РАЗВОЈ ФУДБАЛА У ВРАЊУ

Аутор: Душан Ђорђевић

 1. ДЕО - НЕМАЧКИ ВОЈНИЦИ ДОНЕЛИ ПРВУ ЛОПТУ

За фудбал у Врању се није знало до Првог светског рата. Фудбал су у ову некада тиху варош
донели Немци, у време рата, а њихови војници и официри забављали су се лоптом на пољани
испред градског парка, на локацији данашњег дворишта Гимназије Бора Станковић.
Тек, 1919. године у Врању су поједини чиновници, а највише ђаци виших разреда формирали
Јединство, први фудбалски клуб. Након тога формиран је други тим Слога. Ови клубови су касније
променили имена у Хајдук и Раднички. Раднички је 1929. године променио име у Грађански.

ХАЈДУК И ГРАЂАНСКИ
Хајдук и Грађански одиграли су низ првенствених утакмица. Пријатељске утакмице између њих биле
су врло ретке, јер је због великог ривалитета долазило до нереда и сукоба међу навијачима, а то се
затим преносило и на терен, међу играчима. Првих година након оснивања, Хајдук је имао
квалитетнији тим и више пута је излазио као победник у међусобним сусретима.
Оба тима имали су своје огранке или подмлатке. Огранак
Хајдука звао се Дукс, а Грађанског Хирунда. Ова страна
имена дали су им средњошколци који су углавном чинили
играчки кадар тих огранака. Сматрали су да ће такви страни
називи отменије звучати. Иначе, у преводу на српски, Дукс
значи вода, а Хирунда ласта. У тим огранцима, млади играчи
су стицали фудбалска знања и калили се за први тим.
Прво фудбалско игралиште било је испод градског парка, на
локацији где је сада двориште Гимназије. Протезало се
дужином исток-запад. Гол на источној страни био је иза
зграде Дома војске Србије (некада Официрског дома), а гол СК Хајдук, 1928. год на
западној страни испред данашње Улице Змај Јовине. Када
је 1931. године почела изградња нове зграде гимназије, клубови су морали да се преселе на другим
теренима. Следећи терен био је у насељу Кусо блато, на данашњој локацији болничког круга
Здравственог центра. Било је то дуго година необрађивана ледина, у власништву општине,
предвиђена за ширење градске болнице. Стадион је постојао до 1939. година када је општина
наложила клубовима да траже нове локације за терен. Међутим, 1. септембра 1939. године Немачка
је напала Пољску и почео је Други светски рат па се од планиране изградње нових зграда болнице
одустало. Сви нови објекти одељења болнице изграђени су после Другог рарта. Од старих
предратних објеката и данас постоји Хируршки павиљон и зграда на углу Улица Боре Станковића и
Дунавске, где је од 1918. до 1934. године био Американски дом за ср5пску ратну сирочад, а сада је
ту смештено Одељење неурологије.
Игралиште у Кусом блату било је постављено дужином исток-запад. Гол на источној страни био је у
висини улаза у данашње неуропсихијатријско одељење, а гол на западној страни на локацији
данашњег Одељења за ухо, грло и нос. Иза западног гола биле су баште црквених кућа. Било је
проблема и сукоба са власницима када би тешка фудбалска лопта прешла преко или поред гола и
пала у башту где је оштетила засаде.
ТАКМИЧЕЊА
На том игралишту одиграно је низ утакмица. На њему сам започео своју фудбалску каријеру, марта
1939. године. Добио сам легитимацију СК Грађански, са потписом секретарице Десанке Белавић и
председника Драгутина Ристића Стропљанца, у чијој су столарској радионици радили неколико
првотимаца клуба.
Иза тог игралишта, поред већ наведених башти, била је и велика њива која је редовно обрађивана и
засађивана житом или кукурузом. Сада је на месту те њиве Лењинова улица. Иза њиве било је у
низу стамбених породичних зграда, углавном, изграђених од слабог материјала. После Другог рата
те куће су сукцесивно рушене, а на њихова места изграђиване вишеспратне стамбене зграде и
локали. Читаво насеље је , због система изграње, добило назив Чешељ.
Играчку надмоћност Хајдука у почетној фази након оснивања Грађански је постепено достизао. У
два последња првенствена сусрета пре Другог рата, 1938. и 1939. године Грађански је излазио као
победник и освајао првенство града.
Краљевина Југославија била је административно подељена на девет бановина. Врање је
територијално припадало Вардарској бановини са седиштем у Скопљу. Зато су врањски
фудбалски кубови били у надлежности фудбалског потсавеза у Скопљу. Иначе, постојао је
фудбалски савез Југославије и фудбалски потсавези у бановинама. Постојала је само једна
фудбалска лига Југославије, у којој се одвијало лигашко такмичење, а лигу су сачињавали 12 до
14 клубова. Сваке године из те лиге су испадале по две до четири најслабије пласиране екипе.
Лига се попуњавала победницима из квалификација првака бановина.
 2. ДЕО – РАДНИЧКИ СМЕТАО НАЧЕЛНИКУ ПОЛИЦИЈЕ

Првак бановине се добијао одигравањем утакмица првака градова по куп систему. Врањски
клубови нису имали успеха у тим квалификацијама. Грађански је једне године имао за противника
Југославију из Прилепа, а друге Брегалницу из Штипа. Изгубио је обе утакмице, и као домаћин и као
гост. По затварању игралишта у Кусом блату клубови су препуштени да се сами сналазе како знају и
имеју.
Иначе, поред Хајдука и Грађанског, у Врању је било још клубова: СК Обилић који је окупљњао
ромску омладину из Горње чаршије, СК Слога из насеља Панађуриште, у коме су играли Срби и
Роми, СК Трговачки, СК Монопполац и СК Осветник. Почетак Другог светског рата, као још увек
активни, дочекали су само Хајдук, Грађански и Осветник.

ГРАЂАНСКИ КЛУБ
Пошто су остали без заједничког игралишта, клубови су се сналазили како је ко могао. СК Хајдук је
закупио њиву у насељу Оџинка од власника Петра Бунушевца, агронома, на простору иза садашње
Улице Радоја Домановића. СК Грађански је узео њиву од Борка Антанасијевића у садашњој Улици
Симе Погачаревића, поред реке Оџинке, коју сада, у том делу, покрива Колубарска улица. ФК Слога
је играла на пољани испод тадашње касарне Првог пешадијског пука књаза Милоша Великог (на
локацији где је сада један војни магацин и управна зграда рудника „Грот“). Осветник је играо на
пољани преко пута садашњег Ватрогасног дома, на локацији где су сада канцеларије наплатне
службе Комрада, па до локације где је Дом културе до места где је смештен Историјски архив.
Игралиште Хајдука се протезало правцем исток-запад, а сва остала правцем север-југ.
Годину дана пре напада Немачке на Југославију, клубови
су опет добили заједничко игралиште. То је био терен на
локацији зграда и плаца данашње штампарије „Нова
Југославија“ и доње пијаце. Игралиште је било постављено
правцем север-југ. Истовремено почело је припремање
терена за игралиште у насељу Сараина, на јужној падини
Крстиловице. Та падина је била доста стрма, па је са
горње, северне стране требало скинути дебели слој земље
и насипати је на доњој, јужној страни. Све се то радило без
било какве механизације, ручно, са копачима, пијуцима,
ашовима и ручним колицама. Земља се набијала ручним
ФК Грађански: сезона 1936/37
маљевима. Било је милина
гледати раднике, средњошколце, студенте с каквим ентузијазмом су радили. И богати и сиромашни
младићи, као и навијачи, сви су једва чекали да имају своје игралиште јер фудбалска игра била је
нераздвојиви део њиховог свакодневног живота. То и такво игралиште завршено је пред саму
окупацију Врања од стране бугарског окупатора, 1941. године.

РАДНИЧКИ КЛУБ
Спортски клуб Хајдук, који је основан под именом Јединство, окупљао је омладину из средњих и
имућнијих слојева друштва у Врању. За клуб су повремено наступала и војна лица, попут браће
Бркић, од којих је старији Миша био страх и трепет за противничке голмане. Крајем 20-тих година и
почетком 30-тих председник Хајдука био је Момчило Станојевић, окружни државни тужилац за
врањски округ. Благајник клуба био је Вукашин Станковић - Вучко Тоска, трговац. Клуб је
материјално добро стајао и подржаван од градских власти због председника, угледног државног
чиновника. Имали су новац за путовања, као и за опрему и фудбале. Њихова боја дресова била је
бела. У том периоду славу Хајдука пронели су: Чедомир Димитријевић Чеда Демба, голман и
фудбалери: Божидар Стаменковић Божа Нанкус, Драган Костић Цврцко, Никола Коле Хаџиниколић,
Урош Митић, Милош Станковић Аћко, Антоније Максимовић, Милорад Стаменковић Мића Барало и
други.
Спортски клуб Раднички основан је 1922. године под именом Слога, али је је то име брзо променио
у Раднички. Чланови управе и већина играча били су радници, па је с правом носио то име. То се
није допало тадашњем среском полицијском начелнику. Закључио је да тај клуб окупља активисте и
симпатизере радничке класе који проагирају антидржавне идеје. Клуб је, по мишљењу начелника,
служио као место где су се окупљали раднички активисти и планирали штрајкове и протесте
усмерене на рушење монархистичке власти. Врањску полицију и власт посебно је иритирала црвена
боја дресова фудбалера Радничког. Ту боју сматрали су комунистичком, па су и клуб сматрали као
једну од експозитура илегалне делатности месних комуниста. Зато је срески полицијски начелник
забранио делатност клуба. Управи Радничког је било потребно доста времена да нађе излаз из
настале ситуације и обнови активности клуба. Закључено је да треба променити име и изабрати
неко које клубови носе у већим градовима тадашње Југославије. Морали су да нађу име с којим ће
се сложити срески полицијски начелник, да га у убеде да у фудбалу нема места за пропагирање
комунистичких идеја.
 3. ДЕО – МОША МАРЈАНОВИЋ ИДОЛ ВРАЊСКИХ ФУДБАЛЕРА

Управи Радничког је било потребно доста времена да нађе излаз

из настале ситуације и обнови активности клуба. Закључено је да
треба променити име и изабрати неко које клубови носе у већим
градовима тадашње Југославије. Морали су да нађу име с којим
ће се сложити срески полицијски начелник, да га убеде да у
фудбалу нема места за пропагирање левичарских идеја. Посебно
је иритирала црвена боја клупских дресова јер се сматрала
комунистичком. Начелнику полиције је то било довољно да
забрани делатност клуба.
Упава клуба није се мирила са
ФК Хајдук, 1932. година гашењем клуба и било
је Пре Другог рата, у периоду од
1930. до 1941. године бројни
потребно времена да се
фудбалери су наступили за
осмисли како и на који начин обновити рад клуба за који је међу Грађански. Као функционери
радничком и средњошколском омладином владало велико истакли су се председници,
интересовање. Закључено је да треба изабрати име какво имају Божидар Антић Божа Мицко,
клубови у већим градовима, а које начелник полиције неће моћи Драгутин Ристић Стропљанац и
да оспори. Фрања Белавић, потом чланови
управе: Велимир Ђорђевић,
ЦРВЕНИ ДРЕСОВИ Панта Јовановић Казак, Благоје
Илић Мазало, Душан Мишић
З'з, Бођа Вуксановић, Ђорђе
- Након дужег промишљања, управа клуба се одлучила за име
Ђорђевић Ђока Бонде, Душан
Грађански које су носили клубови у Скопљу и Загребу. Када је Јовановић Душко Будурац и
решено име остао је проблем боје дресова која је била црвена. други.
Готово сви, управа, фудбалери и навијачи били су за црвену по Од фудбалера клуб су својим
сваку цену. играма обележили: Брана Јефтић,
У Београду су у то време постојала два велика клуба, БСК и Страхиња Митић Страха,
Југославија, који су били чланови савезне фудбалске лиге. Они Драгољуб Стојановић Ковач,
су били пандан данашњој Црвеној Звезди и Партизану. Њихови Сава Стевановић Џуна, Живојин
дуели били су утакмице за фудбалске сладокусце који су пунили Петковић, Петар Савић Ћаре,
стадионе. БСК је имао пругасте плаво-беле дресове, а Драгомир Ружић Драги Јуда,
Сретен Јањић, електричар,
Југославија црвене. Илузорно је било мислити да један
Александар Митић Аца Домац,
престонички клуб, за који су навијали представници богате Добривоје Симоновић Добри
грађанске класе, који је носио име државе игра у црвеним Гочобан; Момчило Стојановић
„комунистичким“ дресовима. Са таквом неоспорном Ђуса, Слободан Чукља, Љуба
документацијом, управа клуба је поднела захтев тражећи Боме, Стојан Ђорђевић Тане
полицијско одобрење за активирање забрањеног клуба. Раковче, Душан Гогић, Курта
Полицијски начелник није могао да нађе било какав разлог да голман из Бујановца, Душан
овако документован разлог одбије и дао је тражено одобрење. Денчић, Димитрије Арсић Тоља,
Тако је бивши Раднички наставио своју делатност под именом Јован Станисављевић Јова
Говедарац, Младен Стојковић,
Грађански све до окупације.
Миша оџачар, Петар Ђорђевић
Управе и фудбалери Грађанског и Хајдука пратили су, за то Пера Кика, Димитрије Митић
време, модерне тенденције у светском фудбалу. Све новине Мита Диреклија и други.
долазиле су из колевке фудбала – Енглеске. По узору на њих и
врањски клубови су усвојили класичан систем игре, познат као
енглески WM систем ( 2-3-5). То је формацијски на терену
изгледало: два бека, центархалф, два крилна халфа, два крила, две полутке и центарфор. По том
систему су играли готови сви клубови у Европи пре Другог светског рата.
Тај систем који су Енглези усавршили до перфекције доносио им је сјајне резултате. Ипак, њихов
систем прихватили су и други и захваљујући бољем индивидуалном квалитету почели да их
побеђују, а по завршетку рата и резултатски понизе.

ЕУФОРИЈА 1939.

Ујесен 1939. године, у врањским клубовима, Хајдуку, Грађанском и Осветнику, чекало се у ред за
упис. Један од разлога је била победа Југославије над Енглеском, у Београду, резултатом – 1:0.
Утакмица је изазвала опште одушевљење у земљи. Јунаци и узори омладине која је играла фудбал
у Врању били су чланови те победничке екипе. Југославија је наступила у саставу: голман Ловрић,
бекови Дубац и Јозо Матошић, центархалф Драгићевић, халфови Манола и Лехнер, навала,
Глишовић, Моша Марјановић, Аца Петровић, Вујадиновић и Перлић. Гол је постигао Глишовић, али
је највећи миљеник публике и узор многобројним фудбалерима тог времена био голгетер Моша
Марјановић.
 4. ДЕО – БУГАРИ ОСНИВАЈУ ЛЕВСКИ У ВРАЊУ

Фашистичка Немачка са својим савезницима напала је Краљевину

Југославију, 6. априла 1941. године. Земља је окупирана, у Врање
су ушли Немци који су након десетак дана варош препустили свом
савезнику Бугарској. Памтећи злочине бугарског окупатора за
време Првог светског рата, грађани Врања су са страхом
очекивали даљи развој догађаја. Школе су затворене, престали су
да раде биоскопи, престала је и активност фудбалских клубова.
До јуна ништа се значајније није десило јер је окупатор био
ФК Осветник, подмладак, 1940. год.
заокупљен одузимањем и запоседањем југословенске
државне имовине и устоличењем својих институција.
УА, НОСАЧИ

Да би приуштили колико-толико разоноде грађанима,

руководства фудбалских клубова Хајдук и Грађански одлучили За Левски су од Врањанаца, у 1941.
су да одиграју пријатељску утакмицу. Тражили су и добили
одобрење од бугарских окупационих власти, а одигравање години, наступали: Миомир
утакмице објављено путем ручно писаних плаката. Наравно, Стојковић Виче, Драгомир Дончић
Гроф, Никола Бошковић Коле Догур,
плакати су написани на бугарском језику. Имена клубова су Јован Станисављевић Јова Говедарац,
мало модификована, у Граждански и Хаидук. Утакмица је Антоније Картаљевић, Петроније
заказана за 15. јуни 1941. године у 15 часова, на игралишту у Стошић Тоне Магариче, Димитрије
Сарајини (на том месту се сада налази АТД). Арсић Тоља, Драгутин Стевановић
У недељу, 15. јуна освануо је леп, сунчан дан. Два пуна месеца Драги Скакавац и други.
у Врању је свака друштвена, културна и спортска активност Њих су на утакмицама пратили верни
замрла. Народ је био жељан забаве, посебно фудбала и игре навијачи, велики заљубљеници у
традиционалних месних ривала. На игралишту се окупила фудбал: Божидар Србинац Шоце,
Бошко Ђошић, Димитрије Стојановић
многобројна публика, од деце до стараца, да громогласним Миџа Колџија, Драгомир Ђорђевић
навијањем да себи одушка од нагомиланих негативних Драги Карча, Љубиша Петковић
емоција. На терен су Петковац, Часлав Недељковић Пуша
прво изашли играчи и други.
Хајдука у својим
За ФК Осветник, уочи Другог традиционалним
светског рата, наступали су: Миомир плавим дресовима,
Стојковић Виче, Димитрије али са једном новином – прихватајући ондашњу праксу
Стојановић Миџа Колџија, Влајко енглеских клубова, ставили су на леђа бројеве од 1 до 11.
Трајковић, Ђорђе Димитријевић Ђока Стављање бројева на дресове фудбалера постало је
Данчин, Пушкарић, Драгутин обавезно тек неколико година након завршетка Другог
Стевановић Драги Скакавац,
рата. Навијачи Грађанског дочекали су их повицима: „Уа,
Владимир Петковић Влада Петковац,
носачи“.
Александар Станковић Аца левак,
Стојан Младеновић Толе Мацан и Вероватно због тога што су носачи пртљага на
други. железничким станицама носили бројеве на својим капама.
Осим Стојановића, Пушкарића, Затим, на терен су изашли играчи Грађанског у својим
Младеновића и Стевановића сви црвеним дресовима, али и они са једном новином – на
остали играчи били су гимназијалци. грудима су морали да ставе хоризонтално широку белу
траку, јер Бугари нису дозвољавали скроз црвене,
комунистичке дресове. Добри познаваоци фудбалских
прилика, међу навијачима Хајдука, знали су да такве
дресове, црвене са белом траком имају фудбалери московског Спартака. Почели су да вичу: „Уа,
црвени“! Захваљујући бугарским жандарима, утакмица је протекла у реду и миру, судија је био један
бугарски капетан, а резултат нерешен, 2:2.

УА, ЦРВЕНИ

Недељу дана касније, 22. јуна Немачка је напала Совјетски Савез, а бугарске окупационе власти
забраниле су сваку даљу активност фудбалских клубова.
Убрзо, након ове забране, бугарски окупатори су основали свој фудбалски клуб Левски. То име
носили су бројни бугарски клубови у Бугарској. Управа клуба била је бугарска, фудбалски тим,
углавном су чинили бугарски официри и чиновници. Све је то било недовољно за један фудбалски
клуб, који је рачунао на боље резултате, па су оснивачи позвали фудбалере бивших врањских
клубова да приступе Левском. У почетку многи су се колебали, посебно гимназијалци, а потом
одлучили да прихвате позив. Рачунали су на извесне привилегије у снабдевању, посебно храном,
јер је тада био купонски систем, а владала је оскудица у свему.
 5. ДЕО – О СИРОЧИЋИМА ШТО ТРЧЕ ЗА ЛОПТОМ

Директорке Дома после Првог светског рата, Хелен Кинг и Виш Матхесон, издашно су помагале и
подстицале штићенике да се баве фудбалом. Деци су дозвољавале да свакодневно трче за
крпењачом, а потом их снабдевале и правим фудбалским лоптама

После Првог светског рата и Дом за ратну сирочад у Врању имао је

велики утицај на развој фудбала и његову популаризацију код
омладине. Директорке Дома, пре свега Хелен Кинг и Виш Матхесон,
издашно су помагале и подстицале штићенике да се баве фудбалом.
Деци су дозвољавале да свакодневно трче за крпењачом, а потом их
снабдевале и правим фудбалским лоптама. Деца из дома одлазила
су са лоптама, у строју два по два, на игралиште где је некада било
турско гробље, на простору данашње Гимназије, па све до Дома
културе према Београдској улици. Ту је било игралиште ФК Витез, а
потом Хајдука. Било је од
СК Хајдук пред утакмицом са
утабане земље, без траве. Након обилних киша и вежби соколара, примитивним алаткама
Скопским Грађанским, 30.7.1923.
равнали су и поправљали игралиште.
година
Касније су одлазили на ново игралиште Хајдука у насељу Оџинка.
Ипак, највише времена проводили су на игралишту Грађанског
које је било у непосредној близини Дома на у кругу данашњег Здравственог центра.

АМЕРИКА, АМЕРИКА
Деца из Дома нису ишла без лопте ни на излете који су Фудбалери Грађанског,
редовно организовани у околини Врања: на Шапраначком
риду, Циганском гробљу, у подножју Крстиловице на месту питомци Американског дома
Ћумке, у Ћошки и на Пржару. Голове су, на уском простору, За СК Грађански из редова
обележавали крупним камењем, делили се у екипе од по три
до пет играча и играли турнирски, одмарајући само у време штићеника Дома за ратну сирочад
ручка. Прве утакмице имали су са војницима Првог у Врању с успехом су натупали:
пешадијског пука књаз Милош Велики у кругу касарне или на Бранко Јефтић, Аца Митић и Жика
простору стрелишта-грудобрана који био одмах иза касарне, Петковић, Божа Ћаловић,
на Рудини. Међу војницима било је одличних фудбалера од Стојадин Стојановић, Станко
којих су питомци учили тактичке елементе, како организовати Јовановић, Добросав Гавриловић,
напад или одбрану. Ђорђе Димовић, Душан Цревар и
други.
Питомци су, пошто су оформили екипу, одигравали утакмице
Најдужу спортску каријеру имао је
са месним екипама Грађански и Хајдук. Иако су губили, нису Божа Ћаловић који је био
клонули духом. Захваљујући игрању са искуснијим екипама доживотни председник ФК
стекли су самопоуздање, исказали свој потенцијал који ће Железничар из Сарајева. Треба
афирмацију доживети у наступима углавном за ФК Грађански. споменути и Перу Томића који
Одлазећи на летовања одигравали су утакмице са клубовима касније играо за београдску
из тих места. Остала је забележена утакмица у Охриду са Југославију, а као атлетичар, пре
истоименим клубом, 1927. године. Питомци Дома су наступили Другог рата, био један од
под именом ФК Америка. За ову утакмицу су штампани најбољих југословенских
дугопругаша, на три и пет хиљада
метара. Касније је тренирао
атлетичаре Партизана.
плакати. То је била прва штампана плаката у Охриду која је обавештавала о одигравању фудбалске
утакмице (види оквир).
Ову утакмицу питомци Дома су добили са 4:0. Сав приход од утакмице остављен је домаћем клубу.
Тада су за питомце, између осталих, играли: Жика Петковић, Станко Јовић, Лаза Кратић, Благоје
Станковић, Срета Јањић, Миливоје Ђорђевић, младићи између 15 и 17 година. Исказали су изврсну
технику стечену сталним вежбањем на игралишту, учећи од старијих фудбалера из Врања. Посебно
су задивили борбеношћу и жељом за победом. Доминирали су током утакмице и на крају добили
заслужени аплауз бројне публике.

ТЕШКА СИРОТИЊА
У Ћуприји су питомци одиграли утакмицу са домаћим клубом Славија и победили са 2:1. У
Прокупљу су, 1928. године, играли са ФК Југ Богдан, потом у Књажевцу, 1930. године, па у Горњем
Милановцу са ФК Таково и другим екипама у Србији. У сећању је остала утакмица одиграна у
Бујановцу у јесен 1925. или 1926. године. Једне недеље направљен је излет до Бујановца, пешице.
Претходно је уговорена утакмица са ондашњим домаћим клубом. За Бујановац су питомци пошли
ујутру, у подне су појели сендвиче у порти бујановачке цркве, па потом одиграли утакмицу и
победили са 1:0. У вечерњим часовима, опет су се вратили пешице за Врање. Тај пут, у одласку и
повратку, препешачила су сва деца из Дома, уз песму и скандирање својим фудбалерима. На
утакмици су наступила једанаесторица, а остали су навијали. Једини гол дао је Миливоје Ђорђевић
Шишко.
Тренирајући и играјући на игралишту Грађанског, од самог
почетка, по неколико питомаца је наступало за тај клуб. Први који
је заиграо за један врањски клуб био је питомац Сретен Јањић.
Наступао је за ФК Витез, а потом за ФК Хајдук. У том периоду,
после Првог светског рата у Врању је постојао и ФК Балкан, за
који су такође наступали питомци.
Код Хајдука са великим успехом играо је Благоје Станковић - Баге
Домац, који је фудбалску каријеру наставио у скопском
Питомци Американског дома за Грађанском, потом у београдском БАСК-у, да би каријеру завршио
ратну сирочад, 1918 - 1934. год. у ФК Борово из истоименог места у Хрватској.
Интересантно је да су се
питомци Дома највише
опредељивали да играју за
Пажња/ Пажња/ На дан 27. јула ФК Грађански. За питомце
ове године са почетком у 5. часова Дома фудбалери
после подне на игралиште у Грађанског, попут
Орашници/ одиграће се/ ВЕЛИКА Момчила Ђусе, Добри
ФУДБАЛСКА УТАКМИЦА/ између/ Гочобана, Страхиње
ВРАЊСКОГ ФУДБАЛСКОГ КЛУБА Митића Страје, Душка
АМЕРИКА/ и / ОХРИДСКОГ Бабачка, Пере Ћарета,
ФУДБАЛСКОГ КЛУБА ОХРИД/ Душка З'зета, Драги Јуде
Утакмицу ће судити г. Др. Ђурић, и других били су
ветеринар/ улазница 10 динара, за више од пријатеља.
ђаке и децу 5 динара.
ЋАЛОВИЋ И ДРУГОВИ
Како су Врању, између два рата, постојала два клуба, највећи ривали у Врању, Грађански и Хајдук,
поставља се питање зашто су се питомци Дома листом опредељивали да тренирају и играју за
Грађански. Питомци су били ђаци, а познато је да су у Хајдуку играли ђаци и студенти, а за
Грађански радници и занатлије. Питомци су имали привилегију да тренирају и на игралиштима
Грађанског и Хајдука, као и да бесплатно гледају утакмице. За Грађански су се опредељивали због
близине њиховог игралишта поред Дома.
Могли су да се брзо упознају са фудбалерима и њиховим симпатизерима. Тако су склапана
другарства. Деци из Дома сигурно су били ближи младићи из ФК Грађански по социјалној основи. И
једни и други били су сиротиња, па се због тога стварала та блискост и присност, узајамно
другарство и пажња. Зато није случајно да Душан Цревар у писму Ђоки Ђорђевићу Бондету, 1933.
године, пише: „Поздравите играче Грађанског, управу са господином Ацом на челу и све остале који
се радо сећају мене“.
Захваљујући фудбалу и наступању за Грађански, питомци Дома су изазивали велике симпатије
међу ђачком омладином. Није могло да се замисли организовање школског или одељенског
такмичења без учешћа питомаца. Није било тог разреда и екипе у којој није био неко из Дома.
 6. ДЕО – ФК СИМА ПОГАЧАРЕВИЋ
Прву утакмицу, у пролеће 1945. године, новоформирани ФК
Сима Погачаревић, основан по директиви Комунистичке партије,
одиграо је против екипе Гарнизона Врање. Утакмица је одиграна
на Шапраначком риту јер је игралиште у Сарајини било изровано
коњским копитама. На њему је у време окупације бугарски
коњички пук, користећи га као полигон, увежбавао коње за јавно
извођење коњичких егзибиција којим би импресионирали
житеље Врања. Утакмица се завршила нерешеним резултатом
ФК Сима Погачаревић и клуб 2:2.
Гарнизона
КЛУБ НА ПАПИРУ

Роми из Горње чаршије обновили су свој клуб ФК Обилић под новим именом ФК Шукрија. Клуб је
добио назив по њиховом предратном фудбалеру који је погинуо у НОР-у.
У касно пролеће 1945. године, основан је још један клуб у Врању -ФК Јединство. Његов играчки
састав чинили су углавном средњошколци. Клуб је основан „на папиру“, без икакве материјалне
основе. Требало је почети од нуле. Сава Стошић Јежа, ондашњи трговац текстилном робом,
поклонио је клубу беле памучне мајице кратких рукава и беле спортске шортсеве. Фудбалер
Драгомир Дончић Гроф пронашао је у близини своје куће (садашњој улици Петог конгреса) један
празан локал. Био је то стари, оронули локал, без икаквог инвентара, па га је власник дао клубу на
бесплатно коришћење. Тако је клуб бар стекао кров над главом где су фудбалери могли да се
окупљају, а локал је касније послужио и као свлачионица. Од неке зелене хартије изрезана су слова
и прилепљена на прозор локала, да би се знало да је ту седиште клуба.
Предратни клубови су имали своје дресове традиционалних боја: ФК Хајдук, плаве, ФК Грађански,
црвене, ФК Осветник, вертикално пругасте црно-беле, а Обилић, тамно зелене. Фудбалери
новооснованог ФК Јединство, Драгомир Дончић Гроф, Србољуб Јањић Шаче и Боривоје
Момчиловић носили су те дресове као чланови тих клубова пре рата, па да не би дошло до
понављања и неслагања предложили нову жуто-наранџасту боју дресова, полазећи од познате
врањске изреке: „Наше Врање – жуто цвеће“. У тој боји Драгомир Дончић Гроф је обојио беле
мајице у трикотажи свог оца Уроша. На тако обојеним мајицама остале су црвене петокраке звезде
у висини груди на левој страни. Шортсеви су остали беле боје.

Клуб није има штуцне (доколенице), па је затражио и добио За екипу Сима Погачаревић
од Црвеног крста два стара вунена џемпера које је наступали су: Срећко Михајловић
Драгомир расплео и од тако добијене пређе, у трикотажи Пиола, Антоније Картаљевић,
свог оца, исплео шарене штуцне – хоризонтално пругасте, Александар Нацковић Аца
бело-тамно зелене. Нацковић, Јован Русимовић Ване
ЈЕДИНСТВО Русимац, Живојин Тодоровић
Играчи нису имали копачке нити су се надали да ће их, у Жика Мацан, Селим Селими (из
оно послератно време опште оскудице, ускоро имати. Прешева), Петроније Стошић Тоне
Магариче, Миомир Стојковић
Виче, Завиша Станојевић Шевац и
други.
Остављено је свакоме да се сналази како зна и уме. Неко је пронашао старе дубоке или плитке
ципеле, а неко старе патике.
Клуб је некако комплетирао спортску опрему, али му је недостајао основни фудбалски реквизит –
лопта. Ондашње фудбалске лопте нису биле као данашње. Имале су дебели кожни омотач –
спољашњи део и гумени балон – унутрашњи. Кроз црево у гумени балон се упумпавао ваздух док се
спољашњи омотач добро не растегне и зашнира. Биле су то тешке лопте, нарочито када се наквасе.
Требало је имати храбрости такву лопту дочекати главом, а код извођења слободних удараца
такозвани „живи зид“ био је окренут леђима према извођачу, а не као сада лицем. Фудбалери у
„живом зиду“ нису смели да лице и предњи део тела изложе ударцу тешке лопте.
ФК Јединство је отпочео свој рад без фудбалске лопте. Ипак, неко од фудбалера се досетио како да
реши овај проблем. У неку стару кожну спољашну угурао је унутрашњу гуму из точка бицикла па је
напумпао колико се могло да кожни омотач добије какав такав облик лопте. Таква лопта није била
идеално округла, али је одскакала и могла је да се шутира. Додуше, требало је много умешности и
хитрине да се са њом игра.
 ФК Јединство

За ФК Јединство наступали су:

Србољуб Јањић Шаче, Ђорђе
Николић Ђока Ђаурац, Стојан
Стојковић Тане Црево, Ђорђе Костић
Цврцко, Завиша Станојевић Шевац,
Миливоје Богдановић Мића
Абесинац, Боривоје Момчиловић
Бора Чиле, Боривоје Јанковић Бора
Карло, Светислав Богдановић Света
Абесинац, Драгомир Дончић Драган
Гроф, Никола Јовановић Коле Поп и
други.

7. ДЕО – ОСВЕТА ГЊИЛАНЧАНА

 Са импровизованом лоптом, која је унутра имала гуму од
бицикла, као што смо описали у претходном наставку, ФК
Јединство је одиграо своју прву утакмицу са Црвеном Звездом у
Владичином Хану, коју је добио са 5:1. Узвратна утакмица са
истим тимом одиграна је у Врању, али са правом фудбалском
лоптом. Екипа Јединства је победила високим резултатом, 12:3.

ДРАГАН ЦРЦКО
Фудбалери Јединства су почели од нуле, са великим ентузијазмом који је захватио омладину по
завршетку другог светског рата. У ФК Сима Погачаревић, 1946. год. тим (не)приликама стварао се
један млад фудбалски клуб који је за кратко време постао градски ривал већ постојећем и

афирмисаном ФК Сима Погачаревић, а у годинама које су долазиле већина његових фудбалера

чиниће костур и будућност новооснованог ФК Динамо.
Прва утакмица између Јединства и Црвене Звезде одиграна је на једној пољани поред Мораве у
Хану, а узвратна у Врању 25. маја 1946. године, на игралишту у Сарајини. Пре утакмице тимови су
се заједнички фотографисали. Голове за Јединство постигли су: Ђорђе Костић Цврцо (5), Завиша
Станојевић Шевац (3), Никола Јовановић Коле Поп (2), Стојан Стојковић Тане Црево (1), а
дванаести је аутогол гостију.
Следећу утакмицу ФК Јединство је одиграо у Куманову, против екипе ФК Илери, крајем маја 1946.
године. Већина фудбалера овог тима били су турског порекла који су после рата у знатном броју
живели у Куманову и околини. Назив овог тима на турском
значи „Јединство“, па се сарадња нетнула логично.
Врањски фудбалери путовали су возом. На железничкој
станици у Куманову дочекали су их домаћини са
шпедитерским колима која је вукао један коњ. Тада није
било аутобуса. Исти шпедитер их је вратио на станицу.
Утакмица, по лепом сунчаном времену, протекла је у
пријатељској игри. Врањанци су били квалитетнији тим и
победили су са 2:0. Био је то леп излет иако су фудбалери
су били скромно угошћени због тадашњих економских
прилика, плаћена им је само возна карта до Врања.
Почетком јуна 1946. године ФК Црвена Звезда из Гњилана
позвала је у госте фудбалере Јединства да одиграју
пријатељску утакмицу. Позив је са задовољством
прихваћен. Путовало се теретним камионом без цераде.
Вођство екипе, фудбалери и навијачи били су побелели од
прашине. Гњиланска Звезда је у односу на Јединство била озбиљан клуб. У два наврата је домаћин
водио, али су гости из Врања успевали да изједначе резултат. Утакмица је завршена нерешеним
резултатом, 2:2.
СТАНИСЛАВ НИЧЕ
Руководство Црвене Звезде, озлојеђено што нису победили, смислило је како да напакости гостима
из Врања. Преко тамошње полиције спречили су повратак гостију кући, наводећи да је камион којим
су допутовали неисправан и као такав се искључује из саобраћаја. Све се то догађало у недељу.
Већина играча Јединства били су гимназијалци, који су сутрадан, у понедељак, требали да полажу
разредни испит. Срећом, у тиму Јединства, на месту десног бека играо је ученик Станислав
Стојиљковић Ниче чији је рођени брат био официр УДБЕ (Управе државне безбедности) у Врању.
Отишао је у гњилански СУП , објаснио ко је и затражио да му одобре да обави телефонски разговор
са братом. Неко време су се нећкали, а онда попустили и одобрили му. Станислав је брату објаснио
о чему се ради. Покушао је његов брат да својим службеним ауторитетом одврати гњиланчане
од намере да задрже аутобус, али су ови остали су при трвдњи да је аутобус технички неисправан и
да не смеју дозволити његово укључење у саобраћај. Као израз добре воље, понудили су да својим
камионом превезу до Врања, али само ученике. Вођство пута и остали фудбалери морали су да
сачекају да се отклоне недостаци на камиону.
 8. ДЕО – ПРВЕ ГОДИНЕ НАКОН РАТА
Ближио се крај јуна 1946.године. Завршена је школска година. У Гимназији је образована
средњошколска омладинска радна бригада за одлазак у Босну, на пругу Брчко – Бановићи. У
саставу те бригаде била су и три играча Јединства: Србољуб Јањић -Срба Шаче, Александар
Антић-Аца Ђоркан и Светислав Богдановић -Света Абесинац. Бригада је провела на раду два
месеца, јули и август.
РИВАЛИТЕТ
За то време, у Врању је друга омладинска радна бригада обављала радове на игралишту у
Сарајини. Скидала је још један слој земље на северној страни и насипала на јужној , да би се
стадион смањио од севера ка југу. На боку источне аут линије, поред данашње улице Филипа
Кљајића, стављени су велики камени блокови, да би се спречило одроњавање насипане земље.
По повратку бригаде из Босне и играча који су били у њој, ФК
Јединство се комплетирало. Почели су тренинзи и уигравање за
претстојећу важну утакмицу са ФК Сима Погачаревић. Уствари,
биле су то две утакмице у два узастопна дана. Укупни победник
из тих утакмица постајао је првак града и као градски првак и
члан тадашње јединствене српске фудбалске лиге. Утакмице су
одигране на обновљеном игралишту у Сарајини. У првој
оФК Грађански, 1939. утакмици победило је Јединство, резултатом 1:0, голом Николе
год.
Јовановића - Колета Попа. Утакмицу је судио неки судија Ђокић
из Зајечара. Причало се, вероватно је то била истина, да је после прве утакмице судија позван у
градски комитет партије где му је речено да ФК Сима Погачаревић носи име градског народног
хероја и да га треба, у неку руку, сматрати државним тимом, који једино може представљати град у
вишем рангу такмичења, те да то има на уму кад суди другу утакмицу. И судија је то имао на уму.
Већ на почетку утакмице досудио је сумњиви једанестерац за ФК Сима Погачаревић из кога је
Александар Нацковић постигао гол и тако анулирао предност Јединства из прве утакмице. За ову
другу утакмицу ФК Сима Погачаревић је довео и једно појачање. Пошто се у то време регистрација
играча вршила у тадашњем Окружном фискултурно – спортском одбору у Врању, анти датирана је
регистрација неког Немета из Прешева, који је наступио у другој утакмици за ФК Сима Погачаревић“.
Управо је он, из једне гужве пред голом Јединства некако угурао лопту у гол и донео победу
ФКСима Погачаревић, од 2:0. Тиме је укупни скор из те две утакмице био 2:1. Тако је ФК Сима
Погачаревић постао чла Јединствене српске лиге.
НАРЕДБА
После ових утакмица дошло је до једне непријатне политичке ситуације у граду. Политички фактори
су закључили да се око ФК Јединство, због његовог имена, окупља такозвана градска реакција,
другим речима они који се не слажу са постојећим режимом. Због тога је одлучено да се промене
управа и име клуба. Све ово је уследило због тога што је велика већина посматрача поменутих
утакмица бучно навијала за Јединство, иако су на дресовима његових играча биле црвене петокраке
звезде, а неколико играча су били скојевци (СКОЈ – Савез комунистичке омладине Југославије).
Закључци су убрзо спроведени у дело. Смењена је цела управа Јединства чији председник је тада
био Добривоје Милутиновић Гуга, директор ондашње Градске штедионице, а чланови управе
грађани разних приватних професионалних занимања. За новог председника клуба постављен је
Драгољуб Стојановић Чича, члан Градског комитета КПЈ, а за чланове управе такође лица из
редова КПЈ. Нова управа спровела је и други закључак : променила је дотадашње име клуба
Јединство у ФК Омладинац.

9. ДЕО – КАКО ЈЕ НАСТАО ДИНАМО

У конкуренцији клубовима у јединственој лиги ФК „Сима

Погачаревић“ је лоше пролазио, јер својим играчким саставом
није могао равноправно да се носи са њима. Зато је управа
предложила „Омладинцу“ фузију клубова у циљу стварања
једног јаког тима, рачунајући и на млад и перспективан играчки
кадар „Омладинца“.

ФК Динамо - април, 1947. год. МОСКВА, КИЈЕВ, ВРАЊЕ

Овај предлог је прихваћен и 26.децембра 1946. године настао је
нови клуб који је добио име „Динамо“. Зашто је изабрано ово име? Динамо је машина за производњу
струје. Чак и онај мали уређај на бициклу, који даје струју за сијалицу, зове се динамо. Ово име су
прво узели клубови у Совјетском савезу, у такозваној ери електрификације, па је та машина –
динамо - постала симбол читавог напретка и социјалистичке благодети напретка. Број клубова са
тим именом у социјалистичким земљама је толико нарастао да су основали своје удружење: Динамо
из Москве, Динамо из Кијева, Динамо из Минска, Динамо из Тбилисија, Динамо из Букурешта...
Посебну популарност ово име је стекло у социјалистичкој Југославији после једног спортског успеха
Динама из Москве. Тај клуб је 1945, после Drugog светског рата, гостовао у Енглеској где је одиграо
две утакмице у Лондону. У првој утакмици победио је Челзи са 4:3, а у другој играо нерешено са
Арсеналом 3:3. После тога име су Динамо у Загребу, Динамо у Винковцима, Динамо у Панчеву,
Динамо у Нишу, и у другим градовима. Зашто онда то име не би добио и клуб у Врању? И добио га
је. Прошло је од тада много година. Клуб је у том дугом временском периоду имао успехе и падове.
Играо је у лигама разних рангова, испадао и враћао се. И
тако више пута, али је, и поред свих недаћа, опстао све до
данас. ПРВИ САСТАВ ДИНАМА
Први састав, новог клуба ФК
СУДИЈА АУТРИКТЕР Динамо: голман: Велибор
Пре преласка на такмичарски део, потребно је упознати се Симоновић Кецко, бековски пар:
Светислав Богдановић Света
са тада важећим правилима игре и условима које су играчи Абесинац и Србољуб Јањић Срба
имали да би се могли бавити овим спортом. Шаче, центархалф: Драгутин
Утакмицу је водио само један судија, делегиран од судијске Стевановић Драги Скакавац,
организације. Није било аут судија ни четвртог судије који је халфови: Драгомир Дончић Драган
контролисао замену играча, јер замена играча тада није Гроф и Боривоје Момчиловић
била дозвољена. Дужност аут судија обављала су лица из Бора Чиле, навала: Ђорђе
управе домаћег клуба, а звали су их аутриктери. Њихова Николић Ђока Ђаурац,
дужност је била да трчкарају поред аут линија, један с Александар Нацковић Аца
Нацковац, Никола Јовановић Коле
Поп, Александар Антић Аца
Ђоркан и Стојан Стојковић Тане
Црево.
једне, а други с друге стране игралишта. Са заставицама у рукама они су сигнализирали судији кад
лопта изађе ван игралишта. Све одлуке на терену доносио је је судија. Иако би аутриктери видели
да је судија у одређеном случају погрешио, нису имали право да му на то укажу. Данас судије много
одлука доносе на знак аут судија. Повређеном играчу помоћ је указивана на самом терену. Тада
није било разних спрејева као данас, већ су за санацију повреда коришћени јод, фластер и завој.
Тешко повређеног играча нису износили са терена носилима, већ су га износили на рукама његови
саиграчи. Пошто није била дозвољена замена играча, ако је повређени играч могао да хода остајао
је у игри, ако је био тешко повређен стајао је поред аут линије и настојао да било како помогне свом
тиму: да заустави лопту која је случајно дошла до њега и да је дода саиграчу.
 10. ДЕО – ПРАВИЛА ИГРЕ

У дуеле са противничким играчима није се улазило. Није било картона за кажњавање

прекршаја. Судија би само усмено опоменуо играча, а ако би исти играч то више пута поновио судија
је имао право и могао је да га искључи из игре. Није било званично најављивана надокнада времена.

СВИРАЈ КРАЈ
Судија је обично на руци имао штоперицу, којом је мерио време.
Могао је по свом нахођењу да утакмицу продужи за извесно
време, али то није унапред најављивао. Наравно, у публици је
било оних који су имали часовнике па су могли да утврде кад
истиче регуларно време утакмице. Ако је водио домаћи тим они
би узвикивали : „Судијо, свирај крај“, а у обрнутом случају, ако
би водио гостујући тим, навијачи би гласно тражили да судија ФК Грађански, 1938. год.
продужи утакмицу. Судији је формално била гарантована
безбедност, а о томе су се бринули чувари реда. Ако би био физички нападнут, било од играча или
навијача, судија је имао право да прекине утакмицу. У том случају утакмица би се регистровала
службеним резултатом 0:3 на штету тима чији су играчи или навијачи изазвали инцидент, а терен на
коме се утакмица играла био би суспендован.
Игралишта су тада обележавана кречом: аут и гол линија, граница голманског простора, граница
шеснаестерца, линија која дели игралиште на две половине, круг око центра игралишта, док је
место са кога се изводи једанаестерац било обележавано једном белом тачком. Ако би се ова
обележја, услед гажења током утакмице, избрисала, судија би код извођења једанаестерца и
удаљеност играча приликом извођења слободног ударца са удаљености близу шеснаестерца,
одмеравао бројем својих корака.
После ослобођења на дресовима није било бројева, та новина је уведена касније. Али, то нису били
бројеви играча него места у тиму. Тако, голман је носио број 1, бекови 2 и 3, центархалф 5, халфови
4 и 6, крила 7 и 11, полутке 8 и 10, а центарфор број 9. Један играч на две утакмице могао је да носи
два различита броја ако је играо на два различита места. Једноставно речено, на свакој утакмици
тим је имао само бројеве од 1 до 11. Потребе за још бројева није било јер није била дозвољена
замена играча. Сада је у том погледу друкчија ситуација, јер сваки играч добија свој број приликом
регистрације, то је његов стални број на свакој утакмици, без обзира на ком месту у тиму игра.

ДРУГА И ТРЕЋА КЛАСА

ФК Динамо је био аматерски клуб. Нико од играча није добијао било какву надокнаду. Тим није имао
тренера, његову улогу преузео је капитен тима, па су се тренинзи одржавали по његовом упутству.
Није било свлачионице ни купатила. Играчи су за сваку утакмицу користили неку просторију у граду
и обучени у спортску опрему долазили на терен. Свлачионица је била изграђена тек на
Градском стадиону у Шапранцу. Никад није било посебних припрема пред почетак фудбалске
сезоне. Штедело се на превозу и на исхрани. На утакмице у ближим градовима одлазило се
камионима, а касније аутобусима, и то истог дана када се утакмица играла и истог дана се,одмах
после утакмице,
враћало кућама. У удаљеније градове, почев од Ниша, путовало се возом и то тадашњом трећом
класом, у којој су играчи због велике гужве често морали да стоје. На упорне захтеве играча да
вођства пута смањи своје путне трошкове и ту новчану уштеду искористи на побољшање превоза,
управа клуба је одобрила путовање другом класом воза. Кад год је то било могуће, да би се избегао
скуп хотелски смештај, за ноћење су коришћене собе у приватним кућама. За исхрану су се
користили јефтинији ресторани, храна је била са њихових јеловника, никад се за играче није
спремала посебна храна. И поред овако скромних услова није се догађало да неки играч одбије да
игра на некој утакмици. Напротив, сви су желели да буду у саставу тима, за њих фудбал није била
професија већ један вид разоноде и рекреације.