Seminarski rad iz predmeta:

Opšta metodologija etnologije i antropologije

Mentori: prof. dr Miloš Milenković Student: Višnja Jovanović EN20/18

prof. dr Nina Kulenović
 1. Akulturacija

Potiče od latinske reči cultura – uzgajanje, oplemenjivanje, obrađivanje. Njeno opšte ili šire
značenje je da se odnosi na bilo koji proces kulturnog prenošenja između grupa, uključujući i
međugeneracijski. U socijalnoj psihologiji, akulturacija označava aspekt procesa učenja koji
se tiče usvajanja kulturnih obrazaca ukupnog društva (njegovih vrednosti, normi, ideologije,
orijentacionih shema), ili neke uže grupe unutar društva (standarda ponašanja koji u njoj
važe). U sociologiji i sociokulturnoj antropologiji, to šire značenje se češće pokriva
pojmovima socijalizacija ili enkulturacija, dok se pod akulturacijom podrazumeva proces u
kojem se, zahvaljujući kontaktu među različitim kulturnim grupama, kultura jedne, ili
eventualno obe grupe menja, preuzimajući pojedine elemente ili celinu druge kulture. Izraz
akulturacija, je skovan 1880. godine u SAD da bi se opisali preobražaji načina života i
mišljenja useljenika u kontaktu s američkom kulturom.

Za uobličavanje pojma akulturacije u kulturnoj antropologiji, u kojoj je to jedna od središnjih

kategorija, posebno je značajan rad Roberta Redfilda, Ralfa Lintona i Melvila Herskovica
»Memorandum za proučavanje akulturacije« (1936). Osim u vezi s migracijama, pojam
akulturacija je najviše korišćen pri analizi kolonijalnih situacija, u kojima jedna kultura -
zapadnog, evropskog porekla - putem nasilnog osvajanja i dugotrajne uprave nad
vanevropskim društvom vrši dugotrajan uticaj na lokalnu kulturu. To je, uprkos otporima
domaće sredine, dovodilo do selekcije i prihvatanja pojedinih elemenata kulture osvajača, ali
najčešće uz modifikaciju. Nisu svi kulturni elementi jednako podložni prenošenju: lakše se
usvajaju forme nego funkcije, tehnički i materijalni elementi lakše nego simbolički i
ideološki. Stara značenja se mogu pripisati novim elementima, a nove vrednosti mogu
izmeniti prvobitni smisao starih kulturnih formi. O selekciji odlučuju fundamentalni obrasci
kulture-primaoca: novi element se utoliko lakše usvaja što je više u skladu s njenim
dubinskim tendencijama. Umesto kao jednosmeran proces, akulturaciju je ispravnije shvatiti
kao dejstvo spoljašnjih uzroka na pokretanje unutrašnjih kulturnih procesa koji služe kao
filter.

Pri analizi procesa akulturacije treba uzeti u obzir sledeće parametre:

(1) širina kulturnih promena: da li akulturacija dotiče celokupno društvo, ili samo određene
grupe populacija u kontaktu (najčešće elitu, obrazovane slojeve, zaposlene u upravnom
aparatu);

(2) okolnosti kontakta: da li je on poželjan ili nametnut, planiran ili spontan, tolerisan ili mu
se pruža otpor; nasilni kontakt i nametanje strane culture povlači otvoreno ili latentno
neprijateljstvo i lomove u prvobitnoj kulturi; poželjnost kontakta, naprotiv, uzrokuje
postepeno prilagođavanje u okviru pretežno miroljubive razmene;

(3) karakteristike kulturâ koje dolaze u dodir: razlike u demografiji, političkom značaju i
ekonomskoj razvijenosti, te stupanj početne kulturne srodnosti među grupama;
pozajmljivanje najčešće teče u pravcu od moćnijih kultura ka manje moćnima, od prestižnijih
ka manje prestižnima, od kompleksnijih ka manje kompleksnima;

(4) prostorni i lokalni činioci: širenje i imitacija kulturnih obrazaca metropole ili prestonice,
odnosi selo-grad, međusobni uticaji u pograničnim područjima.

Ishodi procesa akulturacije takođe mogu biti različiti:

(1) nastanak mešovite (hibridne, mestizo) kulture (npr. Brazil);

(2) uključivanje u drugu kulturu;

(3) reakcije kontraakulturacije(naglašavanje i oživljavanje elemenata prvobitnekulture);

(4) potpun nestanak jedne kulture (npr. izolovana plemena Južne Amerike).

Iako se pojam akulturacije ponekad izjednačava s kulturnom asimilacijom, odnosno

potpunim utapanjem dominirane kulture u dominantnu, savremena antropologija insistira

na uzajamnosti procesa kulturne razmene. U tom načinu razmišljanja, naglašava se da latinski

prefiks a prevashodno znači »dodavanje« ili »približavanje«. Otuda je pojam akulturacije u
razvoju antropologije doprineo promeni u poimanju same kulture koja se, umesto statičnog I
unapred definisanog entiteta, sve više sagledava kao dinamična kategorija, neprestano u
procesu unutrašnjeg kretanja i razmene sa drugima. Posebno u današnjem globalizujućem
svetu, akulturacija postaje univerzalan, neprekidan i višesmeran proces, u kojem nijedna
kultura ne ostaje netaknuta, a proces kulturne hibridizacije poprima razmere bez presedana.
 1. Budžet vremena

U savremenoj sociologiji (posebno u sociologiji rada i sociologiji menadžmenta) sve se više

posvećuje pažnje proučavanju vremena, kako radnog tako i vanrednog i slobodnog, njihovog
međusobnog odnosa, kao i uticaja tog odnosa na kvalitet čovekovog ličnog i društvenog
života. Vreme kojim on raspolaže (sati, dani, nedelje, meseci, godine) deli se na vreme koje
čovek provodi u radu i vreme koje provodi izvan rada. Radno vreme je skup aktivnosti koje
čovek obavlja kako bi neposredno pribavio sredstva za svoju primarnu materijalnu
egzistenciju. Ono je zakonski ograničeno i određeno brojnim faktorima koji čoveka
obavezuju da ispunjava određene zadatke, obavlja predviđene poslove i postiže očekivane
rezultate. Vanredno vreme predstavlja skup aktivnosti koje čovek obavlja izvan radnog
vremena i koje su više zavisne od njegovih želja, namera, potreba, interesa i motiva.

Budžet vremena podrazumeva vreme koje je čoveku preostalo kada se odbije obavezno radno
vreme. To je vreme koje čovek može koristiti za različite aktivnosti, prema svojim
potrebama, interesovanjima i mogućnostima. Budžet vremena obuhvata nekoliko grupa
aktivnosti: (a) aktivnosti koje su posredno vezane za radno vreme (pripreme za odlaza na
posao, povratak s posla, dovršavanje dela posla u kućnim uslovima); (b) obavljanje različitih
kućnih poslova i porodičnih obaveza; (c) dopunske delatnosti za povećanje kućnog budžeta
(honorarni rad, »komercijalni« hobi, usluge na bazi specijalnih znanja i veština); (d) ishrana i
spavanje; (e) aktivnosti koje čovek posvećuje sebi i svojoj ličnosti, zadovoljstvu i uživanju
(slobodno vreme). Struktura budžeta vremena zavisi od čovekovih sposobnosti, odlučnosti,
znanja, potreba, interesa, motiva, ali i od uslova u kojima on živi, od stepena razvijenosti i
karaktera društva. Proučavanjem budžeta vremena (posebno odnosa između pojedinih grupa
aktivnosti) može se saznati koliko je čovek slobodan u izboru aktivnosti i interesovanja,
koliko je samostalan u donošenju odluka, kakve su njegove inicijative, ideje i kreativne
mogućnosti, kako okruženje utiče na čovekovo ponašanje i aktivnosti, koliki je stepen
čovekovog otuđenja u savremenim uslovima.
U okviru strukture budžeta vremena posebna pažnja se posvećuje proučavanju aktivnosti u
slobodnom vremenu. Tu se istražuje sadržaj i karakter slobodnog vremena, način njegovog
korišćenja, aktivnosti koje se upražnjavaju, pasivan odnos (dokolica) ili aktivan odnos
(kreacija, igra, stvaranje, usavršavanje) prema slobodnom vremenu.

Od vrste aktivnosti i sadržaja slobodnog vremena zavisiće da li će ono postati teret i otuđenje
ili zadovoljstvo I sloboda za savremenog čoveka. Slobodno vreme utiče na formiranje i
izgradnju stila i načina života svakog čoveka, razvija kulturu, navike, unapređuje
komunikaciju i ljudske odnose, razvija i humanizuje ličnost.

Treba naglasiti da je važniji sadržaj i kvalitet aktivnosti koje čovek upražnjava u slobodnom
vremenu, nego njihov broj i kvantitet. Savremena tehnologija i tehnika (digitalna I
informatička) mogu pomoći čoveku da bude aktivni korisnik slobodnog vremena, ali ga
mogu, još lakše, pretvoriti u pasivnog konzumenta »masovne kulture« I drugih negativnih
proizvoda masovnih komunikacija I medija. U zemljama u kojima je sociologija razvijenija i
zastupljenija u društvenim istraživanjima, razvila se posebna disciplina koja se bavi
proučavanjem slobodnog vremena - sociologija slobodnog vremena.
 2. Ciklizam

Potiče od grčke reči kÿklos - krug. Sociološki pravac koji promene u društvima
sagledava u kategorijama kružnog kretanja. Ideje ciklizma stare su koliko i sama sistematski
oblikovana i izražena ljudska misao o društvenim promenama, ali stvarni nastanak cikličkih
teorija društva treba ipak vezati za pojavljivanjefilozofije istorije kao posebne filozofske
discipline. Tokom XIX i u prvoj polovini XX veka ideje ciklizma se javljaju uglavnom kao
reakcija na uprošćenu, mehanicističku i »optimističku« teoriju linearne evolucije i
neizbežnog progresa, ali su isto tako povezane i sa gubljenjem iluzija o savremenom društvu
kao društvu slobode, jednakosti i obilja.

U okviru filozofije, sociologije i istorije ima više pokušaja da se ove ideje izraze u
obliku relativno sistematski zasnovanih teorija o društvu, ali su najpoznatija i najznačajnija
nastojanja Osvalda Špenglera i Amolda Tojnbija. Spengler se, među prvima, na sistematski i
celovit način suprotstavio shvatanjima istorije kao jedinstvenog, progresivnog i
pravolinijskog procesa razvitka, nudeći namesto toga ideju diskontinuiranog cikličkog
razvoja posebnih I izolovanih kultura, shvaćenih kao veliki živi organizmi koji se rađaju,
rastu i umiru, kao i sva druga organska bića. Za njega, istorija čovečanstva postoji samo kao
biografija tih kultura, a čovečanstvo je »prazna reč«. U stvari, »svetska istorija« je naša slika
sveta, a ne slika sveta »čovečanstva«. Stoga je osnovni predmet Špenglerovog glavnog dela
Propast Zapada (1918-1919) analiza propasti zapadnoevropske kulture koja je danas
»raširena po celoj zemaljskoj kugli«, a osnovni njegov cilj je razvijanje jedne filozofije i njoj
svojstvene metode upoređne morfologije svetske istorije. On smatra da su kulture veliki
organizmi koji u toku hiljadugodišnjeg postojanja završe jedan, uvek isti ciklus nastanka,
uspona i propadanja, po nekom nužnom unutrašnjem redu čija se priroda, inače, ne
objašnjava.Na toj osnovi gradi se ideja o »istovremenosti« inače raznorodnih i
neistovremenih pojava (npr., »istovremeni« su Pitagora, Muhamed i Rromvel; ili stoicizam,
budizam i socijalizam, kao pojave propadanja kulture). Ovakav postupak omogućuje »da se
prevaziđe sadašnjost kao granica istraživanja i da se predodređuju još neprotekle faze
zapadnjačke istorije po unutarnjem obliku, trajanju, tempu, smislu, rezultatu, kao i da se
davno propale i nepoznate epohe, pa i čitave kulture prošlosti, rekonstruišu pomoću
»morfoloških veza«.
 Spengler je uveren da svaka kultura ima svoj »prasimbol« i posebno ime (apolonijska,
magijska, faustovska) te, da svaka ima svoj sopstveni način na koji se njena »duša gasi«, koji
s najdubljom nužnošću sledi iz celog njenog života. Gašenjem kulture nestaje i jedan poseban
»unutrašnji oblik naroda«, koji gaje povezivao u jedinstvenu celinu, iako se najčešće ne gasi
fizičko nizanje naraštaja. Na taj način manifestuje se »sila sudbine nepojmljivog « kao jedini
oblik »bitisanja prafenomena«. Završnu fazu jedne kulture, njeno umiranje, Spengler naziva
civilizacijom. Kao krajnje i najveštačkije stanje za koje je sposobna »jedna viša vrsta ljudi«,
civilizacija predstavlja neizbežnu sudbinu jedne kulture. Ona znači pobedu gradova, nauke,
žumalizma, novca i sporta. To je faza u kojoj se upravo nalazi zapadna kultura. Za razliku od
ranijih kultura, koje nisu bile svesne svoga propadanja, jedino »faustovski duh« zapadnjačke
kulture poseduje sposobnost predviđanja nepokolebljive sudbine. Ta svest je, međutim, neće
spasiti od propasti, pošto »hrišćanstvu Dostojevskog pripada narednih hiljadu godina«.

Dajući širok pregled istorije ljudskog duha, umetnosti i političkih epoha, Špengler
odbacuje i zamisao prema kojoj je evropska kultura najviši oblik istorije čovečanstva, budući
daje svodi samo na jedan, istina, njemu najdraži oblik kulture. Može se reći daje Špenglerovo
stanovište grandiozna subjektivno-filozofska konstrukcija jednog izrazito pesimistički i
konzervativno nastrojenog duha, ali takva konstrukcija koja u pojedinim svojim elementima
pokreće mnoga pitanja, od kojih neka još čekaju pravi odgovor. Slično se može reći za
engleskog istoričara i filozofa istorije A. Tojnbija, koji takođe zastupa osobenu teoriju o
cikličkom kretanju društava i civilizacija (Istraživanje istorije, 12 knjiga, 1934-1961). Prema
njegovom mišljenju, ako se izuzmu »periferne kulture« koje nikad nisu uspele da postanu
stvaralačke, postoji dvadeset i jedna specifična civilizacija, shvaćena kao zaokružena i
samodovoljna celina, mada su i među njima samo neke potpuno samostalne i originalne.
Osim zapadne, sve ostale civilizacije su ili već propale, ili se nalaze naposlednjem stupnju
svoga kružnog kretanja. Sudbina zapadne civilizacije je takođe krajnje neizvesna, a njen pad
se može sprečiti jedino odustajanjem od stvaranja »univerzalne države«, obnavljanjem
hrišćanske pobožnosti i oduševljenja, upoznavanjem Isusa i prihvatanjem njegove spasilačke
misije.

Osnovni uzrok rađanja i razvoja neke civilizacije Tojnbi vidi u mehanizmu izazova-i-
odgovora, a glavnu snagu za nastanak srodnih civilizacija on pronalazi u borbi »unutrašnjeg«
i »spoljašnjeg proletarijata«. »Izazov« se u početku svodi uglavnom na delovanje fizičke
sredine, a »odgovor« se nalazi u naporu društva da se sa izazovom suoči i da ga savlada, što u
potpunosti oblikuje život i sudbinu jedne civilizacije.
 3. Dekonstrukcija

Potiče od latinske reči constructio - građenje, sklapanje. Filozofski i književni metod

interpretacije teksta koji je razvio francuski filozof Žak Dérida. Dekonstrukcija predstavlja
posebnu strategiju čitanja koja je upućena na subverzivno podrivanje logocentrizma
sadržanog u metafizičkoj tradiciji mišljenja. Pri tom, kao i pre njega Fridrih Niče i Martin
Hajdeger, Derida pod metafizikom ne podrazumeva samo specijalizovanu granu filozofije
već celokupan povesni okvir razmišljanja i unutrašnju epistemološku i ontološku logiku
odnošenja prema svetu, koja je - naročito od XVII veka do danas – razvijana u zapadnoj
kulturi istovremeno s filozofijom i kroz filozofiju.

Logocentrizam karakteriše bezuslovno racionalizovanje stvarnosti kojim se ona svodi

na načela prisutnosti, samoprezentnosti, samozasnovanosti i datosti za subjekt koji je saznaje
(to osnovno načelo imenuje se na različite načine, kao (gr.) eidos, archè, télos, energeia,
ousia, aletheia, transcendentalnost, svest, samosvest, Bog, čovek, apriorno strukturisani
um...). Ovako određena suština stvarnosti smatra se poreklom, osnovnim strukturišućim
principom i referentnim okvirom saznanja uopšte. U najširem smislu, logocentrizam svoje
poreklo ima u teološkom načinu razmišljanja, tj. u takvom odnošenju prema stvarnom kojim
se njegova suština određuje kao prisutnost nekog transcendentalno označenog.

Logocentričan odnos prema stvarnosti karakteriše mišljenje u hijerarhizovanim

opozicijama (duh/materija, svesno/nesvesno, priroda/kultura, logos/haos, muško/ žensko,
racionalno/iracionalno, suština/akcidencija...) koje se interpretiraju supstanciialistički, kao
sama svojstva stvarnosti, dok je u osnovi reč o posebno strukturisanim obrascima mišljenja, o
posebnim interpretacijama i vizurama stvarnosti koje su promenjive i povesno ograničene.
Prema Deridi, logocentričan odnos prema stvarnosti je mitološki, budući da počiva na
bezuslovnom zahtevu da se jedan princip ili struktura mišljenja proglasi i sagleda kao
nepokretna, nedodirljiva i u tom smislu »sakralna«.

Dekonstrukcija se sastoji u ukazivanju na promenjivost i zamenjivost »nepokretnih

središta« i u njihovom doslednom prevođenju u domen interpretacije, igre, metafore i
narativnosti. Dekonstrukcija zahteva temeljno i dubinsko iščitavanje i ukazivanje na retoričke
momente u nastanku teksta. Njome se ukazuje da filozofija ne može da izbegne figuralni
jezik ili jezik uopšte, te da svesno sledi figuralnu i tekstualnu logiku u funkciji otpora
supstancijalističkim teorijskim redukcijama.
 Logocentričan okvir mišljenja Derida povezuje s posebnim shvatanjem pisma i teksta,
kao spoljašnjeg i čisto formalnog sistema označavanja suštine stvarnog, koja je, navodno,
neposredno sadržana u govoru, ili pak postoji sasvim nezavisno od jezika. Dekonstrukcija,
nasuprot tome, daje prednost pismu, tekstu, postupcima pisanja i čitanja, gradeći
desupstancijalizovani i dekonstruišući odnos spram stvarnog na samotransformativnim,
neograničenim i nesvodljivo interpretativnim svojstvima pisma i teksta.

Dekonstrukacija svesno narušava logiku opozicionog i hijerahizovanog mišljenja, te u

tom smislu i logiku moći, evrocentrizma i falocentrizma sadržanu u tradiciji mišljenja
građenog na dominaciji, uvođenjem pojma »razodlaganja«, »raz-like« (idifférence, Deridina
kovanica), kao odgođenosti smisla, konačnih rešenja, fiksiranih identiteta i načela, krajnje
svrhe, kao otvo-renost za Drugog, kao razliku koja nije opoziciona i hijerarhijski određena.
Dekonstrukcija stoga predstavlja i određenu retoriku i politiku komunikacije usmerenu na
promovisanje nenasilja i podsticanje dijaloga i onoga što je marginalno i podvlašćeno. Kao
metod i pojam mišljenja, dekonstrukcija je izvršila izuzetno veliki uticaj na postmodemu
misao, feminističke teorije, kulturnu kritiku, humanističke i društvene nauke.
 4. Etnometodologija

Potiče od grčkih reči éthnos - pleme, narod; méthodos - istraživanje, način

istraživanja; lôgos - reč, govor, nauka. Teorijski pravac u sociologiji koji je šezdesetih godina
zasnovao Harold Garfinkel (1967), a razvili ga Aron Sikurel, Džek Daglas, Don Zimerman,
Melvin Polner i drugi. U njenom imenu, prefiks ethno (»narodski«) označava
zdravorazumsko znanje jednog društva dostupno svim njegovim pripadnicima.
Etnometodologija analizira metode kojima ljudi (»članovi«) svojim postupcima (»praksama«)
u svakodnevnom životu pridaju smisao svojim aktivnostima i na taj način konstituišu društvo
kao relativno stabilno i uređeno okruženje. Etnometodologija se nadovezuje na
fenomenologiju, Ludviga Vitgenštajna i britansku filozofiju običnog jezika.
Etnometodologija je jedan od glavnih socioloških primera tzv. jezičkog obrta u savremenoj
filozofiji. Kao izdanak fenomenološke sociologije, etnometodologija radikalizuje njenu
epistemološku kritiku pozitivizma i zahtev za suspendovanjem svih prethodnih sudova o
postojanju intersubjektivnosti uopšte i društvenih pojava posebno. Etnometodologija smatra
da društvo, sa svojim na izgled stabilnim strukturama, pojavama i odnosima, nastaje tek
tokom komunikativne prakse običnih članova, odnosno predstavlja njihovo neprekidno
praktično postignuće putem upotrebe jezika. Društvene pojave se svode na priču onjima -
verbalizaciju, »objašnjenje« (eng. account).

Etnometodologija kritikuje klasičnu sociologiju zato što, prvo, zanemaruje ulogu

običnih aktera u konstituisanju društva, a drugo, i sama se pri izgradnji pojmova i teorija
oslanja, a da toga nije ni svesna, na isto ono zdravorazumsko znanje kojim se njeni subjekti,
pa i sociolozi kao članovi društva, služe u svakodnevnom delanju. Zato sociologiju treba
tretirati kao vrstu društvene prakse koja se kvalitativno ne razlikuje od ostalih, laičkih praksi.
Nasuprot tome, etnometodologija nastoji da znanje koje se uzima zdravo za gotovo iz
neispitanog »resursa« pretvori u »temu« društvene analize. U središte zanimanja
etnometodologija stavlja interakciju: s jedne strane, svakodnevnu konverzaciju, a s druge,
opredmećenja interakcije u vidu zvanične statistike, institucionalnih dosijea i rezultata naučne
delatnosti. U analizi trivijalnih, svakodnevnih konverzacija, etnometodologija pod prividnom
neproblematičnošću otkriva složenu strukturu neizrečenih pretpostavki i neverbalizovanih
poruka.Etnometodologija je primenjivala svojevrstan eksperiment – podrivanje uobičajenog
toka razgovora poricanjem znanja o tim pretpostavkama (npr. beskonačnim ponavljanjem
pitanja sagovomiku »Šta time hoćeš da kažeš?«).
 Posledica je bilo sagovornikovo zaprepašćenje i gubitak osećaja društvene stvarnosti.
U proučavanju opredmećene interakcije etnometodologije je rekonstruisala proces kojim
osoblje ustanove pretvara konkretne činjenice iz stvarnosti u institucionalne podatke,
pokazujući kako podaci koji pretenduju na objektivno odražavanje stvarnosti počivaju na
neispitanom zdravorazumskom znanju pri defmisanju i klasifikovanju pojava. Ključna
kategorija etnometodološke analize je »indeksičnost« - zavisnost značenja svakog iskaza ili
podatka od konteksta u kojem se javlja. Otud etnometodologija smatra da je sociološki ideal
objektivno važećih sudova o društvenom svetu nedostižan. Etnometodologija je na svojim
počecima imala ambiciju da zameni celokupnu konvencionalnu sociologiju. U međuvremenu,
mnoge njene ideje - o konstruisanoj prirodi društvene stvarnosti, kompetenciji običnih
članova, značaju jezika – inkorporirani su u maticu sociološke teorije, posebno kroz radove
Entoni Gidensa. Kao specijalistička orijentacija, etnometodologija se danas praktikuje
prvenstveno u obliku »konverzacione analize«, proučavanja običnog govora na granici
između sociologije i lingvistike, koje su začeli Harvi Saks i Emanuel Šeglof.

Etnometodologija je kritikovana u mnogim svojim aspektima: da su joj predmet i

nalazi trivijalni; da zanemaruje suštinski značajne društvene pojave, kao što je društvena
struktura, a naročito odnosi moći koji oblikuju i samu svakodnevnu interakciju; da,
paradoksalno, ne priznaje raznovrsnost individualnih strategija i praksi pojedinaca; da
neprihvatljivo postulira kreiranje svake nove situacije od nule; da ne razjašnjava poreklo
samih onih metoda na koje se usredsređuje, što joj onemogućava da objasni visok stepen
slaganja i koordinacije među članovima u konstituisanju društvenog poretka.
 5. Globalizacija

Potiče od latinske reči globus - lopta; kasnije – Zemaljska kugla. Izraz globalizacija ili
mondijalizacija odnosi se na širok spektar ekonomskih, političkih i kulturnih tendencija u
savremenom svetu. U svakodnevnom govoru, globalizacija označava različite pojave, kao što
je, na primer, rastuća dominacija Zapada, posebno SAD, u ekonomskim, političkim i
kulturnim poslovima, što se izražava izrazima »vesternizacija« ili »amerikanizacija«;
ponekad se pod globalizacijom podrazumeva širenje liberalne ideologije i stvaranje
slobodnog svetskog tržišta; najzad, o globalizaciji se govori i kao o procesu koji, zahvaljujući
brzom razvoju infonnacione tehnologije, vodi stvaranju ujedinjene svetske zajednice u kojoj
će nestati povodi za sukobljavanja.

U stručnim raspravama, pojmu globalizacije se pristupa mnogo diferenciranije.

Pokušavaju se utvrditi razmere procesa, dimenzije i indikatori kojima taj pojam može da se
operacionalizuje za potrebe empirijskih istraživanja, traga se za uzrocima, ključnim akterima,
protivrečnostima I posledicama procesa globalizacije. Ni o jednoj od navedenih tema nema
saglasnosti među različitim autorima i školama mišljenja. Izvesna saglasnost postoji u
pogledu shvatanja da je globalizacija višedimenzionalan, dugotrajan process koji je povezan s
deteritorijalizacijom, sve većom međupovezanošću i ubrzavanjem društvenih delatnosti na
planetarnom nivou. Deteritorijalizacija, u tom smislu, znači da se povećava broj društvenih
aktivnosti koje se odvijaju nezavisno od teritorijalne lociranosti aktera. Međupovezanost
znači da lokalna zbivanja oblikuju i određuju događaji koji su se odigrali hiljadama
kilometara daleko. Najzad, sve veća sposobnost savremenih transportnih i informativno-
komunikacijskih sistema da robu, ljude i, pre svega, informacije prenose s kraja na kraj
planete svedoči o zgušnjavanju prostora koji više ne predstavlja prepreku za obavljanje
transakcija u realnom vremenu.

Pre nego što se ukaže na savremena shvatanja globalizacije, potrebno je podsetiti da

se razmišljanja o promenama nastalim kao posledica industrijske revolucije mogu povezati s
globalizacijom. O tome svedoče radovi Anri de Sen-Simona, Ogista Konta, Adama Smita,
Karla Marksa, Maksa Vebera, Emila Dirkema itd. Teorije o imperijalizmu, posebno radovi
Rudolfa Hilferdinga, teorija modernizacije i teorija zavisnosti nude mnogo širu osnovu za
povezivanje s idejama o globalizaciji. U tom smislu, neki autori smatraju da veliki deo
savremenih rasprava o globalizaciji predstavlja nastavak rasprave o imperijalizmu i
modernizaciji (Daglas Keiner).

Entoni Gidens, međutim, misli da su savremene rasprave o globalizaciji neposredan

izvor imale, s jedne strane, u radovima autora tzv. škole međunarodnih odnosa, a s druge u
radovima Imanuela Volerstina posvećenih svetskom sistemu. Ipak, broj objavljenih studija
svedoči da se početak rasprava o globalizaciji smešta u polovinu osamdesetih godina XX
veka, da bi nakon raspada sovjetskog bloka one dobile novu dimenziju, dok njihova stvarna
ekspanzija nastupa polovinom devedesetih godina prošlog stoleća i traje do danas.

S obzirom na mnoštvo mogućih kriterijuma, već sâm pokušaj klasifikacije radova o

globalizaciji izaziva nedoumice. Lesli Skler smatra daje sociološke radove o globalizaciji
moguće razvrstati u četiri kategorije, u zavisnosti od istraživačkih problema koje pojedini
autori smatraju bitnim: (a) svetskosistemskipristup zasniva se na razlikovanju zemalja centra,
poluperiferije i periferije u zavisnosti od njihove promenjive uloge u međunarodnoj podeli
rada koja je uslovljenja svetskim kapitalističkim sistemom; (b) model globalne kulture
usmeren je na probleme nacionalnih identiteta koji su proistekli iz homogenizovanja pod
uticajem masovnih medija; (3) model globalnog društva tvrdi daje pojam globalnog društva
postao moguć tek u moderno doba zahvaljujući nauci, tehnologiji, industriji i univerzalnim
vrednostima koje su stvorene u XX veku; u tom smislu, rasprava se vodi o opadanju moći I
značaja nacionalne države i povećanju značaja (ne samo moći) nadnacionalnih i globalnih
institucija i vrednosnih sistema; konačno (4) model globalnog kapitalizma locira dominantne
globalne snage u strukture oduvek globalizujućeg kapitalizma.

U tom smislu, globalizacija kao pojam razlikuje se od državnocentričnog objašnjenja

koje se usredsređuje na sukob rivalskih nacionalnih ekonomija. Klasifikacija Dejvida Helda
na hiperglobaliste, skeptike i transformacionaliste zasnovana je na više kriterijuma, ali se u
osnovi oslanja na vrednosni sud o globalizaciji. Za hiperglobaliste, globalizacija znači
potpuno novu eru koju karakteriše opadanje moći nacionalnih vlada i jačanje uticaja
organizacija globalnog civilnog društva i uspostavljanje okvira globalne vlade - što su procesi
koje pokreću razvoj tehnologije i kapitalizma. Za skeptike, promene u savremenom svetu
svedoče o sve manjoj globalnoj i sve većoj regionalnoj povezanosti. Jačanje i povećanje broja
nacionalnih država, sve izraženija polarizacija I marginalizacija siromašnih zemalja i sve veći
značaj država u ekonomiji usmeravaju savremeni svet ne u pravcu globalne civilizacije nego
u pravcu sukoba civilizacija. Dosad nezabeleženu globalnu međupovezanost
transformacionalisti tumače globalizovanjem modernizacijski trendova; istovremeno, oni
osporavaju stav o nestanku nacionalne države i ističu, pre svega, njenu transformaciju, kao i
transformaciju međunarodnog političkog poretka.

6. Ideologija

Kovanicu od grčkih reči idea i logos sačinio je Antoan Desti de Trasi, želeći da, u
tekstu o sposobnosti mišljenja objavljenom sedam godina nakon revolucije u Francuskoj,
jedinstvenim izrazom označi novu »nauku o idejama«. Pojam ideologija on je uveo u
upotrebu u dva smisla. (1) U opštem i vrednosnoneutralnom značenju egzaktne nauke koja
istražuje čulno poreklo ideja, otkriva zakonitosti izražavanja I kombinovanja ideja u ljudsko
saznanje o objektivnom svetu, objašnjava odnos ideja, volje i morala i razdvaja istinito,
pouzdano i jasno znanje od grešaka, predrasuda i mistifikacija. (2) Zajedno sa grupom
filozofa prosvetitelja, ekonomista i političara koji su sebe nazvali »ideolozima«, Desti de
Trasi je u upotrebu uveo pojam ideologija i u posebnom, pozitivno vrednovanom značenju
primene naučnih saznanja u formulisanju pravila dobre organizacije društva i političkog
delanja s ciljem da se ostvare planirani programi poboljšanja života članova jednog društva i
odgovarajuće nacionalne države. U sklopu svog razlaza s »ideolozima«, Napoleon Bonaparta
je uveo u upotrebu pojam /. (3) u negativnom i diskreditujućem značenju skupa nenaučnih i
iluzornih doktrina i političkih programa. Mada je u vreme Direktorijuma (1795-1799)
podržao institucionalizaciju nauke o idejama kao službene doktrine s velikim uticajem na
ateističku, empirističku i liberalnu reformu obrazovnog sistema, Napoleon se oko 1804.
okrenuo protiv učenja »ideologa«. Procenio je da njihova rastuća kritičnost prema njegovim
monarhističkim ambicijama i promenjenom odnosu prema Crkvi može da podrije legitimnost
njegove autoritarne vlasti. Prozvao ih je »metafizičarima i fanaticima« koji su sami sebe
ovlastili da iz čistog razuma, onako kako ga oni sami tumače, dedukuju apstraktne
humanističke spekulacije kako treba usrećiti ljude reformisanjem društva i države, bez
konkretnog poznavanja istorijskog iskustva i odlika ljudi kakvi oni jesu. Do danas političari
često upotrebljavaju pojam ideologija u negativnom značenju, kao sredstvo kritike i
diskvalifikacije sistema ideja političkih protivnika.

Ogist Kont je preveo sredinom XIX veka elemente Napoleonove kritike ideologije u
metodološki princip pozitivnog naučnog istraživanja: spekulacija i mašta treba da budu
podređene posmatranju. Emil Dirkem, zaslužan za institucionalizaciju sociologije u
Francuskoj, kritikovao je Konta zbog nedoslednosti u primeni pozitivističke kritike
ideologije, kada je Kont sâm na ideološki način pretvorio svoje ideje o razvoju čovečanstva u
predmet istraživanja, umesto da je definisao i istražio neki stvarni predmet istraživanja,
polazeći od posmatranja spolja vidljivih odlika samih društvenih činjenica.

Karl Marks i Fridrih Engels, utemeljivači »nove« ili istorijskomaterijalističke i

dijalektičke teorije i metode kritike /., doprineli su da u društvenim naukama preovlada
upotreba pojma ideologija u (4) negativno vrednovanom značenju lažne, prividno autonomne,
određujuće, univerzalne i otkrivajuće, a zapravo zavisne, određene, partikularne i prikrivajuće
svesti o svetu. Njihovu negativnu definiciju ideologije odlikuje teza da izokrenuta I
izokrećuća ideološka svest ne predstavlja prvenstveno iluziju, grešku ili svesnu laž, nego
zakonito iskrivljeni izraz unutrašnjim strukturalnim protivrečnostima iskrivljenog sveta.
Koren ove dvostruke izokrenutosti oni pronalaze u otuđenoj i samootuđujućoj klasnoj podeli
rada. Mehanizam reprodukcije ideoloških oblika svesti je najmanje proziran u uslovima u
kojima su novcem i tržištem posredovani i postvareni odnosi prividno jednake razmene, a
zapravo izrabljivanja lično slobodnih ali ekonomski zavisnih privatnih vlasnika radne snage
kao robe od strane privatnih vlasnika uslova društvenog procesa proizvodnje, takođe
pretvorenih u robu. Pripadnici vladajućih klasa i njihovi ideološki predstavnici, koji u datoj
istorijskoj epohi drže monopol na umni i upravljački rad i kontrolišu uslove reprodukcije
života, strukturalno su uslovljeni da vide i opisuju kao samoproizvodeće, univerzalno vredne
i večno važeće upravo one istorijski nastale odnose i zamisli organizacije proizvodnje koji
omogućuju reprodukciju njihovih privilegija. Pripadnici društvenih klasa svedeni na
izvršilački rad strukturalno su uslovljeni da fatalistički prihvate ideologiju vladajuće klase i
dominantne odnose kao neminovnost, ili da stvaraju vlastita imaginarna rešenja za stvarne
društvene protivrečnosti. S druge strane, oni nisu u mogućnosti, zbog nedovoljno razvijenih
proizvodnih snaga, uključujući nedovoljnu vlastitu organizovanost i klasnu svest, da
protivrečnost između društvenog karaktera proizvodnje i privatnog prisvajanja viška
vrednosti razreše u stvarnosti. Ideološki sadržaji pravne, političke, religiozne, umetničke ili
filozofske idejne »nadgradnje «, prema uverenju klasika marksizma, ne mogu da budu
prevaziđeni samo putem teorijske kritike, nego i kroz revolucionarnu praksu radikalnog
preobražavanja »osnove« društva, ili ekonomskih uslova reprodukcije totaliteta materijalnog i
duhovnog života.

Do danas traje rasprava o tome da li razne teorije o društvu predstavljaju naučna

objašnjenja ili suprotstavljene klasne ideologije. Zagovornici prve teze obično u vlastitom
istraživačkom radu naginju neistorijskom i objektivističkom pozitivizmu i naturalizmu, a
pristalice druge - relativističkom i subjektivističkom istorizmu i hermeneutici.

7. Komunitarizam

Teorije i prakse koje u prvi plan ističu princip građanstva (tj. »građanskosti«) kao
aktivnog pripadništva određenoj istorijski razvijenoj etičkoj zajednici. Prema
komunitarističkom stanovištu, svaka društvena zajednica saobrazno vlastitom kulturnom
kontekstu, tradiciji i aktuelnim društvenoistorijskim okolnostima kreira specifičan oblik
moralnosti, način političkog mišljenja i zasebnu definiciju zajedničkog dobra.

Kao vanstranački politički pokret, komunitarizam se javlja polovinom osamdesetih

godina XX veka u SAD. Osnivač pokreta je američki sociolog (nemačko-jevrejskog porekla)
Amitaj Ecioni, direktor Instituta za studije komunitarističke politike i savetnik vlade u
Vašingtonu. Komunitaristički pokret kao najviše vrednosti promoviše osećanja pripadništva,
kulturnog identiteta, zajedničkog dobra, odgovornosti za zajednicu i njenu okolinu.

Kao zasebna orijentacija u političkoj filozofiji, komunitarizam nastaje, takođe u SAD,

kao kritička reakcija u na apstraktnu univerzalnost teorijâ liberalizma. Konkretan predmet
kritike, za američke filozofe komunitarizma, bila je knjiga Džona Rolsa pod naslovom
Teorija pravde (1971). Prema toj teoriji, sve individue koje čine jedno društvo polaze od
izvesne »originalne pozicije« apstrakne i bezinteresne jednakosti. Tek iz te pozicije,
individue slobodnim i racionalnim odlukama sklapaju ugovore i formiraju asocijacije prema
sopstvenim partikularnim interesima. Interesne grupe, asocijacije i zajednice ne karakteriše
nikakav supstancijalni ili prethodno izgrađeni zajednički identitet, već su zasnovane na
zajedničkim vrednostima i interesima koje dele članovi određene društvene grupe.
Najzapaženiji autori filozofskog komunitarizma - Carls Tejlor, Majki Volcer, Majki Sanđel
ili Alasder Mekintajr – podvrgli su oštroj kritici ovu liberalnu teoriju pravde, pogotovo u
njenoj dimenziji socijalne ontologije, koja neutrališe primarnost kolektivnog identiteta i
interesa zajednice. Drugim recima, komunitarizam odbacuje model odnosa između a priori
pretpostavljene apstrakne individue i a posteriori konstruisanog kolektiva. Za razliku od
liberalnog individualizma, komunitarizam pretpostavlja da je društvena veza konstitutivna za
svakog pojedinca. U suprotnosti prema fikcijama liberalnih ugovornih teorija - u kojima
individue slobodnom voljom ulaze u društvo kao jednaki i apstraktni pojedinci –
komunitarizam insistira na tome da individue nikada nisu u potpunosti autonomne i izolovane
od svog društvenog konteksta, te da ih tek njihovo kulturno i političko nasleđe definiše kao
specifične i konkretne društvene subjekte.

Kao karakteristiku modernog identiteta komunitarizam navodi sposobnost za

ostvarenje autentičnosti, kao i posebne sposobnosti da se pronađe sopstveni put u dostizanju
istine i životnog smisla. Braneći autonomnost i autentičnost kolektiva, Carls Tejlor
{Multikulturalizam i politika priznanja, 1992) sugeriše da pojedine zajednice ne samo da ne
žele da se utope u nekoj apstraktnoj (liberalnoj) univerzalnosti, već i da zahtevaju poštovanje
sopstvenih različitosti. Stoga se Tejlor, kao i brojni pobornici komunitarizma, zalaže za
politiku priznavanja, posebno onih grupa kojima preti opasnost od asimilacije u dominantni i
većinski identitet.

Stavom da su norme i moral zajednice istorijski specifični i kontingentni,

komunitarizam se približava pojedinim postmodernim i dekonstruktivističkim stanovištima.
Slično dekonstruktivnim »jezičkim igrama«, prema komunitarizmu su univerzalnost pravde i
postizanje društvenog konsenzusa uvek obeleženi specifičnom jezičkom inskripcijom i bivaju
propušteni kroz partikulami moralni i politički iskaz. I postmodernizam i komunitarizam
odbacuju univerzalnost liberalizma denuncirajući ga kao prikriveni mehanizam
uspostavljanja dominacije, te nametanja vlastititih kulturnih normi i racionalnosti. Ona
društva, složiće se postmodernisti i komunitaristi, koja se ponose svojim neutralnim
zakonima, slepim i neosetljivim za razlike, ne samo da su nehumana, nego su i
kulturimperijalistička i diskriminatorska. Savremena liberalno-komunitaristička rasprava se
obično shvata u terminima sukoba između univerzalizma i partikularizma. Međutim, važno je
naglasiti da je komunitarizam suštinski pragmatičan, te da nastoji da razreši neke konkretne
probleme nastale u situaciji globalizovanog sveta. Istorijski posmatrano, treba primetiti da se
komunitarizam javlja upravo u trenutku kada liberalizam, predstavnička demokratija i
kapitalistička ekonomija istovremeno trijumfuju i doživljavaju duboku krizu u svetskim
razmerama. Svuda prisutne negativne posledice, prouzrokovane neograničenom
ekonomskom globalizacijom, eksploatacijom uvek novih područja i neoliberalnim
reformama, ostavile su teoretičare univerzalnog liberalizma u stanju paradoksalne defanzive.
Stoga je pojavu komunitarizma moguće razumeti ne samo kao protivtežu liberalizmu, već i
kao njegovu političku posledicu i ideološku nadopunu. Naime, tamo gde protivrečnosti i
antagonizmi liberalne politike pokazuju negativne posledice, komunitarizam reaguje
objašnjavajući da su posredi kulturne specifičnosti. Na taj način, komunitarizam zapravo ne
odbacuje liberalizam, već prikriva unutrašnje protivrečnosti same njegove univerzalnosti.

8. Socijalna morfologija

Potiče od grčkih reči morphë - oblik; logos - reč, govor, nauka; i franuske reči
morphologie sociale. Posebna disciplina čije je zasnivanje, u svojoj sistematizaciji
različitih oblasti sociološkog istraživanja u časopisu Année sociologique, pod ovim
nazivom predložio Emil Dirkem. U podeli rada među saradnicima Francuske sociološke
škole, Dirkem je socijalnu morfolofiju ostavio u sopstvenoj nadležnosti. Ona je trebalo da
zameni »ljudsku geografiju« (fr. géographie humaine) Pol Vidal de la Blaša, odnosno
»ljudsku« ili »socijalnu« ekologiju (eng. human/social ecologv) Čikaške škole. U svim
tim slučajevima, međutim, na stvari je izučavanje materijalne osnove društvenih pojava:
demografske gustine, rasporeda stanovništva na određenoj teritoriji, funkcije
saobraćajnica i svih relevantnih ljudskih artefakata.

Osnove socijalne morfologije Dirkem je postavio još ranije, u Podeli društvenog

rada (1893), dakle, na samom početku »materijalističke« faze u svom teorijskom razvoju.
Socijalnomorfološkim činjenicama kao »materijalnom supstratu društva« tada je pridavao
pretežnu ulogu u kolektivnom životu, pa onda i u sociološkom objašnjenju. Ustrojstvo
onoga što on naziva unutrašnjim društvenim okruženjem - naime, fizički obim društva,
teritorijalni raspored i koncentracija stanovništva, njegova »dinamička gustina« -
presudno utiče na formiranje različitih stanja kolektivne svesti. Takav deterministički
odnos između socijalnomorfoloških činjenica i idejnih sadržaja - koji je katkad
upoređivan sa shemom Karla Marksa baza/nadgradnja - najočitiji je u Dirkemovom
razlikovanju društava mehaničke i organske solidarnosti: u prvom slučaju, fizička gustina
stanovništva u jednosegmentarnom klanu obezbeđuje »u krajnjoj instanci« moralnu
gustinu, dok su u drugom slučaju, naime, u modernim polisegmentamim društvima, ovu
kohezivnu ulogu preuzele različite vrste komuniciranja, saobraćajnice i razvijenija
(teritorijalna) podela rada. Još upečatljiviji primer tog »socijalnog morfologizma«
predstavlja studija E. Dirkema i Marsela Mosa »O nekim primitivnim oblicima
klasifikacije« (1903). Nasuprot uobičajenom mišljenju filozofa, logičara i psihologa
prema kojem su klasifikatorske sposobnosti ljudskog uma apriorne i inherentne našem
duhu, autori tvrde da kategorizacija stvari, bića i pojava u velikoj meri zavisi od socijalne
strukture, organizacije i morfologije.

Na sekundarnom etnografskom materijalu prikupljenom u Australiji, Sevemoj

Americi i, donekle, Kini, Dirkem i Mos nastoje da pokažu daje hijerarhizacija i
klasifikacija entiteta (rod, vrsta, podvrsta) u brojnim plemenima izgrađena kao slika i
prilika organizacije plemena (fratrije, matrimonijalne grupe, klanovi). Na taj je način
sociologizovan kantovski saznajni apriorizam: kategorije u kojima mislimo svet jesu nam
date »unapred«, ali ne kao urođeni individualnopsihološki mehanizmi nego kao derivati
iskustva o socijalnomorfološkim činjenicama. Međutim, u zrelijoj, »idealističkoj« fazi
svoga rada, koja vrhunac dostiže u Elementarnim oblicima religijskog života (1912),
Dirkem je bio sve više sklon da izokrene smer prvobitnog determinističkog toka:
kolektivne predstave sada ne samo što se gotovo sasvim osamostaljuju u odnosu na
socijalnomorfološki supstrat već i idealno »proizvode« fizički okvir društvenog života.

Istraživanjima u oblasti socijale morfologije bavili su se i Dirkemovi učenici

Marsel Mos i Anri Beša (»Ogled o varijacijama eskimskih društava. socijalnomorfološka
studija«, 1906), kao i Moriš Albvaš (Socijalna morfologija, 1938), a Zorž Gurvič je, kao
jedan od poslednjih neposrednih pristalica tog teorijskog nasleđa, morfološku i ekološku
»površinu« uvrstio među najdublje »dubinske spratove« svoje sociologije
(Savremenipoziv sociologije, 1950).
 9. Obraćenje

Proces u kojem čovek prihvata versku, filozofsku ili političku doktrinu koju ranije
nije poznavao ili ju je pobijao. Religijski sistemi podrazumevaju potrebu za nekom vrstom
preusmeravanja od života u neverovanju ka životu u veri, ili od nezrelog ka zrelom verskom
životu. U religioznom judeohrišćanskom kontekstu, obratiti se znači odvratiti se od onoga što
je zlo i okrenuti se Bogu. Od reči kojima se izražava pojam obraćenje najviše se koristi
jevrejski glagol šub - menjanje puta, vraćanje natrag. U grčkom jeziku koristi se glagol
epistrep hein - povratak Bogu. Glagol metanoein izražava unutrašnji preokret. O označava
natprirodnu promenu uma, osećanja i života, koji obnavlja slobodu, samokontrolu i duhovno
jedinstvo s Bogom koje se izgubilo kao rezultat greha. Obraćenju prethodi spoznavanje
samog sebe kao grešnika, kao i osećanje potrebe za oproštajem, što se pretvara u odluku da se
volja potčini ciljevima i životu koji je u skladu s Božijom voljom. Lično iskustvo obraćenja je
suština procesa spasenja koji pretpostavlja svesnost da postoji Bog koji je uključen u ljudski
život, moralnost i potrebu za pomoći od nekog spolja. Funkcija misionarskih aktivnosti je da
ohrabre odgovornost prema Božijim pozivima, jer religiozni ljudi smatraju da Bog deluje u
ljudskim situacijama u nameri da pronađe one koji njega traže. Tako dolazimo do
razumevanja obraćenja kao progresivnog i interaktivnog procesa u kojem se preobražava
život, iz »haosa« ili »pogrešnog puta«, putem rada na sebi kao pojedincu odgovornom Bogu i
zajednici u kojoj se obratio. O prirodi obraćenja može se govoriti i sa aspekta istorije,
antropologije, sociologije, psihologije. Za tipologiju obraćenja mogu se uzeti različiti
kriterijumi. Prema broju učesnika, obraćenja se dele na individualna i kolektivna. Ako je
kriterijum podele dužina trajanja, obraćenja se dele na brza i efikasna i ona tiha, koja traju i
događa ju se skoro neprimerttno. Ako je sloboda izbora kriterijum, onda postoje dobrovoljna
i nasilna obraćenja, s različitim vrstama i stepenima manipulacije. Kada se pitamo koliko
traju posledice obraćenja, onda govorimo o trajnim i privremenim obraćenjima. Naravno,
trajno obraćenje nije plod silom nametnute promene. Kada je kriterijum tipologizacije
sociokulturološka distanca koja postoji između potencijalnih obraćenika i onih koji su već
obraćeni, onda možemo razlikovati: (1) obraćenje iz potpuno različitih religijskih tradicija
(hrišćanstvo i islam su primeri masovne tranzicije tradicije); (2) obraćenje unutar iste verske
tradicije (u američkom protestantizmu kada baptista prelazi u adventiste, ili obrnuto, kada je
smer kretanja ka konzervativnijem ili liberalnijem hrišćanstvu);
 (3) obraćenje u fimdamentalističke grupe i nove religijske pokretekoji koriste
strategije prinude i manipulacije da bi pridobili pristalice; (4) obraćenje u vlastitoj veri, kada
nominalni vemici svoje verovanje učine centralnim pitanjem svog života, kada dožive
duboko versko iskustvo ili novi uvid koji oživljava duhovne vrednosti.

Empirijska istraživanja ukazuju na neke značajne aspekte koji su povezani sa

obraćenjem. Postoji opšta saglasnost da neki oblik krize prethodi obraćenju, jer otvara ljude
za nove izbore. U periodu adolescencije i formiranja identiteta, u razvojnoj krizi, traže se i
otkrivaju nove informacije u pogledu shvatanja života. Tada je obraćenje adaptabilni me
hanizam koji doprinosi stabilizaciji. Psiholozi smatraju da se individualne krize pojavljuju i u
kontekstu destruktivne porodične situacije, neuspeha socijalizacije ili drugih ličnih trauma.
Odrastanje u autoritarnom, strogom, kažnjavajućem sistemu čini da se moć razume kao ona
koja kontroliše, od koje se treba skrivati, ponekad joj prkositi i podvaljivati. Porodice koje
neguju atmosferu prihvatanja i podsticanja pomažu da se Bog doživljava kao zaštitnik i
saradnik koji je saosećajan, nenasilan i predvidiv. Tako porodice doprinose kvalitetu
obraćenja koje se može izazvati strahom ili ljubavlju, što zavisi od razumevanja Božijeg
karaktera, a ono proizlazi iz iskustva sa roditeljima. Istraživanja pokazuju da su oni koji
potiču iz verski mešovitih porodica mnogo više otvoreni za mogućnost verske promene.
Pored toga, pluralistička društva nude više mogućnosti za religijski izbor. U sociološkom
kontekstu, obraćenje podrazumeva postojanje misionara i potencijalnih obraćenika. U
kontekstu kolonijalnih osvajanja misionari su raspolagali ogromnom moći. U neku ruku, bili
su predstavnici kolonijalne vlasti koja je imala podršku vojske i uživala ekonomsku
superiornost. Međutim, ima misionara koji su proganjani, bilo da su jeretici u svom narodu ili
nosioci tuđe kulture, a ipak uspevaju da donesu vest koja dovodi ljude do obraćenja.

Prema istraživanjima, mnogi obraćenici priznaju da je ključnu ulogu odigrao susret s

pojedincem, vođom ili članom neke grupe, kada su oni prepoznali ideal, živi primer
verovanja. Potencijalni obraćenici, bilo da su aktivni istraživači ili pasivni partneri, donose
svoje intelektualne, emocionalne i praktične potrebe koje zadovoljavaju u verskoj grupi koja
neguje molitvu, organizuje bogosluženja i obezbeđuje različite mogućnosti da ih integriše u
sebe. Ekskluzivne grupe naglašavaju potrebu da se odluka donese i izrazi javno, jer pomaže
obraćeniku da potvrdi svoje zajednišvo s grupom, a grupi da potvrdi vrednost svojih ideja i
metoda, što je moćno sredstvo međusobne podrške.