To je priča čoveka koji sravnava svoje

račune i pita se šta je u njegovoj prošlosti bilo

presudno za njegovu otužnu sadašnjost, koji je bio
razlog njegovog izgnanstva iz pravog života u svet
senki? Citat koji Mihailović stavlja na početak svog
dela, a koji starinskim i visokim stilom odskače od
modernog romana, pruža odgovor na ovo pitanje.
Reč je o citatu Danilovog učenika (XII – XIV vek)
koji govori o onima koji “lišeni slave svoje“ i vođeni
“silama kuda neće“ stižu na poslednje odredište
života.

U romanu Kad su cvetale tikve mogu da se izdvoje

dva toka pripovadanja: priča o boksu i priča o
stradanju porodice glavnog junaka. Ljuba
Sretenović je bokser, zvani Šampion; u detinjstvu
su ga zvali Ljuba Vrapče. Beograđanin je, sa
Dušanovca, ali ne živi tamo. On je emigrant. Pre
12 godina je došao u Švedsku i tu se zaposlio i
oženio. Žena se zove Inge, dete koje je dovela sa
sobom – Arne. Sazidao je i kućicu u Estersundu,
da bi ga po izgledu i veličini podsećala na one sa
Dušanovca.
Ljuba-životu švedskog emigranata koji živi s
porodicom na gradskoj periferiji u kući koju otplaćuje
na kredit, radi u fabrici i uz to trenira fabrički boks
klub.Velike promene u njegovom porodičnom i ličnom
životu izazvala su dva događaja: hapšenje brata i oca,
dugo robijanje brata, i sukob sa Apašem, kraljem
dušanovačkih mangupa, a koji će kasnije usloviti i
smrt sestre Dušice. Smrt sestre i hapšenje brata i oca
dovešće ga u situaciju da se zameri i vlasti, oličenoj u
udbaškom funkcioneru i heroju Perišiću. Brz,
nepromišljen, temperamentan, ne shvatajući dovoljno
ozbiljno ni vreme, ni prirodu ondašnje politike, viče na
Starog, naziva ga bandom; izriče emotivno obojen
sud da su svi oni banda. Ne kontrolišući sebe, Ljuba
je Starom izrekao najveću optužbu protiv ondašnje
vlasti i komunističke ideologije koja je upravljala
ljudima i po svojoj proceni određivala ko će šta raditi i
šta će biti sa njim. Zato će, po njihovoj kazni, morati
odmah u vojsku na trogodišnje odsluženje vojnog
roka. Ljuba je bio uveren da će se u njemu sve sleći i
smiriti kad bude izvršio osvetu nad vinivnikom
lančanih umiranja u porodici – nad Stolom Apašom.
Međutim, patnja u njemu nije prestala.on stalno traži
nekog slaušaoca ili neki glas koji će mu reći da nije
kriv za ono što je učinio.Ljuba podseća i na
 tragičnog antičkog heroja koji svoj čin ubistva
iskupljuje izgnanstvom, napuštanjem zemlje za
kojom će do kraja života patiti. Kada Ljuba
Sretenović Šampion na samom početku romana
izgovori rečenicu: „Ne, neću se vratiti!“ – on time
definitivno određuje svoju sudbinu i životni
poraz.Svi ostali likovi koje Ljuba spominje
oblikovani su isključivo iz njegove perspektive.

U ovom romanu kao u nekakvom dramskom delu,

možemo da razlikujemo sledeće etape radnje:

1.Uvod – opis Ljubinog života u Švedskoj (sve

u romanu je dato isključivo iz Ljubine
perspektive).

-Prvo poglavlje je uvodno i ono čitaocu pruža uvid u

Ljubinu sadašnjost, u njegov emigrantski život, u odnos
prema domovini i zavičaju, u ono što on sada jeste kao
ličnost i zreo čovek. U njegovom braku je sve dobro: vole
ga i žena Inge i sinčić Arne; vole i njegovu zemlju
Jugoslaviju. On ih tamo povremeno šalje – dolaze u goste
njegovom bratu Vladimiru.

„Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a

ovde, u Estersundu, već sam osam. Imam porodicu. Vidite
onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste Šveđanin.
Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su
ovde običaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije
znao. Sad se zove Arne Sretenović. Jedva se naučio da
izgovori celo svoje ime. Učim ga da govori srpski. I, da
vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam
ga slao, zajedno s njegovom majkom, burazeru Vladi u
Beograd.“Često tone u nostalgiju. Tada ćuti, postaje
nervozan, pije. A onda, kao u nekom ludilu, seda za volan i po
tri dana i tri noći vozi – putuje u Jugoslaviju. Dolazi do
granice, dođe u Sloveniju, ostane sat-dva, i ponovo se
vrati u Švedsku. Dalje i duže ne sme. Međutim, čežnja
za domovinom je – bar za izvesno vreme umirena. On
duboko pati što ne može natrag, među svoje, osuđen
da nostalgično ponavlja i u sebi kao neprebol nosi reči:
Ne, neću se vratiti.
A moja Inge nije lepa, ima kraću nogu i vanbračno dete. Kad je
imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraća, za tri
santimetra. Nije ništa strašno, ali – primećuje se. Tako je i Arnea
rodila. Mislila je da će to tipa zadržati. A tip sačekao da se on rodi,
pa nestao. I, čudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao.
A nju čak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset i osma mi

2.Zaplet – Početak treniranja boksa

Ljubina priča (u klubu Jugoslavena) je priča o

vlastitom detinjstvu, o sazrevanju i mladosti, o
generaciji kojoj je pripadao, ali i o porodici i
Dušanovcu, i jednom vremenu (vreme iz
pedesetih godina).

Prošlost Ljube Sretenovića može se podeliti na

dva perioda: period detinjstva, kada su ga zvali
Ljuba Vrapče, i period mladićkog doba, kada
izrasta u dobrog boksera i postaje poznat kao
Ljuba Šampion.

Iz njegove ispovesti saznajemo da potiče iz radničke

porodice. Njegov otac Andra, pre rata, bio je uključen u
sindikat i dizao je štrajkove. To svoje revolucionarno
raspoloženje preneo je na starijeg sina Vladu. U toku
rata bio je u ilegali, a onda je otišao u partizane. Sve u
svemu, njih dvojica su bili uključeni u politiku i dobro su
zagazili u nju. Ljuba je imao i sestru Dušicu, sedam
godina mlađu. Bio je ljubimac majke, ali ga je brat
šamarao i tukao uvek kada bi mu se ukazala prilika. I
dok su stariji omladinci sa Dušanovca bili uključeni u
ilegalne borbe, Ljuba je sa svojim pajtašima – Jovom
Jolpazom, Mišom Cvrčkom i drugima „zezao maglu“,
kako sam kaže. Iz njegovog kazivanja ne vidi se šta su
sve radili, ali jedno u prvi plan izbija: upečatljivo sećanje
na prvo silovanje koje im je organizovao stari drug –
Stole Apaš.Kada je rat završen,
„pustolovine“ mangupa sa Dušanovca
su se nastavile, Stole Apaš je bio junak
za sve mlađe. On ih je okupljao,
usmeravao i vodio u akcije – u
obračune sa drugima. Počinje period velikih
zaokreta (1948-1950); to je vreme kada je Stole Apaš
na vrhuncu svoje popularnosti i moći na Voždovcu.
Svi su oni jurili devojke, odlazili na igranke i bili glavni
„dasovani“. Iz dokolice i dosade započinjali su tuče i
svađe. Bez pravoga povoda, nasrtali su na starije
(„čilagere) , na zaljubljene parove. Mladića bi
pretukli, a devojku silovali. Često su odlazili na
Zvezdaru, na mesta gde su organizovane zabave i
igranke. Među njima je bilo i rivalstva, ali i nekih
nepisanih pravila kojih su se znali pridržavati.Za Ljubu
je bio od posebnog značaja sukob sa Apašom, i to zbog devojke koju su
upoznali na igranci. Ljuba je došao na tu igranku u društvu sa bokserom
Dragančetom Stojiljkovićem.

SUKOB APAŠA SA LJUBOM:Tu su njih dvojica ugledali

devojku „lepu kao san“, visoku, plavu kose i lepe glave.
Međutim, za nju je bio zainteresovan i Stole Apaš. Ljuba
je preuzeo devojku, ali Stole Apaš, sujetan i surenjiv, to
mu nikad nije oprostio. Samo je licemerno, izdaleka,
kao u prolazu, dodao: „Ljubo, burazeru! Sve je u redu!“…I
Ljuba, stari njegov saradnik, uzvratio mu je: „Sve je u
redu, Stole, burazeru!“– iako je slutio i dobro znao da
nije u redu. Osvetoljubivi Stole Apaš nikad mu to diranje
u pravo jačeg nije oprostio. Ovaj slučaj, ma koliko bio
bezazlen, uticaće i na kasnije događaje, čak i na
sudbinu samog junaka romana – Ljube Šampiona.

BOKS:Ljuba je trenirao boks u

Radničkom, a sa njim su bili Ivica Lepi,
Mita Majmun i drugi. Ljuba Vrapče se
sav predao boksu i 1947. na prvenstvu
 Beograda, bio je drugi u
velter-kategoriji. Kao bokser bio je brz i
srčan, iako je bio dosta visok, dugonok i
mršav što za boks nije bilo dobro. Ubrzo
je mnoge pobeđivao, ali ne i Jovicu
Čauševića, koga je u nizu susreta samo
jednom pobedio.

3.Kulminacija – odlazak u vojsku

U 6. i 7. poglavlju dodirnuta je tema u to vreme strogo branjena:

Informbiro, Goli otok i stradanje patriota, odanih idejama
komunizma. Razočaran u ljjude, u prvom redu u Starog, Ljuba
ostavlja Radnički i prelazi u Zvezdu, ali ga ubrzo pozivaju u
vojsku na tri godine. Bila je to osveta moćnika. Stole Apaš i
njegovi momci haraju na Dušanovcu. Svi su oni postali išarani,
silni i osvetoljubivi. I policija se pribojava od njih, sve dok nije
došao milicioner Sulja, „brdo od čoveka“ kako ga Ljuba opisuje.
On je taj koji sređuje, namešta rebra i zavodi red. Između njega i
Stola Apaša dolazi do velikog obračuna, u kome obojica
dobijaju velike batine. Na kraju je Stole pobedio Sulju, „kolima za
hitnu pomoć su ga odneli“. Izubijani Stole Apaš uskoro će
oboleti od tuberkuloze.

Ljuba dolazi na prvo odsustvo. Dušanovac se

izmenio,“dasovani“ se povukli, nema ih. Roditelji ostareli, brat
Vlada još na robiji. Po povratku u kasarnu, zahvaljujući kapetanu
Zoriću, koji sa znanjem i ljubavlju radi sa bokserima, Ljuba
počinje da ovladava bokserskim tehnikama i da izrasta u pravog
šampiona. Neke mečeve gubi, ali je mnogo više onih koje je
dobio. Stiže mu telegram da mu je sestra Dušica umrla.

4.Obrt – samoubistvo sestre Dušice

Stiže mu telegram da mu je sestra Dušica umrla. Posle

bratovlejvog i očevog hapšenja ovo je drugi udarac na
porodicu koja je nekad skladno živela. U Beogradu saznaje
da je sestra silovana i da se, mučena i ponižena posle toga
obesila. Imala je samo 17 godina. Kasnije će Ljuba saznati
da je to uradio Stole Apaš. Bila je to osveta za onaj stari
sukob na igranci zbog neke devojke, kada mu je rekao da je
sve u redu. Ljubi je još i tada bilo jasno da nije sve u redu, da
iza toga stoji povređena sujeta i da mu Apaš to nikad neće
zaboraviti. Ljuba mu je iz vojske uputio poruku da zna da je
on to uradio i da mmu neće oprostiti:

Smrt Dušice još više dovodi do porodične erozije. Sve je

krenulo nizbrdo. Majka je zapala u tešku depresiju, pa se
ubrzo našla u psihijatrijskoj bolnici. Kad ju je Ljuba posetio
sa ocem, ona će, posle dugog ćutanja, uputiti prekor i mužu i
sinu, u kome je duboko sadržana istina o uzrocima toga što
joj se desilo:„Trideset i četiri godine, kažeš, Andro. A ne
kažeš – trideset i četiri godine na muci. Celog veka –
štrajkovi, otpuštanja, zatvori. Nikad nisam mogla da
budem sigurna da ću sutra imati nešto da vam skuvam
da jedete. A koliko sam tek za vreme rata izdrhtala.
Jedan ludak se uhvatio sa devojkama i boksom, druga
dva ludaka s politikom: objasni im nešto. Niste hteli da
mi pomognete, eto.“

Vest o smrti majke brzo je stigla u vojsku. Ali, i pored

dvostruke porodične tragedije, Ljuba istrajava u
treninzima, u boksu. Postaje veliki borac i armijski
šampion. Koristi posebnu tehniku – udarce koji ubijaju.
Pobedio je i na svearmijskom prvenstvu u Beogradu.
Tamo je zatekao oca koji je fizički propao, bezvoljnog, bez
želje da živi („Ruke mu nekako došle bele, mrtvačke“).
Tada je Ljuba i saznao da je Stole Apaš u sanatorijumu u
Surdulici.

Ljuba Šampion, odmah po povratku u Zagreb, dobija

prekomandu u Niš. Prekomandovao ga je kapetan
Zorić. Više nije hteo da ga prati na tom šampionskom
putu jer jr njegova borba izgubila od plemenitosti, igre
koja je čar svakog sporta. Ljuba je, po njemu, postao
iskvaren, isuviše sujetan, duša mu se „malo
usmrdela“jer upućuje udarce u srce, jer hoće da ubije, a
to više nije sport, u tome nema istinskog zadovoljstva.
Ljuba, svesno ili nesvesno, neprestano trenira i vežba
novu tehniku, sprema se za neki obračun. Kapetan
Zorić to sluti, predoseća.

Dok je na proputovanju, na železničkoj stanici u Beogradu,

Ljuba će poslednji put videti živog oca, spremnog da umre
jer ne vidi više smisao svog življenja. Za tri godine
služenja vojnog roka Ljuba će dobiti i treći telegram – da
mu je umro i otac. Kuća je ostala pusta. Krivca za
potpuni porodični krah Ljuba vidi u Apašu i onome što je
on uradio njegovoj sestri.

5.Rasplet – ubistvo Apaša

Na dan pre izlaska iz vojske, veštom taktikom,
izvedenom sa podoficirom Stanićem, Ljuba uspeva da
izađe iz kasarne u civilnom odelu i da vozom ode do
Vladičinog Hana, a odatle autobusom u Surdulicu. Bila je
nedelja i bolesnici su dobili dozvolu da mogu ići u grad,
među njima je bio i Stole Apaš. Kasno uveče, na putu za
sanatorijum, Ljuba će ga sačekati u zasedi. Apaš je bio u
društvu jedne devojke i bio je iznenađen kad je ugledao
Ljubu. On je sve vreme očekivao sukob sa Ljubom, znao
je da do njega mora doći, ali ne tako brzo i ne na tom
mestu. Prvo počinje sukob rečima. U njima ima
provakacije, ironije, samouverenosti i sujete da se niko
nikog ne plaši. Stole Apaš govori o napastvovanju Dušice
i, pri tome, nijednog trenutka ne pokazuje kajanje.

Na pretnju da će mu otkinuti glavu, Apaš sasvim smireno

uzvraća:

„Misliš? E, to, Vrapče, nimalo nije lepo od tebe. Tuberani umiru u

leto, kad cvetaju tikve. Sad nije leto, Vrapče.“

„Ponekad se, Apašu, desi da i tikve zakasne. Tvoje su, očigledno,

zakasnile.“

„U redu, Vrapče. Pa onda, vadi šta imaš. Šta imaš? Pucu? Utoku?“
„Ništa ja od toga nemam. Ne zaslužuješ ti da neko zbog tebe
robija. A i tebi ne preporučujem da nešto vadiš. Svakakvim
đavolima sam se u poslednje vreme naučio.“

Počinje tuča u kojoj nema molbe, niti pristajanja na

poraz. Borba do poslednjeg daha. Ljuba ga „kljuca u
pleksus“, u bradu, pipa u „grkljan“, iz sve snage ga
pogađa u grudi jer mu čuje šištanje iz njih. Udara ga tamo
gde šišti i puca, sve dok iz njega nije pljjusnula krv. Ali ni
tada Stole Apaš nije molio, i tada se uspravljao da pruži
poslednji otpor: „I dalje kašljući, i izbacujući one crne
vodoskoke pred sebe, steže šake u pesnice i posrćući
krete prema meni.“

Apaš umire u prašini, Ljuba kreće natrag. Ispred njega izleće

neka ptica koja kao da mu pokazuje pravac kojim treba da
ide. Sutradan, kada svi vojnici odlaze iz kasarne, Ljuba se vraća
u Beograd, na svoj Dušanovac. Prazan, bezvoljan i
nezainteresovan za svet oko sebe i za bilo kakav oblik života,
Ljuba Šampion sedi na pragu kuće, ne znajući šta će sa sobom.
Dolaze mu ljudi iz policije, sa pozivom od Starog da se vrati u
Radnički, uzgred mu govore o ubistvu Apaša, ciljajući na njega
kao na ubicu. Govore mu o mogućnosti da se ne pokrene
istraga. Na njemu je da razmisli. Ali, pošto ima dobar alibi, Ljuba
se ne plaši istrage ni eventualne optužbe, niti pak pristaje na
povratak u Radnički. Boks, želje za borbom, polet – sve je to u
njemu nestalo. Posebno će ga poraziti dolazak Stoletove majke
Ruže pred kuću. Ona žali sa sinom jedincem i za njegovu smrt
sumnjiči Ljubu.Međutim, kada shvata da je Stole izgleda krivac
zbog Dušicinog samoubistva, kao da mu prašta.Ona odlazi bez
mržnje i dostojanstvena u svom bolu. I Ljuba ostaje prividno
ravnodušan. Ipak, njene reči su ga načele i obesmislile, učinile
da se oseća da tu gde je više ne pripada. On će sam tad reći:
„To me prosto sahrani. Ta žena mi prosto glavu otkide. Uđem u
kuću, pa zatvorim vrata za sobom da me niko ne gleda.
Sednem. I tako sedim, sedim, pa onda ne mogu ni to. Ne mogu
više tu da ostanem“.

Ubistvo Apaša mu je donelo željeno smirenje. Načeta

pukotina je postala još veća. Odlazi u emigraciju, gde se i
nalazi u trenutku pričanja svoje pripovesti.

6.Epilog – Ljubina emigracija

Poslednje, 24. poglavlje, zatvara priču o Ljubi

Vrapčetu i Šampionu. Ovo poglavlje znači
ponovno vraćanje u sadašnje vreme, u Švedsku
i mesto Estersund. Ljuba iz ugla čoveka u
zrelim godinama i emigranta još jednom
razmišlja o sebi i svojoj sudbini i situaciji u
kojoj je sad. Prošao je put preko Austrije,
Francuske, izbegličkih logora, političkih
manipulacija i sve vreme je osećao veliki
duševni bol. U trenutku u kom je ostala je
čežnja za zavičajem. Iako mu je dobro u
Švedskoj, on se oseća kao čovek koji je izgubio
jednu ruku i kopni od neugasive nostalgije.

„A vi, ako nekad odete na Dušanovac,

pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta
promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da
ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad
hoda, i kad se smeje i kad spava – plače za
njim; jedan čovek koji još može da se uzda –
jedino u rat.“