УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ ИСТОРИЈА

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ (1941-1991)

С. Цветковић, „Репресије комунистичког режима у Србији на крају Другог свјетског

рата са освртом на европско искуство“, у : 1945,крај или почетак? Тематски зборник
радова

(ЕСЕЈ)

Ментор: Студент:

ма Никола Ожеговћ Јована Стевић

Бања Лука, 2018

 Расправу „Репресије комунистичког режима у Србији на крају Другог свјетског
рата са освртом на европско искуство“ написао је Срђан Цветковић у склопу књиге
1945,крај или почетак? Тематски зборник радова. Објављено је 2016. у Београду.
Аутор настоји да изложи опис свих репресија у Европу како би се упоредила са стањем
у Србији и Југославији.

Репресије у Србији и Југославији почињу након Другог свјетског рата са

намјером да се опонаша совјетско искуство у изградњи социјалистичког друштва.
Репресију коју спроводе многе државе након рата нису били истог итензитета. Аутор у
овој расправи даје примјере европских држава које су приступиле оваком начину
обрачунавања са непријатељем. Тако наглашава да се репресије могу посматрати као
дио широког европског, посебно источно европског феномена. Србија и Југославија су
се повеле такође овим примјером, али у њиховом случају треба се водити рачуна о
двије напомене. Прва је та да су посебни услови одредили интезите и облик насиља и
отежавају истраживачима да развоје жртве политичке репресије од жртава ратне освете.
Друго је што су осуђени често као ратни злочинци заправо били политички
непријатељи владајућег система. Да би се лакше приступило рјешењу потребно је да се
упореди репресије у земљама Европе са репресијама у Србији и Југолсавији.

„Дивљачко чишћење“ и денацификација захвата и западну Европу те користи се

то како би се обрачунали са нацистима и њиховим помагачима и симпатизерима и то је
био један од главних приоритета на крају рата. Тако се у Француској број вансудских
ликвидација процјењује на одприлке 9.000. Углавном су то били припадници
жандармерије и квислиншког апарата. Осим тога 50.000 људи је кажњено од судова
части. Најчувенији процеси су вођени против маршала Филипа Петена и Пјера Лавала,
први је добио смртну казну али је због старости преиначена у доживотну робију, а
други је погубљен. У Белгији је отворено чак око 634.000 случајева, 87 изведено пред
суд а 77.000 кажњено. Број смртних казни износио је 2.117 од тога је извршено 242
углавном добровољцима СС. Холандија је 150.000-200.000 људи оптужено за сарадњу
са окупатором, али је мали број људи кажњен смртном казном. Занимљив назив прати
данске наците тј „нацисти од новчаника“ због благости од окупационог режима, али је
ипак вођа данских нациста Фриц Клаузен осуђен. У Норвешкој су били строжи па је
тако изречено је 30 смртних казни за колаборацију и 15 за ратне злочине а око 17.000
чланова лишено је слободе. Велика Британија осудила на затворске казне лица који су
били припадници њемачких снага због велеиздаје. Један од облика кажњавања је слање
Руса СССР-у, међу која је и било и мого потомака емиграната који се нису уопште
борили у руској ослободилачкој армији. Развој догађаја у Грчкој био је сличан оним у
Југолсавији али због британске присутности она није претворена у комунистичку
државу. Ту се друштво подијелило на венизелисте и монархисте. На тлу Грчке јавља се
ослободилачки фронт на челу са комунистима и имао је армију која је бројала око
50.000 људи. Осим тога јављају се још двије струје Републиканско-демократкса и
Народно друштвено ослободилачки покрет. У овом троструком сукобу превагу односи
прокумунистички покрет. Аутор наводи податке да су судови по ослобођењу
пресудили 2.076 смртних казни а више од 19.000 хиљада осуђено је по основу ратних
злочина и колаборација.

Стање је било нешто другачије у земљама које су биле саставни дио Сила
осовине. У Италији је број лица убијених или несталих био 1.732. Суђено је углавном
фашистима који су били политички активни и на високим положајима. Сматра се да су
Италија и Аустрија биле најпопустљивије према фашистима и нацистима с обзиром да
је се велики број људи нашао служби овог режима. Остале земље попут Њемаче и
Аустрије имале су различите казне у зависности од умјешаности за теже преступнике,
за преступнике и присталице и за непреступнике. Постојао је проблем јер већина судија
била дио нацистичке странке а и Хладни рат је ступао на сцену. Од 13 милиона
обухваћени, 3,2 милиона је изведно пред суд а од тога 2,4 милиона амнестирано.
Најчувенији судски процес вођен је у Нирнбергу против 24 њемачка ратна злочинца,
почео је августа 1945 и трајао 10 година. Посебан случај је са Аустријом гдје нацизам
имао дубоке коријене, па је због тога осуђено 35 смртних казни.

У совјетској Источној Њемачкој денацификација сводила се на револуционарне

проблеме. У Западној Њемачкој спровођене су свеобухватне мјере кажњавање ратних
злочинца и уклањања свих виђенијих нациста са утицајних и одговорних функција.
Највећи проблем комуниста у Источној Њемачкој су били социјалдемократи који су
имали широку радничку базу. Совјетски и источноњемачки судови у разодобљу 1945-
1950. осудили су око 5.000 социјалиста од којих је 400 умрло у затвору. Тајна полиција
Штази сачинила је око 3.000.000 оперативних личних досија , на којима је било
ангажовано око 91.000 плаћених сарадника и око 200.000 доушника.

За разлику од земаља западне Европе у источној Европи је поред ратне освете и

личних мотива, терор је добијао и идеолошке-револуционарну боју, а комунисти су га
користилии да се обрачунају са противницима револуције и стабилизовања нове
власти. Политички насиље овдје је прерасло у трајни, тотални рат и савршен
репресивни систем који је потрајао деценијама. Они се се ослањали на полицију, војску
и на тужилаштву и судове.

Након Другог свјетско рата, комунисти у Источној Европи спроводили су

револуцију у више етапа. Обрачунавали би се кроз коалиције са неистомишљеницима,
са коалиционим партнерима у фронту и на крају са непријатељима унутар партије. Ове
процесе само једним дијелом су водили судови остали су вођени вансудски праћени
великим насиљем и уз непоштовања међународних закона о ратним злочинцима.

Након је што је у Бугарској мјесто министарна унутрашњих послова и надзора

над службом државне сигурности преузели комунисти, почеле су прве фазе револуције.
Установљени су народни судови за оне које су земљу увукли у рат, али истраживачи се
слажу да је највише живота отишло у „дивљим чишћењима“, углавном градоначелника,
учитеља, свештеника и трговаца. Процјењује се да је више од 10.000 људи сахрањено у
масовним гробницама широм Бугарске. Судови су 1944. изрекли 11.122 пресуда са
9.155 кажњених. Такође међу убијеним нашли су се и регенти и већина чланова новог
парламента и владе.

У Пољској је сукоб избио између Отаџбинске војске и НКВД-а 1944.

депортацијама хиљаду Пољака. Припадници покрета отпора у подземним судовима
осудили су око 2.000 доушника и припадника Гестапоа, али доласком Црвене армије
припадници овог покрета и сами су осуђивани као колаборационисти. Према
Совјетским подацима већ 1945. нашло се 20.000 интернираних војника АК (покрет
отпора), док их је пар хиљада ликвидирано на лицу мјеста (операција Олуја).

У Чехословачкој није било ликвидације без суда. Углавном су осуђивани они

који су припадници СС дивизија, ратни злочинци, помагачи окупационог режима и
доушници. Такође су били изложени прогонима Нијемци и Мађари, одузето им је
грађанско право и конфискована имовина. Овдје су ствари ишле мало мирнијим путем
збох тога су добили упозорење из Москве.

У почетку у Мађарској водство нису преузели комунисти, већ Партија ситних

поседника али су комунисти успјели за двије године да је униште разним сплеткама.
Припадници ПСП су касније оптуживани да су сарађивали са окупатором. Укупно је у
Мађарској изречено 477 смртних казних а извршено је 179. У односу на Мађарску, у
Румунију је одмах дошло до отвореног мијешања Совјета. Питање Трансилваније
играло је велику улогу у румунској политици па су по том питању настојали да добију
руску подршку. За разлике од Југолсавије овдје су изостале масовне ликвидације. Пред
изборе поведени су избори против више опозицинох политичара. Такође је и поведен
још један процес против политичара оптужених за сарадњу са окупационим властима.
Централни процес вођен је 9. маја 1946. против 24 човјека активних у вријеме
окупације, који су углавном осуђени на смрт. Не јасни подаци везани су за Албанију јер
у њој није позната колико је људи тачно оптужено.

Комунистичка партија Југолсавија је настојала под антифашистичком заставом у

годинама по ослобођењу да се обрачуна са својим неистомишљеницима. У првим
данима по ослобођењу било је све у рукама Озне а затим је прешло на војне, цивилне
судове и судове части. У току првих мјесеци без одлука суда већина ухапшених била је
ликвидирана. На мети су били политичари, чиновници бивше администрације али и
трговци, фабриканти, свештеници и „непоштена интелигенција што је овом насиљу
давало тон класне револуције. Тачан број жртава тек се утврђује.

На основу досадашњих истраживања може се констатовати да је сличан

сценарио репресије или ликвидације био сличан у свим српским гардовима и
варошима. Формирано је Одјељење за заштиту народа (Озна), 13. марта 1944. у Дрвару.
Њен начелник је био Александар Ранковић а замјеник Светислав Стефановић. Озна за
Србију формирана је у јуну 1944. а први начелник је био Слободан Пенезић Крцун.
После успостављања мреже органа почела је ликвидација осумњичених за ратне
злочине. Затим је у Београду формирана посебени центар Озне. Налази се у
документима и извјештајима Озне потврда о постојању револуцирано насиља и
масовних ликвидација. Такође се говори о ликвидацији Недећеваца и Љотићеваца по
самом улазку у Београд те да ће бити убијени на лицу мјеста. Руководство је настојало
да истина о масовним ликвидацијама мора остати чувана тајна. Суђења су у првим
мјесецима била тајна и фиктивна. Људи из 16 „картовских“ Озни углавном су одлазили
у логор Бањице. Најчешће су исписиване двије ријечи у Књизи притвореника Озн-е
Бањица или стрељати. Скинути неког са списка из категорије С било је немогуће.
Посебно се водила детаљна евиденција о њиховој имовини. Када су грађани апеловали
против братоубилачког рата често су и сами били затварани. Тако је већ 2.окотобра
1944. на Јабланичком подручју стерељано 12 људи. Директива са врха биле су
прецизне, тражили су обрачун са реакцијом и колаборацијом. Након кратког боравка у
затвору Озне, затвореници су без суђења, везивани телефонском жицом у доњем вешу
или голи 30-50 лица вођено на губилиште. Стрељачки вод је обично бројао од 15-30
војника. Понекад су затвореници одвођени у друга мјеста тј. градове на стрељање.
Постоје примјери стрељања малољетних лица. Забиљежени су и случајеви ликвидације
ратних заробљеника. Често су ликвидације вршили саме војне јединице. До краја 2012
Комисија за тајне гробнице евидентирала је на основу архивских докумената, пријава
свједока и грађана, 211 локација на територији Србије. Током 2011. спроведене свега
две ексхумације у Потоку Змијанац (Бољевац) и у кругу фабрике Фијат- Крагујевац.
Гробнице су често прикривене каменим плочама или су на њима настајале нове зграде,
школе, игралишта и др. Сахрана посмртних остатака родбини је строго забрањено.
Стријељане је евидентирало народноослободилачки покрети, поред имена најчешће је
стајала само неке квалификација: ДМ, СДС, ЗБОР, народни непријатељ. Било је
случајева да се гршком стреља погрешно лице те да се то оправда као „непријатељ
данашњице“. Породице стрељаних често су добијали погрешне информације о својим
најближим од чланова Озне. Оне су такође били изложене конфискацији имовине.

Аутор наводи да је најприближнија цифра убијених што је дао швајцарски

историчар Михаил Портман. Он закључује да је број убијених следећи: око 180.000 у
Југославији, од чега у Србији 75.000, од тога је Срба око 20.000, као и 50.000 њемачких
цивила и око 5.000 Мађара. Словеначка државна комисија и специјално одељење у
МУП-у евидентирало око 600 локација на којима су вршене масовне егзекуције, а број
ликвидираних процјењује се на 80.000. На простору Хрватске револуционарно
чишћење било је мањег интезитета. На основу недавно објављене грађе могуће је
идентификовати 6.800 убијених војника и цивила. Комисија за тајне гробнице убијених
после септембра 1944. је до краја маја 2015. прикупило податке за више од 56.000 лица
страдалих у после ратним чисткама и то углавном на основу саме архивске грађе.
Структура жртава према начину страдања од 49.913 је изгубило животе док се као
нестало води 6.905. Према досадашњим подацима, који нису коначни негдје преко
2.800 лица у Србији пресудом осуђено на смрт а сви остали вансудски ликвидирани или
страдали у логору. Процентуално гледано око 50% жртава стријељано је без суда (више
од 25.000) око 6% (2.886) осуђено на смрт, а 44% (22.371) страдало је у логорима или
затворима. Према нацијама број би изгледао овако Срба преко 15.044, Нијемаца 6.500,
Мађара 4.500, Албанаца 1.400, Хрвата 986. Мора се нагласити да је међу убијеним у
бази 90% цивила. Тај податак ремети уобичајену слику тзв.“ четничко партизанском“
обрачуну наметнутом јавности. Неки од јавних радника који су били стрељани, су
глумац Александар Цветковић, секретар црвеног крста Петар Зец, академски сликар и
декан техничког факултета Бранка Поповић и др. Најбројнија старосна група је била од
46-65. Страдало је око 30% жена, највише Нијемица. Чињеница је да број страдалих
досеже око 30.000 жртава од тога 17.000 жена, дјеце 4.600, и стараца 8.600. У бази
убијених недостаје одприлике од 20-25 % лица, разлог томе је, непотпуно прегледана
грађа и због специфичности реторзије и на терену Словеније, Босне, Косова и
Војводине у последњим мјесецима под војном управом и масовних ликвидација ратних
заробљеника које је немогуће поименично подписати. Истраживања Државне комисије
необухвата до краја страдање војника и цивила са територије Србије, који су се
повлачили према Босни и дијелом Словеније на крају и после Другог свјетског рата. У
Словенији је извршена највећа масовна и неселективна одмазда над ратним
заробљеницима. Такође непостоји довољно података о ликвидацији ратних
заробљеника припадника ЈВУО на Зеленгори. У изворима и литератури наводи се
укупан број 6.000 лица. Зна се да од цијеле југословенске војске извукло из обруча
свега око 400 припадника. На основу архивских истраживања број страдалих од
различитих видова „чишћења“ током 1944. и 1945. не би могао бити мањи од 70.000.
Власти преко Државне комисије елиминисала политичке и класне противнике
револуције. Од почетка 1945. у Југославији су почели са радом судови части војни и
цивилни. Само су војни судови осудили до 1953. више десетина хиљада лица због
калапорација и ратних злочина. Према једном интерном документу војске од 1945. до
1976. војни судови укупно изрекли 6.685 смртних казни. Највећи број убијених био је
из београдских, јужнобачких, јужнобанатских, сјевернобанатских и моравичких округа.
Разлике у репресалијама између источне и западне Европе је тај што је на истоку био
немјерљиво већи. Осим елемената правде процес је имао тон ратне освете и личних
мотива. Ван институционално чишћење и у Србији и у Југославији вођено је етапно, у
првој фази заклањао се иза обрачуна са ратним злочинцима у другој за прогоне
шпијуна а у трећој иза издајника у партијским редовима. Међу ликвидираним били су
припадници предратне политичке културне и друштвене елите, припадници па чак и
симпатизери супарничког антифашистичког покрета побијеђеном у грађанском рату,
мобилисани војници који нису заслужили смрт.