Тужени у жалби истиче да суд није правилно утврдио чињенице у вези са достављањем

документације судском вештаку економске струке позивајући се на свој поднесак од

30.01.2024. године и на наводну еmail преписку између представника туженог и вештака
од 01.09.2023. године. Овакви наводи туженог су неосновани и нетачни.
Пре свега, тужени не може у жалби истицати примедбе на налаз вештак и по том основу
основу оспоравати закључке суда када је то право изгубио услед пропуштања да примедбе
изнесе у остављеном року током поступка. Тужени то чини по протеку два месеца,
поднеском који доставља на рочишту (30.01.2024.) на ком је закључена главна расправа и
на том неблаговременом поднеску, који је био срачунат једино на одлуговлачење
поступка, темљи жалбене наводе у погледу наводно битних повреда одредаба поступка и
погрешно утврђеног чињеничног стања.
С тим у вези, указујемо да су неистинити наводи туженог да је судском вештаку доставио
документацију која је од њега захтевана. Судски вештак је ради израде налаза туженом
упутио више дописа препоручено путем поште, као и електронским путем, са еmail адресе
poreski - savetnik@sbb.rs. Тужени у прилогу жалбе доставља наводну еmail преписку од
01.09.2023. године из које се јасно закључује да документација није послата на email
судског вештака већ на погрешан email poreski.savetnik@sbb.rs (разлика је у
интерпункцијском знаку између речи „порески“ и „саветник“). Дакле, документација
није достављена судском вештаку јер је радник туженог унео погрешну еmail
адресу!!!
У погледу документације-рачуна који су приложени компензационој противтужбу
током поступка је утврђено да исти нису унети у рачуноводствену евиденцију
тужиоца јер му нису ни доствљени на начин прописан уговором, већ је то учињено
ректроактивно након престанка уговорног односа, искључиво са циљем да се умање
обавезе туженог спровођењем компензације.
С обзиром на то да је пропустио да достави документацију за потребе вештачења а да
током поступка није доказао да је поступао на начин предвиђен уговором јасно је да су
његови жалбени наводи о наводно погрешно утврђеном чињеничном стању у поступку
економско-финансијског вештачења неосновани.
Тужени истиче да није релевантно то што на почетку пословне сарадње, односно
приликом предаје возила тужиоцу није сачињавања записник о примопредаји јер је
уговорима предвиђена вредност возила на дан предаје истих тужиоца. Такође, да је предао
тужиоцу исправна возила образлаже тиме да су возила док су била у државини туженог
без проблема пролазила технички преглед. С тим у вези указујемо на контрадикторан
став туженог у погледу исте околности. Јер са аспекта туженог „пролазак“ возила на
техничком прегледу представља доказ да је тужиоцу предао возила у исправном стању на
почетку пословање сарадње док тој околности не придаје никакав значаја када је у
питању предаја возила од стране тужиоца.
Тужени током поступка није оспорио ни један рачун који је тужилац доставио у
прилог својих тврдњи да је морао да уложи знатна средста да би возила оспособио за
рад јер су му предата у изуетно лошем стању (с обзиром на њихову старост и у том
моменту искоришћеност ). Тужилац је редовно одржавао и сервисирао возила,
њихова техничка исправност је проверавана на техничким прегледима и до истека
уговорног односа истим пружао услуге превоза туженом, што је правилно утврђено у
току поступку. По завршетку пословне сарадње, 12 возила је одмах предато новом
превознику којег је ангажовао тужени – Мала Миња МММ доо Београд док за 7
возила нису ни сачињаавњи записници, јер на истим и нема потписа туженог.
Наведене чињеницу се правилно утврђене и у том делу нема контрадикторности у
образложењу првостепене пресуде.
Пословни однос парничних страна био је регулисан уговором, није предвиђена
обавеза тужиоца одржава возила и накнади трошкова одржавања, које је он
неспорно имао,
него се искључиво регулишу обавезе које се односе на транспорт и поступање са
робом.
Вредност возила у уговору односно анексима је искључиво наведена из разлога
могућности дакорисник одлучи да иста откупи или само нека од њих. Отуда
правилно суд закључује да тужилац није имао уговорну обавезу да туженом накнади
губитак вредности возила настао редовном употребом, односно да тужилац није
доказо да је претрпио штету односно да је поправљао возила која је тужилац вратио
односно да иста нису била у возном стању.
Наводи туженог да је штета утврђења у току поступка вештачењем од стране
вештака машинске струке Бошковић Ненада је неоснован. Судски вештак је налаза
сачинио на претпоставкама, без непосредног увида у стање возила, рачуне и
пословне књиге туженог и тиме се уверио да је тужени заиста извршио оправку
односно замену делова на возилама. Тужени послује као правно лице и све промене
на основним средствима, као и трошкове мора евидентирати у послвним књигама и
за то поседовати релевантму документацију, коју током поступка није доставио.
Нетачни су наводи туженог да је сведок Милош Јанковић на рочишту дао лажни
исказ када изјављује да по завршетку сарадње није извршена записничка
примопредаја возила и да није констатовано у каквом су стања возила. Наиме, овај
сведок је изјавио да није било записничке приморедаја возила када је,
закључивањем уговора о уступањеу уговора о ангажовању возача за услуге
транспорта производа из производног програма туженог возилима за превоз у
власништву туженог од 05.03.2018. године, престао да пружа услуге туженом. Тиме је
потврдио да на почетку пословне сарадње између тужиоца и туженог није извршена
записничка примопредаја документације.
 овог сведока односи се на примопредају возила након што је он завршио пословнњу
сарадњу са туженим а не на завршетак пословне сарадње између тужиоца и туженог.
Правилно је суд поступио када није прихватио иссказ