Посљедња година Велике источне кризе у БиХ 111

Универзитет у Бањој Луци
Филозофски факултет
Студијски програм: Историја
Завршни-дипломски рад
ПОСЉЕДЊА ГОДИНА ВЕЛИКЕ ИСТОЧНЕ КРИЗЕ У

БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
Ментор: Студент:
др Боривоје Милошевић Јована Стевић
Индекс: 1049/2013
Бања Лука, 2020. године

2
САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР.............................................................................................................................4
1. УВОД..................................................................................................................................5
2. ВЕЛИКЕ СИЛЕ И ИСТОЧНА КРИЗА..........................................................................13
2.1. Босна и Херцеговина у руској сфери утицаја............................................................13
2.2.Сан Стефански мировни уговор..................................................................................14
2.3.Преговори Аустроугарске са Турском........................................................................16
2.4.Устанак у Босни након Сан Стефанског мира...........................................................19
2.5.Србија и рјешење српског питања у Босни и Херцеговини......................................20
3. БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС................................................................................................23
3.1. Побједа Србије и пораз српског питања....................................................................28
4. РЕАКЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА НА ОДЛУКЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА...........30
4.1. Крај устанка и одговор српског народа на одлуке конгреса....................................30
4.2. Муслимански отпор.....................................................................................................33
4.3. Хрватски народ током устанка и окупације..............................................................36
5. OКУПАЦИЈА...................................................................................................................38
5.1. Улазак аустроугарске војске у Босну и Херцеговину.............................................38
ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................42
ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................................44
3
ПРЕДГОВОР
Заинтересованост за 19.вијек и за дипломатску историју утицали су на то да се

опрeдијелим за тему „Посљедња година Велике источне кризе у Босни и Херцеговини“.
У договору са предметним др Боривојем Милошевић приступила сам изради рада.
Сам период обрађене теме иако обухвата само једну годину 1878. представљала
је једну од најбурнијих година у историји Босне и Херцеговине. Као таква привлачила
је велику пажњу историчара па због тога обилује мноштвом литературе. За писање овог
рада стајала ми је на располагању Библиотека Филозофског факултета у којој сам
пронашла поједина дјела. Захваљујући достигнућима из технологије велики број
радаова био је доступан у пдф формату на интернету. Од велике помоћи током писања
овог рада биле су књиге Васе Чубриловића, Босански устанак 1875-1878. и Милорада
Екмечића, Устанак у Босни и Херцеговини 1875-1878. Цјелине које се баве
дипломатским преговорима као што је Сан Стефански уговор и Берлински конгрес
писане су уз помоћ литературе Гргура Јакшића, Босна и Херцеговина на Берлинском
конгресу.Као основа за виђење дипломатскихприлика у Европи током Источне кризе
послужила су дјела Васиља Поповића, Европа и српско питање у периоду ослобођења
1804-1918. и Источно питање: Историјски преглед борбе око опстанка Османлијске
царевине у Леванту и на Балкану. Питањима окупације бавили су се у Изет Пертеви
Mиховил Мандић, те су њихови радови били основа током писање дијела рада који се
односи на окуапцију.Осим ових дјела,употребљен је велики број расправа и чланака из
разних часописа и зборника.
Како је 1878. година великих политички промјена, рад је подијељен на неколико
цјелина како би се боље схватила тема. Поред Увода и Закључка, у раду је обрађен
почетак и ток устанка 1875-1878, утицај великих сила на рјешавање Источне кризе,
затим Берлински конгрес и реакције становништва на одлуке конгреса и на крају
окупација као последњи чин који је обиљежио ту годину. Циљ овог рада је да прикаже
ток дешавања у Босни и Херцеговини током 1878. године као и утицај Европе на те
догађаје.
4
1. УВОД
Судбина српског народа у XIX вијеку повезана је са политиком великих сила у

Европи. У тај ред спадају државе које не само економском већ и војном и политичком
снагом утичу на развитак слабије развијених држава. Иако се сматра да је ово вијек
националног буђења у Европи, Срби своје национално питање неће ријешити док год се
не ријeши глaвно питање у Европи, а то је Источно питање. Сам термин Источно
питање настало је за вријеме Грчке револуције 1821, мада његови коријени сежу много
раније. Најјаснија дефиниција овог израза била би Васиља Поповића: “Источно питање
је питање прерасподјеле утицаја, моћи и територија између консолидоване Западне
Европе и Русије, на рачун Османлијског царства у време његовог историјског
незадовољства од 1683. до 1923.“ Османско царство да би се спасило дезинтеграције
предузима низ реформи које су само привидно продужиле његову моћ у Европи. Те
реформе које су споровођене нису олакшале положај становништва у Босни. Хришћани
нису били задовољни, а наредбе о њиховој једнакоправности са муслиманима као и
побољашање њиховог положаја нису дале резултате. Највећи проблем у Босни
представљало је аграрно питање које турске власти нису ни покушавале да ријеше.
Сами бегови су често наглашавали да је њихово право на земљу, „право освајача
стечено мачем“, због тога се у Босни жеља хришћана за „економским ослобођењем“
испреплиће заједно са „политичким ослобођењем“.1 До друге половине деветнаестог
вијека главни носилац националног покрета је земљорадничка класа, тек касније са
доласком школованих људи шириће се идеје западне демократије. Долази до буђења
националне свијести код балканских народа а ријешење српског питања видјели су у
ослобођењу цијелог Балкана. Јављају се омладински покрети који постају један од
главних носилаца догађаја из 1875-1878. Стални пораст закупа десетине и насиље
изазвало је побуну у народу.
Устанак је почео у унутрашњости Херцеговине: Невесињу, Столцу и
Гацку.Услијед сталног турског притиска племена из Херцеговине потражиће заштиту у
Црној Гори. Након повратка херцеговачка племена били су изложени осветничком
турском насиљу, што их је подстакнуло на борбу за своја права. Предходни устанци
који су се водили у Херцеговини од 1852. до 1862. године омогућили су да племена уз
границу са Црном Гором добију неку врсту аутономије. У овом случају аутономија је
представљала и подстицај и сметњу за избијање каснијих устанака, подстицај због
1
Васа Чубриловић, Босански устанак 1875-1878, Београд 1996, 25.
5
олакшица које становништво добија, а сметњу због пасивности ових крајева да се
подигну на нови устанак.2 Аутономија је пробудила жељу и код племена у
унутрашњости Херцеговине те су покушали да се изборе за своју слободу на сличан
начин. Близина са Црном Гором требала им је помоћи па су се тако обратили за помоћ
кнезу Николи, што је он прихватио. 3 Према Милораду Екмечићу може се сматрати да је
један од фактора који је утицао на покретање устанка у Херцеговини и састанак кнеза
Николе са аустроугарским царем у Далмацији 1875. године. 4 На овом састанку кнез
Никола је изнио црногорски став према којем је захтјевао проширење у Херцеговини и
сјеверној Албанији. До устанка је дошло 9. јула 1875, након што су били опљачкани
турски трговци од стране хајдука. Поред овог сукоба долазило је и до више мањих
сукоба који су убрзо прерасли у масовне устанке у Херцеговини. Наком ових догађаја
били су захваћени и остали дијелови Херцеговине попут Билеће, Стоца и неких
општина у требињском срезу. Због недостатка војске, и нeсхватања озбиљности
устанка од стране Цариграда, турска војска није ни имала шансе да умири устанике.
Пропаганда за подизање устанка била је једана од одлучујућих фактора због
којег су се сељаци почели дизати на устанак. Службени вијалетски лист “Босна“ писао
је средином августа „из Србије три до четири стотине бунтовника на паробродима
савске компаније изашли у крајеве бањалучке и бихаћке и да су побунили неке житеље
у градишком, приједорском и костајничком кадилику.“ 5 Један од истакнутијих људи
Остоја Корманош са Костом Угринићем формирао је одбор за помагање устанка који су
назвали „Главни одбор Босанског устанка за ослобођење.“ 6 У циљу смиривања сељака
турске власти су слале заптије7 како би престаршили сељаке и спријечили исељавање
преко границе. Ови одреди током проласка кроз села остављали су пустош што је
убрзало идеју о подизању устанка код сељака. Први немири избили су 13. августа у
околини Приједора због насилног закупа по селима.8
Када је Порта увидјела да влада узнемирност по селима Костајнице, послали су
заптије како би смирили сељаке. Међутим, народ је протјерао заптије и блокирао
путеве. Захваљујући томе што је неколицина угледних људи из Градишке успјела да
2
Milorad Ekmečić, Istоrijski značaj bosanskog ustanka 1875-1878, Međunarodni naučni skup:100-godišnjicа
ustanka u Bosni i Hercegovini i drugim Balkanskim zemljama i Istočnoj krizi 1875-1878.godini, knjiga 4,
Sarajevo 1977, 49-89,58.
3
Milorad Ekemečić, Ustanak u Bosni 1875-1878, Sarajevo 1960, 47.
4
Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у новом вијеку (1492-1992),
Београд 2017, 282.
5
Братислав Теиновић, У сусрет Берлинском конгресу 1878-2018, Бања Лука 2018, 11.
6
Milorad Ekemečić, Ustanak u Bosni 1875-1878, Sarajevo 1960,78.
7
Заптија је стражар. Прим Ј.С.
8
6
пређе на хрватску страну током турских прогона они су успоставили везе и са
агитаторима на хрватској страни. Један од тих људи био је и Васо Видовић који је
ступио у контакт са познатим тамошњим хајдуком Остојом Корманошом. 9 Oн је успио
да окупи око себе неколико сељака те је дошло до организовања устаничких чета. До
устанка је дошло 18. августа 1875. године код манастира Моштаница. Турске власти су
на почетку побуне послале мање чете како би смирили устанике. Оснажени првим
успјесима, устаници су кренули у освајање Костајнице. Овај поход завршава
безуспјешно јер устаници нису били добро организовани и нису имали јасан план
борбе.
Српски емигранти у Србији, позвани су у Београд како би добили даље
инструкције за рад на подизање устанка у својим крајевима. Међу њима су били: Голуб
Бабић и његова браћа, поп Каран и Петар Петровић Пеција. Када су обезбједили оружје
из Србије пошли су у своје крајеве како би подигли народ на борбу. У предјелу око
Козаре најпопуларнији јунак и хајдук био је Пеција. Стога је његово именовање за вођу
у овим предјелима било сасвим оправдано. Најзначанија битка коју је Пеција водио
десила се 10. септембра 1875. године која је довела до познате катастрофе. 10 Тада су
устаници доживјели пораз на обронцима Просаре, а Пеција је погинуо.11
Слично Пецији и Голуб Бабић одлази у Лику, како би подстакао народ на
устанак. У почетку, устанак се водио само у пограничним селима уз границу са Ликом
и Далмацијом како би се лакше разбио турски погранични ланац и створило јако
упориште на босанској страни. Најзначајнија битка коју је водио била је 24. и 25.
септембра у Крчком брду, гдје су устаници доживјели пораз и морали су се повући
преко границе.12 У крајевима насељеним претежено хрватским становиштвом једино је
у ливањском крају дошло до устанка. Поред овог краја значајну улогу зазузео је и
дувањски крај на челу са фратром Иваном Беговићем.13 Може се рећи да су се највише
својим радом и учешћем у устанку истицали фра Иван Мусић и фра Боно Дрежњак. У
осталим дијеловима Босне „многи босански католици придружили су се Турцима, који
су се дигли да устанак савладају.“14
Стратешки положај источне Босне и њена близина са Србијом одредила је
почетак и ток устанка. У вријеме владе Данила Стефановића само су двије
9
10
ВасaЧубриловић, Босански устанак 1875-1878, Београд 1996, 78.
11
Исто, 79.
12
13
Исто, 107.
14
7
добровољачке чете успјеле из Србије прећи границу: чете Жарка Љашевића и Јована
Панића.15 Чета Јована Панића пребачена је септембра 1875. код Зворника. 16 Ове чете
због густо насељених муслиманских села у источној Босни нису имале великог изгледа
за успјех. У Србији су се тада својим радом и дјелом у политичком смислу истциали
либерали а нарочито њихов вођа Светозар Милетић. Он је сматрао да је велика срамота
што се устаницима није придружио већи број српства те је то окарактерисао као „Чудо-
срамота-покор“.17
Избијањем устанка у Босни отварило се поново Источно питање у Европи, па
тако сам ток и вођење устанка није могло да прође без умјешаности Великих сила.
Осим њих за устанак су биле уско повезане Србија и Црна Гора које су увијек посредно
или непосредно имале свој утицај на становништво у Босни и Херцеговини. Устанак у
Босни и Херцеговини резултирао је Подгоричком афером која је пријетила да прерасте
у црногорско-турски рат. Аустроугарска је у овоме одмах видјела поново отварање
Источног питање па је тако смтрала да у случају да дође до тога мораће
интервенисати.18 Прави мотив заинтересованости Аустроугарске за устанак био је
страх од формирања нове јужнословенске државе на њеним јужним границама.
Аустроугарска је одбила могућност да побуњене покрајине након ослобођења
припадну Србији и Црној Гори па је тако влада дала задатак да се „будно одржавају
симпатије хришћанског становништва на истоку и јасно му дати до знања да се коначна
одлука о његовој судбини може очекивати само од нас.“ 19 Може се рећи да је
аустроугарски страх од јужнословенског уједињења оправдан јер су постајале шансе да
се самом устанку придружи и хрватски народ. Тако је дошло до једног тајног састанка
Штросмајера са Милутином Гарашанином о подјели Босне након ослобођења. 20 Према
том споразуму Хрватска би требала да узме активно учешће у ослобођењу Босне и да
пошаље своје чете, а заузврат Хрватској би припала Босанска Крајина до Врбаса. 21 За
хрватске прваке једино је Србије била спремна да поведе јужнословенско уједињење
док би Хрватској припале заслуге развоја духовне интеграције и културе.
Аустроугарска је била једна од најзаинтересованијих европских држава за овај устанак
15
Васа Чубрловић, Босански устанак 1875-1878, Београд 1996, 84.
16
Milorad Ekemečić, Ustanak u Bosni 1875-1878, Sarajevo 1960,111.
17
Боривоје Милошевић, Светозар Милетић и устанак у Босни и Херцеговини 1875-1878. године, у:
Гласник удружења архивских радника Републике Српске,год. IV, број 4, Бања Лука 2012, 131-140,137.
18
Исто, 122.
19
Исто, 123
20
Исто, 124.
21
Milorad Ekmečić, Istоrijski značaj bosanskog ustanka 1875-1878, Međunarodni naučni skup 100-godišnjicа
Sarajevo 1977, 49-89,68.
8
због близине границе а и због личних интереса. Након што је била избачена из процеса
њемачког и италијанског уједињења за њу је било природно да се окрене ка југу који је
био вјерски и етнички разједињен. Поред ње као чланица Тројецарског савеза, Русија је
водила своју политику рјешавања Источне кризе на Балакану. У то вријеме имала је три
спољне политике: панаславидтичка грофа Николаја Игњатијева на Порти,
проаустроугарска Новикова и Шувалова англофилска политика. Сам став Србије по
питању устанка био је различит. Њена влада на челу са Данилом Стефановићем је
жељела да помогне устаницима док се кнез Милан држао инструкција из Беча.
Meђутим, кнез Милан је увидио да његова политика неутралности може довести до
револуција у држави, чак и до протјеривања династије Обреновић.
Иако су сви устаници имали исти циљ, а то је ослобођење Босне, ипак су биле
примјетне подјеле међу њима на одређене фракције. Прву групу су чинили емигранти
под водством српске владе и у њој су најзначанију улогу имали Коста Угринић и Васо
Видовић. Социјалисти нису могли пропустити прилику да овај устанак не искористе за
оставрење својих социјалистичких идеја, па се тако ова група окупља око Васе
Пелагића.22 Он је саставио један „Усташки програм“ у којем је предвиђао ослобођење
Босне и њено уједињење са српском државом у федеративном смислу. Са Србијом би
Босна имала заједничког монарха, али би задржала свој парламент и владу.23 Независно
од ових струја у Босни је се борио и Петар Мркоњић.24
Прва скупштина устаничких вођа одржана је на православни Божић 1876. у
српској школи у селу Јамница, код Двора на Уни, на Банији. 25 Једна од мјера која је
донесена на овој скуштини тицала се Петра Карађорђевића и његовог даљег учешћа у
устанку. Скупштина је захтјевала да се одстрани из устанка, на шта је он изјавио да се
покорава одлукама скупштине али да му нико не може забранитити да се бори за
слободу свог народа.26 Ову одлуку подржала је и српска влада и њене присталице на
челу са Васом Видовићем. Може се претпоставити да је иза ове акције стајао
заједнички договор српске владе са аустроугарском, јер је принц Петар Карађорђевић
објема странама представљао велику сметњу, што је потврдио и избор Словенца
Мирослава Хубмајера за вођу устанка. Ситуација у скупштини се погоршала након што
су све чете изгласале да кад Србија уђе у рат устаници одмах прогласе сједињење са
22
Исто,140.
23
Исто,73.
24
Петар Мркоњић је био Петар Карађођевић, унук Карађођев. Током устанка у Босни долази и бори се
заједно са устаницима под лажним именом. Прим. Ј.С.
25
Братислав Теиновић, Српски устанак у Босни 1875-1878, Бања Лука 2006,22.
26
9
Србијом, са књазом Миланом IV Oбреновићем на челу. 27 Осим овог, скуштина је дала и
проглас босанским беговима да им се прикључе у борби против Турака. 28 На овој
скупштини је дошло и до стварања једног руководећег одбора на челу са Словенцем
Мирославом Хубмајером.29
Ратно расположење у Србији све више је притискало кнеза Милана да објави рат
Турској, а промјене владе само је убрзала припреме за рат. Склопљен је и тајни уговора
између Србије и Црне Горе чији је циљ био ослобођење хришћана и ослобођење
српског народа у Турској. Ратном прокламацијом кнеза Милана IV Обреновића, која је
прочитана на Делиграду 30. јуна 1876. Србија је ушао у рат против Турске. Босански
Срби одговорили су Прогласом о уједињењу Босне са Србијом, који су прихватиле све
устаничке чете.30 Историчар Милорад Екмечић у свом дјелу наводи да ово један од
најзначајних догађаја у историји југословенског уједињења након револуције из 1848.
године. Скупштина устаничких војвода у Херцеговини 27. јуна 1876. прогласила је
уједињење Црне Горе и Херцеговине и послала једну делегацију црногорском кнезу. 31
За устаничког вођу у Босни био је постављен Милета Деспотовић. Ова вијест није
дочекана са одобрењем у Бечу, нарочито због тога што је Аустроугарска неколико дана
прије потписала Рајхштатски споразум. Према овом тајном споразуму између
Аустроугарске и Русије, Босна је била обећана Аустроугарској. Овај договор је само
потврђен Будимпештанском конвенцијом 15. марта 1877. Аустроугарска пропаганда је
радила на томе да се католички дио становништва у Босни изгласа за сједињење са
Аустроугарском. За то вријеме „начелник све босанске војске и управитељ Босне“,
Милета Деспотовић, издао је Прокламицју у којој наређује својим војницима да „вјера,
част и имање свачије поштујете и чувате, као свјоје сопствено, под пријетњом, да ћу
сваког преступника најстрожије казнити“.32 На овај начин желио је да се приближи
муслиманима у Босни како би и они узели учешће у устанку. Његови покушаји да
заузме Петровац и Гламоч изазвали су гњев Турске. Заповједник турских чета, Дервиш
Паша Тескерђић, прикупио је у Ливну 2500 људи па је кренуо да се обрачуна са
устаницима у Црном Потоку, али је овај поход завршио неуспјехом.33
27
Братислав Теиновић, Српски устанак у Босни 1875-1878, Бања Лука,22.
28
Мilorad Ekemečić, Ustanak u Bosni 1875-1878, Sarajevo 1960,159.
29
Исто, 159.
30
Братислав Теиновић, Српски устанак у Босни 1875-1878, Бања Лука,26.
31
Milorad Ekmečić, Istоrijski značaj bosanskog ustanka 1875-1878, Međunarodni naučni skup 100-godišnjica
Sarajevo 1977, 49-89, 80.
32
Мilorad Ekemečić, Ustanak u Bosni 1875-1878, Sarajevo 1960, 261.
33
Васа Чубриловић, Босaнски устанак 1875-1878, Београд 1996, 190.
10
Србија је потцијенила војну моћ Турске и због тога је из овог сукоба изашла као
поражена. Другачије је прошла црногорска војска која је однијела побједу у Вучијем
Долу и Фундини те је тада постала значајан фактор у европској политици. Након
потписивања примирја између Србије и Турске устаници у Босни су били приморани на
мировање. Демокрациона линија између Турске и српских устаника протезала се на
југу испод Пролошке цесте док је на западу ишла све до Бихаћа. 34 На састанку који је
одржан у Сплиту поводом одређивања демокрационе линије представници устаника
нису били добродошли јер Турска није хтјела да их прихвати као „ратујућу силе“ већ
као побуњену рају. Даље питање устанка требало је да се ријеши на Цариградској
конференцији.
Како би зауставиле даље крвопролиће у Босни, Велике силе су посредовале код
Порте. Међутим, њихови ставови о даљем исходу рата су се разликовали. Ставови
појединих дражава су се промјенили након што је Милета Деспотовић послао у
Цариград списак злочина коју су починили Турци.35 Под утицајем тих дешавања
енглеска влада заједно са руском подржавала је идеју аутономног уређења покрајина.
У Аустроуграској сви су се држали убјеђења грофа Андрашија да Босна нема своје
сопствено биће и није нација као Бугарска. 36 Доласком Абдула Хамида на турски
пријесто преовладала је ратна политика. Турски султан је одбиао да призна аутономију
покрајина.
Разједињеност устаника се све више осјећала тако да је често долазило до свађа
између њих самих. Осим ових личних неслагања, босански устаници нису се више
могли обратити Србији за помоћ јер је она послије потписивања примирја са Турском
постала беспомоћна. Политички ослонац су пронашли у Русији, која им помаже
онолико колико је потребно за остварење руских интереса. Зиму 1977. године Милета
Деспотовић је искористио за организовање расутих чета. Независно од њега на сјеверу
је дјеловало неколико устаничких чета, на подручју Костајнице устанак опстаје под
Остојом Микачом, а у Мотајици дјелује поп Ђоко Каран. 37 Турска влада надала се да ће
до прољећа 1877. године уништити сваки покушај устанка. Помоћ Турској пружила је
Аустроугарска тако што је распоредила своју војску дуж границе и онемогућила
бјежање устаника преко границе. На челу турске војске налазио се Исмет-паша и он је
предводио поход 5.000 Турака на Црнe Потокe.38 Први успјех Турци су остварили 3.
34
Братислав Теиновић, Српски устанак у Босни 1875-1878, Бања Лука 2006,26.
35
Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Београд 2017, 291.
36
Исто, 292.
37
Братислав Теиновић, Српски устанак у Босни 1875-1878,Бања Лука 2006, 27.
38
Мilorаd Ekemečić, Ustanak u Bosni 1875-1878, Sarajevo 1960,309.
11
августа заузимањем Унца.39 Устаници нису били добро увјежбани да воде битку са
редовном турском војском, па је њихов пораз био неминован.
39
Исто, 315.
12
2. ВЕЛИКЕ СИЛЕ И ИСТОЧНА КРИЗА
2.1. Босна и Херцеговина у руској сфери утицаја
Тројецарски савез склопљен између Русије, Њемачке и Аустроугарске 1873.

имао је за циљ рјешавања Источног питања и онемогућавање народне револуције на
Балкану.40 Руски дипломата Горачков је одмах од почетка босанскохерцеговачког
устанка био за то да се настала криза ријешила давањем аутономије Босне и
Херцеговине.41 Међутим, са ставовима Горачкова није се слагао Андраши, па ће питање
уређења Босне и Херцеговине постати сјеме разодора између двије царевине. Русија је
покушала да се споразуми са Аустроугарском Рајхштатским споразумом према којем за
случај побједе Турске у рату, треба да се одржи statusquo за Србију и Црну Гору и да
добију независности. Русија је настојала да бар привидно избјегава уплитање у
аустроугарске интересе у Босни и Хецеговини. Цар Александар II у једном писму цару
Францу Јозефу 23. септембра 1876. године признао је разумијевање за његову
одвратност према стварању једне велике српске државе уз препоруку да аустроугарске
трупе уђу у Босну онда кад руске буду улазиле у Бугарску. 42
Турска није жељела да спроведе реформе предвиђене Цариградском
конференцијом под условима које су јој наметнуле Велике силе. 43 Руска дипломатија
како би што прије добила остале европске силе за своје планове средином марта
послала је нацрт дипломатског акта (Протокол) који је требао да натјера Порту да
испуни предвиђене реформе. Лондонском конференцијом још једном су поновљени
захтјеви Порти: да склопи мир са Црном Гором, да демобилише војску и да уведе
реформе под контролом великих сила. Ови захтјеви су били тада умјерени и сматрало
се да је с њим Русија хтјела да се извуче часно из цијеле ситуације око Источног
питања, а не како су друге силе схватиле ради изнуђивања уступака. 44 Умјесто да
зaвлада мир, енглеска политика је захтјевала низ мјера које су биле понижавајуће за
Русију, а у исто вријеме охрабрујуће за Турску. Да није било политике Енглеске,
Турска не би била охрабрена и одбила ове уступке. Турска је одбила ове захтјеве не
40
41
Васиљ Поповић, Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804-1918, Београд 1940, 133.
42
43
Цариградска конференцијом које је се одржана од 23. децембра 1876. до 20.јануара 1877. Турска је
требала да изврши реформе под контролом европских држаава али се Порта с тим није сложила. Прим.
Ј.С.
44
Чедомир Попов, Грађанска Европа 1770–1914, књига III, Београд 2010,233.
13
желећи да јој се ни једна друга држава мијеша у њене унутрашње ствари. Ово одбијање
Русија је искористила да објави Турској рат 24. априла 1877.године.Остале силе су
прогласиле неутралност докле год се не буду дирали њихови интереси. Да би
придобила енглеску неутралност, Русија је морала обећати да неће дирати Суецки
канал и посједе Цариграда.45 Руско-турски рат је завршио побједом Русије, а поражена
Турска затражила је мир. Цар Александар II је предложио цару Францу Јозефу идеју о
разрјешењу новонастале ситуације на Балкану. У писму Руси су тражили: аутономну
Бугарску у границама одређеним Цариградском конференцијом, независност Србије,
Црне Горе и Румуније, за Босну и Херцеговину реорганизацију према упуствима
конференције у Цариграду, а Аустроугарској се оставља на вољу да као заинтересована
сусједна сила осигура свој надзор над спровођењeм реформи.46 Овакве приједлоге
Аустроугарска је одлучно одбила. Прелиминарни мир између Русије и Турске потписан
је 31. јануара 1878. у Једерну. Овај мир Босни и Херцеговини је гарантовао аутономну
управу.47
Судбина Босне и Херцеговине већ је била одређена Будимпештанском
конвенцијом према којој је Аустроугарска добила право од Русије да окупира Босну и
Херцеговину. За ове тајне преговоре је сазнала и јавност у Босни па су тако упутили и
једну делегацију у Русију. Молбе устаника да их руски цар узме у заштиту и да не
дозволи окупацију од стране Аустроугарске, завршиле су се безуспјешно. Ови
разговори са устаницима за Русију били су непријатни, јер је она већ њихову земљу
дала другом господару пре него што их је ослободила и старог господара.48
2.2. Сан Стефански мировни уговор
Дана 3. марта 1878. је потписан мир у Сан Стефану. Како би искористила

побједу добијену у рату, Русија је захтјевала ставрање Кнежевине Бугарске, чије би
територије захватале и српске тероторије.49 Изостанак руске подршке за српско питање
може се оправдати тиме да је у Србији све више ителектуалне средине као и кнез
45
Васиљ Поповић, Источно питање. Историјски преглед борбе око опстанка Oсманлијске царевине у
Леванту и на Балкану, Бања Лука 1996, 191.
46
Васа Чубриловић, Устанак у Босни 1875-1878, Београд 1996, 241.
47
Исто, 241.
48
Исто, 239.
49
Чедомир Попов, Грађанска Европа 1770–1914, књига III, Београд 2010, 239.
14
Милан било окренуто Аустроугарској. Русија је успјела да убиједи Порту да прихвати
све њене приједлоге. За Босну и Херцеговину, Русија је издејствовала да буде уређена
у виду аутономне покрајине, али осим Аустроугарске, и Русија би вршила надзор при
спровођењу аутономије. Аустроугарској се није допао овакав начин рјешавања кризе на
Балкану нарочито њеном министру спољних послова, грофу Андрашију, који је у овом
видио велику издају аустроугарских интереса. Његова идеја биће и сазивање конгреса
Великих сила. Најважнија одредба Сан Стефанског уговора била је стварање Велике
Бугарске што је се противило ставовима европских држава да Русија не може бити
иницијатор стварања још једне словенске државе на Балкану. Аустроугарска је
сматрала да се територијалним проширењем Бугарске довело у питање опстанак
Турског царства, па би тиме у рјешавању овог проблема требало да буду укључене и
Велике силе. Турско царство се овдје нашло пред привидним распадом и требало је да
брани своје преостале територије на Балакану.Када је видјела у какво се стање Турска
довела, аустроугарска влада на челу са Андрашијем жељела је да испита статвове
Турске о томе која јој је област значајнија, Босна или Бугарска. Према томе,
Аустроугарска је турској влади нудила двије алтернативе. Ако остави Аустроугарској
слободне руке да евентуално предузме у Босни и Херцеговини кораке које нађе за
потребу за заштиту својих интереса, онда ће се у току преговора на конгресу
најозбиљније заузети да се Бугарска која се ствара и која угрожава опстанак Турског
царстава, умањи. У противном ће, ако се Турска не сложи са аустроугарским
ставовима, морати сама да се избори за своје интересе без помоћи Аустроугарске. 50 На
основу тога Аустроугарска је градила своју политику на Балкану.
Одлукама Сан Стефанског уговора није био нико задовољан осим Русије и
Бугарске и дјеломично Босне и Херцеговине. Иако се није узела у обзир њена жеља за
уједињењем са Србијом, Босна и Херцеговина могла је да се уреди као аутономна
држава и да се ослободи притиска Турске. Овај уговор није могао задовољити ни
империјалистичке тежње Енглеске, Аустроугарске и Њемачке. Ове европске земље
настојаће све више да притискају Турску која ће постати нијеми свједок своје пропасти.
Због тога је Аустроугарска саопштила идеју да се Санстефански уговор подвргне
претресу и преиспитивању, на једном високом међународном форуму, који не би био
конференција већ конгрес и требао је да се одржи у Берлину.
2.3. Преговори Аустроугарске са Турском
50
Гргур Јакшић, Босна и Херцеговина на Берлинском конгресу, Београд 1955, 23.
15
Крајем маја 1878. године у Цариград је послан Бењамин Калај са посебним
упутствима која су требала да буду прослијеђена аустроугарском амбасадору Зичију,
како би наговорио Турску да добровољни пристанак на окупацију. У тим упуствима
које је саставио Андраши, стајало је да она неће бити у стању да испуни услове мира
које се односе на Русију, да ће муслимани бити незадовољни аутономијом, а да се
православни хришћани неће смирити док не ријеше аграрно питање. 51 Своју политику
убјеђивања градила је панславизму, који је једнако пријетио Аустроугаској и Турској. 52
Међутим, Турска није пристала на ове услове па су тако и ови преговори остали без
резултата. Своје одбијање Турска је образложила негодовањем народа због уступања
тако важне покрајине и надала се да то неће утицату на аустро-турске односе.53
Аустроугарска је нудила помоћ Турској по питању стварања Велике Бугарске тј.
смањивање њених територија али султан није могао лако да се одрекне Босне која је
вијековима у Османском царству била бедем према Европи.
Аустроугарска је обавјестила и друге европске држава да намјеравa да окупира
Босну и Херцеговину међу њима и Велику Британију и Француску. Енглеска је остала
при ставу да је то ствар између Аустроугарске и Турске док је Француска сматрала да
такав корак не може да уради без пристанка европских држава. 54 Међутим, Енглеска
није хтјела прецизно да изрази своје мишљење о окупацији све док не сазна које су
праве намјере Аустроугарске. Због тога је 21. априла 1878. године Андраши упутио
један мемоар енглеској влади зашто је анексија Босне и Херцеговине потребна
55
аустроугарској влади а уједно је тражила и њену помоћ у Цариграду. Један од
главних мотива које наводи је спријечавање уједињења панславистичких елемената на
Балкану. Као противник руских интереса Енглеска је прећутно прихватила мотиве
аустроугарске владе за окупацију јер су дијелиле исте политичке ставове по питању
јединства и уједињења Словена на Балкану. У једном писму упућеном енглеској влади
стајало је: „све Словене који теже уједињењу стрпати под нашу контролу или бисмо
себе изложили опасности од српско хрватске народне масе“. 56 За разлику од њих Русија
је имала примједбе на Андрашијево саопштење, те је занемарила жеље Беча и
51
52
Као мултинационална царевина Аустроугарска је имала страх од панаславизма тј, од национланог
буђења Словена на Балкану. Као сусједна држава бојала је се да и њени народи не крену истим путем те
да не дође до распада царевине. Прим Ј.С.
53
54
Исто, 28.
55
56
Небојша Ранђеловић, Европске силе, јужнословенски етнички простор и источна криза у XIX веку, у:
Зборник радова Правног факултета у Нишу, бр. 80, Ниш 2018, 509.
16
затражила да се Аустроугаска писмено изјасни да се слаже са осталим одредбама Сан
Стефанског мира. Гроф Андраши је сматрао де је овакав одговор проистекао из њене
сигурности у нови споразум који је требала да потпише са Енглеском. Русија није
имала проблема са захтјевом Аустроугарске да окупира Босну и Херцеговину, већ са
њеном жељом да се та окупација прошири и на територију Новопазарског санџака. 57
Стога је Русија одговорила на Андрашијеве захтјеве тако што је подијелила Бугарску
на источну и западну. Аустрија би добила право да окупира и анектира Босну и
Херцеговину али само у границама одређеним уговором, али без Новопазарског
санџака, он би се подијелио између Србије и Црне Горе. С њима ће моћи да склопи
трговинске споразуме сходно њеним интересима. Ни један од ових одговора нису
задовољили Аустроуграску.
Послије првог неуспјелог покушаја да од турске добије пристанак за окупацију,
Аустроугарска је пред Порту поставила питање издржавања босанскохерцеговачких
избјеглица, а у случају да турска влада није у стању да се побрине за њих,
аустроугарска ће бити приморана да то учини на свој трошак и са својом војском. 58
Пријетња са избјеглицама није пуно пореметила ставове Порте. Након повратка Зичија,
аустријског посланика у Цариград, саопшетно је Порти да Русија предлагала подјелу
Новопазарског санџака између Србије и Црне Горе и Андраши је тада предложио
Порти да изда позив за улазак аустријских чета у Босну и да коначну одлуку о
босанскохерцеговачком питању препусти конгресу. Заштитник турских интереса на
Балкану, Енглеска је овај пут посредовала код Порте у корист Аустрије. Велики везир
је потврдио да је у начелу сагласан са аустријским приједлозима. Убрзо је се показало
да ова побједа Аустроугарске није онаква како се чинила Андрашију и да преговори са
Турском још нису готови. Порта је сматрала да је основни проблем заправо Србија и
Црна Гора, и да Аустроугарска и Турска своју политика требају да упере против ових
двију кнежевина. У нацрту своје ноте, Порта се изјаснила да је спремна да дозволи
улазак аустроугарских чета у Босни и Херцеговини и да привремено посједну
стратегијске тачке, али да се при извршењу пази да се не угрози султанов суверенитет. 59
Осим овога Порта је саопштила да онога трена када не буде више у опасности за мир у
Босни и Херцеговини, Аустроугарска ће се са својом војском повући преко границе.
Овакав начин био је и више него увредљив за Аустроугарску јер би она у свему овом
57
58
Исто, 253.
59
17
представљала као унајмљена турска војска. Зато је овај нацрт одбила 24. маја па се
самим тим нашла поново на почетку преговора.
Као чланице Тројецарског савеза, Аустроугарска и Русија су се обраћале за
помоћ њемачком канцелару Бизмарку. Иако је Бизмарк у овом сукобу око Источног
питања заузео став посматрача, његова политика се показала штетна по интересе
Русије. Бизмарк је посматрао кризу само толико колико она може дјеловатина на
односе Њемачке према Русији и Аустроугарској, иначе је изјавио да све не вриједи
здравих костију једног померанског гренадира.60 Када је се Њемачла нашла између ове
двије царевине, Бизмарк је ипак одабраo радије да заштити Аустроуграске ставове. За
разлику од Андрашија и његовог виђења окупације Босне и Херцеговине, пештанска
влада на челу са Тисом је сматрала да ће овакав потез наштетити Аустроугарској. По
његовом увјерењу, окупација се могла правдати само у случају ако буде дошла као
општа акција против освајања Русије и њеног ширења. 61 Због тога му је Андраши
одговорио да је посједање Босне у најтјешњим везама са сузбијањем руских интереса.
У вријеме трајања Источне кризе, у Великој Британији на власти били
торијевци тј. конзервативна странка, која је била протурски оријентисана. Као стални
чувар Османског Царства, британска политика водила се очувању турских интереса на
Балакну. Сан Стефански мир изазвао је у Лондону огорчење, нарочито одлука да се
Босни и Херцеговини да аутономија. Британска влада и Бенџамин Дизрели су се
највише бојали да овакав потез са аутономијом Босне и Херцеговине не подстакне,
кругове у Ирској да и они крену истим путем. Лордови Биконсфилд и Солзбери
отворено су изјављивали да Велика Британија није могла да прихвати територијалне
промене таквог обима и политичке важности, и да је због тога требало сазвати
међународни конгрес да размотри ситуацију.62 Супротно њима либерали и Вилијам
Гледстон сматрају да је бесмислено одржавање трулог османског царства и да је једино
рјешење Источног питања ставрање малих државица.63 Сматрају да би подршком
приближили Србију Великој Британији, а удаљили је од Русије. Захваљујући својој
вјештој дипломатској активности Британија је успјела да добије подршку осталих
земаља за ревизију Сан Стефанског уговора.
60
61
62
Драгољуб Живојиновић, Велика Британија и српско питање на Берлинском конгресу 1878, Часопис
друштва „Свети Сава“, Београд 1997; https://www.rastko.rs/istorija/delo/10076 (1.3.2020)
63
Братислав Теиновић, Српски устанак у Босни 1875-1878, Бања Лука 2006, 80.
18
2.4. Устанак у Босни након Сан Стефанског мира
Службени вилајетски лист „Босна“ први је извјестио о одредбама Сан

Стефанског уговора становништва у Босни. За разлику од усхићених Срба, муслимани
су уредбу о аутономији тумачили на свој стари традиоционални вјерски начин.
Почетком маја 1878. у Сарајеву су се одржавали тајни састанци на којима су
одлучујућу улогу играли улеме и хоџе. Како су највећи дио муслиманског
станивништва чинили људи из народа склони вјерском фанатизму нису могли
вјеровати да неко може побиједити султана, па су вијест о аутономији протумачили као
издају.
Одредбе Сан Стефанског уговора ни устаници нису дочекали са одушевљењем.
Вијести о Сан Стефанском миру устаници су примили са разочарењем. Ни један од
циљева који су истакли на почетку устанка нису били ријешени. Нарочито их је
погодило то што неће моћи да се уједине са Србијом, већ ће бити предани другој
страној држави. Поводом овога Милета Деспотовић је дао изјаву устаницима: „Ја сам
потпуно увјерен да је цар ослободитељ овом приликом учинио за нас све што су
околности дозволиле. Кнежевина Србија на првом кораку свог ослобођења није ни
толико добила, па је великодушном помоћи мајке наше Русије ево сад дошла и до пуне
независности. „Бошњаци имајмо стрпљења, имајмо повјерења,будимо признателни за
учињена нам добра па онда будите увјерени да није далеко вријеме које ће постићи
жељу нашу.“64 И поред овога устаницима је било јасно да су у овом устанку били
напуштени од руске заштите. Поводом нових околности одржана је скупштина
почетком марта 1878. и на њој су донесене три изјаве. Прва је Меморандум босанских
устаника, друга је адреса руском цару, а трећа посланица Аксакову, представнику
руских словенофила.65 У Меморандуму су оправдали своју жељу за уједињењем са
Србијом те су нагласили да „у српским кнежевинама живи народ истовјетан с њима,
има са њима истовјетне обичаје, нарав и вјеру.“66 Осим ових политичких захтјева,
устаници су се дотакли и узрока због којег је и сам устанак почео, те су тражили
ослобођење спахисјког феудализма те да се та земља уступи коме припада. 67
Непосредно после овог догађаја 10. априла 1878. обратио се српској влади Васа
64
Milorad Ekmečić, Ustanak u Bosni 1875-1878, Beograd 1960,343.
65
Milorad Ekmečić, Ustanak u Bosni 1875-1878, Beograd 1960, 343.
66
67
Исто, 66.
19
Пелагић, по питању изласланика које ће представљати босанске устанике на конгресу.
Осим овога Пелагић је истакао да су босански Срби заслужни за подизање ове народне
револуције, па према томе било би сходно да српска влада утиче на Владимира
Јовановића да у берлинским новинама каже по неку лијепу ријеч о њима, не би ли то
утицало на повољнији положај Срба у Босни.68
Сам устанак је трајао све до Берлинског конгреса. Почетком 1878, Турци су
почели са хапшењем свих лица која су имала везе са устанком. Цијели ток устанка
карактерисала је подјела на сјевернозападну и југозападну Босну. У сјеверном дијелу
Босне доћи ће до покушаја окупљања устаника, али њихов број према неким подацима
није прелазио више од 50 људи. Тек ће у априлу доћи до привидног јачања чета, па је
овај период карактерисао мањи број напада на одређена крајишка села.
За разлику од устаника у сјеверној Босни, устаници у југозападној Босни били су
организовани под контролом Привремене владе. Њихов број био је далеко већи и они
су успјели да предузму и пар напада под водством Пере Креце и Пере Бабића на села у
околини Петровца.69 Сам устанак није прошираван на друга мјества, већ су устаници
били распоређени дуж границе. Независно од ових чета дјеловао је фра Боне Држњак у
Пролог планини. Ове чете су успјеле да крајем фебруара нападну више беговских кула
и покушали су се ту задржати.
2.5. Србија и рјешење српског питања у Босни и Херцеговини
Српски политички кругови су сматрали, још од почетка њихове борбе за

независност да само могу опстати ако око себе окупе остале јужнословенске народе.
Рјешење Источног питања и српског питања Светозар Марковић видио је у повезивању
независних балканских држава кроз федерацију и конфедерацију. 70 Стога су владајући
политички кругови полазили од идеје да се народ у Босни покрене на једну ширу
револуцију којом ће се ослободити од Турака и присјединити Србији. Народ у Босни
прожет националним идејама врло брзо је прогласио сједињење Босне са Србијом а
Херцеговине са Црном Гором. Осим ових иделошких разлога Босна је имала за Србију
и стратешки значај. Присједињавањем Босне, Србија би стала на крај даљем
68
Исто, 72.
69
70
Боривоје Милошевић, Светозар Милетић и устанак у Босни и Херцеговини 1875-1878. године, у:
Гласник удружења архивских радника Републике Српске,год IV, број 4, Бања Лука 2012, 131-140,133.
20
аустроуграском напредовању на југ, а и сам дио далматинског залијеђа дошао би под
њену непосредну власт. Током цијелог устанка Србија се водила овим идејама па је
тако послије првог покушаја да ратом од Турске добије одређене територијалне уступке
у Босни, повела још један рат.
Након што је Русија објавила рат Турској, било је и за очекивати да ће и Србија
кренути тим путем. Примирје је прекинула Србија 13. децембра 1877. Српска војска је
заузела Пирот, Ниш и Врање а црногорска, Бар и Улицињ. Прије него што је покренула
своју акцију на југ Србија је сазнала од Русије да ни у којем случају не прелази Дрину
јер је то интересна сфера Аустроугарске. Настојећи да прошири своју територију
Србија је ширећи се на југу захватила и руску сферу утицаја односно Бугарску. Пошто
је Русија скопила мир са Турском, Србија је посредовала код Турске да се заузме за
њене интересе. Међутим, Сан Стефанским миром за Србију је била предвиђена
независност и проширење према Новом Пазару и Косовској Митровици али без тих
градова и дио нишког санџака. 71 Српски интереси били су погођени, при чему није
добила ни територије што је у рату са Турском ослободила, а то су Пирот и Врање.
Највећи дио њене територије дат је новоствореној држави Бугарској. 72 Нарочиту љутњу
кнеза Милана изазвало је питање Ниша, те је поручио руској влади „српска војска неће
73
оставити Ниш па све да је Руска војска и нападне“ Упркос противљенима српске
владе ради уговора, одговор из Петрограда је био да прво иду руски интереси, затим
бугарски па тек онда српски.74 Србија није пуно могла помоћи ни себи ни свом народу у
Босни и Херцеговини. Српски политички кругови су највише страховали од тога да
нагодбе Русије и Аустроугарске не оспоре њену даљу борбу за независност. У овакој
ситуацији Србија се окренула Аустроугарској, како би бар на неки начин добила
потпору од ње за своје даље проширење према југу. Од овог врмена Србија је водила
аустрофилску политику која ће бити карактеристична до краја династије Обреновића.
71
72
Сан Стефанским уговорм нова Бугарска кнежевина ви захватала источну Румелију јужно од Балкана до
Једрена, затим већи дио Македоније те дио Старе Србије и Пирот и Врање.
73
74
21
3. БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС
Судбина цијелог Балкана требала је да се ријеши на Берлинском конгресу који је

био сазван 13. јуна 1878. године. На челу делегација великих сила били су министри
иностраних послова: Бизмарк, Горачков, Биконсфилд, Андраши, Вадингтон и Корти. За
22
предсједника био је изабран Бизамарк, који је сматрао да се превише енергије троши
око расправа за превласт над балканским земљама. 75 Основни циљ засједања била је
ревизија Сан Стефанског уговора, која није вршен у потпуности јер питања нису
рјешавана по реду већ по важности и по договору. О главним питањима представници
су расправљали и договарали ван конгреса. Захваљујући томе Аустроугарска својом
дипломатаском активношћу и залагањима осигурала себи подршку Великих сила. За
разлику од ње руски кругови су се морали припремити на низ понижавајући тачака, па
је тако сваки руски захтјев већ унапријед био одбијен. Најважнија тачка овог конгреса
је била сагласност великих сила са аустроугарском окупацијом Босне и Херцеговине.
Како би осугурао подршку Русије на конгресу, Андраши је преговарао са министром
Шуваловим о Босни и Херцеговини. Он је се по том питању изјаснио „да му његова
упуства налажу да се Аустроугарској у тој ствари не противи али да се за њу и на
залаже“.76 Сматра се да је он због свог темперамента и мирне нарави попустио
Аустроугарској у многим питањима и више него што је требао. Једини отпор који је
пружио било је током расправе о присједињавању Новопазарског санџака,
Аустроугарској. Међутим, и на овај аустроугарски захтијев пристао је под условом да
се овај дио или тзв. енкалава остане ван аустроугарске управе неко вријеме.77
Најтеже разговоре Андраши је водио са Турском. Положај турских
представника био је тежак што они пред долазак на конгрес нису имали јасну слику о
томе шта ће се тачно рјешавати на когресу. И сам Бизмарак одмах је разувјерио њене
представнике да конгрес не засједа да би ријешио питање Турске и да сваки вид
одбијања одлука конгреса може довести до пропасти Царства. 78 Турски опуномоћници
су поднијели извјештај Цариграду у коме наводе да је питање окупације већ ријешено
за Аустроугарску и Енглеску, а Њемачка се неће противити аустроуграским плановима,
тако да турској не преостаје ништа друго него да се споразуми са одлукама конгреса.
Вјероватно су турским опуномоћницима биле познате дјелатност Андрашија који је и
прије почетка конгреса затражио да се изгласа кредит од 60 милиона гулдена, не
желећи објаснити његову праву намјеру, него га је правдао као мјеру
предистрожности.79 Тако да је Андраши унапријед обезбиједио новац за војне трошкове
75
В. П. Потемкин, Историја дипломатије-Дипломатија новог доба (1872-1919), књ. III-2, Београд 1949,
51.
76
77
Исто, 46.
78
Исто, 41.
79
Стојанка Лужија, Бечки лист Neue Freie Presse о питању Босне и Херцеговине, у: Зборник радова
Устанак Срба у Херцеговини и Босни 1875-1878, Бања Лука 2015, 125-137, 128.
23
знајући са сигурношћу коначну одлуку конгреса. Да би заштитила своје интересе
Турска је направила један вид споразума у коме тражи да се Црној Гори не да дио
Алабиније, да њена саобраћајна комуникација са Босном буде безбједна и да остатак
европске Турске и острва чине једну компактну цјелину непосредно и апсолутно
подложну власти Турске, без компликација аутономије и да се с њом управља по
једном систему закона о вилајетима.80 У разговору са Каратеодори пашом,
Аустроугарска је дала до знања Турској, да је за њу окупација Босне и Херцеговине
спас од српско-црногорске опасности која би јој пријетила у случају да се ова
покрајина остави слободном. Андраши је настојао да Аустроугарску представи као
чувара турских посједа у преосталом дијелу Европу, али им је дао до знања да уколико
се буду противили окупацији, Аустроугарска ће бити приморана да уђе у Босну без
њихове дозволе, имајући подршку Русије.
Велики труд уложио је Зичи у Цариграду како би подуприо жељу своје владе да
се турским опуномоћницима пошаљу упуства. Међутим, султан се није сложио са
Андрашијевим приједлогом прије свега јер се радило о његовој настаријој провинцији а
и због страха да због те одлуке не изгуби пријесто. Султан се нашао у тешкој ситуацији
и стога је предлагао да Аустроугарска три године након окупације напусти Босну. 81
Овај султанов приједлог Адрашије је одбио наводно уз образложење да Аустроугарска
на то не може сама да пристати већ јој треба сагласност осталих европских земаља. На
Турску су истовремено вршиле притисак и остале европске земље, да судбину своје
провиниције препусте њима. Њемачка и њен канцелара Бизмарк одпочетка су били
против преговора Аустроугарске са Турском јер су сматрали да одлуку о окупацији
треба ставити пред Турску као свршен чин. Јасно су дали до знања да ће Њемачка свим
својим утицајем стати уз Аустроугарску одлуку и да би било боље да не отежава даљи
рад конгреса. На страни Аустроугарске овај пут је била и Енглеска и њени
опумоћеници, Биконсгфилд и Солзбери, и савјетовали су Турску „да ће цијела Енглеска
политика на конгресу бити поремећена њиховом опозицијом и да их он, као стари
пријатељ и признати бранилац турске владе преклиње да се ослоне на конгрес и да му
допусте да принуди Турску на попуштање у том питању које треба да одлучи о њеном
спасу у Европи.“82 Иако су турски опуномоћеници правдали да немају упуства из
Цариграда, неколико сати пред сам почетак конгреса Каратеодори паша и Али паша
саопштили су Адрашију да је Порта поручила „да не може примити улазак стране
80
81
Исто, 46.
82
24
војске“.83 Ова изјава покренула је низ расправа, те се настојала оправдати аустроугарска
жеља за окупацијом.
Сједница је отпочела у подне 28. јуна а прва тачка дневног реда био је 14. члан
Стан Стефанског уговора, односно питање Босне и Херцеговине. Андраши је на самом
почетку сједнице изнио аргументе по којима се не би требала дозволити аутономија
Босне и Херцеговине. За њега је једино право рјешење било оно које би донијело трајни
мир и који не би оставио материјалну штетету Аустроугарској као пограничној сили.
Енглески министар спољних послова Солзбери је у име своје владе предложио да
конгрес донесе одлука да покрајине Босне и Херцеговине буду окупиране и управљане
од стране Аустроугарске.84 Како би увјерио турске а и европске опуномоћнике да је то
најбоља ствар за све, лорд Солзбери је истицао да Босна ни у којем случају не смије
припасти ни Србији ни Црној Гори.85 Још, раније Андраши је сматрао да би било
најзгодније да Енглеска буде та које ће предложити давања окупационог мандата
Аустрији. Ако би Енглеска предложила такво рјешење, тиме би Аустроугарска избјегла
непријатељство Турске. Основни разлог због којег је Енглеска стала на страну
Аустроугарске су њени лични страхови да не дође до уједињења двије државе Србије и
Црне Горе, а само уједињење би довело до ставрања словенске конфедерације. 86
Аустроугарска је упознала Енглеску са нужностима окупације, па је тако у једном
тајном мемоару образложила да у колико не дође до аустроугарске окпуације мораће
Словени довести под њену непосредну власт.87 Андраши је припремио нацрт изјаве за
конгрес, које су прегледали Солзбери и енеглески опуномоћници. Са ставовима
Енглеске сложио се и Бизмарк у име Њемачке. Зваршну ријеч на конгресу добио је
Каратеодори паша, који је изјавио да не може пристати на окупацију. Иако су били
изненађени енгелском подршком Аустрији, Руси су на крају изјавили да су
незаинтересовани по том питању. Адраши је узео завршну ријеч те изјавио у име своје
државе да Аустроугарска монарахија пристаје да преузме окупацију и управу Босне и
Херецеговине.88 О овим плановима Андраши је обавјестио и предсједника мађарске
владе Тису, као и о Бизмарковом савјету да предложи анексију. Тисијев одговор
садржао је прије свега забринутост због приједлога о анексији знајући да би то довело
83
84
Исто, 263.
85
86
Драгољуб Живојиновић, Велика Британија и српско питање на Берлинском конгресу 1878, часопис
друштва „Свети Сава“, Београд 1997. URL https://www.rastko.rs/istorija/delo/10076 (преузето 23.3.2020.)
87
Небојша Ранђеловић,Eвропске силе, јужнословенски етнички простор и Источна криза у XIX веку, у:
Зборнику радова Правног факултета у Нишу, бр. 80, година LVIII, Ниш 2018, 499-512, 509.
88
Васа Чубриловић, Боснаски устанак 1875-1878, Београд 1996, 264.
25
до спољнополтичких проблема прије свега између Аустрије и Мађарске. Француска
као директна учесница Берлинског конгреса није могла заузети одлучнији став у вези
српског питања јер је изашла слаба из рата који је водила од 1870. до 1871. године.
Глас о аустроугарској окупацији изазвао је велике немире код муслимана и
хришћана. Међутим, аустријској јавности биле се другачије представљени ставови
муслиманског становништва. Бечки лист Neue Freie Presse које је свакодневно пратио
рад конгреса, извјештавао јавност о томе, написао је да „ондашњи муслимански народ
много пати“ и да окупација за њих би представљала „спас из апатичног стања.“ 89 Осим
што су радили код европских државника на добијању пристанка, аустријске власти
трудиле су се да упзнају и свој народ са нужностима окупације.
Турски опуномоћници су увидјели да немају баш користи од увјерења
Андрашија да одустане од окупације и надали су се да ће се споразумити са њим.
Међутим, они су добили упуства од великог везира да не пристају на то, већ да се
заузму да конгрес усвоји једну одредбу којом ће се регулисати окупација. Тражено је да
се у уговору унесе ријеч „привремена окупација.“ Чланом 25. Берлинског уговора,
Аустроуграској је дата дозвола да привремено окупира Босну и Херцеговину:
„Провинције Босну и Херцеговину ће запосести и њима управљати Аустро-Угарска.
Будући да влада Аустро-Угарске не жели да преузме управљање у Новопазарском
санџаку (садашња Покрајина Косово), који се простире између Србије и Црне Горе у
правцу југоистока на другој страни Митровице, отоманска администрација ће тамо и
даље обављати своје функције. Међутим, да би се обезбедили одржавање новог
политичког стања, као и слобода и безбедност комуникација, Аустро-Угарска задржава
право да у целом овом делу некадашњег вилајета Босне држи своје гарнизоне и да
користи војне и трговачке путеве. У том циљу, владе Аустро-Угарске и Турске
задржавају за себе право да се договоре о детаљима.“90
Послије потписивања примирја 13. јула 1878. Андраши је захтијевао од Порте да
изјава остане тајна, јер би њена објава помогла само српску агитацију као и да брзо
заврше преговоре о окупацији осим тога Порта је имала и задатак да утиче на
муслимане да лијепо дочекају аустријску војску. 91 Турска је и након овога радила на
добијању времена и надала се да ће се нешто промјенити. И сам султан Абдул Хамид
био је увјерен да ће народ у Босни одбити окупацију из вјерности према њему.
89
Стојанка Лужија, Бечки лист Neue Freie Presse о питању Босне и Херцеговине, у: Зборник радова
Устанак Срба у Херцеговини и Босни 1875-1878, Бања Лука 2015, 125-137, 129.
90
Берлински уговор http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/dipl-tradicija/istorijski-diplomatski-dokumenti/1288--
1878-?lang=cyr (преузето 6.7.2020)
91
26
Андраши је увидио намјере Порте да одгоди окупацију па им је због тога поручио да
ће аустроугарска војска 28. јула почети улазити у Босну и Херцеговину.92
Берлинским конгресом Европа је оставрила побједу тако што је спасила Турску
од расула и спријечила да Русија рјешава Источно питање као специјално своје
питање.93 Историчар Васиљ Поповић је сматрао да су Енгелези спречавајући руски
продор, навукли „ аустро-њемачко продирање на Исток“. У свом завршном говору
Бизмарак је истако да је ово најбољи начин да се у Европи осигура дужи мир, у шта је
био увјерен и Лорд Биконсфилд који је након повратка у Лондон рекао „ Доносимо мир
с чашћу“.94 Готово су сви били увјерени у исправне одлуке конгреса, нарочито
Андраши који је изјавио „Конгрес је завршио свој рад, исток стоји сад на другом
основу, сад почиње нова ера за све народе на Балканском полуострву.“ 95 Представници
великих сила мислили су ако задовоље своје империјалистичке жеље и сузбију руски
утицај у рјешавању Источног питања, да ће лако моћи контролисати даљу судбину
Европе. Берлински конгрес, иако је заузео централно мјесто у Источној кризи, његове
одлуке нису учиниле да овај проблем нестане, већ су га за једно вријеме одложиле.
Посљедице њихове исхитрене одлуке биле су окидач за један нови велики рат који
свијет до тада није видио.
3.1. Побједа Србије и пораз срског питања
Одлуке Берлинског конгреса за Србију се могу посматрати као Пирова побједа.

Иако је Србија добила самосталност и после више вијекова ослободила се Турске,
српски народ у Босни и Херцеговини ослободио се једног окупатора и дошао под власт
другог. У идеолошком погледу може се сматрати да је српски народ Берлинским
конгресом доживио још један велики пораз, ипак један од највећих државника оног
врмена Јован Ристић сматрао је „да је Србије као кнежевина, могла, после Сан
Стефанских одлука, заиста бити задовољна исходом свог питања на Берлинском
92
Исто, 292.
93
Радош Љушић, Српска историографија о Берлинском конгресу, Српске студије II, Београд 2011, 261-
276, 266.
94
95
Климент Џамбазовски, Српска штампа о припремама и одржавању Берлинског конгреса, Балканика,
бр. IX, Београд 1978, 190.
27
конгресу. Али са гледишта опште српског, мора се жалити за уговором Св. Стефанским
због рјешења, које је у Берлину дано о судбини Босне и Херцеговине.“ 96 Осим
добијеног признања независности Србија је склопила са Аустроугарском споразум о
изградњи жељезничке пруге Београд - Ниш и трговачки уговор. Са овим економским
повластицама још тјешње су биле везе између ове двије земље. Вијест да ће
Аустроугарска запосјести Босну и Херцеговину, Ристић је примио са изненађујућом
мирноћом за све, вјероватно зато што је сматрао да ће окупација бити привремена. 97
Српско јавно мијење током одржавања Берлинског конгреса било је неповјерљиво
према Великим силама. Тако један српски лист из оног времена пише: „Конгрес ће
декретирати слободу и самосталност свим народима на полуострву балканском“ затим
наводе да „Европски интереси вазда су играли прву улогу, те ето и сад кваре идеалну
задаћу конгреса.“98 Србија је током борбе за Босну и Херцеговину остала без великог
заштитника Русије, која је интересе нове бугарске државе ставила испред српских.
Сходно томе српски народ на Конгерсу морао је да се бори сам за већ унапријед
изгубљени битку. Страх европских држава од јачања словенског елемента на
југоистоку, превладао је током доношења одлуке. У српском народу, велике силе
видјеће у националном и етничком елементу првенствено повјереника руске
политике.99 Посебна српска држава у етничким границама, или било каквом смањеном
облику, у свјетској дипломатији је процјењивана само са стратешке тачке гледишта, као
претходница руске експанзије на јужне морске обале.100
96
276, 265.
97
98
Климент Џамбазовски, Српска штампа о припремама и одржавању Берлинског конгреса, Балканика,
бр. IX,Београд 1978, 186.
99
Милорад Екмечић, Српски народ у Турској од средине XIX века до 1878, у: Историја српског народа, V-
1,Београд 1981, 525.
100
28
4. РЕАКЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА НА ОДЛУКЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА
4.1. Крај устанка и одговор српског народа на одлуке конгреса
Српски устаници нису мирно чекали да о њиховој судбини одлуче друге државе,
због тога су изабрали представнике који ће у име народа да однесу Меморандум на
Берлински конгрес. Постојали су извјесни наводи да се иза самог Меморандума крије
српска влада.101 О самој садржини Меморандума убрзо су сазнале и аустроугарске
власти а саме одредбе су убрзо биле објављене у штампи. Цијели концепт
Меморандума био је замишљен тако да се политичко уређење Босне и Херцеговине
101
29
препусти устаницима, а да аграрно питање ријеши међународна дипломатија. Устаници
су захтјевали да се Босна споји са Кнежевином Србијом а уколико то није могуће да им
се да сама аутономија. Сматрали су да је „све друго мимо изложеног, што би нам се
дало, не би могло задовољити наше жеље нити нам повратити човечанска права а такво
стање не пружа јемство за дуготрајни мир.“102
Као заступник босанских Срба у Берлин послат је Васа Видовић, а касније му се
придружује и Милета Деспотовић. Осим њих као приватно лице на Берлинском
конгресу нашао се и архимандрит дечанског манастира Сава, које је са собом имао
молбу устаника за присједињење са Србијом. 103 Представници устаника убрзо су
доживјели разочарење када су схватили да њихови приједлози не само да неће бити
предати на конгресу већ се о њиховим жељама и надама неће ни расправљати. О
босанским приједлозима није хтио ни да чује српски изасланик Јован Ристић, нарочито
о оном дијелу који се односио на уједињење са Србијом, сматрао је да би то могло још
више нашкодити цијелој ствари и да најмања ситница може угрозити даље преговоре
између Србије и великих сила. Јован Ристић је сматрао да ставка о уједињењу треба да
буде избачена из Меморандума али се с тим није сложио Видовић, те је упркос
протестима српског изасланика оставио ставку. Босански изасланици, као и српски и
румунски нису имали право учешћа на Конгресу. Као разлог наведено је да те државе
нису биле независне и да својом сарадњом са Русијом у току рата, њој предале право да
их заступа. Све што су могли, босански делегати је да предају Меморандум неком
секретару држава великих сила и да се надају да ће њихови захтјеви бити размотрени.
Неки од разлога због којих се нису уважили жеље устаника су извјештаји из Босне који
су стизали. Британски конзул је написао да устанак нема никакав „политички карактер
и дегенерисао се у хроничну форму разбојништва“, осим тога навео је да је једна
депутација отишла у Беч, како би затражила аустроугарску окупацију. 104 Историчар
Владимир Ћоровић сматрао је одлуке Берлинског конгреса великом несрећом за наш
народ те је тај догађај окарактерисао као четврто разочарење за српски народ и
дефинитивни пораз српске националне романтике 19. вијека.105
102
103
Климент Џамбазовски, Српска штампа о припремама и одржавању Берлинског конгреса, у:
Балканика, бр. IX, Београд 1978, 188.
104
Sarajevo 1977, 49-89, 86.
105
276, 267.
30
Почетком маја 1878. састали су се херцеговачки главари на скупштини у
Грахову и том приликом су протествовали против уласка стране војске у њихову
земљу. Главни агитатор ове одлуке био је славенофилски агент у Црној Гори, Атанасије
Васиљев Васиљевић. Он је наговиро Херцеговце да сарађују са муслиманима и да
пруже отпор окупацији. Иако је устанак у Босни и Херцеговини изгубио своју
првобитну снагу, њени руководећи људи и даље су радили на добијању помоћи за
устанике. Тако је Голуб Бабић док је боравио у Србији у надао се да ће добити подршку
српске владе за наставак устанка. Истовремено, након вијести о окупацији
муслиманско становништо се спремало да пружи отпор током уласка аустроугарске
војске у Босну. Овај догађај као и вијест да конгрес није уважио меморандум утицали
су на то да се измјени цјелокупни ток устанка. Одлука конгреса није ишла у корист
муслиманима као ни православном становништву, па је долазило до покушаја
међусобне сарадње ова два народа. Оба народа видјели су рјешење у аутономији, за
Србе је она представљала грађанско политичко и социјално изједначавање са
муслиманима и коначно ослобођење од Турске, док су муслимани у њој видјели
заштиту вјерског феудалног конзерватизма.106
Васа Пелагић је вјеровао да се сарадња два народа може остварити па је послао
„Писма беговима и осталим Бошњацима Мухамедове вјере“ у којима је тражио
јединство и слогу међу муслиманима и хришћанима. 107 Главни мотив у писму је
одбијање аустроугарске окупације. Наведено је и да муслимани не морају пристати на
српску државу али у ни у којем случају да не подрже Аустроугарску. Поред Пелагића и
Мићо Љубибратић је покушао заједно са устаницима да упути босанским муслиманима
један проглас и коме је предлагао да се створи привремена Влада у Сарајаву,
састављена од хришћана и муслимана.108 До међусобне сарадње је долазило али су ти
савези су кратко трајали, разлике су их превише одвајале па је тако сваки покушај
пропао. Главну сметњу у њиховим односима чинило је даље аграрно питање, које
муслимани нису хтјели да ријеше.
Вијест о аустроугарској окупацији Срби у Босни нису дочекали са одушевљењем
али је увијек било оних који су сматрали, кад већ не могу бирати, било би најбоље да
Аустроугарска замјени Турску. О томе свједочи и поступак четовође Милана
Недмовића, који је 20. јула 1878. затражио дозволу од генерала Филиповића да на
106
107
108
31
хрватској страни оснује једну чету која би пратила аустроугарску војску по Босни. 109
Пошто није дошло до сарадње, устаници су одлучили да је најбоље да се предају. До
предаје је дошло 18. августа 1878. када је Голуб Бабић прешао са устаницима границу
и предао се аустроуграској власти. Устаници су се предходно припремили за предају,
па су саставили један Меморандум у коме су тражили од генерала Филиповића, да се
домаће становништво бира за војску, да остане народни језик и ћирилица, да се сазове
скупштина, да се не плаћа порез и да све унутрашње послове рјешава скупштина. 110
Иако је Аустроугарска одбила овај Меморандум, устаници су пристали на предају, јер
су мислили да је окупација привремена. Иако попис становништва није био урађен
пред почетак устанка, сматра се да је око 150.000 људи погинуло током његовог
трајања.
Прихватањем окупације званично је окончан устанак у Босни и Херцеговини.
Тада се још није могло говорити о побједи или поразу устаника, јер су они наставак
своје борбе за права одложили након што се оконча „привремена“ окупација.
Историјски ток устанка показао је да устаници нису били дорасли социјалним идејама
и да аграрно питање као основни мотив подизања устанка није било могуће ријешити
без уплитања Европе. Осим политичког пораза устаници су доживјели и социјални
пораз. Нова власт је прихватила социјални поредак какав је био под Турцима и какав је
„Саферском наредбом“ био кодификован. 111 Што значи да се стање за обичног сељака
у Босни није промјенило и даље је економски био завистан а дуго очекивано рјешење
аграрног питања није се остварило. Устанак не само да је промијенио судбину Босне и
Херцеговине него је и утицао на спољно-политичку оријентацију Србије и Црне Горе.
Од времена устанка и краја Берлинског конгреса, њихова политика је била све тјешње
везана за аустроугарску дипломатију. Положај српске владе током окупације био је
веома незахвалан, с једне стране морала је да пази да не дође до сукоба са
Аустроугарском а с друге окупација Босне била је за њен народ крај вишевјековне
тежње за уједињењем са Србијом. У прокламацији којом је кнез обавијестио грађане о
окупацији изнесено је званично мишљење у којем је стајало: „Иако овај уговор није
намирио све жеље српске,опет, према приликама, у којима је ова велика међународна
погодба утврђена, Србија има да буде захвална на високој благонаклоности Великих
109
110
111
Sarajevo 1977, 49-89, 88.
32
сила“.112 Ради смиривања устаника у Босни, Голуб Бабић је донио један меморандум у
којем се у име српског нарада у Босни покоравају аустроугарској окупацији. Јасно је
било да и за овога не стоје само четовође већ су то биле и жеље из Београда. 113 Током
борбе муслиманског становништва српска влада је наредила да се затворе границе на
Дрини, а сваки муслиман који је ипак успио да пређе био је разоружан у Србији.
4.2. Муслимански отпор
По питању окупације муслиманско становништво имало је јасан став. Сваки

правовјерни муслимански улазак стране војске у његову државу сматрао је не само
територијаним губитком већ и губитком старих традиционалних вриједности и
слабљење ислама као државне вјере. Већи дио становништва знало је за засједање
Берлинског конгерса али их није нарочито занимало. Осим у Сарајеву, покрет није у
другим покрајинама успио да оживи. Порта као да је прижељкивала овакав сплет
околности умјесто да смирује побуњене муслимане они су непрестано слали оружје и
муницију из Цариграда.114
Стање у земљи је се смирило и све до јула није биле већих побуна, ситуације се
измјенила након што је Андраши обавијестио конзула у Сарајеву да спреми земљиште
за улазак аустроугарске војске. Саопштио му је и то да је конгрес повјерио Аустрији
управу Босне и Херцеговине и да Порта није још дала свој пристанак. Дата су јасна
упуства конзулу Васићу, како да поступају са муслиманима те ако они одлуче да
непријатељски дочекају аустроугарску војску ићи ће на штету њиховим интересима,
док је хришћани поздраве као ослободиоца, а ако се муслимани изјасне за Аустрију
имаће њену пуну заштиту.115 Након што је добио брзојав конзул је сазвао састанак како
би обавјестио све виђеније муслимане о престојећим догађајима. Том састанку су
присуствовали они који су се сматрали присталицама аустроугарске анексије попут:
Мехмедбег Капетановић, Сунулах ефенди Соколовић и Мустајбег Фадилпашић. Они су
му обећали да ће пријатљски примити аустроугарску војску. 116 Аустроугарски конзул је
био увјерен да је цијела ствар ријешена, те је отишао да објавести валију о свему.
112
Српске Новине, , год.XLVI, бр 177, Београд 10. август 1878. ( преузето 6.7. 2020)
https://www.vreme.com/g/proklamacija.png
113
Васа Чубриловић, Босански устанак 1875-1878, Београд 1996, 316
114
Исто, 286.
115
116
Исто, 287.
33
Међутим, Масхар паша га је обавјестио да нема никаквих упустава о томе и да ће
земљу припремити за одбрану.
Убрзо је цијело Сарајево говорило само о томе, многи дућани и занатлијске
радње биле су затворене а по улицама су виђани наоружани муслимани. Хаџи Лоји и
Хаџи Халачевић прикупљали су свијет по махалама. Паша је увјеравао народне прваке
да нема никакве вијести из Цариграда и да народ не смије вјеровати да ће
Аустроугарска окупирати Босну и Херцеговину све док их Порта не обавјести о томе. 117
Како би добили на времену, Порта је одбијала да пошаље упуства па паша није могао
да изда наређење која би смирла народ. Дана 5. јула Порта је јавила валији да ништа
још не зна и да покуша да сачува мир. Супртно очекиваном Народни одбор је 7. јула
наредио да се попишу сви људи способни да држе оружје, такође је јављено да
пограничне области буде у приправности и да се одупру уласку аустроугарске војске.
На скупштини одржаној 13. јула највише се окупацији опирао плеваљски муфтија
Вехеби ефендија, који је одржао говор у коме је навео да је сваки вјерник за спас своје
душе дужан да се одупре непријатељу, док они муслимани који тако не сматрају
требају бити кажњени.118 Овај његов говор изазвао је одушевљење код муслимана па и
код оних који до тада нису били за отпор. На самом почетку побуне валија није био за
то да се народ умири оружјем, али када је увидио да се ситуација измакла контроли
позвао је појачања из Травника. Батаљон Анадолаца је дошао у Сарајево 8. јула те су
одмах ступили на задатак и почели са растјеривањем народа. Издат је и проглас о
опсадном стању, те је под пријетњом ратног суда забрањено долазити наоружан у град,
правити нереде, држати зборове и оставити затворене дућане. 119 У Сарајеву је привидно
бар неко вријеме завладао мир.
Као и што обично буде ово затишије је само наслућивало бурне догађаје. Владин
орган „Босна“ 21. јула донио је вијест да ће Аустроугарска окупирати Босну. 120
Андраши је већ 27. јула послао поруку босанском народу о окупацији и проглас цара
Франц Јозефа што је довело до нове побуне муслиманског становништва. Како су ову
вијест примили најбоље се видјело се по томе што су одмах почели да трче по оружја и
да се гомилају испред Хусеф бегове џамије.121 Тада је настао прави метеж у Сарајеву,
велика гомила заједно са Хаџи Лојом поново се упутила ка пашином конаку. Цијели
117
Izet Pertev, Okupacija ili ulazak austrougarske vojske u Bosnu i Hercegovinu 1878. godine, Sarajevo
1952,23.
118
Mihovil Mandić, Povijest okupacije Bosne i Hercegovine 1878, Sarajevo-Zagreb 1910, 27.
119
120
121
34
овај догађај подсјећао је на још једну револуцију против централне власти. Чак је и
босански батаљон прешао на страну побуњеног народа. Након што им Масхат паша
рекао да је дошло из Цариграда саопштење да ће морати аусторугарску војску примити
пријатељски, то је изазвало још већи гњев код народа па кренуше да по конаку
растерују чиновнике на челу са гувернером.122
Сва судска и административна дјелатност била је затворена, а водећи људи у
покрету основали су Револуционарну владу на челу са Исмаил бегом Селамановићем.
Ова влада је саставила један телеграм у коме протестује против аустроугарске
окупације Босне и Херцеговине, и у колико се не уваже њихове жалбе, они ће се
обратити кнезу Србије Милану и његовој влади и њима предати земљу. 123 Народу је
било наређено да се спрема за војни отпор и да сви становници морају бити наоружани.
Ради што дјелотворнијег успјеха ове акције чак је наређено да се народ обуче у
босанско одјело, а сватко ко не буде ово поштовао биће кажњен батињањем.124
Пошто је главни кривац њихових проблема Аустроугарска сходно томе
побуњени народ је захтјевао да земљу напусти и аустријски конзул Васић са својим
поданицима. Конзул је покушао да да, дознања народу да су одлуке Берлинског
конгреса непромјењиве и да их свакако окупација чека. Пошто је занимања
становништва за Берлински конрес до тог тренутака био непознаница, народ је
одговорио да тако и остаје јер они ништа не знају о њиховим одлукама. Преплашени
кознул да би избјегао свађу побјегао је привремено у Метковић. Од тог тренутка
босански народ се налазилио у правом ратном стању са Аустроугарском.
Међу муслиманима нису се сви слагали са политиком рата, виши слојеви попут
бегова свештенства и крупнијих занатлија ради очувања својих интереса били су
против отпора Аустроугарској, док су нижи слојеви углавном били против покоравања
другом господару. Одјеци борбе одјекнули су и до осталих мјеста у Босни па су се
побуни придружили Мостар, Ливно и Требиње. Убрзо се покрету придружило и
хришћанско и јеврејско становништво. Они који нису могли дати људство дали су
новац и том приликом јеврејска заједница дала је милион гроша. 125 Након ових догађаја
дошао је и брзојав из Цариграда, да народ дочека Аустроугарску пријатељски у
супротном им неће ићи на руку ове побуне. Овај проглас кад је прочитан у конаку
122
123
Izet Pertev, Okupacija ili ulazak austrougarske vojske u Bosnu i Hercegovinu 1878.godine, Sarajevo 1952,
28.
124
125
Izet Pertev,Okupacija ili ulazak austrougarske vojske u Bosnu i Hercegovinu 1878. godine, Sarajevo 1952,
30.
35
умјесто да изазове разочарење и клонулост, народ се још више диже, а Хафиз паша
један од заповједника је поручио да му не требају савјети из Цариграда. По цијелом
Сарајаву одјекивало је лупање ратних бубњева, а Хаџи Лојо са својим
тјелохранитељима обилазио махале и тражио још по којег борца који би кренуо у
сусрет аустроугарској војсци. Српска комисија у револуционој влади, отпремила је
неколико десетина бораца нижег сталежа, а оне имућније би оставила за своје
замјенике, те им давала новац оружије и одјело како би по кафанама могли да агитују
још народа за борбу.126
4.3. Хрватски народ током устанка и окупације
Судбина Босне је одувијек била камен спотицања између интереса Срба и

Хрвата, и једни и други видјели су је у својим границама. Поједини фрањевачки
кругови са Штросмајером прихватили су идеју о аутономији Босне и Херцеговине. У
једној „Промеморији“ која је била упућена Римској курији, Штросмајер је сматрао да
Kатоличка црква не смије подржавати Аустроугарску, него да она непосредно захтјева
од султана да овим областима призна аутономију. 127 Источна криза и босанско питање
за Хрвате у Босни било је од великог значаја јер од његовог рјешења зависила судбина
хрватског народа. Пред њима су се налазиле двије опције, одлучити се за Аустрију и
тако са осталим хрватским народом наћи се у једној католичккој држави, али опет
изгубити могућност свог осамостаљења и покушаја образовања једне словенске државе.
Док их је за Аустрију држало исто вјерско опредјељење, а у случају Србије оно је било
вододјелница између два народа. Прије почетка конгреса сарајевски жупник фра
Мартић послао је прогллас против присједињења Босне Србији, јер Србија током
седамдесет година није никад показала толерантност према католичанству. 128 Тако да
вијест да ће Аустроугарска окупирати Босну и Херцеговину код Хрвата је изазвала
славље. По први пут су се сви Хрвати нашли уједињени у једној земљи, па је тако
аустроугарска војска у појединим крајевима дочекана као ослободилац. 129
Аустроугарски цар Франц Јозеф, називан је хрватским краљем.
126
Исто,31.
127
Милорад Екмечић, Српски народ у Турској од средине XIX века до 1878, у: Историја српског народа,
V-1,Београд 1981, 523.
128
129
Исто, 80.
36
5. OКУПАЦИЈА
5.1. Улазак аустроугарске војске у Босну и Херцеговини
Аустроугарски улазак у Босну требао је да буде приказан свијету као миран

улазак стране војске у туђу земљу. То никако није одговарло тадашњим приликама јер
је са собом аустроугарска повела ратну машинерију од 82.000 војника у односу на
Босну и Херцеговину која је имала под оружјем крајем јула 1878. око 40.000 војника. 130
Из ових података се може видјети да је бројонст аустријске војске била дупла, те да
босански устаници нису имали шансе против велике империје. За комаданта
130
37
окупационе војске постављен је генерал Јосип Филиповић. Он је добио јасна упуства из
Беча, да избјегава гдје може сукобе и изазивање народа, али гдје би околности
захтјевале имао је да покаже одлучност и да смјеста угуши сваки непријатељски
покрет.131 У тим упуствима је поред осталог стајало како да се односи према народима
који живе на простору Босне и Херцеговине. За католике је била предвиђена „заштита
католичког дијела становништва јер ће се они највише опредијелити за одржавање
монархије“, са посебном пажњом ће наздирати рад муслиманских посједница а
„најстрожије ће се надзирати издвојено стварање веза мухамединаца и православаца.“ 132
Осим ових тајних упутстава Аустроугарска је изадла једну Прокламацију народу Босне
и Херецеговине. У њој је стајало да аустроугарски цар није више могао гледати како
133
грађански рат раздире ову земљу те војска које ће бити упућена долази пријатељски.
У Прокламацији је такође обећано да ће се „штедити светиње и обичаји, ништа на силу
преиначити се неће.“134 Од свог народа највише се ускомешало муслиманско
становништво, стога они нису мирно чекали да непријатељ заузме земљу него су
организовали отпор.
Заузимање Босне Херецеговине требало је да се одвија из прваца сјевера ка југу,
заузимајући притоме велике градове. Аустријска војска прешла је границу Босне 29.
јула а Херцеговину 31. јула и 1. августа. У почетку је изгледало да ће окупација ићи
мирним путем без већих сукоба; 1. августа заузета је Костајница, Градишка и Бања
Лука, генерал Филиповић запосјео је Брод и Дервенту, а заузети су били Добој и
Маглај. До првог сукоба дошло је након заузимања Маглаја, када је група науружаних
муслимана пресјекла пут аустроугарској војсци која се кретала ка Жепчу. Овај пораз
аустроугарске војске брзо је одјекнуо Босном, па је дао муслиманима већи подстицај за
борбу. Непосредно послије овога, генерал Филиповић објaвио је опсадно стање у
цијелој земљи и установио суд.
Аустроугарска војска нашла се у проблему током освајања Тузле. Тамо их је
пред вратима Тузле сачекао плеваљски муфтија, Вехеби ефендија. 135 Он је успио да
побједи аустријску војску па тако крај дуж ријека Босне, Саве и Дрине дошао под
његову власт. Вехеби ефендија успио је да организује власт у Тузли, те је завео
шеријатско право у цијелој земљи и наредио мобилизацију свих мушкараца без обзира
131
132
Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања-Историја Срба у Новом вијеку (1492-1992),
Београд 2017, 293.
133
134
Исто, 79.
135
38
на вјеру а свако одступање од његових наредби строго би било кажњавано. Пораз код
Маглаја успорио је окупацију чак је она једно вријеме била и упитна. Након сјајне
побједе муфитија је кренуо за Добој и тамо остао скоро мјесец дана покушавајући да га
освоји. На позив Хафиз паше да одустане од даљих непријатељстава, муфтија се
огласио од те наредбе не признавајући Портине одредбе. Убрзо су се по цијелој Босни и
Херцеговини водиле борбе за очување преосталих слободних градова. Противно
Портиним очекивањима, борбе нису престајале, па је затражила помоћ код Енглеске
како би спријечили даље немире.
Након неколико пораза босанске војске, полако се стишавала полазна ратна
еуфорија те се народ све више предавао без борбе. Нарочита равнодушност видјела се у
Сарајеву гдје све већи број људи био за то да се војска дочека пријатељски без
проливене крви. Хафиз паша је видио да све више људи гине, па је послао једну
депутацију генералу Филиповићу, састављену од једног или два човјека од сваке вјере.
Тај састанак вјероватно је лоше прошао, јер су се непријатељства наставила. Чак се
причало да је Хафиз паша послао људе да закоче топове који су се налазили на
сарајевској табији да се не би употријебили у случају да дође до непријатељства. 136
Након повратка депутације, заповједник боснске војске Смаил бег Селмановић и Хаџи
Јамковић, утаборили су се код Клокота и Какња и причекали војску генерала
Филиповића. Ови сукоби завршили су крваво, растркана војска у којој је било и Срба су
погинули, а неки су успјели и побјећи. Смаил бег је доживио пораз код Добоја те у току
ноћи побјегао за Сарајево,како би на брзину окупио војску за одбрану града.137
Највише се Аустроугарске плашио главни вођа и агитатор муслиманске
револуције Хаџи Лојо, те је побјегао са својим људима на Романију. Са његовим
нестанком одборојани су последњи дани отпора. Аустроугарска војска 6. августа 1878,
била на самом прагу Сарајева, на Алипашином пољу. На Народној скупштини 17.
августа већина је била за то да се аустријска војска дочека пријатељски и град преда без
борбе. Међутим, Хаџи Јамковић, један од највећих вјерских фанатика разљутила је ова
одлука те је одбио да се преда. Народ је предосјетио опасност те се склонио у
планинске предјеле. Опсада града започела је у зору. Босанска војска је била слабо
ораганизована са још слабијим топништвом, разбјежала се по кућама те је отпочела
улична борба. Град је био прекривен пушчаним димом, а становници су се једва
136
39.
137
41.
39
назирали у њему.138 Муслиманско становништво борило се до последњег трена чак су и
жене узеле учеће не би ли сачувале огњишта.139 Улазак генерала Филиповића и његове
војске био је поздрављен звоњењем звона са католичке и православне цркве.140
Падом Сарајева, наставиле су се борбе у појединим мјестима али нису биле од
великог значаја за даљу окупацију. И даље се држао плеваљски муфтија који је настојао
да пробије линију одбране аустроугарске војске код Добоја. Аустроугарска команда
тада је окупила велику војску те је успијела освојити Брчко 15. септембра 1878. године.
Када је муфтија видио да се нашао пред великом силом напустио је Тузлу што је
олакшало аустроугарској војсци освајање. Одласком муфитије цијела источна Босна
нашла се под аустроугарском управом. Преостале борбе вођене су претежно у Крајини,
а последњи отпор угушен је 20.октобра 1878. године.
Аустроугарска је за ову „мирну“ мисију издвојила преко 31 милион више него
шту су Андрашијеви прорачуни дозвољавали. Такође им је требало преко два и по
мјесеца да освоје Босну и Херцеговину па су тако нереална очекивања у брз и
пријатељски дочек војске пропала. Проширивањем својих граница у правцу Босне и
Херцеговине, Аустрoугарска је ојачала унутрашњи иредентизам словенских народа, а
сталним чувањем старог социјалног система и политички раздор по вјерском и
националном кључу.141 Према писању листа Босна, видјело се незадовољство које је
владало у народу поводом окупације те је писало „Нама се чини да ће закључак
конгреса, без сумње, сваку другу страну задовољити изван Османског царства.“142
138
Исто, 42.
139
140
Izet Pertev, Okupacija ili ulazak austrougarske vojske u Bosnu i Hercegovinu 1878. godine, Sarajevo 1952,43.
141
Milorad Ekmečić, Istorijski značaj bosanskog ustanka 1875-1878, Međunarodni naučni skup 100-godišnjicа
Sarajevo 1977, 49-89, 88.
142
Вијалетски лист Босна, 7. август 1878; https://images.app.goo.gl/s6BxiU5NbPnJ8om67 (преузето
6.6.2020)
40
ЗАКЉУЧАК
Геостратешки положај Балкана одредио је почетак краја Источног питања. Сматра се да

временски обим источне кризе прати скоро цијели период владавине Османског
царства у Европи и Азији. Међутим, њене почетке треба тражити на крају XV вијека,
након што је Османско царство ушло у период стагнације. Као освајач на Балкану,
Турска је била трн у око свим европским државама које су настојале да њено слабљење
искористе за своје територијалне добитке. У току ових сукоба, између европских
држава родило се неколико савеза али су ти савези увијек били уперени или против
опстанка Османског царства на Балкану или против руског продирања на Балкан.
Оваква европска политика била је карактеристична за цијели период трајања Источне
кризе па све до XX вијека.
Избијањем Херцеговачког устанка 1875. године поново се покренуло то питање.
Та „мала црна мрља“ како је назвао њемачки канцелар Ото фон Бизмарак, постала је
центар рјешавања источног питања. Босна и Херцеговина оног времана представљала је
спектар вјерске и националне различитости. Како у XIX вијеку долази до буђења
националне свијести у Европи, тако је босанскохерцеговачка интелигенција настојала
да та европска схватања примјени и у Босни. Основни проблем представљало је што се
Босна и Херцеговина и даље налазила под Осмаском влашћу коју карактерише
феудални систем. Иако је Османско царство спроводило одређене реформе како би
побољшале положај хришћана основно питање а то је аграрно никад није ријешено.
Проблем су представљали осим муслиманских спахија и богати српски слојеви који
нису узели активно учешће у почетној борби за рјешавање аграрног питања. Устанак
који је избио због насилног убирања десетине прерастао је током година у политички
сукоб и борбу за уједињење Словенског народа. У почетку сам устанак није имао јасан
план и циљ борбе, вјероватно што је избио од стране мање групе људи због турског
угњетавања. Ово је представљао проблем током цијелог траjaња устанка, јер устаници у
земљи нису били уједињени и често су њихове вође имали различите политичке
погледe.Тако се у Босни осим националних идеја српских емиграната, појавиле и
социјалистиче идеје Васе Пелагића. Иако су сви устаници имали исти циљ, погледи око
будућег уређења државе су се разликовали. Управо због те различитости постали су
лака мета манипулације европских држава. Аустроугарска и Русија нарочито су биле
заинтересоване да њима припадну заслуге за умиривања босанскохерцеговачких
устаника и тако покажу своју моћ и турску немоћ. Разним дипломатским уговорима
41
Босна и Херцеговина је била пребацивана час једној час другој страни. Најтежи ударац
Босни а и српском народу задат је на Берлинском конгресу. Давање дозволе
Аустроугарској да са војском уђе у земљу и заведе мир сматрало се најбољим
рјешењем. Оглушивши се о жеље устаника за уједињењем са Србијом или бар неку
врсту аутономије, европске државе се тим чином нису пуно разликовале од Турске која
је често занемаривала њихове патње. Осим разочарења устаника, велико незадовољство
појавило се и у Србији, јер је она сматрала од кад је покренула борбу за независност да
је крајњи циљ њене борбе било присједињење Босне и Херцеговине. На штету српског
народа у Босни и Херцеговини ишла је и чињеница што се на српско питање гледало
као на руско питање. Стални страх од руске експанзије на Балкан учинило се
пресудним за српски народ у Босни и Херцеговини.
Давање окупационог мандата Аустроугарској само су повећавале њену жељу за
што веће интересе на Балкану, што се касније показало погубним за цијелу Европу. Сам
чин уласка у земљу са војском био је очигледан знак да намјерава војним путем
покорити народе Босне и Херцеговине и да ће при свакој следећој побуни на Балкану
учинити исто и у осталим земљама. То је представљало једну врсту упозорења
балканским народима да током борбе за своја национална права не дотичу
аустроугарске интересе. Окупацијом је заустављен развој националног идентитета
српског народа у Босни и Херцеговини. Са окупацијом су полако нестајали и
конзервативни дијелови муслиманског становништва, те је Аустроугарска себи
олакшала пут ка потпуном присједињавању Босне и Херцеговине, тј. анексији 1908.
године. Иако је Аустроугарска у културолошком погледу представљала знатну разлику
у односу на Турско царство, њени политички погледи по питању националне свијести
код народа биће погубни не само за њу већ и за српски народ у XX вијеку.
42
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Извори преузети са интерент страница
1. Берлински уговор http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/dipl-tradicija/istorijski-

diplomatski-dokumenti/1288--1878-?lang=cyr (преузето 6.7. 2020)
2. Вијалетски лист „Босна“, 7. август 1878.
https://images.app.goo.gl/s6BxiU5NbPnJ8om67 (преузето 6.6.2020)
3. Српске Новине, год. XLVI, бр. 177, Београд 10. август 1878.
https://www.vreme.com/g/proklamacija.png (преузето 6.7. 2020)
Литература
1. Ekemečić Milorad, Ustanak u Bosni 1875-1878, Sarajevo: Veselin Masleša 1960.

2. Ekmečić Milorad, Istrorijski značaj bosanskog ustanka 1875-1878, Međunarodni
naučni skup 100-godišnjici ustanka u Bosni i Hercegovini i drugim Balkanskim
zemljama i Istočnoj krizi 1875-1878.godini, knjiga 4, Sarajevo 1977.
3. Mandić Mihovil, Povijest okupacije Bosne i Hercegovine 1878, Sarajevo, Zagreb:
Matice Hrvatske, 1910.
4. Pertev Izet,Okupacija ili ulazak austrougarske vojske u Bosnu i Hercegovinu 1878.
godine, Sarajevo: Narod, 1952.
5. Владимир Петрович Потемкин, Историја дипломатије-Дипломатија новог доба
(1872-1919), књ. III-2, Београд 1949.
6. Екмечић Милорад, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у новом
вијеку(1492-1992), Београд: Evro Book, 2017.
7. Екмечић Милорад, Српски народ у Турској од средине XIX века до 1878, у:
Историја српског народа V-1,Београд: Српска књижевна задруга, 1981.
8. Јакшић Гргур, Босна и Херцеговина на Берлинском конгресу, Београд: Научна
књига, 1955.
43
9. Лужија Стојанка, Бечки лист Neue Freie Presse о питању Босне и Херцеговине,у:
Зборник радова Устанак Срба у Херцеговини и Босни 1875-1878,Бања Лука
2015.
10. Љушић Радош, Српска историографија о Берлинском конгресу, Српске студије
II, Београд : Центар за српске студије, 2011.
11. Милошевић Боривоје, Светозар Милетић и устанак у Босни и Херцеговини
1875-1878. године, у: Гласник удружења архивских радника Републике
Српске,год IV, број 4, Бања Лука: 2012, 131-140.
12. Попов Чедомир,Грађанска Европа 1770–1914, Друштвена и политичка историја
Европе (1871-1914), Београд : Завод за уџбенике, 2010.
13. Поповић Васиљ, Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804-1918,
Београд: Геца Кон А.Д, 1940.
14. Поповић Васиљ, Источно питање: Истријски преглед борбе око опстанка
борбе око опстанка Oсманлијске царевине у Леванту и на Балкану, Београд:
Службени лист СРЈ, Балканолошки институт, 1996.
15. Ранђеловић Небојша,Eвропске силе, јужнословенски етнички простор и
Источна криза у XIX веку, у: Зборнику радова Правног факултета у Нишу,бр.80,
година LVIII, Ниш 2018.
16. Теиновић Братислав, Српски устанак у Босни 1875-1878, Бања Лука: Mузеј
Републике Српске, 2006.
17. Теиновић Братислав, У сусрет Берлинском конгресу 1878-2018, Бања Лука:
Музеј Републике Срспке, 2018.
18. Чубриловић Васа, Босански устанак 1875-1878, Београд: Службени лист СРЈ;
Балканолошки институт САНУ, 1996.
Литература преузета са интернет страница
1. Климент Џамбазовски, Српска штампа о припремама и одржавању Берлинског

конгреса, Балканика, бр. IX, Београд: САНУ, Међуакадемијски координациони
одбор за Балканологију и Балканолошки институт, 1978.
https://www.academia.edu/31644988/Balcanica_XXIX_1998_(преузето 15.05.2020.)
44
2. Живојиновић Драгољуб, Велика Британија и српско питање на Берлинском
конгресу 1878, часопис друштва „Свети Сава“, Београд 1997
https://www.rastko.rs/istorija/delo/10076 (преузето 25.02.2020)
45

Посљедња година Велике источне кризе у БиХ 111

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Посљедња година Велике источне кризе у БиХ 111

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Универзитет у Бањој Луци

ПОСЉЕДЊА ГОДИНА ВЕЛИКЕ ИСТОЧНЕ КРИЗЕ У

Бања Лука, 2020. године

Заинтересованост за 19.вијек и за дипломатску историју утицали су на то да се

Судбина српског народа у XIX вијеку повезана је са политиком великих сила у

2.1. Босна и Херцеговина у руској сфери утицаја

Тројецарски савез склопљен између Русије, Њемачке и Аустроугарске 1873.

2.2. Сан Стефански мировни уговор

Дана 3. марта 1878. је потписан мир у Сан Стефану. Како би искористила

Службени вилајетски лист „Босна“ први је извјестио о одредбама Сан

2.5. Србија и рјешење српског питања у Босни и Херцеговини

Српски политички кругови су сматрали, још од почетка њихове борбе за

Судбина цијелог Балкана требала је да се ријеши на Берлинском конгресу који је

3.1. Побједа Србије и пораз срског питања

Одлуке Берлинског конгреса за Србију се могу посматрати као Пирова побједа.

4.1. Крај устанка и одговор српског народа на одлуке конгреса

4.2. Муслимански отпор

По питању окупације муслиманско становништво имало је јасан став. Сваки

4.3. Хрватски народ током устанка и окупације

Судбина Босне је одувијек била камен спотицања између интереса Срба и

5.1. Улазак аустроугарске војске у Босну и Херцеговини

Аустроугарски улазак у Босну требао је да буде приказан свијету као миран

Геостратешки положај Балкана одредио је почетак краја Источног питања. Сматра се да

Извори преузети са интерент страница

1. Берлински уговор http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/dipl-tradicija/istorijski-

1. Ekemečić Milorad, Ustanak u Bosni 1875-1878, Sarajevo: Veselin Masleša 1960.

Литература преузета са интернет страница

1. Климент Џамбазовски, Српска штампа о припремама и одржавању Берлинског

You might also like