Радионице креативног писања Миомира Петровића, 29, 30. и 31. мај 2015.

Аранђеловац, Народна библиотека „Свети Сава“

ЛЕБДЕЋИ КЛАВИР
Јулијана

Југословенска смотра уметности “Мермер и звуци“ била је, тих осамдесетих година „Ко
је ко“ балканског уметничког света. Музичке диве, магови писаних речи, вајари, сликари,
глумци и пратећи кор, сјатили би се током лета у Аранђеловац, да побегну од успаваних и
врелих великих чаршија. Градић пријатне климе са много места за одмор, уживање и заклон,
чекао их је широм отворених капија a у исто време били би виђени на престижном фестивалу
- једна од ретких вин-вин ситуација. Успех се мерио бројем наступа, каденцом појављивања и
познатим главама које су седеле у првим редовима, најчешће у неким јако упечатљивим
одевним комбинацијама. Још ако би се ту нашли новинари и фотографи неких престижних
часописа, победа је била потпуна.

Јулијана Јанковић, светско чудо од детета, бриљантни пијаниста од 14 година, била је

најновија победа директорке фестивала Слободанке Несторовић. Директорка, високи члан
регионалног одбора партије, руку на срце, умела је да организује посао око себе. Није,
додуше, много марила за Брамса, Баха или не-умем-да-изговорим-име композитора, али је
зато одлично знала шта је бомба која ће је винути високо, високо у њеној професији. Млада
госпођица Јанковић, била је као створена за то. Сироче без мајке, ћерка угледног пијанисте
који је у страшној саобраћној несрећи изгубио и супругу и каријеру а као утеху од судбине
добио неизмерни таленат ћерке јединице, који jе откривен баш када је његов спутан. Концерт
по концерт, успех по успех и ево их ту, у срцу Шумадије, на крају једногодишње светске
турнеје.

А светско чудо? Дете к'о дете – немо је посматрала циркус око себе, гомиле искежених
непознатих људи, који су је проучавали као да покушавају да виде њену другу главу, трећу
руку или реп. А она је била уморна, уморна и помало разочарана у тај превртљиви уметнички
свет од кога је очекивала много више. Гледала је кроз њих. Тек би је нека позната
физиономија на кратко пренула из концентрације и одвукла мисли од предстојећег концерта.
Посматрана са леђа, у беспрекорној црној хаљини и лакованим ципелама, деловала је доста
старије, јако и стамено али би чак и нехајан поглед на њено (можда сувише?) бледо лице
открио да се ради о девојчици која је тек загазила у тај чувени пубертет. Била је млада, крхка и
нежна али и одлучна и смирена, као да је изашла из неке приче о неизмерној љубави према
музици и уметности. Али, изглед зна да превари. Иза тамних, помало немирних очију, ројиле
су се мисли брзином коју ретко шта друго може да постигне.

„И, шта ми каже директорка? Могу сама да изаберем програм. Као да би она могла да ми
ишта предложи. Врло је љубазна, можда и претерано, али како не уме сакрије да не разликује
Баха и Брамса. Нико то од ње и не очекује али би мало искрености било пријатна промена. А
она се још и претвара да зна због чега сам одустала од Листа, иако ме је његова „Мађарска
рапсодија“ учинила славном, на неки начин. Бетовен. Бетовен и можда Бах данас долазе у
обзир. Не могу да свирам за публику. Не могу. Данас могу да свирам само за себе. Као да сам
сама и као да поново уживам у сваком тону. А не, као сад. Лав у кавезу који чека своју тачку у
циркусу. Ма какав лав, веверица. Сви ме плаше, сви су бучни, захтевни, само траже, као да
сам непресушни извор. А мени нико ништа не даје. Чак ни тата.

Знам да је та несрећа начинила од њега горког човека. Понавља ми то свакога дана. Као да
не знам да смо изгубили маму. Али није је изгубио само он. Изгубила сам је и ја. И иако ми он
стално говори како се читав његов живот променио, како сам му остала само ја, како не може
више да свира, како мора сам да брине о мени, та несрећа је мени одузела маму. Мени. И
променила све. Од талентоване ћерке успешног пијанисте, постала сам чудо од детета. Чудо!
Он и не зна какво сам ја чудо – када су ми рекли да је мама умрла, први пут сам извела чудо,
једва сам и сама схватила шта се догодило. А тај малени меда, привезак који ми је мама
купила је био тако далеко од кревета на коме сам плакала и толико сам га желела. И он је
долетео. Не баш долетео, али се скотрљао са полице право пред моје ноге. И то је био почетак.
Када би и то знали не бих била чудо већ наказа на коју се не гледа са осмехом, него са
страхом. И злобом. И сваки детаљ се гледа. И сада је довољно тешко. Не опрашта ми се
ништа. Ни ако је једна ципела сјајнија од друге, ни ако је пунђа сувише затегнута, ни оне
грашке зноја које се појаве пред крај сваког концерта. Видела бих ја њега на оваквој турнеји.
Понекад помислим да мене криви за несрећу. Као да не зна да сам тада имала 8 година. Лепо
ме криви. Само што не каже, „да си кренула са нама на концерт, не бисмо се враћали тим
локалним путем, да те узмемо од баке. Него, ауто-пут па кући. Овако, све ћеш ми
надокнадити.“

И не смета мени ни то. Хоћу, надокнадићу све што могу. Али само кад би понекад био
онај мој стари тата. Не овај намргођени, мрачни човек. Не зна да бих за његов осмех и сјај у
очима свирала читав дан, било где. Ма све оне шарене програме концерта бих натерала да
лебде у круг, само да га видим срећног. Ево ме и овде, у чувеној Сали кнежева у овом
монструозном Старом здању које ме је одувек плашило. Знам да сам увек молила маму да не
пролазимо овуда када шетамо парком. А она је толико волела ону терасу, тамо доле. Бар кад
бих свирала доле, да могу да осетим ветар, чак и кишу коју чекамо целога дана. Овде је
неподношљиво.

Вече је врело а ни дашка свежег ваздуха. Ех, да ми је она сала на академији Франц Лист у
Будимпешти. Свеже, скоро хладно. И много хладнији људи - за њих сам уметник, а овде сам
главна вест. Вруће је и влажно. И бучно. Како су сви само бучни, ко зна да ли ћу се добро
припремити. Немају ни купатило како треба, гардеробу, ништа. Али тата каже да је сјајан
потез свирати овде последњи концерт овогодишње светске турнеје. Светске, па крај у
Аранђеловцу. Шта је фалило да се за крај појавим у Паризу?

Волим ја овај град, није да не волим. Овде сам одрастала. Као да сам се ту родила, колико
смо времена ту проводиле мама и ја пре те несреће. Али више се не уклапам овде. Уосталом,
не уклапам се нигде. Издржаћу још једно вече. Могу ја то – насмешим се, поклоним, удахем
дубоко, седнем за клавир, замислим маму и свирам јој… Само кад би се Станислав већ једном
склонио од мог клавира. Где ли су оставили оне влажне марамице које сам понела из
Америке? Морам да пребришем дирке после његових дебелих, знојавих прстију.

Станислава не подносим. Он је крив за све. Он је први приметио да боље свирам после те

несреће – није схватио да сам се само трудила да тати олакшам муке и скренем мисли. Он је и
наговорио тату да ме пребаци у одељење за посебне таленте у „Мокрањцу“ и тако ми окренуо
живот наопако. У месец дана сам изгубила маму, друштво из музичке и основне школе, баку
коју од тада скоро и да не виђам и детињство.

Да не помињем да је Станислав возио ауто те вечери јер је тата био уморан. Знам да сви
кажу да није његова грешка, да је тај неки лудак са трактором излетео из њиве, право на пут.
Право у маму. Станислав је изгубио око, тата поломио обе шаке и од тада не наступа. Свира
он, чини ми се боље од мене, иако каже да свира са муком. Из беса. Али ја мислим да свира
добро, иако се више не осмехује кад додирује дирке пре него што почне. То њему то није
довољно добро. Лепо није. Хоће да буде неприкосновени владар светских музичких сцена.
Макар као мој менаџер. Чула сам га једном да тако каже. А како нам је било лепо док је био
пијаниста. Могла сам да слушам по цео дан како вежба. И онда оде на турнеју а мама и ја код
баке у Аранђеловац. И уживамо, нас три саме, без иједног захтевног мушкарца око нас. Тако
је говорила бака. Још кад дођу мамине другарице из школе, па бака умеси добош торту а мама
направи ону њену специјалну лимунаду. Па смех, уживање. И све је то нестало у једној ноћи.
Све због Станислава. Јер је тај исти Станислав и уговорио тати концерт. Сваки пут кад га
погледам замрзим га још мало више. И пожелим да му неки од ових китњастих лустера падне
на главу. Мада, не смем то баш јако да желим, јер може да се оствари. Од када маме нема,
ствари лете око мене ако то пожелим довољно јако. Вежбала сам – прво меда привезак, онда
танке нотне свеске, па књига, чак сам на прошлој турнеји подигла чашу са водом. Нисам је
баш натерала да дође до моје испружене руке, али сам је подигла. И Станислав ме за мало
видео. Ух! Не знам само зашто га тата упорно држи и вуцара са нама по свету.

А са Станиславом, кад год свирам у Југославији, вуцарамо и мој клавир. Јесте то Стеинвеј
из 1908, али ипак. Онда уз Станислава, у пакету, иду и Лаза и Миша, носачи. Лаза је ок, мада
потпуно незаинтересован за музику, али сам за Мишу убеђена да је шпијун. Само нешто звера
около и као да себи мрмља у браду шта је видео, да не заборави. Не знам за кога шпијунира, за
тату вероватно, али ме тај тихи, непрестани шапат помало плаши. Када ми се приближи,
најеже ми се оне ситне длачице по врату – нисам одмах укапирала шта је, али временом јесам.
Не морам ни да га видим, осетим га. Онда прво ућутим, за сваки случај, па се лагано окренем
да видим где је и онда одем. Осим ако свирам, онда станем и чекам да прође. Дишем дубоко и
мислим на море. На празну плажу, песак и море. Срећом па се мува ту само до почетка
концерта, да је близу мене док свирам, не знам шта би се догодило. Морам једном јако да
пожелим да му поклопац клавира звекне прсте – не да га повреди, него само да га мало
уплаши, можда промени посао.

Тата делује баш задовољно – изгледа да му је баш било важно да дођемо овде. Ево, као да
се насмејао на нешто што му прича онај високи човек. И сада гледа где сам. Ту сам, машем.
Показује ми на сат. Знам и ја да ћемо закаснити са почетком концерта. Углавном се касни, али
ми то не смета, чак волим оних неколико тихих минута када се сви коначно смире и чекају да
почнем. Или почнемо када наступам са оркестром. Волим те концерте са оркестром, волим да
чујем виолину, флауту и нарочито бубањ. Он делује тако моћно. Чува ме од лоших нота. А ту
је и диригент који ми помаже, па не морам о свему сама да мислим. Али тако ћу неки други
пут. Вечерас опет сама.

Ево и телевизијских екипа. Вероватно каснимо зног њих. Види оног камермана, стао је на
сред пролаза – како он мисли да публика прође и да се смести? Ма важно је да они обаве
посао, а куда ћу ја да прођем није важно. Могу и са стране, поред Станислава. Бррр. Ох, ево
директорке фестивала, видела је шта је проблем. Како маше рукама, удариће некога. И ено
чике са камером у ћошку, тако и треба, а не на сред сале као да су они уметници. Ха! Све ми
се више свиђа директорка. Како је се само мушкрци плаше. Више него жене.

И ко је сад овај што ми прилази? Новинар? Изгледа фино али га ништа живо не чујем –
сад ћу да га одвучем напоље, мало да удахнем ваздуха и да му испричам све шта га занима па
да се стварно спремам за концерт.“

Новинар локалне телевизије, Марин, није се дуго задржао у разговору са Јулијаном.

Одавно је имао спремне податке и питања а и чинило му се да се да је девојчица нестрпљива
да почне. Лепо се она извинила, рекла да не воли да касни, бар не да касни много а и њему не
смета. Важно је да је обавио свој део посла. Само још да каже колеги да сними неколико
минута концерта, више и не сме збох некаквих правних заврзлама са правима и плаћањем, и
да ће га чекати испред да иду у телевизију да монтирају прилог за сутрашњи јутарњи програм.

Директорка је нашла своју звезду испред већ препуне Сале кнежева. Рекла је да је све
спремно, најава, водитељка, светла, све и да само чекају Јулијанин знак. Девојчица се
захвалила и замолила да оставе отворена врата од терасе, као и да некако склоне у страну бар
један део тешке, брокатне завесе која спречава ваздух да уђе у просторију. Док се то уради и
она ће бити спремна за почетак.

Речено – учињено, конобари у беспрекорним белим кошуљама су пришли великим богато

украшеним вратима и са муком померили завесе у страну. Онда су, много лакше, отворили
врата која су водила на невелику терасу и уметнули један део завесе са унутрашње стране
десног крила – та страна је шкрипала и ово је био најелегантнији начин да се та страна
учврсти.

Концерт је могао да почне, светла су утуљена и ситна плавуша широког осмеха и

шеретског погледа, сигурно је закорачила на мали део испред клавира који је једини остао
осветљен.

„Поштовани посетиоци, добро вече!“ рекла је мирним и равним алтом. „Велико ми је

задовољство што могу да вас поздравим и пожелим добродошлицу на дуго ишчекивани
концерт по коме ћемо памтити ову сезону југословенске смотре уметности Мермер и звуци. На
програму вечерашњег концерта, светски познате младе пијанисткиње Јулијане Јанковић
вечерас су дела Бетовена… “ … и то је било све што је Јулијана чула. Напамет је знала свој
вечерашњи концерт, искључила је сва чула осим вида и чекала аплауз који ће да најави њен
улазак. Када је видела како Станислав, у последњем реду, дакле најближе вратима где је она
чекала, судара своје дебеле дланове, кренула је ка клавиру. Једва је видела куда иде, јер су
погасили сва светла, осим оних на подијуму. Лакано се наклонила, прелетела погледом по
лицима у првом реду и села је на столицу.

Потпуно несвесно, померила је столицу напред, па назад, све док је није вратила у
почетни положај. Затим је спустила руке у крило а онда нехајно направила покрет десном
руком као да склања косу са врата, тик који је остао из детињства, док јој је коса још увек била
недовољно дуга за пунђу. Руке су се среле у крилима, мало се одмориле и онда као да су се
одвојиле од тела. Магија је почела са првим тактовима тешке и болне Пете Бетовенове
симфоније.

Чинило се да се у вечито шушкавој и крцкавој сали сада не чује ништа осим тонова којим
је Бетовен описивао долазак судбине. Клавир је снопом светлости био потпуно издвојен од
околине. Поред тешке завесе лагано, али одлучно, пробијао се ветар који је наговештавао
кишу. Јулијана је осећала дах свежине на лицу који је скоро натерао да се осмехне са
одобравањем. Пожелела је да је на тераси, сакривена завесом и да одатле посматра концерт
неког другог уметника док ужива у надолазећем освежењу. Унутрашњим оком, оним истим
којим је тако често знала да осети носача Мишу, видела је да се светиљке у парку гасе. Једино
светло је допирало од клавира и из даљине, са места дијаметрално супротног од Сале кнежева
– са врха планине Букуље, која је често била предмет прича о необичним појавама. Подигла је
поглед, могла је то слободно да уради, прсти су и сами знали следећу деоницу. Гледала је у
удаљено светло и крајичком ока спазила да се богате крошње које окружују плато испред
велелепног хотела њишу и никако није могла да схвати шта недостаје. Натерала је себе да не
мисли на кишу, крошње или било шта што би јој пореметило концентрацију и да би свирала
још боље, позвала је мајку у помоћ. Тај трик је увек успевао – замислила би да је мама ту и
сваки пут би осетила топлину, спокој и завршавала концерт без грешке и муке.

У тренутку када је прва муња запарала небо, Јулијана је схватила шта јој је недостајало
малопре – звук. Није се чуо шум лишћа а сада ни удар грома који је био негде близу, судећи по
учесталости муња. Чуо се само клавир, који је сада био обасјан нешто јачом светлошћу него
малочас. Публика је била као хипнотисана и сва пажња је била усмерена на пијанисткињу која
је већ била у дубокој концентрацији, толико да су они из првих редова могли да виде ситне
грашке зноја по челу. Хипнотишуће светло уз моћан звук клавира су довели до тога да је само
Јулијана видела надолазећу олују. И била је јако срећна због тога. Пожелела је да може да се
подели на две, на једну Јулијану која ће да свира и другу која ће да трчи по киши и радује се
као у прастарој игри додола. Желела је да је слободна, да је музика носи далеко од ове скучене
сале, дубоко у дозивајући мрак парка и Букуље у даљини. Стисла је очне капке у нади да бар
може да замисли себе тако веселу, срећну и испуњену и одједном осетила неописиву лакоћу –
помислила је да је то због ослобађајућег дела симфоније, која се сада, после задивљујуће
катарзе, разрешавала. Јак притисак у очима је навео да пожели да их отвори. Није јој успело
одмах а ни након неколико секунди. Почела је грчевито да се бори са собом, прсти су
постајали тешки, уморни и морала је да погледа у дирке, и када јој је коначно успело, видела
је нешто необично. Била је нешто ближа завеси која је сада помахнитало упадала унутра него
малопре. И из непознатог разлога, салом се проломио један заједнички уздах. Тада се небо
отворило, муња проткана љубичастом светлошћу је поцепала мрак, осветлила целу салу и
клавир који лебди као перо на ветру, гром је ударио недалеко одатле, неко је вриснуо и чуо се
тресак. Јулијана је одсвирала последње тактове као да уопште није била свесна претходних
догађаја.

Од свих присутних у сали, први је устао директор гимназије, стасит човек кога је Јулијана
видела да разговара са њеним оцем пред концерт и иако познат по тврдим ушима и никаквом
осећају за ритам, почео да аплаудира, потпуно омађијан свим што је чуо и видео. За њим су
устали и сви остали, чак је и вечито поспан и одсутан Лаза, носач, тапшао од срца. Јулијана је
мислила да је то први пут да њега види да аплаудира. И да је вероватно први пут да је уопште
и одслушао, заиста одслушао, њен концерт.

Поклонила се по ко зна који пут. Била је уморна, све ју је болело – руке од дирки, ноге као
да је трчала по парку уместо што је седела седамдесет минута, очи од невидљивог лепка који
јој је слепио капке, али је била срећна – концерт је заиста успео. А и она. Подигла се до звезда.