GIMNAZIJA

MATURSKI RAD
Tema: Etnocentrizam

Učenik: Mentor:
Altan Bulić prof. Ahmedin Faković

Tutin, 2024.
Sadržaj

UVOD..............................................................................................................................................3

1.POJAM I DEFINICIJA ETNOCENTRIZMA..............................................................................5

1.1.Etnocentrizam – psihološki aspekt.........................................................................................7

1.2.Etnocentrizam – rasizam........................................................................................................8

2.DRUŠTVENII SUKOBI............................................................................................................10

1.1.Sukobi..................................................................................................................................11

1.1.1.Pojam društvenih sukoba...............................................................................................12

1.1.2.Podela društvenih sukoba..............................................................................................13

1.1.3.Funkcije i način rešavanja društvenih sukoba...............................................................15

3.POJAM KOMUNIKACIJE........................................................................................................17

3.2.Pojam i značaj interkulturalne komunikacije.......................................................................19

3.3.Principi interkulturalne komunikacije..................................................................................20

ZAKLJUČAK................................................................................................................................21

2
UVOD

Na samom pocetku društvene evolucije postojale su, pretpostavlja se, razlicite rase covekovog
neposrednog pretka. Medu rasno razlicitim hordama, ujedinjenih krvnim srodstvom i istovetnim
ekonomskim interesima, vodena je nemilosrdna borba, jer je svaka od njih htela da poboljša svoj
položaj i poveca sredstva za opstanak. U pocetku sukobi su vodeni do fizickog istrebljenja
pobedenih, medjutim, kasnije pobedeni nisu ubijani nego su pretvarani u roblje. Taj proces
potcinjavanja i eksploatisanja pobedenih etnickih grupa od strane pobednickih, doveo je do
stvaranja države i nove istorijske epohe. Ustrojstvom države "kao dela covecanstva koji
organizuje i kontroliše jedna suverena manjina", propalo je "prirodno stanje" i umesto njega
razvilo se novo "društveno stanje". Ali, time sukobi i konflikti, nisu prestali nego su samo
preinaceni. Umesto spoljne borbe medu grupama razvile su se klasne i politicke borbe unutar
društva motivisane ekonomskim interesima, ambicijama, slavoljubljem, dinastickim interesima i
raznim drugim idealima.

Ljudsko društvo predstavlja ukupnost društvenih pojava, odnosno povezano ponašanje i

delovanje ljudi, koje izaziva promena u ljudskom društvu, prirodi ili na samim ljudima. Ljudi
kao pripadnici društva, kao svesna, stvaralacka i slobodna bica, slobodna su u izboru svog
ponašanja, što može dovesti do nesklada.

Društvo može da postoji samo kada veliki broj ljudi posmatra veliki broj stvari sa iste tacke
gledišta, kada oni imaju isto gledište o mnogim temama, kad isti dogadaji uslovljavaju iste misli
i impresije u njihovim glavama. Društvena harmonija odnosa je idealizovani cilj, a društveni
sukobi stvarnost u ljudskoj zajednici.

Društvena grupa je relativno trajna i uredjena zajednica veceg ili manjeg broja ljudi koji na
osnovu položaja u njoj ucestvuju u vršenju razlicitih delatnosti radi zadovoljavanja
mnogobrojnih licnih i društvenih potreba .

Društveni odnos je osnovni pojam za razumevanje društvene dinamike, jer društvo funkcioniše
putem odnosa koji se uspostavljaju izmedu pojedinaca i društvenih grupa.

Kao posledica raznih oblika eksploatacije savremeni svet je opterecen problemima cije
nagomilavanje ili razrešavanje u savremenom društvu stvara konfliktne situacije i sukobe.

3
U društvu kao dinamickom totalitetu postoje i deluju razlicite vrste društvenih procesa. Pored
integrativnih postoje i dezintrgrativni, tj.disolutivni procesi; pored kontinuiteta i diskontinuitet. U
njemu pored kooperacije i harmonije medu razlicitim društvenim grupama i elementima
društvene strukture, postoje i deluju razlicite vrste društvenih konflikata, tako da se sa pravom
govori da su društveni sukobi ne samo neizbežni pratilac života, vec i nešto što je imanentno
društvenom životu i vrlo cesto oblik u kome se on ispoljava i razvija.

Istorijski razvoj društva kao celine i društvena pokretljivost unutar jednog društva ne odvijaju se
bez unutrašnjih napetosti, bez manje ili više otvorenih sukoba.

Svako ljudsko biće odlikuju određene potrebe, međutim iako su potrebe iste, one se mogu
zadovoljavati na mnoštvo različitih načina – ovo je često bio uzrok konflikata, a sasvim je
izvesno da će i u budućnosti biti. Dve osnovne potrebe čoveka (ne računajući one fiziološke) su
potreba za komunikacijom i potreba za pripadanjem. Komunikacija omogućava da steknemo
nova znanja, spoznamo svet koji nas okružuje, ali i da spoznamo sami sebe. Potreba za
pripadanjem proističe iz činjenice da je čovek društveno biće, i da samo u društvu može
zadovoljiti sve svoje potrebe.Međutim, iz potrebe za pripadanjem proizilaze i konflikti koji su
uzrokovani činjenicom da svako od nas teži ka tome da odbrani sistem vrednosti koji prepoznaje
kao svoj. Dinamične promene u okruženju nameću pitanje: može li se očuvati identitet grupe, a
istovremeno izbeći izolacija? Ključno je prihvatiti aksiomu da svako ″zašto?″ ima svoje ″zato!″,
te da nema pitanja na koje se ne može dati odgovor, kao i da ne postoji problem koji se
primenom sistemskog razmišljanja ne može reštiti.

4
1.POJAM I DEFINICIJA ETNOCENTRIZMA

Etnocentrizam predstavlja tendenciju interpretacije i procene drugih kultura, pri čemu se kao
uporedna, polazna tačka u datom poređenju uzimaju vrednosti i odlike kulture kojoj pojedinac ili
grupa pripada. Ovo podrazumeva isključenje opcije postojanja kulturne različitosti – dakle,
zanemaruje se činjenica da se iste duhovne i fizičke potrebe mogu zadovoljavati na različite
načine.

Termin etnocentrizam prvi je primenio sociolog Vilijem Grejem Samner, i on etnocentrizam

definiše kao: ″gledište pojedinca koji grupu kojoj pripada doživljava kao centar sveta″ i koji na
osnovu vrednosti prihvaćenih u grupi kojoj pripada vrednuje ostale grupe.

Princip vrednovanja (neretko se koristi i termin : prosuđivanja) naročito je izražen u pogledu

ponašanja, običaja, jezika i religije. Ovakvo ponašanje neretko vodi klasifikaciji pojedinaca i

5
grupa na: ″normalne″ i ″divljake″, pri čemu se pod pojmom ″divljaštvo″ podrazumeva postojanje
različitosti posmatrane u odnosu na dominantnu/favorizovanu grupu.1

Antropolozi, među kojima se izdvajaju Franc Boa i Bronislav Malinovski, isticali su da je za

svaku naučnu disciplinu (a naročito za one koje su društvenog karaktera) od vitalnog značaja da
pojedinac/naučnik prevaziđe uticaj etnocentrizma, u tom smislu Boa je razvio princip kulturnog
relativizma, dok je Malinovski razivo princip/teoriju funkcionalizma.

Kulturni relativizam stimuliše prihvatanje jednakosti kultura, jedinstva i bogatstva u različitosti i

otvorenost uma, i predstavlja suprotnost etnocentrizma. Može se reći da je kulturni relativizam
temelj policentrizma.

U smislu interkulturne kompetentnosti policentrizam se može definisati kao stav koji

podrazumeva otvorenost prema drugim kulturama, životnim stavovima i mišljenjima.
Policentrizam počiva na tumačenju interkulturnih odnosa ne samo na temelju ličnog iskustva,
stavova i sistema vrednosti, već na uvažavanju kultura u njihovoj sveukupnosti. Policentrizam,
dakle, predstavlja koncept koji je u celosti okrenut protiv etnocentrističnih modela i isti
podrazumeva visok stepen interkulturne kompetentnosti. U tom smislu može se zaključiti da ne
postoji suštinska razlika između pojmova kulturnog relativizma i pojma policentrizma.

Primena termina etnocentizam veoma je rasprostranjena u nauci, ali i u svakodnevnom životu,

naročito u političkim odnosima i odnosima sa javnošću uopšte, pri čemu se pod pojmom
etnocentrizam podrazumeva sebičnosti i ograničenost pogleda na svet, odnosno izostanak želje
da se ostvari zajednička dobrobit i očuva ravnoteža na nivou celokupne planete zemlje.

U svakoj kulturi je, u manjoj ili većoj meri, primetno obeležje etnocentrizma, odnosno težnja ka
isticanju sopstvene superiornosti. 2

Ne treba biti u zabludi da je etnocentrizam fenomen relativno novijeg datuma – praktičnih

primera koji potkrepljuju ovu tvrdnju nalazimo praktično u svim segmentima života: drevni
Persijanci su smatrali da je Persija centar sveta ( ne samo usled toga što nisu raspolagali tačnim
geografskim podacima, već i iz drugih brojnih razloga); naziv države Kine nastao je kao spoj dva
idioma/reči od kojih jedna znači ″centar″ a druga ″zemlja″ - iz istog razloga je Kina na brojnim

1
„SOCIOLOGIJA” – Prof. Dr. Vlajko Petkovic, VPŠ, Cacak, 2008.god.
2
„UVOD U SOCIOLOGIJU” – Dr. Zoran Vidojevic,,Obrazovni informator, Beograd, 1997.god.

6
drevnim mapama prikazana kao centar sveta ; Sjedinjene američke države su zauzele
tradicionalno etnocentrični stav prema ostatku sveta, a isti najbolje oslikava čuvena rečenica koju
je izgovorio Abraham Linkoln: ″Sjednjene američke države su poslednja i najveća nada planete
Zemlje″. Međutim, Sjedinjene američke države i mnoge druge kulture doživljavaju kao centar
sveta – rezultat toga je nastanak čuvenog fenomena ″američkog sna″, kao i promena šablona
ponašanja kod mladih naraštaja širom sveta.3

1.1.Etnocentrizam – psihološki aspekt

Sa psihološkog aspekta posmatrano etnocentrizam je sasvim normalna odlika svakog ljudskog

bića, a isti nastaje momentom podele kultura na ″tuđe″i ″sopstvenu″ do koje dolazi u umu
pojedinca. Obzirom da je čovek društveno biće, te oseća neodoljivu potrebu za tim da pripada
nekoj grupi – pojedinac će pri pomenutoj podeli kulturu kojoj pripada automatski okvalifikovati
kao ″višu″, odnosno kao kulturu sa višim stepenom vrednosti.

Dakle, etnocentrizam je prirodna, a ne veštačka pojava, on je nastao momentom nastanka

ljudskog bića a proizvod je činjenice da se osećamo prijatnije u društvu sebi sličnih jedinki.

Prilikom susreta sa kulturama drukčijim od one kojoj pripadamo mi doživljavamo svojevrsni

kulturni šok – rezultat može biti različit, ali generalno se može reći da postoje tri ishoda:
odbacivanje, indiferentnost ili prihvatanje te kulture (do poslednjeg ishoda dolazi ukoliko se pod
uticajem okruženja ta nova kultura okvalifikuje kao superiorna).4

One kulture koje karakteriše visok stepen porodične povezanosti i/ili organizovanje u obliku
plemenskih zajednica, koje su zatvorenog tipa i visoko etnocentričnog karaktera, dominantne su
u onim ekonomskim sistemima čija su odlika visoki transakcioni troškovi. Međutim, takav tip
organizacije u datim ekonomskim sistemima neretko rezultira nastankom udruženja kriminalnog
karaktera – najbolji primer predstavljaju Rusija, Sicilija i Sjedinjene američke države. Naravno,
valja imati na umu da postoji određen stepen različitosti u pogledu načina organizacije unutar

3
„SOCIOLOGIJA“ - Dr. Milan Miškovic, Beograd, 2003.god.
4
„SOCIOLOŠKA HRESTOMATIJA”– Dr. Ðura Stevanovic, Dr. Sreten Jelic, Tatjana Jovanovic, Beograd,
2005.god.

7
ovih grupa, ali da je ista proizvod obeležja datih kultura, odnosno sistema vrednosti i načina
ispoljavanja moći.

Prema socio-evolutivnim teorijama ovaj vid grupisanja je sasvim logičan usled činjenice da
postoji usaglašavanje interesa među pripadnicima istih, a koje je proizvod genetske sličnosti. U
tom smislu, etnocentrizam se često tumači i kao prirodni, viši oblik nepotizma.5

Međutim, nemaju svi naučnici negativan stav prema etnocentrizmu, naime pojedini istaživači
kao što je npr. Šelbi Stil zauzimaju stav da je etnocentizam normalna pojava u svakom društvu,
te da su akcije koje imaju za cilj minimiziranje etnocentrističkog ponašanja tek vid moralnog
izduvnog ventila, koji za cilj ima minimiziranje osećaja krivice kod dominantne kulture, te da su
oni koji javno iskazuju svoj stav etnocentrističkog karaktera iskreni, budući da ne pribegavaju
licemerstvu kako bi održali poredak. Upravo taj izostanak ravnoteže i fidbeka između različitih
kultura doveo je do toga da kulture ″zapadnog sveta″ budu zatrovane psihološkim problemima
vezanim za pripadnost i potrebom za uništenjem, dok su ostale kulture zatrovane problemima
egsistencijalnog karaktera.

1.2.Etnocentrizam – rasizam

Iako se, na prvi pogled, čini da je razlika između ova dva pojma isključivo semantičke prirode,
veoma je važno naglasiti da između istih postoji jasna granica, te da se oni moraju tretirati kao
zasebni fenomeni.6

Linija razdvajanja između rasizma i etnocentrizma je krajnje tanka, naročito ako se uzme u obzir
da ekstremni etnocentrizam može prerasti u rasizam, međutim, upravo iz toga i proističe početna
razlika između ova dva fenomena: rasizam je radikalan, dakle krajnje ekstreman dogmatski
pristup, i njegova osnovna težnja je primenjivanje svih instrumenata i metoda u cilju dokazivanja
urođene superiornosti određene jedne rase nad svim ostalim rasama, jer postoji samo jedna
dominantna rasa u odnosu na koju su sve ostale inferiorne.

5
„SOCIOLOŠKA HRESTOMATIJA”– Dr. Ðura Stevanovic, Dr. Sreten Jelic, Tatjana Jovanovic, Beograd,
2005.god.
6
„MENADŽMENT LJUDSKIH RESURSA“ - Prof. Dr.Vlajko Petkovic, VPŠ, Cacak, 2006.god.

8
Rasizam je kao ideologija nastao na teritoriji današnje Španije u periodu ″smene kultura″
(Requonqista), a svoj vrhunac dostiže u XIX veku, kada su nastale prve naučne rasističke teorije
i ideologije, i koje su kasnije postale temelj fašističkog i nacističkog pokreta. Naravno, rasizam
je kao misao i fenomen postojao i pre toga, međutim dok se etnocenrizam može posmatrati kao
prirodan fenomen koji proističe iz psiholoških potreba – potrebe za pripadnošću, rasizam je, u
suštini, veštačka tvorevina koja je rezultat ambicija za dominacijom na regionalnom/globalnom
nivou.

kompetenosti.

Latentni Ekstremni Rasizam

etnocentrizam etnocentrizam

DEJSTVO DOMINANTNE (NADMOĆNIJE ) KULTURE

RAZVOJ I UNAPREĐENJE INTERKULTURNE KOMPETENTNOSTI

Podloga nastanka rasizma su gotovo uvek socijalna previranja, nastanak novog tržišta velikih
srazmera, što ne mora nužno biti slučaj sa etnocentrizmom. Takođe, rasizam je često poprima
institucionalne okvire, što ne mora biti slučaj sa etnocentrizmom.

9
2.DRUŠTVENII SUKOBI

Na samom pocetku društvene evolucije postojale su, pretpostavlja se, razlicite rase covekovog
neposrednog pretka. Medu rasno razlicitim hordama, ujedinjenih krvnim srodstvom i istovetnim
ekonomskim interesima, vodena je nemilosrdna borba, jer je svaka od njih htela da poboljša svoj
položaj i poveca sredstva za opstanak. U pocetku sukobi su vodeni do fizickog istrebljenja
pobedenih, medjutim, kasnije pobedeni nisu ubijani nego su pretvarani u roblje. Taj proces
potcinjavanja i eksploatisanja pobedenih etnickih grupa od strane pobednickih, doveo je do
stvaranja države i nove istorijske epohe. Ustrojstvom države "kao dela covecanstva koji
organizuje i kontroliše jedna suverena manjina", propalo je "prirodno stanje" i umesto njega
razvilo se novo "društveno stanje". Ali, time sukobi i konflikti, nisu prestali nego su samo
preinaceni. Umesto spoljne borbe medu grupama razvile su se klasne i politicke borbe unutar
društva motivisane ekonomskim interesima, ambicijama, slavoljubljem, dinastickim interesima i
raznim drugim idealima.7

Ljudsko društvo predstavlja ukupnost društvenih pojava, odnosno povezano ponašanje i

delovanje ljudi, koje izaziva promena u ljudskom društvu, prirodi ili na samim ljudima. Ljudi
kao pripadnici društva, kao svesna, stvaralacka i slobodna bica, slobodna su u izboru svog
ponašanja, što može dovesti do nesklada. Društvo može da postoji samo kada veliki broj ljudi
posmatra veliki broj stvari sa iste tacke gledišta, kada oni imaju isto gledište o mnogim temama,
kad isti dogadaji uslovljavaju iste misli i impresije u njihovim glavama. Društvena harmonija
odnosa je idealizovani cilj, a društveni sukobi stvarnost u ljudskoj zajednici.8

Društvena grupa je relativno trajna i uredjena zajednica veceg ili manjeg broja ljudi koji na
osnovu položaja u njoj ucestvuju u vršenju razlicitih delatnosti radi zadovoljavanja
mnogobrojnih licnih i društvenih potreba . Društveni odnos je osnovni pojam za razumevanje
društvene dinamike, jer društvo funkcioniše putem odnosa koji se uspostavljaju izmedu
pojedinaca i društvenih grupa. Kao posledica raznih oblika eksploatacije savremeni svet je
opterecen problemima cije nagomilavanje ili razrešavanje u savremenom društvu stvara
konfliktne situacije i sukobe. U društvu kao dinamickom totalitetu postoje i deluju razlicite vrste
društvenih procesa. Pored integrativnih postoje i dezintrgrativni, tj.disolutivni procesi; pored
7
„MENADŽMENT LJUDSKIH RESURSA“ - Prof. Dr.Vlajko Petkovic, VPŠ, Cacak, 2006.god.
8
„UVOD U SOCIOLOGIJU” – Dr. Zoran Vidojevic,,Obrazovni informator, Beograd, 1997.god..

10
kontinuiteta i diskontinuitet. U njemu pored kooperacije i harmonije medu razlicitim društvenim
grupama i elementima društvene strukture, postoje i deluju razlicite vrste društvenih konflikata,
tako da se sa pravom govori da su društveni sukobi ne samo neizbežni pratilac života, vec i nešto
što je imanentno društvenom životu i vrlo cesto oblik u kome se on ispoljava i razvija. Istorijski
razvoj društva kao celine i društvena pokretljivost unutar jednog društva ne odvijaju se bez
unutrašnjih napetosti, bez manje ili više otvorenih sukoba.9

1.1.Sukobi

Konflikt ili sukob je pojava opzicionog odnosa medu ljudima ili grupama. Grupa je skup dve ili
više osoba, koje su medusobno povezane zajednickim ciljevima, potrebama i interesima. Kada
pojedinci ili grupe rade zajedno, uvek, postoji mogucnost njihovog medusobnog sukoba. Sukobi
se javljaju kada kod pojedinaca ili grupa postoji rivalstvo ili razlika u gledištima o nekom
problemu.

Sukob interesa dva ili više pojedinaca ili društvenih grupa predstavlja stanje koje se zove
konfliktna situacija. Takvo stanje nastaje kada pojedinac ili grupa teži ostvarenju odredenog cilja,
a istovremeno druga grupa ili pojedinac se suprostavljaju tome. Sukobi u društvenom životu su
permanentna pojava. Ljudski život se ne može odvijati bez konflikata. Zbog toga se i razvoj
društva ostvaruje kroz kontinuirani proces postojanja i rešavanja društvanih sukoba.10

Sukob je ekstremni disocijativni proces; on, medutim, ukljucuje vrlo velike varijacije u
intenzitetu antagonizama, pocev od kršenja pravila do otvorene borbe. Konflikti se mogu javiti
izmedu samih pojedinaca, izmedu pojedinaca i odredenih grupa ili zajednica, izmedu pojedinaca
i drzave, izmedu odredenih grupa ili zajednica i drzave, izmedu samih drzava. Sukobi medu
ljudima su neizbežni . Sukobi koji se javljaju medu ljudima u okviru iste organizacije, kao
svakodnevne nesuglasice, konfrontacije i politicke borbe, koje zajednicki nazivamo
”meduljudski sukobi u preduzecu”. Ljudi kao pojedinci i kao pripadnici društvenih grupa oduvek
su se sukobljavali zbog razlicitih stvari. Verovatno ce tako biti i u buduce. Sukobi su deo samog
društvenog života, ali i života kao takvog. Po ljudskim žrtvama i materijalnim razaranjima

9
„UVOD U SOCIOLOGIJU” – Dr. Zoran Vidojevic,,Obrazovni informator, Beograd, 1997.god..
10
„SOCIOLOGIJA” – Dr. Ljubivoj Gvoic, Dr. Smilja Rakas, Megatrend, Beograd, 2005.god.

11
nesumljivo su najteži, zapravo najtragicniji, ratni sukobi i krvave revolucije. Hegel ima pravo
kad kaže da je istorija velika ”ljudska klanica”. Humanisticka društvena misao i sve glavne
religije polaze od stava da je društveni napredak povezan sa mirom i nenasiljem. Medutim, u
stvarnoj istoriji, i društveni napredak i društveni nazadak vecinom su natopljeni krvlju. Od kada
postoji civilizacija, u periodu od nekih 5000 godina, bilo je 15.000 ratova i samo 300 godina
potpunog mira na celoj planeti.

Treba razlikovati društvene sukobe i sukobe u društvu. Društveni sukobi se rede javljaju, velikog
su inteziteza, širokih razmera i obuhvataju velike mase, tj.masovni su, brojni. Postojanje
drušvenih sukoba dovodi do velikih promena u društvu. Dok sukobi u društvu su ceste pojave,
gotovo svakodnevne, malog su inteziteta i ucesnici mogu biti pojedinci ili grupe. Lako se
rešavaju, neostavljaju krupne posledice u društvu. Postoje razlicite vrste društvenih konflikata:
ekonomski, politicki, ideološki, klasni, rasni, verski, generacijski, radni i mnogi drugi.11

1.1.1.Pojam društvenih sukoba

Teorijska misao o društvenim sukobima ima veoma širok raspon. Ona se krece od njihovog
tretiranja kao neceg nepoželjnog i neprirodnog , zatim, njihovog shvatanja kao elementa koji
pripada samoj biti društvenog života, njihovih funkcija kao necega što doprinosi jedinstvu grupa
u sukobu i celokupnom društvenom razvoju, pa sve do njihove apsolutizacije unutar horizonta
izopacene dijalektike, razlicitih oblika socijaldarvinizma ili rasistickih pristupa koji socijalne
sukobe tretiraju kao materijalizaciju životne snage i volje za moc, sredstvo odabranih za
potcinjavanje i porobljivanje drugih ljudi i naroda.12

Socijalni sukobi imaju nešto kvalitativno novo i više u odnosu na ispoljavanje neslaganja stavova
i suprotstavljena zalaganja na temelju tih stavova. Oni su u suštini aktivna prakticna
suprotstavljanja kolektivnih društvenih subjekata koji po intezitetu, obimu i ucinku daleko
prevazilaze neslaganja i na njima zasnovana ponašanja. Društveni sukobi su, pored ostalog,
velike kolektivne akcije.

11
„SOCIOLOGIJA” – Dr. Ljubivoj Gvoic, Dr. Smilja Rakas, Megatrend, Beograd, 2005.god.
12
„SOCIOLOŠKA HRESTOMATIJA”– Dr. Ðura Stevanovic, Dr. Sreten Jelic, Tatjana Jovanovic, Beograd,
2005.god.

12
Društveni sukobi izbijaju u svim savremenim društvima, pa se može tvrditi da su oni neizbežan
pratilac društvenog života i karakteristican oblik odnosa u društvu. Mogu postojati u više ili
manje prikrivenom vidu, više ili manje nasilno.

Društveni sukobi se mogu odrediti ”kao oblik interakcije u kojoj jedan subjekt (društvena grupa,
organizacija, ili njihov neki deo), u težnji za ostvarenjem svojih interesa, svojom svesnom
akcijom onemogucava ostvarenje interesa drugog subjekta, ili koji svojom akcijom
onemogucava ostvarenje interesa drugog subjekta, ili koji svojom akcijom želi da uništi drugog
subjekta”.13

Društveni sukob je zato nešto mnogo više od takmicenja aktera i suparnika. Bezbrojne su
situacije takmicenja u ljudskim odnosima. Relevantne su samo društvene borbe oko znacajnih
dobara i vrednosti. Taj bitan momenat dolazi do izražaja u odredenju društvenih sukoba, koje
daje L.Kozer. Ovaj poznati teoreticar smatra da je socijalni sukob „...borba za ostvarivanje
vrednosti i statusa, za moc ili cak i za oskudna sredstva dovoljna za puko preživljavanje. Cilj
strana u sukobu nije samo ostvariti svoje postavljene ciljeve vec istovremeno onemoguciti,
suzbiti i obesnažiti protivnika. Takvi sukobi mogu buknuti medu pojedincima, kolektivitetima ili
izmedu pojedinaca i kolektiviteta. Medugrupni, odnosno sukobi kolektiviteta jesu stalna pojava u
društvenom životu “.

1.1.2.Podela društvenih sukoba

Oblici društvenih sukoba veoma su razliciti. Po jednoj tipologiji, koja polazi od njihove binarne
podele, oni mogu biti:14

- nasilni i nenasilni;

- protivsistemski i unutarsistemski;

- opštedruštveni i parcijalni;

13
„SOCIOLOŠKA HRESTOMATIJA”– Dr. Ðura Stevanovic, Dr. Sreten Jelic, Tatjana Jovanovic, Beograd,
2005.god.
14
„SOCIOLOGIJA” – Prof. Dr. Vlajko Petkovic, VPŠ, Cacak, 2008.god.

13
- racionalni („realni“) i iracionalni („nerealni“);

- normalni i patološki;

- medugrupni i unutar-grupni;

- dugotrajni i ogranicenog trajanja;

- latentni i manifestni itd.

Po drugim kriterijumima razvrstavanja, sukobi mogu biti:

- klasni i unutar-klasni,

- medu-nacionalni i unutar-nacionalni,

- politicki (u užem i širem smislu), ratni, verski, unutar-verski, ideološki, medugeneracijski i

unutar-generacijski , itd.

Postoji i sledeca podela sukoba:

- Klasni i profesionalni sukobi - su najneposrednije povezani sa razlikama u društvenom

položaju,

- Nacionalni, verski i rasni sukobi - se na specificne nacine preplicu sa klasnim antagonizmima

ali u mnogome zavise od regionalnih, ekonomskih i politickih nejednakosti kao i od razlicitih
duhovnih tradicija.

- Medugeneracijski sukobi - su samo donekle biološki uslovnjeni i više zavise od tempa

društvenih promena i razlika u vrednosnim orijentacijama izmedu roditeljske i omladinske
kulture.

Moguca je i klasifikacija prema društvenoj oblasti u kojoj izbijaju sukobi – industrijski, politicki,
kulturni. Rat je najžešci oblik politickog sukoba u kome se teži pokoravanju ili uništavanju
neprijateljske strane.

U poslednjih dvadesetak godina veoma su se razvila socijalno – psiholaška i srodna istraživanja

usmerena na pacifikaciju i regulaciju društvenih sukoba. Cak se pocelo govoriti o konfliktologiji.

14
 1.1.3.Funkcije i način rešavanja društvenih sukoba

Društveni sukobi imaju razlicite, cesto i medusobno sukobljene funkcije, zavisno od toga kakva
je priroda društvenih sukoba. Grubo podeljene, te funkcije mogu biti društveno-pozitivne i
društveno-negativne, iako se u stvarnom životu te dve vrste funkcija mešaju. Bitno je koja od
njih preovladije u konkretnom sukobu. Društveni sukobi imaju jednu od važnih pozitivnih
funkcija u tome što pokazuju da postoji neki problem koji ih izaziva, problem koji treba rešavati.
U tom smislu, sukobi imaju potencijalno društveno-mobilizacijsku funkciju, usmerenu ka tom
rešavanju (naravno, ne u svakom pojedinacnom slucaju).15

Sukobi su cinilac društvene dinamike, kroz sukobe se društvo krece. Zato se moze reci da sukobi
imaju društveno-razvojnu funkciju. G.Ziml kaže da sukob „procišcava vazduh“ i javlja se kao
forma socijalizacije. Sukobi takode imaju potencijalno integrativnu funkciju unutar jedne
drudtvene grupe koja se sa drugim društvenim grupama bori za neke, za nju važne interese,
odnosno vrednosti. Oni mogu imati funkciju integracije celog društva, odnosno države u
uslovima neke spoljašne opasnosti po zajednicki život u konkretnom društvu (državi), posebno
ako dode do ratnih sukoba sa drugim državama.

Društveni sukobi mogu imati modernizacijsku funkciju. Takvu funkciju mogu imati pre svega
klasni sukobi. Oni mogu terati vlasnike preduzeca na usavršavanje tehnologije i na poboljšanje
uslova rada i zarada zaposlenih, na participaciju u odlucivanju o nizu važnih pitanja u preduzecu,
itd. Slicnu funkciju u pogledu modernizacije politickog sistema i politickog života uopšte, mogu
imati politicki sukobi medu partijama ako se vode po utvrdenim pravilima demokratske igre.

Smatra se da postoje cetiri osnovne strategije u rešavanju konfliktnih situacija: 16

- nadmetanje,

- popuštanje

- neaktivnost i
15
„SOCIOLOGIJA” – Prof. Dr. Vlajko Petkovic, VPŠ, Cacak, 2008.god.
16
“SOCIOLOGIJA“ - Dr. Milan Miškovic, Beograd, 2003.god.

15
- rešavanje problema.

Primenom pravnih propisa rešavaju se konflikti u društvu uz poštovanje opštih ljudskih

vrednosti: slobode, jednakosti, pravde, poštovanja ljudskog dostojanstva, prava i slobode coveka,
istine, demokratije.

16
3.POJAM KOMUNIKACIJE

Postoji znatan broj definicije pojma komunikacije, međutim osnovnom definicijom smatra se
sledeća: ″komunikacija predstavlja prenos informacija koji se odvija između najmanje dva
učesnika″ Međutim, većina naučnika koji se bave izučavanjem komunikacije kao fenomena ovu
definiciju smatraju nepotpunom, te je daleko češće u primeni Lasvelova maksima kojom se ova
definicija proširuje, a koja glasi: ″ko govori, kome se obraća, u kom maniru i koji su ostvareni
efekti″.17

Dakle, komunikacija predstavlja razmenu misli primenom različitih metoda: govorom,

simbolima i signalima i putem drugih fizičkih metoda.

Postoji neverovatan raspon termina kojima se označava pojam komunikacije: iskazivanje

osećanja i misli, razgovor, slušanje, razmena misli, pisanje.... Potreba za komunikacijom je
urođena – ljudi žele da budu saslušani i cenjeni.

Poruke koje se šalju putem komuniciranja, mogu imati različite namene u zavisnosti od potreba
individue ili organizacije, koja komunicira .Ove poruke se koriste da informišu, upitaju,
stimulišu, podstaknu, nagovore, utiču, pruže znanje ili da zabave. Stoga način na koji se
ostvaruje komunikacija – kreiranje i slanje poruke, najčešće zavisi od nekoliko glavnih činilaca:

17
„MENADŽMENT LJUDSKIH RESURSA“ - Prof. Dr.Vlajko Petkovic, VPŠ, Cacak, 2006.god.

17
  situacije;
 prirode ( sadržaja ) poruke;
 broja ljudi kojima je poruka namenjena (što je posebno značajno).

Međutim, ukoliko se u obzir uzme prisustvo velikog broja medija koji učestvuju u procesu
komunikacije, direktno ili indirektno, a koji kreiraju ″buku″, ova tri elementa ne definišu u
potpunosti složen pojam komunikacije, jer isključuju dejstvo okruženja na pojedinca, njegov
psihološki sklop i način obrade primljene poruke, kao i odgovor na poslatu poruku.

3.1.Okviri komunikacione teorije

U akademskim krugovima postoje neslaganja u pogledu definisanja i obima pojma

komunikacija, što je uzrokovalo forumulisanje velikog broja komunikacionih teorija.18

Značaj komunikacionih teorija ne ogleda se samo u definisanju pojma komunikacije, vec se

ogleda i u povezivanju komunikacije sa drugim disciplinama – ovaj čin povezivanja i izučavanja
komunikacije u svetlu drugih društvenih fenomena i nauka sasvim je logičan, budući da je
komunikacija u toj meri duboko ukorenjena u ukupnoj društvenoj strukturi da bi posmatranje iste
kao zasebnog fenomena bilo potpuno pogrešno.

Prilikom sagledavanja komunikacije kao fenomena i komunikacionih teorija preporučljivo je da

se sagledavanju pristupi sa sledećih aspekata:19

 mehanicistički aspekt: sa mehanicističkog aspekta posmatrano komunikacija prestavlja

savršeni proces prenošenja poruke od pošiljaoca ka primaocu – mehanicističke teorije ne
bave se pitanjem razmene emocija, već isključivo uspešnošću procesa prenošenja početne
informacije od pošiljaoca ka primaocu; prenos poruke ne podrazumeva isključivo
verbalne oblike komunikacije;
 psihološki aspekt: sa psihološkog aspekta posmatrano komunikacija predstavlja čin slanja
tačno određenje poruke primaocu, pri čemu je pažnja usmerena na psihološke procese

18
„MENADŽMENT LJUDSKIH RESURSA“ - Prof. Dr.Vlajko Petkovic, VPŠ, Cacak, 2006.god.
19
„SOCIOLOGIJA“ - Dr. Milan Miškovic, Beograd, 2003.god.

18
 koji se po prijemu i ″dešifrovanju″ poruke odvijaju u primaocu, u tom smislu psihološke
komunikacione teorije bave se posledicama – ehom poruke i uključuju emocije kao
determinantu uspešne komunikacije, takođe proučava se i uticaj buke iz okruženja na
odvijanje i uspešnost komunikacionog ciklusa, jer buka može u potpunosti poremetiti te
procese i dovesti do neuspeha komunikacionog ciklusa;osim buke na valjano
″dešifrovanje″ upućene poruke utiču i iskustvo primaoca, njegova ubeđenja, sistem
vrednosti, ideje vodilje, kao i ukupno psihološko stanje;
 socijalno-konstrukcioni aspekt (aspekt upotrebe simbola): sa ovog aspekta posmatrano
komunikacija predstavlja proizvod stvaranja, razmene i stvaranja značenja;
 sistemski aspekt: sa sistemskog aspekta posmatrano komunikacija predstavlja proces
transformacije – interpretacije i reinterpretacije na putu od pošiljaoca do primaoca, pri
čemu se posebna pažnja posvećuje transformaciji koju poruka doživljava prolazeći na
tom putu kroz veliki broj subjekata.

3.2.Pojam i značaj interkulturalne komunikacije

Intekrukulturna komunikacija predstavlja polje naučnog istraživanja koje se bavi

izučavanjem odnosa koji nastaju i odvijaju se između pripadnika pojedinaca i grupa koji
potiču iz različitih kultura. Interkulturna komunikacija se, takođe, bavi izučavanjem prepreka
na putu ka uspešnom ostvarenju takve komunikacije, kao i načinima za uklanjanje ili
minimiziranje istih, kao i posledicama koje one izazivaju.

Cilj izučvavanje interkulturne komunikacija kao fenomena je, dakle, uspostavljanje pravila i
principa koji će pripadnicima razlkičitih kultura omogućiti da uspešno komuniciraju.

Interkulturna komunikacija predstavlja veoma složenu naučnu oblast koja predstavlja

kombinaciju metoda i znanja iz oblasti atropolgoije, sociologije, psihologije i komunikacije,
a poseban naglasak stavlja se na izučavanje međuetničkih odnosa.

Teorije interkulturne komunikacije

19
 Temelj najvećeg broja teorija o interkulturnoj komuniaciji predstavljaju naučni radovi koji se
bave izučavanjem sistema vrednosti ili kulturnih dimenzija. Među tim radovima kao
najznačajniji izdvajaju se readovi Edvarda Hola, Gerta Hofšteda, Harija Triandisa, Fonsa
Trompenaarsa i Šalom Švarca.

Interkulturna komunikacija predstavlja relativno mladu naučnu disciplinu na šta nam ukazuje
i činjenica da je prvi doktorat o interkulturnoj komunikaciji odbranjen 1973. godinE.

Teorije o interkulturnoj komunikaciji imale su snažan uticaj na menadžment i ekonomiju kao

nauku. Međutim, na teorije o interkulturnoj komunikaciji ne treba gledati kao na definitivne
prikaze stvarnosti ili kao na «neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje» i automatski
omogućava uklanjanje svih prepreka ka uspešnoj interkulturnoj komunikaciji, već isključivo
iste treba posmatrati kao mentalni alat koji omogućava da se problemi koji nastaju prilikom
komunikacije između pojedinaca i grupa sagledaju sa različitih aspekata, a u cilju iznalaženja
optimalnog, sistemskog rešenja.

3.3.Principi interkulturalne komunikacije

Principi interkulturne komunikacije predstavljaju okvire unutar koji se odvija proces razmene
informacija nedvosmislenog karaktera između pripadnika različitih kultura, a koji je
dizajniran tako (proces komunikacije) da se prilikom razmene informacija očuva međusobno
uvažavanje i poštovanje i tolerancija.

U tom smislu, pod pojmom kulture podrazumeva se zajednički sistem simbola, verovanja,
stavova, vrednosti, očekivanja i težnji, kao i ponašanja i normi. Kultura je odličje
koherentnih grupa i nije teritorijalno ograničena.

Principi interkulturne komunikacije nisu primenjljivi samo u socio-psihološkim

istraživanjima, oni dolaze do izražaja u svakodnevnim aktivnostima – od odnosa koji nastaje
kada turisti odlaze u druge zemlje i istom prilikom se suočavaju sa razlikama u sistemu
vrednosti i ponašanja, preko odnosa kji nastaju u kompanijama koje posluju u zemljama
šriom sveta, sve do uspostavljanja, razvijanja i očuvanja diplomatskih odnosa.

20
ZAKLJUČAK

Etnocentrizam je sindrom stavova ili čitava ideologija u čijem je središtu precenjivanje i

idealizovanje pripadnika sopstvene nacije i, istovremeno, potcenjivanje pripadnika drugih,
naroda ili nacionalnih manjina. Sindrom je karakterističan za autoritarnu ličnost, a atipičan je
i retko se javlja kod demokratske ličnosti. Etnocentrizam osuđuje drugu kulturu samo na
osnovu vrednosti i standarda pojedinaca te kulture.

Etnocentrični pojedinci osuđuju druge grupe u odnosu na vlastite etničke grupe ili kulture,
pogotovo sa zabrinutošću za jezik, ponašanje, običaje i religiju. Ove etničke razlike i odseci
služe da definišu jedinstveni kulturološki identitet svake etničke pripadnosti. Etnocentrizam
može biti očit ili suptilan, i iako se smatra prirodnom sklonošću ljudske psihologije u
svakodnevnom životu, generalno je razvio negativne konotacije. U antropologiji, kulturalni
relativizam se smatra suprotnošću i antonimom etnocetrizma.

Ljudi koji su rođeni u određenoj kulturi i koji odrastaju usvajajući vrednost i ponašanja te
kulture, razviće pogled na svet koji podrazumeva njihovu kulturu kao normu. Ako ljudi onda
iskuse druge kulture koje imaju drugačije vrednosti i normalna ponašanja, uvideće da šabloni
mišljena koji su prikladni kulturi u kojoj su rođeni i mišljenja koja ta kultura vezuje za
određena ponašanja nisu prikladna za nove kulture. Ipak, pošto su ljudi naviknuti na svoju
kulturu, može im biti teško da sagledaju ponašanja ljudi iz različite kulture sa stanovišta te
kulture, umesto sa stanovišta svoje kulture.

Primeri etnocentrizma uključuju religiocentrične konstrukte koji zahtevaju božansko društvo

kao što su: „božanska nacija“, „Božja zemlja“, „Božji izabrani narod“ i „Božja obećana
zemlja“. U Nesigurnom životu Džudit Batler razmatra prepoznavanje Drugog kako bi održali
Sebe, kao i probleme nemogućnosti da se prepozna Drugi. Batler piše: Identifikacija se uvek
oslanja na razliku koju teži da prebrodi, i na to da je njen cilj ispunjen jedino ponovnim
uvođenjem razlike za koju tvrdi da je pobeđena. Onaj sa kojim se poistovećujem nije ja, i to
što „on nije ja“ je uslov identifikacije. U suprotnom, kao što nas Džeklin Rouz podseća,
identifikacija se utapa u identitet, što znači smrt same identifikacije.

21
LITERATURA

1. - „SOCIOLOGIJA” – Prof. Dr. Vlajko Petkovic, VPŠ, Cacak, 2008.god.

2. - „MENADŽMENT LJUDSKIH RESURSA“ - Prof. Dr.Vlajko Petkovic, VPŠ,
Cacak, 2006.god.
3. - „SOCIOLOŠKA HRESTOMATIJA”– Dr. Ðura Stevanovic, Dr. Sreten Jelic, Tatjana
Jovanovic, Beograd, 2005.god.
4. - „SOCIOLOGIJA” – Dr. Ljubivoj Gvoic, Dr. Smilja Rakas, Megatrend, Beograd,
2005.god.
5. - „SOCIOLOGIJA“ - Dr. Milan Miškovic, Beograd, 2003.god.
6. - „UVOD U SOCIOLOGIJU” – Dr. Zoran Vidojevic,,Obrazovni informator, Beograd,
1997.god..

22