УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ ИСТОРИЈА

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ (1941-1991)

И. Добривојевић Planiranje porodice u Jugoslaviji, Za željno roditeljstvo. Državna politika

Jugoslavije u oblasti planiranja porodice 1945-1974.

(ЕСЕЈ)

Ментор: Студент:

ма Никола Ожеговић Јована Стевић

 Положај жене у социјалистичкој Југославији као и проблеме који се пратили труднице
или жене које су абортирале описала је Ивана Добривојевић у своја два рада Planiranje porodice
u Jugoslaviji и Za željno roditeljstvo. Državna politika Jugoslavije u oblasti planiranja porodice
1945-1974. Радови такође разматрају став државе према легализацији абортуса као и увођење
сексуалног одгоја међу младима. Напори државе ишли су у том правцу да абортус престане да
буде основи метод прекида трудноће па се власти залажу за примјену контрацепције и отаврају
Савјетовалишта за жене.

Средином 50-их положај жене у друштву Јуославије није био идеалан. Према њим се
односило као према секударном бићу, што доприноси томе да је мали број жена био образован.
Иако је Уставом из 1946. године жена добила сва грађанска права, примитиван начин живота
на селу у којем је дубоко укоријењен патријахалан однос није измјенио слику жене у друштву.
То је се нарочито односило на образовање малдих дјевојака за које се вјероварло према
традицији „да што мање зна то ће бити боља домаћица“. О томе свједоче и бројке које говоре да
је током 1961-1964 број дјевочица које нису похађале школу износио 348.000. У погледу
бројности у породици број дјеце претежно је износио осмеро, деветеро или десетеро али овај
податк углавном је везан за сеоске породице у Санџаку и Босни.

Захваљујући убрзаној индустријализацији велики број радних мјеста био је на

располагању грађанима. Број запослених жена такође је порасто ал без обзира на то њихов
радни вијек често није био дуг. Већина управника предузећа ријетко је слала жене на
усавршавање или одбијали да дају стипендије студенкињама под изговорм да си „несигурна
инвестиција“. Када би дошло до смањивања кадрова у предузећу жене су биле прве на удару да
добију отказ. Разлог томе је био што незапослена жена не представља проблем за друштво јер
има ко да је издржава. Ништа боље нису пролазиле ни трудне жене које је управа предузећа
истеривала.

Убрзан начин живот на граду привукао је велики број младих са села. У таквом
окружењу дошло је до ослобеђења сексуалности и отворенијег исказивања емоција.Партија је
првих година гледала са неповјерењем и нелагодом на понашање младих. Такво стање остало је
све до шездесеих година када долази до раскида са традиционалним сексуалним моралом.Тада
долази до залагања да се уводе сексуални одгој. Иако је се југословенска сексуална револуција
подударала европском она је како наводи ауторка ипак била различита. Велики број младих
дјевојка али и удатих жена усред притисла средини пристају на абортус био он лехалан или
илегалан. Услед неискуства и незнања број ванбрачне дијеце био је у порасту па је тако од 1950
до 1960 рођено 700.000 ванбрачне дјеце. У примитивним срединама попут Црне Горе жене су
прибјегавала самоубиствима и убиствима. Како би се смањио број абортуса али и смрти жена
усред тога, партија се одлучила да приступи легализацији абортуса. Први корак у томе је
доношење кривичног закона којим се предвиђа престанак гоњења жена која изврши или
дозволи да јој се уради абортус. До 1952. трудноћа је се једино могла прекинути из
медицинских или криминалних разлога, али убрзо је дозвољено и из социјалних разлога.
Комисија за заштиту народног здравља затражила је од свих љекара да се изјасне по питању
абортуса. Поједини гинеколози устали су против овог, јер су сматрали да су убице јер
прекидају трудноћу у четвртом петом и шестом мјесецу. Тако је на крају закључено да се
абортуси могу радити само до 3.мјесеца, да се побачај не смије вршити изван амбуланте и да
социјалне индикације не могу бити разлог за прекид трудноће. Иако су предлагачи ново
Кривичног закона првобитно заступали мишљење да треба казнити и абортера и жену,
гинеколози су се залагали да се не казни жена. Тако је 1951 донијет нови Кривични закон да се
жена кривично не гони што је уједно био први корак либерализације абортуса. Овим је
постигнуто да се број илегалних побачаја смањи.Велики број жена на селу извршио је абортус
код разних бабе „стручних“ за то услед чега је долазило до смртности или здравствених
проблема. Због негативног искуства током абортуса и повећане стопе смртности жене,
фебруара 1960. донесена је Уредба о условима и поступку за дозвољавање побачаја. О
захтјевима за дозвољавање побачаја одлучивала је првостепена и другостепена комисија
образована при здравственим установама. Све жене које су хтјеле да прекину трудноћу морале
су да поднесу молбу и да приложе документацију везано за мотив због којег прекидају
трудноћу. Комисије су одобравале побачај више из социјалних него медицинских разлога.
Жене које су биле удате, оне које су се јављале сваке године и жене које су имале услова да
роде нису добијале дозволу за побачај. иако је примаран циљ комисије био да женама укаже
евентуалне последице побачаја и да је упуте у савјетовалишта за контацепцију резултати су
изостали. Због превеликог броја побачаја код запослених жена државна каса југославије била је
оптерећена јер је било 522. 522 болесних дана ради опоравка ради поравка од побачака. Током
спровођења једне анкете у предузећу током 1967. свака петнаеста жена имала је пообачај. Жене
су сматрале да је тој „најједноставнији“ вид контрацепције.

држава се трудила да упозна јавност са контрацепијом али резултата није било чак ни
љекари нису имали повјерења у овај вид контроле рађања. Прва средства за контрацепцију
појавила су се педесетих година донио их је др. Франц Новак. Убрзо су се и отворила
Савјетовалиштва за контацепцију, прво у Љубљани а затим у Београду, Загребу, Сарајеву и
Пришти.Популизација контрацепције и напори да се спријечи нежељена трудноћа зависили ау
личне ангажованости љекара.На савјетовању одржаном 1958. љекари су се усагласили да је
котрацепција једино успјешно средство против абортуса. Традиција и патријахална схватања,
недовољна здравстена култура али и осјећај стида одвраћали су жену од савјетовалишта. У
таквим околностима 1968., године само 0,75 жена обратило се савјетовалиштима. Поједине
средине попут Босне билу нус у стању да плате пут да оду код комисије за побачај него да
издају контрацепционо средство сматрајући да то није лијек. Савезни завод за социјално
осигурање 1963. доњео је одлуку да се сва средства дају женама под истим условима као и
остали лијекови. Савјетовалишта за контрацепцију били су бесплатни. паралелно са овим
вршен је неуспјел покушај увођења сексуалног одгоја код младих. Најпрогресивнија била је у
овом смислу Словенија која је отварала школе које су нудиле програм за слушаоце између 15 и
16 година. Овај облик ваншколског сексуалног васпитања брзо је стекао популарност. Уеници у
гимназији, педагошким академијама и економским школама у оквиру предмета „Морални
одгој“ стицао је знања о сексуалности и односима међу половима.

Планирање породице постаје горућа тема у Југославији. Многи су сматрали да је главни

крива абортус због ниско наталитета у појединим срединама. Чак су и љекари сматрала да
жена треба да роди што више дјеца, а са подозрењем су гледали на оне које су то одбијале.
Основан је и Савјет за планирање породице 1967. као самостални орган. Двије године касније
донешена је Резолуција о планирању породице прем којој родитељи сами одређују број дјеце у
породици а 1974. је дао слободу човјеку да одлучује о рађању дјеце.

У периоду између 1963- 1967 урађено је укупно 1.229.692 абортуса од чега је 335.580
био илегално. У каснијим годинама тачније 1983 Србија је имала намјеру да донесе Резолуцију
о обнавању становиштва како би измјенила демографску слику али су резултати изостали. По
питању абортуса и прва жене да одлучује о томе измјенили социјалне прилике у Југославији.
Иако су донесени многи закони по питању тога, њихово спровођење зависло је од средине.
Подручја у којима је био висок степен необразованости заостајали су за урабанијим срединама
па су права жена на самоодлучивање морала причекати.