљу? Тако ћеш се
ти ускоро претворити у лепињу.
Чувши те речи, Слон се уплаши и упита:
— Могу ли, Канчиле, да се сакријем с тобом.
— Гле, шта би ти хтео! Та је си ли ти при себи? Погледај се само каква си грдо­
сија! Помисли сам, навалићеш се на мене и угушићеш ме! Испашће: ја сам се бојао
стропоштавања неба, а уместо тога, ти си ме пригњечио!
— Иди, молим те, Канчиле! У бунару има места за обојицу. Нећу те пригњечи­
ти. Сем тога, ти се можеш сакрити у зидним удубљењима. Имаш где да се сместиш.
Једном речју, не узбуђуј се, ја те нећу пригњечити.
— Ох, још и тај Слон на моју главу! Боље би било да нађеш себи друго место,
овде ће бити тесно. Не срљај овамо, иначе ме је страх.
Рекавши то, Каичил погледа у небо.
— Види, види, небо се покренуло! Брже тражи где да се склониш да те не згње­
чи!
Подигавши главу, Слон погледа у небо. Он виде како ветар гони облаке и истог
тренутка и скочи у бунар. Канчил се једним скоком нађе на Слоновим леђима и
искочи напоље. Схвативши да му не прети више никаква опасност, он узвикну:
— Е па, Слоне, да си ми здраво! Остани у бунару на вјеки вјеков и чувај га како
треба. Не плаши се да ће те небо пригњечити, јер оно и не помишља да се руши. И
небо се уопште никуда не котрља, већ то просто напросто ветар тера облаке.
Канчил оде, а Слон остаде у бунару у тешком положају. Извући се отуда није
било лако, јер су зидови бунара били врло високи.
 КАНЧИЛ У НЕВОЉИ
КАНЧИЛ ВРЕЂА ВИДРУ
Живела је некада једна видра која је имала сасвим мало младунче. Једном се то
младунче упути у шетњу без оца и мајке. Међутим, Канчил, који је туда протрчао,
случајно га згази.
Препуна мржње, видра узвикну:
— Е па, Канчиле, ово ти никад нећу опростити! Моје младунче је нашло смрт
под твојим копитама! Ти само и знаш да бацаш ћифте и јуриш као плашљиви је­
лен који бежи од ловаца. Како да ти се осветим за смрт младунца? Треба ти грло
прегристи: око за око, живот за живот. Не желим да се помирим с тим. Жалићу се
лично пророку Сулејману, поглавару света! Ма где побегао, он ће те ипак пронаћи!
Пророку Сулејману нећеш умаћи, па да се чак и у змајев реп сакријеш!
— Чекај, чекај, Видро, не жести се! Саслушај ме најпре! Ако ми је суђена ка­
зна, онда ја нећу бежати од ње. Али дозволи ми само да ти објасним како се све то
десило.
— Како се то, онда, десило?
— Ја нисам трчао тако брзо што ми је пало напамет да се мало поиграм или зато
што сам бежао од ловца. Бојао сам се да не упаднем у мреже.
— У какве мреже? Не разумем шта то говориш!
— Па ето тако. Паук стално плете паучину и ја сам се уплашио да не паднем у
његове мреже.
— Је ли то истина?
— Ако испиташ целу ствар, увидећеш да је управо тако.
— Уколико је то стварно тако, онда ти ниси крив већ Паук. И ја ћу се по сваку
цену обрачунати с њим. Све ми је јасно! Причувај мало мог младунца, а ја ћу поћи
да тражим Паука.

ВИДРА ОПТУЖУЈЕ ПАУКА

Видра се упути да тражи Паука. Нашавши га, она насрну на њега с псовком:
— Хеј, ти, ниткове, шта то радиш? Само знаш да предеш своју паучину — не
можеш се зауставити. Чак се и Канчил уплашио да не падне у твоје мреже! Из стра­
ха је појурио да бежи и згазио моје младунче. А све твојом кривицом! Да ниси плео

25
паучину, моје би младунче било живо! И све због тебе! Сада ћу те појести и осве­
тићу се за мог младунца.
— Причекај, Видро, умири се најпре! Саслушај ме пре него што ме поједеш:
испричаћу ти зашто плетем паучину и закључићеш да ли сам крив или не! Нема
потребе падати одмах у ватру!
— Шта хоћеш да ми испричаш?
— Тачно је да ја стално плетем паучину, али не зато да бих ухватио Канчила.
То је, уосталом, и немогуће: моја паучина се протеже испод самих облака, а Канчил
иде доле по земљи. Зар он може да упадне у моје мреже? Наравно не! Чему онда сва
та трка и јурњава? Као што видиш, ти се вараш: Канчил стално јури као суманут
мада га нико не гони. И све то само због тога што је глуп. Ја с тим немам никакве
везе.
— Без обзира што су твоје мреже високо изнад земље, Канчил се ипак уплашио.
Усто, каква вајда од твојих мрежа? Гле, какву је играчку пронашао?
— Како то да нема никакве вајде? Чак врло много! Јастреб сваки час пролеће
испод облака, толико ме љути. Као да се хвалише тиме што зна да лети. Чини му се
да је најјачи. Ето, зато и распростирем мреже. Ако он доспе у њих, ја ћу га појести.
А ти још причаш ту како сам нашао себи играчку и да од моје паучине нема никакве
користи. Ето, сада и сама размисли, нема смисла да се љутиш.
— Ако се добро размисли, онда је то тачно. Ти ниси крив. За све је крив тај
глупи Јастреб! Лети, лети, ко зна зашто, и ето наљутио те. Е па, да си ми здраво! Ја
одох да тражим кривца.

ВИДРА ОПТУЖУЈЕ ЈАСТРЕБА

Видра пође да тражи Јастреба и нашавши га, нападе га погрдним речима:
— Ти се, Јастребе, не понашаш као остале животиње! Једино знаш да летиш
под облаке! Паук се наљутио на тебе и разапео мрежу. Од те паучине се уплашио
Канчил, појурио и згазио моје младунче! Зато ћу сада појести тебе, да бих осветила
њега!
— Причекај, Видро, умири се! Не треба се одмах тако љутити! Увек ћеш имати
времена да ме убијеш, али види прво да ли сам крив. Не летим ја тек онако цело
време. Ствар је у томе, што жаба непрестано крекеће, а то звучи као музика, управо
онда играм у ваздуху.
— Е па, стоји ли тако ствар, онда је крива пре свега Жаба, јер крекеће без пре­
станка. Да си ми здраво. Одох ја Жаби.

ВИДРА МИСЛИ ДА ЈЕ КРИВА ЖАБА

И ево, Видра се упути Жаби. Нађе је и нападе псовком:
— Хеј, Жабо, како се то понашаш! Крекећеш не затварајући наказна уста, као
да те плаћају за то! Твоје крекетање је Јастребу изгледало као музика и почео је да
игра, кружећи по ваздуху; то је наљутило Паука па је разапео мреже; Канчил се

26
страшно уплашио да ће право погодити у те мреже, јурнуо је и згазио моје младун­
че. Испада да си ти за све крива, — да ти ниси крекетала младунче би ми било и
данас живо! Сада ми не преостаје ништа друго, него да те поједем.
— Умири се Видро, није потребно да тако брзо падаш у ватру. Ја крекећем само
зато, што Пуж стално вуче за собом своју кућу и притом поиграва, а не ваља играти
без музике. И ето, ја крекећем.
— Е па, ако је тако, онда је за све крив Пуж. Остај ми здраво Жабо, а ја одох да
тражим Пужа.

ВИДРА СЕ ЉУТИ НА ПУЖА

Видра пође да тражи Пужа и када га нађе злобно га нападе:
— Ех, ти, Пуже, зар је могуће такво понашање? Ниједна животиња не посту­
па као ти. Стално вучеш за собом своју кућу и притом поиграваш. И дању и ноћу
играш непрекидно веселећи се преко сваке мере! Зато и Жаба крекеће да би те раз­
ведрила у игри. И Јастреб кад чује музику Жабе почиње да игра. Паук се љути на
Јастреба и разапиње мреже да би га ухватио. Кад је видео мреже, Канчил се много
уплашио. Јурнуо је да бежи и згазио моје младунче. Ето, испада да си ти кривац за
све. Да ниси носио на леђима своју кућу и поигравао, моје би младунче било живо
и дан-данас. Да бих га осветила, овог часа ћу те прогутати заједно са твојом кућом.
— Умири се, Видро, умири, немој се љутити. Ко се много љути, тај брзо стари.
Слажем се да будем кажњен. Нећу бежати од казне ако сам заиста крив. Али пре
него што почнеш да ме гуташ, потруди се да правично дођеш до истине ко је овде
крив! Ја вучем своју кућу непрестано само зато што се бојим да се не деси пожар.
Свитац се шета и дању и ноћу са ватром, а ја имам само једну кућу. Кад би ти могла
да забраниш Свицу да се шета с ватром, ја не бих, наравно, више вукао кућу на
леђима.
— Ако је тако, ти ниси крив. За све је крив Свитац. Остај ми здраво, одох ја
Свицу!

ВИДРА ОПТУЖУЈЕ СВИЦА

Видра поче да тражи Свица. Нашавши га, обрати му се речима:
— Ево шта, Свиче, такво понашање не иде! Зашто и дању и ноћу шеташ са ва­
тром? Животиње плашиш, а нарочито Пужа. Из страха да ће му се запалити кућа
вуче је свуда за собом и притом још поиграва. Жаба крекеће видећи како Пуж игра
са кућом на леђима. Јастреб почиње да се окреће у ваздуху кад чује музику Жабе.
Паук истог часа разапиње мреже јер се љути гледајући игру Јастреба. Док Канчил
из страха јури и убија моје младунче. Значи, за све си крив ти. Да ниси плашио Пу­
жа шетајући с ватром дању и ноћу, моје младунче би било живо и дан-данас. И зато
ћу те појести, да ти се осветим за лоше понашање!
— Причекај, Видро, најпре ме саслушај, не треба се одмах срдити. Не носим
ја узалуд ову ватру. Не радим то стога што хоћу да се поиграм с ватром. Не желим

27
 никога да плашим, а понајмање Пужа. Ствар је у томе што живим поред реке у
јамици на стрмој обали. Бојим се да вода не потопи јамицу, јер ми Краб и дању и
ноћу поткопава стан.
— Е па, ако је тако, онда је за смрт мог младунца крив Краб. Остај ми здраво,
идем да тражим Краба!

ВИДРА ДОЛАЗИ КРАБУ

Видра се истог тренутка упути да тражи Краба†. Нашавши га, псовком га напа­
де:
— Ех, Крабе, ти свима причињаваш само непријатности. Све време подриваш
речну обалу. А ако се обала одрони и зајази реку, она ће се излити. Бојећи се потопа,
Свитац носи ватру са собом и дању и ноћу. Пуж се плаши да му Свитац не спали
кућу. Зато и вуче свуда са собом свој штит, притом поиграва. Жаба непрекидно
крекеће од радости гледајући како Пуж игра. Јастреб почиње да игра, слушајући
Жабљу музику. Паук разапиње мреже, јер га Јастреб љути. Бојећи се да не упадне
у Паукове мреже, Канчил се дао у бекство и убио моје младунче. И ето, испада да
си за његову смрт крив ти. Да ниси поткопавао обалу, моје младунче би сигурно и
досад било живо. А сада ћу те појести да бих те казнила.
— Не треба се одмах жестити, причекај за часак! Објаснићу ти у чему је ствар.
Ја за све време подривам обалу јер се љутим на Остригу, — она се не понаша ка­
ко треба. Зар постоји још негде нека животиња која стално носи балегу на својој
глави? Љутим се на њу и зато стално поткопавам обалу да би је затрпао земљом.
— Ако је тако, онда ти, наравно, ниси крив. Уколико, пак, лажно окривљујеш
Остригу, онда ми нећеш умаћи освете. Ја сада одох да тражим Остригу. Здраво!

ОСТРИГА КАЖЕ ДА ЈЕ ЗА СВЕ КРИВ КРАБ

Видра се упути да тражи Остригу. Нашавши је, она је поче грубо грдити. Затим
јој исприча све по реду.
Острига одговори:
— Слушај, Видро, не треба да говориш тако! Ти се потпуно неосновано љутиш
на мене. Види се, верујеш свакој Крабовој речи. А он то говори само зато што ме
у души потајно мрзи. Ето, ти хоћеш да ме убијеш, а ја то никако нисам заслужила.
Ја стварно носим балегу на глави. Али то је моја сопствена балега а не туђе! Зашто
се Краб љути? Нисам га молила да ми он помогне да носим. Ма колико да ми је
тешко, носим је сама. Никад нисам изазивала Краба. Никад му ништа нисам тра­
жила у зајам. Зашто се онда на мене љути? Ако хоћеш, можеш се пожалити и самом
пророку Сулејману, али ја ту нисам ништа крива. Размисли добро о томе и не на­
падај насумце оне који нису ништа скривили! Пронађи ко је од нас крив — ја или
Краб, и уби кривца.

† Краб — врста џиновских ракова — Прим. прев.

28
 Видра се замисли над Остригиним речима и сагласи се да она заиста није крива.
Али, правичности ради, закључи да је потребно поново разговарати с Крабом.
И ево, Видра крете да тражи Краба. Нашавши га, она му рече:
— Зашто си ти тако киван на Остригу? Па, она ти није учинила ништа рђаво
и никад те није молила било за какву помоћ. Балега, коју носи са собом, је њена
сопствена. Шта се то тебе тиче? Она те никад није молила да јој помогнеш, никад
није захтевала да ти то носиш уместо ње. Деде, одговарај на моја питања, објасни
зашто је Острига крива!
Видра је неколико пута узастопце постављала Крабу питања. Али он је само
ћутао и проливао сузе. Најзад се она разјарила, бацила се на Краба, зграбила га
својим оштрим зубима и појела. Причају да се и до данашњег дана видре хране
крабовима.
После тога, Видра се врати Канчилу који је чувао мртво младунче. Рекла је да
се већ помирила са смрћу видрића и да је задовољна што се осветила Крабу, који је
за све био крив.
Тиме се завршава бајка о Видри и Канчилу.
 ЗАШТО ТИГРОВИ ЈЕДУ МАЈМУНЕ

БИВО ДРУГУЈЕ С ТИГРОМ

Биво је много патио због суше. Сунце је спржило сву траву и није имао шта да
једе. Све животиње су га вређале и угњетавале: јадник је толико омршавео да је од
њега остала само кожа и кости. Одлучио је да замоли Тигра за помоћ, рачунајући
да га једино он може спасти. И ево, пође он да тражи Тигра. Када га срете, рече:
— Здраво, Тигре, пријатељу мој. Ако имаш и мало сажаљења и ако си спреман
да испуниш моју молбу, помози ми! Веома бих желео да добијем комадић земље
обрастао травом и да се поново угојим и оснажим. Поверавам ти своју судбину,
ради са мном штогод хоћеш, у свему ћу ти се покоравати.
То је било у оно време када Тигрови још нису били крволочни, — они тада
нису јели ни људе ни животиње. Хранили су се само мувама и зрикавцима, а увече су
глодали своје буве. Зато се Тигар јако збуни када чу речи свог пријатеља и одговори:
— Не тугуј, Биволе, нећу дозволити да те вређају. Пронађи месташце са много
траве, а ја ћу увек бити уз тебе. Тада ће те, наравно, све животиње поштовати и
бојаће те се. Нико се неће усудити да те увреди, јер се сви они боје мене.
Отада су Биво и Тигар били заједно не растајући се ни на тренутак. Тигар је јео
муве и зрикавце, а Биво штрпкао травицу. Заситивши се, Биво је помагао Тигру да
лови зрикавце — он их је притискивао папком, а Тигар јео.
Живели су сложно и лепо. Биво се поново угојио. Вратила му се ранија снага.
Врат му се раширио и све животиње почеше да га се прибојавају.
Једанпут Тигар на кратко време остави Бивола. Истог тренутка Тигру приско­
чи Мајмун и рече:
— Како видим, ти си, Тигре, веома глуп што се дружиш са Биволом. Па ти си
дивља звер и све шумске животиње те се боје. Може се отворено рећи да си ти у
шуми цар. Зашто једеш само муве и зрикавце — инсекте од којих нема никакве
вајде? Увече глоцкаш само буве. А од њих се нећеш најести. Сам наносиш штету
свом здрављу! Зар не би било боље да изабереш другу храну, која ти више одговара?
На пример, бивоље месо. Поједеш Бивола, месо му је мекано, само се топи у устима,
а нарочито му је укусан задњи део врата! Угојићеш се и накупићеш снагу.
Тигар је дуго размишљао о Мајмуновим речима и закључио да му је он дао ко­
ристан савет. Зато рече:

30
 — У праву си, Мајмуне, немам зашто да будем пријатељ с Биволом. Усто, он
ми је, умирући од глади и преклињући ме за помоћ, обећао, да ће ми за комадић
земље обрасле травом дати свој живот чим одебља. Ја то и чекам да он испуни своје
обећање и нећу да га потсећам и узнемиравам.
— Ако сте се тако договорили, онда нема потребе да разговараш више. Прео­
стаје ти само да навалиш на њега, и ствар је у реду!
— Да, то је тачно, али ако ја кидишем на њега с неба па у ребра, без икакве
опомене, испашће да сам поступио вероломно. Боље је да лепим, то јест отворено
затражим његов живот. Ако се узјогуни, ја ћу му показати! Нападне ли ме, докусу­
рићу га на лицу места. Бивола се не плашим и увек сам спреман да одмерим снагу
с њим.
— Ма шта се премишљаш, зграби га и тачка! Ја то не говорим зато што сам
киван на Бивола, већ просто што те волим. Е па, да си ми здраво, ја одох!
— Велико ти хвала, Мајмуне, за савет — рече Тигар; и разиђоше се на разне
стране.
Тигар из тих стопа пође Биволу. У то време Биво је лежао у влажном јарку и
преживао. Видевши да му се приближава Тигар страшна, неуобичајена изгледа, он
се уплаши. Није схватао о чему се ради, али одмах начуљи уши. А Тигар, не кријући
љутњу, рече:
— Ево шта, Биволе, ти се већ одавно вучеш за мном и живиш као бубрег у лоју!
Свежу траву пасеш до миле воље и сада, када си се толико најео, ја хоћу да испуниш
своје обећање. Ми смо се договорили: чим се ти поправиш, твоја душа и тело при­
падају мени. Ја стално чекам, чекам, а теби ни на крај памети да је време да испуниш
своје обећање! Сада, пак, хтео ти или не, ја ћу те појести.
Чувши да Тигар захтева његов живот, Биво се много уплаши. Оборивши главу
и истуривши напред рогове, он чекаше напад. Избуљивши закрвављене очи, одго­
вори:
— Нема шта, дивна молба! Чак и да сам изнурен, не бих дозволио да ме поједу,
па макар то стајало крвавог боја! А сада, пун снаге, — ја те се већ поодавно не бојим.
Тачно, обећао сам да ће ти припасти мој живот, али уопште није било говора да ме
ти поједеш. Ја сам ти рекао да ћу ти увек бити веран. Твоји пријатељи би били и моји
пријатељи, а твоји непријатељи — моји непријатељи. Ако би ти запретила каква
опасност ја бих био спреман да те браним по цену живота. Једном речју, обећао
сам да ти будем веран пријатељ, а никако плен! Хоћеш ли да видиш колико сам јак!
Истог часа зари Биво из све снаге своје рогове у онижи брежуљчић тако да се
земља разлете на све стране. А затим поче да обара главом дрвеће са разгранатим
крошњама и она падаху као покошена. Видевши како се Биво разјарио, Тигар се
уплаши да се овај случајно не баци на њега и стругну главом без обзира.
Биволу је било веома тешко што се завадио с Тигром. Није се плашио ни Ти­
грове снаге ни окретности, већ се бојао да ће га грабљивац напасти с леђа, мучки.
Зато се упути Канчилу да би га замолио за помоћ.

31
 БИВО И КАНЧИЛ
Дуго је лутао Биво по шумском честару, ишао пољима и ливадама и најзад се
срео с Канчилом. Пошто му је испричао све од почетка до краја, Биво додаде:
— Наљутивши се, показао сам Тигру шта сам све способан да учиним. Тако сам
изрио роговима брежуљак да су грудве земље летеле на све стране! Ишчупао сам из
корена и поломио све дрвеће унаоколо, нека зна Тигар да се не бојим двобоја с њим!
Нек види како имам чврсту кожу и јаке кости! Тигар се уплашио и клиснуо. После
тога прошла ме љутња. Једино ми је остала зебња у срцу што имам сада непријате­
ља — дивљу звер, која не напада отворено. Чак и да није он дивља звер, ипак би
било тешко. Незгодно је кад се непријатељ не одлучује да отворено напада. Мада
је вешт, ипак ће налетети слеђа! Ето, због тога немам мира, сваког дана морам да
мислим на то не престајући да бринем ни за тренутак. Чупкам траву и за све време
се осврћем око себе; Много се плашим да не скочи на мене слеђа. Врло ми је тешко,
Канчиле, и, ево, дошао сам к теби. Ниси се узалуд прославио својом досетљивошћу
и лукавством. Помози ми, иначе ће ме уништити мој непријатељ Тигар.
— Биволе, пријатељу мој, говориш истину: у старо време стварно сам био лу­
кав. Али више нисам онај исти. После оног случаја кад ме је Пуж престигао п ја
се стровалио у јаму, моју снагу као да је разјела рђа. А у глави — ни једне мисли,
па макар је преврнуо тумбе! Усто се и Тигар спријатељио с Мајмуном, а то није за
шалу, јер га он слуша у свему. Пријатељи су од јуче и већ је успео да га наговори да
те упропасти. Само ти ипак не клони духом! Све ће се добро свршити ако ме бу­
деш слушао. Замоли Лана за помоћ! Он има оштра копита као челични бријач; где
удари, ту трава не расте.
— Је л’ то истина, Канчиле, да се не вараш?
— Наравно, истина, зар бих те ја обмањивао! Само не одуговлачи ту ствар.
— Добро. Даће бог да твојом помоћи останем жив и здрав! А сад идем да тра­
жим Лана.

БИВО МОЛИ ЛАНА ЗА ПОМОЋ

Биво се упути да тражи Лана† и, нашавши га, исприча му све од почетка до краја.
А затим рече:
— По савету лукавог Канчила дођох да те замолим за помоћ. Помози ми у не­
вољи, избави ме од прогањања мог непријатеља Тигра, јер непрестано, и дању и но­
ћу, мислим на њега. Ти ћеш сигурно изићи на крај с мојим непријатељем — уздам
се у твоју снагу и у твоја оштра копита.
— Иди молим те, Биволе! Лукави Канчил се вара. Од других звери још којекако
бих се одбранио својим копитама, али да се хватам у коштац с Тигром, који има
оштре канџе и очњаке, нисам у стању. Како ја могу с њим да изиђем на крај?! Ако је
до окретности, ту смо ти и ја приближно исти. А хушкати мене на Тигра, то је исто

† Лан — врста јелена — Прим. прев.

32
што и приморавати мало дете да обори на леђа одраслог човека. Ево ти мој добар
савет: замоли Јелена за помоћ. Ја мислим њему није тешко да савлада Тигра — он
има дугачак врат, а рогови су му разгранати. Боцне једанпут и одмах пробурази
Тигра! Није му потребно да то учини двапут!
— Е па, ако је тако, онда ћу поћи до Јелена. Остај ми здраво!
— Да си ми здраво, Биволе, желим ти успеха!

ЈЕЛЕН СЕ НЕ УСУЂУЈЕ ДА ИСТУПИ ПРОТИВ ТИГРА

Биво се упути да тражи Јелена и пошто га нађе, исприча му целу ствар. А затим
рече:
— Лан каже да једино ти можеш да ме заштитиш од мог непријатеља, јер имаш
велике разгранате рогове, јаке и оштре као копља.
Јелен одговори:
— Јако ми је жао, али Лан нема уопште право. У ствари, од рогова, за које он
сматра да су неко добро оружје, нема велике вајде, а тешко их је вући! Они су по­
требни само као украс на глави! Испада да моја глава служи роговима као ослонац,
исто тако као што разгранатом палмовом лишћу служи њено стабло. Врат ми је од­
више кратак и није снажан. Непријатељ ће моћи да га сломи једним ударцем. Доста
ми је само да видим Тигра и већ сам ни жив ни мртав. Од страха се сав накостре­
шим. А ако ме нахушкаш на Тигра, онда за мене нема милости. Он ће просто напро­
сто да ме савлада и прождере до последње мрвице! Једини ко може да ти помогне
јесте Бик. Великог је раста, снаге колико хоћеш, а рогови су му велики и оштри —
утерују страх у кости свим животињама. Иди ти, благо мени, до њега и тамо тражи
помоћ!
— Велико ти хвала, Јелене. Остај ми здраво, а ја одох до Бика!

БИК ДАЈЕ САВЕТ БИВОЛУ

Биво се упути да тражи Бика и пошто га нађе, исприча му све од почетка до
краја. Затим рече:
— Дошао сам до тебе, по савету Јелена, да бих ти поверио своју судбину. Твоја је
ствар како ћеш уништити мог непријатеља Тигра. У сваком случају, ти ћеш га лако
савладати.
Бик одговори:
— Јелен тачно каже — ја се не бојим да ступим у двобој с Тигром. Храбар сам
колико и он. Још више, ја ћу сигурно изићи на крај с њим ако он нападне спреда.
Али, ако се он послужи подлошћу, рецимо, испочетка се изгуби, а после се баци на
мене слеђа или ми се ћутећи прикраде и зарије ми канџе у задњи део врата — онда
већ не бих успео да га савладам! Ја се плашим управо од чега и ти. Бојим се напада
слеђа. Али, ако он има храбрости да се бори лице у лице, ја сам увек спреман да се
ухватим у коштац с њим. А сад послушај мој савет. Отиди Носорогу. Можда ће он
бити у стању да ти помогне. Носорог је скоро неповредив: кожа му је сва наборана,

33
 не можеш је пробити никаквим оружјем. Чак и очњаци Тигра не претстављају за
њега ништа страшно! Ни метак је не може пробити. Рог му је тачно на средини
њушке. То је то његово оружје што улива страх свим зверима. Увек иде насилнички,
све брише и гази на свом путу!
— Дакле, ти мислиш да је најбоље да одем до њега?
— Да, најбоље ће бити да то учиниш. Дај боже да ти моји савети буду од кори­
сти!

БИВО И НОСОРОГ
Упутио се Биво да тражи Носорога. Нађе га и њему исприча шта га је снашло.
А затим рече:
— Бик ме је посаветовао да се обратим теби за помоћ. Ја те молим да уништиш
мог непријатеља Тигра. Верујем у твоју снагу и неповредивост, све шумске живо­
тиње те се боје.
Носорог одговори:
— Све је то тачно, ја се не плашим одмеравања снаге с Тигром. Погледај само
како имам дебелу кожу и јаке кости! Премда је Тигар крволочан, ја га се не пла­
шим, само ако би напао отворено. Али он се не усуђује да поштено ступа у борбу.
Избегава хватања у коштац. Крије се у жбуњу, а затим напада слеђа. Тело му је ела­
стично, лако скаче с једног места на друго. Ако ми својим оштрим канџама ископа
очи, ја нећу стићи ни да га убодем. Ја могу да трчим само у једном правцу, не умем
да кривудам, нити да скрећем тамо амо. Ако се баци на мене, шта да радим? Ко ће
се одлучити да ми помогне и ступи у окршај с тигром? Јасно је да ћу бити побеђен,
јер се он служи подлим средствима! Него, постоји једна паметна зверчица — Кен­
тус. Он је познат по духовитости и досетљивости, умеће да ти помогне! Ја мислим
да ће он учинити све што треба.
— Значи, треба да одем до Кентуса, а на твоју помоћ да не рачунам.
— Да, боље је да кренеш до њега, послушај мој савет!

КЕНТУС ОДБИЈА ДА ПОМОГНЕ БИВОЛУ

Биво се упутио да тражи Кентуса† и нашавши га, исприча и њему све, па онда
рече:
— Драги пријатељу, Кентусе, помози ми да уништим мог непријатеља Тигра
— ја се у свему уздам у тебе. Мада се ти не истичеш снагом, ја ипак верујем у твој
разум и твоју умешност. Ти знаш одакле треба започети ствар.
Кентус одговори:
— То је тачно, у целој шуми нема животиње, па била она велика или мала, које
бих се ја бојао. А мене се сви прибојавају: мада сам омањег раста, ипак сам у стању
да једним погледом нагнам у бекство кога хоћеш. Али кад се ради о Тигру, и сам

† Кентус — патуљасти биво, канчилових размера. —Прим. прев.

34
се силно бојим. Нисам у стању да га преварим зато што он у прстима има сва моја
лукавства. Рећи ћу ти искрено: довољно ми је да се сретнем с Тигром па да ме истог
тренутка сва моја храброст напусти. Снага нестаје без трага и гласа, а длака ми се
накостреши. Тигар је за мене исто што и смрт! Чини ми се да бих умро на лицу
места ако истог момента не бих ухватио маглу! Но ти се не жалости! Боље отиди до
шугавог Јарета и затражи од њега помоћ. Оно ће се, наравно, сажалити над тобом,
јер има добро срце и воли да помаже животињама које су у невољи. Послушај ме и
нећеш после зажалити!
Биво заћута претресајући у мислима Кентусове речи. Он никако није могао
схватити да ће га од крволочне звери моћи заштити мало и пругаво Јаре. Јаре нема
ни снаге, ни храбрости, ни рогова, ни очњака!
Биво рече:
— Каква је корист од твог савета, Кентусе? Зар је могуће нахушкати Јаре на
Тигра, који има оштре очњаке и канџе? Па он ће с Јаретом свршити као од шале!
— Не, Биволе, грешиш! Не заборави да понекад мало кормило може изменити
правац великог брода. Тако и Јаре; иако је шугаво, памет му је бистра. Оно неће
дозволити да му се учини нажао. Послушај ти мој савет!

ЈАРЕ СЕ ОДЛУЧУЈЕ ДА СТУПИ У ОКРШАЈ С ТИГРОМ

Биво се упутио да тражи шугаво Јаре, нађе га и исприча му све од почетка до
краја. После тога рече:
— Пријатељу мој, ти имаш добро срце, све животиње волиш и увек си спреман
да помогнеш пријатељу у невољи. Хоћу да те замолим за помоћ. Спаси ме! Помози
ми да савладам подлог и лукавог непријатеља — Тигра. Потпуно се уздам у тебе.
Учини са мојим непријатељем онако како ти мислиш да треба! А ја ћу те у свему
слушати.
— У реду, помоћи ћу ти. А ти се не бој! Научићу Тигра памети. Ма где ја кренуо,
ти ме прати и мирно паси травицу. А кад се појави Тигар, ја ћу се ухватити у коштац
с њим.

ВИДЕВШИ ЈАРЕ, ТИГАР ПРЕПЛАШЕНО БЕЖИ

После тога Јаре рече Биволу да пређе на другу пашу — недалеко од планта­
же банана. Лишће на бананама било је већ спржено, остала су једино стабла, међу
којима је било подоста трулих. Унаоколо је расна густа сочна трава. Биво се јако
обрадова и навали на свежу травицу. Пошто се прејео, леже у један усамљен угао и
поче да прежива. Јаре га је чувало не удаљујући се ни за корак.
У то време Тигар, пробијајући се кроз густ честар, срете Мајмуна, који га упита:
— Зашто се кријеш по жбуњу, ниси се ваљда од Бивола уплашио? Имаш оштре
зубе и страшне очњаке, имаш тако огромне канџе! Можеш га растргнути на кома­
де! Како те није стид да се Бивола плашиш! Ко ће поверовати у твоју окретност и

35
 неповредљивост ако се ти, — цар шумских звери — понашаш као највећа кукави­
ца.
Тигар одговори:
— Ма, ја се уопште не плашим Бивола! Зашто да се хватам у коштац с њим и
узалуд проливам своју крв, боље је да га нападнем с леђа док он прежива или кад
заспи пуног трбуха. Тада неће моћи да се одупре. А засад ћу одахнути!
— Сад ти већ неће поћи за руком да нападнеш Бивола слеђа, јер је склопио
пријатељство с Јаретом. Оно га стално чува. Пази само, Биво ће сам кидисати на
тебе и распориће ти роговима трбух Треба најпре свршити с Јаретом. Ако се бу­
де држало изазивачки, као да те тобоже позива да заподенеш битку, не плаши се!
Преломи му кичму и одгризи главу!
— Говориш ли истину, Мајмуне?
— А зашто бих те лагао? И тако је све јасно, иди и увери се!
Тигар се сместа упути да тражи Јаре да би га растргао. Мајмун се успентра на
дрво да издалека посматра Тигра.
По свему судећи, Јарету је било познато да је Мајмун нахушкао на њега Тигра.
Још грабљивац није успео да се појави кад се шугаво Јаре окоми на њега речима:
— Аха, најзад си и сам дошао! Значи, више немам потребе да те тражим. Већ
поодавно хоћу да одмерим снагу с тобом, Тигре. Спреман сам да се тучем како год
хоћеш, макар и неколико дана узастопце. А сада погледај како сам јак.
Јаре удари главом у труло стабло бананиног дрвета, а задњом ногом тресну
оближње стабло. Оба дрвета се срушише на земљу. Тигар се јако уплаши видевши
такву снагу и сакри се у густо жбуње. Он помисли да га је Мајмун преварио. Ни на
крај памети му није било да су стабла које је Јаре пообарао сасвим иструлела дрвета
банане.
Мајмун истог тренутка стиже Тигра и рече:
— Стани, Тигре, зашто бежиш? Од чега си се уплашио? Одмах ћу ти објаснити
шта је по среди. Насамарили су те! Ти, чак, и не схваташ да је Јаре оборило угље­
нисана и иструлела бананина стабла! А мислио си да је то право дрвеће! И ја бих
могао да оборим труло стабло банане.
Тигар се заустави и упита Мајмуна:
— Је ли истина да су то била иструлела а не права стабла?
— Ја те још никад нисам преварио. Ако ми не верујеш, сам иди па види!
Тада се Тигар окрете натраг. За то време Јаре приђе обали рибњака, па видевши
да се Тигар поново приближава, узвикну:
— Шта је, Тигре, зажелео си смрт! Опет те донео ђаво? Зар не знаш да сам
малочас појео Тигра? Остала је једино глава и бацио сам је у рибњак. Ено, нагледај
се и науживај!
Тигар завири у рибњак и виде Тигрову главу. Док је Тигар разгледао рибњак,
Јаре је преживало лембајунг† и сва су му уста била црвена од његовог сока, као да
су у крви. Затим се оно устреми на Тигра. Овај помисли да Јаре хоће да га растргне
као и оног тигра који је бачен у рибњак. Тигар наже у бекство што га ноге носе и

† Лембајунг — тропски плод отворено црвене боје — Прим. прев.

36
сакри се у шуму. Мајмун се наљути видевши да се Тигар тако кукавички понаша, те
појури за њим вичући:
— Причекај, Тигре, причекај! Како си само глуп. Све време Јаре ти соли памет!
Зар ти ништа не схваташ? Знаш ли шта си видео у рибњаку? Ти мислиш да је то
глава другог тигра, а то није ништа друго до одраз твоје сопствене главе! Јарету су
била црвена уста зато што је жвакало лембајунг, а ти си мислио да је то крв! Разуми
једном заувек да Јаре не може да Те поједе, већ обратно, ти мораш њега појести, јер
је он за тебе укусан комадић, веруј ми!
— Можда си у праву, али ја бих хтео најпре да размислим мало.
Ево шта је мислио Тигар: „Довољно је само једанпут видети како Јаре жели да
ме прождере и одмах постаје јасно да оно располаже са довољно смелости да ме
нападне. Али зар му се збиља свиђа тигрово месо?”
За то време Мајмун настави:
— Шта ту има да се мисли? Ти си, очигледно, врло глуп! На тебе само закевћу
— и већ се тресеш! Е па лепо. Кад се толико плашиш, поћи ћу с тобом, узјахаћу
те и, да не бих пао, везаћу што јаче могу наше репове у чвор. Успут ћу те стално
саветовати.
Тигар се опет окрете налево круг. На леђима му је седео Мајмун, а репови су
им били чврсто везани. Јаре је знало да ће се Тигар вратити; није Мајмун узалуд за
све време подбадао Пругастог. Чим спази Мајмуна како се приближава јашући на
Тигру, Јаре узвикну злобно:
— Хеј, Мајмуне, што си довео данас само једног Тигра? Ти мораш да доводиш
сваког дана по два! Деде, дај га брже овамо. Распорићу му трбух и појешћу срце!
Јаре потрча у сусрет Тигру.
Кад чу да Јаре хоће да га распори, Тигар се смртно преплаши. Не осећајући
ноге испод себе, он наже да бежи огромним скоковима и сакри се у густо жбуње.
Вукао је за собом Мајмуна који је пао с његових леђа и сваки час ударао о стабла
дрвећа док му се у тело забадало оштро трње. Пребијен и израњављен, Мајмун је
јаукао тужним гласом, али Тигар га је и даље вукао по земљи не обраћајући пажњу
на то запомагање. На крају крајева од Мајмуна не преостаде ништа друго до парче
репа, које се клатило на Тигровом репу. Од тог доба у Пругастом се родила потајна
мржња према свим мајмунима, јер је сматрао да је преварен. И дан-данас, увек кад
сретне мајмуна, скаче на њега и поједе га до последње мрвице.
Причају још да цар свих мајмуна сваког дана приноси на жртву Тигру по два са­
брата. Кад то не би радио, мајмунима уопште не би било живота. Тигар их стално
лови или ћутећи чека испод дрвећа на коме мајмуни живе. И не одлази док не до­
бије одређену жртву. Зато је цар мајмуна и увео обичај да мајмуни сваки дан бацају
коцку, — на кога падне коцка, предају га Тигру да га поједе.
Такође причају да мајмуне сви презиру због њиховог подлог понашања. Кад би
се лепо владали, уживали би и поштовање и уважење.
А Биво и Јаре остали су пријатељи све досад. Ето то је цела бајка о Биволу и
Тигру, који су били присни пријатељи, а постали заклети непријатељи. Све је у ала­
ховој руци.

37
 НЕЗАХВАЛНОСТ

КАНЧИЛ МОЛИ БИКА ДА ПОМОГНЕ КРОКОДИЛУ, КОГА

ЈЕ ПРИГЊЕЧИЛО ДРВО
Баш на самој обали широке реке расло је дрво џави-џави, склоно паду. Његове
гране наднеле су се тако ниско над реком да су у време киша додиривале воду. У
самом подножју стабла био је велики отвор, налик на пећину. Коренови дрвета
спуштали су се у реку и многе од њих подлокала је вода. Стабло се једва држало
на преосталом корењу, било је страшно и погледати. Људи се нису усуђивали да
прилазе том дрвету. Само су се животиње за време великих врућина одмарале тамо
на песку, који је нанела вода за време поплава. Кад је Крокодил излазио на обалу,
обично се смештао између коренова дрвета. Једном, кад се излила река, Крокодил
се завукао под дрво и заспао, загњуривши главу у песак. Кад је вода опала, наставио
је да хрче, не знајући да се река поново вратила у своје корито.
Неочекивано је почео да дува јак ветар, дрво џави-џави се заљуљало и срушило,
притиснувши Крокодила. Он се са страхом пробуди и напрежући сву снагу покуша
да се извуче испод дрвета. Али стабло је било тако тешко да се никако није могао
извући. Застењао је од бола и почео да зове у помоћ.
Баш тог тренутка наиђе Канчил. Намеравао је да се, по свом обичају, најпре
окупа у реци, а затим огреје на сунцу. Зверчица се изненађено трже видевши обо­
рено дрво џави-џави и испод њега Крокодила, који је молио за помоћ.
Тада Крокодил проговори нежним гласом:
— Драги мој, Канчиле! Ти си увек спреман да помогнеш ближњег, имаш пле­
мениту душу и добро срце. Дошао си у прави час да ме спасеш смрти. Сажали се
на мене и помози ми да се извучем испод дрвета џави-џави. Неће ти бити тешко да
обориш то стабло с мојих леђа, — ти можеш да позовеш у помоћ било коју живо­
тињу! Ниједна се неће оглушити о твој позив, све ће се радовати да учине оно што
ти наредиш!
Канчил одговори:
— Причекај, стрпи се! Најпре ме саслушај! Говориш ми тако нежно само зато
што си доспео у невољу и што ти прети опасност. Али у души си остао ипак зли­
ковац. Хвалећи ме, ти поступаш потпуно исто као просјак који засипа похвалама
богаташа за његову дарежљивост. Он ласка, па било шта било — само да искука

38
нешто. Тако и ти, хоћеш ласкавим речима да ме наговориш да ти помогнем. Само,
ја знам твоју подлу природу. Ти никад ниси захвалан за добро које ти се учини.
— Немој тако, Канчиле! Нисам ни помислио да ти ласкам. Па ти си, заиста,
ретко окретан и паметан. Ко није чуо за твоју великодушност, ко не зна како волиш
да чиниш добро и како ти је туђе свако зло!
— Твоје слатке речи ме само љуте, и ја ти све мање верујем! Не допада ми се тако
претерано ласкање! Ја добро знам да је наша дужност помоћи ономе ко је допао
невоље. Зато и теби треба да се помогне. Али имај у виду да ти никако не помажем
зато што си ми напричао пријатне ствари. Све животиње треба да помажу једна
другу, нарочито у невољи. Само зато се можеш надати мојој помоћи! А сад умукни,
доста си ме хвалио!
Канчил се одмах упути у шуму да доведе помоћ. Тамо срете Бика и рече му:
— Имам једну молбу пријатељу Бику! Помози Крокодилу, — на обали реке
пригњечило га дрво џави-џави, само што није липсао!
Бик одговори:
— Испунити твоју молбу исто је што и самом себи намаћи омчу па врат. Знаш
ли ону пословицу: „Од готовине правити вересију”. Зашто помагати Крокодилу?
Нека цркне! И онако нећеш дочекати никакво добро од њега! Сви пате због њего­
ве суровости, лаже преко сваке мере, — једном речју, с које год га стране погледаш
— сама подлост. Помагати њему исто је што и помагати злочинцу; истина, ми не­
ћемо учинити злочин, тим пре нећемо учинити ништа добро, а злочинац увек за
добро враћа злом, такав је по природи. Како каже пословица: „Ја теби мед, а ти
мени отров”. Зар није тако?
— Нема ту шта, то је све тачно. Злочинца не треба узимати за пријатеља. Али не
заборави да је наша дужност да помажемо ближњег не очекујући никакву награду.
А нарочито чинимо доброчинство онда кад прискочимо у помоћ свом непријатељу
који је у невољи. Помажемо ли само пријатеља, нећемо никога задивити, ту, пре
свега, нема неког доброчинства. Зато ме послушај, Бику, пођимо и учинимо све
што је потребно, нека то буде чак и опасно по наш живот. Ја сам први спреман да
умрем ако је потребно да се помогне ближњем. А бићу још радоснији да помогнем
непријатељу.
Канчил и Бик кретоше на пут. Бику беше врућина и он се окупа у реци. После
тога приђоше Крокодилу. Он проговори једва дишући:
— Канчиле, пријатељу мој, помози ми што пре! Реци свом другу Бику да рого­
вима подигне дрво џави-џави и ослободи ме!
Канчил одговори:
— Он ће и учинити тако, али ти се најпре закуни да нећеш вратити зло за добро
ако ти Бик помогне.
Крокодил узвикну:
— Сувишно је да говориш такве речи, Канчиле. Ко је још видео да се зло враћа
за добро? Зар сам ја способан за тако нешто? Не намеравам да обмањујем Бика.
Тако нешто ни сањао нисам. Гром ме убио на овом месту ако лажем!
Тада Канчил рече Бику:
— Хајде, пријатељу, подигни то дрво!

39
 Бик одговори:
— Нисам у стању да подигнем тако велико стабло, јер се оно још увек држи
корењем за земљу.
Каичил са свих страна обиђе дрво и замисли се. Ускоро он нађе решење.
— Досетио сам се како ћемо најлакше подићи дрво. Треба само ископати коре­
ње из земље и дрво ће се само сручити у воду, — ништа га више неће држати. Хајде,
Бику, ухвати одоздо то корење роговима! Видећеш како ће се дрво скотрљати.
Бик помисли: „Има Канчил право”. И не штедећи снагу, лати се посла. Очи
му закрвавише и он поче, узимајући залет, роговима копати земљу, која је летела
на све стране. Корење прште и дрво џави-џави свом снагом бућну у воду са таквим
заглушним треском да се рибе у реци смртно преплашише. Доњи део дрвета полете
увис и Крокодил уздахну с олакшањем — више га није притискивало тешко стабло,
био је спасен смрти.

БИК ОДНОСИ КРОКОДИЛА У РЕКУ

Тада Крокодил рече:
— Слушај, Бику, много бих желео да нас двојица постанемо пријатељи. Немој
мислити да сам гори од Канчила! Ја ти дугујем много. Како да ти се одужим све
то? Да није било тебе, дрво џави-џави направило би од мене лепињу. У најбољем
случају, умро бих од глади. Ах, пријатељу мој, много сам малаксао. Молим те однеси
ме у реку, јер немам више снаге да се крећем!
Свима је познато да Крокодил и кад је врло болестан чим доспе у воду, живахне
и добије снагу.
Чувши Крокодилове нежне речи, Бик одлучи да му испуни молбу. Крокодил
му се попе на леђа и он га донесе до саме воде. Тада се Канчил узруја — веома се
уплаши за Бика. Скочивши на велики камен, зверчица пажљиво поче да прати шта
Крокодил ради.
— Молим те, Бику, довуци ме мало ближе до средине реке. Кад си се већ при­
хватио да помогнеш, онда помози до краја! — рече Крокодил.
Крокодил је у души већ погазио заклетву и смислио обрачун с Биком.
Бик проговори:
— Ја сам већ и сада довољно зашао у воду, а на то нисам навикао.
Крокодил одговори:
— Замолио сам те да пођеш мало напред, нема потребе да подижеш буку.
Он је већ био спреман да заметне кавгу.
Бик рече:
— Добро, испунићу твоју молбу… Ево, сада сам до гуше у води. Тешко ми је,
силази, — много сам се уморио раскопавајући роговима земљу. А није ни лако вући
те на леђима. Силази, хоћу што пре да се вратим на обалу!
Крокодил одговори:
— Хоћеш на обалу? Иди, иди, ја те не држим! Само остави овде задњи део свог
врата, веома ми се допао! Судећи по изгледу, мастан је и укусан, а ја сам гладан —

40
 цела два дана нисам ништа јео. Ваљда знаш и сам! Кад си ме већ пожалио, пожали
ме до краја. Ако ми не даш задњи део врата, нећу сићи са твојих леђа. А почнеш ли
да галамиш, држ’ се добро — докусурићу те на лицу места!
Чувши ове Крокодилове речи, Бик се смртно уплаши. Шта је могло да се ради?
Извући се из реке није тако проста ствар, а пружати отпор — немогуће. „Нећу се
спасти несреће — помисли Бик — појешће ме Крокодил”.
Он проговори плачним гласом:
— Ах, Крокодиле, сети се колико сам ти добро учинио! Ко је ако не ја с толиком
снагом ишчупао дрво џави-џави? Шта би с тобом било да ти нисам уклонио стабло
с леђа? Зар си збиља заборавио све то? А ти сад хоћеш да ми поједеш задњи део
врата. Зар могу да се одвојим од њега? Па то је исто што и растати се са животом!
Као да тобоже не знаш да ја имам само један задњи део врата. Ако га оглођеш, пови
неће израсти. То само гуштеру израста откинути реп. А ја ћу због тога умрети.
— Задњи део врата или живот — свеједно. Мораћеш се растати и с једним и с
другим.
— Ако је тако, ти идеш против свих правила и обичаја. Ја сам те спасао смрти,
а ти хоћеш да ме убијеш. Од Адамових времена па до данашњег дана није се десио
такав случај да се за добро враћало зло.
— Колико ја знам, ствар уопште не стоји тако, него управо обратно. Ко чини
добро, ништа га добро не чека — увек ће му бити враћено зло. Тако је то још од
давнина.

ШТА МИСЛИ О ТОМЕ ЛИМАС†

Бик се сасвим растужио: он с Крокодилом разговара лепим, а као одговор слу­
ша саме грубости. Ускоро Бик спази Лимаса, кога је матица носила полако низ реку
и обрати му се речима:
— Чуј, Лимасе, заустави се за тренутак! Молим те, реши мој и Крокодилов
спор. Зар је то истина да треба вратити зло ономе ко чини добро?
И Бик исприча Лимасу о свему што се догодило.
Лимас одговори:
— Не могу да решим ваш спор. Боље је да вам испричам о самом себи. Кад
сам постао Лимас, човек ме је заволео, прао и чистио, на рукама носио. Затим ме
је напунио куваном рибом и чувао у својој кући заклањајући ме брижљиво крпом.
За време свечаног ручка у кући сеоског кмета, поставили су ме на најистакнутије
место. Када је то што је чувано у мени — рибу и пиринач — цела породица појела
до последње мрвице, човек ме је бацио на улицу и још ћушнуо ногом. Пао сам у
реку, запливао низ матицу и нашао се овде. Пресудите сами!
Крокодил узвикну:
— Е па, Бику, доста је било брбљања! Дај овамо задњи део врата! Иначе, ако
хоћеш, могу те и сасвим заклати, да се почастим твојим срцем!

† Лимас — фишек од палмовог лишћа — Прим. прев.

41
КОТАРИЧИНА ПРИЧА ВЕСЕЛИ КРОКОДИЛА
Бик рече:
— Причекај мало, ено матицом плива Котарица. Питаћемо је шта она мисли!
Хеј, Котарице, причекај за тренутак. Пресуди мој и Крокодилов спор. Зар се може
за добро платити зло?
Тада Бик исприча све по реду.
Котарица одговори:
— Ја нисам позвана да пресудим ваш спор. Боље је да испричам о себи. Кад
сам постала Котарица, један човек ме је продао другом за велике паре. Мој нови
газда ме је савесно пазио и волео. Сваки пут, после кувања пиринча у мени, он ме
је брижљиво испирао. А када сам била чиста, вешао ме на мотку или стављао па
полицу. Ето, тако сам живела у човековој кући. Међутим, кад сам се сломила, бацио
ме је у реку. Сада сам овде. Пресудите сами!
Крокодил рече:
— Шта има ту још да се расправља, Бику? Па ја сам говорио да за добро треба
платити злом.

БИКА ЖАЛОСТИ ПРИЧА ПОЦЕПАНЕ АСУРЕ

Бик рече:
— Стрпи се још мало, Крокодиле! Ено плива Поцепана Асура. Питаћу је шта
опа мисли о овоме. Хеј, Асуро, стани за тренутак. Молим те реши мој и Крокоди­
лов спор. Зар се заиста мисли да добро треба платити злим.
Тада Бик исприча све.
Асура одговори:
— Нисам у стању да пресудим ваш спор, боље је да испричам своју судбину.
Кад сам постала Асура, одмах ме је купио један човек. Дао је велике паре ономе
ко ме је исплео од трске. Мој газда ме је волео и увек држао на својој постељи.
Прао ме је кад би по мени нападало макар и мало прљавштина. Чим би ме само
мало киша наквасила, простирао ме на сунце да се сушим. Тако сам живела. А кад
сам се поцепала, престали су да обраћају пажњу на мене. Из куће су ме избацили у
двориште. Кокошке су ме газиле и прљале, али ме више нико није прао. Постепено
сам почела да се тањим и бацили су ме у помијару. Тамо је било мокро, прљаво и
врло топло. А за време јаке непогоде, водене бујице су ме спрале и доспела сам у
реку. Тако сам се обрела овде. Ето, размислите и сами о мојој судбини.
Крокодил рече:
— Шта има да се мисли више, Бику? Где ти још хоћеш да тражиш правду?

КАНЧИЛ СЕ ДОГОВАРА СА ЛАНОМ

Канчил се јако наљути чим сазнаде да је Крокодил преварио Бика који га је
пренео у реку. Из свега тога могло се видети да је подли Крокодил смислио да про­
ждере Бика ни кривог ни дужног. Канчил се одмах упути у шуму да замоли Лана

42
за помоћ. Кад је дошао до њега, овај је лежао и одмарао се. Спазивши Канчила, он
рече:
— Куда ти тако журиш? Могло би се помислити да те јуре дивље звери или
ловци!
Канчил одговори:
— Кад би ме јуриле дивље звери или ловци, ја бих се лако извукао. Једноставно
бих се сакрио у тршчано шипражје, тамо ме нико не би нашао. Него ја дођох до
тебе због једне врло важне ствари. Морамо заједно да промислимо како ћемо и
шта ћемо. Бик је био врло неопрезан и сада Крокодил хоће да га поједе. Баш му је
требало да одвлачи Крокодила у реку!
Лан одговори:
— Много ме чуди да је Бик пристао да однесе Крокодила у реку. Па Крокодил
је познат по својој незахвалности. За паметног би то била лекција, а за будалу, како
год окренеш, мала вајда.
Канчил рече:
— Не грди Бика што је помогао Крокодилу. Лично сам га замолио да то ура­
ди кад је Крокодила притисло дрво џави-џави, само што није издахнуо. И ето ти
захвалности за помоћ.
Тада Канчил исприча све што се догодило.
Лан прозбори:
— Заиста, Крокодил има подлу душу, понаша се ниско, а доброту не цени! Не­
го, је ли Бик још увек у реци?
— Да, он је још увек тамо. А Крокодил му седи на леђима. Још може бити да се
Бик после мог одласка удавио.
Лан одговори:
— Хајдемо, покажи ми где се све то дешава.
Само не прилази близу реци. Држи се подаље да се Крокодил не сети да смо се
договорили!

ЛАН ПРИСТАЈЕ ДА РЕШИ СПОР

Лан полако шеташе обалом, као да тобож не зна да су у реци Бик и Крокодил.
Ускоро га викну Бик:
— Чуј, Лане, стани за тренутак! Реши мој и Крокодилов спор. Реци, ко је од
нас у праву?
Лан се направи да је уплашен, а затим, погледавши у Бика, узвикну:
— А, па то си ти! Ти с Крокодилом играш труле кобиле! Шта ти имаш с њим?
Шта си одједанпут почео да тражиш правду?
Бик одговори:
— Учинио сам услугу Крокодилу и нисам мислио на награду. Само сам желео
да ме не превари.
Тада он исприча како се све то десило.
Лан поче да даје Бику разне знаке да би овај изнео Крокодила на обалу. Он је
сматрао да Бику неће бити тешко да савлада Крокодила, — ту ће му добро доћи

43
оштри рогови! Али Бик никако није могао да схвати шта хоће Лан. Он помисли:
„Без обзира на то што га упозоравам, све је узалуд — види се да му је помрачен
разум”. Затим рече:
— Причекај! Да бих решио ваш спор, морам најпре добро да упознам како се
одиграла цела ствар. За то су сама објашњења недовољна. Изиђите из воде и нека
Крокодил легне на своје раније место. Чим то уради, моћи ћу да решим ваш спор.
И тада ће Крокодил појести задњи део Биковог врата, као што је и предвиђено по
свим правилима.
Бик тог момента изађе на обалу извукавши на својим леђима Крокодила. Овај
беше врло весео — није ни схватио да га је Лан надмудрио и мислио је да ће се он
сложити с њим, као што су се сложили Лимас, Котарица и Поцепана Асура.
Лан, међутим, рече:
— Слушај, Бику, не спуштај Крокодила поред саме обале, пего га однеси на
старо место.
Они дођоше на раније место и Крокодил сиђе са Бикових леђа.
— Крокодиле, — упита Лан — је си ли ти лежао на леђима кад те је пригњечило
дрво џави-џави?
— Испочетка не леђима, а затим сам се преврнуо и легао на трбух, као сада.
— Бику, — рече Лан — ископај опет роговима земљу и заспи Крокодила. Нека
све буде исто као што је било у самом почетку!
Бик се попе на брежуљак и поче да копа роговима земљу. Лан се, такође, попе
на узвишење и стаде поред Бика. Затим он упита:
— Је л’ тако било, Крокодиле?
Крокодил рече:
— Тако! Ко је од нас двојице, по твом мишљењу, у праву?
Лан се само насмеја.
— То је подло с твоје стране! — викну Крокодил злобно. — Ти си ме преварио!
Одмах да си рекао Бику да ме однесе натраг у реку!
Лан одговори:
— Ево, Бик је ту! Реци му сам да те однесе. Кад ти се већ хоће да се почастиш
његовим масним вратом, онда лично замоли. Ако пристане, једи, наздравље ти би­
ло!
Крокодил повика:
— Ти си, Лане, сасвим полудео! Дођидер овамо, главу ћу ти одгристи!
Лан одговори:
— Одгришћеш је ако то буде воља Алаха. А овог тренутка, ја не само што нећу
да умрем него нећу ни да старим!
Тада Лан позва Канчила, који се крио у близини. Кад он дође, Лан рече њему
и Бику:
— А сада, хајдемо одавде! Немамо о чему више да разговарамо с овим чудови­
шним Крокодилом.
Сви троје кретоше на пут. Ишли су у гушчјем покрету — последњи је ишао
Бик штитећи од опасности пријатеље, а напред — Канчил, који је показивао пут.

44
 Видевши да животиње одлазе, Крокодил се попе на брежуљак и јурну да стигне
Бика. Бик се одмах окрете и сав разјарен, испречи се Крокодилу. Очи му закрвави­
ше. Савивши главу, он поче да тресе својим огромним оштрим роговима. Био је
врло страшан. У налету из пуног трка, чупао је корење дрвећа које је стајало поред
пута. Затим повика:
— Хајде, насрни, Крокодилу, ако имаш храбрости! Дај да се потучемо на жи­
вот и смрт, уколико си заиста спреман да издржиш крвав бој. Ако нигде на другом
месту, а оно бар на тврдој земљи те сене бојим.
Крокодил се баш добро уплаши, видевши разјареног Бика и одмах зарони у
реку.
А Бик, Канчил и Лан упутише се натраг у шуму. Постали су пријатељи за цео
живот и увек одлазили у госте један другоме.

КАНЧИЛ ПОМАЖЕ ШЉУКАМА

Живели једном мужјак и женка Шљуке. Много су се волели и своје гнездо са­
вили насред поља. Мислили су да ће ту бити најмање опасно: мада се људи крећу по
пољу, дотле не долазе. Женка је снела три јајета и срећно извела младе. И мужјак и
женка много су се радовали. Хранили су добро своју децу да би што пре порасла,
ојачала и добила крила.
За то време, сељак коме је припадало то поље спреми се да коси пиринач, јер је
било време жетве.
Зато он рече жени:
— Слушај, женице, пиринач је већ стигао и добро би било да се покоси сутра.
Ако остане још недељу дана, иструлеће.
Чувши сељакове речи, мужјак се дубоко ожалости и погну ниско главу. Он је
замишљао како ће људи скупљајући летину уништити његове младе. Женка заплака
и рече своме мужу:
— О жалости, жалости! Ево шта, мужићу: сутра, кад сељак приђе нашем гнезду
да убије младунце, ја их нећу оставити. Своју децу ћу заклонити крилима и умрећу
заједно с њима под човековим ногама.
Мужјак је јако туговао гледајући како његова женка горко плаче. Очајавао је
због тога што се женка спрема да умре заједно са троје младих. Помиловавши жену,
он рече:
— Престани, драга, немој плакати! Зар не знаш да ми је у срцу исто тако те­
шко као и теби? Ако си одлучила да штитиш нашу децу, онда ни ја нећу остати по
страни — ја ћу их такође штитити с тобом. Али пре него што се на нас сручи несре­
ћа, треба се постарати и наћи неки излаз. Ја ћу поћи да потражим помоћ, — имао
сам прилике да чујем како лукави Канчил врло радо помаже свима онима који су у
невољи. Покушаћу да поразговарам с њим, можда ће нам помоћи.
И мужјак полете да тражи Канчила. Ускоро га спази. Канчил је, испружен, ле­
жао испод фикуса и преживао са задовољством. Трже се кад виде мужјака како кру­
жи баш изнад његове главе. Обративши му се рече:

45
 — Уопште нисам мислио да ћеш долетети овамо и то још у ово доба! Шта ти
се догодило? Хајде, седи на ову грану ближе мени и причај!
Мужјак одговори са жалосним уздахом:
— Ах, драги Канчиле, долетео сам с тужним вестима.
— Па шта је то с тобом? Слободно летиш куда хоћеш, а хране имаш довољно!
— То је све тачно, али међу живим бићима нема таквих која би била поштеђена
невоље, којима не би претила смрт.
— А каква је тебе несрећа спопала? Испричај ми, можда ћу моћи да ти помог­
нем.
Тада мужјак поче да прича Канчилу о својим мукама:
— Жена ми је снела три јајета, а затим се латила да их изведе. Најзад се из јаја
излегло троје младих. То је било скоро, и моја деца још не знају да лете. Сада се они
тек покривају перјем, мада су већ постала јака и дебељушкаста. Када их хранимо,
протежу се и гурају једно другога. Са задовољством набављам јело за њих. На свету
нема веће радости него хранити своју децу. Никад раније нисам имао порода, а сада
мојој срећи прети трагичан крај — чуо сам да се људи спремају да сутра косе пири­
нач. Ах, пријатељу мој, Канчиле, ти имаш добро срце! Помози ми у овој несрећи!
Однеси моју децу са поља, јер су ми кљун и канџе преслаби да то сам учиним.
— Како ти ја могу помоћи да превучеш гнездо? Па ја имам само ноге, а не и руке
као људи. Мени је то исто тако тешко као и теби. Ако узмем твоје гнездо у зубе и
при том мало промашим, могу случајно да захватим зубима твоје младе и они ће
настрадати. Испашће да ја против своје воље убијам твоју децу. Краће речено, не
могу ти помоћи.
— Зар ти збиља није жао моје деце, којима прети смрт? Штитићемо их само ја
и њихова мајка. Па ти си помогао Бику и учинио толико добрих дела! Шта вреди
сва твоја доброта ако одбијеш да помогнеш живом бићу, које те толико моли?
— Ја никад не одбијам помоћ несрећном ако је то само у границама моје моћи.
Али, ова ствар није лака, јер се треба ухватити у коштац са човеком. Још и ја могу
да настрадам! Размисли сам: ако ти погинеш, то није тако страшно, — умрећеш
заједно са женом и децом. А обраћајући се мени за помоћ, ти само и на мене навла­
чиш несрећу… Него, пошто треба надмудрити ту глупу жену, ја ћу гледати да дођем
сутра, можда ћу успети да је одвратим од жетве! А ти сада иди кући и храни боље
своју децу. Целе недеље ћу сметати сељацима да скупљају пиринач, а за то време
твоја ће деца научити да лете.
— Е па добро, хвала ти! Кренућу сада кући и у свему ћу те слушати. А сутра те
очекујем с нестрпљењем.
— У реду, свакако ћу доћи.
Сутрадан, рано изјутра, дођоше сељанке да жању пиринач. Мужјак и женка са­
мо што нису полудели од страха. Седели су у гнезду и, раширивши крила, заклања­
ли своје младе. Већ су помишљали да је њиховој деци дошао крај.
Ускоро се појави Канчил и истрча на саму средину поља. Кад су се сељанке спре­
мале да жању, он протрча право испод ногу једне од њих. Та завика:
— Канчил! Канчил!

46
 Она се баци да га ухвати, али, наравно, не успе. Тада покуша да га поклопи џа­
ком. Међутим, Канчил пројури испод самог џака. Жена се ужурба и поче да виче
вапијућим гласом. Притрчаше јој друге жене у помоћ и, уместо да жању, почеше
као луде да јуре за Канчилом. Али не успеше ни да га дотакну, толико се он вешто
извијао. Послеподне Канчил отрча у шуму. Сељанке пођоше кући, јер је за жетву
било већ сувише касно. Сељакова жена рече мужу:
— Данас од жетве није било ништа, омео нас је дивљи Канчил.
Следећег дана изађе жена поново у поље да би са својим пријатељицама скупи­
ла летину пиринча.
Само што су се спремиле да жању — Канчил опет поче да трчи!
Тада мужјак рече својој жени:
— Јуче је долазио овамо Канчил, све жене су помагале сељаковој супрузи да га
ухвати, али узалуд! Затим су га гађале српом. Оне мисле да га је срп закачио, јер је
Канчил почео да храмље. Ни на крај памети им није да се он претвара!
Тога дана све жене су опет као полуделе хватале Канчила, али он је тако спретно
измицао да им није успело да га ухвате. Читав и не повређен умакао је Канчил увече
у шуму. Сељанке нису ни помишљале да косе, јер је било већ исувише касно. Тако
је Канчил радио из дана у дан — целе недеље. Свако јутро јуриле су жене зверчицу
и заборављале на свој рад.
За то време шључице су научиле да се дижу у ваздух, а отац и мајка су им пока­
зивали како треба летети да би се склонили подаље од тог поља. Канчил је престао
са долажењем и тада је најзад почела жетва. Шљуке су срећно измакле опасности
захваљујући његовој помоћи.
Шљука рече својој жени:
— Хајдемо до нашег пријатеља, лукавог Канчила, и да му се захвалимо на по­
моћи. Мада му не можемо вратити истом мером, ипак треба да га посетимо да би
знао колико смо му захвални. Узгред ћемо га упознати с нашом децом, јер их он
још ниједанпут није видео.
Жена и деца се веома обрадоваше тим речима и женка рече:
— Одмах ћемо полетети сви к њему. То је прво што морамо да урадимо.
И сви петоро полетоше да траже Канчила.
Канчил се у то време одмарао на високом брежуљку, недалеко од велике реке.
Брежуљак је био са свих страна опкољен дубоком јаругом. Кад би нападале кише,
река се изливала и вода је запљускивала узвишење на коме се уздизало разгранато
берингин-дрво; крајичци његових грана скоро да су додиривали земљу. Под дрве­
том је било увек врло чисто, као да је пометено метлом, — сваког дана односио је
ветар опало лишће у јаругу.
Канчил је много волео тамо да проводи време. А мужјак је знао да Канчил често
дрема на брежуљку преживајући свој оброк. Зато су птице полетеле право на то
место. Канчил се одмах пробуди и рече:
— Здраво, Шљуко, пријатељу мој. Нема потребе да кружиш по ваздуху и тро­
шиш узалуд снагу. Седи на грану изнад моје главе!
Мужјак седе на грану и одговори:
— Велико ти хвала на добрим речима. Дај боже да увек будеш здрав и срећан.

48
 Канчил рече:
— Цела твоја породица долетела је овамо, какве сте новости донели, добре или
рђаве? Уосталом, како видим, ваш изглед је задовољавајући.
Мужјак одговори:
— Ниси се преварио, Канчиле, све је тако како ти кажеш. Долетео сам овамо са
женом и децом само зато да би ти видео колико смо ти захвални. Помогао си нам да
се спасемо од непријатеља. Притекао си нам у помоћ не жалећи снаге и не знајући
за страх, а ја са својом децом и женом избегли смо страшну опасност. Спасли смо
се само захваљујући теби, паметни и добри Канчиле! Чиме ћемо ти се одужити, ми
слабашне птичице? Једино тиме што ћемо ти увек бити верне. И дању и ноћу моли
ћемо се за твоје здравље! Нека продужи алах твој живот, нека ти пошаље радост и
срећу!
— Много вам захваљујем на оданости, — одговори Канчил. — Мада сте мали
растом и нејаки, не заборавите да се у животу свашта догађа. Понекад се дешава да
мала животиња помаже велику. Све се може десити по вољи алаха. Ко зна кад ће
ми устребати ваша помоћ! А у томе што сам вас спасао од сељака нема неке велике
заслуге. Ако је алах већ хтео да спасе ваше животе, он би и без мене нашао пут да
вас избави од опасности. Зато не треба да говорите да сам вам ја помогао, — све
зависи од воље алаха.
А сада, желим да вас посаветујем. Сви ми који живимо на белом свету мора­
мо увек тежити добру. Не наносите никад никоме зла. Не причињавајте никоме
несрећу. Кад чинимо добро дело, осећамо нагодност на души, као човек који је ис­
платио своје дугове, — он не осећа више ни стид ни страх. Кад чинимо то што је
потребно, осећамо исту пријатност коју и болесник после узимања лека. О ономе
ко је добар и после смрти се говори добро. Сасвим другачије стоји ствар са они­
ма који имају пакосно срце. Они увек понеког мрзе, увређени су, не знају шта је
то миран сан, увек су у страху — као да су опкољени непријатељима. Зар се могу
упоређивати такви са онима који испуњавају завете свевишњег! И душа им је чиста
и немају сујетних тежњи. Они пре свега мисле како да угоде алаху и учине добро
ближњем. Зато и уживају добар глас. Сви који знају, који су чули за њих, с пошто­
вањем се односе према њима. Зато ће и говорити о њима добро, чак и после њихове
смрти.
— Велика ти хвала, Канчиле, на твојим речима. Од свег срца ћу поступати она­
ко како ти саветујеш. Нека алах услиши моје молбе, и пошаље ми повише снаге да
бих могао притећи у помоћ животињама које се нађу у невољи. На свету нема ничег
немогућег, све је у власти алаха.
— Радује ме што имаш тако добре намере. На ономе свету те чека блажени жи­
вот.
— Нека се остваре твоје молитве, Канчиле. А сада ми дозволи да те са женом и
децом напустим, јер смо већ одавно овде.
— Све најлепше, Шљуко. Молићу се да увек будеш здрав да ти у породици све
буде срећно!
Шљуке се подигоше у ваздух и нестадоше у облацима.

49
 Оставши, међутим, сам, Канчил поново прилеже испод дрвета и задрема хла­
ђен ветрићем. После извесног времена, он је већ спавао дубоким сном.

КАКО ЈЕ СТО ПЕДЕСЕТ КРОКОДИЛА ХТЕЛО ДА ПОЈЕДЕ

КАНЧИЛА
Киша је лила без престанка, као да су са неба пљуснули водопади. Река се из­
лила и намах потопила јаругу. Около брежуљка створили су се страшни вртлози.
Вода је надолазила све више и њено хучање је потсећало на урлик урагана. Река
је набујала од кише. Ускоро је вода у јарузи, која је опкољавала брежуљак, допрла
до места где је спавао Канчил. Пробудивши се и спазивши како се разлила река,
зверчица се јако уплашила. Шта је могла да ради? Није имало где да се скочи, јер
је јаруга била под водом. Да се успентра уз дрво, она такође није могла. Преоста­
ла Јој је само нада да ће вода брзо опасти и да неће стићи да је однесе. Канчил се
није усуђивао да заплива, јер се бојао да не доспе у чељуст крокодила. Док је он са
страхом размишљао како би такав сусрет био опасан, изнад воде су се неочекивано
појавиле главе крокодилске. Најближе је била глава Крокодила — његовог старог
непријатеља, кога у своје време замало није пригњечило дрво џави-џави.
— Аха! — узвикну Крокодил. — Најзад смо се срели, Канчиле! Куда ћеш са­
да? Деде, брзо долази овамо! Где ћеш се сакрити? Да ли би волео да се сакријеш
у моме трбуху? Хајде, пробај да побегнеш! Овога пута се нећеш извући! Сада ћу
одмах свршити с тобом и твојим месом угостићу своје пријатеље. Оглодаћемо те
до последње кошчице, — веома сам љут на тебе што си ме преварио! Хтео сам да се
почастим биковим вратом — али нисам успео због твоје препредености. Шта ти је
требало да зовеш тог неваљалог Лана да се меша у ствари које се тичу само мене и
Бика. Хајде, мичи се, појешћу тебе уместо биковог врата. Мора бити да ти је месо
врло укусно — масно и меко. Можда је корисно, као неки лек.
Канчил је већ помислио да неће моћи да умакне смрти. Па ипак није губио наду
у помоћ свевишњег. Поверио је своју судбину алаху и почео да га моли за спас. А
затим је, обративши се Крокодилу, рекао:
— Ко ти је открио тајну? Одакле си сазнао да се од мене може направити лек?
Ту вас се скупило тако много и сви би сте хтели да поједете мене једног! А то ни­
мало нема смисла, јер ја сам сувише мали. Ја вас нећу заситити. Али, ако желите да
од мене направите лек, онда је то друга ствар. У том случају, можете ме јести сви
заједно, уколико вас није мање него што је потребно.
— Нас је овде осамдесет — одговорио је Крокодил.
— Ако ме поједе само осамдесет крокодила, онда ће сигурно све њих заболети
стомак. Ујутро ћете се разболети, а увече поумирати. Можете ме одмах растргнути
на комаде и појести ако не верујете. Али ако ме поједе сто педесет крокодила, онда
ће лек бити од користи и сви ћете бити здрави и дуго живети.
— Говориш ли ти истину, Канчиле?
— Па то је исто тако као кад човек попије више него што му треба. Сувише
много вина штети. Човек се опија, губи стид, а понекад и умре претеравши у пићу.

50
У сваком случају, пијаница неће дуго живети. Друга је ствар кад човек пије помало,
— од тога само постане јачи! Међутим, моје месо је кудикамо отровније од било
ког вина: ко поједе више него што треба, сигурно је да неће дуго проживети.
Један од крокодила рече:
— Увек тако бива пред смрт сви сувише много брбљају. Појешћу те сад одмах,
макар ме и не заситио један једини Канчил.
Канчил му одмах приђе и рече:
— Изволи, растргни ме на комаде! Дајем вам добар савет, а ви ме не слушате.
Сасвим ми је свеједно колико ће ме крокодила појести, један или много! Још хоћу
да ми звери буду захвалне после смрти и да моје добро име постане славно у целом
свету. Уосталом, ако се мало боље размислите, не морате ни послушати мој савет.
Међутим, ако ме прождере осамдесет крокодила, сви ће полипсати. Ала ће се ра­
довати мирне животиње, које прибављају себи храну на речној обали, — више им
нико пеће сметати! Штета што сам се избрбљао, само сада већ не могу да повучем
реч. Ех, мој брбљиви језик створио ми неприлику! Зашто сам открио ту тајну!
Стари Крокодил одговори:
— Сад видим да говориш истину. Та нека, наредићу педесеторици крокодила
да позову овамо још седамдесет, да би нас било укупно сто педесет. Тридесет кро­
кодила остаће поред тебе да чувају стражу док ће се остали разићи на све стране.
Ускоро ће се сви скупити овде.
Педесет крокодила се разиђе на све стране: неки су изишли на обалу, неки су
заронили у воду. Сви се вратише врло брзо, а с њима још седамдесет. Сада их је
већ било сто педесет. Јаруга је врвела од крокодила, и сви су страшно разјапљивали
чељусти. Крокодил који је био у непријатељству са Канчилом рече:
— А сада, шта још хоћеш, Канчиле? Већ нас се скупило овде сто педесет.
— Ако вас заиста има ни мање ни више него сто педесет, онда ме можете поје­
сти. Него, да ли је ту тачно сто педесет?
— Само што сам пребројао, ни мање ни више у длаку тачно сто педесет.
— Е, то је ваша срећа ако си правилно избројао. Али ако си погрешио, то се
може свршити рђаво по све вас.
— Па онда би било боље да ти сам још једанпут пребројиш да не би било гре­
шке.
— Ја се уздам у вас! Ако овде стварно има, ни више ни мање, сто педесет кро­
кодила, онда изволите, разтргајте ме на комаде!
— Не, не, бојим се, боље нас ти сам преброј.
— Ако заиста то хоћете, онда сам ја спреман. Али се распоредите тако да вас
добро видим. Само не подижите из воде главу, већ лезите један поред другог, при­
пијте се међусобно боковима — од берингин-дрвета све до оне тамо обале.
— Добро, не брини се, сада ћу свима наредити и разместићемо се, како ти ка­
жеш.
Ускоро затим крокодили легоше у један ред истуривши из воде главе, леђа и
репове.
— Брзо, брзо и гледај да не погрешиш — рекао је Крокодил.
Канчил одговори:

51
 — Дозволи ми да прелазим преко твојих пријатеља, само нека не схвате то као
неучтивост.
Крокодил узврати:
— Ништа, ништа, то служи ствари.
Канчил је почео да броји крокодиле скачући по њиховим леђима.
— Један, два, три, четири, десет, двадесет, педесет, деведесет, сто, сто двадесет,…
сто педесет!
Ту он скочи на обалу и појури што га ноге носе.
Крокодил повика:
— Причекај за тренутак, Канчиле, хоћу нешто да те питам!
Канчил одговори:
— Шта хоћеш да ме питаш?
— Па у вези с тим што си говорио!
— Хоћеш да се почастиш мојим месом? Само се понадај! Уместо мога меса мо­
жеш успут да скупиш мој измет и с њим да погостиш своје пријатеље. Ако буде
мало, ја ћу још да додам. Подла Крокодилчино, враћај се онамо одакле си дошао!
Желим и теби и твојим пријатељима да вам ловци просвирају главе! А сада ћу да
полетим из све снаге.
Испевши се на омањи брежуљак обрастао трском, Каичил се заустави да одах­
не. Одједанпут се трска покрену као од ветра и Канчил спази да му се приближава
Крокодил. Он одскочи као да га је нешто ујело:
— Шугави Крокодиле, сине глупавог крокодила, унуче крокодила Ниткова,
праунуче подлог крокодила, потомче гнусних крокодила! Гле шта си смислио —
да мучки нападаш! Добро је што сам на време приметио иначе бих се, у зао час,
претворио у крокодилски измет!
Истог тренутка Канчил је појурио без предаха и трчао тако до самог језера.
Мучила га је жеђ и он застаде да се напије воде. Није доспео ни да се сагне до воде
кад спази тамо нешто дугуљасто, налик на плетену корпу. Канчил се мало уплаши,
али се не збуни. Обративши се загонетном предмету, рече управо супротно ономе
што је у ствари мислио:
— Чуј ме, Дугуљасти, ако си ти крокодилска глава, онда се не мичи, а ако си
комад дрвета, онда допливај до мене.
Уствари, то је био Крокодил. Кад чу Канчилове речи, он се истог часа покрете
да би се помислило да је парче дрвета.
Чим је Канчил видео да се дугуљасти предмет помакао и приближио њему, он
се поново баци из петних жила у бекство и најзад доспе у дубину шумског честара.
— Е баш је глуп Крокодил, не разуме кад се тера шега с њим! — рекао је Кан­
чил. — Зато се и помакао, само да би ја помислио да је он комад дрвета. Ако је он
стварно тако приглуп, онда неће моћи никад да ме насамари. Зато могу да терам
шегу с њим кад год ми се прохте. Он је заиста створење без мозга.
Канчила је обузео тежак умор. Зауставио се под великим дрветом, где је било
тихо и где нису допирали сунчеви зраци. Под тим дрветом обично су се скривале

53
 разне животиње бежећи испред грабљивих звери, или заморене у току дана тра­
жењем хране. Ту су се оне одмарале и преживале. Ту је легао и Канчил да би се
повратио — јер није имао више кога да се боји.

ЖИВОТИЊЕ ЖЕЛЕ КАНЧИЛУ ДОБРО ЗДРАВЉЕ

Све животиње и птице брзо су сазнале да Канчил није сасвим здрав. Пријатељи
те зверчице одлучили су да је обиђу и сазнају како се осећа. Ко све није дошао:
Вивера†, Орангутан, Лан, Кентус, Мравојед, Јелен, Куна, Веверица, Биво, Видра,
Бик, Галеб, Јастреб, Детлић, Сврака, Миш, Сова, Жути Кос, Голуб, Грлица, Соко,
Шљука, Ластавица, Буљина, Врана, Совуљага.
Вивера рече:
— Здраво да си, Канчиле, пријатељу мој! Дошла сам овамо са твојим пријате­
љима, са свим животињама и птицама да те обиђем! Како си са здрављем? Трчао си,
душа ти је била у носу, као да си се спасавао од потере. Шта се то десило? Испричај
нам све.
Канчил одговори:
— Значи, ти си дошла овамо са свим пријатељима да ме обиђеш и сазнаш шта
се догодило? Ја мислим да у свом животу нисам учинио ништа рђаво. Кад год сам
могао, трудио сам се да избавим оне који су били у невољи. Ту недавно помогао
сам Бику кога је хтео да поједе Крокодил. Уз моју помоћ пошло му је за руком да
се ишчупа готово из саме Крокодилове чељусти. Хајде, Бику, испричај им о томе да
би знали како је било!
Тада Бик исприча све, од почетка до краја. Кад је завршио са причом, Канчил
скочи и узвикну:
— Због тога сам морао да се браним од сто педесет крокодила! Ја, међутим,
нисам помогао само Бику. Притекао сам и Шљуки у помоћ кад јој је претила опа­
сност. Истина, она ју је сама навукла на себе: свила је гнездо баш насред поља ми­
слећи да ће тако бити згодније. Млади још нису били научили да лете, а сељак се
већ спремио да скупља летину. Тада се мужјак узбудио и одлучио да пресели своје
мале шљуке на друго место, јер су младунци лако могли бити згњечени за време же­
тве. И тада сам ја почео да сметам људима сваки пут када су се лаћали посла. Целу
недељу сам ризиковао живот. Једанпут су ме чак и српом гађали, али, на сву срећу,
нису погодили… Тако је пролазило време све док мале шљуке нису научиле да лете.
Хвала алаху, све се добро свршило и они су се спасли. Ево, ту је Шљука, питајте је
сами!
Тада Шљука исприча о свему што се десило, и захвали се Канчилу.
Шумске животиње и птице умукоше, слушајући широм отворених уста приче
о томе како Канчил помаже својим пријатељима. А затим почеше, утркујући се, да
хвале име зверчице, њену доброту и то што с таквом спретношћу прискаче у помоћ
свима.

† Вивера — врста твора — Прим. прев.

54
 Вивера рече:
— Дошла сам овамо са својим пријатељима да би знао колико се радујемо што
си остао читав и неповређен. Ти не жалиш труда када је потребно помоћи бли­
жњем. Ти си на све спреман, а не тражиш ништа као награду. Дужност стављаш
изнад свега. Нека те благослови алах за твоје добро срце и за твоја добра дела. Не­
ка твоје име увек буде овенчано славом и поштовањем! Нека ти да бог дуг живот и
добро здравље!
Канчил одговори:
— Велико ти хвала, Вивера, велико хвала свима вама, драги пријатељи! Даће
бог, и ваше жеље ће се обистинити. Молићемо се један за другога, и ја се надам да
ћемо сви лепо живети у шуми!

ДИВЉА МАЧКА СМАТРА ДА ЈЕ ПАМЕТНИЈА ОД КАНЧИЛА

Враћајући се од Канчила, Буљина, Вивера и Кентус разговарали су међу собом
целим путем. Вивера рече:
— Ја нешто не видех Дивљу Мачку. Зар она збиља није дошла да обиђе Канчи­
ла?
Кентус одговори:
— Она стварно није била. Занимљиво је, шта ли ју је то спречило?
Буљина рече:
— Она сигурно спава. Ноћас смо се препирале око тога која од нас дуже неће
заспати. Погодба је била оваква: онај ко изгуби, узеће у уста парченце измета и
осрамотиће се пред свима. Прихватила сам изазов и почели смо са такмичењем.
Победила сам ја.
А уствари било је овако. Буљина је пристала на то такмичење зато што Дивља
Мачка не зна њене навике. Кад Буљина криче то је знак да спава. А кад Буљина ћути,
то значи да је будна. Зато се обично мисли да она спава управо онда кад је будна. О
свему томе испричала је сама Буљина.
— Целе ноћи — причала је Буљина — долазила је Дивља Мачка да провери
спавам ли ја или не, и то увек кад не треба. Сваки пут кад је долазила мислила је
да не спавам. На крају крајева, она се наљутила и после изласка сунца није више
долазила. Помислила сам да је заспала и пошла сам до ње. И заиста, Дивља Мачка
је спавала на оба ува држећи у шапама комадић измета. По свему се видело да се
спремала да га стави мени у кљун. Сваки пут кад ми је прилазила, чинило јој се да
не спавам и ето, она је држала припремљени комадић измета. А ја узех и намазах
јој њиме главу. Нисам га трпала у уста Мачки, — одвратно ми је било, а и бојала
сам се да ће се пробудити. Трљала само јој само њушку. Но и то није лоше, зар не?
Вивера одговори:
— Сада је разумљиво зашто није дошла у посету Канчилу. Просто напросто,
заспала је. Хајдемо сви заједно до ње.
Они дођоше Дивљој Мачки, затекоше је на спавању и почеше да је буде.
Вивера узвикну:

55
 — Хеј, Дивља Мачко, сунце је већ одавно изишло, а ти још увек спаваш. Је л’ те
савладао дремеж? Пробуди се, дошли су гости!
Дивља Мачка скочи уплашено, али очи јој још увек беху крмељиве од сна.
— Јесте ли већ дуго овде? Откуд дођосте сви заједно? — упита она.
Вивера одговори:
— Ми тек што смо биле код Канчила. На једвите јаде је умакао Крокодилу. Да
му није алах помогао, Крокодил би га једноставно прождрао. Зар ниси ништа чула?
— Не, ништа — рече Дивља Мачка.
Тада Вивера упита:
— Па ти се увек рано будиш, што данас спаваш тако дуго?
Дивља Мачка одговори:
— То је тачно, ствар је у томе што смо ноћас ја и Буљина приредиле такмичење.
— И ко је победио?
— Зар може Буљина победити Дивљу Мачку?
Вивера упита:
— А каква је била погодба?
Дивља Мачка одговори:
— Није шала! Побеђени мора да узме у уста комадић измета.
— Па је си ли онда већ ставила Буљини измет у уста?
— Ма не — рече Дивља Мачка — било ми је жао.
— Врло је лепо ако ти стварно жалиш своје ближње — узвикну Кентус. — То
значи да имаш добро срце. Увек буди тако ваљана! Али, хоћу да те посаветујем:
спријатељи се с Канчилом! Отиди му у госте. Он је врло добар, душеван, дарежљив,
воли да у свему попусти. Увек је љубазан, дружељубив, спреман да учини услугу.
Никад се не хвалише, не вређа, не чини подла дела. Има чисту душу. Не воли да
мољака није пакостан, нежан је у опхођењу. Живи не сметајући никоме, воли да
помаже ближњима, одважан је и храбар, спреман је да жртвује живот ако је то по­
требно. На њега се човек у свему може ослонити. За добро он никад неће вратити
злим. Живи да би чинио добра дела. Он се никог не боји зато што је увек у праву.
Ни налик није на оне злочинце који и сами не знају зашто живе. Такве звери имају
кукавичку душицу, савести ни трунчице, свега се боје, — јер знају да су подле. Са­
мо ли шушне нешто, колена им се већ тресу! Увек гледају у страну. Боје се да неко
не примети да им савест није чиста. Чују ли само било чије кораке, задрхте. Страх
их не напушта ни за тренутак. Довољно је да их само погледаш па да помисле да
их вребаш. Сваког схватају наопако, сваког сумњиче зато што и сами имају подле
душе. Није им лако да живе на свету: оно што хоће немају, а што имају губе.
Дивља Мачка се наљути и увреди слушајући како Кентус хвали Каичила. Гово­
рећи о томе како је Канчил добар, Кентус као да је тежио да је омаловажи и да јој
каже како је она у ствари рђава. Зато Дивља Мачка проговори бесно:
— Не, Кентусе то није истина! Немаш за шта да хвалиш Канчила. Приписујеш
му све врлине овог света. Да те човек чује, помислио би да ја у себи немам ништа
добро већ само лоше! Сматраш ме потпуно ништавном, али ја немам намеру да се
улагујем Канчилу. Није него, Канчил је паметан, а ја сам будала! Пази само докле
сте ви дотерали! Него, макар ти мене сматрао будалом, ја се не плашим твог лукавог

56
Канчила. Спремна сам да се понесем с њим. Видећемо још ко је од нас паметнији и
окретнији! Не треба све животиње мерити истим аршином! Кад би се ти слушао,
сви би морали ићи на прстима пред твојим Канчилом. Али то не очекуј од мене,
— покорно се захваљујем на томе!
Кентус рече:
— Ти си врло рђаво васпитана! Где си то видела да се тако дочекују гости? Зар
то тако иде? Гости ти дају добар савет, а ти се обрецујеш! Ако је тако, то значи да
у теби заиста нема ничег доброг, а о поштењу да и не говоримо. Све без разлике
лажеш и то још право у очи! Причаш, ето, да си победила Буљину, а цела ти је глава
у измету, и њушка такође! Ко је од вас две пре заспао? Зар ниси ти? И није те сра­
мота? Хајдемо одавде Вивера! Испричаћемо истину свима животињама, па нека се
застиди!
Тада Дивља Мачка проговори нежно:
— Не љутите се на мене, Кентусе, Виверо и Буљино! У праву сте, и ја ћу послу­
шати ваш савет. Врло сам вам захвална. Па сви ми знамо да Канчил има добру душу,
то сте тачно рекли. А глава и њушка замазани су ми изметом зато што ме је Буљина
победила. Само не говорите то другим животињама, иначе ће ме бити срамота!
Кентус рече:
— Биће врло добро ако послушаш све наше савете. А о томе да си ти побеђена
ја нећу рећи ни једној животињи.
— Е па, пријатељи, хајдемо, ми смо и тако већ одавно овде!
И сви троје кретоше на пут.

КАНЧИЛ ПРЕВАРЕН ОД ДИВЉЕ МАЧКЕ ПАДА У КЛОПКУ

Кад су отишле животиње, Дивља Мачка се уми и очисти сву прљавштину са
своје главе и њушке. Била је врло љута на Канчила зато што га воле и поштују све
животиње. Она рече у себи: „Зар је Канчил паметнији од мене? Не бих рекла! Сада
ћу отићи до њега — видећемо још колико је он добар и да ли је то тачно да се он
ни с ким не свађа. То не може бити, не верујем у то, и тачка!”
Кад је дошла Канчилу, овај јој се обрати речима:
— Здраво, Дивља Мачко, пријатељу мој! Зашто си дошла после свих?
— То сам намерно учинила! Да сам дошла са осталима, ти би од тога имао малу
корист. Испричај ми молим те о твојим бригама!
Тада јој Канчил исприча све, од почетка до краја. Дивља Мачка се направи да
је изненађена и усхићена. А у дубини душе она је желела смрт Канчилу.
— Јадниче, колико си само морао препатити! Не треба више да мислиш на то.
Било па прошло! Нека ти то све буде лекција за убудуће. А сада боље поразмислимо
мало о пријатним стварима! Јеси ли већ нешто јео.
— Нисам још, није ми се јело.
— Тако не иде, хајдемо, отпратићу те тамо где се има чиме почастити. Знам
један повртњак засејан бобом. Тамо се можеш до миле воље најести свежег сочног
лишћа.

57
 Канчилу пође вода на уста при помисли на сочне листове али не испољи да му
се то тако једе.
— Нисам још стигао да огладним, — рече он — зато што сам врло исцрпен.
Али сада, када се повела реч о бобу, добио сам апетит.
— Зар никоме од твојих пријатеља, који су те посетили, није пало на памет да
ти понуди да једеш?
— Не, никоме осим тебе!
— На шта то личи! Међу твојим верним пријатељима није се нашао ниједан ко
би се сажалио на тебе, помисли о твом здрављу! Да се макар један од њих заинтере­
совао да ли си јео нешто или не! Каква корист од тога што су се сви стрчали овде
и забављали те разговорима? Све саме празне речи! Зар је то право пријатељство?
Каква вајда од таквих пријатеља који се интересују само твојим авантурама? Ваљда
их се ништа и не тиче да ли си ти гладан или не. А од нежних речи нећеш бити сит.
Ја сам најништавнија међу твојим пријатељима, а жалим те. Изволи, па размисли о
томе!
— Ја немам пријатеља које бих сматрао ништавним, за мене су сви они једнаки.
А ти си ми исти такав пријатељ као и сви остали.
— У реду, хајде са мном па ћеш видети колико сам ти одана!
Још пре него што је дошла Канчилу, Дивља Мачка је изабрала повртњак засејан
бобом и окружен јаким плотом. Она је исто тако знала да је тамо постављена кљуса.
Дошавши до повртњака, животиње се зауставише и Дивља Мачка рече:
— Ено тамо, мало више удесно, мотке на огради су доста размакнуте. Рашири
их, па ћемо проћи!
— Ја их не могу размакнути, немам још снаге.
— Дај, ја ћу ти помоћи! Сама ћу да их размакнем… Ево овако, већ је довољно.
— Е па, ако је довољно, ја онда крећем.
Канчил се завуче у врт и поче да једе свеже бобово лишће, а узгред и стабљике.
Ускоро осети да му се враћа снага.
Тада Дивља Мачка рече:
— Канчиле, не једи то лишће. Ено тамо подаље лишће је свежије и сочније а и
стабљике су дебље! Једи их, наздравље ти било!
А баш је на том месту била постављена кљуса. Одозго је била покривена ли­
шћем и није се примећивала. Каичил послуша Мачку и без бојазни поче да штрпка
лишће и грицка стабљике. Усред густо израслог боба и лишћа разастртог по зе­
мљи, он није ни приметио како је погодио главом у замку. Одмах затим нагазио је
на опругу од кљусе. Оно га истог тренутка баци увис. Замка се затеже око његовог
врата и он остаде висећи. Требало је само мало да се помакне и замка би се затегла
још јаче. Канчил не изусти ни речи, јер се бојао да се помакне. Ћутећи, поверио
је своју судбину алаху. Нимало се није једио на Дивљу Мачку, која га је преварила.
Само је жалио што јој је поверовао, кривио самог себе и молио алаха за милост. На
срећу, успео је да се одупре задњом ногом о стабло дрвета, које је лежало на земљи.
То га је и спасло смрти.
Тада му приђе Дивља Мачка и рече с подсмехом у гласу:

58
 — Зашто си престао да једеш лишће, Канчиле? Зашто си се следио као клада?
Причају да ти можеш помоћи свакој животињи? Сада видим да су те приче права
лаж. Да је то тако, ти би најпре успео да помогнеш самом себи! Шта ти је то ис­
пао језик! Зар га заиста не можеш увући? Пих! Смислио да се изједначи с Дивљом
Мачком! То ти неће упалити. Нећу се смирити док не видим како ћеш липсати!
Причекај сада ће доћи људи и докусуриће те — онда ћу спокојног срца кренути
кући! А дотле ћу се сакрити у густом лишћу и чекати. Биће интересантно видети
како се људи обрачунавају с тобом!
Канчил је ћутећи слушао Дивљу Мачку и памтио добро.

ШЉУКА СПАСАВА КАНЧИЛА

Канчил се већ више није надао да ће остати међу живима. Мислио је само на
једно: „Ускоро ће доћи људи и убиће ме!”
А за то време Шљука, која се зажелела Канчила, пође да га тражи. Кружила је
врло дуго у ваздуху док напослетку не спази Канчила како је упао у кљусу. Шљука се
одмах спусти к њему и виде да је он још жив али не може изговорити ни једну реч
— толико је јако кљуса стезала његов врат. Шљука поче да оплакује Канчила и овај
се потпуно ражалости. Управо тада Шљуки паде на памет добра мисао, па рече:
— Ево шта, Канчиле, када дођу људи, направи се мртав. Затвори чврсто очи и
престани за тренутак да дишеш! А ја ћу истрљати твоју њушку изметом. Тада ће сви
помислити да си ти већ одавно цркао и одмах ће пресећи омчу. Ти не губи време
— хватај маглу! Послушај мој савет! Чекаћу те иза ограде.
Ускоро је дошао сељак коме је припадало поље, и веома се обрадова видећи
Канчила ухваћеног у кљусу. Од радости он поче да игра певајући и звиждућући.
Дивља Мачка, губећи дах од одушевљења, гледала је у њега очекујући да ће он сва­
ког часа убити Канчила. Сељак чак није ни обратио пажњу на то што је зверчица
уништила летину и појела толико лишћа и стабљика, — у замену је добио целог
Канчила! Пришавши му ближе, сељак схвати да се узалуд радовао: Канчил беше
цркао! Надувен стомак, њушка испрљан птичјим изметом, — све је говорило да
је зверчица липсала одавно. Сељак пресече српом замку која је стезала Канчила, а
овај, павши на земљу, истог момента ђипи и једним скоком се сакри у густом ли­
шћу, тамо где се склонила Дивља Мачка. Канчил одатле јурну према огради, искочи
напоље и настави даље. Шљука му је летела изнад главе и показивала пут. Трчао је
тако без предаха све док се није зауставио на безопасном месту.
А сељак, који је појурио за зверчицом, упао је у густо лишће и бацио се на Кан­
чила српом. Није га ни закачио, али је уместо њега погодио Дивљу Мачку. Сељак
помисли да се срп сјурио у Канчила и приђе ближе. Тамо, међутим, није било ни
трага од Канчила, него је са пребијеном главом лежала Дивља Мачка. Тада је сељак
исече на комаде говорећи:
— Дивља Мачко, бестидна крадљивице, то си ти завела овамо Канчила! То си
ти поломила плот! Без тебе се Канчил не би завукао у мој повртњак.
Ко другоме јаму копа, сам у њу пада.

60
 ЈАВАНСКЕ ЛЕГЕНДЕ И БАЈКЕ

ПАСОПАТИ
У давно време, још док становници Јаве нису примили муслиманску веру, јед­
ном од држава на том острву управљао је раџа по имену Џамоџојо. Као одважан
војсковођа, он је покорио све своје непријатеље. На бојишту се налазио увек у пр­
вим редовима, борио се раме уз раме с обичним војницима. Размахујући мачем,
раџа се пробијао у сам центар окршаја не одступајући ни за корак. Чак и најстра­
шније непријатељско оружје није му могло причинити ни најмању штету, јер је раџу
чувао чаробни мач.
Мач му је поклонио један стари пустињак.
— Чувај га као очи у глави, — рекао је он раџи. — Ако ти га украду, више нећеш
изићи на крај са својим непријатељима.
О свему томе сазнао је Врекродата, раџа-див, који је био у непријатељству са
Џамоџојом.
И тако једне ноћи, кад је Џамоџојо заспао испод дрвета заморен тешким бит­
кама са непријатељем, прикрао му се Врекродата са својим војницима, украо чароб­
ни мач и раџу заробио.
У ропству је раџа запао у тешко очајање: ноћима није спавао и одбијао је храну.
Једне ноћи кад је раџа исцрпен умором најзад заспао дубоким сном, пред њим
се појави вила и рече:
— Џамоџојо, теби су украли твој чаробни мач, али уместо њега добићеш други
— тајним и загонетним путем.
Џамоџојо хтеде да упита како ће се то догодити, али вила је већ била нестала.
Раџа је дуго мислио о том привиђењу. После неколико дана поново је уснио
исти сан. Али овог пута пред њим се није појавила вила, већ дивна богиња по имену
Дурга. Она рече:
— Џамоџојо, имаћеш сина који ће ти донети много среће. Од њега ћеш добити
мач, много лепши од онога што ти га је украо Врекродата. А у њему ће бити више
чаробне снаге.
Џамоџојо није успео ни речи да прослови а Дурга већ нестаде. Раџа, према то­
ме, није ни разумео шта треба да значи тај сан. Дане и ноћи проводио је непре­
кидно у дубоком размишљању, покушавајући да пронађе његов смисао. Због тих

61
насртљивих мисли Џамоџојо је сасвим престао да једе и спава, јако је омршао и
разболео се. Раџадив Врекродата сажали се гледајући Џамоџоју како се мучи.
— Ослободићу те — обећао је он — чим покорим свог последњег непријатеља.
После извесног времена врати се Врекродата као победник и одржа своје обе­
ћање. Ослободио је заробљеника, али под једним условом: раџа мора да сакупи
све оружје које се налази у његовој држави и да га стави пред Врекродатине ноге.
Одсад Џамоџојо неће моћи да ратује и у његовој земљи ће заувек завладати мир и
спокојство.
Чувши те услове, раџа се поклони пред својим непријатељем и обећа да ће му
предати све оружје које се нађе у држави. Тешко му беше на срцу, али, слобода је
дража од свега.
Пошто је дошао поново на власт, Џамоџојо нареди становницима своје земље
да сакупе све оружје, а затим да га однесу у дворац раџе-дива Врекродате.
Последњи је дошао да преда оружје старац кога нико није познавао. У тој држа­
ви то беше први човек који је примио муслиманску веру. Обративши се Џамоџоју,
он рече:
— Господару мој, ми сви морамо да предамо оружје раџи-диву. Али ти се не
узбуђуј. Имаћеш диван мач, много бољи од онога што га је украо Врекродата. Таква
је воља алаха…
Чувши те речи, раџа и сви његови министри гласно се насмејаше.
— Какав ти је то алах? — упита Џамоџојо. — Тај човек нам није познат.
— То се, сигурно, овај старац тако зове! — потсмешљиво узвикну један од ми­
нистара. — Како изгледа, он је прикрио некакво оружје и држи га у резерви.
Раџа поверова министру.
— Ти ме нећеш насамарити, — рече он старцу. — Ја све разумем: сакрио си мач
и намераваш да ми га после продаш. Одмах да си га донео овамо, иначе…
Чувши те оптужбе, старац се јако растужи и одговори да он није сакрио ника­
кво оружје. Затим објасни да алах уопште није човек, и да не живи на земљи, већ
на небу.
Нико није поверовао старцу. Огласили су га варалицом, и затворили у тамни­
цу, која је била у дубоком подруму испод дворца.
Прошло је много месеци; раџа и сви његови дворјани сасвим су заборавили на
постојање сужња.
Једног лепог дана раџина жена роди сина. Беба је била здрава и снажна. Али,
— чудна ствар! — на његовом левом бедру висио је златан мач привезан танком
врпцом.
Џамоџојо и његови министри беху запањени. Истог часа раџа се сетио речи
које је чуо у сну и пророчанства старца, Пасопатија, кога је он бацио у тамницу.
— Брже отворите врата тамнице и доведите овамо Пасопатија! — узвикну ра­
џа.
Појавивши се пред раџом, Пасопатија хтеде да се поклони с поштовањем, али
му стаде срце и он паде. Пасопатијева душа отиде горе алаху. Пред смрт успео је да
отвори очи, погледа на новорођенче, које су ставили поред њега на свилену асуру
и изусти слабим гласом:

62
 — Таква је воља свемоћног алаха! Беба се родила са златним мачем… Али то
оружје није створено за ратне подвиге…
А затим, он упери свој поглед на Џамоџоја и тихо проговори:
— Господару мој, свим твојим познаницима и теби самом престоји одсад но­
шење таквих мачева, као знак да ће доћи време кад ћеш се повиновати алаховој
вољи. Јер алах је свемогућ и праведан. Упамтите његово име!
Рекавши те речи, Пасопати је заувек склопио очи.
Раџа је био дубоко ожалошћен што је подвргао суровој казни недужног старца,
и мач с којим се родио његов син назва, мачем Пасопати.
И до данашњег дана називају Јаванци мачеве сличне ономе с којим се родио
Сепутран, син раџе Џамоџојо, мачевима Пасопати.

ДЕВИ НГАЛИМА
На једној од терасастих падина, која се налази на превоју планине Савал, може
се видети камена статуа. Људи причају да та статуа није ништа друго до окамењени
принц.
Тај принц живеше у доба процвата државе Паџарџаран. И заволи он Деви Нга­
лиму, ћерку раџе Ранга Гадинг, одважног ратника, пред којим су сви дрхтали. Раџа
Ранга Гадинг имађаше престо исклесан из светог камена чомпланг. Никоме не бе­
јаше дозвољено да седне на престо, па чак ни самој раџиној жени. Знало се да ће
сваког ко седне на тај престо неминовно снаћи велика несрећа.
Ранга Гадинг био је врло љут на принца, јер је своју кћер Деви Нгалиму хтео да
уда за раџу који је управљао државом Чиребон. Али Ранга Гадинг није се усуђивао
да одбије младог принца, јер је његовом оцу припадала огромна земља, много већа
од Чиребона. Бојећи се свађе с оцем младог принца, раџа је пристао на свадбу. И
дању и ноћу мислио је само на то како да се ослободи свог будућег зета. И тако до
самог дана свадбе њему не пође ништа за руком. Па ипак, ујутро, на дан свадбе раџа
изненада нађе начин како да заувек растави младог принца и Деви Нгалиму.
Тог дана приспео је вереник у дворац Ранга Гадинга у пратњи своје целокупне
свите и небројено много ратника. Пратиле су га десетине слугу, које су носиле да­
рове за Деви Нгалиму и њене родитеље. Ранга Гадинг је приредио принцу свечани
дочек.
— Сине мој, — рече он показујући на камени престо — то место по праву при­
пада теби. Ускоро ти предстоји да постанеш раџа уместо мене.
Док је раџа изговарао те речи, један дворјанин из принчеве свите шапну на уво
свом господару:
— Ни у ком случају не седај на престо. То прети да донесе грдну несрећу теби
и твојим блиским…
Принц се с поштовањем поклони Ранги Гадингу, али не искористи позив да
седне на престо.
Кад је раџа поново предложио принцу да седне на престо, овај се скромно спу­
сти на ћилимче које је било прострто испред престола и изусти са дубоким пошто­
вањем:

63
 — О, господару мој! Тек после свадбе усудићу се да седнем на престо поред
тебе. А засад немам право да то учиним.
— Нека буде онако како ти хоћеш, сине мој, — одговори раџа.
Још не стигоше да отпразнују свадбу, а раџа поново рече:
— Сине мој, ти сад већ можеш сести поред мене.
Принц заборави на савет свог дворјанина и седе на престо исклесан из камена
чомпланг.
Баш тада Деви Нгалими пође у своју собу да се пресвуче. Прође неколико ча­
сова, а она никако да се врати. Принц се озбиљно узнемири и пође да тражи своју
жену.
Већ издалека он чу вапијуће крике и гласан плач жена. Гласови су допирали из
собе у којој је живела дадиља Деви Нгалими.
— Шта се десило? — узвикну принц утрчавајући у собу. — Зашто све плачете
тако неутешно? Где је моја жена Деви Нгалима?
— О, принче, — одговорише жене — твоју жену су украли.
— Куда је нестала? — повика принц гласом дрхтавим од узбуђења. — Ко ју је
украо?
— Нико то не зна — одговори дадиља. — Само смо летимично видели сенку
коња који је однео на себи Деви Нгалиму и до нас је допро њен глас: „Принц је сео
на свети камен! Сада нас неће мимоићи несрећа…”
Принц се стресе чувши те речи. Значи, он је сам крив што су му отели жену.
Али он ће је наћи!
Не рекавши ни речи Ранга Гадингу, принц ћутећи оседла свог коња и појури
у правцу планине Муријах да би замолио за помоћ пустињака, који је живео тамо.
Он ће већ свакако морати да зна шта се догодило, и од њега ће принц, несумњиво,
добити разуман савет. Иза камене пећине, где је боравио пустињак, било је још
неколико пећина у којима су живели крилати коњи — сембрани — који су били
власништво богова.
Принц је јурио што је игда могао. Кад је доспео до камене пећине на планини
Муријах, где је живео пустињак, јадни коњ се једва држао на ногама, а и сам јахач
беше малаксао.
Принц скочи с коња, приђе пустињаку и замоли да га овај одведе до пећине
крилатих коња.
— Спреман сам да те преведем до пећина сембрана, — рече пустињак, — само
ти сада нећеш наћи тамо ни једног јединог коња. Богови су их узјахали и одјурили
на небеса да ратују.
— Ах, свети старче, — замоли принц. — Шта да радим? Тражим своју жену,
коју су отели рђави људи. Тражићу је свуда — и под земљом и изнад облака. Али на
мом коњу не може се далеко стићи. Молим те, замоли богове да ми даду крилатога
коња. А ако не могу коња, онда гаруду†…
— Гаруду? Свету птицу бога Вишну? — узвикну запањени пустињак. — На то
немој ни да помишљаш!

† Гаруда — божанставо нижег реда у хиндуистичкој митологији. — Прим. прев.

64
 Чак ни богови не смеју да се дотичу гаруде. Неће они дати ни крилатог коња.
Пустињак упери свој поглед увис и замисли се. Поћутавши мало, он рече:
— Сине мој, помоћи ћу ти! Затвори чвршће очи и не отварај их док ти не ка­
жем.
Принц учини то. Каква ли је тек била његова радост кад је поново отворио
очи! Његов коњ, тако уморан после тешког пута, стајао је сада пред њим пун снаге,
а на леђима су му се појавила крила.
— Седај на свог коња и путуј да тражиш жену! — узвикну пустињак.
Не губећи време, принц скочи на свог коња и као без главе полете увис. Они
су летели изнад високих планинских врхова и дубоких безданих понора.
Кад су пролетели изнад планине Савал, принц спази на једној од њених пади­
на шесторицу путника који живахно разговараху међусобно. Затегнувши дизгине,
принц заустави коња и упита их:
— Није ли ко од вас видео украдену принцезу?
Међутим, путници наставише свој разговор и не обратише никакву пажњу на
принца. Он им поново постави исто питање, али не доби никакав одговор. Озбиљ­
но се наљутивши, он повика:
— Одмах да сте одговорили на моје питање, иначе ћу свима отсећи главе!
И тада рече један од путника:
— Твоју принцезу нико није украо. Она се сама претворила у белу голубицу.
— Ја сам видео како је она претворивши се у вилу, полетела на небо! — одго­
вори други путник.
— Ја сам видео како је она, претворивши се у Лана, одјурила у шумски честар
гоњена ловцима, — рече трећи.
— А ја сам — одазва се четврти — видео како је она, претворивши се у тигра,
растрзала овцу на комаде.Пети одговори с осмехом:
— Ја сам је видео, јако је остарела и поружнела, а лице јој је покривено борама,
као код старе бабе.
— Ту старицу смо ми убили и бацили, ено у ону провалију — прогунђа шести.
— Тачно, тачно, бацили смо је у дубоку провалију — рекоше сви.
Принц паде у јарост, извади мач и отсече главе шесторици путника.
— Нека се те обезглављене лешине скамене! — узвикну принц. Још он и не успе
да изговори клетву, а сва шесторица се скаменише.
Али принцу постаде тешко на души; он поче да жали што је тако сурово по­
ступио, обузело га је осећање стида и дубоког кајања. Предајући се тужним разми­
шљањима, он пође навише по стрмој падини планине Савал. Пут је био врло тежак
и местимично готово непроходан.
Али ево, принц изађе на високу висораван. Неочекивано му истрча у сусрет
некаква прљава и наказна старица. Загрливши принца, она га пољуби и закука:
— Та ја сам твоја жена, коју ти тако волиш! Ја сам Деви Нгалима. Зар ме не
познајеш?
— Зашто си се тако променила? — упита запањени принц. — Ја имам младу и
лепу жену, а ти си стара и ружна…

65
 — Ружна? Ја ружна? — повика старица, скочи на коња и необичном брзином
појури пут неба.
Принц као громом погођен, паде на земљу. Тело му се истегну и поче посте­
пено да се стврдњава. Он већ није могао да мрда ни рукама, ни ногама, ни главом.
Цео се претвори у камен. Очи му беху уперене у једну тачку, а капци му постадоше
потпуно непокретни. Принчеве усне се чврсто стиснуше.
Одједанпут се појави Деви Нгалима са преслицом у рукама. Она никако ни­
је могла да схвати шта се то догодило с њеним мужем. Нагнувши се над њим, она
упита:
— Како је могло да се деси да ме на дан наше свадбе украде раџа од Чиребона.
Зашто ме нико не тражи? И зашто ти лежиш овде на том усамљеном месту.
Принчеве усне, готово потпуно окамењене задрхташе и он с муком проговори:
— Цело време сам те тражио…
Више ништа није могао рећи.
Четрдесет дана и четрдесет ноћи седела је Деви Нгалима поред окамењеног те­
ла свог мужа. Плакала је без престанка. Њена преслица и клупчићи предива толи­
ко су се натопили сузама да она није могла чак ни да сатка мртвачки покров за свог
мужа. Четрдесете ноћи напустила је његово скамењено тело да би скупила снагу
и завршила свој рад. Дуго се потуцала по туђим селима док није залутала у насе­
ље Телега. Тамо, на сеоском гробљу, она је изабрала себи место под разгранатим
берингин-дрветом и поново се латила посла.
Дању се крила у каменитој пећини, а ноћу је лутала између хумки или седећи
испод берингин-дрвета, ткала мртвачки покров за свог супруга. Међутим, њеном
раду се није видео крај.
И сада, у ноћи обасјаној месечином, становници села Телега чују зујање пресли­
це — то се Деви Нгалима жури да сатка мртвачки покров, али се нико од сеоских
житеља не усуђује да прође ноћу поред гробља и берингин-дрвета.

РАДЕН ПАНЏИ КУДА ВАНЕНГПАТИ

Пре много столећа владао је у Џенгали раџа који је имао три брата. Један брат
бејаше раџа од Кедире, други је управљао Нгураваном, а трећи владаше Синга­
саром. Раџина сестра — звали су је Кили Сучи, — бејаше испосница и живеше у
шуми Кепучанган.
Џенгалски раџа имађаше четрдесет три сина. Од њих се нарочито прочуо нај­
старији — Туменгунг Браџа Ната и пети син по имену Раден Панџи Куда Ваненг­
пати.
Тај принц бејаше верен са Деви Секар Таџи, ћерком раџе од Кедире, синови­
цом џенгалског раџе. Међутим, Раден Панџи Куда Ваненгпати ниједанпут није ви­
део Деви Секар Таџи, своју вереницу.
Уочи дана кад је требало да се одржи свадба, Раден Панџи се у пратњи неко­
лицине дворјанина упутио у шетњу. Ускоро је дошао до куће Патиха Куданаварси,
брата од стрица џенгалског раџе. Спазивши Раден Панџија, Патих га одмах позва
да сврати.

67
 Кад се Раден Панџи попео на веранду, љубазни домаћин га услужи да седне, и
ту се одједаред појави девојка необичне лепоте, која поче да нуди госту бетељ†.
Раден Панџи беше задивљен њеном лепотом.
— Ко је та девојка? — упита он Патиха.
— Драги принче, — одговори Патих — то је Ангрена, моја најмлађа ћерка.
— Она је дивна, — рече узбуђени Раден Панџи — она је тако лепа да сам спре­
ман да се одрекнем Деви Секар Таџи и да се оженим твојом ћерком.
— Драги принче, — одговори дубоко забринути Патих — размисли добро.
Твој отац је чврсто одлучио којој је суђено да постане твоја жена, а, осим тога, сви­
ма је познато да је Деви Секар Таџи необично лепа, много лепша од моје ћерке
Ангрене.
— Можда је то тако, — одговори Раден Панџи — али ја намеравам да се оже­
ним твојом ћерком Ангреном. Реци јој да се спрема, повешћу је са собом у дворац.
Чим је мој отац види, одмах ће одлучити да се њом оженим.
Патих схвати да је бескорисно опирати се, и Ангрена крете заједно са Раден
Панџијем у двор његовом оцу. Џенгалски раџа се зачуди чувши да његов син хоће
да се ожени Ангреном. Али девојка му се јако допаде и он закључи да је она достојна
да постане жена његовог сина. После неколико недеља венчаше се Раден Паџи Куда
Ваненгпати и Ангрена.
Сазнавши за ту свадбу, раџа од Кедира се разбесне. Постало му је јасно да његов
старији брат — џенгалски раџа — нема уопште намеру да жени Раден Панџија са
Деви Секар Таџи.
Владар Кедире се толико наљути да одлучи да нападне џенгалског раџу. Он са­
зва све своје министре и војне команданте да би с њима претресао план акције.
Најстарији министар се звао Прасант.
Он рече:
— Господару мој, не жури се да нападнеш свог брата. Пре него што отпочнеш
рат, посаветуј се са својом сестром Кили Сучи.
— Да, то је исправно. Треба позвати овамо моју сестру Кили Сучи — рече раџа.
Он одмах нареди да се неколико поузданих ратника упуте у шуму Кепучанган
по Кили Сучи. Шума је била врло далеко, и тек кроз четрдесет дана могла је Кили
Сучи да изиђе пред раџу од Кедира.
Саслушавши га, она упита:
— Зар је могуће да наш брат није одржао своје обећање.
— Наравно да није — одговори љутито раџа. — Обећао је да ће оженити свог
сина Раден Панџи Куда Ваиенгпатија са мојом ћерком Деви Секар Таџи чим обоје
постану пунолетни. А уместо тога, он га је оженио Патиховом ћерком…
— Више стрпљења, брате мој, — рече Кили Сучи — сама ћу отићи до њега и
рећи му да није у праву. Још није изгубљена свака нада. Па Ангрена не води порекло
од раџа. Не треба отпочињати рат. Ослони се на мене и ја ћу све уредити.
После неколико дана упути се Кили Сучи у Џенгалу. Дошавши у дворац џен­
галског раџе, она му исприча о циљу своје посете.

† Бетељ — биљка која на истоку служи за животиње — Прим. прев.

68
 — Не приличи раџи да гази своје обећање — рече Кили Сучи испричавши му
како је наљућен отац Деви Секар Таџи. Рђав је онај раџа који погази своју реч. Ти си
већ био одлучио да жениш Радена Панџи Куда Ваненгпатија са својом синовицом
Деви Секар Таџи и ћерком раџе од Кедире. Па ипак си дозволио свом сину да се
жени Ангреном, Патиховом ћерком.
— Па шта, — одговори раџа — нека узме себи неколико жена ако му се прох­
те. Али, разуме се, најстарија мора бити Деви Секар Таџи. Пренеси нашем брату
топли поздрав од мене и реци му да ће Раден Панџи Куда Ваненгпати да погледа
Деви Секар Таџи.
Неколико дана после тог разговора, обрадована Кили Сучи упути се натраг у
Кедиру.
Сазнавши новости, раџа од Кедира се одмах умири и одрече ратних намера.
Уместо тога, он поче да се спрема за празновање свадбе Деви Секар Таџи са Раден
Панџи Куда Ваненгпатијем. Раџа је замислио да се свадба обави на што је могуће
свечанији начин, а за то време џенгалски раџа сакупи све своје министре и војне
команданте и обавести их да се његов син поново жени. Деви Секар Таџи ће по­
стати његова најстарија жена, и, уколико јој буде суђено да роди сина, он ће бити
принц. Претресавши све то са својим министрима, раџа позва Раден Панџи Куда
Ваненгпатија и рече му:
— Сине моје, због твоје брзе свадбе са дивном Ангреном, ти замало ниси ис­
пустио из вида да ти претстоји женидба са Деви Секар Таџи, мојом синовицом.
Њој је суђено да постане твоја најстарија жена, и ја хоћу да ти сутра изјутра одеш
у Кедир и упознаш се с њом.
Раден Панџи, који је престао и да мисли на претстојећу свадбу, био је запањен
чувши те речи, и одби да испуни раџину вољу. Принц још никад није противречио
оцу, али сада се он, супротно свом обичају, узјогуни.
— Оче, — рече он — ја нећу да се женим са Деви Секар Таџи. Ангрена је била
и биће моја једина жена.
Раџу јако наљутише те речи, али, уздржавши се, он рече мирним гласом:
— Добро, синко, нећу те терати силом да се жениш са Деви Секар Таџи.
Међутим, он дође на помисао да употреби лукавство.
— Пођи сад одмах у шуму Кепучанган, — рече он сину — и врати се са мојом
сестром Кили Сучи. Реци јој да морам претрести с њом један важан посао који се
не може даље одлагати. Зато крени што брже.
— Добро, оче, — одговори Раден Панџи — дозволи ми само да се пред одлазак
видим и опростим са женом.
— Никако, синко, то ће само задржати твој одлазак — рече раџа. — Одмах
крени. Сам ћу ја све рећи твојој жени.
Раден Панџи Куда Ваненгпати поверовао је свом оцу. У души му се не појави
ни најмања сумња и он крете на пут. Још није ни дворац напустио, а раџа већ позва
Туменгунга Браџа Ната, свог најстаријег син.
— Сине мој, — рече раџа — твој брат Раден Панџи Куда Ваненгпати, упркос
нашим законима и обичајима, престао је да води рачуна о мојој вољи, — вољи раџе

69
и оца. Он не жели да чини оно што му ја кажем и одбија да испуни све моје молбе.
Зато сам решио да га казним најсуровијом казном.
И пруживши Туменгунгу Браџа Ната оштар мач, раџа рече:
— Тим мачем уби Ангрену, братовљеву жену. Али не чини то овде у нашој др­
жави. Измами је негде подаље, изван граница земље, да твој брат не сазна ништа о
томе.
Туменгунгу није било лако да се помири с том мишљу да мора убити жену свог
рођеног брата, с којим је одувек живео у пријатељству. Али он се не усуди да про­
тивречи оцу. Као послушан син, он прими из родитељских руку мач и одговори:
— Оче, твоја воља биће испуњена.
Рекавши то, он пође Ангрени, која је окружена слушкињама седела у својој со­
би. Међу тим слушкињама била је и дадиља, која је још из детињства васпитавала
Ангрену.
— Ембан, — рече Ангрена обраћајући се својој дадиљи. — Ноћас сам сањала
врло страшан сан. Сањала сам да су ми поклонили одећу извезену сребром, која
сија као сунце. На одећи је извезена шара — месец који јарко светли. А на раменима
блиставе звезде. Шта ли би могао да значи тај сан?
Стара дадиља размисли мало па одговори:
— Суђено ти је да видиш нешто лепо и блиставо. Тебе…
Она не стиже да доврши јер у собу уђе Туменгунг Браџа Ната.
Видевши свог девера, Ангрена нареди слушкињама да оду. Остала је само стара
дадиља, која се сакрила иза врата да чује о чему ће разговарати Ангрена са својим
девером. И она чу како Туменгунг Браџа Ната рече:
— Драга моја Ангрена, отац је наредио твом мужу да оде до ушћа реке Камал.
Може се десити да ће он морати да пробави тамо врло дуго. Зато ме је и замолио
да те одведем тамо. Спреми се, брзо ћемо кренути на пут.
Ангрена се јако зачуди што је њен муж отпутовао не рекавши јој о томе ништа.
Али она је знала да се раџина воља мора извршавати без и најмањег одуговлачења
и закључи да муж, једноставно, није стигао да јој саопшти свој одлазак. Зато рече:
— Причекај мало, одмах ћу се спремити за пут.
Завршивши спремање, Ангрена изиђе пред Туменгунга у пратњи своје старе
дадиље.
— Она не може путовати с нама, Ангрена, — рече он видевши верну слушкињу.
Кад стара дадиља чу те речи, обузе је силан немир. Гласно плачући и јаучући,
она поче грчевито да се хвата за одећу Ангренину преклињући да је не остављају.
Нипошто није хтела да се одваја од своје господарице. Туменгунг Браџа Ната не
могаше да је задржи силом, а и Ангрена не хтеде да је оставља. Зато стара дадиља
пође с њом.
Да остале слушкиње не би пошле за њима, Туменгунг Браџа Ната нареди да
се закључају сва врата и све капије дворца чим они изиђу из њега. Ангрена и њена
стара дадиља нису знале ништа о томе. Оне су већ седеле у носиљци и Ангрена је с
нестрпљењем очекивала сусрет с мужем.
Подигавши носиљку, робови се лаганим кораком упутише према реци Камал.
Ангрена и њена стара дадиља биле су спокојне — није им било ни на крај памети да

70
с њима може свирепо да се поступи. Не дошавши до реке, робови који су носили
носиљку скренуше у густу шуму. На најгушћем месту Туменгунг Браџа Ната рече
Ангрени и њеној слушкињи да иду пешке, а свим робовима нареди да се врате у
Џенгалу. Туменгунг, Ангрена и њена слушкиња пођоше још мало у дубину шуме и
зауставише се под ангсок-дрветом.
— Овде ће се и догодити то што мора да се догоди — рече Туменгунг обраћа­
јући се Ангрени.
— Хоћу ли се овде састати с мојим мужем? — упита Ангрена.
— Не, — одговори Туменгунг — овде ти је по заповести мог оца суђено да
умреш.
— Зашто хоћеш да ме убијеш? — упита уплашена Ангрена. — Зар сам нешто
скривила? Зар сам било којим поступком заслужила смрт?
— Ти низашта ниси крива, Ангрена, — рече Туменгунг Браџа Ната. — Али ја
морам да те убијем зато што мој брат неће да се ожени са Деви Секар Таџи, сино­
вицом мог оца. Раден Панџи Куда Ваненгпати не жели да има две жене. А мој отац
хоће да се он ожени ћерком раџе од Кедире. Зато је наредио да те убијем…
— Добро, — одговори растужена Ангрена — испунићу вољу џенгалског раџе.
Рекавши то, она узе мач из Туменгунгових руку и сјури га себи у груди. Слушки­
ња није могла да преживи смрт своје господарице. Извукавши мач из Ангрениних
груди, она такође сврши са собом.
Туменгунг Браџа Ната покри мртва тела лишћем ангсок-дрвета и упути се на­
траг у Џенгалу.
Доспевши у дворац, он изиђе пред оца и исприча му како је била убијена Ан­
грена и како је после тога њена слушкиња свршила са собом. Чувши ту вест, џен­
галски раџа се веома обрадова и закључи да ће сада Раден Панџи Куда Ваненгпати
сигурно пристати да ступи у брак са Деви Секар Таџи.
Вративши се из шуме Кепучанган, куда је путовао по Кили Сучи, Раден Панџи
Куда Ваненгпати истог часа пође у собу своје жене. Али уместо ње, он виде своју
сестру Уненган. Раден Панџи се веома зачуди.
— Зашто си ти овде? — узвикну он изненађен. — Где је моја жена?
Уненган одговори са дубоком тугом у гласу:
— Ње више нема овде; Апгрену су заједно са њеном слушкињом одвели у шуму
поред реке Камал и убили је по наредби нашег оца…
Чувши ту вест, Раден Панџи Куда Ваненгпати задрхта целим телом и паде оне­
свешћен. Дошао је к себи тек после неколико дана; али му је ум био мало помрачен.
Дању и ноћу без престанка викао је дозивајући Ангрену. Тражио је свуда, у ка­
менитим пећинама и по пиринчаним пољима покривеним водом.
Љубио је цвеће на које је наилазио успут, јер му се чинило да се Ангрена пре­
творила у цвет.
Нико се није усуђивао да му приђе осим старог Прасанта. Често је принц, љу­
бећи цвет, шапутао старцу:
— Ја знам да у том дивном цветићу живи Ангренина душа. Погледај ове латице
— исти њени капци, испод којих гледају на мене тужне очи.
Али једном, шетајући са Прасантом по врту зараслом у цвећу, он рече:

71
 — Прасанта, ја ипак мислим да се Ангренин дух није настанио у цветићу. Хајде
да је потражимо поред реке Камал. Чини ми се да она са својом дадиљом мора бити
тамо.
Прасанта је много жалио Раден Панџија и стално се трудио да га утеши. Он и
сада пристаде да га прати до реке Камал. Сазнавши да се њен брат спрема на пут;
Уненгана зажеле да пође с њим.
— Све док буде болестан, бринућу се о њему — рече она Прасанти. — Њему је
врло потребна моја помоћ и пратићу га ма где пошао.
И збиља, у пратњи неколико робова Раден Панџи Куда Ваненгпати се заједно
са Уненган и Прасантом упути према реци Камал. Пут је водио кроз густу шуму.
Чим је Раден Панџи спазио гомилу сувог лишћа испод ангсок-дрвета, истог часа
узвикну:
— Видите ли ону гомилу лишћа? Моје срце осећа да испод ње лежи моја вољена
Ангрена!
Он одмах разбаца лишће на све стране. Раден Панџи се нимало не уплаши ви­
дећи два укочена леша: младу дивну девојку и старицу са избораним лицем. То је
била Ангрена са својом слушкињом. Она се уопште није променила. Само је била
хладна као лед и тврда као камен.
Истог часа принц подиже мртво тело своје жене и рече Прасанти:
— Подигни леш слушкиње и носи га за мном, поћи ћемо на обалу мора, тамо
је ипак боље него у овој непроходној шуми.
Прасанта послуша Раден Панџија. Он подиже слушкињин труп и пође за прин­
цом.
Видевши лешеве, Уненган се била толико уплашила да није могла изустити ни
једну једину реч. Али она не остави свог брата обузетог тугом, него пође с њим.
На обали мора Раден Панџи рече Прасанти:
— Погледај, чекају нас већ два чамца! Кренућемо на пут. Ја ћу са женом и Унен­
ган запловити на једном чамцу, а ти са старом слушкињом седи у други!
— У реду! А шта ће остали? — упита старац. Он нареди једном од робова да
веже оба чамца конопцем.
— Нека робови плове за нама на малим чуновима — рече Раден Панџи Куда
Ваненгпати. — Убеђен сам да ће рибари, који живе на овој обали, радо дати своје
чунове нашим робовима, јер ми не идемо на дугу пловидбу.
Прасанта нареди робовима да траже чунове. Чувши да несрећни раџин син,
који је од туге мало померио памећу, хоће да заплови, рибари дадоше одмах своје
чунове.
Кад је све било спремно, чамци кретоше на пут, један за другим. У првом чамцу
седели су Уненган и Раден Панџи, који је држао на крилу Ангрену. Прасанта се
налазио у другом чамцу, тамо где је лежало слушкињино тело. За њима је пловило
неколико чунова са робовима.
Они су се удаљавали од обале све даље и даље. Тада Раден Панџи нареди да се
окрене на север.
Нису успели да проведу на мору ни пун сат кад поче да дува јак ветар, затре­
шта гром и бљеснуше страшне муње. Ускоро пљусну киша. По мору почеше да се

72
котрљају огромни таласи запљускујући мале чунове у којима су седели робови. Раз­
јарено море бацало је чамце Раден Панџија и Прасанте час горе, час доле, као да је
хтело да их прогута. Чунови су се већ сасвим изгубили из вида. Међутим, чамци
су се држали један уз другог, јер су били везани јаким ужетом. Људи на обали по­
мислише да су се Раден Панџи и сви који су били с њим подавили, пропавши у
разбеснело море.
Исте вечери јавише џенгалском раџи да му је син заједно са целом свитом на­
шао смрт на морском дну.
Кад чу ту вест, раџа се јако растужи. Не хтеде више да влада земљом, већ одлучи
да се повуче у самоћу и живи као пустињак у шуми Кепучанган, заједно са својом
сестром Кили Сучи. Предавши државну управу свом сину Туменгунгу Браџа Нати,
раџа се упути у шуму Кепучанган.
Међутим, Раден Панџи се није удавио. Оба чамца носили су таласи седам дана
и седам ноћи по отвореном мору и најзад их донели на обалу Лемах Абанг, преко­
пута острва Бали. Седам дана и седам ноћи Раден Панџи није ока склопио. Бојао
се да ће му узети Ангрену. Кад су изишли на обалу, Прасанта рече:
— Принче, како би било да овде сахранимо Ангрену? Погледај како је лепо ово
усамљено место.
Раден Панџи одговори:
— Шта ти то говориш, Прасанта! Зашто да сахрањујем своју вољену жену? Па,
она није умрла. Погледај како само мирно спава!
Прасанта још једанпут погледа на мртво тело и, стварно, изгледало је као да Ан­
грена спава. Међутим, старац се ражалостио видећи како Раден Панџи носи свуда

73
са собом леш своје жене. Он дође на помисао да употреби лукавство како би на­
терао Раден Панџија на послушност. Размисливши мало, он одлучи да принцу ис­
прича бајку, да би помоћу тога утицао на њега. Често је тако радио откако је принц
померио памећу: слушајући Прасанту, принц се обично смиривао.
Док је он седео смишљајући бајку, Раден Панџи му се обрати речима:
— Реци ми, Прасанта, о чему размишљаш?
— Сетих се једне дивне бајке, коју сам чуо бог те пита кад — одговори старац.
— Хоћеш ли да је чујеш?
— Наравно да хоћу ако је заиста тако добра — рече Раден Панџи.
— Онда слушај, — и старац поче да прича. — У давно минуло време, у држави
преко мора живеше један принц. Њему умре жена коју је много волео. Он не хтеде
да се растане од мртвог тела и свуда га носаше са собом где год се потуцао. Стално
је разговарао са својом женом, као да је била жива. Али то је њу јако замарало. Она
је била мртва и хтела је да се одмори у гробу. А принц то није могао да схвати.
Једне ноћи, док је ишао горе доле држећи на рукама своју жену и обраћајући јој се
сваки час, до њега одједанпут допре глас с неба: „Принче, ти стално носиш са собом
мртво тело своје жене. Зар ти није пало на памет да се она веома уморила од тога?
Ако је заиста волиш, допусти јој да се одмори у гробу. Тамо ће наћи мир! Тамо ће
бити срећна…” — „А шта ће бити са мном? — упита принц. — Шта ћу да радим
кад је сахраним?” — „А ти, сине мој, — разлегао се поново глас — треба да кренеш
на далеки пут и освојиш неколико земаља. Ако победиш, ти ћеш се опет срести са
својом женом — она ће бити жива. Али ако претрпиш пораз, никад је више нећеш
видети”. И, заиста, освојивши неколико' земаља, принц се срете са својом женом.
Она је била жива и још лепша него пре.
Бајка коју исприча Прасанта, дубоко се уреза у Раден Панџину душу. Слушају­
ћи ту бајку, стално је гледао на мртво тело. А затим прошапута тихо обраћајући се
жени:
— Ти си се уморила, Ангрена? Ти сигурно хоћеш да се одмориш у гробу?
После тога, он рече Прасацти:
— Колико је само лепа твоја бајка, Прасанта. Шта мислиш, можда ће се и мени
догодити то исто? Можда ћу се и ја срести са мојом женом кад победим све непри­
јатеље мог оца?
— Разуме се, — рече старац. — Наравно да ће се и теби исто догодити. Хајде
да сахранимо Ангрену да би могла да се одмори. Погледај како је овде лепо, — ту
треба да буде њен гроб.
Прасанта показа на дрво које је расло у близини и прозбори:
— Погледај, принче! Под тим дрветом Ангрена може мирно да почива. А њену
слушкињу ћемо сахранити поред ње.
Раден Панџи Куда Ваненгпати подиже леш своје жене и положи га испод дрве­
та. Робови почеше да копају две раке. Чим је све било готово, оба леша спустише у
гробнице и засуше земљом. Истог се тренутка Ангрена и њена слушкиња подигоше
на небо.
Раден Панџи замало не паде у несвест од изненађења. Он узвикну дрхтавим
гласом:

74
 — Прасанта, у чему је ствар? Шта се догодило? Па то се моја љубљена Ангрена
подигла на небо. Зар не? Како ћу се ја онда срести с њом кад победим све своје
непријатеље?
Прасанта на то одговори:
— Наравно да ћеш се срести с њом. Ти си се сада и сам уверио да те богови воле.
Зато су они и узели Ангрену код себе на небо. Значи, ми морамо што пре подићи
храм на овом месту.
После неколико дана, изнад гробова које су робови ископали већ се уздизао
храм.
Прасанта је стално говорио о победама које су претстојале Раден Панџију.
— Сада ти не треба да се зовеш Раден Панџи Куда Ваненгпати, — рече он —
већ Келана Цаенгсари. И ни у ком случају не говори да си син џенгалског раџе.
— А ко сам ја у том случају? — упита Раден Панџи.
— Ти си сада раџа из прекоморске државе, а ја сам твој пријатељ, који се зо­
ве Кебо Пандого — одговори старац.—Твоју сестру Уненган назваћемо Рагил Ку­
нинг. Ако будемо носили та имена, моћи ћемо лако да доспемо у било коју земљу.
Али, отићи ћемо најпре на острво Бали.
Следећег дана упути се Келана Џаенгсари са својим пратиоцима на острво Ба­
ли.
Те ноћи раџа државе Бали, Џаја Натпада, усни сан. Сањао је да је поточић који
је текао из малог извора потопио цело острво.
— Шта значи тај сан, Патих? — упита раџа изјутра свога главног министра.
— Господару мој, ако човек сања воду онда му претстоји рат с непријатељима
— одговори Патих.
За то време, лађа којом је пловио ратник Џаенгсари пристаде уз обалу острва
Бали.
Ускоро раџа Џаја Натпада добије вест да се раџа Келана Џаенгсари искрцао на
обалу са својим сапутницима и да се креће у правцу дворца.
— Колико је људи с њим? — упита Патих.
— Отприлике сто — одговори гласник који је донео вест.
— Па, с једном стотином није тешко изићи на крај — рече раџа Џаја Натпада.
— Узми сву моју војску, Патих, и разби непријатеља.
Омања војска Џаја Натпада ступи у битку са робовима Келана Џаенгсарија.
Захваљујући храбрости одважности робова, балиска војска би разбијена и разбеже
се у нереду.
— Он има огромну војску — рече Патих причајући раџи о поразу.— Морамо
се предати на милост и немилост раџе Келана Џаенгсарија.
Те речи чу принц Куда Натпада, син раџе Џаје Натпаде. Он беше млад и неу­
страшљив.
— Ја хоћу да ступим у борбу са раџом прекоморске државе — рече он. — До­
пустите ми да иступим с преосталом војском.
Али раџа Џаја Натпада и Патих само заклимаше главама и не дозволише прин­
цу да пође на непријатеља.

75
 — Како изгледа, ти ратници су неповредљиви — рече Патих. — Њих вероват­
но чува сам бог Вишну. Усто су, сигурно, с њима џинови и дивови. Према томе, ми
се морамо предати. А у знак да се сматрамо побеђеним, дај раџи свог сина и кћер.
Син ти је јак и неустрашљив као бог, а кћер ти је лепа као вила.
Џаја Натпада се дубоко растужи кад чу Патихов предлог, али се сложи с њего­
вим разлозима. Он позва к себи сина и кћер и рече да их даје раџи Келану Џаенг­
сарију у знак пораза.
— Ја се покоравам очевој вољи — рече кћи.
И Џаја Натпада упути своју децу раџи Келану Џаенгсари. Пратила их је велика
свита слугу и телохранитеља. С њима су ишли робови натоварени драгоценостима,
сакупљеним у целој држави Бали.
Свог првог министра Патиха раџа Џаја Натпада упутио је Келану Џаенгсарију
још раније. Кад тамо стигоше принц и прицеза, Патих рече обраћајући се Келану
Џаенгсарију.
— Мој господар Џаја Натпада, раџа државе Бали, предаје ти у знак пораза своју
децу: сина — принца Куда Натпада и кћер — принцезу Мандаја Прану. Од сад их
можеш сматрати својим робовима.
Принц и принцеза се с поштовањем поклонише пред Келаном Џаенгсаријем,
а овај, погледавши на девојку, помисли да је поново срео Ангрену. Ухвативши је за
руку, он узвикну:
— Здраво Ангрена!
— Ја се зовем Мандаја Прана — збуњено одговори девојка.
Тада Келана Џаенгсари схвати да је погрешио. Више се није обраћао девојци,
а Патиху рече:
— Одведи принца и принцезу натраг оцу. Реци раџи државе Бали да нећу при­
мити његову жртву. За мене су довољне његове речи. Иди, Патиху, и саопшти то
што сам ти рекао.
Велика је била радост Џаје Натпада кад се вратише његова деца и Патих му
саопшти речииностраног војсковође.
А Келана Џаенгсари напусти острво Бали и упути се у Беламбанган да покори
и ту државу. Он завлада Беламбанганом исто тако лако као и острвом Бали. Раџа,
који је управљао том земљом, одмах се предао чим је до њега дошла вест да је Кела­
на Џаенгсари непобедљив. Не чувају њега узалуд богови: и он, и његови ратници
неповредљиви су, никакво оружје не може да им нашкоди. У знак свог пораза раџа
Беламбангана предаде Келану Џаенгсарију своју децу — сина и кћер, а усто слона
и хитроногог коња.
После тога Келана Џаенгсари освоји државе Бесуки, Лумаџанг, Џрабилинга,
Пасуруан и Маланг. Све раџе које су владале тим државама покориле су се младом
и одважном ратнику Келану Џаенгсарију.
Потчинивши те земље, Келана Џаенгсари се одлучи да крене у шуму и да с.е
одмори од ратних подвига.
Сместио се у непознатој шуми и не знајући у којој се држави она налази. Али
то је Кебо Пандого врло добро знао — он је у ствари довео ту Келана Џаенгсарија.
Старац је то учинио зато што се та шума налазила у држави Кедири. Кебо Пандого

76
помисли да ће му најзад поћи за руком да постигне свој циљ: јер, ако се Келана
Џаенгсари сретне са Деви Секар Таџи, он ће, наравно, заборавити Ангрену.
У то време Раџа од Кедира имао је већ петоро деце. Најстарији син се звао Ра­
ден Керта Сари, а најстарија кћер Деви Секар Таџи. Она је имала две млађе сестре
— Миндоко и Тамихоји. Најмлађи син се звао Раден Гунунг Сари.
Док се Келана Џаенгсари одмараше у шуми, раџа од Кедира се спремао за рат
против раџе Гаџах Ангунангун, који је владао земљом Метаун. Раџа од Кедира се
веома плашио напада, јер је метаунска војска била велика и јака. Осим тога, поје­
дини одреди те војске налазили су се већ на границама државе Кедири и само су
чекали наређење раџе Гаџах Ангунангуна. Становници Кедире бејаху очајни! Њи­
ховој војсци претио је сигуран пораз. Раџа од Кедире је и дању и ноћу лупао главу
како да изађе на крај с метаунском армијом. Најзад одлучи да оде у шуму и посаве­
тује се са пустињаком.
— Замоли своје пријатеље за помоћ — рече му пустињак.
— Кога ја могу молити за помоћ? — узвикну раџа. — Ко од мојих пријатеља
има толико јаку војску као што имају моји непријатељи? И ко ће од њих пристати
да ми помогне?
— Слушај ме, сине мој, — рече пустињак. — У свом веку више сам видео и више
знам од других људи. Познато ми је да у Кедирским шумама сада живи одважан
ратник по имену Келана Џаенгсари. Чувен је по томе што је већ покорио много
држава. Његово име знају свуда — од острва Бали па све до наше земље. Многе
раџе су се повиновале његовој вољи. Обрати му се, нека ти он помогне у борби
против моћног непријатеља. Тада ћеш сигурно победити!
— А где да нађем тог ратника? — упита раџа.
— Сада се он са својим пратиоцима налази у шуми недалеко од Пасуруана.
Иди тамо, не губи време!
Раџа од Кедире се захвали пустињаку и исте ноћи заповеди свом верном мини­
стру да пронађе славног ратника. Нашавши га, министар исприча шта га је довело
к њему и предаде му раџино писмо. У том писму било је речено да ће раџа од Кеди­
ре дати своју кћер Деви Секар Таџи за жену младом ратнику ако држави Кедири
донесе победу у предстојећем сукобу.
Прочитавши то писмо, Келана Џаенгсари га показа Кебо Пандогу и упита шта
он мисли у вези с тим.
— Наравно да морамо испунити молбу раџе од Кедире — одговори лукави
Кебо Пандого. — Најбоље ће бити да сместа кренемо заједно са Патихом.
Келана Џаенгсари пристаде и не губећи време крете на пут са свим својим пра­
тиоцима, принцезом Рагил Кунинг и Кебо Пандогом. Пратио их је министар са
својом свитом. Испред су послали роба, који је морао саопштити раџи од Кедире
да се спреми за дочек Келана Џаенгсарија и његових сапутника.
Раџа се врло обрадова тој вести и нареди својим ратницима и министрима да
дочекају хероја код тријумфалног славолука.
Кад је Келана Џаенгсари приспео, с поштовањем га одведоше код раџе у дво­
рац. Овај га дочека с великим почастима и речима:

77
 — Чуо сам о твојој одважности и победама над непријатељима. Врло сам ти
захвалан што си пристао да ми дођеш у помоћ. Ако изађем из рата као победник,
моја кћи Деви Секар Таџи ће постати твоја жена. Она је некад била верена са Раден
Панџи Куда Ваненгпати, сином џенгалског раџе, али он се, авај, удавио у мору. Зато
ја сада могу удати своју кћер за кога хоћу.
Чувши те речи, Келана Џаенгсари не успе да задржи осмех. Он хтеде да одго­
вори, али му Кебо Пандого знаком нареди да ћути и да не прича о себи. Келана
Џаенгсари одмах разумеде старца.
У Кедири се Келана Џаенгсари сместио са својим пратиоцима у дворац Там­
бакбаја. Најлепше одаје дате су Келану Џаенгсарију, принцези Рагил Кунинг и Кебу
Пандого. Све њихове пратиоце такође су сместили у лепе, богато намештене собе.
Следећег дана, Келана Џаенгсари посла своју сестру, принцезу Рагил Кунинг,
раџи од Кедире са даровима за Деви Секар Таџи. Она свечано предаде раџиној
кћери најфиније свиле, златно прстење и гривне посуте крупним брилијантима.
Келана Џаенгсари је све то добио на поклон од владара које је победио.
Раџа од Кедире прими принцезу Рагил Кунинг с великим почастима и сам је
отпрати у собу Деви Секар Таџи.
Кад Рагил Кунинг спази Деви Секар Таџи, она само што не узвикну од изнена­
ђења: девојка је личила на Ангрсну, као два орашчића арекове палме један на други.
Рагил Кунинг се одмах врати брату и пожури да му о свему исприча.
— Брате мој, — рече она — замоли раџу нека ти дозволи да само погледаш
Деви Секар Таџи. Видећеш права правцата Ангрена.
Келапа Џаепгсари заврте љутито главом. Он уопште није хтео да гледа Деви
Секар Таџи, јер није веровао да она личи на његову вољену Ангрену.
— Нема на свету девојке која би била лепа као моја Ангрена — уздахну он.
Да би ублажио тугу, он пође Кебу Пандого и они почеше да се спремају за по­
ход. Раџа од Кедире се јако зачуди кад виде са колико мало војске Келана Џаенгсари
креће на пут. Њему није ишло у главу како ће та шачица ратника успети да савлада
огромну и моћну метаунску војску.
Чувши да одважни и храбри војсковођа Келана Џаенгсари помаже кедирском
раџи, метаунски раџа се разбесне. Наљућен и обузет страхом, он нареди својој вој­
сци да у повлачењу спаљује сва села на свом путу. Због те тупаве разјарености ме­
таунског раџе, земљу задесише ужасне несреће.
Становници метаунских села почеше се са свих страна скупљати око дворца.
Они су мислили да то непријатељ пали села и стадоше да причају раџи како је вој­
ска на чијем челу стоји Келана Џаенгсари врло велика, јака и непобедљива. Али без
обзира на то, метаунски раџа настави рат. Његова војска се сваким даном све више
топила, војници су бежали и крили се по планинама, док најзад све раџе које су
биле у савезу с њим схватише да се не може изаћи накрај с војском Келана Џаенг­
сарија.
Метаунски раџа био је врло незадовољан својим савезницима. Пошто су га
оставили на милост и немилост судбине, он одлучи да сам иступи против знамени­
тог војсковође. Навукавши свој оклоп, наоружан до зуба, раџа се у пратњи омање
свите упути у бој јашући на слону. Забивши се у најгушће непријатељске редове, он

78
поче да коси лево десно кедирске ратнике. Битка је трајала све до мрака. Раџа се
неустрашиво борио, и од његове руке паде подоста кедирских ратника. Следећег
дана раџи је претстојао бој са самим Келаном Џаенгсаријем.
Изјутра је Келана Џаенгсари већ био спреман за пут кад одједанпут чу иза себе
женски глас:
— Дозволи ми да заједно с тобом пођем на бојиште!
Келана Џаенгсари помисли да је то глас његове сестре Рагил Кунинг и немарно
одмахну руком, у знак да не пристаје на то. Међутим, кад се осврну, он на највеће
запрепашћење спази своју покојну жену Ангрену. Тада узвикну:
— Драга моја жено, зар си ми се збиља вратила?
— Вараш се, Келана Џаенгсари, ја још нисам постала твоја жена — одговори
лепа девојка нежним гласом. — Ја се зовем Деви Секар Таџи и кћи сам кедирског
раџе. Народ ме прозвао „Одважна принцеза”, то је истина, — ја нисам плашљива
и хоћу да се борим против метаунског раџе. Дозволи ми да пођем за тобом на мом
белом слону. Он је врло паметан, разуме све што му се каже, а усто је још неповре­
дљив.
— Лепа девојко, — одговори Келана Џаенгсари — ја се не усуђујем да те изло­
жим таквој опасности.
Међутим, принцеза остаде при своме — нарочито је желела да провери у ко­
ликој је мери савладала вештину бацања копља. Оседлавши свог белог слона Деви
Секар Таџи крете за Келаном Џаенгсаријем на бојиште.
Спазивши на бојном пољу двојицу младих ратника, метаунски раџа, обраћају­
ћи се Келану Џаенгсарију, рече:
— Сада ћеш осетити на сопственој кожи како моје оштро копље убија непри­
јатеља. А ако си стварно херој, немој ни помишљати да кукумавиш!
Рекавши то, раџа подиже копље и нападе младог ратника, али је овај са лакоћом
одбијао све ударце. Расрђени раџа извуче из корица свој дугачки нож, али Кслана
Џаенгсари настави да се успешно брани. Метаунски раџа се страшно разјари, на
устима му се појави пена, он злобно зашкргута зубима. Изгледало је да ће му очи
сваког часа искочити из дупљи. Исукавши мач, он проговори гласом промуклим
од беса:
— Силази са слона и дај да укрстимо мачеве!
— Стојим ти увек на располагању, господине метаунски раџо, — мирно одго­
вори Келана Џаенгсари. Скочивши на земљу, он такође исука свој мач.
Раџа, наравно, није знао да Келана Џаенгсари има мач Кала Мисани, који је
добио на дар од богова. Нико од људи није знао да тај мач убија без промашаја.
Заслепљен јарошћу, метаунски раџа се баци на Келана Џаенгсарија. Млади рат­
ник је очекивао напад потпуно мирно. Међутим, не успевши чак ни да закачи Ке­
лана Џаенгсарија својим мачем, раџа се стропошта као покошен, — мач одважног
војсковође пробуразио га је скроз.
Када метаунски раџа би убијен, његови ратници схватише да сами богови чу­
вају војсковођу Келана Џаенгсарија. Побацавши оружје, они се разбежаше на све
стране.

79
 Келана Џаенгсари се врати заједно са Деви Секар Таџи у двор кедирског раџе.
Раџа га одушевљено дочека и отпрати у унутрашње одаје. Не успевши још ни да
уђе унутра, Келана Џаенгсари се онесвести. Раџа од Кедире, Деви Секар Таџи и
принцеза Рагил Кунинг бејаху врло узбуђени. Кебо Пандого клече и поче пажљиво
да прегледа младог ратника проверавајући нема ли овај смртоносну рану.
— Јел’ рањен? — упита раџа старца.
— Ех, да је само рањен, да има чак поломљена ребра и руке, — све то не би било
страшно — узвикну старац дубоко ожалошћен. — Али, он је престао да дише…
Сви са страхом уперише погледе на војсковођино непомично тело. Деви Секар
Таџи проговори очајним гласом:
— Ако оживи, обећавам да ћу постати његова робиња.
Не успе она још ни да изговори те речи а Келана Џаенгсари отвори очи. А кад
принцеза клече поред њега и рече да ће му од сада бити робиња, Келана Џаенгсари
прошапута:
— Не, не, љубљена моја Ангрена. Ти нећеш бити робиња, већ моја жена — јер
ти си ми се вратила с неба.
Деви Секар Таџи се растужи, — вређало ју је што Келана Џаенгсари мисли да
је она Ангрена, која се спустила с неба.
Девојка се с тугом сети Радена Панџи Куда Ваненгпатија, који би постао њен
муж да се није удавио у мору. Али радост јој се ускоро повратила. Принцеза бејаше
поносна и срећна што се удаје за тако одважног ратника као што је Келана Џаенг­
сари.
Свадбу Келана Џаенгсарија са Деви Секар Таџи отпразноваше врло свечано.
Пировање и весеље трајаше неколико дана.
У јеку празновања, Деви Секар Таџи се упути са својом слушкињом у храм, који
се налазио недалеко од дворца. Она је хтела замолити богове да благослове њен
брак, како би он био увек срећан. Осим тога, хтела је да упита бога Кама Џаја да
ли се стварно Раден Панџи Куда Ваненгпати, с којим је она била верена, удавио у
мору.
Кеглана Џаенгсари се баш у то време налазио у храму. Кад примети да је уну­
тра ушла Деви Секар Таџи са својом слушкињом, он истог тренутка одлучи да се
направи богом Кама Џаја и седе на узвишење од камена у мрачном углу, да га прин­
цеза не би препознала. Кад му девојка приђе ближе, он проговори промењеним
гласом:
— Лепа Деви Секар Таџи, зашто си дошла овамо? Шта хоћеш да нас замолиш?
Ти си лепа, богата, имаш добро срце, муж ти је храбар и одважан. Реци, шта хоћеш
још?
— Ко то говори са мном? — упита Деви Секар Таџи. — Ко је то, џин или неко
од наших богова?
— Ја сам бог Кама Џаја — одговори Келана Џаенгсари. — Послао ме је теби
Батара Гуру. Видео је како си сишла с неба на земљу и хоће да ти увек будеш срећна.
Зато ме је замолио да сазнам шта ти то не да мира. Испричај ми своје бриге.

81
 — Ништа ме не узнемирава, о милостиви боже! — одговори принцеза. — Хоћу
само да знам да ли се заиста удавио у мору Раден Панџи Куда Ваненгпати с којим
сам била верена.
— А зашто хоћеш то да знаш? — упита Кама Џаја.
— Просто зато, — одговори принцеза — ако је он жив, ја се не могу удати за
Келана Џаенгсарија.
— Чуј ме, принцезо, — прозбори самозвани Камо Џаја. — Раден Панџи Куда
Ваненгпати уопште није умро. Он се само претворио у војсковођу Келана Џаенг­
сари. Не говори о томе никоме ни речи, чак ни самом Келану Џаепгсарију. А сада
иди кући, принцезо, чека те твој муж.
Деви Секар Таџи не стиже још да изађе из храма, кад се Кслана Џасигсари, који
је претстављао бога Кама Џаја, брзим корацима упути у дворац и стиже тамо пре
ње. Он одлучи да јој ништа не прича, чак и ако се она буде распитивала. Али прин­
цеза није постављала иикаква питања: опа је била срећна што је Келана Џаснгсари
у ствари Раден Панџи Куда Ваненгпати.
О свадби Деви Секар Таџи са Келаном Џаенгсаријсм, сазнао је џенгалски ра­
џа, који живеше као пустињак у шуми Кепучангаи. Јако га наљути што се кедирски
раџа усудио да уда Деви Секар Таџи, вереницу Радена Панџи Куда Ваненгпатија за
туђина, Келана Џаенгсарија. Џенгалски раџа нареди одмах свом најстаријем сину
Тумснгунгу Браџа Ната да пође у поход, нападне државу Кедпр и убије Келана Џа­
енгсарија. Добивши то наређење, Туменгунг Браџа Ната крену на пут с великом и
јаком војском. Кроз неколико дана он дође на саму границу државе Кедири.
Кад су гласови о томе допрли до Келана Џаенгсарија, он се јако узнемири.
Одлучивши да их провери, заповеди брату Деви Секар Таџи, принцу Гунунг Сари,
да пође у извиђање.
После неколико дана принц Гунунг Сари се врати натраг са својим пратиоцима
и извести о свему Келана Џаенгсарија.
— Стварно је тако, — рече принц. — Видео сам да се џенгалска војска налази
у селу Семампир. Срео сам једног њеног ратника. Он је огромног раста и јак као
див. Рекао сам да је залутао и запитао сам га зашто хоће да ратује против државе
Кедири.
— И шта ти је одговорио? — упита Келана Џаенгсари.
— Рекао је да хоће да прође што пре као победник испод почасног славолука,
— одговори принц Гунунг Сари. — Њихова је војска дошла овамо да те зароби и
убије. Све због тога што си се ти као туђин усудио да ожениш мојом сестром Деви
Секар Таџи, која је верена са Раден Панџи Куда Вапсигпатијем. Ето зашто хоће да
те заробе. Џенгалски раџа је веома љут на тебе и наредио је свом сину Туменгунгу
Браџа Ната да те убије.
Келана Џаенгсари се захвали принцу и одмах пође кедирском раџи.
Тај, наравно, није знао да је његов зет Келана Џаенгсари најмлађи син џенгал­
ског раџе. Зато он рече:
— Ми се морамо, разуме се, припремити како треба за битку. Наша војска је
довољно јака. Морамо устати против наших непријатеља и разбити их. Богови те
чувају, и никакво оружје није опасно по тебе.

82
 — То је тачно, — одговори Келана Џаенгсарп — али ја ипак нећу да се борим
против Туменгунга Браџа Ната. Нећу да ратујем против џенгалског раџе и предаћу
се без борбе.
Рекавши то, он позва Кебо Пандога и нареди му да пренесе целој војсци његову
наредбу: чим џенгалска армија пређе у наступање, одмах положити оружје.
Неколико дана после тога војска Туменгунга Браџа Нате прође испод почасног
славолука државе Кедири. Туменгунг Браџа Ната појави се код раџе и рече:
— Мој отац џенгалски раџа је веома љут на тебе, а нарочито је расрђен на Ке­
лана Џаенгсарија, туђина, за кога си ти удао своју кћер Деви Секар Таџи.
— А зашто да не удам своју кћер за Келана Џаенгсарија? — упита зачуђено
раџа од Кедира. — И он је раџин син и још одважан ратник. Зар Раден Панџи
Куда Ваненгпати није умро? Зашто се Деви Секар Таџи не може удати за другога?
— Зато што ми још нисмо сигурни да је мој брат стварно погинуо — рече Ту­
менгунг Браџа Ната. — Његов леш нико није видео. Позови овамо Келана Џаенг­
сарија, ја лично хоћу да га погубим. Баш сада, пре заласка сунца, одрубићу му главу
и обесићу је у шуми Кепучанган.
Чувши такву пресуду, раџа се дубоко ожалости. Дрхтавим гласом замоли једног
од министара да оде по Келана Џаенгсарија.
Ускоро се појави млади ратник. Ишао је чврстим кораком, испршен, са ноно­
сно подигнутом главом. Он се не поклони пред сином џенгалског раџе. Мирно и
хладнокрвно управи поглед па свог старијег брата. Међутим, само што погледа у
лице Радепа Панџи Куда Ванеигпатија, Тумснгунг Браџа Ната јурну на њега раши­
рених руку и радосно узвикну:
— Па то уопште није Кеглана Џаенгсари! То је мој брат Раден Панџи Куда Ва­
ненгпати, који је нестао без трага и гласа. Он има пуно право да се жени принцезом
Деви Секар Таџи.
Жалост у дворцу заменила је радост. Четрдесет дана и четрдесет ноћи пирова­
ло се весело и бучно.
А када су завршили пировање, Келана Џаенгсари, који је поново узео име Ра­
ден Панџи Куда Ваненгпати, отпутова заједно са својом женом и њеним слушки­
њама на острво Кенчана, далеко, далеко од државе Кедири.
Шетајући по острву и зашавши у шумски честар Раден Панџи одједанпут спази
да под ангсок-дрветом седи дивна девојка, а поред ње старица са набораним лицем.
Девојка беше налик на Ангрену, као две капи воде једна на другу, а старица на њену
дадиљу. Видевши их, Раден Панџи застаде као укопан. Он не могаше да изговори
ни једну једину реч, већ је не скидајући очи гледао на девојку.
И док је тако стајао и ожалошћено мислио да је Ангрена ускрсла, а он се, не
чекајући на њу, оженио са Деви Секар Таџи, с неба се спусти бог Нарада и рече му:
— Раден Панџи Куда Ваненгпати, ти си под покровитељством богова. Послао
ме је к теби Батара Гуру да ти помогнем да најзад схватиш шта се догађа. Знај, по
вољи Бата Гури, Ангрена је ишчезла са лица земље. На свету не могу бити два исто­
ветна човека. А Деви Секар Таџи и Ангрена личе једна на другу као две половине
једног ораха, као две звездице на небеском своду. Зато су богови и претворили Ан­
грену у месечеву светлост. Али да би могао просудити и уверити се да су обадве

83
твоје вољене потпуно исте, Ангрена се за тренутак спустила с неба са својом дади­
љом. Отсад ће Деви Секар Таџи и Ангрена, које су се слиле уједно, живети у лику
једне девојке која се зове Чандра Кирана, што значи „месечева светлост”… Њена
лепота ће блистати исто тако као и њено име.
Не рекавши више ни једне речи, бог Нарада се подиже на небо. Кад се Раден
Панџи Куда Ваненгпати поново окрену према ангсок-дрвету, он виде под њим сво­
ју жену Деви Секар Таџи још лепшу него пре. Тада се већ звала Чандра Кирана или
Месечева Светлост. И Ангрена и њена дадиља биле су нестале без трага и гласа. И
тада Раден Панџи Куда Ваненгпати схвати да су се ове девојке заиста стопиле у јед­
ну.

БРАВИЏИЈА ТИУНГ ВАНАРА

Пре неколико векова, у једној од држава на острву Јава владао је раџа Мунданг
Ванги, син Прабу Мунданга Ванги. Он се истицао необичном суровошћу.
Једном оде раџа Мунданг Ванги у планине да лови. Тамо срете пустињака, који
претсказа да ће му жена родити три сина и да ће га најстарији син убити.
Чувши пророчанство пустињака, раџа се разбесни. Гласом испрекиданим од
гнева, он нареди својим пратиоцима да убију пустињака. Али, међу њима се не нађе
ни један који би се усудио да изврши то наређење. Па и сам раџа није имао храбро­
сти да убије светог старца. Зато рече, обраћајући се пустињаку:
— Кад већ нико нема смелости да те убије, наређујем ти да се одмах чистиш
одавде. Свеједно ми је на коју ћеш страну кренути, само овде да ниси остао. А ја се
заклињем да ћу убити свог сина чим се роди.
И дању и ноћу размишљао је раџа о пустињаковом пророчанству. А кад му се
родио син, раџа нареди једној од дојиља да узме бебу од мајке чим ова заспи и да је
донесе к њему. Кад дојиља предаде дете раџи, овај заповеди верном робу да убије
дете на морској обали а леш баци у воду.
Роб немаше храбрости да се оглуши о раџину заповест. Он понесе дете на мор­
ску обалу, а кад приспе тамо, поче дозивати Кјај Белоронгу, бога мора:
— О, Кјај Белоронга, свемоћни боже мора! Мој господар, раџа Мунданг Ванги,
наредио је да убијем његовог новорођеног сина. Ја немам срца да извршим убиство.
Молим те, шта да радим с бебом?…
Из дубине мора, које је ваљало високе таласе, разлеже се громовит глас Кјај
Белоронга.
— Раџин робе! Видим да немаш тако свирепо срце као твој господар. Остави
ту бебу у првој пећини на коју наиђеш. Затим се врати раџи и реци му овако: „Го­
сподару мој, твоја воља је испуњења! Син ти је сада под влашћу Кјај Белоронга”.
Раџа ће се обрадовати и неће се више распитивати шта си урадио са бебом. Не бој
се, ја ћу узети дете под своју заштиту.
Роб остави дете у првој пећини на коју наиђе, а затим се врати свом господару.
Када раџа Мунданг Ванги поче да испитује роба, овај одговори:
— Господару мој, испунио сам твоју вољу. Син ти је сада у власти Кјаја Бело­
ронга.

84
 — Врло добро. Иди! — проговори раџа.
Следећег дана у дворцу су сви туговали. Раџина жена уплашено се пробуди из­
јутра и виде да су јој украли сина. Немавши снаге да издржи губитак, она се тешко
разболе и умре те исте ноћи.
После неколико месеци, раџа Мунданг Ванги заборави већ на своју покојну
жену и узе себи нову — принцезу из државе Пенџаџаран. Она му роди два сина.
Старијем су дали име Раден Тандуран, а млађем Арја Бабанган. Раџа је веома волео
те синове и радовао се што његов први син није међу живима. Он се њега скоро
није ни сећао.
Међутим, кад је роб оставио бебу у пећини, Кјај Белоронга је послао тамо ри­
бара који немаше деце. Тај рибар је већ одавно молио бога Браму да му пошаље
дете. Пришавши пећини, рибар чу плач новорођенчета. Он се заустави код улаза
да би одредио откуда долази плач. Затим уђе у пећину и виде да у мрачном углу, на
гомили сувог воденог биља, лежи дете. Рибар се јако зачуди и обрадова видевши
бебу. Он је подиже и зави у парче тканине. „Види се да ми га је поклонио сам бог
Брама — помисли рибар — свемоћни милостиви Брама!” И он понесе дете сво­
јој кући. Жена, која је седела поред рибарске колибе, зачуди се приметивши да јој
муж иде врло лагано, са некаквим завежљајем у рукама. Она потрча у сусрет да му
помогне и још из далека повика:
— Шта ти то носиш, Кајмане?
— Малог дечака! — довикну муж. — Малог дечака кога нам је поклонио бог
Брама.
Његова жена Расула испрва није разумела о чему то он говори! Али кад јој муж
показа бебу, она узвикну ван себе од радости.
— Ах, мали дечак! Свемоћни Брама је услишио наше молитве.
Тако су најстаријег сина раџе Мунданг Ванги почели да подижу и васпитавају
рибар Кајман и његова супруга Расула, добра и племенита жена.
Прошло је много година. Раџа Мунданг Ванги, је доста остарио, али је остао
исто онако свиреп. Оба његова сина, Раден Тандуран и Арја Бабанган, такође бејаху
врло сурови.
Али зато је најстарији раџин син, рибарево посвојче, имао добро срце и добру
нарав. Био је усто и врло леп.
— Он је сигурно потомак раџа — шапутао је понекад Кајман својој жени. —
Погледај како има златасту кожу, како је стасит и леп. Сигурно су га украли не­
пријатељи његовог оца и сакрили у пећини. Причекај, сазнаћемо временом ко је
он.
— Само да нам га нико не отме — одговарала је Расула.
— Свеједно, ја хоћу да сазнам да ли је он заиста раџин син — говорио је рибар.
Радозналост га је толико мучила да он крете у шуму да поразговара с пустиња­
ком. Али пустињак не хтеде да му исприча о пореклу дечака, већ само рече:
— Одвези га у Пеџаџаран нека тамо изучи ковачки занат. Засад ти ништа више
не могу рећи.

85
 Кајман одвезе своје посвојче у Пеџаџаран и даде га на ковачки занат. После
неколико месеци сви увидеше да дечак врло лако савлађује занат, и тада се рибар
увери, да је његов посинак стварно потомак раџа.
Неколико година касније он се већ прочуо по целој земљи својом вештином,
а људи су високо ценили предмете које би он израдио. Гласови о младом ковачу
дођоше до раџе Мунданга Ванги; он зажеле да га посети и да погледа његов рад.
Дошавши у ковачницу, раџа затече чувеног ковача како стоји поред наковња
и би запањен спазивши младићево лице јарко осветљено пламеном. .Раџа хтеде да
каже нешто, али замуцну и не проговори ни речи. Млади ковач је личио на покојну
жену Мунданга Ванги као јаје на јаје. Веома узнемирен, раџа постоја неко време
ћутећи, а затим проговори:
— Како се зовеш, ковачу? Твоји родитељи су вероватно људи отменог рода?
Младић одговори с поштовањем:
— То не знам, господару мој. Чика Кајман ме је нашао у пећини кад сам био
још сасвим мали. Узео ме је к себи у кућу, подигао и васпитао са својом супругом
Расулом, добром и племенитом женом. Ја их сматрам својим родитељима.
Раџу дубоко узбудише младићеве речи. Не говорећи ништа, он изађе из ковач­
нице, журно се завуче у своју носиљку и нареди робовима да се пожуре колико игда
могу. Раџа се надао да приспе у дворац још пре заласка сунца и стиже тамо у позну
ноћ. Одмах заповеди да му позову роба коме је пре много година било наређено да
баци бебу у море.
Чим се стари роб појави пред раџом, овај узвикну гневно:
— Деде, признај, како си ти онда извршио моје наређење? Јеси ли бацио у море
бебу коју сам ти наредио да убијеш?
Стари роб проговори гласом дрхтавим од страха:
— Твог најстаријег сина однео сам на морску обалу, али нисам имао срца да га
убијем. Тада сам дозвао Кјај Белоронга, а он је…
— А он је послао рибара да спасе малишана! — страшно заурла раџа. Глас му
је на моменте постајао крештав од беса. Мунданг Ванги нареди својим заробљени­
цима да убију старог роба.
— Гледајте да извршите како треба моју наредбу — додаде раџа. — А ако по­
ступите као он, свима ћу вам поскидати главе!
Стари роб паде ничице пред раџу као да захваљује за смртну пресуду. Он је
већ одавно желео да умре, јер му је Постао неподношљив живот са толико лиша­
ваља и патњи. Сада је радосно очекивао смрт, — она је значила раџину захвалност
за верно служење, за живот проведен у ропству. Без поговора је пошао за младим
заробљеницима, којима је било наређено да га убију.
После убиства старог роба, Мунданг Ванги заповеди да му доведу Кајмана. Рат­
ници и робови кренуше по рибара са носиљком да би га што пре допремили у дво­
рац. Очекујући Кајмана, раџа је узнемирено шетао по соби.
Чим рибар изиђе пред њега, раџа га упита без увијања:
— Реци ми, рибару, где си нашао дечака кога си васпитавао као принца? Шта
знаш о његовом пореклу?

86
 — Господару мој, — одговори рибар с поштовањем — дечака сам нашао у пе­
ћини кад је био још сасвим мали. Лежао је тамо и зацењујући се плакао од глади.
Одакле се обрео, не знам. Он је јак, стасит младић, са добрим срцем и чистом ду­
шом. Кожа му је златасте боје, а то значи да је потомак раџа. Зато сам га васпитавао,
господару мој, као да је принц.
— Тако, дакле! Испада да си га ти, прост рибар, не знајући ништа сигурно о том
детету, дао на ковачки занат, као што то обично раде са принчевима — проговори
раџа љутито. — И то само зато што има кожу светлију од твоје? То уопште није
доказ да је из рода раџа. Многи људи имају тако светлу кожу.
— Веома могуће, господару мој, — одговори рибар. — Али не казује само то о
његовом отменом пореклу. Његов глас, држање, покрети, све то јасно сведочи да је
он син раџе.
Мунданг Ванги проговори потсмешљиво:
— Ковач, кога сам видео јутрос, не личи нимало на принца. А сад се врати у
своје село!
Кајман се с поштовањем поклони и опростивши се од раџе, напусти дворац.
Понашање Мунданг Вангија веома га је забринуло. Откуд сад, наједном, да се ра­
џа интересује за васпитање његовог посинка? Рибар није ништа разумео. А кад о
свему томе исприча супрузи, глупа жена, такође, не схвати ништа.
— Ти, најбоље, питај о томе пустињака који живи у земљи Кеду — рече она
мужу. — Он ће ти, наравно, моћи објаснити зашто се раџа заинтересовао за нашег
посинка.
Следећег дана рибар се упути у земљу Кеду. Пустињака је нашао у једном од
храмова. Наравно да Кајману није могло пасти ни на крај памети да је свети старац
онај исти пустињак који је пре много година прорекао раџи Мунданг Вангију да
ће га убити његов најстарији син. Отада се старац налазио у изгнанству и живео у
храму. Али Кајман, разуме се, није о томе ништа знао. Он исприча пустињаку своју
причу и упита га зашто је раџа Мунданг Ванги послао по њега, обичног рибара,
робове са носиљком.
— Откуда, одједанпут, према мени таква почаст? — упита он. — Зашто се раџа
тако упорно распитивао за порекло нашег посинка? Ја и жена једноставно ништа
не разумемо. Зато сам и дошао овамо да ми објасниш у чему је ствар. Усто сам при­
метио да наш посинак гласом и покретима много потсећа на Мунданг Вангија. Мо­
же бити да је син робиње, раџине наложнице, и зато су га бацили у пећину. Реци
ми, свети старче, о чему се ту ради? Је су ли тачне моје слутње?
— Најпре се овде добро одмори — одговори пустињак. — Видим да си се мно­
го уморио од пута. А ја ћу се потрудити да за то време докучим зашто раџа Мунданг
Ванги толико жели да сазна откуд се обрео твој посинак.
Два дана и две ноћи провео је Кајман у храму код пустињака. Друге поћи ста­
рац рече:
— Рибару, ја сам нашао одговор на твоје питање. Ветар ми је помогао да одго­
нетнем ту тајну. Сова и птица челанџанг обавестиле су ме својим крицима. Голу­
бица ми је шапнула о томе на уво, а колутови паре из зачараног котла испричали
су ми да је раџа Мунданг Ванги наредио да се његов најстарији син убије на обали

87
мора, јер сам ја и порекао да ће раџа пасти од његове руке. Раџин роб, коме је било
наређено да изврши убиство, није имао храбрости да то учини и оставио је бебу
у пећину. Немој мислити да је твој посинак роб по рођењу. Не, он је син Сударне
Андини, прве жене раџе Мунданг Вангија. Претстоји му да заузме место свог оца
и управља земљом. Али ни у ком случају му не говори ни речи о томе, јер још није
дошло време за то; његов брат Раден Пандуран још увек је јак и ужива љубав на­
рода. Чувај свог посинка као очи у глави. То је све што ти могу рећи. У село се не
враћај одмах. Иди најпре у Пеџаџаран да се видиш са својим посинком.
Рибар се упути у Пеџаџаран и то испаде као порученопошто је тамо доспео и
раџа Мунданг Ванги. Раџа је већ знао да је ковач, Кајманов посинак, нико други до
најстарији принц. Мунданг Ванги дође на помисао да га убије и зато одлучи да се
послужи лукавством.
Спазивши младића, раџа му се обрати нежно:
— Добро јутро, ковачу!
— Добродошао, господару мој, — одговори ковач.
— Дошао сам да те питам хоћеш ли пристати да ми продаш тај кавез за тигрове
— рече раџа Мунданг Ванги. — Хтео бих да знам да ли је довољно чврст да бих
сместио два тигра.
— Десет тигрова не би могло да сломи шипке тог кавеза — одговори ковач.
— Али пре него што га купим, хтео бих да те замолим да га још једанпут погле­
даш изнутра. Да ли су довољно чврсте шипке и задњи зид? Шта га знаш — тигрови
су јаке животиње, још може и несрећа да се догоди. Тако, дакле, завуци се ти у кавез
и прегледај га још једанпут пажљиво.
Ковачу не беше ни на крај памети да Мунданг Ванги смишља превару. Он се ни­
је бунио и пође у кавез. Баш тада се појави Кајман. Кад виде каква опасност прети
његовом посинку, он му брзо приђе и шапну на уво:
— Не иди сам у кавез! Раџа је веома љут на тебе! Реци му да и он уђе заједно с
тобом…
— Хеј, старче, шта ти то дошаптаваш? — повика раџа с мржњом у гласу. —
Зар не знаш да те могу убити зато што си дошао непозван ту где се налази твој
раџа. Хајде, губи се одавде и да те више нисам видео. — Затим се он поново обрати
ковачу:
— А ти извршавај моју наредбу и улази у кавез!
Ковач се осмехну и одговори:
— Него ти, господару мој, ниси још видео какав сам велики и чврст катанац
направио за тај кавез. Хоћеш ли да га погледаш?
— А где је тај катанац? — упита раџа Мунданг Ванги.
— У кавезу — одговори ковач. — Ево, гледај, како се лако и просто закључава.
— Унесите ме у кавез — нареди раџа својим робовима. — Хоћу да га разгледам
изнутра.
Чим се раџа нашао у кавезу, Кајман прискочи, залупи враташца и закључа их.
А затим се обрати робовима:

88
 — Однесите вашег раџу заједно с кавезом на обалу мора. Урадите оно о чему
машта цео народ. Сами се избавите од ропских окова, а људи ће вас добро награ­
дити.
Робови почеше испрва да се колебају, бојећи се осталих раџиних пратилаца.
Али кад им рибар зајемчи да им раџини доглавници неће ништа учинити, робови
подигоше кавез у коме је беснео раџа и понесоше га тамо где им рибар беше наре­
дио. Дошавши до морске обале, они кренуше према пећини у којој је пре много
година рибар нашао бебу.
Мунданг Ванги био је бесан и истовремено дрхтао од страха при помисли на
то шта може Кајман да учини с њим. Викао је изгубљеним гласом.
— Пустите ме! Робови моји, не слушајте тога човека! Ја, ваш раџа, обећавам да
ћу вас обасути драгоценостима! Пустићу вас све на слободу. Моћи ћете да одете
куда год желите!
Али робови нису обраћали пажњу на раџу. Они су чинили само оно што им је
налагао рибар.
Кад су унели кавез у пећину, Кајман се обрати раџи Мунданг Вангију и рече:
— Постоји ли на свету тако свирепи отац који је наредио да се убије његов
новорођени син и баци у море? Је си ли чуо за таквог?
Раџа Мунданг Ванги се разбеснео још више и ништа не одговори рибару.
Један од робова, син старог роба кога је раџа погубио, проговори.
— Свирепи отац, о коме ти говориш, је главом и брадом Мунданг Ванги! Ра­
џа је предао свог сипа мом оцу и рекао му: „Карно, однеси новорођеног принца
на морску обалу. Тамо га уби, а леш баци у воду”. Мој отац је однео бебу, али ни­
је имао срца да је убије. Растрзан страхом и сумњама, обратио се Кјај Белоронгу.
Бог мора му је одговорио: „Раџин робе, ти немаш тако свирепо срце као твој го­
сподар. Остави бебу у првој пећини на коју наиђеш”. И мој отац је послушао Кјај
Белоронга…
— А ја сам нашао малишана у пећини, понео га кући и васпитавао као рођеног
сина — настави рибар причу роба. Затим се опет обрати раџи Мундангу Ванги: —
А ко је хтео да баци у кавез свог поново пронађеног сина да би га тигрови растргли?
— Управо раџа Мунданг Ванги! — узвикну млади роб.
Раџа је већ био ван себе од беса. Уста су му била покривена пеном, а очи су
изгледале као да ће сваког часа искочити из дупљи. Завијао је и урлао попут тигра.
Најзад се опружи на под кавеза и издахну.
Рибар је свом посинку дао име Бравиџија Тиунг Ванара. Сада је он већ могао
да влада државом уместо Мунданг Вангија. Раџине синове из другог брака — Ра­
ден Тандурана и Арју Бабангана — изгнао је ван границе земље. Због тога је избио
братоубилачки рат, али Бравиџија Тиунг Ванара успео је да савлада своје неприја­
теље.
Бравиџија није владао дуго, јер се Раден Тандуран вратио с огромном армијом
и поново освојио земљу.
Са свим робовима свог оца Бравиџија Тиунг Ванара оде у шуму. У тој шуми
није било никаквог воћа осим маџа-дрвећа, које је рађало горке плодове. Док су
живели у шуми, хранили су се само тим плодовима. Тамо је Бравиџија Тиунг Ванара

89
 основао државу којој је дао име Маџапахит†, јер је у тим шумама било много маџа-
дрвета са горким плодовима.
Тако је постала велика држава Маџапахит.

БЕГАВА КАСИСАПА
Кад се Бегава Касисапа родио, имао је два оштра, дугачка зуба као слон. Био
је врло јак и огромног раста јер му је мајка водила порекло од раџа-дивова. Кад
је био још сасвим млад, срео је Деви Дану, водену вилу, којој је припадало велико
језеро. Једном је вила пловила по језеру у свом чуну — великој лепој шкољки, која
се преливала у свим дугиним бојама. Поглед јој се наслађивао дивним обалама што
су са свих страна окружавале језеро. Уживајући у свом поседу, она одједанпут спази
Бегава Касисапу који је седео на великом камену поред саме обале језера.
Истог момента Бегава Касисапа такође виде Деви Дану. Она је стајала у свом
чуну осветљена јарким разнобојним зрацима, и због тога изгледала још лепша. Ле­
пота виле очара Бегава Касисапу, његово ледено срце се истопи и постаде нежно,
као срце мајке која воли. И он се расплака.
Видевши да дивов син плаче, Деви Дану окрете свој чун у правцу обале.
— Због чега си тако ожалошћен, лепи младићу, — узвикну она звонким гласом.
— Зашто тако тешко уздишеш и лијеш сузе?
— Ја плачем, драга вило, што су ми богови дали само два ока да се наслађујем
твојом лепотом — одговори Бегава Касисапа. — Зашто ми нису дали хиљаду очију
да бих могао и дању и ноћу гледати дивну владарку овог језера? Ах, драга вило, удај
се за мене. Ако не пристанеш, умрећу од љубави…
Млади делија био је леп и стасит. Дени Дану га заволе и они се узеше. Родио
им се син коме су дали име Маса Данава — дете сунчаних зракова.
Маса Данава је растао не само сваког дана већ и сваког часа. Био је јак и храбар
као и његов отац, само веома горд и надмен. Сматрао је да на свету нема бољег од
њега, па је чак и на богове гледао с висине.
Једном он сазва све становнике земље па им рече:
— На целом свету ја сам најважнији. Па и сами богови су далеко испод мене.
Зато вам свима наређујем да се више не клањате боговима. Отсад се клањајте мени
и све дарове доносите једино мени. Ја сам Маса Данава, највећи чаробњак на земљи.
И заиста, Маса Данава је умео да прави чуда. На знак његове руке, памучне
чауре су се за тили час отварале и влакно се истог тренутка претварало у тканину
од које се могло сачинити одело.
Он је и на пиринчаним пољима показивао своју чудотворну моћ. Требало је
само да пребаје над пожутелим пиринчом и зрневље би истог часа набубрело. По­
гледаш, а у класју већ скувани пиринач!
Богови нису могли да се начуде: откад је Маса Данава порастао, они више нису
добијали никаквих дарова. Није им поклањан ни пиринач, ни кукуруз, ни воће.

† „пахит” значи на индонежанском језику „горак” — Прим. прев.

90
Нико им није више палио тамјан, већ одавно нису видели плодове кечунбунга, које
су им раније доносили људи, ноћу, при месечини.
Богови схватише да све то Маса Данава узима лично за себе.
Они се тада разгневише и напустивши острво Бали, кретоше на Јаву. Тамо по­
чеше да моле богове, настањене у шумама и планинама, да им помогну при обрачу­
ну са Маса Данавом. Сви се богови вратише заједно на острво Бали, где их је већ
дочекивао Маса Данава с огромном војском чаробњака, џинова и дивова. Али, без
обзира на све то, богови успеше да разбију Маса Данавину армију.
Међутим, он лично није ни помишљао на предају. Хтео је да настави борбу до
последњег ратника. Али баш у јеку битке, с неба се.изненада спусти бог Вишну да
спречи крвопролиће. Он је долетео на птици гаруда, дохватио Маса Данаву и по­
винујући се заповести Браме, понео га са собом на небо. Богови претворише Маса
Данаву у Духа Ветрова и отада се он више није могао вратити на земљу.
Бегава Касисапа и његова жена Деви Дану јако су туговали изгубивши свог во­
љеног сина Маса Данаву. Оплакивали су га толико дуго да се језеро Деви Дану пре­
пунило од њихових суза и излило у широку реку, која и дан-данас тече између пла­
нина на острву Бали.

ТИСНА ВАТИ
Тисна Вати је име богиње, ћерке Батара Гуру. Она је живела на небу са својим
оцем. Била је врло лепа, али преко мере несташна, и никако није желела да живи
заједно с оцем. Гледајући доле на људе, који су се врзмали по земљи, она је сваки час
уздисала:
— Ах, како бих желела да постанем обична смртница!
Кад је отац одлазио да ратује са Духом Ветрова, она га је често молила да је по­
веде са собом, али Батара Гуру никад није пристајао на то. Тисна Вати била је веома
незадовољна што се отац не обазире на њене молбе. Кад се Он враћао кући после
битке, она није разговарала с њим, већ се само дурила. На крају крајева, Батара Гуру
досади да гледа вечито незадовољно ћеркино лице. Озбиљно се наљути, позва је к
себи и рече:
— Ево шта, Тисна Вати, већ сам се уморио од твојих ћуди и радо бих те послао
на земљу да живиш тамо као обична смртница. Али то је, нажалост, немогуће —
ти си већ испила еликсир вечног живота. Зато сам решио да те удам за једног од
богова, па нека се он сам брине о твојој судбини.
— Оче! — узвикну Тисна Вати. — Ја сам већ себи нашла мужа.
— Ко је он? — упита Батара Гуру. — Надам се да није син Духа Ветрова? Ја нећу
трпети да ти будеш жена сина мог непријатеља.
— Ама не, оче. То уопште није он. Мој муж не живи на небу, већ на земљи.
Ено, погледај доле, сада га можеш видети. Управо обрађује своје пиринчано поље
на падини оне тамо планине.
— Па то је човек! — узвикну Батара Гуру страшно разгневљен. — То је обичан
смртник! Ти се као ћерка бога не можеш удати за њега.

91
 — Али ја хоћу да будем његова жена! — повика Тисна Вати и затупка ногама.
— Нећу да се удајем за другога. Он ће постати мој муж, чак и ако бих због тога била
принуђена да заувек напустим небо и постанем обична смртница.
— А ја ти понављам да се ти нећеш удати за човека — љутито процеди Батара
Гуру. — Ја ћу те пре претворити у бокор пиринча, разумеш ли?
Тисна Вати се уплаши, толико је био страшан отац у свом гневу. Он се још ни­
кад толико није љутио на њу. Обично је испуњавао све њене прохтеве.
Она бејаше ван себе при помисли да ће је стићи иста судбина као и Деви Шри,
жену бога Вишну, коју је муж претворио у бокор пиринча зато што га није послу­
шала. Она није хтела да постане бокор пиринча, али није желела да се уда за бога.
Чврсто је одлучила да се уда за човека који је обрађивао своје пиринчано поље на
падини планине.
Следећег дана, кад се Батара Гуру спремио на пут да тражи мужа за Тисна Вати,
дође вест да је Дух Ветрова поново заподео непријатељства на небесима. Батара
Гуру беше принуђен да се опет спрема на борбу с њим. Пред одлазак он рече Тисна
Вати:
— Кад се вратим, довешћу ти твог будућег мужа.
Тисна Вати одговори с поштовањем:
— Добро, оче!
Међутим, она није чекала на његов повратак. Још Батара Гуру није стигао да
оде, а она већ полете доле на земљу. Ветру је било мило да помогне младој богињи
и отпрати је до саме падине планине, где је сељак радио.
„Сада ћу моћи да га разгледам изблиза”, — помисли Тисна Вати. Она се спусти
мало ниже низ падину — и поче стрпљиво чекати да младић обрати пажњу на њу.
Спазивши Тисна Вату, сељак јој Приђе истог тренутка. Он, наравно, није знао
да је та девојка ћерка бога.
— Шта тражиш овде, лепа девојко? — упита младић.
— Тражим мужа — рече Тисна Вати осмехујући се.
Кад чу тај чудновати одговор, сељак се такође осмехну и обоје почеше гдасно
да се смеју. Тај смех је и навукао несрећу на Тисна Вати. Њен весели и звонки глас
допре до оца, који се за то време борио против Духа Ветрова. И мада се водила
огорчена битка, Батара Гуру ипак чу глас Тисна Вате. Он виде да се његова кћи већ
спустила на земљу и да се весело шали с обичним смртником. И обоје се смеју на
сав глас.
Батара Гуру беше врло љут због понашања своје кћери. Он одмах прекиде битку
и полете на земљу.
Спустивши се на пиринчано поље, где је његова кћи седела с младим сељаком,
он повика:
— Деде, сместа се враћај на небо!
Међутим, Тисна Вати није уопште хтела да се врати на небо. Било јој је врло
лепо с младићем, љубав је била јача од воље Батара Гуру.
— Не, — рече она — нећу да летим на небо. Радије ћу постати обична смртница
и живети са својим мужем на земљи…

92
 — Добро, остаћеш на земљи — рече Батара Гуру — Само нећеш бити ни боги­
ња ни жена. Претворићеш се у пиринчани бокор, а душа ће ти вечно живети овде,
на падини ове планине.
Још Батара Гуру није успео да изговори ове речи кад се Тисна Вати претвори у
танак и складан бокор пиринча.
— Снашла ме је иста судбина као и Деви Шри — рече Тисна Вати с дубоким уз­
дахом. Она је стајала на пиринчаном пољу поплављеном водом, тужно се љуљајући
и савијајући своје класје пред младићем. А он је, не говорећи ни речи, нежно ми­
ловао бокор пиринча. Није могао да ради, већ је непрестано гледао своју драгану.
Батара Гуру се сажалио на сељака.
— А зашто да им не дозволим да буду заједно? — прогунђа он. — Истина, са­
да је тешко ма шта учинити. Тисна Вати ће заувек остати бокор пиринча, јер јој се
душа настанила у тој планини. Али зато могу претворити и младића у бокор пи­
ринча…
Чим је младић постао пиринчани бокор, Батара Гуру виде да су се оба бокора
нагнула један према другом, као да желе показати колико ја јака њихова узајамна
љубав. Батара Гуру заклима главом и полете на небо.

ПОЛАМАН
Пре неколико стотина година, у једном селу испод планине Семеру, живео је
сиромашан, унесрећени Индус, презиран од свих.
Једне ноћи усни Поламан — тако се звао Индус — да му се јавио бог Брама и
рекао:
— Поламане, суђено ти је да учиниш чуда!
Индус није могао да протумачи тај сан. Сиромашан човек, из најнижег сталежа
што постоји, није се могао надати да ће учинити чуда.
Једном, кад је Поламан малаксао, обилазећи кућу за кућом и просећи милости­
њу, седе он да се одмори покрај храма бога Шиве и поче пребројавати свој пазар.
— Свега девет тричавих новчића за цео дан — проговори он незадовољним
гласом. — Нема ни за прегршт пиринча или клип кукуруза. Како ја тако јадан могу
да урадим било шта разумно?
Уздахнувши тешко, он се подиже и пође на пијацу. Ипак се надао да за тих девет
новчића купи мало кукуруза и комадић рибе. Али га трговци само исмејаше.
Поламан пође куд га очи воде, једва покрећући ноге од глади. Тако он дође до
ивице шуме, где под разгранатим дрветом спази младу жену. Она је седела дубо­
ко утонувши у своје мисли. Закључивши да је та жена исто тако парија† као и он,
Поламан јој приђе и упита:
— Реци ми, сестро, какве те бриге море?
— Ја ти нисам сестра — надмено одговори жена.

† Најнижи сталеж, ван касте. — Прим. прев.

93
 — Ја сам из браманске касте. Мој брат, Брамин свештеник, донео ми је рибице
из далеког света, које се налази на обали мора у Сурабејској држави…
Тада жена отвори котарицу да покаже Поламану рибице. Она, међутим, још не
стиже ни да уради то честито, а рибице већ искочише напоље и почеше да скачу по
земљи.
Поламан и жена јако се уплашише. Они су схватили да су то свете рибе.
— Не додируј их! — викну он жени која хтеде да их сакупи у котарицу. — Све
те рибице су свете. Не додируј их! Зар је ико имао прилике да види рибе које скачу
као скакавци?!
— Ја се испочетка, такође, нисам усуђивала да их дотакнем — одговори жена.
— Али мој брат каже да све рибе које је он видео у томе селу умеју да скачу. Брат
ми рече да оне могу да живе само у води. А ако их ухватимо живе, онда почињу
да скачу. Кад сам их ставила у кључалу воду, нису хтеле да остану тамо. Одмах су
све поискакале из котлића, тако да ми је врела вода опарила ноге. Ја сам, штавише,
зајаукала од бола. Шта сад да радим с њима? — упита она. — Можда би желео да
их купиш од мене?
Поламан, стварно хтеде да их купи — веома су му се свиђале те мале рибе са
блиставом крљушти. Али имао је свега девет новчића.
— Волео бих да их купим од тебе, — рече он жени— али сам врло сиромашан.
Имам само девет новчића…
Жена се много обрадова. Одмах пристаде да за девет новчића уступи сву рибу,
јер јој је било страшно да гледа како оне скачу по котарици.
— Узми их заједно с котарицом, — рече она.
— Само их што пре носи одавде. Иначе ће мој брат сазнати да сам их продала
прљавом парији.
Поламан није обраћао пажњу на њене увреде. Био је већ навикао да их слуша.
Плативши брзо, он узе котарицу са рибама и крете на пут.
— Ја ћу богами испећи те рибице — проговори он полако. — Ако их зготовим
са шумским плодовима, биће то храна за богове.
Одједанпут, слева, допре до њега једва чујан глас:
— То неће бити храна за богове.
Поламан се зачуђено обазре унаоколо, али не виде ништа. „Чији ли сам то глас
чуо? — помисли он. — То је сигурно био крик слепог миша, који је пролетео изнад
дрвећа”.
Поламан је ишао брзим корацима залазећи све даље у шумски честар. Жарко
је желео да поједе рибу, глад му никако није давала мира. Најзад је дошао до шуме
која лежи између Сингасарија и Мендутома. Али, само што је стигао да наложи
ватру, кад спази бивола како се обореном главом креће према њему.
„Хоће да ме убије”, — помисли у страху Поламан гледајући бивола, који је тре­
сао роговима и раскопавао земљу копитама.
— Баци му две рибице, избегнућеш опасност, — разлеже се опет једва чујни
глас.

94
 Поламан без размишљања узе две рибице из корпе и баци их биволу. Биво их
одмах поједе и одјури натраг у шуму. Поламан није смео на том истом месту да
наложи ватру — бојао се да се биво не врати. Зато пође даље у шуму.
Изненада спази да испод разгранатог високог дрвета седи жена. По свему се
видело да припада вишој касти. Покривши рукама своје лепо лице, она је гласно
плакала. Поламан се дуго није усуђивао да јој приђе, али чувши њено горко јецање,
ипак јој је пришао. Гласом пуним жалости упита жену:
— Зашто тако тугујеш, Брамина ћерко?
Жена задрхта и управи на парију очи пуне суза. Јецајући, она одговори:
— О, помози ми. По свему судећи, ти си дошао овамо по вољи бога Браме да ме
спасеш невоље. Ноћас сам побегла из куће зато што је мој муж, свештеник Голодах,
малопре умро, и ја морам бити спаљена заједно с њим и са осталих девет жена. Нећу
да умрем и зато сам побегла у шуму. О судбини осталих девет супруга мога мужа не
знам ништа. Сигурно да овог момента стоје на ломачи и певају предсмртну песму…
Одједном она заћута, а затим скочи и сакри се иза Поламанових леђа.
— Чујеш ли кораке? — прошапута жена.
Заиста, Поламан чу кораке свештеника који су се приближавали. Певајући,
тражили су Голодахову удовицу. Ах, како је желео да помогне јадној жени!
Тог тренутка разлеже се онај исти једва чујни глас:
— Баци преко рамена две рибице и жена ће бити спасена!
Поламан учини онако како му је речено. Још не стиже ни да баци рибице пре­
ко рамена кад из честара искочише два велика тигра и истог трена их прождераше.
Затим се тигрови бацише на свештенике. Ови киднуше дерући се од страха избез­
умљеним гласом. Тако су морали да се врате у храм празних руку.
— Сада си спасена, Брамина ћерко, — рече Поламан. — Иди својим родите­
љима.
— Родитељи ће ме обавезно одвести кући мога покојног мужа — одговори удо­
вица. — Они ће се поносити ако будем спаљена заједно с мужем… Ах, узми ме са
собом! — замоли она. — Поћи ћу с тобом, па ма куда кренуо.
— Али ја сам прљави парија! — рече Поламан. — Зар не знаш да нас двоје не
можемо ићи заједно.
— Знам — одговори удовица. — Ја сама желим да постанем парија за цели жи­
вот. Ах, сматрај ме твојом сестром или ме узми за жену…
Поламан, унесрећени парија, паде ничице и поче да јој љуби ноге. Затим про­
говори:
— Ма где кренуо, можеш ме пратити, жено моја. И муж се са женом упути у
дубину шуме. Поламан ускоро осети страшан умор — од јутрос није ништа ставио
у уста.
— Хајде да се одморимо овде и испечемо рибу — рече он својој жени.
Она брзо сакупи много сувог грања, али нигде не могаше да нађе ватру.
— У реду, — рече Поламан, — појешћемо их пресне.
Он отвори котарицу и поново до њега допре онај тихи глас:
— Боље причувај те рибице, устребаће ти. А за јело потражи нешто друго.

95
 Поламан погледа унаоколо и спази кокосову палму на којој су висили зрели
ораси. На врху иалме седела су два мајмуна. Изглед људи толико их раздражи, те
почеше да засипају мужа и жену орасима. Поламан са женом сакупи неколико ко­
мада и они се сити наједоше. Кад су се заситили, Поламан предложи својој жени
да се врате у село. Али она поново поче плакати:
— Ах, Поламане, хајдемо даље. Не треба да се враћамо у село. Ако паднем шака
свештеницима, спалиће ме.
— Само, ја не знам пут кроз ову шуму — рече Поламан. — Погледај, сунце је
већ скоро зашло. Село је врло далеко одавде. Можемо да залутамо. А шта да радимо
ако нас нападне тигар? Растргнуће нас на комаде…
— Можда ће се тигар сажалити на мене, насупрот мојим родитељима и прија­
тељима — одговори жена. — Можда ће нас узети под своју заштиту…
— Е па, кад је тако, хајдемо даље — рече Поламан.
И они пођоше даље поневши са собом неколико кокосових ораха. Ускоро се
смркло и они нису више могли да наставе пут.
— Овде ћемо преноћити — рече Поламан. — Имамо кокосове орахе и нећемо
остати гладни.
Још Поламан не стиже да разбије орах кад се недалеко од њих разлеже страшан
урлик тигра.
— Тигар! — повика са страхом жена. — Шта да радимо сада?
— Попнимо се на дрво — рече Поламан — и сачекајмо док не изађе сунце.
У ноћној тами они почеше пипајући да лутају по шуми, настојећи да нађу мало
више дрво. Али успут не наиђоше ни на једно високо дрво. За то време тигров
урлик се разлегао све ближе.
Дрхтећи од страха, у крајњем очајању очекивали су напад грабљиве звери. Тада
се поново разлеже онај исти једва чујни глас, који рече:
— Око тебе се налазе четири тигра. Баци им четири рибице и звери вас неће
ни додирнути.
Ускоро се из таме показаше четири пара очију — сијала су као четири вели­
ке блиставе лампе. Не збуњујући се ни за тренутак, Поламан извуче из котарице
четири рибице и баци их тигровима.
Прождеравши рибице, четири грабљивца се окренуше натраг и одоше у шум­
ски честар, не такнувши ни Поламана ни његову жену.
— Па ти си необичан човек, Поламане, — рече зачуђено жена. — Ниси ти па­
рија, већ моћни чаробњак. Сада се више ничега не бојим, па нека дође и стотина
тигрова.
Међутим, Поламану не беше лагодно на души. Добро је знао да није никакав
чаробњак и да су у котарици остале још само две рибице. Размишљајући о томе,
парија тешко уздахну. „А шта онда ако се тигрови врате? — помисли он. — Имам
још само две рибице. Зар ћу заиста морати и њих да дам?”
Обративши се жени, он рече:
— Ако си се мало већ одморила, крећимо на пут. Иначе се ускоро нећемо моћи
одбранити од тигрова.

96
 — У реду — рече жена — хајдемо, макар пипајући. И они кретоше полако на
пут, опрезно напипавајући правац у густој помрчини. Ћутећи су се пробијали кроз
густо жбуње. Одједном се нађоше у бамбусовом шипрагу, који имађаше оштре бо­
дље. Трње им раскрвави руке и ноге. Главе им се заглавише у бодљикавим, испре­
плетеним бамбусовим гранама. Узалуд су покушавали да се ишчупају из густиша.
Одједанпут Поламан довикну својој жени.
— Погледај, видиш ли?
— Шта? — упита жена уплашено. Она помисли да је Поламан опет видео ти­
грове.
— Та, погледај! Десно од нас! — радосно узвикну Поламан. — Видиш ли ону
јарку светлост између дрвећа?
Жена није схватила шта га је то тако узбудило.
— Ништа не видим осим светлих зракова — рече она. — Сигурно је свануло…
— Убеђен сам да је то ивица шуме — проговори Поламан. — Само да стигнемо
донде, а онда смо спасени.
Светлост је постајала све јача. Они нису више осећали ни умор ни страх. Опре­
зно размичући бодљикаве гране, пођоше журним корацима у сусрет јаркој светло­
сти. Али кад приђоше ближе, испостави се да то није ивица шуме, већ светлуцаво
језеро са чистом и провидном водом. По дрвећу около језера они спазише мајмуне.
Приметивши дошљаке, мајмуни дигоше продорну дреку, као да питају: „Зашто сте
дошли на наш посед?”
Били су врло незадовољни доласком људи.
Поламан и његова жена не обратише пажњу на мајмуне. Међутим, жена изне­
нада повика:
— Упомоћ, Поламане, упомоћ! Слепи миш ми је зарио зубе у главу.
— Ах, ништа не могу да учиним. И мене уједају слепи мишеви — одговори
Поламан.
— Упомоћ, упомоћ! Боли ме! — све јаче је јаукала жена.
— Веруј ми да нисам у стању да ти помогнем — одговарао је Поламан. — Ми­
шеви су ми зарили зубе у леђа.
— Не, ти можеш да помогнеш, можеш! — узвикну жена. — Ти си чаробњак!
Она још не стиже да изговори те речи кад се опет разлеже онај познати, једва
чујни глас:
— Стави једну рибицу на своју главу а другу на женину, и видећеш шта ће би­
ти…
Поламану није било лако да извади из котарице две преостале рибице. Једну
од њих стави себи на главу, а другу жени. Празну котарицу заврљачи у воду.
Видевши рибице, слепи мишеви их одмах дограбише и бацише у језеро. Чим
рибице шмугнуше у воду, из котарице која се лагано љуљала на таласима изби
извор. Језеро се на њихове очи поче пунити водом и надолазити. Ускоро се изли
као море. Кад се вода у њему поново умирила и постала провидна, изнад воде се
појавише две рибице. Обративши се Поламану, оне рекоше:
— Поламане, ми смо свете рибе; бог Брама нас је послао да се настанимо у
овом језеру. И пошто си успео да нас донесеш до воде, даћемо му, у твоју част, име

97
Поламан. У своје село се не враћај. Настани се овде, у нашој близини. На обали
овог језера сагради село и дај му име Поламан. И објасни свакоме, кога будеш срео,
да свете рибице не треба хватати, убијати и јести. Сам Брама ће се обрачунавати с
оним који нам учини нажао. А благословиће свакога ко нам буде чинио добро.
Људи причају да су тако постали језеро и село Поламан, недалеко од града Та­
ванга.

ПОЛАМАНОВЕ РИБЕ
Поламан и његова жена саградише кућу на обали језера. Свако јутро храни­
ли су рибице пиринчом и зрневљем кукуруза. Видевши још издалека да се обали
приближавају Поламан или његова жена, рибице би одмах испливале на површину.
Тако је то ишло сваки дан.
Поламану и његовој жени, за њихова доброчинства, рибице донеше богатство
и срећу.
Чувши за то, становници других села почеше да долазе на обалу језера да би
се поклонили светим рибама. Нарочито је много поклоника долазило из далеког
села Пурводади. Ти људи не хтедоше више ни да се враћају натраг, већ почеше да
праве себи колибе баш на самој обали језера. Дошљака је сваким даном бивало све
више и поред језера постепено израсте велико насеље. Поламан поста старешина
тог насеља, и у своју част даде му име Поламан.
Из села Пурводади дошла је овамо, такође, и бременита жена по имену Лухама.
Она беше врло похлепна и хтеде да се обогати. Та грамзива жена дође на помисао
да завлада мирним и поверљивим рибицама.
Лухама се одавно спремала да пође на језеро Поламан и, најзад, једног лепог
дана, крете на пут. Она није хтела да храни рибе, већ је намеравала да их похвата
живе.
Тек је почело да свиће кад је изишла из куће. Хтела је да што пре стигне до
далеког језера. Уморна и исцрпена од жеге, дошла је најзад до обале језера и села
да одахне. У провидној води пливале су тамо амо припитомљене рибе. Видевши
их, Лухама задрхта од похлепе. Погледавши нема ли у близини људи, жена извади
мрежу, коју је још раније припремила. Већ је хтела да баци мрежу у воду кад се иза
ње разлеже глас:
— Шта радиш, Лухама? Хоћеш да храниш рибице? Рибице су свете, зар не?
Али, требало би да знаш да су свете и да се не могу ловити…
Задрхтавши од изненађења, Лухама се окрете и виде како иза дрвета излази
њена сусетка Тумила. Она је, по свему судећи, прозрела Лухамину злу намеру и
пратила је у стопу од саме куће.
Лухама се разбесне и пакосно просикта:
— А шта се то тебе тиче, шашава удовице? Да ли се може или не може ловити,
није твоја ствар. И ти се чисти одавде!
Не одговоривши ништа, Тумила се окрете и пође натраг у село.
Лухами је било врло мило што је Тумила отишла. Сада је могла пустити на вољу
својој похлепи. Уверивши се да у близини нема никога, жена баци мрежу у језеро и

98
налови рибе до миле воље. Кад се мрежа напунила, она је извуче из воде и упути се
натраг у Пурводади врло задовољна. Дошавши кући, жена се није могла уздржати
од нестрпљења. Не убивши и не очистивши рибице, она их живе баци у котлић, а
њега стави на ватру. Рибице почеше да се праћакају у врелој води, а кад вода поче
да ври, Лухама чу тихи глас, који проговори:
— Знај да смо ми свете рибе. Богови ће казнити онога ко нас ухвати или убије.
Лухама се само насмеја.
— Зашто би ме богови кажњавали? — упита она. — Рибе зато и постоје да би
их људи ловили и јели.
Кад су се рибице добро скувале, она их стави на лист банане, зачини пиринчом
и сита се наједе. Али чим је Лухама престала да једе, осети да јој у стомаку бућка
вода. У тој води, као у језеру, праћакају се рибице. Стомак јој се наду на њене очи,
док је рибица унутра бивало све више. Жена се уплаши и потрча за помоћ сусетки.
Али о рибицама не рече јој ни речи.
— Ти си врло тешко болесна — рече сусетка и потрча Тумили да јој исприча о
Лухами.
Кад Тумила чу како ова јауче од болова, одмах јој све постаде јасно и она рече:
— Појела си свете рибице, Лухама, а оне се не смеју јести. Сада ћеш морати да
умреш, јер богови кажњавају све оне који прекрше њихову забрану.
— То је истина, Тумила, — одговори Лухама јецајући — ја сам појела те рибице.
Али помози ми, преклињем те, иначе ћу умрети…
Изненада се поново разлеже једва чујни глас:
— Не, ти нећеш умрети. Али ћеш бити кажњена због своје похлепности. Ко­
лико си појела рибица, Лухама?
— Ах, не тако много — рече с уздахом грамзива жена. — Размишљала сам о
својој судбини и нисам ни приметила колико сам их појела.
— За казну ћеш бити претворена у рибу, Лухама, — проговори једва чујни глас.
— Зваћеш се риба сембиланг. Од данашњег дана, риба сембиланг ће постати забра­
њено јело, и ако је окуси трудна жена, плод ће бити уништен у мајчиној утроби.
Још тихи глас није стигао да умукне, а Лухама се претвори у рибу сембиланг.
Тумила је узе и однесе до ушћа реке, која је протицала поред села Пурводади.
Прича се да отада људи често лове у тој реци рибу сембиланг, мада она живи у
мору. И до дан-данас забрањено је јести ту рибу.

ВИШНА МИТРИ
Пре неколико стотина година, огромном државом Тришанку владао је моћни
раџа, који је необично волео свој народ. Раџа је усто био храбар и одважан. Поко­
рио је многе земље и свуда му је народ био одан свом душом, јер је био племенит
владар и никоме није чинио никаква зла.
Раџа је себе сматрао ваљаним човеком. Зато је и дању и ноћу молио богове само
за једно: да га после смрти приме у царство небеско.
Једне ноћи обузе раџу туга, и он схвати да му је живот сасвим додијао. Разми­
шљајући о томе како би било добро да доспе у рај, он упути своје молбе богу Индри:

99
 — Владару небеског и земаљског царства, погледај на моје седе власи и на моја
погрбљена леђа. Погледај колико много деце имам. Лепе жене ме не радују више.
Досадило ми је ратовати. Зашто да још живим на овом свету? Ево, молим те узми
ме к себи у рај!
Још не стиже раџа да изговори те речи кад се разлеже тихи глас:
— Раџо од Тришанка, човек доспева у рај онда кад му је суђено — то је божја
воља. И ти ћеш живети у рају, али твој час још није куцнуо…
— Па зар ја нисам велики раџа? Ја сам потомак најстаријег рода, одважан и
честит…
Тихи глас поново проговори:
— Знај, честити раџо, да на небу нема никакве разлике између раџе и роба. Та­
мо су сви људи једнаки. У рај доспевају они који су племенити и честити на земљи.
Зато ти мораш прекинути са ратовима и увек живети у миру са својим суседима…
Раџи је било веома криво због таквог одговора. Мрачан и натуштен изађе он из
дворца и поче да лута по шуми. Најзад седе да предахне испод разгранатог дрвета
и утону у маштање о рају. Тако је седео дубоко замишљен док не дође вече. Али
раџа није ни помишљао да се враћа у дворац. Неочекивано му приђе свети старац
Вишна Митри, који је живео као пустињак у шумској пећини.
— Шта те је то растужило, раџо од Тришанка? — узвикну он. — Зашто је све­
моћни раџа наједном одлучио да се осами у непроходној шуми?
— Како да се не жалостим, како да не тугујем, свети старче, — одговори раџа.
— Бог Индра неће да ме узме к себи у рај. Ја сам већ сасвим оронуо, коса ми је осе­
дела. Погледај како сам погрбљен! Немам више снаге да ратујем, а моју жену ништа
више не привлачи к мени. Кад бог не би услишио твоје молбе, ти би, сигурно, исто
тако пао у очајање.
— Не господару мој, — одговори Вишна Митри — ако бог не обраћа пажњу
на твоје молбе, ти не треба да очајаваш. Зар не знаш да се рај може наћи и на земљи?
— Како се може наћи рај на овом свету? — упита раџа од Тришанка. — Зар
постоји на земљи такво место? Ако знаш где се оно налази, реци да бих се могао
одморити од оваквог живота…
— Показаћу ти то место — рече пустињак. — Тамо ћеш моћи да нађеш мир.
Сутра ћу те отпратити.
Сутрадан Вишна Митри поведе раџу од Тришанка према обећаном месту.
Ишли су врло дуго и најзад дошли до празне и мрачне камене пећине.
— И то ти називаш рајем? — упита гневно раџа.
— Најпре сам желео да ти покажем место где сам провео цео свој живот, госпо­
дару мој, — одговори Вишна Митри. — А сада, пошто си га видео, хајдемо даље!
И Вишна Митри га поведе у дубину шуме. Обиље и разноврсност растиња за­
дивише раџу од Тришанка. Тамо, међу воћкама, они спазише неке чудне стабљике,
налик на трску.
Пажљиво их разгледајући, раџа упита Вишна Митрија:
— Зашто ова трска расте заједно са другим травама?

100
 — Па то је медена трска — одговори Вишна Митри. — И у рају расте исто
таква. Њен мед је сладак као рајски нектар. Ко хоће да га окуси, мора да сише ста­
бљике, као што пчела сише цветни сок.
Раџа од Тришанка стави стабљику у уста и посиса је мало. Окусивши сласт меда,
он радосно узвикну:
— Заиста, мед је сладак као рајски нектар! Види се да ти је сам бог послао ту
трску, свети старче! Кад је тако, остаћу да живим овде, у земаљском рају.
— Та слатка трска је дар који ти је послао бог — одговори Вишна Митри. —
Он је њу одгајио овде да би ти, господару мој, био срећан на земљи и да не би тежио
рају.
Вишна Митри не рече раџи од Тришанка да је бог подигао трску на том месту
услишивши молбе самог пустињака, који је хтео да растера раџину тугу.
Свети старац је рекао истину раџи тек пред своју смрт. Тога дана сазва раџа све
своје синове па им рече:
— Услишивши молбе светог старца Вишна Митрија, бог је за једну ноћ одгајио
овде медену трску. Кад ме бог позове к себи, посадите ту трску у својим вртовима…
Раџа од Тришанка не стиже ни да изговори те речи већ паде мртав на земљу.
Његова душа оде у рај. Тог тренутка све траве, које су расле унаоколо, нестадоше
без трага и гласа. Остале су само стабљике трске, које одмах почеше бујно да расту.
Сви синови раџе од Тришанка посадише их по својим вртовима.
Вест о слатким стабљикама брзо се пронесе по земљи и становници села такође
почеше да их гаје. Ту медену траву они назваше „тебу”, што значи „шећерна трска”.
До дан-данас стабљике трске су омиљена људска храна.

ПУРБАСАРИ
Пре много година у малој држави, испод планине Сламат, владао је раџа који
беше добар и праведан. Имао је две кћери: старија се звала Пурбаларанг, а млађа
Пурбасари.
Принцеза Пурбаларанг била је зла и завидљива. Мрзела је Пурбасари, јер је
млађа сестра била лепша од ње. Многи принчеви из разних држава били су заљу­
бљени у Пурбасари и долазили да је просе. Али она је све одбијала, јер се још увек
није хтела удавати.
Принцеза Пурбаларанг, била је удата да раџу Индраџаја. Она никако није мо­
гла да схвати зашто млађа сестра одбија понуде принчева и постајала је љубоморна
на њу због свог мужа. Са страхом је размишљала да Индраџаја не узме Пурбасари
за жену, а њу запостави. И Пурбаларанг поче да смишља како да се заувек ослободи
сестре. Данима је непрекидно лупала главу док јој није синула лукава и подмукла
мисао.
После извесног времена, раџа Индраџаја, муж Пурбаларанге, пође са својом
свитом да лови у непроходну шуму. Пурбаларанг је знала да ће он бити отсутан
неколико дана. Управо тада она закључи ,да је дошло време да оствари своју по­
длу замисао. Све слушкиње принцезе Пурбасари закључа у једну одају дворца, да
је нико не би случајно омео. А затим оде својој сестри и ласкаво јој рече:

101
 — Драга сестро Пурбасари, дошла сам до тебе по важном послу. Индраџаја ми
је казао да поразговарам с тобом и да ти пренесем његову поруку. Мој муж жели да
ти браном преградиш реку која дели нашу државу на пола. Она је толико брза да
се рибе у њој не могу задржавати, већ одлазе низ њен ток. Ту брану, пак, каже он,
треба саградити за седам дана…
— А шта ће бити ако ја не успем? — упита принцеза Пурбасари с веселим осме­
хом — толико је бесмислен био тај захтев.
— Ако не успеш, казниће те, сестро моја.
Чувши те речи, Пурбасари задрхта од страха.
— Да ли стварно Индраџаја наређује да браном преградим реку? — упита она
у недоумици. — Зашто је он наредио да то урадим ја, а не неко други? Шта могу
с мојим слабачким рукама? Умем само да шијем и везем платно. Како ћу изићи на
крај с тим тешким послом?
— Треба се покоравати наређењима мог мужа Индраџаја — одговори Пурба­
ларанг. — Тај посао се мора завршити за седам дана да би се могла нахватати риба
и угостити раџа кад се врати из лова.
Пурбасари не поверова да је раџа Индраџаја издао такво наређење. Опа осети
да су то све сплетке њене сестре. Дубоко ожалошћена принцеза пође реци. Тамо
поче да котрља огромне камене блокове и ускоро јој слабашне нежне руке беху из­
ранављене до крви. На крају, сасвим исцрпена, седе на обалу реке и горко заплака.
Пурбасари се сва у сузама обрати молбама богу. Бог услиши њене молбе и посла јој
у помоћ снажног, стаситог момка Еланг Гунунг Сегару.
Кад младић дође реци, он виде Пурбасари како седи на обали. Очи јој беху
поцрвенеле, а низ лице су текли потоци суза.
Очаран лепотом девојке, Еланг Гунунг Сегара заволе 'Пурбасари и зажеле да
је упозна ближе. Преобративши се у великог мајмуна, он јој четвороношке приђе
и упита је:
— Реци ми, прекрасна девојко, зашто толико плачеш?
Пурбасари задрхта чувши његов глас, а кад виде да јој се мајмун приближава,
хтеде да побегне.
Мајмун је задржа за рукав и ласкаво проговори:
— Не плаши ме се, прекрасна девојко! Чуо сам како плачеш и знам зашто си
молила бога. Са врха дрвета видео сам твоје дивно, ожалошћено лице, обливено
сузама. Ја знам да су ти одредили тежак рад. Он је сувише напоран за твоје слаба­
шне и нежне руке, али сам зато ја снажан и помоћи ћу ти, прекрасна девојко. Ја ћу
преградити реку браном ако ми само ти обећаш да ћеш ме узети у свој дом…
Пурбасари се зачуди кад чу те речи. Али она се беше веома обрадовала неоче­
киваној помоћи и зато обећа мајмуну да ће га узети у свој дом и да ће се добро о
њему бринути.
Чувши Пурбасарино обећање, Еланг Гунунг Сегара одлучи да засад не открива
да је човек. Младић је хтео најпре да упозна Пурбасари боље. Задржавајући изглед
мајмуна, он се лати да помаже принцези у преграђивању реке.
У заједничком раду, Пурбасари заборави на своју невољу. Она беше запањена
гледајући каквом необичном лакоћом тај црни мајмун — снажан као див, преноси

102
огромне камене блокове. Животиња више није уливала принцези никакав страх.
Пурбасари је љубазно разговарала с мајмуном, хранила га и направила му лежај од
свеже маховине и сувог лишћа. Уморивши се од дневног рада, животиња се увече
одмарала па тој постељи.
Четири дана узастопце мајмун је градио брану. На измаку четвртог дана, он
рече Пурбасари:
— Принцезо, брана је већ готова. Док смо је градили, видео сам да ти је душа
још дивнија од лица.
Реци ми, Пурбасари, да ли пристајеш да се удаш за мене, страшног и наказног
мајмуна?
Пурбасари радосно одговори:
— Мада ти ниси човек, ипак пристајем да будем твоја жена. Целог живота ћу
бити захвална твојој доброти, јер си ми помогао да браном преградим реку.— Пур­
басари погледа на брану и додаде.
— Раџа Индраџаја ће бити задовољан радом, а све си то урадио ти.
И она опет погледа у мајмуна, ал’ чудна ствар!— пред њом не беше космати
створ, већ дивни, стасит младић. Смешећи се, он проговори:
— Пурбасари, жено моја! Зовем се Еланг Гунунг Сегара, богови су ме послали
да бих ти помогао да изиђеш на крај с тешким послом. Опрости ми што сам се
претворио у мајмуна. Учинио сам то да бих те боље упознао. Хтео сам да проверим
да ли ти је душа тако дивна као тело. Сада већ знам да ти је душа племенита.
Пурбасари се веома обрадова кад виде како је леп и стасит њен драган. Исте
вечери она се упути у дворац са својим младожењом Елангом Гунунг Сегаром.
Пурбаларанг се веома зачуди сазнавши да је њена сестра већ преградила реку
браном и вратила се кући с некаквим младићем. Она одмах нареди да јој позову
Пурбасари, а кад ова дође злобно се раздра на њу.
— Зашто си се тако брзо вратила? Немогуће да је толики посао већ завршен!
И ко је тај младић?
— Тај младић ми је помогао да обавим тежак посао — одговори Пурбасари. —
Зове се Еланг Гунунг Сегара, и ја ћу бити његова жена.
Сада Пурбаларанг престаде да се боји да ће јој Пурбасари преотети мужа. Она
се ласкаво понесе према својој млађој сестри и младићу за кога се ова хтела удати.
Чак поче да помаже Пурбасари у припремама за претстојећу свадбу.
После Индраџајиног повратка из лова, Пурбасари и Еланг Гунунг Сегара при­
редише свадбу. Много су година проживели срећно на двору раџе Индраџаја. Али
је Еланг Гунунг Сегара предосећао да им претстоје велике несреће. Он реши да се
врати на небеско царство и да поведе тамо своју жену, коју је волео свим срцем. Ме­
ђутим, принцеза се родила на земљи и зато му богови нису дозволили да се врати
на небо. Једанпут Еланг Гунунг Сегара рече својој жени:
— Вољена моја Пурбасари, ако и ти хоћеш да живиш на небесима, ја ћу замоли­
ти богове да ми дозволе да те одведем тамо. Ако се теби више свиђа на овом свету,
остаћу с тобом на земљи.
Пурбасари је много волела свог мужа, па је желела да га прати на небо.

103
 — Мужу мој, ма где ти кренуо, ја ћу поћи с тобом, јер ћу тамо бити срећнија
него на земљи. Замоли богове да ти дозволе да ме поведеш са собом.
Неколико дана после разговора Еланг Гунунг Сегара се упути на врх планине
Саламат. Спремао се да проведе седам дана и седам ноћи на тој планини и да од
богова измоли дозволу да поведе своју жену на небо.
Чим Еланг Гунунг Сегара отпутова, принцеза Пурбаларанг пође с Пурбасари
на реку, да пеца рибу. И мада је река врвела од крупних риба, ниједна од њих не
загризе Пурбаларангину удицу. Али зато принцеза Пурбасари нахвата много ве­
ликих риба. Она један део даде старијој сестри, а остало баци натраг у воду.
Принцезу Пурбаларанг поново обузе мрачна завист. Она се јако разљути на
Пурбасари али, разуме се, то не испољи, већ узе рибу. И сестре се вратише у дворац.
Пурбаларанг сместа пође да се жали свом мужу.
— Пурбасари се, по свој прилици, спријатељила с ђаволом — рекла је прин­
цеза. — Рибу је зачарала разним враџбинама и, несумњиво је, исто тако позвала
ђавола да јој изгради брану. Није могао Еланг Гунунг Сегара — па нека је он и син
бога — да прегради реку за тако кратко време…
И још је много штошта рђаво испричала мужу о својој млађој сестри.
— Заповеди јој да поруши брану, коју је изградио ђаво — рече она. — А затим
нареди да се спали на ломачи та зла вештица!
Раџа се веома наљути на Пурбасари, — клеветница се није узалуд трудила. Ро­
бовима је наредио да сруше брану, а не принцези, јер би она опет прибегла ђавољој
помоћи. Али раџа није хтео да је спали. Било би потребно много грања, а како би
се то објаснило људима?
— Боље је да Пурбасари сахранимо живу — рече раџа Индраџаја својој жени.
Принцеза Пурбаларанг се сложи с мужем. Следећег даиа рано изјутра, она про­
буди своју недужну сестру.
— Устај, Пурбасари, моја драга сестрице, — умиљато проговори она. — Само
што је стигао гласник с поруком твог мужа. Он јавља, да ће се данас вратити у дво­
рац. Пођимо на реку и нахватајмо пуно риба да бисмо угостили твог мужа чим се
врати кући. Устани, рођена моја сестрице, пођимо у лов на рибе.
Чувши ту новост, Пурбасари се обрадова, брзо скочи из своје постеље и пође
с Пурбаларангом на реку. Кад дође до обале, она се запрепасти видећи да је раџа
Индраџаја ископао испод дрвета дубоку јаму. Пурбасари није сумњала у прљаве
сплетке своје сестре. Кад, пак, она упита зашто је ископана јама Индраџаја је од­
једанпут дохвати, гурну доле и брзо поче засипати земљом. Затим раџа стаде да
разваљује брану. Али тог тренутка из реке изађе велика бела острига. Она се зале­
пи за раџу и свега га изуједа. Индраџаја се врати у дворац сав у крви, изнемогао од
бола.
Те вечери Еланг Гунунг Сегара предосети рђаве знаке. Он помисли да се њего­
вој жени десила нек несрећа. Не губећи време, крете натраг. Стигавши у дворац,
стаде да тражи своју жену да би јој саопштио радосну вест. Богови су му дозволили
да поведе Пурбасари на небо кад обоје остаре и уморе се од земаљског живота.
Не нашавши своју жену, он упита раџу Индраџају да ли зна где је она.
— Зашто питаш мене? — одговори раџа. — Упитај боље њене служавке.

104
 На вратима се он судари с принцезом Пурбаларанг.
— Ти си се већ вратио? — упита она.
— Много сам журио кући, јер сам се зажелео своје жене — одговори Еланг
Гунунг Сегара. — Дошао сам с новостима које ће је веома обрадовати. Где је она
сад?
— Сигурно је отишла на реку — рече принцеза Пурбаларанг. — Откад си ти
отишао, она сваког дана одлази тамо и чека ђавола, који јој је помогао да сагради
брану.
Еланг Гунунг Сегара одмах схвати да принцеза Пурбаларанг лаже, али ипак
пође до бране. На обали реке не нађе Пурбасари, али зато примети на разгранатом
дрвету, много мајмуна. Он помисли да мајмуни можда знају где је његова жена. Зато
се сам претвори у мајмуна па их упита:
— Пријатељи, нисте ли видели принцезу Пурбасари?
— Ми смо видели како је раџа Индраџаја закопао испод тог дрвета некакву
принцезу. Да ли је то Пурбасари или не, ми не знамо — одговорише мајмуни. —
Ако ти хоћеш да сазнаш, онда раскопај ту земљу.
Еланг Гунунг Сегара одмах раскопа гроб испод дрвета. Дубоко у земљи он на­
ђе обамрло тело своје жене Пурбасари, коју је безгранично волео. Узевши пажљи­
во принцезу у руке, он је однесе на саму обалу реке и положи на велики пљоснати
камен. Захвативши хладну, провидну воду, он јој накваси лице. Пурбасари се ис­
тог момента прену и отвори своје чудесне очи. Насмеја се видевши да њен муж —
претворен у мајмуна клечи крај ње. Једва чујним гласом принцеза исприча како су
свирепо поступили с њом Пурбаларанг и Индраџаја, иако им она ништа није скри­
вила.
— Ја и ти се нећемо вратити кући, вољена моја, — рече Еланг Гунунг Сегара.
— Живећемо овде. А ја ћу остати мајмун да би ми остали мајмуни помагали у при­
бављању хране. Направићемо колибу и живећемо у њој све док ја не убијем раџу
Индраџаја.
Уз помоћ осталих мајмуна, Еланг Гунунг Сегара сагради колибу. Они поправи­
ше такође разрушену брану.
Ускоро после тога, Пурбаларанг чу од једне своје робиње да на обали реке, не­
далеко од бране, живи у колиби принцеза, као јаје јајету слична принцези Пурба­
сари.
Та вест насмеја Пурбаларанг. Никако није могла поверовати да је жена, која
живи међу мајмунима, слична принцези Пурбасари. Ипак зажеле да је види. Сле­
дећег дана, не говорећи никоме ни речи, Пурбаларанг пође на реку да пеца рибу.
Међутим, не виде никога на обали. Само јој паде у очи да је брану, коју је разрушио
њен муж, неко већ поправио. Пурбаларанг погледа унаоколо али никакву колибу
не примети. Није закорачила ни неколико корака кад изненада спази да се далеко,
усред густог шевара, испред разгранатог дрвета налази нека кућица. Пурбаларанг
се лаганим корацима упути тамо. У том тренутку из куће изиђе принцеза Пурба­
сари, а одмах за њом — велики мајмун. Пурбаларанг познаде своју сестру.
Разгневљена, она се врати у дворац и исприча свом мужу да су мајмуни помогли
Пурбасари да се извуче из гроба и сада она живи међу њима.

105
 — Мужу мој, увек си био свемоћан раџа — узвикну Пурбаларанг обраћајући
се Индраџаји — али сада је твоје добро име укаљано. Чак се и мајмуни усуђују да
те понижавају. Они су васкрсли Пурбасари, они су и брану обновили. Зар ћеш им
дозволити да ти се некажњено потсмевају?
Лице раџе Индраџаје порумене од стида и беса. Скупивши велику војску, он
одмах крете у поход. Дошавши на обалу, реке, војници беху веома зачуђени: та­
мо не видеше никога осим великог мајмуна, који се спуштао с дрвета. Још више
се зачудише кад им раџа нареди да нападну тог мајмуна. Али овај беше спреман
да се супротстави нападу. Трипут је закрештао заглушујућим гласом. На тај крик
из шипрага искочи хиљаде мајмуна и баци се на војску раџе Индраџаје. Ратници,
видевши да на сваког од њих долази по десет мајмуна, панично се разбежаше
У том моменту Еланг Гунунг Сегара поново се претвори у човека и, обраћајући
се Индраџаји, проговори громким гласом:
— Подли, свирепи раџо, живу си сахранио незаштићену жену, а сада ћемо се ја
и ти мушки подухватити. Не војска против војске, већ један на једнога.
И тада отпоче жестока борба. Ни један ни други нису посустали. Дохватали су
се много пута служећи се свим лукавствима, свим знањем.
У јеку тог смртног двобоја, из шуме изненада изиђе стари пустињак и преки­
нувши борбу, рече:
— Ви се не смете борити један против другога, јер вас везују родбинске везе.
Тако поступати — значи нарушавати завет наших предака, мада Еланг Гунунг Се­
гара има право да се освети због увреде. Злобни и свирепи раџо Индраџаја, данас
ћеш ти прећи са целом својом имовином на западну обалу реке! А ти, Еланг Гунунг
Сегаро, остани да живиш на источној обали.
Отада су раџа Индраџаја и Еланг Гунунг Сегара живели мирно и срећно, сваки
у својој држави, са обе стране широке реке.
 ПОГОВОР
Егзотичан и аутономно развијани индонежански фолклор, усмерен и условљен географским
околностима и историском судбином, остао је дуго времена непознат осталом свету. Пространа
тропска мора с немирним и динамичним животом својих пребивалаца, бујни сплет растиња које
скрива многе загонетке, очајне и разноврсне примерке фауне, високи вулкански масиви, чести и
снажни земљотреси, дали су моћан и оригиналан подстицај народној машти и уметничком ствара­
њу. Континуирано робовање народа домаћим и страним силницима формирало је специфичну, али
у основи добро познату психологију пригушеног бунта, који прожима већину духовних творевина
људи овог удаљеног архипелага.
Народ је многа своја схватања необјашњивих природних и друштвених појава, претставе о до­
брим и злим силама, жеље и надања изражена у тријумфу правде и истине, персонифицирао у лико­
вима својих јунака из бајки, са занимљивим обртима у сижеу. Главни јунак многобројних варијаци­
ја на тему добра и зла, правде и насиља, је митолошко биће Канчил. По свом изгледу то слабашно
створење, обдарено необичним умом и лукавством, прожето племенитим идеалима, из најбезизла­
знијих ситуација излази као победник у неравној борби. Традиционална одвратност поробљених
народа према насиљу, дошла је овде до потпуног изражаја. Канчил ће надмудрити гнусне кроко­
диле и прождрљиве тигрове, исмејаће пакосну дивљу мачку, изиграће жустрог носорога, остаће
неповерљив према слону, чије му велике димензије уливају подозрење упркос његовој доказаној
мирољубивости. У многим подухватима њега потпомажу ситни и беспомоћни, за чију се угрожену
егзистенцију и он бори са своје стране. Гениј поробљеног народа видео је тријумф правде и солидар­
ности малих и нејаких, потлачених и уцвељених. Несташна окретна животињица Канчил изазива,
љути, исмејава и уништава, напокон, све оне који мисле да им величина, снага и оштри зуби дају
веће право на живот него другима.
Управо такву несрећну судбину имао је индонежански народ у својој новијој историји. Вишеве­
ковно робовање холандским империјалистима, пружило је могућност марљивим и мирољубивим
житељима тог далеког острвља да на сопственој кожи осете сву тежину једне безочне експлоатације,
сву тежину насилничког поступка освајача, сву неправду самозваног туђина. Сурови дошљак нао­
ружан пушком и најмодернијим средствима масовног уништавања, у свести домородаца није се по
моралу и поступцима много разликовао од дивљачког подмуклог тигра, кога непрестано мори жеђ
за крвљу и убијањем. И као што је тешко било пронаћи достојног противника тигровим оштрим
канџама и страшним зубима, тако исто је тешко било замислити нешто физички јаче од дисципли­
новане, добро организоване и изванредно наоружане колонијалне управе.
Али морао се створити одушак за накупљени народни бол и увреду. Народ је морао потражити
себи утеху и стабилан ослонац за надање, као неопходан услов даљег напорног живљења, као леко­
вити мелем за своју рањену душу. Пронашао га је у себи самом, у својој сопственој уметности, коју
није могао да покори или оскрнави нико самозван и насилан. У тој уметности поредак ствари и
правичност односа нису одређивали колонијални властодршци, већ је то угњетени народ уредио
према сопственим осећањима и стремљењима. Рођена у тегобама и мучим искушењима, та осећа­
ња и стремљења имала су свој правац, свој циљ и своје противнике. Ти противници су били силни
и велики, подмукли и безобзирни, зато је и борба, која је вођена против њих, попримала та иста
обележја. Физички крхки, али мудри и довитљиви Канчил, искористиће свако расположиво сред­
ство и сваку згодну прилику да сурово и беспоштедно казни безочне насилнике, тигра, крокодила
и друге. За време сваког двобоја, симпатије народа су јасно и недвосмислено на страни Канчила

107
кога је он створио и умудрио према сопственој слици и прилици. У гневним, пуним мржње речи­
ма, које Канчил упућује својим непријатељима, излива се и накупљена горчина и бескрајни презир
једне напаћене земље и њених људи према онима који су им се испречили на путу у један лепши,
правичнији живот.
Други део књиге заузимају бајке са острва Јаве, које већ имају више додирних тачака с фолкло­
ром других азијских народа, и многе њихове теме преплићу се са истинитим историјским догађаји­
ма (Бравиџија Тиунг Ванара). Из дубине векова допиру до нас приче и легенде о сјају моћних раџа
и владара, о заносним лепотицама, одважним принчевима и неустрашивим јунацима, о богатству
и раскоши далеких крајева, о великој и трагичној љубави младих (Деви Нгалиме).
Мада у строго литерарном смислу ове бајке знатно отскачу од првог дела књиге, који обухвата
бајке о Канчилу, не може се рећи да су оне у некој већој мери успеле да нам кажу нешто више о ори­
гиналним особинама те далеке земље. Мотиви са прилично познати из културних тековина других
народа. Али и овде национални колорит и специфичност поднебља дају посебну драж овим бајкама
и легендама.
Мада је по спољним обележјима религиозни моменат јаче заступљен, ипак то не смета да здрава
језгра националног духа избију на површину. Разноврсна чудеса, мудри пророци надахнути свеви­
шњом силом, аристократизам обојен источњачким сјајем, проверена и непоколебљива воља алаха
итд. стоје у сенци животних проблема широких маса и никада фантазија и машта овог удаљеног
света не носи у себи антисоцијална и анти хумана решења.
Прва књига индонежанских бајки и легенди преведена на наш језик допринеће бољем упознава­
њу културе једне нације, чија се историја протеже на хиљаде година уназад, и деловаће као допринос
индонежанско југословенском пријатељству.
Б. М.
 САДРЖАЈ
БАЈКЕ О КАНЧИЛУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
КАНЧИЛ ОБМАЊУЈЕ ТИГРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
КАНЧИЛ ЧУВА ПОЈАС ПРОРОКА СУЛЕЈМАНА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6
ТИГАР СВИРА НА ФРУЛИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8

УЗАЛУДНИ СЕЉАКОВИ НАПОРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10

КАНЧИЛ ДОСПЕВА У ЗАМКУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10
КАНЧИЛ У УЛОЗИ МЛАДОЖЕЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12

У РИБОЛОВУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14
ДИВЉА СВИЊА ЧИТА БУКВИЦУ КАНЧИЛУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14
ТИГАР ХОЋЕ ДА ЛОВИ РИБУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14
И СЛОНУ ЈЕ НАЂЕН ПОСАО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
ДИВ ТАМАНИ СВУ РИБУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
КАНЧИЛ ВЕША ДИВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
КАНЧИЛ ЗАВАДИО ТИГРА СА МЕДВЕДОМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
КАНЧИЛ БЕЖИ ПОСРАМЉЕН . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
СЛОН СЕ ПЛАШИ ДА ЋЕ СЕ НЕБО СРУШИТИ НА ЗЕМЉУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23

КАНЧИЛ У НЕВОЉИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
КАНЧИЛ ВРЕЂА ВИДРУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
ВИДРА ОПТУЖУЈЕ ПАУКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
ВИДРА ОПТУЖУЈЕ ЈАСТРЕБА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26
ВИДРА МИСЛИ ДА ЈЕ КРИВА ЖАБА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26
ВИДРА СЕ ЉУТИ НА ПУЖА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
ВИДРА ОПТУЖУЈЕ СВИЦА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
ВИДРА ДОЛАЗИ КРАБУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28
ОСТРИГА КАЖЕ ДА ЈЕ ЗА СВЕ КРИВ КРАБ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28

ЗАШТО ТИГРОВИ ЈЕДУ МАЈМУНЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30

БИВО ДРУГУЈЕ С ТИГРОМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30
БИВО И КАНЧИЛ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32
БИВО МОЛИ ЛАНА ЗА ПОМОЋ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32
ЈЕЛЕН СЕ НЕ УСУЂУЈЕ ДА ИСТУПИ ПРОТИВ ТИГРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
БИК ДАЈЕ САВЕТ БИВОЛУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
БИВО И НОСОРОГ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
КЕНТУС ОДБИЈА ДА ПОМОГНЕ БИВОЛУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
ЈАРЕ СЕ ОДЛУЧУЈЕ ДА СТУПИ У ОКРШАЈ С ТИГРОМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
ВИДЕВШИ ЈАРЕ, ТИГАР ПРЕПЛАШЕНО БЕЖИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35

109
НЕЗАХВАЛНОСТ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38
КАНЧИЛ МОЛИ БИКА ДА ПОМОГНЕ КРОКОДИЛУ, КОГА ЈЕ ПРИГЊЕЧИЛО ДРВО . . . . . . . . . . . 38
БИК ОДНОСИ КРОКОДИЛА У РЕКУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
ШТА МИСЛИ О ТОМЕ ЛИМАС . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
КОТАРИЧИНА ПРИЧА ВЕСЕЛИ КРОКОДИЛА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42
БИКА ЖАЛОСТИ ПРИЧА ПОЦЕПАНЕ АСУРЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42
КАНЧИЛ СЕ ДОГОВАРА СА ЛАНОМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42
ЛАН ПРИСТАЈЕ ДА РЕШИ СПОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
КАНЧИЛ ПОМАЖЕ ШЉУКАМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45
КАКО ЈЕ СТО ПЕДЕСЕТ КРОКОДИЛА ХТЕЛО ДА ПОЈЕДЕ КАНЧИЛА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50
ЖИВОТИЊЕ ЖЕЛЕ КАНЧИЛУ ДОБРО ЗДРАВЉЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54
ДИВЉА МАЧКА СМАТРА ДА ЈЕ ПАМЕТНИЈА ОД КАНЧИЛА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55
КАНЧИЛ ПРЕВАРЕН ОД ДИВЉЕ МАЧКЕ ПАДА У КЛОПКУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57
ШЉУКА СПАСАВА КАНЧИЛА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60

ЈАВАНСКЕ ЛЕГЕНДЕ И БАЈКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61

ПАСОПАТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61
ДЕВИ НГАЛИМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63
РАДЕН ПАНЏИ КУДА ВАНЕНГПАТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
БРАВИЏИЈА ТИУНГ ВАНАРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84
БЕГАВА КАСИСАПА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90
ТИСНА ВАТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
ПОЛАМАН . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
ПОЛАМАНОВЕ РИБЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98
ВИШНА МИТРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99
ПУРБАСАРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101

ПОГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107
САДРЖАЈ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109

Штампа: Графичко предузеће „Просвета”, Београд,

Ђуре Ђаковића 21