ОПРЕМА ЗА ПРИПРЕМУ ПРИРОДНОГ ГАСА И НАФТЕ

I слајд

Реч „нафта“ је персијског порекла, настала од глагола „нафата“, што значи знојити се (зној
земље). Слично томе, реч „петролеј“ сложеница је од латинских речи „petra“ (камен) и „oleum“
(уље), односно у буквалном преводу значи „камено уље“.

И нафта и природни гас су мешавине различитих хемијских супстанци у којима су највише

заступљени угљоводоници, у природном гасу лакши, а у нафти тежи угљоводоници.

Алкани или парафини су засићени угљоводоници с општом формулом C nH2n+2 а могу бити равно
ланчани (нормални, n-парафини) код којих су C атоми везани један за други у линијском низу
(ланцу), или разгранати (изопарафини). код којих су C ланци разгранати, тј. поред линијског
низа садрже и бочне низове.

Слајд XI (Порекло, састав и врсте нафте)

Хипотеза о биогеном пореклу нафте.

Данас преовладава мишљење да је нафта настала од масних и воштаних супстанци различитих

ситних животињских и биљних морских организама – планктона, алги и сл. Под повољним
условима који су владали у далеким геолошким добима, у топлим морским заливима живеле
су и размножавале се велике количине тих организама. Након угинућа, њихови остаци су се
таложили на морско дно. У средини сиромашној кисеоником, због деловања анаеробних
бактерија, почело је разарање беланчевина и других лако распадљивих органских материја.
Отпорније масне и воштане супстанце гомилале су се онда у облику муља - сапропела. Тај
основни материјал бивао је затим, наносима различитих земљаних слојева и тектонским
активностима - покривен заштитним слојем. Под притиском ових слојева и при нешто
повишеним температурама, маст се претварала у кероген, смешу комплексних угљоводоника
велике моларне масе. Даљим таложењем седимената, наслаге обогаћене керогеном доспевају
у веће дубине и на више температуре и притиске. У тим условима почињу реакције крекирања
керогена чиме настају течни нафтни угљоводоници. Даљим повећањем температуре били су
крекирању изложени и настали угљоводоници па су се виши угљоводоници трансформисали у
мање молекуле, чиме су настали мокри, а затим и суви гасови.

Присуство компликованих високомолекулских спојева (холестерола, хормона, хлорофила и сл.)

који нису могли настати једноставном синтезом, као и оптичка активност нафте доказују њено
органско порекло. Такође, састав слане воде, која прати нафту, сведочи о њеном морском
пореклу.

Хипотеза о абиогеном пореклу нафте.

Најраширенија варијанта анорганске теорије је да се порекло нафте налази у ужареној утроби

Земље. Угљених и водоник из усијане Земљине масе продирали су у тврду Земљину кору,
деловањем високог притиска и температуре и уз присуство неких материја као катализатора,
спајали су се у различите угљоводонике од којих се и састоји нафта. Овако настала нафта у
великим дубинама, касније се пробијала кроз пукотине у више делове Земљине коре, ближе
површини, и накупљала се у шупљикавим и пропусним слојевима где је и данас налазимо.

Овоме у прилог говоре налазишта нафте у вулканским подручјима (на Камчатки), нагомила-
вање нафте у великим дубинама у минералима кристаластог порекла (Венецуела) и налазишта
нафте у пукотинама литосфере у дну Индијског океана.

Слајд XIV

API густина је обрнуто пропорционална густини и рачуна се према следећој формули:

API = 141,5/SG – 131,5

где је SG = nafta/voda специфична густина нафте која се рачуна за стандардне услове

(температура 15 оC и притисак 101.325 Pa) при којим је voda ≈ 999 kg/m3.

Према томе, API густина за воду на стандардним условима износи 10o, течности мање густине
од воде имају API > 10o, а течности теже од воде имају API < 10o!

На основу API густине може се срачунати запремина метричке тоне нафте у барелима
(1 bbl = 42 US.galons = 158,9873 L):

bbl/ton = (API +131,5)/(141,5x0,159)

Тако нпр, запремина 1 t воде износи 6,289 bbl.

По правилу су лакше нафте оне које у свом саставу имају већи садржај парафинских угљо-
водоника.

Лакше нафте и са ниским садржајем сумпора имају правилу вишу цену на тржишту.

Треба рећи да се API граничне вредности за поделу нафти на лаке и тешке могу знатно
разликовати у зависности од извора.

Слајд XV (Порекло, састав и врсте природног гаса)

Природни гас је редовни пратилац нафте па их стога повезује и заједничко биогено-термогено

порекло. Често се природни гас назива и природни нафтни гас.

Да ли ће у процесима крекирања керагена настати виши или нижи угљоводоници зависи од

температура и притисака на којима се те реакције одвијају. Принципијелно, на вишим
температурама долази до разлагања виших угљоводоника у ниже, односно до преласка течних
фракција у гасовите.

Не треба занемарити ни хипотезу да су метан и други угљоводоници настали директном

синтезом угљоводоника из угљеника и водоника у раним фазама развоја планете Земље. На
овакву могућност указују пронађени трагови угљоводоника (претежно метана) у еруптивним
стенама и у гранитним масивима, у којима засигурно није било органског материјала. Уз то
треба рећи да је доказано да, рецимо, Сатурнов месец Титан има атмосферу у којој се, поред
азота, налазе и значајна количина метана и етана и на чијој површини су уочени мора, реке и
језера од течног метана.

Слајд XVI

Класификација лежишта врши се због начина разраде лежишта и режима и технологије

производње природног (нафтног) гаса (ПНГ). Према већини аутора у природи постоје три типа
лежишта: изолована гасна, гасно-кондензатна и гасно-нафтна.

Гасна (изолована) лежишта. У изолованим гасним лежиштима налази се тзв. суви или
сиромашни ПНГ без виших угљоводоника. Те врсте налазишта обично нису у непосредној вези
са нафтом. Од угљоводоника у њима је доминантан метан, док се етан, пропан и бутани налазе
у променљивим и углавном малим количинама. Притисак у таквим лежиштима може бити и до
100 bar.

Гасно-кондензатна лежишта. Карактерише их присуство већих количина етана, пропана,

бутана али и виших угљоводоника. Због садржаја виших угљоводоника овакав гас се назива
влажним, масним или богатим (слично гасовима из гасно-нафтних лежишта).

У гасно-кондензационим лежиштима по правилу владају високи притисци (изнад 300 bar), и

високе температуре (80 – 100 оC и више).

При снижењу температуре, након напуштања лежишта (кроз бушотину), виши угљоводоници
кондензују тј. прелазе у течно стање - природни газолин (смешу угљоводоника од C5 до C10),
или кондензат (смешу угљоводоника од C5 do C35).

Количине кондензата могу да се крећу од 100 до 500 cm3/m3 природног гаса. Овакви
кондензати могу се прерађивати истим редоследом као нафта. Често се на нафтним пољима
мешају са сировом нафтом којој се тако повећава цена.

Гасно-нафтна лежишта. У лежиштима овога типа ПНГ је у контакту са нафтом. Поред метана у
таквом гасу налазе се знатно веће количине етана, пропана и бутана и виших угљоводоника.
Због тога се такав гас условно назива "влажним", богатим или масним нафтним гасом нафтног
порекла.

Код гасно-нафтних летишта постоје две могућности: да гас прати нафту или да нафта прати гас.
У оба случаја део гаса је растворен у нафти, а слободни део се налази изнад ње у тзв. гасној
капи. Тај део сврстава се у групу природних нафтних гасова, а део гаса који се налази растворен
у нафти, назива се пратећим или каптажним нафтним гасом.

За гасно-нафтна и гасно-кондензатна лежишта одређује се тзв. гасни фактор који је дефинисан

бројем стандардних (15 oC, 101.325 Pa) кубних метара гаса који се могу добити из једног кубног
метра течности (нафте или кондензата) и изражава се као Sm3/m3.

Зависно од услова у лежишту и од степена промена које су се дешавале током генезе и

миграције, величина гасног фактора може да варира у широким границама: од 900 до 18.000
Sm3/m3 код гасно-кондензатних лежишта, од 5 до 500 Sm3/m3 код гасно-нафтних и испод 20
Sm3/m3 код лежишта тешких нафти.
Високе вредности гасног фактора карактеристичне су за лежишта јако трансформисане
парафинске нафте, а ниске за мање трансформисане - нафтенске нафте. Гасни фактор опада
током експлоатације лежишта сразмерно степену искоришћења.

Слајд XVIII

Нафтна лежишта су заправо порозне стене у којима су нафта (и гас) заробљени под великим
притиском. Експлоатација нафте почиње бушењем слојева земље или морског дна изнад
лежишта. Процес експлоатације представља подизање течности и гаса од дна бушотине на
површину услед разлике притисака у лежишту и на крају бушотине. Тај процес може да се
одвија под дејством природне енергије (еруптивна метода) или путем вештачке енергије која
се са површине утискује у бушотину .

Три фактора утичу на настанак нафтног лежишта: постојање колекторске (резервоарске) стене,
састав, облик и повезаност пора унутар слоја и погодно место накупљања. Акумулација нафте и
гаса остварује се само у једном делу колектора, што зависи од петролошког (литолошког)
састава и геолошког облика и положаја колекторске стене.

Осим стена колекторских или лежишних карактеристика, важна је и присутност лапоровитих,

глиновитих и других слабо пропусних или непропусних стена. Ове стене чине непропусни
покров или облогу резервоара. Њихова присутност омогућава „затварање“ и накупљање нафте
и гаса у одређеном простору, тј. оне спречавају даљу миграцију и/или дисперзију нафте и гаса.

Облик и простор колектора у којем се нафта и гас накупљају, а из којег не могу изаћи, назива се
замком (енг. trap). Тај простор представља у ствари само лежиште (енг. oil pool, oil-gas-reservoir,
trap; рус. залеж, месторождение, ловушка). Више лежишта у једном подручју пројектованих на
површину терена називају се нафтним пољем (енг. oil-gas-field, oil bearing area, productive area;
рус. нефте-гасоноснаја плошчађ).

Геолошки облик лежишта одређен је односом колектора према околним слабопропусним или
непропусним стенама. Познате су различите врсте или типови лежишта. Једну од најпотпунијих
подела лежишта начинио је И. О. Брод према врстама резервоара и типовима замки. Према тој
подели сва лежишта нафте и гаса разврстана су прво према типу резервоара на три основне
групе (слојна, масивна и литолошки ограничена лежишта), оне у подгрупе и даље у врсте.

Слајд XIX-XXI

Слојна лежишта нафте и гаса су лежишта која се налазе у замкама унутар слојних резервоара
(порозних стена са добро израженом слојевитошћу). Такви резервоари могу бити слојеви
песка, пешчара, песковитих глина, кречњака, доломита и др. Важна особина слојних
резервоара је стална дебљина и литолошки састав. Увек су ограничени и са горње и са доње
стране непро-пусним стенама које онемогућавају филтрацију флуида, то јест даљу миграцију.

Замке за нафту и гас у слојним резервоарима настају повијањем (борањем) литографских

слојева у облику свода (тзв. антиклинала) или стварањем одређенога екрана у смеру пружања
слоја навише. Нафта и гас могу створити лежиште у оквиру замке само ако вода која лежи
испод њих затвара замку и спречава њихово даље кретање по слоју, или миграцију и
распршивање.
Слојна лежишта деле се на две подгрупе: засвођена лежишта и екранизована лежишта.

Засвођена слојна лежишта укључују сва слојна лежишта која имају замку обликовану у облику
свода (антиклинале). Лежишни део је у доњем делу ограничен са свих страна водом. Површина
додира нафте и воде или гаса и воде (ако у лежишту нема нафте) обично је водоравна. Према
сложености структуре засвођена лежишта могу бити недислоцирана када нема раседања (нема
раседа) или могу бити слабо или јако дислоцирана када се опажају раседи различитог типа и
утицаја на облик структуре. Раседима чији су скокови већи од дебљине резервоара, структура
лежишта може бити разбијена у блокове до те мјере да се стварају засебна лежишта.

Екранизована слојна лежишта су она код којих су замке обликоване стварањем неке запреке
(екрана) у слоју резервоарске стене која онемогућава даљу миграцију и/или дисперзију нафте и
гаса. Запрека је обично настала пре процеса накупљања угљоводоника али може настати и нак-
надно, но тада се стварају нова лежишта на рачун старог и долази до прерасподеле гаса, нафте
и воде. Екранизована лежишта осим што су затворена са доње и горње стране резервоарског
слоја, затворена су и екраном на једном делу слоја који се обавезно налази у смеру нагиба
слоја навише.

Према свом пореклу екран може бити тектонски, стратиграфски и литолошки.

Тектонски екран најчешће представљају раседи којима је колектор у смеру нагиба навише
доведен у додир с непропусном стеном. У ту врсту укључена су и лежишта екранизована под
утицајем интрузија соли-дијапиризма.

Стратиграфски екрани настају због дискордантнога налегања непропусних стена преко

колекторских стена. Прије прекривања обично је лежишна стена била одређено геолошко
време изложена трошењу, ерозији и денудацији (хијатус). Ту спадају и екрани настали
накупљањем асфалта који затварају лежиште.

Литолошки екрани настају због промене литолошког састава унутар слоја, тј. у слоју се према
навише губе лежишне карактеристике. То је на пример случај када пешчар у саставу све више
почиње да садржиа прашинасте и/или глиновите компоненте (бочна промена фацијеса) или се
створио цемент запунивши порни простор. Сличан учинак је када пропусни слој уклињава
унутар непропусних стена.

Масивна лежишта односе се на акумулације нафте и гаса у масивним стенама резервоарских

карактеристика. И овде је вода основни чинилац настанка лежишта. У масивним резервоарима
постоји вертикална циркулација флуида према врху „масива“. Услед диференцијације гаса и
нафте из воде они се накупљају изнад воде у вршном делу издигнутих „масива“. У масивним
лежиштима границе између гаса и воде те нафте и воде секу тело резервоара независно од
врсте стене од које је резервоар сачињен. По томе се масивна лежишта лако разликују од
слојних.

Лежишта литолошки ограничена са свих страна или лежишта неправилних облика су скупине
мањих литолошки ограничених лежишта нафте и плина неправилног, најчешће сочивастог или
гнездастог облика, а која су са свих страна ограничена непропусним стенама. За разлику од
прве две групе лежишта, у литолошки ограниченим лежиштима вода није чинилац постанка
лежишта јер су она настала током процеса првобитне миграције угљоводоника, дакле
миграције унутар матичне стене. Генерално, ради се о мањим лежиштима без веће вредности.